Nora Roberts - Lažov

„Pokazaće se. Ne znam kako će to da ispadne, ali će se pokazati ovako ili onako. U svakom slučaju, vodim Kali do Suzane, da je malo pokažem, a Suzana će da uzme svoju unuku Čelsi – ona ima tri godine, kao Kali – to je ćerka njenog sina Robija koji je oženio Trejsi Lin Bauran. Mislim da nisi upoznala Trejsi. Njeni su iz Pidžon Fordža. Fina je to mlada žena, bavi se grnčarijom. Ovo je činija koju je ona napravila, ona u kojoj su limunovi.“ Šelbi je pogledala tamnosmeđu činiju sa upadljivo plavim i zelenim vrtlozima. „Divna je.“ „Kupila je sebi peć za keramiku i radi od kuće. Neke njene radove nose u grad, u Artful Ridž i gore u hotelsku radnju sa suvenirima. Daćemo tebi i Trejsi slobodan dan je Suzana, Čelsi, Kali i ja imamo zakazano igranje.“ „Dopašće joj se to.“ „Dopašće se i meni. Otimaću se za nju neko vrijeme, pa očekujem da mi udovoljiš. Vodim je oko jedanaest. Upoznaće se, a onda ćemo da ručamo. Ako vrijeme dopusti, izvešćemo ih malo napolje.“ „Kali obično dremne jedan sat popodne.“ „Onda će da dremnu. Prestani da se sekiraš oko toga, jer vidim da to radiš.“ Isturene brade, Ada Me se podbočila jednom rukom. „Uspjela sam da odgojim tebe i još dva dječaka. Mislim da mogu da se snađem s malim djetetom.“ „Znam da možeš. Samo, to je... nisam se odvajala od nje od... ni sama ne znam od kad. A sekiram se jer će Kali pokazati kakva sam majka.“ „Oduvijek si bila bistra djevojka. Drugačiju ne bih istrpila“, dodala je Ada Me kada je obišla oko stola i spustila ruke na Šelbina ramena. „Pobogu, djevojko, sva si u čvorovima. Zakazala sam ti kod Voni – sjećaš se Voni, ona ti je rođaka s očeve strane.“ Kao kroz maglu, pomislila je Šelbi, jer je u njenoj porodici takvih rođaka bilo ko kusih pasa. „Voni Gejts“, nastavila je Ada Me. „Srednja ćerka rođaka tvog oca, Džeda. Ona će da ti razbije sve te čvorove.“ Šelbi je pružila ruku pozadi i spustila je preko majčine. „Nema potrebe da se osjećaš kao da treba da brineš o meni.“ „Da li bi ti to rekla svojoj ćerki u ovakvim okolnostima?“ Šelbi je uzdahnula. „Ne. Rekla bih joj da je moja dužnost i moja želja da joj pomognem.“ „Dobro onda. Jedan zalogaj više“, promrmljala je Ada Me poljubivši Šelbi u tjeme. Šelbi je pojela još jedan zalogaj. „Od sutra ćeš sama da sklanjaš svoje prljave sudove, ali ne i danas. Šta želiš da radiš ovog jutra?“ „Oh. Treba da se raspakujem.“ „Nisam pitala šta treba“ podsjetila ju je Ada Me čisteći Šelbin tanjir. Pitala sam šta želiš.“ „To je i jedno i drugo. Imaću bolji osjećaj da sam se skrasila ako rasporedim stvari na svoja mjesta.“ „Kali i ja ćemo da ti pomognemo. Kada stiže ostatak tvojih stvari?“ „Sve sam ponijela. Donijela sam sve.“

„Sve.“ Ada Me je stala i zurila. „Dušo, unijeli su samo nekoliko kofera, dobro, i Kaline stvari pošto si te kutije obilježila. Klej Džunior nije odnio u garažu više od šest kutija, ako ih je i toliko.“ „Šta bih radila sa svim tim stvarima, mama? Čak i kada nađem kuću – a prvo moram da nađem posao – ne bih mogla da iskoristim sve te stvari. Da li si znala da postoje firme koje dođu, pregledaju stvari i kupe odjednom sav namještaj, pravo iz kuće?“ Rekla je to onako u razgovoru, nehajno, dok je ustajala da podigne Kali koja je igrala držeći podignute ruke. „Žena koja se bavi nekretninama mi je pomogla da ih nađem. Bila mi je od velike pomoći oko takvih stvari. Trebalo bi da joj pošaljem cvijeće kada se završi sve oko prodaje, zar ne?“ To pitanje nije odvuklo pažnju njene majke onako kako se Šelbi nadala. „Sav onaj namještaj? Pa Šelbi, u toj kući je bilo sedam spavaćih soba, i ona velika kancelarija, a čak i ne znam sve ostale sobe. To je mjesto bilo pravi dvorac, kad god sam u nešto slično kročila uvijek sam morala da platim ulaznicu. I tako novo.“ Vidno zaprepašćena i zabrinuta, Ada Me se protrljala rukom između grudi. „Oh, nadam se da si dobila dobru cijenu za sve to.“ „Radila sam s veoma uglednom kompanijom, vjeruj mi. U tom poslu su preko trideset godina. Mnogo sam istraživala na netu o takvim stvarima. Kunem ti se, mogli su da me zaposle kao istraživača poslije svega što sam uradila u vezi s tim, samo da nisam mislila da bih se upucala prije isteka prve nedjelje.“ „Kali, idemo da se raspakujemo. Pomoći ćeš mi prije nego što ti i baka krenete?“ „Pomoći ću! Volim da pomažem mami.“ „Najbolja pomoćnica na svijetu. Hajde da počnemo. Mama, znaš li da li je Klej odnio gore kutiju sa Kalinim malim vješalicama? Još ne mogu da koristim obične za njene stvari.“ „Unio je sve na čemu je pisalo njeno ime. Izaći ću samo da pogledam, da se uvjerim.“ „Hvala, mama. Oh, izaći ću da prebacim dječije sjedište u tvoj auto.“ „Nisam ja od juče.“ Oštrina u glasu Ade Me rekla je Šelbi da je njena majka još ošamućena saznanjem o prodaji onog namještaja. A toliko toga još nije saznala. „Tvoj tata i ja smo uzeli isto ono koje koristiš“, dodala je Ada Me. „Sve je spremno za nju.“ „Mama.“ Šelbi je krenula ka njoj i slobodnom rukom povukla majku u zagrljaj. „Kali, imaš najbolju baku na svijetu.“ „Moja baka.“ E, to je već odvuklo pažnju Ade Me – dovoljno, pomislila je Šelbi, jer je znala da će njena majka još dugo premišljati o činjenici da je sav taj namještaj iz kuće od gotovo 3000 kvadrata prodat u jednom potezu. Bilo joj je neobično da nema Kali da joj se mota oko nogu ili igra pred očima, ali je djevojčica bila tako uzbuđena zbog dogovorenog igranja. A tačno je i da će raspakivanje i slaganje stvari završiti znatno brže nego s Kali koja joj „pomaže“.

U podne, kada je sve rasklonila i namjestila krevete, pitala se šta sad dođavola, da radi sa sobom. Pogledala je laptop s blagom averzijom, ali je natjerala sebe da ga uključi. Nije bilo nikakvah obavještenja od povjerilaca – to je dakle bila dobra vijest. Nije bilo još ničega u vezi sa prodajom kuće, ali to nije ni očekivala. Pročitala je kratak imejl iz komisiona u kojem je obavještavaju da su prodali dvije Ričardove kožne jakne, njegov kašmirski kratki mantil i njene dvije koktel haljine. Zahvalila im je i potvrdila da je u redu da sačeka do prvog u mjesecu da joj pošalju ček na adresu koju im je ostavila. Kada se raspakovala i završila poslovni dio, istuširala se i obukla. Još je rano da ode na masažu – a zar to neće biti carski? Zato će da prošeta. Prijaće joj jedna dobra šetnja. Kiša je i dalje rominjala, neprekidno je kapala iz neba mekog i sivog kao dim. Ali ona voli da šeta po kiši. Obukla je duksericu s kapuljačom, obula kratke kožne čizmice i krenula da uzme veliku torbu. Torbu za Kaline stvari. Sjetila se da je torbu dala majci da je ponese, pa samo gurnula novčanik u zadnji džep farmerki. Osjećala se tako lako, tako neopterećeno. Nije znala šta da radi s rukama, pa ih je gurnula u džepove dukserice i našla u njoj pakovanje vlažnih maramica koje je tu ostavila posljednji put kada ju je nosila – kada je bila tako neopterećena. Kada je izašla napolje duboko je udahnula hladan, vlažan vazduh. Samo je stajala tako dišući, s prstima oko Kalinih vlažnih maramica i praznim popodnevom koje se protezalo pred njom. Sve je ozlenjavalo i pupilo i cvjetalo dok je magličasta kiša činila da zelenilo, njegova boja, bude još življa. Svi ti mirisi – mokre trave, mokre zemlje, nježnih slatkastih zumbula koji su onako ljubičasti poigravali među narcisima – dostrujali su do nje dok je išla dugim, poznatim putem. Mogla bi da prođe pored kuće Lijevih, tek da provjeri. Približava se vrijeme za popodnevno spavanje, a Kali nije potpuno naučila da ne piški u krevet. Možda oko devedeset osam posto, ali bi je bilo mnogo sramota ako bi se slučajno upiškila jer se njena baka nije sjetila da je ponudi da to obavi prije spavanja. Mogla bi samo da prođe, samo da virne... „Prestani. Samo prestani. Ona je dobro. Sve je dobro.“ Poslušaće majčin savjet, iskoristiće dan da radi šta želi. Šetnja po kiši, bez žurbe, da na miru pogleda planine u njihovom magličastom ćebetu, da uživa u proljećnom cvijeću i miru i tišini. Pogledala je u kuću Eme Kejt, primijetila kamionet ’Majstora za sve’ na prilaznom putu, i jarkocrveni auto iza njega. Pitala se kako da priđe Emi Kejt sada kada su obje ponovo u Ridžu. A njena prijateljica je izašla iz auta. I ona je nosila duksericu s kapuljačom, jarkoružičaste boje koja bi se dopala Kali. Promijenila je frizuru, pomislila je Šelbi dok je Ema Kejt sa zadnjeg sjedišta izvlačila dvije kese s namirnicama. Odsjekla je dugu svijetlosmeđu pletenicu koje se Šelbi sjećala, i sada je imala ljupku i razbarušenu kosu sa šiškama. Zaustila je da je pozove, ali nije mogla da se sjeti ničeg što bi joj rekla i osjetila se glupo i čudno.

Kada je zatvorila vrata, Ema Kejt ju je ugledala. Izvila je obrve ispod smeđih šiški dok je prebacivala jednu ručku na rame. „Opa, vidi ko to stoji napolju na kiši ko mokra mačka.“ „Samo rominja.“ „Ipak je mokro.“ Stajala je na trenutak s isturenim bokom i torbama koje su joj visile s ramena, njena široka usta se nisu smiješila, tamnosmeđe oči su kritički posmatrale, a to se vidjelo čak i kroz kišu. „Čula sam da si se vratila.“ „I ja sam čula isto za tebe. Nadam se da je tvom tati dobro.“ „Jeste.“ Osjetivši se još gluplje što samo stoji tamo, Šelbi je odšetala niz kratak prilazni put. „Sviđa mi se tvoja kosa.“ „Baka me je nagovorila. Žao mi je zbog tvog muža.“ „Hvala,“ „Gdje je tvoja djevojčica?“ „Sa mamom. Imaju dogovoreno igranje sa unukom gđe Suzane.“ „Sa Čelsi Ona je pravi đavolak. Jesi li pošla negdje, Šelbi, ili tumaraš okolo po kiši?“ „Idem do Violinog salona, ali imam dosta slobodnog vremena je je Kali s mamom, pa... prvo samo šetam okolo.“ „Onda bolje uđi da se pozdraviš s mojom mamom ili neću imati mira zbog toga. Ionako moram da joj odnesem ove namirnice.“ „To bi bilo lijepo. Daj da ponesem jednu.“ „Nema potrebe.“ Odbijena, tako se osjećala što je vjerovatno i bila namjera. Šelbi je pognula ramena dok su išle prema vratima. „Ja... Forest mi je rekao da si s nekim, i da živiš u gradu.“ „Tako je. Sa Matom Bejkerom. Zajedno smo oko dvije godine. Trenutno je kod Viole, popravlja joj neki lavabo.“ „Mislila sam da je ovo njegov kamionet.“ „Imaju dva. Ovo je kamionet njegovog partnera, Grifina Lota. Mama renovira kuhinju i sve nas izluđuje.“ Ema Kejt je otvorila vrata i okrenula se da pogleda Šelbi. „Znaš, ti si glavna vijest u Randevu Ridžu. Ona lijepa djevojka Pomerojevih koja se bogato udala, ostala je mlada udovica i vratila se kući. Šta će da radi?“ Ema Kejt se pomalo podrugljivo osmijehnula. „Šta će da radi?“ ponovila je i ušla u kuću s kesama iz prodavnice.

6 Grif je sebe smatrao strpljivom osobom. Po pravilu, nije lako gubio živce. A kada jeste, svašta je moglo da se desi, ali je bilo potrebno dosta provociranja da bude izbačen iz takta. U ovom trenutku, međutim, ozbiljno je razmišljao da ljepljivom trakom zalijepi usta prilično simpatične majke Eme Kejt. Cijelog jutra je radio da postavi donje kuhinjske ormariće, a ona ga je sve vrijeme salijetala pitanjima. Disala mu je za vratom, visila mu je nad leđima, ostalo je još samo da se popne na njega dok radi. Znao je vrlo dobro da je Mat zbrisao do salona gospođe Vi da poštedi sebe glavobolje od drage, brbljive – i budimo realni – šašave majke svoje djevojke. Još gore, još se predomišljala – predomišljanje je garant riječ dana – oko kuhinjskih ormarića, čak i kad ih je namjestio. A ako bude morao da ih skida zbog njenog novog predomišljanja, možda će uraditi i nešto gore od lijepljenja trake. Ima konopce za bandži i zna kako da ih iskoristi. „E pa, Grife, dušo, možda nije trebalo da idem s bijelom. Tako su obični, je l da? I bijela je hladna,to je tako hladna boja, je l’ da? Kuhinja treba da bude toplo mjesto. Možda je ipak trebalo da idem s trešnjinim drvetom. Teško je to znati prije nego što ih vidiš baš tamo gdje treba da stoje, zar ne? Kako da znaš kako će da izgleda dok ne vidiš kako to izgleda?“ „Čisto i svježe“ reče on, pokušavajući da zvuči veselo u trenutku kad je želio da škrguće zubima. „Kuhinja bi trebalo da su čiste i svježe, i to ćete i da imate.“ „Misliš?“ Stajala je, gotovo kod njegovog lakta, uvrćući prepletene prste. „Oh,ne znam. Henri je na kraju digao ruke, i rekao da mu je sasvim svejedno. Ali mu neće biti svejedno ako ne valja.“ „Izgledaće divno, gđo Bici.“ Osjećao se kao da mu neko, vjerovatno on sam, pritiska pištolj za eksere pravo posred čela. On i Mat su imali posla sa sitničavim mušterijama tamo u Baltimoru. Sa čudacima koji su htjeli da sve drže pod kontrolom, zanovijetalima, sa zahtjevnima i neodlučnima, ali je Luiza „Bici“ Edison bila neprikosnovena kraljica predomišljanja. U poređenju s njom, prethodni šampioni – Džon i Ronda Tarner – koji bi srušili zid u svojoj kući u Baltimoru, ponovo ga sazidali, a onda ga srušili po drugi put – izgledali su odlučni, čvrsti i postojani kao zid od cigala. Ono što su oni procijenili kao posao od tri nedjelje – sa uračunata tri dana za nepredviđene situacije – bio je trenutno u petoj nedjelji. I bog te pita kad će biti završeno.

„Ne znam“, rekla je po milioniti put, trljajući ruke jednu o drugu ispod brade. „Bijela je nekako sterilna, zar ne? Postavio je ormarić, izvukao libelu i gurnuo ruku kroz kao četka gustu tamnoplavu kosu. „Vjenčanice su bijele.“ „Pa sad, to je tačno, i...“ Njene ionako krupne smeđe oči postale su još krupnije, a iz njih je izbijalo nevjerovatno uzbuđenje. „Vjenčanice? E pa, Grifine Lote, znaš li nešto što ja ne znam? Da li ju je Mat zaprosio?“ Moraće svog partnera da gurne pod autobus. Moraće da ga gurne pod autobus, a onda da se vrati i ponovo ga pregazi. Ali... „Samo sam davao primjer, kao...“ Panično je premotavao po glavi. „Magnolije na primjer. Ili...“ Isuse, daj mi još jedan. „Oh, bejzbol loptica.“ Sranje. „Kad stavimo metalne dijelove sve će to da živne“, nastavio je, pomalo očajnički. „I radne površine. Ta siva će istovremeno da vam da osjećaj srdačnosti i prefinjenosti.“ „Možda je boja zidova pogrešna. Možda bi trebalo...“ „Mama, nećeš ponovo da krečiš te zidove. “ Ema Kejt je ušla u kuhinju. Grif bi je poljubio da je mogao, pao bi dolje na pod i poljubio joj stopala. Onda je potpuno zaboravio na nju kada je riđokosa ušla iza nje. Zapravo je pomislio: jebote – i ponadao se da to nije rekao naglas. Bila je prelijepa. Nisi mogao da budeš muškarac gotovo na pragu tridesete, a da nisi vidio lijepe žene, makar ako je to bilo i samo na filmskom platnu. Ali je ova žena, uživo, mamila krik oduševljenja. Masa kovrdžave kose boje izlazećeg sunca koja je padala oko lica kao isklesanog od porcelana – ako se porcelan kleše, otkud bi on to znao? Meke, jedre usne sa savršenim ulegnućem na vrhu, i krupne, duboke, tužne plave oči. Srce mu je zapravo nekoliko puta preskočilo, a u ušima mu je zujalo gotovo minut, tako da je propustio veći dio rasprave između Eme Kejt i njene majke. „Kuhinja je srce doma, Ema Kejt.“ „Kako je ti tumbaš i okrećeš budi srećna ako išta ostane od srca. Mama, pusti Grifina da radi i pozdravi se sa Šelbi.“ „Šelbi? Šelbi! O bože!“ Potrčala je preko sobe i zgrabila riđokosu u širok zagrljaj, ljuljajući je. Šelbi, zgrabila je Šelbi, pomislio je Grif. Lijepo ime, Šelbi. U ovom trenutku njegovo najomiljenije ime na svijetu. Tad mu je kliknulo. Šelbi – ili Šelbi En Pomeroj, kad je Bici zacičala stegnuvši riđokosu još jednom. Sestra njegovog druga Foresta. Unuka gospođe Vi – gospođe Vi kojom je on bio potpuno očaran. Sad je mogao da vidi, kada bi nekako uspio da skloni zaslijepljenost na koji sekund, kako je tačno gđa Vi izgledala kao mlada žena. Kako je Ada Me vjerovatno izgledala prije nekih dvadeset i kusur godina. Unuka gđe Vi, pomislio je ponovo. Udovica. Nije ni čudo što su joj oči tužne. Istog časa se osjetio krivim što je poželio da je zagrli onako kao Bici – a zatim se podsjetio da nije on kriv što joj je muž mrtav.

„Oh, prosto mi je muka što sam juče propustila tvoj doček, ali smo Henri i ja morali da odemo na vjenčanje ćerke njegove rođake, čak u Memfis. A čak i ne volim tu njegovu rođaku. Jedna uobražena žena, digla je nos samo zato jer se udala za memfiškog advokata. Ali je vjenčanje bilo divno, sa prijemom u hotelu Pibodi.“ „Mama, pusti Šelbi da malo diše.“ „Oh, izvini! Ja samo meljem li meljem. Tako sam srećna što te vidim. Grife, Ema Kejt i ova Šelbi ovdje su bile nerazdvojne, kunem se, prije nego što su imale i godinu dana, pa sve do...“ Činilo se da joj je upravo palo na pamet zašto je Šelbi kod kuće. „O dušo, o dušo, tako mi je žao. Suviše si mlada da bi doživjela takvu tragediju u životu. Kako se držiš?“ „Lijepo je biti kod kuće.“ „Nigdje nije kao kod kuće. A evo ova moja je sva razbucana, pa ne mogu ni da te poslužim nečim lijepim. I tako si mršava. Dušo, mršavija si od neke njujorške manekenke. Oduvijek si imala visinu da postaneš jedna od njih. Ema Kejt, imamo li neku kolu? Uvijek si voljela kolu, je l tako, Šelbi?“ „Da, gospođo, ali nemojte da se mučite. Sviđaju mi se vaši kuhinjski ormarići, gđo Bici. Tako su čisti i svježi, i tako lijepi naspram plavosive na zidovima.“ Udovica ili ne, Grifin je u tom trenutku poželio da je poljubi. Svuda. „Ooo, baš to je i Grif rekao. Rekao je da su čisti i svježi. Da li misliš...“ „Mama, nismo čak ni predstavili Šelbi. Šelbi, ovo je partner mog dečka, Grifin Lot. Grife, Šelbi – Foksvort, je l tako?“ „Da.“ Okrenula je one svoje nevjerovatne oči prema njenu, i istina je, srce može da stane na tren. „Drago mi je što smo se upoznali.“ „Zdravo. Ja sam prijatelj tvog brata.“ „Kojeg?“ „Valjda obojice, ali uglavnom Forestov. I mogu odmah da ti kažem – zaljubljen sam u tvoju baku. Razrađujem plan kako da je otmem od Džeksona, pa da zbrišemo na Tahiti.“ Ta divno oblikovana usta su se osmijehnula, te tužne oči su zasvijetlile, sasvim malo. „Teško da mogu da te krivim zbog toga.“ „Grif živi tamo u staroj kući Triplhornovih“, dodala je Ema Kejt. „Renovira je.“ „Znači, praviš čuda?“ „Samo pod uslovom da mogu da koristim alat. Trebalo bi jednom da svratiš i pogledaš. Napreduje.“ Nasmiješila mu se, ali osmijeh ovog puta nije stigao do tih krupnih tužnih očiju. „Vidi se da si rođen za taj posao. Nego, moram da krenem. Treba da odem do bakinog salona.“ „E pa, Šelbi, dođi ponovo kada sve ovo bude završeno da se lijepo i nadugačko ispričamo.“ Bici je lepršala oko nje. „Očekujem da svraćaš ovamo baš kao nekada. Znaš da si ovdje kao član porodice.“ „Hvala vam, gđo Bici. Drago mi je što smo se upoznali“, rekla je ponovo Grifu i okrenula se da pođe.

„Ispratiću te.“ Ema Kejt je gurnula kese s namirnicama majci. „Ovdje ima hladnog nasječenog mesa i spremnih salata i mnogo gotovih jela. Ne moraš da brineš o kuvanju dok tvoj novi šporet ne bude na mjestu. Odmah se vraćam.“ Ema Kejt nije rekla ništa dok je išla prema vratima. „Pozdravi baku“, rekla je kad ih je otvorila. „Hoću.“ Šelbi je izašla i okrenula se. Zbog Bicinog srdačnog dočeka rezervisano ponašanje Eme Kejt bilo je još bolnije. „Moraš da mi oprostiš.“ „Zašto?“ „Jer si mi ti najbolja prijateljica koju sam ikada imala.“ „To je bilo nekada. Ljudi se mijenjaju.“ Ema Kejt je zabacila tršavu kosu pozadi i gurnula ruke u džepove dukserice. „Vidi, Šelbi, pretrpila si težak udarac, i iskreno mi je žao ali...“ „Moraš da mi oprostiš.“ Ponos je zahtijevao da ode; ljubav to nije dozvoljavala. „Nisam se ponijela onako kako zaslužuje naše prijateljstvo. Nisam se ponijela kako treba ni prema tebi, i žao mi je. Uvijek će mi biti žao. Moraš da mi oprostiš. Tražim da se sjetiš tog prijateljstva kakvo je bilo prije nego što sam ga pokvarila, i da mi oprostiš. Bar toliko da pričaš sa mnom, da mi ispričaš šta si radila i kako si. Tek toliko.“ Ema Kejt je zagledala njeno lice. Njene tamne oči su bile zamišljene. „Reci mi jednu stvar. Zašto nisi došla kad mi je umro djed? On te je volio. Bila si mi potrebna.“ „Željela sam. Nisam mogla.“ Sporo odmahujući glavom, Ema Kejt se povukla. „Ne, to nije dovoljno za oproštaj. Reci mi zašto nisi mogla da uradiš nešto za šta si morala da znaš da je važno, a ne samo da pošalješ cvijeće i telegram kao da je to dovoljno. Reci mi pravu istinu o toj jednoj stvari.“ „On je rekao NE.“ Stid zbog toga je preplavio Šelbino lice, pecnuo je u srce. „Rekao je NE, a ja nisam imala novca niti petlju da mu se suprotstavim.“ „Oduvijek si imala petlju.“ Šelbi se sjećala djevojke koja je uvijek imala hrabrosti isto kao što se sjećala i rođake Voni. Kao kroz san. „Mislim da sam je potrošila. Već i za ovo da stojim ovdje i tražim oproštaj od tebe zahtijeva od mene više nego što je ostalo.“ Ema Kejt je duboko uzdahnula. „Sjećaš se bara Butlegers?“ „Naravno.“ „Čekaj me tamo sutra. Odgovaralo bi mi sedam i trideset. Popričaćemo o ovome.“ „Moram da pitam mamu hoće li da pričuva Kali.“ „O da.“ Hladnoća se vratila, hladnija i vlažnija od sipeće kiše. „To je sigurno tvoja ćerka, ona koju nikada nisam vidjela.“ To je prizvalo i stid i osjećaj krivice. „Mogu da ti se izvinjavam koliko god puta je potrebno da to čuješ.“ „Biću tamo u pola osam. Dođi ako možeš.“ Ema Kejt je ušla unutra, a zatim se naslonila na vrata i malo zaplakala.

Grifin je postavio i posljednji donji kuhinjski ormarić u blagoslovenom miru pošto je Ema Kejt preduzela samoubilačku misiju i odvela majku u kupovinu. Napravio je pauzu i potežući energetski napitak pravo iz boce zagledao napredak. Nije sumnjao da će se šampionki u predomišljanju svidjeti svaki kvadratni santimetar renovirane kuhinje kad jednom bude završena. I izgledaće čisto i svježe – baš kao riđokosa. Nešto se tu dešava, razmišljao je. Dok Bici stalno priča o tome kako su Ema Kejt i Šelbi bile prijateljice praktično još u utrobi, Ema Kejt stoji tamo sva kruta i hladna kakvu je nikada nije vidio. A riđokosa je tužna i čudna. Ženska svađa, pretpostavio je. Ima sestru, tako da je znao da ženske svađe mogu da traju dugo i da budu žučne. Moraće malo da pročačka Emu Kejt. Treba samo da pronađe pravo mjesto, da je navede da se otvori i istrese to iz sebe. Jer on hoće to da zna. Pitao se i koliko je razumno da momak sačeka prije nego što udovicu upita da izađu. Vjerovatno treba da se stidi što se to pita, ali mu jednostavno ne ulazi u glavu. Nije tako brzo i snažno reagovao na neku ženu od... Nikada, zaključio je. A mnogo voli žene. Spustio je energetsko piće i, pošto je Matu bio potreban cio prokleti dan da popravi sudoperu, riješio da počne da postavlja gornje ormariće. Osim toga, neće to da bude samo lavabo, pomislio je dok je dovlačio merdevine. Biće tu i razgovor. Ništa se u Randevu Ridžu ne završava bez poduže priče. I ledenog čaja. I pitanja, i dugih, opuštenih pauza. Počeo je da se navikava na to. Otkrio je da uživa u sporijem ritmu i da mu definitivno prija atmosfera malog grada. Morao je da donese odluku kada je Mat riješio da se sa Emom Kejt preseli u Tenesi. Da ostane ili da ode. Da nađe novog partnera ili da sam vodi posao. Ili da rizikuje i da manje-više počne ispočetka, na novom mjestu s novim ljudima. Nije zažalio što je rizikovao. Čuo je kako se otvaraju ulazna vrata. Trebalo mu je vremena da se navikne na to da ljudi u Ridžu rijetko kad zaključavaju vrata. „Jesi li morao da joj napraviš novi lavabo?“ doviknuo je Grif, a zatim namjestio bušilicu na posljednji šraf prvog gornjeg ormarića. „Gđa Vi mi je našla još nekoliko stvari da joj uradim. Hej, ide ti kao po loju. Ovo izgleda strava.“ „Grif je zastenjao i sišao da pogleda ormarić. „Riječ dana je ’predomišljanje’ a pored nje u svakom rječniku širom zemlje stoji slika Bici Edison.“ „Ima malih problema da se drži donijete odluke.“ Opet se pokazao Matov dar za ublažavanje stvari. „Ne znam kako ujutro riješi da ustane iz kreveta. Mnogo bih dalje odmakao da je tvoja ženska došla ovdje ranije i odvela Bici. Misli da je bijela isuviše bijela i da je možda izabrala pogrešnu radnu površinu. Ili pogrešnu boju za zidove. Nemoj ni da pitaš za pločice na zidu.“ „Sad je prekasno da promijeni mišljenje o bilo čemu u vezi s tim.“ „Probaj to da joj kažeš.“

„Moraš da je voliš.“ „Da, moraš. Ali, majku mu, Mate, zar ne možemo da je strpamo u neku kutiju sljedeća tri dana?“ Cereći se, Mat je skinuo tanku jaknu i bacio je u stranu. Dok je Grif bio visok i vitak, Mat je bio čvrst i mišićav. Njegova crna kosa bila je uredna i kratko ošišana dok je Grifova padala preko okovratnika i blago se kovrdžala. Matovo lice s četvrtastom vilicom bilo je glatko obrijano dok je Grifovo uzano lice s upalim obrazima naginjalo neurednom. Mat je igrao šah i uživao u degustiranju vina. Grif je volio poker i pivo. Bili su bliski kao braća gotovo deceniju. „Donio sam ti sendvič“, kazao je Mat. „Aha, kakav?“ „Onaj živi otrov što se tebi dopada. Onaj što sprži sluzokožu želuca.“ „Super.“ „Šta misliš o tome da okačimo još dva, pa da napravimo pauzu? Kratku? Ko zna koliko još dugo Ema Kejt može da drži Bici da nam se ne upliće.“ „Dogovoreno.“ Kad su krenuli da rade, Grif je riješio da počne da ispipava. „Svratila je unuka gđe Vi. Ona koja se upravo doselila ovamo. Udovica.“ „Stvarno? Čuo sam neka zuckanja o tome dok sam bio u gradu. Kako izgleda?“ „Pamet da ti stane. Ozbiljno“ rekao je kada ga je Mat pogledao. „Ima kosu iste boje kao njena majka i gđa Vi. Kao ona koju je koristio onaj slikar. „Ticijan.“ „Tako je. Dugačka je i kovrdžava. A ima i njihove oči. One tamnoplave boje koja je skoro ljubičasta. Izgleda kao nešto o čemu pjesnisi piši, sve do tužnih očiju.“ „Pa, umro joj je muž, kad ono bješe, odmah poslije Božića. Jezivo srećan praznik.“ Prije tri mjeseca, izračunao je Grif, a to je prilično rano da je pita za izlazak. „Šta je to s njom i Emom Kejt? Provjeri da li je ravno.“ „Kako to misliš, šta je to s njima? Podigni tvoj kraj nekoliko milimetara. Stani. Savršeno.“ „Bici nije prestajala da priča o tome kako su bile – jesu – dobre drugarice, a govor tijela je ukazivao na suprotno. Ne sjećam se da je Ema Kejt ikada pričala o njoj. „Ne znam“, reče Mat dok je Grif stavljao šrafove. „Nešto u vezi s tim kako je otišla s momkom za kog se udala.“ „Mora da tu ima još nešto.“ Grif je ponovo ispipavao, pitajući se da li će mu zatrebati bušilica. Mat se nikada nije udubljivao u detalje kada su ljudi u pitanju. „Mnogi ljudi se odsele nekuda kada se vjenčaju.“ „Nisu ostale u vezi ili tako nešto.“ Mat je samo slegnuo ramenima. „Ema Kejt ju je pomenula nekoliko puta, ali nije mnogo pričala o njoj.“ Grif je samo zavrtio glavom. „Mate, ono što ti znaš o ženama može da stane u naprstak. Kad žena nešto pomene, a onda ne kaže bog zna šta, to znači da ima mnogo toga da kaže o tome.“ „Pa zašto onda ne kaže?“

„Jer joj treba pravi pristup da se otvori, pravi način. Ni Forest nije mnogo rekao, ali on zna kako da nešto prećuti. Ranije nisam razmišljao o tome da mu dam pravu priliku da se otvori u vezi s tim.“ „Prije nego što si saznao da od nje pamet staje.“ „Tako je.“ Mat je još jednom provjerio da li ormarić stoji ravno, sa svih strana, a zatim su prešli na sljedeći. „Ne želiš valjda da počneš da njuškaš oko udovice s djetetom koja je mlađa sestra tvog prijatelja?“ Grif se samo nasmijao dok su poravnavali drugi ormarić. „Ne želiš valjda da počneš da njuškaš oko neke vrckave južnjakinje koja ti stalno priča da je suviše zauzeta da bi bilo šta započela?“ „Savladao sam je, je l’ tako?“ „Najbolja stvar koju si ikada uradio. Kapiraš?“ „Kapiram.“ Grif je pustio ormarić da bi ga spojio sa prvim. „Trebalo bi da pitaš Emu Kejt o čemu se tu radi.“ „Zašto?“ „Zato što su njene oči bile tužne nakon što je otpratila crvenokosu. Prije nego što ju je ispratila, bila je pomalo ljuta, a poslije je izgledala tužno.“ „Stvarno?“ „Aha. Trebalo bi da je pitaš.“ „Zašto bih je pitao oko tako nečeg? Zašto da se upetljavam u to?“ „Pobogu, Mate. Ima tu nečega. Ostaće tamo i izazivaće srdžbu ili tugu dok se ne prodžara da izađe. „Kao osinje gnijezdo“, smatrao je Mat. „Ako toliko želiš da znaš, pitaj je sam.“ „Šonjo.“ „Zbog ovakvih stvari? O da, jesam, i ne stidim se.“ Pogledao je u libelu. „Tačno na sredini. Dobro radimo.“ „Napravili smo to.“ „Tako ide kod nas dvojice. Hajde da završimo ovo nivelisanje, pa pređemo na sendviče.“ „Saglasan, brate.“ Viola je počela da se bavi sređivanjem kose iz zabave, praveći sestrama i drugaricama moderne frizure kakve su vidjele u časopisima. Ispričala je priču kako je, kada je prvi put uzela makaze – i djedov brijač – za kosu svoje sestre Evelin, izbjegla da dobije po dupetu jer je frizura izgledala podjednako lijepo kao one za koje je gđa Brenda u svom salonu uzimala dobre pare. Imala je dvanaest godina, i od tada je bila zadužena da šiša sve u porodici i da djevojkama – uključujući i svoju mamu – pravi frizure za specijalne prilike. Kad je bila trudna s prvim djetetom radila je za gđu Brendu, i nešto malo sa strane u kuhinjici montažne kuće u kojoj su ona i Džekson počeli zajednički život. Kada je Grejdi rođen – a njoj je falilo još četiri mjeseca do sedamnaestog rođendana, dodala je

manikir i radila je isključivo u dvosobnoj kući koju su uzeli u najam od Džekovog strica Bobija. Do vremena kada je dobila drugo dijete koje je uslijedilo ubrzo poslije Grejdija, stigla je da ugura nekako pohađanje kozmetičke škole dok joj je majka čuvala bebice. Viola Makni Donahju je rođena kao ambiciozna, i nije se plašila da muža nekoliko puta pogura u istom pravcu. Do dvadesete godine, s troje djece i jednim izgubljenim, što joj je otkinulo dio srca koji nikada neće dobiti nazad, imala je svoj salon – otkupila je Brendin lokal kad je Brenda pobjegla od muža s gitaristom iz Merivila. To ih je bacilo u dug, i mada Viola nije bila od onih koji bi se složili s propovjednikom kada kaže da će se Bog za sve pobrinuti, vjerovala je da će On blagonaklono gledati na one koji se kupaju u znoju rada svog. Radila je upravo to, provodeći često po osamnaest sati dnevno na nogama dok je Džek isto tako naporno i dugo radio u Festerovom servisu. Rodila je i četvrto dijete i revnosno otplatila dug, da bi se odmah zatim ponovo zadužila kada je Džek otvorio sopstveni servis za popravke i šlep službu. Džekson Donahju je bio najbolji mehaničar u zemlji i radio je najveći dio Festerovog posla jer se Fester teturao pijan već do podneva u pet od sedam dana. Radili su za sebe, podigli četvoro djece i kupili dobru kuću. A od crnog fonda koji je Viola sklanjala na stranu, kupila je staru tekstilnu robu, proširila se, i postala glavna tema gradića kad je ubacila tri luksuzne stolice za pedikir. Posao je išao prilično uhodano, ali ako si htio više, morao si da smisliš kako to da postigneš. Turisti bi tu i tamo naišli u Ridž, u potrazi za nečim neobičnim, jeftinim, ili živopisnim u mirnijem okruženju od Gatlinburga ili Merivila. Dolazili su da planinare, pecaju i kampuju, a neki i da odsjednu u hotelu Randevu i odu na splavarenje na brzim vodama. Ljudi na odmoru lakše troše novac i spremniji su da priušte sebi neka zadovoljstva. Tako je opet nešto preduzela, ponovo se proširila. I još jednom. Mještani su njen salon zvali „kod Vi“, ali su turisti dolazili u Violinu Kuću harmonije – salon ljepote i dnevni spa centar. Voljela je kako to zvuči. Najnovije – i kako je Viola tvrdila, posljednje – proširenje onoga što je proglasila sobom za relaksaciju, a zapravo je bio elegantniji naziv za čekaonicu, bila je zaista elegantna prostorija. Mada je obožavala boje, držala se prigušenih tonova, dodala kamin na gas, zabranila sve elektronske uređaje i nudila specijalne domaće čajeve, izvorsku vodu, duboke fotelje s debelim jastucima i plišane bade-mantile za tretmane na kojima je bio izvezen njen logo. Pošto je ovo najnovije i posljednje proširenje rađeno dok se Šelbi selila iz Atlante u Filadelfiju, Šelbi ga nije vidjela potpuno završeno. Nije mogla da kaže da je iznenađena kada ju je njena baka provela kroz dio sa kabinama za presvlačenje u sobu koja je blago mirisala na lavandu. „Bako, ovo je nevjerovatno.” Govorila je tiho jer su dvije njoj nepoznate žene sjedile u stolicama boje ovsene kaše i prelistavale šljašteće časopise.

„Probaj malo čaja od jasmina. Pravljen je baš ovde u Ridžu. I opusti se malo prije nego što Voni dođe po tebe.“ „Ovo mjesto je lijepo kao najljepše koje sam posjetila. Još i ljepše.“ Tu su bili detalji koji su sve činili još prijatnijim – plitke posude sa suncokretovim sjemenom, drvena činija sa izrazito zelenim jabukama, bokali s bistrom vodom u kojima su bili kolutovi limuna ili krastavca, i posude s toplom vodom za čaj koji su mušterije pile iz lijepih šolja. „Ti si ta koja je nevjerovatna.“ „Nije dovoljno imati ideje ako ih ne sprovodiš. Dođi do mene kad Voni završi s tobom.“ „Hoću. Da li bi... možeš li da pozoveš mamu? Hoću samo da budem sigurna da se Kali lijepo ponaša.“ „Nemoj ni o čemu da brineš.“ Lakše reći nego učiniti – ili je bar Šelbi tako mislila sve dok je Voni, koja nije mogla da ima više od metar i pedeset pet, nije stavila na topli sto u zatamnjenoj prostoriji s tihom muzikom. „Djevojko, imaš dovoljno kamenja u tim ramenima da se sazida dospratna kuća. Za sada samo duboko udahni. Još jednom. Tako. Sada se opusti.“ Potrudila se, a zatim više nije morala da se trudi. Prepustila se. „Kako se sad osjećaš?“ „Molim?“ „To je dobar odgovor. Hoću da polako ustaneš. Malo ću da pojačam svjetla, i spustiću ti bade-mantil preko nogu.“ „Hvala ti, Voni.“ „Reći ću gospođi Vi da bi ti dobro došla još jedna masaža slijedeće nedjelje. Biće mi potrebno nekoliko tretmana da razbijem sve te kvrge, Šelbi.“ „Osjećam se glatko.“ „To je dobro. Nemoj naglo da ustaješ, čuješ li? Izaći ću da ti donesem lijepe izvorske vode. Sad bi trebalo da piješ dosta vode.“ Popila je vodu, obukla se i izašla u dio gdje je bio salon. Na četiri od šest mjesta za friziranje se radilo, a dvije od četiri stolice za pedikir bile su zauzete. Vidjela je dvije žene na manikiru i pogledala svoje nokte. Nije ih sređivala tačno od prije Božića. Ako je soba za relaksaciju predstavljala svetilište mira i tišine, u salonu je zvonilo od glasova, bućkanja u kadicama za stopala, zujanja fenova i hauba. Javilo joj se njih petoro – tri radnice u salonu i dvije mušterije, tako da je bila uhvačena u razgovore, primala izjave saučešća i dobrodošlice prije nego što je našla svoju baku. „Pravi trenutak. Upravo sam završila pramenove Doli Vobuk, a sljedeća mušterija je otkazala, tako da imam vremena da ti uradim tretman lica. Idi ponovo obuci haljinu za tretman.“ „Oh, ali...“ „Kali je dobro. Ona i Čelsi prave čajanku, sa kostimima. Ada Me kaže da su se uklopile kao karike u lancu i da su je podsjetile na tebe i Emu Kejt.“ „To je lijepo čuti.“ Šelbi je pokušala da ne misli na onaj hladan pogled u očima drugarice iz djetinjstva.

„Vratiće tvoju bebicu kući za nekoliko sati. Imaćeš taman dovoljno vremena za tretman, a usput ćemo nas dvije moći da razgovaramo.“ Viola je nakrenula glavu, a svjetlost koja je ušla kroz prednji prozor obojila je vrhove riđe kose u zlatnu. „Voni ti je malo pomogla, zar ne?“ „Divna je. Zaboravila sam da je tako sićušna.“ „Povukla je na mamu.“ „Možda je sitna, ali ima divne, jake ruke. Bako, nije htjela da je častim. Rekla mi je da se mama pobrinula za to i da smo ionako porodica.“ „Mene možeš da častiš tako što ćeš da mi daš sat svog vremena. Hajde, obuci tu haljinu. Kabine za tretmane su na istom mjestu. Bićemo u prvoj. Hajde!“ Uradila je kako joj je rečeno. Želi da Kali stekne prijatelje, zar ne? Da ima nekog s kim će se igrati i s kim će provoditi vrijeme. Tako je zdravo i ispravno. I glupo je da se osjeća tako zabrinuto jer dan provodi u bakinom salonu. „Imam pravu stvar za tebe“, rekla je Viola kada je Kali ušla. „To je moj tretman za revitalizaciju. To će da ti osvježi kožu, pa ćeš da živneš. Samo zakači tu haljinu na kuku tamo, lezi ovdje, a mi ćemo da te ušuškamo. „I ovo je novo. Ne ova prostorija, nego stolica, neki od aparata.“ „Ako hoćeš da budeš konkurentan, moraš da budeš u trendu.“ Viola je izvadila radnu kecelju i vezala je preko tri-četvrt pantalona i narandžaste majice. „Imam u susjednoj sobi jonos aparat za bore koji radi na principu elektroforeze. „Stvarno?“ Šelbi je skliznula pod čarsav na blago nagnutu stolicu. „Za sada smo samo nas dvije obučene da ga koristimo, a to smo tvoja mama i ja, osim Mejblin, sjećaš se Mejblin?“ „Sjećam se. Ne mogu da se sjetim kada nije radila za tebe.“ „Ima tome dosta godina, a sada i njena ćerka radi ovdje. Lorili ima isti dobar osjećaj za nokte kao njena mama. Mejblin se sada obučava na novom aparatu, tako da ćemo nas tri moći da ga koristimo. Mada još ne moraš da brineš o borama.“ Prebacila je tanki prekrivač preko čaršava, a zatim stavila traku i sklonila Šelbinu kosu s lica. „Hajde da vidimo kako stvari stoje. Mala, koža ti je malo dehidrirana. To je od stresa.“ Počela je da čisti kožu. Ruke su joj na Šelbinom licu bile meke kao dječije. „Ima stvari koje djevojka može da kaže svojoj baki, a koje možda ne bi odmah rekla mami. To je ta zona u kojoj se osjećaš sigurno. A Ada Me uvijek gleda onu vedru stranu, blagoslovena je tim pogledom na stvari. Nešto te muči, a to nije tuga. Znam kako tuga izgleda.“ „Prestala sam da ga volim.“ Mogla je da to kaže naglas, tako zatvorenih očiju i s bakinim rukama na licu. „Možda ga nikada nisam zaista ni voljela. Sad znam da me nije volio. Teško mi pada to saznanje, teško je znati da nismo imali ono što je trebalo, a njega više nema.“ „Bila si mlada.“ „Bila sam starija nego što si ti bila.“ „Imala sam nevjerovatnu sreću. Kao i tvoj djed.“ „Bako, bila sam dobra supruga. Mogu to da kažem i znam da je istina. I Kali – stvorili smo Kali, a to je nešto posebno. Željela sam još jednu bebu. Znam da je pogrešno da želiš još jedno kad stvari nisu onakve kakve treba da su, ali sam se nadala da će takve postati, da je u redu tako. Moglo bi postati dobro da sam imala još

jednu bebu da je volim. Osjećala sam takvu potrebu za drugom bebom, takvu žudnju.“ „Dobro mi je poznata ta žudnja.“ „A on je rekao da je to u redu. Rekao je da bi za Kali bilo dobro da ima brata ili sestru. Ali se to nije dogodilo, a dogodilo se tako lako i brzo prvi put. Išla sam da mi urade razne analize, a i on je rekao da odlazi na analize.“ „Rekao da odlazi?“ ponovila je Viola dok je radila Šelbi blagi piling. „Ja... morala sam da pregledam sve njegove papire i fascikle. Bilo je stvari koje sam morala da pregledam.“ Papire od advokata i knjigovođa i ljudi iz poreskog i kreditora, račune i dugovanja. „I našla sam račun ili predračun od jednog ljekara. Ričard je sve čuvao. Račun je izdat nekoliko nedjelja poslije Kalinog rođenja, onda kada sam je dovela ovdje, u njenu prvu posjetu, a on je rekao da ide na poslovni put. Bio je tako dobar prema nama da dođemo ovdje, sve je sam sredio. Privatni avion i limuzina da me odveze do aerodroma. A on je otišao u Njujork i uradio vazektomiju.“ Violine ruke su prestale da rade. „Otišao da ga štricnu,a tebe pustio da vjeruješ da pokušavate da napravite bebu?“ „Nikada to neću moći da mu oprostim. Od svega, to je ono što ne mogu da oprostim.“ „Imao je pravo da odluči da li želi drugo dijete, ali ne i pravo da sredi, a da ti ne kaže. To je užasna laž. A čovjeku koji može da kaže tu užasnu laž, da živi s tom užasnom laži, nešto fali.“ „Bako, bilo je tako mnogo laži za koje sam saznala poslije njegove smrti.“ Tu je ostala praznina, pomislila je Šelbi, koja nikada neće moći da se popuni. „Osjećam se kao budala, osjećam se kao da sam živjela s nepoznatim čovjekom. I ne razumijem zašto se oženio sa mnom, zašto je živio sa mnom.“ Uprkos onome što ju je uzdrmalo iznutra, Violine ruke su ostale nježne, a glas miran. „Ti si divna djevojka, Šelbi En, i kažeš da si bila dobra supruga. Ne treba da se osjećaš kao budala jer si vjerovala svom mužu. O čemu je još lagao? Da li je bilo drugih žena?“ „Ne znam zasigurno, i ne mogu da pitam. Ali moram da kažem, prema onome što sam pronašla, da, bilo je drugih žena. A sada sam saznala i da me je baš briga. Nije me briga čak ni koliko ih je bilo – išao je na mnoga putovanja bez nas. Otišla sam kod ljekara prije nekoliko nedjelja, uradila sam testove za slučaj... Nije mi prenio ništa, pa iako je imao druge žene, pazio je. Zato me nije briga i da je imao sto žena.“ Pokušavala je skupi hrabrost dok je Viola nanosila masku za regeneraciju kože. „Novac, bako. Lagao je o novcu. Nikada nisam obraćala mnogo pažnje na to jer je govorio da je to njegova stvar, a moje je da vodim računa o kući i Kali. Mogao je zbog toga da prasne kao bič, a da ne podigne ni glas ni ruku.“ „Hladan prezir može više da povrijedi od najljućeg bijesa.“ Utješena, Šelbi je otvorila oči i pogledala u bakine. „Zastrašivao me je. Mrzim to da priznam, i ne znam čak ni kako se to desilo. Ali mogu da pogledam unazad i da to vidim jasno. Nije volio da ga pitam o novcu, tako i da nisam. Imali smo tako mnogo – odjeću i namještaj i restorane i putovanja. Ali je varao i oko toga, i bavio se nekakvim prevarama. Još mi nije sve to jasno.“

Ponovo je zažmurila, ne od stida – ne pred bakom – već od umora. „Sve je bilo na kredit, za kuću gore na sjeveru nije platio ni prvu ratu, a kupio ju je još ljetos. Nisam imala pojma o tome dok mi u novembru nije rekao da se selimo. A tu su bili i automobili, kreditne kartice, krediti i neki dugovi koje je ostavio za sobom tamo u Atlanti. Neplaćen porez.“ „Ostavio te je u dugovima?“ „Sređivala sam to, i planirala otplate – a dosta toga sam i prodala u posljednjih nekoliko nedjelja. Imam ponudu za kuću, i ako to prođe, platiću veliki dio.“ „Koliki ti je dug ostavio?“ „U ovom času?“ Otvorila je oči i pogledala u bakine. „Milion, devet stotina i devedeset šest hiljada dolara i osamdeset devet centi.“ „Dobro.“ Viola je morala da uvuče dah, a zatim ga je polako ispustila. „Dobro. Isuse Hriste u stolici za ljuljanje, Šelbi En, to je ogromna suma novca.“ „Kada se kuća proda, smanjiće se. Ponuđeno je milion i osam stotina hiljada. Dugujem još sto pedeset hiljada preko toga, ali oni to opraštaju kod ovih urgentnih prodaja. A počelo je sa oko tri miliona. Odnosno nešto više kada se uračunaju računi za advokate i knjigovođe.“ „Otplatila si milion dolara od januara?“ Viola je odmahnula glavom. „To mora da je bila đavolski dobra kućna rasprodaja.“

7 Masaža, tretman lica i dolazak kući gdje je zatekla svoju djevojčicu kako kipti od sreće, mnogo su doprinijeli da se Šelbino raspoloženje popravi. Ali ono što joj je najviše popravilo raspoloženje, bilo je što se povjerila baki. Rekla joj je sve – o tome kako je otkrila sef u banci i o onome što je bilo u njemu, o privatnom detektivu, o tabelama koje je napravila nužnosti da što prije nađe posao. Dok je Kali dala večeru, okupala je, ušuškala na spavanje, osjećala je da je saznala sve što se može znati o Čelsi – i obećala je da će je pozvati kod njih čim bude mogla. Otišla je ponovo dolje i zatekla oca ispruženog na omiljenoj fotelji kako gleda košarkašku utakmicu na novom TV-u. I majku kako sjedi na sofi i hekla. „Brzo je zaspala?“ „Komirala se prije nego što sam joj završila priču za laku noć. Baš si je izmorila danas, mama,“ „Nesumnjivo je bilo zabavno. Djevojčice su bile kao dva punoglavca koja plivaju u sopstvenoj bari, jedva mirne i na minut. Suzana i ja smo pričale o tome da se viđaju naizmjenično, da Čelsi dođe ovdje a onda da ja odvedem Kali tamo. Imam i Trejsin broj za tebe tamo u kuhinji. Dušo, treba da pozoveš Čelsinu mamu, da tu uspostaviš finu saradnju.“ „Hoću. Danas si je usrećila. Mogu li da te zamolim za uslugu?“ „Znaš da možeš.“ „Naletjela sam na Emu Kejt danas.“ „Čula sam.“ Dok su joj prsti i dalje radili s koncem i heklicom Ada Me je podigla pogled smiješeći se. „To ti je Ridž, mala. Ako ne čujem o nečemu deset minuta nakon što se desilo, znam da tvoj tata mora da mi provjeri sluh. Heti Mansen – sjećaš je se, živi preko puta Bici, mada se svaki čas svađaju oko nečeg. Sada su u zavadi jer Bici pravi novu kuhinju, a nije poslušala neke Hetine savjete oko novih mašina. Hetin sin radi za LG a Bici je kupila Majtag, pa je Heti to doživjela kao ličnu uvredu. Naravno, Heti Manson se uvrijedi i ako kine u svojoj kuhinji, a ti ne kažeš Nazdravlje iz svoje.“ Zabavljena opisima njene majke i očevim psovanjem košarkaša, sudija, trenera, Šelbi se naslonila bokom na rukohvat kauča. „E sad, možda jesu u zavadi, ali Heti ništa ne propušta, pa je vidjela Emu Kejt ispred Bicine kuće, i tebe kako ulaziš unutra. Kako napreduje kuhinja? Nisam otišla tamo više od nedjelju dana.“ „Ugrađivali su lijepe kuhinjske ormariće.“ „Mladić Eme Kejt – Mat – i Grifin. Slatkiši su, njih dvojica – a dobro i rade. Angažovaću ih da mi od tvoje stare sobe naprave kupatilo u sklopu spavaće sobe.“

„E, pa sad, Ada Me.“ Klejton je izronio iz utakmice dovoljno dugo da čuje za kupatilo. „Uradiću to, Klejtone, pa bi ti bilo bolje da se složiš. Grif je rekao kako bi mogli da sklone taj zid, i ja bih mogla da imam kupatilo uz spavaću sobu koje podsjeća na spa. Razgledala sam časopise, skupljala ideje. Grif, on ima knjige samo o slavinama i tuševima – tamo ima takvih kakve nikada nisam vidjela. Sebi je već napravio takvo kupatilo. Otišla sam do starog Triplhorna da ga vidim, i izgleda kao iz časopisa, mada on i dalje spava na gumenom dušeku na podu u dnevnoj sobi. Sad je tamo završio kuhinju, i tjera me da pozelenim od zavisti.“ „Nemoj da ti slučajno padne na pamet, Ada Me.“ „Mojoj kuhinji ništa ne fali“, rekla je Klejtonu, a zatim se nasmijala Šelbi i oblikovala ustima, Za sada. „Kladim se da ste Ema Kejt i ti nastavile tačno odande gdje ste prekinule.“ Ni približno, pomislila je Šelbi. „Zbog toga tražim uslugu. Rekla je da bi željela da se nađemo sutra u Butlegersovom baru, oko pola osam, ako mogu. Ali...“ „Samo naprijed. Stari prijatelji su cigle i malter naših života. Ja ne znam šta bih radila bez Suzane. Tata i ja ćemo da čuvamo Kali, da je stavimo na spavanje. Voljeli bismo to.“ „Konačno nešto s čim mogu da se složim.“ Klejton je pogledao prema svoju kćerki. „Nemoj da žuriš, nadoknadi sve propušteno s Emom Kejt. Mi ćemo da kvarimo Kali.“ „Hvala vam.“ Nagnula se i poljubila majku, a zatim ustala i poljubila oca. „Idem gore jer mi se prispavalo od cijelog dana ugađanje. Hvala ti za to, mama. I moraćemo da jedemo u šest sutra uveče. Spremam večeru.“ „Oh, ali...“ „Uradiću to, Ada Me“, rekla je istim tonom kojim se njena majka obratila mužu, što je natjeralo Klejtona da se zakikoće. „Postala sam prilično dobra kuvarica, a vi procijenite sami. Obavljaću svoj dio kućnih poslova dok smo Kali i ja ovdje, jer sam vaspitana kako treba. ’Ku noć.“ „Vaspitana je kako treba“ reče Klejton kad je Šelbi krenula uz stepenice. „Hajde onda da se potapšemo po leđima i vidjećemo šta sutra ima za večeru.“ „Večeras nije izgledala mnogo blijedo i umorno.“ „Ne, nije. Hajde da još koji dan vidimo kako to ide, pa da nam bude drago što su kod nas.“ „Meni već jeste, i biće mi još draže kad izgladi stvari s Emom Kejt.“ Nije bilo teško zaokupiti se poslom. Sredinom prijepodneva je izvukla kolica. Vođenje Kali u šetnju po gradu, nabavljanje potrebnih namirnica za večeru od piletine koju je namjeravala da napravi za roditelje bio je lak – opušten – način da tumara po Ridžu i pogleda da li neko nudi posao. Oblaci su se podigli, i vazduh je bio blistavo sjajan kao u proljeće poslije kiše. Navukla je Kali ružičastu teksas jaknu s tankom kapom – i pošto je moglo da se desi da se prijavi za neki posao, našminkala se prije nego što je krenula. „Mama, je l’ idemo da vidimo Čelsi?“

„Idemo u grad, malena. U piljarnicu, a moram i da otvorim račun u banci. Možda ćemo da svratimo da vidimo baku.“ „Da vidimo baku! I Čelsi.“ „Pozvaću Čelsinu mamu kasnije, pa ćemo da vidimo.“ Prošla je pored kuće Eme Kejt, primijetila kamionet za popravke na prilazu – i morala je da se obuzda da ne podigne ruku i mahne preko ulice gdje je pretpostavljala da je budno oko Heti Manson upereno u nju. Znala je da ljudi poput gđe Manson mnogo pričaju. U Ridžu, su joj priredili dobrodošlicu, ali je bilo i onih – i to više od nekolicine – koji su uživali u tračarenju preko ograde zadnjeg dvorišta, u piljarnici, za vrijeme ručka kod Sida i Sejdi, o jadnoj Pomerojovoj djevojci koja je došla kući kao udovica s djetetom. A šta si mogao i da očekuješ kad je onako pobjegla s čovjekom o kojem niko ništa nije znao? Pričaće o tome kako je otišla na sjever, kako je rijetko dolazila kući, kako je napustila koledž iako su njeni roditelji naporno radili da bi je tamo poslali. Imaće mnogo materijala za tračarenje. A nisu znali ni polovinu toga. Bilo bi joj pametno da što manje priča, da bude prijateljski raspoložena i da nađe stalni posao. Stalni posao je podrazumijevao nekakvo čuvanje Kali preko dana, pa je to moralo da se uskladi. Vrtić bi bio dobar za Kali. Vidi samo kako se prilijepila za ovu Čelsi. Mora da se druži s drugom djecom, čak i ako to znači da će veći dio novca do kog dođe odmah i otići. Dok je Kali pričala s Fifijem, Šelbi je krenula krakom koji vodi u grad. Budno je motrila na kuće za prodaju. Kada bude otišla da živi sama, htjela je da to bude u blizini. Dovoljno blizu da Kali može da odšeta do bakine ili prabakine kuće. Do drugova, u grad, baš kao što je ona radila. Kućica s dvije spavaće sobe, možda s dovoljno zemlje za malu baštu. Nedostajalo joj je baštovanstvo dok je bila u stanu, a u Filadelfiji nije bilo nikakvih izgleda za to. Pustila je da joj misli odlutaju, zamišljajući takvu kuću. Mala prizemna kuća, to je sve što im je potrebno, a ona će da zasadi cvijeće i da napravi povrtnjak, da gaji začinske biljke. Naučiće Kali kako da sadi i kako da gaji i bere. Mogla bi da obilazi dvorišne rasprodaje i buvljake za namještaj, da za male pare renovira ili ofarba ili pretapacira stari namještaj. Tople boje i fotelje s debelim jastucima. Živjeće one dobro ovdje, uradiće sve što je potrebno da to ostvare. Krenula je glavnim putem, sa radnjama i nekoliko starih kuća sa svake strane vijugave ulice. Mogla bi da radi u suvenirnici, ili kao konobarica, na kasi u drogeriji ili u samoposluzi. Baka joj je rekla da može da dođe da radi u salonu, ali nije bila talentovana za sređivanje kose – niti je imala diplomu. Šta god da radi tamo bilo bi to izmišljanje posla, a njena porodica već dovoljno čini za nju. Mogla bi da provjeri u hotelu ili u pansionu na samoj periferiji grada. Ne danas, ne sa Kali, ali staviće ih na spisak. Dopalo joj se kako sve to izgleda, čišćenje i osvježavanje za proljeće, izlozi koji sijaju na suncu, žardinjere i viseće saksije s cvijećem na terasama zgrada koje se uzdižu ili spuštaju duž brdovitog puta. Uživala je u prizoru ljudi koji zastaju da

porazgovaraju, nekoliko turista koji šetaju po strmim trotoarima, planinara s njihovim velikim rancima kako fotografišu gradski bunar, gdje su se, kako kaže legenda, zlehudi ljubavnici iz zavađenih porodica sastajali u ponoć. Sve dok djevojčin otac nije ubio mladića, a djevojka umrla zbog slomljenog srca. Po njihovim randevuima je grad dobio ime, a bunar – naravno – završio je na mnogim fotografijama i platnima. Možda bi mogla da nađe neki kancelarijski posao jer zna pristojno da radi na kompjuteru. Ali nema iskustva u tome. Njeno radno iskustvo svodilo se na pomoć u salonu – dopunjavanje bočica sa šamponom, brisanje poda, rad na kasi – čuvanju djece, radu u knjižari na koledžu nekoliko semestara. I pjevanju s grupom. Mali su bili izgledi da će da osnuje grupu, a dopunjavanje bočica sa šamponom je prevazišla. Zato možda maloprodaja. A možda bi trebalo da razmisli o otvaranju vrtića. Ali, Ridž već ima jedan – a oni s porodicom obično imaju majku ili rođaku ili sestru da im čuvaju djecu dok su oni na poslu. Maloprodaja, pomislila je ponovo. Maloprodaja, konobarisanje. Tu bi možda postojala mogućnost, naročito jer dolazi ljeto, a ljeto je donosilo više turista, više šetača, više porodica koje unajmljuju brvnare ili odsjedaju u hotelu. Artful Ridž – uglavnom umjetnici iz kraja. Planinsko blago, pokloni i sitnice. Prodavnica Hesti – u kojoj se prodaju osnovne potrepštine i grickalice onima koji neće da odu još kilometar dalje do prodavnice hrane Hagerti. Tu su i apoteka, prodavnica sladoleda, bar sa roštiljem, Picaterija i Alov podrum pića. Nešto dalje i iza ćoška je Šejdijev bar, koji je samo to. A njena mama bi dobila srčani udar kad bi ona tu prihvatila posao. Razmatrajući raspoložive opcije, svratila je prvo u salon kako bi se njena baka pohvalila pokazujući Kali. „Srediću ti kosu“, Viola se obratila Kali. „Kristal, daj mi ono jedno sjedište za djecu, molim te? Kali Rouz, možeš da sjedneš baš ovdje za bakin radni sto. Nekada sam pravila frizure tvojoj baki i tvojoj mami. Sada ću da napravim tebi.“ „Kalina kosa.“ Kali je podigla ruke ka Violi, a onda joj ovlaš dodirnula kosu. „Bakina kosa.“ „Skoro iste, je l’ tako – mada je za moju potrebno malo više posla ovih dana.“ „Više posla“, ponovila je Kali i zasmijala Violu. „Sjedi tamo, Šelbi. Kristal nema mušteriju sljedećih pola sata. Pogledaj ovu divim kosu. Kali, koja je ponekad znala da bude naporna i nestrpljiva dok joj sređuje kosu, sjedila je srećno zureći u svoj lik u ogledalu. „Bako, hoću da budem princeza.“ „Ti jesi princeza, ali napravićemo ti frizuru koja odgovara tvom rangu.“ Raščešljala je kovrdže, dohvatila veliku srebrnu šnalu da zakači dio kose pozadi, i počela da plete lijepu francusku pletenicu na jednoj strani. „Čula sam da se Boni Džo Farnsvort – to je rođaka muža Giline sestre razvodi od muža. To je Les Viket, Šelbi, onaj koji je malo trčao s Forestom kad su bili dječaci. Nisu u braku proveli ni dvije godine i imaju bebicu koja nema ni šest mjeseci. Pravili su veliko vjenčanje u hotelu koje je njenog oca koštalo astronomski.“

„Sjećam se pomalo Lesa. Žao mi je što čujem da ima problema.“ „Čula sam da su se problemi kuvali još prije nego što su isjekli svadbeni kolač.“ Kristal, koja je imala grivu plave kose s pramenovima i očigledno bila upućena u stvar, izvila je obrve. „Ali vjerovatno ne bi trebalo da kažem. „Naravno da treba da kažeš.“ Viola je zavezala prvu pletenicu i počela drugu. „I to prilično detaljno.“ „Pa, možda nisi znala da se Boni Džo smucala s Bojdom Katerijem.“ „Sa srednjim sinom Lorete Kateri. Ti Katerijevi sinovi su grubi momci. Forest se ne tako davno dokačio s Arloom – najmlađim – kad se Arlo napio kao smuk dolje u Šejdijevom baru i počeo tuču zbog partije bilijara. Arlo je zamahnuo na Foresta kada je Forest ušao da je prekine. Znaš Arloa, Šelbi. Koščati momak s kosom boje slame i lošim ponašanjem. Vozio je motocikl i pokušao da privuče tvoj pogled.“ „Sjećam se Arloa. Bio je izbačen iz škole neko vrijeme jer je pretukao upola sitnijeg dječaka ispred škole.“ „Bojd je još gori, ja da ti kažem.“ Dok je pričala, Kristal je pripremila svoje radno mjesto za narednu mušteriju. „A on i Boni Džo su se uvijek iskradali, a zatim su raskinuli kad je uhapšen zbog...“ Bacila je pogled na Kali, koja je bila suviše zauzeta posmatranjem sebe u ogledalu da bi obraćala pažnju. „Zbog, oh, posjedovanja izvjesnih ilegalnih supstanci. Onda je Boni Džo počela da se druži s Lesom, i dok si rekao keks oni su već planirali vjenčanje. Ako mene pitate, njenom ocu je toliko pao kamen sa srca što se udaje za finog momka i što je završila s Bojdom, da je platio duplu cijenu za to vjenčanje. Ali je Bojd pušten baš prije venčanja, i bilo je nekih govorkanja dolje u dolini da su se on i Boni Džo, pa, ponovo spetljali. Sad su njih dvoje na Floridi, gdje on ima rođake – ostavila je tu bebu kao da je zaostalo parče pice ili tako nešto. I priča se da njegovi rođaci prave neke supstance zbog kojih je strpan u zatvor.“ Bilo je gotovo dobro kao masaža i tretman lica, samo sjedenje tamo dvadeset minuta, posmatranje kako njena baka pravi njenoj djevojčici frizuru kakve imaju princeze dok se Kali divi sebi u ogledalu. I slušanje ogovaranja koje nije o njoj. Viola je uplela pletenice u krunu i pokupila kovrdže u rep koji je vezala roze trakom. „Lijepa. Bako, ja sam lijepa.“ „Da, jesi.“ Viola se sagnula tako da su se njihova lica zajedno odrazila u ogledalu. „Djevojka bi trebalo da zna kad je lijepa. Ali ima nekoliko stvari koje mi odmah padaju na pamet, a koje su još važnije.“ „Šta još?“ „Biti pametan. Jesi li ti pametna, Kali Rouz?“ „Mama kaže da jesam.“ „A ona zna. A zatim, biti ljubazan. Ako možeš da budeš lijepa, pametna i ljubazna, pa, to je ono što čini pravu princezu.“ Poljubila je Kali u obraz i spustila je iz stolice. „Da mi ne dolazi sljedeća mušterija, odvela bih vas na ručak. Sljedeći put ćemo to da isplaniramo.“ „Sljedeći put ćemo mi tebe da vodimo na ručak.“ Šelbi je smjestila Kali u kolica. „Kristal, mislim da bi trebalo da nađem neki posao. Da li znaš da neko traži radnicu?“

„Oh, da vidimo. U proljeće i ljeto zapošljavaju sezonske radnike na mnogim mjestima. Nisam mislila da ćeš da tražiš posao, Šelbi, ne kad ćeš imati novac od...“ Lupila se preko usta i uznemireno pogledala Kali „Mnogo mi je žao. Ne znam zašto mi usta rade kad mi nisu prikačena za mozak.“ „U redu je. Samo hoću da se nečim bavim. Znaš kako je.“ „Znam kako je kad moraš da platiš račune, ali ako hoćeš mjesto koje ima dosta posla, možda tamo u Artful Ridžu. Mjesto je sa stilom, i posluju, naročito kad turisti počnu da dolaze. Možda bi im dobro došla još jedna hostesa u velikom restoranu. Za tamo traže one koje dobro izgledaju. Oh, i Randevu gardens – znaš ono mjesto za pejzažno uređenje? Njima je uvijek potrebna pomoć u ovo doba godine. To bi moglo da bude zabavno ako voliš biljke i takve stvari.“ „Hvala, razmisliću o tome. Moramo da odemo do prodavnice. Spremam večeru za mamu i tatu večeras. Bako, trebalo bi da ti i deka dođete. Voljela bih da vam spremim večeru.“ „Voljela bih da mi spremiš večeru. Reći ću Džeksonu.“ „Večera je u šest, ali biste mogli da dođete malo ranije jer moram da krenem oko sedam i dvadeset da se nađem sa Emom Kejt.“ „Jesi li upoznala momka Eme Kejt?“ upitala je Kristal. „Ne još.“ „Dobrog je upecala. A onog drugog – Grifina?“ Lupnula se rukom preko srca. „Da nisam po drugi put u životu vjerena, krenula bih pravo na tu stranu. Ljulja se dok hoda. Jednostavno volim muškarca koji se tako ljulja dok hoda.“ „Kristal, upravo je ušla tvoja za jedanaest i trideset“ „Odmah ću da je dovedem. Bilo je lijepo pričati s tobom, Šelbi.“ Čvrsto je stegla Šelbi. „Baš je lijepo što si kod kuće.“ „Lijepo je biti kod kuće.“ „Njen prvi muž se ljuljao u hodu“, rekla je Viola tiho. „I ljuljao se sa svime što je žensko što je uspio da nagovori.“ „Nadam se da će ovog puta bolje da prođe.“ „Sviđa mi se ovaj. Ne ljulja se već je stabilan, što joj je potrebno da je uravnoteži. Volim tu djevojku kao što volim šerbet od malina, ali joj je potrebna ta ravnoteža. Šta je za večeru?“ „Iznenadiću vas. I bolje bi mi bilo da krenem u prodavnicu ili ćemo da naručujemo iz Picaterije “ U prodavnici je naletjela na Čelsi i njenu majku, što joj je odnijelo još pola sata – i rezultovalo dogovorom da se nađu u gradskom parku sutradan da se djevojčice igraju zajedno. Pošto je sad kuvala večeru za šestoro prilagodila je jelovnik dok je kupovala. Napraviće pečeno pile s bijelim lukom i žalfijom i ružmarinom, a mogla bi da napravi i crveni krompir s onim ukusnim prelivom koji je isjekla iz časopisa, šargarepu u puteru i majčinoj dušici koju Kali mnogo voli i malo graška. A napraviće i keksiće. Ričard nije volio njene keksiće, zvao ih je seljačkim hljebom, sjećala se. E pa, neka se nosi.

Možda će da napravi i neka predjela, da to bogato spremi. I princes krofne za desert. Kuvar koji im je dolazio triput nedjeljno u Atlanti pokazao joj je kako da ih napravi. Natovarila je sve sastojke, podmitila Kali krekerima u obliku životinja. I pokušala da ne proguta knedlu kad je došlo do plaćanja. Za porodicu, podsjetila se dok je brojala novac. Porodica njoj i njenoj kćerki daje krov nad glavom. Može da plati i platiće za dobru porodičnu večeru. Tek kada je izgurala kolica s namirnicama i kolica s Kali sjetila se da je došla pješke. „O boga mu, kako sam glupa.“ Tri kese s namirnicama, kolica i dva i po kilometra pješaćenja. Gunđajući sebi u bradu, nagurala je dvije kese pozadi u kolica, prebacila veliku Kalinu torbu preko ramena i ponijela posljednju kesu s namirnicama. Promijenila je ruke kod oznake za kilometar, ozbiljno razmišljajući da pozove majku ili da svrati u šerifovu kancelariju, da vidi da li je Forest tamo i da li može da je preveze. „Uspjećemo. Uspjećemo.“ Prisjetila se kada je kao dijete trčala po kilometar i po do grada i nazad. Uz ova brda i niz njih, po krivinama. E pa, sad ima dijete i tri kese namirnica. A možda joj se pravi i žulj na peti. Stigla je do račvanja s bolnim rukama i zastala da se pribere za posljednju dionicu. Pored nje se zaustavio kamionet ’Momci za popravke. Grifin se nagnuo kroz prozor. „Hej! Da li ti se pokvario auto? Grif“, dodao je za slučaj da je zaboravila. „Grifin Lot.“ „Sjećam se. Nije mi se pokvario auto. Nisam uzela prokleti auto jer nisam namjeravala da kupim ovoliko namirnica.“ „Prokleti auto“, Kali je rekla Fifiju i natjerala Šelbi da uzdahne. „Dobro. Hoćeš da vas odvezem kući?“ „Voljela bih to, u ovom trenutku, više nego što bih željela dug i srećan život. Ali...“ „Shvatam da si me upoznala tek juče, ali me Ema Kejt zna nekoliko godina. Bio bih u zatvoru da sam ubica sjekirom. Hej, slatkišu, je l se ti zoveš Kali?“ „Kali.“ Djevojčica je koketno nakrivila glavu, nježno dodirujući novu frizuru. „Ja sam lijepa.“ „Lijepa da ljepša ne možeš biti. Vidi, ne mogu da te ostavim pored puta s lijepom djevojčicom i tri kese namirnica.“ „Htjela sam da kažem da hoću vožnju, ali nemaš dječje sjedište “ „A da. Tako je.“ Gurnuo je ruku u kosu. „Prekršićemo zakon, ali to je manje od kilometra i po, i voziću polako. Staću sa strane svaki put kad neki auto naiđe iz bilo kog smjera. Peta joj je bridila, ruke su je boljele, a noge kao da su joj bile od gume koja je suviše dugo i jako rastegnuta. „Mislim da će spora vožnja biti dovoljna.“ „Čekaj. Daj da ti pomognem.“ To je već druga osoba u kratkom periodu, koja nije član porodice, a nudi joj pomoć. Teško joj je bilo da se sjeti kada joj je neko to posljednji put ponudio. Izašao je iz kamioneta i uzeo joj torbu. U ruku joj se vratio osjećaj u vidu bockanja.

„Hvala.“ „Nema frke.“ On je smjestio namirnice dok je ona izvlačila Kali iz kolica. „Sjedi tamo“, Šelbi je rekla Kali. „Sjedi mirno dok sklopim kolica.“ „Kako se... Aha, evo ga.“ Grif je sklopio kolica kao da je to godinama radio. Okrenula se ponovo prema Kali dok ih je on stavljao u kamionet, i vidjela da je njena ćerka otvorila kesicu sa sjedišta pored. Sada je jela pomfrit. „Kali! To nije tvoje.“ „Mama, gladna sam.“ „U redu je“, smijući se, Grif je ušao u kamion. „Ne bih vjerovao nikome ko može da odoli pomfritu. Morao sam da pokupim neke stvari u gradu i uzeo sam ručak za Mata i mene kad sam se već zatekao tamo. Slobodno može da uzme malo pomfrita.“ „Davno je prošlo vrijeme za njen ručak. Nisam očekivala da ću se zadržati ovoliko.“ „Zar nisi ovdje odrasla?“ Duboko je udahnula dok je vozio – držeći se date riječi – oko tridesetak metara na sat „Trebalo je da budem pametnija.“ Sjedeći sada u njenom krilu, Kali je pružila Grifu pomfrit. „Hvala. Ličiš na mamu.“ „Mamina kosa.“ „Tvoja je stvarno lijepa. Jesi li bila u salonu gđe Vi?“ „To je baka, Kali. Gđa Vi je baka.“ „Baka mi je napravila da imam frizuru kao princeza. Ja sam lijepa i pametna i ljubazna.“ „Vidim. Ti si prva princeza u mom kamionetu, pa je ovo velika stvar za mene. Ko je taj tvoj drug?“ „Ovo je Fifi. On voli pomfrit.“ „Nadam se.“ Ušao je polako na prilazni put. „Fjuu.“ Obrisao je čelo šegačeći se. „Uspio sam. Ti uzmi princezu i njena kolica, ja ću namirnice. „O, u redu je, mogu...“ „Da uneseš tri kese namirnica, dijete, kolica i šta god da imaš u tom koferu? Naravno da možeš, ali ja uzimam namirnice.“ „Ti me nosi!“ Kali se istrgla iz Šelbinih ruku i bacila se na Grifa. „Kali, nemoj...“ „Dobio sam naređenje.“ Izašao je, čučnuo i lupio se po leđima. „Dobro, princezo, penji se.“ Kali je rekla – Jupii i popela se na krkače dok je Šelbi izlazila na druga vrata pokušavajući da podigne i ponese ono što je ostalo. Pretekao ju je i izvukao dvije kese s namirnicama. Sa po jednom kesom u rukama i njenom ćerkom koja je veselo skakutala na njegovim leđima, krenuo je prema ulaznim vratima. „Je l’ zaključano?“ „Mislim da nije. Mama je možda...“ Prekinula je jer je on već ulazio unutra, dok mu se Kali držala oko vrata i čavrljala mu u uvo kao da joj je on novi najbolji drug.

Usplahirena, Šelbi je izvukla kolica, uzela posljednju kesu i okačila Kalinu torbu na rame. Uspjela je sve to da unese u kuću, ostavivši kolica pored vrata da ih kasnije skloni. Spustio je kese na sto. Prije nego što je mogla da progovori, prepao ju je kad je zgrabio Kali sa svojih leđa, zaklatio je naglavačke dok je ona skičala od čistog zadovoljstva, a zatim je bacio u vazduh i glatko je uhvatio. A onda je smjestio na svoj bok. „Volim te“, rekla je Kali i oduševljeno ga poljubila u usta. „Je l’ to sve što je potrebno?“ Povukao ju je za kosu, cereći se. „Očigledno sam za osvajanja godinama koristio pogrešan pristup.“ „Ostani da se igraš sa mnom.“ „Bih da mogu, ali moram da se vratim na posao.“ Kali je uhvatila pramen njegove kose, koja joj se očigledno dopala. I uvrtala je oko prsta. „Vrati se i igraj se sa mnom.“ „Svakako, jednom.“ Pogledao je u Šelbi, osmijehnuo se, i pošto je zurila, vidjela je da on ima zelene i pametne oči kao u mačke. „Imaš ovdje jednu opasnu udavaču.“ „Da. Hvala. O, da li ti imaš djece?“ „Ja? Ne.“ Spustio je Kali i prijateljski je lupnuo po guzi. „Moram da idem, Mala Crvena.“ Umjesto zagrljaja, obavila je ruke oko njegovih nogu. „Ćao, gospodine.“ „Grif. Samo Grif.“ „Glif.“ „Grrr-if.“ Ispravila ju je Šelbi bez razmišljanja. „Grrr“, reče Kali, kikoćući se. „Grif mora da ide“, reče on pogledavši Šelbi. „Ispetljala si se?“ „Da. Da, mnogo ti hvala.“ „Nema na čemu.“ Krenuo je da izađe. „Volim ovu kuhinju“, dodao je i izašao na vrata – stvarno se ljuljao u bokovima dok je hodao – prije nego što je mogla da smisli bilo šta drugo. „Grrr-ifin“, Kali je govorila Fifiju. „On je lijep, mama, i lijepo miriše. On će da se vrati i da se igra sa mnom.“ „Ja... mmm. Uhh.“ „Gladna sam, mama.“ „Molim? Oh. Naravno.“ Šelbi se stresla i vratila u stvarnost.

8 Kad je njena majka došla s posla, Šelbi je već stavila pile u rernu, očistila krompire i šargarepu i na sto u trpezariji – koji su koristili samo za važne obroke – postavila lijep servis za ručavanje. Ne najbolji, onaj od očeve bake koji je imao više sentimentalnu nego novčanu vrijednost, već kupovni servis s ružama po obodu. Dodala je lanene salvete, koje je složila u vidu lepeza, napravila lijep aranžman od cvijeća i svijeća na sredini stola, i pripremala posljednje komadiće tijesta za princes krofne. „Pobogu, Šelbi! Sto izgleda prosto divno, kao za večernju zabavu visokog društva.“ „Mi i jesmo visoko društvo.“ „Ali ćemo sigurno da jedemo kao ono što jesmo – i ovdje tako divno miriše. Oduvijek si znala kako da uklopiš stvari da izgledaju lijepo.“ „Zabavno je kad si malo u frci. Nadam se da je u redu što sam pozvala baku i deku da dođu.“ „Znaš da jeste. Mama mi je rekla kad sam svratila kod nje u salon poslije sastanka u baštovanskom klubu – i poslije Suzanine i moje male kupovine. Kupila sam Kali najslađu garderobu za proljeće. Provela sam se božanski.“ Spustila je tri kese na pult i počela da izvlači stvari. „Jedva čekam da je vidim u ovome – divno je, je l da? Suknjica s tankim bijelim i roze linijama i košuljica s karnerima. I ove roze Meri Džejns cipelice. E sad, provjerila sam njen broj prije nego što sam pošla, tako da bi trebalo da su dobre. Ako ne odgovaraju samo ćemo da ih vratimo.“ „Mama, svidjeće joj se. Poludjeće za ovim cipelicama.“ „A kupila sam i ovu slatku košuljicu na kojoj piše ’Princeza“ i lijepi bijeli džemperić s ukrasnom trakom.“ Izvukla je još stvari dok je pričala. „Gdje je ona? Možda može da proba nešto od ovoga.“ „Žao mi je što spava ovako kasno, ali mi je za sve trebalo mnogo više vremena, i onda sam još morala da joj spremim ručak. A bila je pomalo i razdražljiva, tako da nisam mogla da je uspavam skoro do tri.“ „Oh, nećemo da brinemo zbog toga. E pa, svratila sam kod Vi i vidjela tamo Maksin Pinket – sjećaš se da se preselila u Arkanzas prije nekoliko godina, ali je došla u posjetu, i svratila je kod Vi u nadi da ću moći da je ošišam i ofarbam. Po pravilu se ne bavim više kosom, ali je ona stara mušterija i znam šta voli “ Šelbi se kao kroz maglu sjećala gđe Pinket, pa je to potvrdila mrmljanjem dok je princes krofne filovala kremom. „Rekla mi je da se razočarala kad joj je Kristal saopštila da trenutno ne radim, a onda sam ja ušla, i ona je upitala da li bih mogla da joj sredim kosu. Nije uopšte

zadovoljna frizerom kojeg je isprobala u Litl Roku. Tako da sam je smjestila. Ispostavilo se da će njen zet sada možda da prihvati posao u Ohaju, i sve to nakon što se preselila u Litl Rok da bude bliže ćerki i troje unučića. Nervozna je, mogu da ti kažem. Znam tačno kako se osjeća, pa sam...“ Ada Me je zažmurila i stresla se. „Ne mogu da zatvorim usta ni heftalicom.“ „Ne moraš. Nisi imala prilike da stvoriš mnogo uspomena s Kali gotovo tri godine. Šta više, vidim to sada, ona nije imala prilike da ih stvori s tobom. To ide na moju dušu, mama.“ „Sada je sa svim tim gotovo, i mi stvaramo mnoštvo uspomena svuda okolo. Šta to praviš? Pufnice s kremom? Oh, ona je budna.“ Ada Me je ugledala prema monitoru za bebe na pultu. „Odnijeću njene nove stvari gore, da se malo zabavimo. Dušo, treba li ti pomoć ovdje?“ „Ne treba, mama, hvala. Ne želim ništa da radiš sem da sjedneš za sto i jedeš. Idi zabavljaj se s Kali.“ „Oh, nadam se da će joj ove roze cipelice biti taman jer ne mogu da budu slađe.“ Slikaće Kali u tim roze Meri Džejns cipelicama, pomislila je Šelbi. Kali ih se možda neće sjećati kad poraste, ali će se sjećati da ju je baka voljela, da je uživala kupujući joj lijepu odjeću. Sjetiće se da joj je baka napravila frizuru kakvu imaju princeze. To je ono što je važno. Kao i dobra porodična večera za trpezarijskim stolom, to je ono što je bilo bitno. Završila je tijesto, premazala pile, stavila krompir i šargarepu da se kuvaju. Morala je da se presvuče, ne samo zbog večere, već i zbog izlaska i susreta s Emom Kejt. Bacila je pogled na tajmer i otrčala gore, prešavši do svoje sobe na prstima da ne poremeti Kali i majku i njihovu reviju. Sljedećih petnaest minuta provela je mučeći se da odluči šta da obuče. Nekada je imala triput, možda i četiri puta više odjeće, a nikada se nije mučila. Možda zato, pomislila je, jer je prestalo da bude važno. To je samo bar sa roštiljem, podsjetila se. Ljudi se ne oblače nešto naročito da bi otišli tamo. Bar za tri ogromna stepenika je bolji od Šejdijevog bara, ali otprilike isto toliko gori od velikog restorana u hotelu. Odlučila se za crne farmerke i jednostavnu bijelu košulju. A preko toga je obukla kožnu jaknu koju je čuvala – onu koju je zaista voljela. Siva boja kalaja joj se dobro slagala uz kosu, a nije bila tako stroga kao crna. Pošto i dalje uveče zahladni, izabrala je polučizmice s visokom štiklom. Vodeći računa o jelu otišla je pravo u kuhinju i ovog puta stavila kecelju da počne s keksićima. Zabavno je biti u frci, pomislila je, i nakon što je pronašla lijepu tacnu za pile, stala je pokušavajući da smisli da li bi bilo bolje da krompir i šargarepe rasporedi oko pileta ili da ih stavi u činije. Forest je ušao na zadnja vrata. „Šta je sve ovo?“ Onjušio je vazduh. „Šta je to?“ „Šta nije u redu s tim?“ „Nisam rekao da nije u redu. Miriše kao... Miriše mi kao da sam gladan.“ „Možeš da ostaneš na večeri ako želiš. Dolaze baka i deka. Ja kuvam.“ „Ti kuvaš?“ „Tako je Foreste Džeksone Pomeroj, prema tome, uzmi il’ ostavi.“

„Da li se uvijek lijepo oblačiš da bi spremala večeru?“ „Nisam lijepo obučena. Dođavola. Da li sam suviše lijepo obučena za Butlegers?“ Začkiljio je. „Zašto?“ „Zato što, ti idiote, idem do Butlegersa i neću da budem pogrešno odjevena.“ „Mislio sam zašto ideš u bar sa roštiljem kad spremaš večeru?“ „Idem poslije večere, ako moraš da znaš baš svaku sitnicu. Nalazim se sa Emom Kejt.“ Lice mu se razvedrilo. „Oh.“ „Jesam li previše dotjerana ili ne?“ „U redu je.“ Otvorio je rernu i bacio pogled na pile. „Izgleda mnogo dobro.“ „Biće mnogo dobro. Sad se sklanjaj. Moram da postavim predjela.“ „Uuu, zar nismo fensi?“ Obišao je oko nje i uzeo pivo. „Samo želim da bude lijepo. Mama mi radi masaže, baka sređuje Kalinu kosu, i – vidio si kako su sredile sobe na spratu za nas. Samo želim da bude lijepo.“ Protrljao ju je po ramenu. „Lijepo je. Sto izgleda kao za poslovni ručak. Dobro je što se nalaziš sa Emom Kejt.“ „Vidjećemo koliko je dobro kada odem. Još je užasno ljuta na mene.“ „Možda bi trebalo njoj da spremiš večeru s piletinom.“ Bio je divan osjećaj vidjeti okupljenu porodicu za stolom koja uživa u večeri koju je ona spremila. I navelo je da shvati da je to prvi put. Biće i drugi, obećala je sebi, i pobrinuće se da sljedeći put za stolom budu Klej i Gili i mali Džekson. Znala je da joj je večera uspjela kada je njen djed uzeo repete od svega – a njena baka zatražila recepte. „Napisaću ti ih, bako.“ „Uradićeš to dvaput.“ Ada Me je ustala da pomogne da rasklone stvari sa stola. „To pile je postidilo moje.“ „Bilo bi bolje da ste ostavili malo mjesta za desert.“ „Imamo mjesta, je l’ tako, Kali?“ Džek je pomazio svoj stomak, pa se Kali naslonila u svoju stoličicu za hranjenje da pomazi svoj. Najbolje od svega bilo je gledati kako svima iskaču oči kad je ušla noseći gomilu princes krofni s prelivom od topljene čokolade. „Lijepe su kao ma šta što se može vidjeti u restoranu“, reče joj njen otac. „Jesu li ukusne kao što izgledaju?“ „Saznaćeš. Moram da idem pa, mama, da li bi ti ovo poslužila? Neću da kasnim.“ „Ne izlazi dok ne staviš karmin.“ Ovo je bilo naređenje njene bake. „Neki s malo ružičastog. Proljeće je.“ „U redu. Nateraj Foresta da pomogne oko sudova.“ „To sam i namjeravao“, rekao je odmah. Uhvatio ju je za ruku kada se sagnula da poljubi Kali. „Ovo je bio stvarno dobar obrok, Šelbi. Nemoj da piješ i voziš.“ „Ti si onaj koji ima pivo na stolu. Kali, budi dobra djevojčica.“ „Baka je rekla da ću da se kupam sa mjehurićima.“ „Zar to neće biti zabavno? Neću da ostanem dugo.“ „Oh, ostani.“ Ada Me je serviraia velikodušne porcije kolača. „Idi, zabavi se.“ „Hoću. Nemoj...“ „Briši!“

„Dobro.“ Bilo je čudno izaći uveče, sama. A na to dodaj nervozu, zabrinutost da joj Ema Kejt neće oprostiti. Ipak, stavila je karmin i nanijela malo više rumenila za svaki slučaj. Odvezla se u grad u nadi da će naći prave riječi, dobro se pokajati da bi u svoj život vratila najbolju prijateljicu. Ulične svjetiljke su svjetlucale, i zapazila je nekoliko svjetala u planinama. Prodavnice su se zatvorile u šest, ali je primijetila da Picaterija dobro radi, a nekoliko ljudi je šetalo po trotoaru. Tijesni parking pored bara je bio već zakrčen, pa je počela da lovi mjesto na ulici. Možda je morala da se natjera da izađe iz kola, ali je to uradila, i odšetala pola bloka dalje, otvorila vrata bara i zakoračila u buku. Nije pamtila da je ovo mjesto bilo toliko posjećeno tokom nedjelje. S druge strane, u vrijeme kada je otišla nije mogla legalno ni da poruči piće, tako da je više vremena provodila uz picu ili po poslastičarnicama uz sladoled. Ipak, većina stolova i separea bila je popunjena, a vazduh je mirisao na pivo i roštilj. „Kako ste?“ Konobarica – hostesa? – joj je prišla smiješeći se neusiljeno, dok su njene tamne oči razgledale po gomili, vjerovatno tražeći slobodan sto. „Mogu da vas smjestim za bar ako... Šelbi? Šelbi En Pomeroj!“ Šelbi se našla u zagrljaju ove žene koja je mirisala na breskvin cvijet. Ta privlačna žena s kožom kao sjajni orah i tamnim očima s gustim trepavicama odmakla je Šelbi od sebe. „Ne sjećaš me se?“ „Izvini, ja...“ A onda joj je sinulo. Zapanjila se. „Tanzi?“ „Sjećaš se. Ne mogu da te krivim što ti je trebalo nekoliko minuta. Malo sam se promijenila.“ „Malo?“ Tanzi Džonson koju je znala bila je nespretna i nezgrapna, s razmaknutim zubima, kožom sklonom aknama i naočarima. Ova žena je imala divne obline i sjajan osmijeh, čistu kožu i blistave oči. „Koža mi se očistila, popunila sam se, sredila sam zube i nosim kontaktna sočiva.“ „Izgledaš jednostavno fantastično.“ „Lijepo je to čuti. Uostalom, ti i Ema Kejt mi se nikada niste rugale za razliku od drugih djevojaka. Žao mi je zbog tvog muža, Šelbi, ali mi je drago što si kod kuće.“ „Hvala. Sad radiš ovdje. Mnogo je posjećenije nego što se sjećam, i ljepše.“ „I to je lijepo čuti, jer ne samo da radim ovdje, ja sam šefica. I slučajno sam udata za vlasnika.“ „Opa. Stvari su se promijenile. Kada si se udala?“ „Prošle godine u junu. Ispričaću ti sve o mom Deriku prvom prilikom, jer te Ema Kejt čeka.“ „Već je stigla?“ „Odvešću te. Dala sam vam separe u uglu – najbolje mjesto, naročito kad je Veče krilaca.“ Uhvatila je Šelbi pod ruku. „Imaš curicu, je l’ tako?“ „Kali. Ima tri godine.“ „Imaću i ja bebu.“ „Oh, Tanzi, to je super.“ Ovo je zahtijevalo još jedan zagrljaj. „Čestitam.“

„Tek sam ušla u četvrtu nedjelju i znam da uvijek kažu sačekaj dok ne prođu prva tri mjeseca, ali ja ne mogu da čekam. Pričam svima redom, čak i potpuno nepoznatim ljudima. Vidi koga sam našla!“ Ema Kejt je podigla pogled s telefona. „Uspjela si.“ „Jesam. Izvini ako kasnim. „Ne, ne kasniš. Zaboravila sam da je Veče krilaca, pa sam zamolila Tanzi da nam sačuva sto i došla ovdje malo ranije.“ „Sjedi.“ Tanzi je mahnula prema separeu. „Ispričajte se. Šta ćeš da popiješ, Šelbi? Prvo piće je na račun kuće.“ „Vozim, pa prema tome... Dobro, valjda mi ništa neće biti od čaše vina.“ „Imamo fin izbor vina koja točimo na čašu.“ Tanzi je izrecitovala nekoliko imena. „Pino noar zvuči savršeno.“ „Odmah ću da ti donesem. Imaš li šta ti treba, Ema Kejt?“ Ema Kejt je podigla svoje pivo. „Imam, Tanzi.“ „Baš je lijepo što te vidim.“ Tanzi je stegla Šelbino rame prije nego što je otišla. „Na trenutak je nisam prepoznala.“ „Odrasla je. Gotovo da je najveselija osoba koju poznajem, ali nije ni čudo jer je oduvijek bila vedre prirode.“ „Uprkos tome što su je pola vremena maltretirali i zadirkivali. Sjećam se kako su u srednjoj školi naročito Melodi Banker i Džolin Njutn svojski trudile da je uznemiravaju.“ „Melodi je namćorasta i drska kao što je uvijek i bila. Bila je druga pratilja na izboru za mis Tenesija, čime se hvališe okolo kao da je ne znam šta. Znaš da ti nikad nije oprostila što si je pobijedila na takmičenju za Kraljicu godišnjice mature.“ „Gospode, godinama nisam na to pomislila.“ „Melodina egzistencija se zasniva na tome da bude najljepša i najpopularnija. Nije to ostvarila. Ni Džolin nije odmakla dalje.“ Ema Kejt se nagnula pozadi i smjestila u ugao separea, dijagonalno od Šelbi. „Vjerena je za sina vlasnika hotela, i voli da se vozika po gradu u luksuznom automobilu koji joj je tatica kupio.“ Konobarica je donijela Šelbino vino. „Tanzi vam je poručila da uživate, i da mi kažete ako želite još nešto.“ „Hvala. Baš me briga za Melodi ili Džolin“, nastavila je Šelbi okrećući čašu s vinom polako u krug. „Hoću da čujem o tebi. Završila si za medicinsku sestru baš kao što si i rekla. Da li ti se dopao Baltimor?“ „Prilično. Stekla sam neke prijatelje tamo, imala sam dobar posao. I upoznala sam Mata.“ „To je ozbiljno, to između tebe i Mata?“ „Dovoljno ozbiljno da istrpim zaprepašćenje i užas moje majke kada sam joj saopštila da ćemo da živimo zajedno. Još me pritiska oko braka i beba.“ „Da li to želiš?“ „Ne bih da požurim kao što si ti učinila.“ Šelbi je primila udarac i srknula vino. „Voliš da radiš u ordinaciji?“ „Bila bih glupa da ne volim da radim za docu Pomeroja. Tvoj tata je dobar čovjek i divan ljekar.“ Poslije još jednog gutljaja piva, Ema Kejt se malo ispravila. „Kako si to

mislila, da nisi imala para da se vratiš? Ono što sam ja čula bilo je da se valjaš u njima.“ „Ričard je raspolagao novcem. Pošto ja nisam radila...“ „Zar nisi željela da radiš?“ „Morala sam da se brinem o Kali i o kući. I nisam obučena ni za kakav ozbiljan posao. Nisam završila koledž niti...“ „Šta je s pjevanjem?“ Uznemirilo ju je to što nije završila rečenicu. Nekada su Ema Kejt i ona mogle da završe rečenice jedna drugoj — ali je ovo bilo drugačije. „To je bila samo djetinjasta fantazija. Nisam baš imala iskustva ili umješnosti za to, imala sam i dijete, a on me je oženio, izdržavao mene i Kali, pružio nam dobar dom.“ Ema Kejt se ponovo naslonila na stolicu. „I to je sve što si htjela? Da budeš zbrinuta?“ „Sa Kali i bez ikakvih vještina i bez obrazovanja...“ „Da li ti je rekao da si glupa? Želiš li da ti oprostim, Šelbi?“ upitala je Ema Kejt kada je Šelbi zaćutala. „Reci mi istinu. Pogledaj me u oči i reci mi istinu.“ „Govorio je to sve vrijeme, na ovaj ili onaj način. Kako nije bio u pravu? Nisam znala ništa da radim.“ „Sve je to gomila sranja.“ Oči Eme Kejt su planule i ona je spustila pivo, gurnula ga u stranu i naslonila se preko stola. „Ti nisi samo pjevala u toj grupi, ti si je najvećim dijelom vodila i radila marketing. Provalila si kako se to radi. Postavili su te za pomoćnicu šefa u knjižari na koledžu poslije mjesec dana i znala si kako to da radiš. Počela si da pišeš pjesme, i bile su dobre. Šelbi, dođavola, znači znala si kako to da radiš. Preuredila si moju spavaću sobu kad smo imale šesnaest godina – i ne samo što je divno izgledala, već si provalila i kako da izbjegneš moju mamu u vezi s tim. Nemoj da mi sjediš tu i govoriš kako nisi znala ništa da radiš. To su njegove riječi. Govori u svoje ime.“ Riječi, brze kao rafalna paljba, ostavile su Šelbi bez daha. „Nijedna od tih stvari nije bila praktična niti realna. Ema Kejt, stvari se mijenjaju kad imaš dijete koje zavisi od tebe. Bila sam domaćica i nezaposlena majka s punim radnim vremenom. Tu ništa nije pogrešno.“ „Ništa tu nije pogrešno ako te to čini srećnom, ako se to cijeni. Ne zvuči mi kao da je neko to cijenio, a kada pričaš o tome ne djeluješ srećno.“ Odmahnula je glavom poričući to. „To što sam Kalina mama je najbolja stvar u mom životu – to je svjetlost u njemu. Ričard je radio da bih ja mogla da ostanem kod kuće s njom. Mnoge žene koje to žele ne mogu, tako da bi trebalo da budem zahvalna što nas je izdržavao.“ „Ponovo ta riječ.“ Osjetila je mučninu pomiješanu s malo stida. „Moramo li da pričamo o ovome?“ „Hoćeš da ti oprostim što si pobjegla – to mogu – ali da ti oprostim što si me odbacila, što si me držala na distanci, što nisi bila uz mene kada si mi bila najpotrebnija. A sad okolišaš oko istine.“ I jeste, zato što je ono u središtu tako mračno i ljepljivo. Buka od glasova i posuđa koja joj je djelovala veselo i zabavno kada je ušla sada joj je udarala u glavu.

Grlo joj je bilo tako suvo da je zažalila što nije zatražila vodu. Ali je na silu izustila riječi. „Nisam imala para jer ako bih uspjela da sklonim na stranu hiljadu dolara, on bi ih našao i uzeo. Da investira, rekao bi, jer ja ne znam s novcem. Imala sam kreditne kartice, zar ne, i ako sam željela da kupim odjeću ili neku igračku ili krpice da razmazim Kali, nije mi bila potrebna gotovina. I zbog čega je trebalo da se žalim, imala sam nekoga da mi čisti kuću, nekoga da mi pomogne oko Kali, nekoga da mi kuva jer nisam znala ništa sem seljačkih jela. Trebalo bi da sam zahvalna. I nisam mogla da zapalim za Tenesi svaki put kad je neko umro ili se vjenčavao ili mu je bio rođendan. Njemu je žena trebala kod kuće.“ „Odsjekao te je od porodice, od tvojih prijatelja. Ograničio ti je život do daske, je l’ tako, a onda ti je utuvio u glavu da budeš zahvalna zbog toga.“ Jeste, naravno da jeste. Nije to vidjela jer se dešavalo postepeno – sve dok nije postalo njen život. Ponekad sam mislila da me mrzi, ali nije. Nije osjećao ni toliko prema meni. Prvih nekoliko mjeseci, čak i te prve godine, bilo je uzbudljivo i ispunjeno, i učinio je da se osjećam posebnom. Pustila sam ga da upravlja svime. Bila sam uz njega, nosila sam Kali i bila sam tako srećna zbog toga. Kada se ona rodila, on... bilo je drugačije.“ Udahnula je i primirila se. „Mislila sam da je drugačije“, rekla je polako, „jer beba mijenja stvari. Nikada nije obraćao mnogo pažnje na nju, i ako bih rekla bilo šta o tome, naljutio bi se ili bi se ponašao uvrijeđeno. Starao se o tome da ona ima dobar život, zar ne? Nisam htjela mnogo da putujem s bebom, a on nije navaljivao. Tako da je često bio odsutan. Ponekad bi se vratio i neko vrijeme bi sve bilo bolje, a ponekad ne. Nikad nisam znala kako će da bude. Nisam mogla da predvidim, pa sam se trudila da sve bude onako kako on voli. Željela sam da moja djevojčica ima miran, srećan dom. To je bilo najvažnije.“ „Ali nisi bila srećna.“ „Bio je to život kakav sam stvorila, Ema Kejt. Ono što sam izabrala.“ „Izabrala si da budeš zlostavljana.“ Kičma joj se ispravila i ukrutila. „Nikada iz bijesa nije spustio ruku na mene ili Kali. “ „Dovoljno si pametna da znaš da to nije jedina vrsta zlostavljanja.“ Mada joj je glas bio oštar, razuman, govorila je tiho, tiše od žamora. Čak i u bučnim restoranima ljudi često čuju ono što biste radije da ne čuju. „Učinio je da se osjećaš manje vrijednom, glupom, da si mu dužna. I odsjekao te je što je više mogao od ljudi koji bi učinili da se osjećaš cijelom i posebnom i zaista srećnom. A prema onome što čujem, koristio je Kali da te drži pod kontrolom.“ „Možda i jeste. Sada je mrtav, tako da je s tim gotovo.“ „Da li bi ostala s njim, da li bi samo ostala i tako živjela?“ Mršteći se, Šelbi je vukla prst po ivici čaše. „Razmišljala sam o razvodu – bila bih prva u svojoj porodici, a to je teška stvar. Ali sam razmišljala o tome, naročito kada je otišao na ovaj posljednji put. Trebalo je da idemo nas troje, da to bude porodični odmor. Nekoliko dana na toplom, ali kada se Kali razboljela i nismo mogli da odemo,

on je ipak otišao. Ostavio nas je u odvratnoj kući dan poslije Božića, gdje nisam poznavala nikoga, a naša djevojčica je imala temperaturu.“ Sada je podigla pogled, i nešto od nakupljenog bijesa je isijavalo iz nje. „Nije se čak ni pozdravio s njom, za slučaj da je zarazna, rekao je. Pomislila sam, On je ne voli. U redu je ako ne voli mene, ali on ne voli našu kćerku, a ona zaslužuje bolje od toga. Mnogo, mnogo bolje. Razmišljala sam o razvodu, ali nisam imala novca za advokata, i pomislila sam da on ima toliko mnogo para da bi mogao da dobije razvod u svoju korist, i šta ako uzme Kali meni u inat? Razmišljala sam šta da radim, kako bih mogla to da izvedem, kada je u kuću došla policija. Rekli su mi da se dogodila nesreća, dolje u Južnoj Karolini, čamac, i da je Ričard nestao.“ Sada je podigla vino. „Poslao je SOS i rekao da u čamac prodire voda i da je motor stao. Razgovarali su s njim, rekli su da šalju spasilačku ekipu sa – kako se to kaže – koordinatama ili kursevima ili tako nečim, ali su izgubili vezu s njim.“ „Pronašli su čamac, potpuno slupan, a njega su tražili gotovo nedjelju dana. Našli su neke njegove stvari. Vjetrovku, svu iscijepanu, i jednu cipelu. Samo jednu. Našli su i jedan pojas za spasavanje. Rekli su da se čamac prevrnuo, da je njega pokupila voda i da se vjerovatno udavio. Tako da nisam morala da razmišljam o dobijanju razvoda.“ „Ako se zbog toga osjećaš krivom, ti si glupa.“ „Prestala sam da se osjećam krivom zbog toga.“ „Ima tu još mnogo toga, je l’ tako?“ „Ima, ali da li bi ovo bilo dovoljno za sada? Taman dovoljno za sada?“ Osjetivši potrebu za dodirom potražila je ruku Eme Kejt i stegla je. „Žao mi je što sam te povrijedila, i žao mi je što nisam bila dovoljno jaka da branim ono što sam znala da je ispravno i najbolje. Ja samo... Bože, treba mi vode.“ Potražila je pogledom konobaricu, a zatim se progurala iz separea. „Stani!“ Kada je požurila iz separea, obilazeći oko stolova, pokušavajući da se probije kroz gužvu za barom, Ema Kejt je ustala da krene za njom. „Da li ti je muka? Toaleti su na drugoj strani.“ „Ne. Učinilo mi se da sam vidjela nekoga.“ „Mnogo je ’nekih’ ovdje kad je Veče krilaca.“ „Ne, nekoga iz Filadelfije. Onog privatnog detektiva koji je došao da traži Ričarda.“ „Privatni detektiv? To je još nešto.“ „Nije mogao da bude on. Nema razloga za to. To je samo zbog tolike priče o Ričardu i razmišljanja o svemu tome. U ovom trenutku ne želim više da mislim na to. Trenutno želim da to izbacim iz glave.“ „U redu.“ „Možemo li samo da pričamo o nečemu drugom? Čak i o Melodi i Džolin, sasvim mi je svejedno. O bilo čemu drugom.“ „Boni Džo Farnsvort se razvodi. Udala se za Lesa Viketa i napravili su veliko, luksuzno vjenčanje nema ni dvije godine.“ „Čula sam za to. Počela je ponovo da se viđa sa Bojdom Katerijem,i sada su u Floridi i možda kuvaju met s rođacima.“ „Znači, ponovo si u toku. Hajde da opet sjednemo. Hoću još jedno pivo kad već ne vozim.“ Zahvalna, Šelbi se vratila s njom. „Živiš u blizini.“

„Živimo u stanu iznad Planinskog blaga, pa je auto ostao na parkingu, a ja sam došla pješke. Daj da nađem konobaricu i... o, dođavola.“ „Šta je?“ „Mat i Grif su upravo ušli. Uhvaćena sam. Trebalo je da Matu pošaljem poruku ako odlučim da ne želim da dođe i da mi izgovor da te se riješim. Pošto to nisam uradila, momci će sad tu da se muvaju, pa više neću moći da cijedim informacije iz tebe kad se ponovo opustiš.“ „Da li je dovoljno što sam ti rekla više nego bilo kome, osim baki? „Činiće za sada.“ Ema Kejt se osmijehnula, mahnuvši. „Tvoj Mat je mnogo sladak.“ „Jeste. I ima zlatne ruke.“ Dok je Šelbi prigušivala smijeh, Mat se probijao prema njima. Provukao je svoje zaista spretne ruke ispod laktova Eme Kejt, izdigao je i poljubio. „Evo moje djevojke.“ Spustio ju je na zemlju i okrenuo se Šelbi. „A ti si Šelbi.“ „Drago mi je što smo se upoznali.“ „Stvarno sam srećan što sam te upoznao. Vas dvije niste pošle nekuda, je l’ tako?“ „Samo smo se vraćale za sto“, rekla mu je Ema Kejt. „Spremna sam za još jednu turu.“ „Ova je na Grifov račun.“ „Dva crna medvjeda. Mislim da ću ja bombardier. Šta ćeš ti, Šelbi?“ „Baš sam htjela čašu vode.“ „Ne znam mogu li to da priuštim, ali zavući ću ruku duboko u džep jer si ti u pitanju.“ „Vozim“, objasnila je Šelbi dok su se vraćali u separe. „Mi ne“, veselo je rekao Mat, prebacivši jednu ruku preko Eminog ramena kada su sjeli. „I dan nam je bio stvarno dobar. Radili smo malo prekovremeno kod tvoje mame, dušo, i završili radne površine.“ „Kako joj se dopalo?“ „Nije joj se dopalo. Oduševila se. Rekao sam ti da će tako biti.“ „Imaš više vjere i manje iskustva s maminim predomišljanjima.“ „Vidjela sam kuhinju prije neki dan, kada su neki ormarići bili postavljeni“, reče Šelbi Matu. „Još tada je izgledalo divno. Dobro radite.“ „Sviđa mi se tvoja prijateljica. Ima izvrstan ukus i dobro oko. Kako ti se sviđa kod kuće?“ „Lijepo je, dobro. To je velika promjena za vas iz Baltimora.“ „Nisam mogao da dozvolim da mi ova pobjegne.“ „To govori da imaš izvrstan ukus i dobro oko.“ „Pićemo u to ime čim se Grif vrati s pivom. Rekao je da ti je ćerka neviđeno slatka.“ „Slažem se.“ „Kada je Grif video Kali?“ zapitala se Ema Kejt. „Oh, danas popodne me je povezao kad sam pješačila gurajući kolica s tri kese namirnica i Kali. Zaboljela me je glava od hladnoće u prodavnici. Potpuno je očarana njime.“ „Zvučao je kao da je on očaran njom. Pa...“ Smješkajući se, Mat je uvijao pramen Emine kose oko prsta. „Sad kad smo dobri prijatelji, ispričaj mi nešto sramno o Emi

Kejt za šta njena majka ne zna. Mislim da sam iz Bici iščačkao većinu posramljujućih priča.“ „Oh ne, ne mogu to. Ne mogu da ti pričam o tome kako je jednom ukrala dvije konzerve badvajzera, i kako smo se iskrale iz kuće i pile sve dok nije povratila u hortenzije njene mame.“ „Povratila? Povratila u hortenzije od jedne konzerve bada?“ „Imale smo četrnaest godina.“ Ema Kejt je začkiljila prema Šelbi ali se u njenim očima vidio osmijeh. „A Šelbi je bila još u gorem stanju.“ „Bila sam. Sručila sam ga u jednom cugu najbrže što sam mogla jer je ukus bio gorak i kiseo, a onda sam ga izručila nazad. Nikada nisam voljela pivo.“ „Ona ne voli pivo?“ Grif je spustio piva pred svoje prijatelje, čašu vode s kriškom limuna pred Šelbi, a onda je sjeo pored nje sa svojim pićem. „To može da utiče na moje planove kako da te pridobijem da bih računao na tvoju pomoć za bježanje s Violom.“ „Ne šali se baš sasvim.“ Mat je podigao svoju čašu. „Pa, za prijatelje čak i one koji nemaju dobar ukus da piju pivo.“ Privet je sjeo u auto i pravio zabilješke. Parkirao se s druge strane ulice gdje je Šelbi ostavila kombi. Činilo mu se da mlada udovica uživa pijući vino sa starom prijateljicom. Nije bila onoliko nesvjesna svega oko sebe kao što je mislio, i gotovo ga je primijetila. Sada je izgledalo da je izašla na sastanak u četvoro u lokalni bar. A ipak nije napravila nikakav sumnjiv korak, nije se uopšte razbacivala novcem naokolo. Možda, ipak, nema nikakve veze s tim. Možda ništa ne zna. Ili je možda bila toliko pametna da mirno sjedi u nekoj zabiti u Tenesiju dok ne bude sigurna da je situacija čista. Imajući u vidi o kolikom ulogu je riječ, mogao bi da se pozabavi time još nekoliko dana. Za svoj udio od gotovo trideset miliona može da izdvoji vremena.

9 Zabavljala se, onako kako se zabavljaju odrasli ljudi, jednostavnim izlaskom uveče u društvu. Vidjela je kako se zraci starog prijateljstva s Emom Kejt probijaju, i to joj je dalo nadu da će ono ponovo zasijati u punom sjaju. Pogled na čovjeka, a djelovao je kao dobar čovjek, koji je bio zaluđen – to je riječ koja joj je pala na pamet – njenom prijateljicom, učinio je da malo zasija od ponosa. Svidjelo joj se kako izgledaju zajedno, neusiljeno i opušteno, ali i s iskrama prisnosti. Vidjela je svoju prijateljicu zaljubljenu i ranije, ali s tinejdžerskom strepnjom i dramom i čuđenjem koji su plamtili kao kometa na noćnom nebu, koja isto tako brzo nestane sa vidika. Ovo što je ovdje vidjela stvorilo joj je snažan utisak da je stvarno i sa dobrom osnovom, dobra, čvrsta mladica koja duboko pušta korijenje. Ako su joj se izgubljene godine vratile ne samo kroz način na koji se Ema Kejt slagala s Matom, već i vezom između nje i Grifa, očiglednim bratskim odnosom između njega i Mata, može da bude zahvalna što su otvorili tu snažno povezanu cjelinu da je uključe na jedno veče. Možda mora malo da poradi na tome da ostane opuštena kad sjedi pored Grifa – gotovo bok uz bok u malom separeu. Davno je bilo kada je sjedila u blizini nekog muškarca, što je objašnjavalo povremeno treperenje u stomaku. Ali je on lako vodio razgovor – svi oni. I, gospode, bio je tako dobar osjećaj da na sat vremena ne mora da priča o sebi i svojim problemima. Polako je pila vodu da bi sve to potrajalo. „Ne vjerujem da su se stvari u Ridžu toliko promijenile da ste mogli lako da otpočnete novi posao, naročito kad se ima u vidu da niste... odavde.“ Mat se iscerio Šelbi s druge strane stola. „Misliš, za nas Jenkije.“ „To se mora imati u vidu. Ali imate najslađi naglasak“, rekla je i zasmijala ga. „Pomaže to što dobro radimo. Mnogo smo dobri. A tu je i faktor, zvani Ema Kejt.“ Povukao ju je za tršavu kosu. „Neki ljudi su bili toliko radoznali da saznaju o Jenkiju s kojim živi njihova Ema Kejt da su nas angažovali za povremene sitne poslove.“ „Krečenje“, prokomentarisao je Grif. „Mislio sam da nikad nećemo prestati da krečimo. Onda smo se zahvaljujući ocu Eme Kejt pokrenuli s mrtve tačke kad je drvo palo na kuću Halisterovih. Pozvali su ga da dođe zbog krova, a on nas je preporučio za ostalo. Kad je njima smrknulo, nama je svanulo.“ „Porodica onog momka Halistera?“ upitala je Šelbi. „Onog za kojeg se zalijepila moja rođaka Lark?“ „Baš tog“, potvrdila je Ema Kejt. „A baka im je pomogla na drugi način.“ „Je l tako?“

„Uzela je Djui Trejka i njegovu ekipu iz Merivila da joj urade sobu za relaksaciju u dnevnom spa centru, i da popločaju dio dvorišta. I tu i tamo ponešto“, nastavila je Ema Kejt. „Šta je sa g. Kertisom? On joj je uvijek radio takve poslove.“ „Penzionisao se prije oko dvije godine, a čak ni baka nije uspjela da ga nagovori da prihvati taj posao. Zato je uzela Trejka, ali to nije trajalo ni dvije nedjelje.“ „Traljav posao.“ Grif je nategnuo pivo. „Preskup“, dodao je Mat. „Baka je tako mislila, i otpustila ga.“ „Slučajno sam bio tamo u to vrijeme.“ Grif se uključio u priču, u njen spori ritam. „Čovječe, kako ga je napala. Radio je na tom poslu oko četiri dana i već je kasnio, galamio o prekoračenjima i kašnjenjima. Proseravanje, u suštini. Išutirala mu je guzicu iz kuće, i rekla mu da pazi da mu je vrata ne udare dok izlazi.“ „To liči na baku.“ „E, tad sam otkinuo na nju“, Grif je uzdahnuo i uzdah završio nečim što bi Šelbi nazvala sanjivim osmijehom. „Prosto me privlači nešto kod žene koja umije tako da išutira nečiju guzicu. I tako, da ne propustim priliku...“ „Kad je Djuiu Trejku smrklo, tebi je svanulo.“ „Baš tako. Upitao sam je da li bi mi dozvolila da pogledam.“ „Grif je naš momak za komunikaciju sa zajednicom“, rekao je Mat. „A Mat vodi računa o računovodstvu. Ide nam. Pogledao sam, zatražio da vidim planove, rekao joj da bih do sutra ujutro mogao da joj dam procjenu, ali sam joj ugrubo rekao cijenu na licu mjesta.“ „Bio si jeftiniji za hiljadu i sto dolara“, podsjetio ga je Mat. „Ugrubo, na licu mjesta. Odmjerila me je – gđa Vi je vjerovatno i tebe odmjeravala.“ „Nebrojeno puta“, potvrdila je Šelbi. „Pao sam na nju još jače, ali sam se obuzdao da je pitam da pobjegne sa mnom. Sve je stvar pravog trenutka. Rekla je nešto kao: „Dečko, hoću da ovo bude gotovo prije Božića, i hoću da bude urađeno kako treba. Donesi mi tu procjenu, lijepo napisanu, odmah ujutro, i ako mi se dopadne, budi spreman da odmah počneš s poslom.“ „Mislim da joj se dopala.“ „Jeste, a ostalo će se dugo prepričavati“, izjavio je Grif. „Kad Viola Donahju jednom podigne palčeve za nešto ovdje, ti si na konju.“ „Nije naškodilo što je Grif otišao i zgrabio tu staru kuću, sa četiri jutra zemlje, zarasle i prekrivene otpacima“, ubacio je Mat. „Ona je prosto vikala: ’Hajde, Grife, kupi me! Imam nevjerovatan potencijal.’“ „I stvarno ima“, složila se Šelbi i zaradila iznenadni, blistavi Grifov osmijeh od kojeg su joj ponovo zalepršali oni leptirići. „Ne možeš da omaneš ako znaš gdje da gledaš. Mnogi su mislili – vjerovatno i sad misle – da sam lud.“ „To ti je vjerovatno dalo još jedan lijep i snažan podstrek. Mi na Jugu zaista puno cijenimo naše luđake.“ „Hej, znaš li onog momka Lota gore iz Baltimora?“ počela je Ema Kejt. „Možda je zbunjen, ali je spretan.“

Vidjela je Foresta kako ulazi. Provjerava me, pomislila je. Neke stvari se ne mijenjaju. „Dolazi zakon“, prokomentarisao je Grif kada je Forest prišao separeu. „Hej, Pomeroju. Je l ovo racija?“ „Nisam na dužnosti. Došao sam zbog piva i razvratnih žena.“ „Ova je kaparisana.“ Mat se priljubio uz Emu Kejt. „Ali možeš da sjedneš i dobiješ pivo.“ „Prvo ide pivo.“ Pokazao je bradom u pravcu Šelbine čaše. „Je l’ to voda?“ „Da, tata. Dolaziš li od kuće? Je l’ Kali dobro?“ „Da, mama. Dobila je kupanje u pjeni epskih proporcija, nagovorila djeda da joj ispriča dvije priče i spavala je s Fifijem kad sam krenuo. Hoćeš li još jednu turu vode?“ „Trebalo bi vjerovatno da se vratim.“ „Opusti se. Još jedna tura?“ upitao je ostale za stolom. „Foreste, ovog puta ću dijet kolu“, rekla mu je Ema Kejt. „Ispunila sam kvotu.“ Kad je njen brat otišao da naruči piće, Šelbi je pogledala okolo. „Znam da nismo često dolazili ovdje, ali se ne sjećam da je ikad bilo ovako prometno.“ „Trebalo bi da vidiš kako izgleda svake druge subote uveče.“ Pošto mu je stizala druga tura pića, Mat je sručio svoje pivo. „Imaju živu zabavu. Grif i ja pričamo Tanzi – a ona priča Deriku – o proširenju – da dodaju veću binu, podijum za igru, drugi bar.“ „Mogli bi to da iskoriste za privatna slavlja.“ Grif je sada prelazio pogledom po prostoriji. „Držiš se originalne arhitekture, vodiš računa da imaš dobru akustiku, dobar protok saobraćaja. Bilo bi to super.“ „Stiže piće.“ Forest je skliznuo na ivicu klupe. „Kako napreduje ta kuhinja kod gđe Bici?“ „Još nekoliko dana“, kazao je Mat, „i sklanjamo se odande.“ „Znaš, moja mama priča o pravljenju velikog kupatila u sklopu spavaće sobe. Sa saunom i tuš kabinom.“ Čkiljeći je pogledao Grifa. „Znao si to.“ „Možda smo razmijenili koju riječ o tome.“ „To će da pojede Šelbinu staru spavaću sobu, a pošto je ona sada u Klejovoj, a Kali u mojoj, to su sada jedine preostale spavaće sobe. „Planiraš li da se ponovo preseliš kod roditelja?“ „Ne, ali nikad se ne zna.“ Brzo je pogledao Šelbi. „A ti? Prema tome, ako ona istjera po svome – a hoće – a moja situacija se promijeni, useliću se kod tebe.“ „Imam jednu sobu. Dogovor za nedjelju važi?“ „Još uvijek hoćeš da kupiš pivo?“ „Da.“ „Onda dolazim.“ „Grif ruši još zid ili dva u staroj kući Triplhornovih“, rekla je Ema Kejt svojoj drugarici. „Da li misliš da će postati stara kuća Lotovih ako budem tamo živio dvadeset godina?“ „Ne“, reče Forest glatko. „Hej, Lorna, kako si večeras?“ Konobarica je poslužila pića. „Dobro sam, ali bih bila bolje kad bih sjedila tu i pila piće sa svim ovim zgodnim muškarcima.“

Spustila je pred Šelbi vodu, sklonila prazne flaše. „Čuvaj se ovoga, dušo.“ Bocnula je Grifa po ramenu. „Ovako šarmantan muškarac može ženu da nagovori na bilo šta.“ „Bezbjedna sam. On čezne za mojom bakom.“ Lorna je poslužavnik s praznim flašama naslonila na bok. „Ti si unuka gđe Vi? Pa naravno, izgledaš isto kao ona, pljunuta si ona. Pa, mora da je presrećna što si došla kući. Ti i tvoja devojčica. Bila sam danas u salonu, i Vi mi je pokazala na telefonu sliku tvoje malene s frizurom koju joj je napravila. Ne može da bude ljepša.“ „Hvala.“ „Samo me pozovi ako ti treba još nešto. Čula sam te, Prentise!“ viknula je preko ramena kada su je pozvali s drugog stola. „Ipak se ti pripazi njega“, doviknula je ka Šelbi. „Ne sjećam je se. Da li bi trebalo da je se sjećam?“ „Sjećaš li se gđice Klajd?“ „Ona mi je držala englesku književnost, u dvanaestom razredu.“ „Kao i nama – Lorna je njena sestra. Preselila se ovdje iz Nešvila prije tri godine. Muž joj se srušio od srčanog udara u pedesetoj.“ „Tužno.“ „Nisu imali djece, pa se spakovala i došla ovdje da živi sa sestrom.“ Forest je popio gutljaj piva. „Derik kaže da je Tanzi ovdje njegova desna ruka, a Lorna lijeva. Jesi li vidjela Tanzi?“ „Jesam. Nisam mogla da je prepoznam više od minuta. Mat kaže da razmišljaju da dodaju nešto ovdje, da stave podijum za igru i binu i drugi bar.“ „E nisi baš morala“, rekla je Ema Kejt kad je razgovor skrenuo na demoliranje i materijale. „Sada će da se priča samo o građevinskim radovima.“ Dopala joj se priča o građevinskim radovima, kao i dodatnih pola sata koja je provela sjedeći s bratom. „Bilo je lepo, ali sad moram da krenem.“ „Otpratiću te do kola“, počeo je Grif dok se pomjerao da ona izađe. „Ne budi lud. Mislim da moj brat vodi dovoljno računa da ulice u Ridžu budu bezbjedne. Možeš da sjedneš na moje mjesto“, rekla je Forestu, „raširi se malo.“ „Tako ću i da uradim. Zašto mi ne pustiš poruku kad stigneš kući?“ Počela je da se smije, a onda je vidjela da je ozbiljan. „Šta misliš o tome da ti pošaljem poruku ako budem imala problema da stignem kući, cijela ta dva i po kilometra? ’Noć svima. Hvala na piću, Grife.“ „Bila je to voda.“ „Vidjeću da li mogu da nanesem više štete sljedeći put.“ Izašla je srećna. Dovoljno srećna da spusti prozor uprkos hladnoći, uključi radio i pjeva uz njega. Nije primijetila automobil koji se uključio iza nje i pratio je tih dva i po kilometra. Forest je u baru zamijenio mjesta. „Da je otpratiš do kola?“ Grif je zagledao svoje pivo. „Sestra ti je seksi.“ „Ne izazivaj me da te zveknem.“ „Možeš da me zvekneš, ali ona će i dalje biti seksi.“

Forest je riješio da ne obraća pažnju na njega već da je usmjeri na Emu Kejt. „Izgleda da ste se vas dvije pomirile.“ „Počele smo da radimo na tome.“ „Koliko si izvukla iz nje?“ „Dovoljno da budem sigurna da je njen pokojni muž bio đubre. Ti si to ukapirao, Foreste.“ „Da, ukapirao sam.“ Forestove oči su postale ledene, usne su se stisle. „Nisam mogao da uradim ništa u vezi s tim.“ „Kakva fela đubreta?“ htio je da zna Grif. „Od onih koji nju navedu da se osjeća bezvrijednom i glupom, a sav novac čvrsto drže u ruci.“ Sav bijes koji se nakupio u njoj sada je sijevnuo napolje. „Vjerovatno ju je varao dok je ona čuvala bebu kod kuće – bebu na koju, imam jasan utisak, nije mnogo obraćao pažnju. A ima tu još nešto, znam da ima. Nije sve to izbacila iz sebe večeras.“ Ema Kejt je duboko uzdahnula. „Kunem ti se, Foreste, da nije poginuo pridržala bih ti kaput da ga prebiješ, ili bi ti pridržao moj.“ „Trebalo je i ona sama da ga malo prebije.“ „Kladim se da nikom nije uspjelo da tebe natjera da se osjećaš glupom ili bezvrijednom.“ Grif je odmahnuo glavom. Pomislio je na one tužne oči, i veselu, koketnu djevojčicu. Njegov bijes je počeo da krčka. Može da ključa – dugo i polako. Ako bi i kada bi prekipio, opekao bi do koske. „Moja sestra se neko vreme zabavljala s jednim momkom. Pasivno – agresivni manipulativni jebač. Sjebao ju je prilično dobro, a imao je samo nekoliko mjeseci da to uradi. Bez djeteta. Takvi ljudi počnu tako što učine da se osjećaš kao najdivnija stvar na svijetu, ti si savršen, oni su srećni što si se pojavio u njihovom životu. A onda te, malo po malo načinju. Navalio je na nju da smrša, a moja sestra nije debeljuca.“ „Nije“, složio se Forest. „Upoznao sam je. Tvoja sestra je seksi.“ „Lijepo si mi vratio. Ta kretenčina se nije skidala Džoli s vrata. Zašto ne uradi nešto s kosom? Ako ne može da ode u neki bolji salon jer radi nekakav bezvezan posao, on će da plati. On časti.“ „Čas fin, čas odvratan“, rekao je Mat. „Sjećam se tog tipa. Kad je konačno raskinula, Grif ga je navukao da zamahne na njega.“ „Morao sam da ga zveknem, a ovako sam mogao da kažem da je on prvi počeo.“ „To je ipak napad.“ „Ućuti, zamjeniče, vrijedilo je.“ „Šelbi je oduvijek bila tako... kako se kaže?“ promrmljao je Forest. „Živahna“, pomogla je Ema Kejt. „Bila je preduzimljiva. Ne bi gazila preko drugih da postigne cilj, ali bi se ravnopravno borila. A ako bi pokušao da gaziš preko nje ili nekog drugog, naročito preko nekog drugog“, zastala je da pogleda u Grifa. „Vidio bi svog boga.“ „Još je živahna. Vas dvoje to ne vidite možda zato jer je poznajete cijelog života. Ali ja vidim.“ Ema Kejt je nakrivila glavu prema Grifu. „Oooo, Grifine Lote. Šelbi je rekla da je njena djevojčica očarana tobom. Da li si ti očaran mamom?“

„Njen brat sjedi ovdje, i već je prijetio da će da me zvekne.“ „Ona je tvoj tip“, ubacio je Mat. „Moj tip?“ „Jer nemaš određeni tip, samo da je žensko.“ „Njen brat sjedi ovdje“, ponovio je Grif i bacio se na pivo. Šelbi je otišla na dogovoreno igranje i uživala u tome gotovo isto koliko i Kali. Ono što je najbolje, ona i Čelsina majka su napravile dogovor. Trejsi će sutra da čuva djevojčice nekoliko sati dok Šelbi ne završi neke poslove, a dva dana kasnije Šelbi će uraditi isto za nju. Svako je pomalo bio na dobitku. A možda će, pomislila je dok je razgledala svoju garderobu, da nađe neki posao bar s pola radnog vremena. Odlučila se za haljinu – jednostavnu blijedožutu proljećnu haljinu – i par dobrih cipela s visokom štiklom u boji kože, s kratkom bijelom jaknom da je istakne. Vezala je kosu pozadi u rep, stavila viseće minđuše s malim biserima. Ništa naročito, jer ih je imala još od koledža, ali lijepe i prikladne uz odjeću. Pošto joj se majka vratila na posao, ona i Kali su imale cijelu kuću za sebe tako da nije morala da objašnjava da kreće u traženje posla. Ako joj se posreći i nađe neki, predstaviće to kao čistu igru sudbine. Ako nađe posao i proda kuću? Praviće premete preko glave po glavnoj ulici pred bogom i svima ostalima. „Mama je lijepa.“ „Kali je još ljepša.“ Šelbi je bacila pogled na krevet gdje je Kali sjedila i metodično svlačila odjeću sa dvije barbike. „Malena, zašto su ti barbike gole?“ „Moraju da se presvuku za Čelsinu kuću. Čelsi ima mače koje se zove Snježana. Mogu li ja da imam mače?“ Šelbi je pogledala u starog psa koji je hrkao u podnožju kreveta. „A šta misliš kako bi se Klenzi osjećao zbog toga?“ „Mogao bi da se igra s mačetom. Moje mače se zove Fiona, kao u Šreku. Mogu li da imam mače, mama, molim te? I štene. Najviše bih voljela štene.“ „Znaš šta, kad budemo imale svoju kuću, vidjećemo da uzmemo mače.“ „I kucu! Kuca se zove Donki, kao u Šreku.“ „Vidjećemo za to.“ Ričardova politika je bila „bez kućnih ljubimaca“. E pa kad bude imala kuću za Kali, imaće psa i mačku. „I ponija!“ „E sad pretjeruješ, Kali Rouz.“ Uzela ju je, međutim, u naručje i zavrtila je. „Je l mama stvarno lijepa danas? Danas hoću da izgledam najljepše što mogu.“ „Mama je mnogo lijepa.“ Pritisnula je obraz uz ćerkin. „Kali, ti si mi nešto najbolje na svijetu.“ „Je l’ vrijeme da idemo kod Čelsi?“

„Uskoro. Obuci te lutke, a onda možemo da ih stavimo u Kalinu torbu da ih ponesemo do Čelsine kuće.“ Kada je ostavila Kali i popričala sa Trejsi, uputila se pravo u grad. Sposobna je, uvjeravala je sebe. Dovoljno je pametna da uči. Zna čak ponešto o umjetnosti i zna — ili je znala – neke umjetnike i zanatlije iz kraja. Savršeno ima smisla da pokuša da izbori posao na nekoliko sati u Artful Ridžu. Parkirala je auto i ostala malo da sjedi, da se pribere. Nemoj da se ponašaš kao da si očajna. Ako krene kako ne treba, kupi nešto. Snaći ćeš se već. Namjestila je osmijeh na lice i ne obraćajući pažnju na krčanje u stomaku izašla iz auta, odšetala trotoarom i ušla u Artful Ridž. O, bilo je lijepo – voljela bi da tu provodi vrijeme. Mirisalo je na mirišljave svijeće i sijalo od prirodnog svjetla. Čim je pogledala, vidjela je pola tuceta stvarčica koje bi voljela da ima u svojoj kući, kad je bude imala. Svijećnjake od livenog gvožđa, svijetloplave vinske čaše od duvanog stakla, sliku planinskog potoka u maglovitom jutru, dugačku sinusoidnu posudu krem boje ispoliranu kao staklo. I Trejsinu grnčariju – dopale su joj se činije u obliku lale. Staklene police su blistale, i mada je stari drveni pod malo škripao, zadržao je prigušeni sjaj. Djevojka koja se pojavila iza ugla nije mogla da ima više od dvadeset godina i imala je pola tuceta raznobojnih pirsinga duž ušne školjke. Ona nije ta koja se pita, pomislila je Šelbi, ali joj može pomoći da stigne kud je naumila. „Dobro jutro. Mogu li nekako da vam pomognem?“ „Ovdje je zaista divno.“ „Hvala! Izlažemo radove umjetnika i zanatlija iz kraja. Mnogo je talentovanih ljudi u ovoj oblasti.“ „Znam. Oh, ono je slika moje rođake. Nekoliko njih.“ Prišla je grupici od četiri mala akvarela. „Vi ste rođaka Džeslin Pomeroj?“ „Da, jesam, s tatine strane. Ja sam Šelbi Pomeroj. Sada Foksvort.“ Važno je ko su ti rođaci, Šelbi je to znala, i može biti još jedan način da ostvariš naum. „Ona je srednja ćerka mog strica Bartleta. Svi smo vrlo ponosni na nju.“ „Baš smo prošle subote prodali jednu njenu sliku nekom čovjeku iz Vašingtona.“ „Zar to nije divno? Slika moje rođake Džesi na nečijem zidu u Vašingtonu.“ „Jeste li u posjeti u Ridžu?“ „Rođena sam i odrasla ovdje, i mada nekoliko godina nisam dolazila, vratila sam se kući. Prije nekoliko dana, zapravo. Smještala sam se. Radi se o tome da bih voljela da nađem neki posao s pola radnog vremena. Bilo bi lijepo raditi u ovakvoj radnji, s umjetničkim djelima moje rođake.“ „I radovima Trejsi Li“, dodala je, jer nikad nije bilo na odmet poznavati ljude. „Njena i moja djevojčica su već postale najbolje drugarice.“ „Trejsine šoljice za kafu se prosto ne zadržavaju na našim policama. Samo izlijeću odavde. Moja sestra Tejt je udata za Robijevog – to je Trejsin muž – za Robijevog rođaka Vudija. Žive gore u Kroksvilu.“

„Da li je to Tejt Braun?“ „Tako je. Sada je Bredšou, ali je to moja sestra. Znate Tejt?“ „Znam. Zabavljala se s mojim bratom Klejom kada su bili u srednjoj školi. Znači, sad je udata i živi u Kroksvilu.“ Ostvarenje zamisli, pomislila je Šelbi, dok su čavrljale o porodičnim vezama. „Upravo smo počeli da tražimo nekog za dodatnu pomoć tokom sezone. Da li biste voljeli da popričate sa šeficom o tome?“ „Voljela bih, hvala.“ „Samo trenutak. Pogledajte okolo ako želite.“ „Hoću.“ U stvari, čim je djevojka nestala iz vida, Šelbi je pogledala cijenu na onoj visokoj posudi. Malčice se trgla. Poštena cijena, pretpostavila je, ali malo prejaka za nju u ovom trenutku. Postaviće to sebi kao cilj. Kada se djevojka vratila nekoliko trenutaka kasnije, prijateljski pogled je nestao, a glas joj je bio hladan. „Možete da odete gore u kancelariju. Pokazaću vam.“ „Hvala. Mora da je lijepo“, nastavila je Šelbi dok su išle prema zadnjem dijelu radnje. Ovdje su u rustičnim drvenim kutijama i na policama bili izloženi grnčarija i tekstil. „Raditi među svim ovim divnim stvarima.“ „Idite pravo ovdje stepenicama do prvih vrata na koja naiđete. Otvoreno je.“ „Hvala još jednom.“ Popela se uz čvrste stepenice i skrenula u sobu s tri uzana prozora sa kojih je pucao pogled na Ridž i brda. Ovdje je takođe bilo umjetnina i lijepih stvari, simpatična stolica sa zakrivljenim nogama u tamnoplavoj boji, i predivan stari sto prelakiran tako da se hrastovina sjajila kao zlato. Na njemu je, zajedno sa računarom i telefonom, stajala vaza s crvenim ružama i šlajerom. Bio joj je potreban samo trenutak da usredsredi pogled na ženu iza tog stola – i shvati naglu promjenu u prodavačicinom držanju. „Ooo, Melodi, nisam imala pojma da ti radiš ovdje.“ „Vodim ovu galeriju. Moja baka ju je kupila prije samo godinu i zamolila me da joj je uredim.“ „Pa, prema onome što vidim, uradila si divan posao.“ „Hvala. Moraš da radiš šta možeš za svoju porodicu, je l’ tako? A vidi tebe.“ Tada je ustala, žena sva u oblinama u pripijenoj jarko ružičastoj haljini. Duga, plava kosa joj je padala u mekom talasu na ramena, uokvirujući srcoliko lice sa savršenom kožom koja je sijala od nečije stručne njege i bronzanog pudera ili dobrog samopotamnjivača. Šelbi je znala da Melodi nikada ne bi izložila lice suncu i rizikovala bore i pjege. Njene ledeno plave oči su se zadržale na tren na Šelbi dok je prilazila da ovlaš prisloni obraz na Šelbin. „Nisi se ni malo promijenila! Gospode, mora da ti sva ova vlaga pravi haos s kosom.“

„Pomaže kad su ti lako dostupni dobri proizvodi iz salona.“ A ti bi na tvojoj mogla da ofarbaš izrastak, pomislila je, jer niko nije uspijevao da je navede da se u trenu nakostriješi kao Melodi Banker. „Sigurna sam da je tako. Čula sam da si se vratila. Zaista je tragično to s tvojim mužem, Šelbi. Jednostavno tragično. Potpuno saosjećam s tobom.“ „Hvala ti, Melodi.“ „I sad si ponovo tamo odakle si počela, je l’ tako? Živiš ponovo kod mame, zar ne? Oh, molim te, sjedi.“ Melodi se naslonila bokom pozadi na sto i tako ostala u nadmoćnijoj poziciji, poziciji moći. „A kako si ti, Šelbi?“ „Dobro sam. Srećna sam što sam ponovo kod kuće. Kako je tvoja mama, Melodi?“ „O, dobro je. Za nekoliko nedjelja idemo u Memfis na par dana, u kupovinu. Naravno, odsješćemo u Pibodiju.“ „Naravno.“ „Znaš kako je teško naći pristojnu odjeću ovdje, zato se trudimo da svake sezone odemo u Memfis. Moram da priznam, mislila sam da te nikada više neću vidjeti u Ridžu, ali pošto si udovica, vjerovatno ti je potrebna utjeha porodice.“ „I jesu mi utjeha.“ „Ali sam bila iznenađena kad se Keli popela ovdje i rekla mi da si dolje i da se raspituješ za posao, pored svih tih priča o tome kako si imućna, kako si upecala bogatog muža. A imaš i ćerku, zar ne?“ Te plave oči su sada svjetlucale, ali ne zbog prijateljstva. „Neki kažu da je to pomoglo u pecanju.“ „Sigurna sam da to govore, jer bi neki rekli svakakve stvari samo da bi čuli sopstveni glas. Voljela bih da radim“, rekla je Šelbi jednostavno. „Naravno da bih voljela da ti pomognem, Šelbi, ali je za rad ovdje u Artful Ridžu potrebno da se ispune izvjesni uslovi. Pretpostavljam da nikada u životu nisi radila na kasi.“ Melodi je vrlo dobro znala da je ona to radila, u salonu. „Radila sam na kasi od četrnaeste godine, vikendima i preko ljeta u bakinom salonu. Bila sam pomoćnik šefa u knjižari na koledžu – na Univerzitetu u Memfisu, ako ne možeš da se sjetiš. To je bilo prije nekoliko godina, ali sam sigurna da mogu da dobijem preporuke ako su ti potrebne. Znam da radim na kasi, na kompjuteru, znam gotovo sve osnovne programe.“ „Porodični salon ljepote i knjižara na koledžu ne daju ti neke osnove za rad u ekskluzivnom izložbenom prostoru za umjetnička djela. I da li znaš kako da prodaješ? Rad u knjižari na koledžu? Pa takve stvari se same prodaju, zar ne? Mi smo sada reper u ovom gradu. U zemlji, kad smo već kod toga. I imamo reputaciju.“ „Sigurna sam da je reputacija zaslužena, imajući u vidu šta ovdje izlažete i kako to radite. Mada bih ja one stolice s naslonom od trske prebacila za onaj čvornovati sto pozadi, napravila nešto zanimljivo na stolu s posuđem od grnčarije i čašama za vino, s nekim eksponatima od tekstila.“ „Oh, stvarno?“ Samo se nasmijala zbog tog ledenog tona. „Bih, ali to sam ja. I mogu to slobodno da ti kažem jer nemaš namjeru da me zaposliš.“ „Ne bih ni pomislila na to.“

Klimnuvši glavom, Šelbi je ustala. „Šteta po tebe, Melodi, jer bih bila od velike pomoći u ovom poslu tvoje bake. Hvala za utrošeno vrijeme.“ „Zašto ne odeš do salona gđe Vi? Sigurna sam da bi tvoja baka mogla da ti nađe neki poslić tamo, u skladu s tvojim sposobnostima i iskustvom. Mora da joj je potreban neko za čišćenje salona i pranje lavaboa.“ „Misliš da mi je to ispod časti?“ Šelbi je nakrivila glavu. „Nisam iznenađena, Melodi, uopšte nisam iznenađena. Nisi se promijenila od srednje škole, i još si kivna jer su onu krunu za ljepoticu stavili na moju, a ne na tvoju glavu. To je vrlo tužno. Vrlo je tužno što tvoj život nije postao bogatiji ili što nisi postala zadovoljnija od srednje škole.“ Izašla je, uzdignute glave, i krenula da silazi. „Bila sam druga pratilja na takmičenju za Mis Tenesija!“ Šelbi se okrenula i osmijehnula Melodi koja je podbočena stajala na vrhu stepeništa. „Blagoslovena bila“, rekla je, nastavljajući da silazi, i izašla pravo napolje. Htjela je da se trese. Nije bila sigurna da li zbog bijesa ili poniženja, ali je htjela da se trese. Izbaci to iz sebe šetnjom, naredila je sebi i prešla ulicu. Instinktivno je poželjela da ode u salon, da tome da oduška, ali se naglo okrenula i pošla do bara s roštiljem. Možda Tanzi ne bi bila na odmet još jedna konobarica u Butlegersu. Podstaknuta tim bijesom i poniženjem, zalupala je na vrata. Možda ne otvaraju još pola sata, ali je neko, bogami, već tamo. Na njenu drugu seriju lupanja, vrata su se otvorila. Momak opakog izgleda u majici bez rukava koja je omogućavala pogled na ruke s izvajanim mišićima nalik na planinske lance, strogo ju je pogledao kao ugalj crnim očima. „Ne otvaramo prije pola jedanaest.“ „Znam. Jasno je napisano. Tražim Tanzi.“ „Zbog čega?“ „To je moja stvar, pa...“ Pukla je i načisto se slomila. „Žao mi je... izvinjavam se. Uznemirena sam i bila sam nepristojna. Ja sam Šelbi, Tanzina prijateljica. Voljela bih da popričam s njom ako je u blizini.“ „Šelbi. Ja sam Derik.“ „Oh, Tanzin muž. Drago mi je što sam te upoznala, Derik, i stvarno mi je žao što sam se ovako ponijela. Stidim se.“ „Zaboravi. Jasno je da si uznemirena. Hajde, uđi.“ Nekoliko konobara je postavljalo stolove. U relativnoj tišini, Šelbi je čula buku iz kuhinje, podignute glasove. „Zašto ne sjedneš za šank? Pozvaću Tanzi.“ „Hvala ti. Neću vam oduzeti mnogo vremena.“ Sjela je i pokušala da primijeni joga disanje koje je vježbala dok je išla na časove u Atlanti. Nije pomoglo. Tanzi je ušla, sva nasmijana. „Mnogo mi je drago što si svratila. Sinoć u stvari nismo imale priliku da razgovaramo.“ „Bila sam gruba prema tvom Deriku.“ „Nije bila naročito gruba, i već se dvaput izvinila. Hoćeš piće?“ upitao ju je. „Ja...“

„Šta kažeš za kolu?“ upita Tanzi. „Da, može. Hvala. Bezveze ponavljam, ali mi je stvarno žao. Upravo sam imala mali okršaj s Melodi Banker.“ Tanzi je kliznula na stolicu. „Hoćeš nešto jače od kole?“ „Dovodiš me u iskušenje, ali ne, hvala. Otišla sam tamo da vidim mogu li da dobijem posao s pola radnog vremena. Voljela bih da mi se to mjesto nije toliko dopalo. Divno je, a i atmosfera u njemu je tako dobra. Sve dok nisam otišla gore i razgovarala s Melodi. Kunem ti se, ujedala je kao gomila zvečarki. Zar ne misliš da bi trebalo već jednom da preboli srednju školu.“ „Takvi kao ona nikada ništa ne prebole. Žao mi je. Ja sam te poslala tamo. Nisam razmišljala o Melodi – trudim se da ne mislim o njoj.“ Tanzi se nasmiješila Deriku kada je spustio džindžer ejl pred nju. „Hvala, dušo. Melodi je tamo samo dva ili tri sata dnevno, i samo nekoliko dana nedjeljno. Inače je na sastanku nekog kluba ili sređuje nokte, ili je na ručku u velikom restoranu. Rozana, zamjenica šefa, ona je ta koja zaista vodi to mjesto.” „Ko god da ga vodi, Melodi bi ga radije spalila do temelja nego da mene zaposli. Hvala“, rekla je Deriku kad je spustio kolu pred nju. „Sigurna sam da ćeš mi se dopasti jer imaš tako dobar ukus za vina. I sviđa mi se ovo tvoje mjesto. Sinoć sam se mnogo dobro provela ovdje. Oh, i čestitam na bebi.“ „To je otprilike sve vrijedno pomena. Već mi se sviđaš.“ Sipao je sebi gaziranu vodu. „Tanzi mi je ispričala za tebe, i kako si se zauzimala za nju kada se neko poput one kučke preko puta ostrvi na nju.“ „Derik, ne bi trebalo da je tako zoveš.“ „Ona jeste kučka”, rekla je Šelbi, otpivši gutljaj. „Bar sam joj uzvratila istom mjerom. Davno je bilo kada sam nekome uzvratila istom mjerom. I tako sam se dobro osjećala. Možda isuviše dobro.“ „Oduvijek si to dobro radila.“ „Stvarno?“ Mirnija, Šelbi se osmijehnula i srknula piće. „Sigurno je da mi se vratilo. Uši su joj se pušile kad sam izašla, pa je i to nešto. Dakle, neću tamo da radim u dogledno vrijeme. Pitam se da li ti treba neka pomoć ovdje. Možda još jedna konobarica?“ „Želiš da konobarišeš?“ „Želim posao. Ne, potreban mi je posao“, ispravila se Šelbi. „To je istina. Potreban mi je posao. Danas obilazim okolo dok Trejsi Li čuva moju Kali sa Čelsi. Ako ti ne treba radnik, nema problema. Napravila sam spisak po kojem idem.“ „Da li si ikada radila kao konobarica?“ upitao ju je Derik. „Očistila sam mnogo stolova, servirala brda hrane. Ne plašim se teškog rada. Trenutno tražim nešto samo za pola radnog vremena, ali...“ „Šelbi, konobarisanje nije za tebe“, počela je Tanzi. „U redu. Hvala što si me saslušala, i za kolu.“ „Nisam završila. Derik i ja smo pričali o tome da dodamo malo zabave petkom uveče. Pričali smo“, ponovila je kada se Derik namrštio. „Nešto o tome.“

„Dvije subote u mjesecu imamo živu svirku, i dobro nam ide, posao cvjeta. Dodali bismo i neku atrakciju petkom uveče. Šelbi, uzeću te odmah da pjevaš petkom uveče od osam do dvanaest.“ „Tanzi, cijenim tvoju ponudu, ali ništa slično nisam radila godinama.“ „Da li još imaš onaj glas?“ „Nije to...“ „Ne bismo mogli mnogo da platimo, bar dok ne vidimo kako će da ide. Četrdeset minuta pjevanja, i deset od dvadeset između da malo podstakneš publiku. Da obiđeš stolove. Hoću da pokušam s nekakvom nedjeljnom temom.“ „Puna je ideja”, promrmljao je Derik, ali sa primjesom ponosa. „Imam dobre ideje.“ S džindžer ejlom u ruci Tanzi je lupila prstom o šank. „A ova dobra ideja je da krenemo s četrdesetim. S pjesmama iz četrdesetih, sa specijalnom ponudom pića iz četrdesetih. Šta se tada pilo? Martini ili beton. Provjeriću to“, rekla je, gurnuvši to u stranu. „Sljedeće nedjelje su pedesete, i tako ćemo da napredujemo. Sve je to nostalgija. Privući ćemo mnogo ljudi. Ja ću sve to da osmislim. Za sada ćemo da koristimo mašinu za karaoke. Možda možemo da nabavimo pijano ako se proširimo, ili čak da angažujemo nekoliko muzičara. Ali za sada, Derik, za početak, uzećemo tu mašinu za karaoke jer ćemo početi i s karaokama, ponedjeljkom.“ „Puna je ideja“, reče on ponovo. „Čula sam nekog kako kaže da ljudi vole da čuju sebe kako pjevaju bez obzira što ne mogu da iscijede nijednu tačnu notu. Nagrnuće ovdje ponedjeljkom uveče. A sada i petkom. Tako ćemo to i nazvati – jednostavno ’Petkom uveče’. Znam da je to samo jedno veče nedjeljno, Šelbi, ali to će ti dati vremena da potražiš neki dnevni posao ako ti bude potreban.“ „Kakvo je tvoje mišljenje?“ upitala je Šelbi Derika. „Ona upravlja ovim barom, ja ga samo posjedujem.“ „Nećemo ovog petka“, nastavila je Tanzi, gazeći ih kao parni valjak. „Prebrzo je, a ja još treba da sklopim neke stvari. Sljedećeg petka. Doći ćeš nekoliko puta da vježbaš, kad sve to sredim. Trebaće nam to proširenje, Derek, kad nam ovo jednom krene. Bolje porazgovaraj s Matom i Grifom, utvrdi to uskoro.“ „Da, gospođo.“ „Dakle, Šelbi?“ Šelbi je huknula, a zatim ponovo udahnula. „U redu. Pristajem... i ako ne uspije, nema ljutnje. Ali pristajem, i zahvalna sam. Ja ću biti vaša ’Petkom uveče’.“

10 Samo što nije otplesala do salona. „O, izgledaš stvarno zadovoljno“ reče Viola istog trenutka kad je ona ušla. „Sisi, sjećaš li se moje unuke, Šelbi?“ To je pokrenulo neobavezan razgovor sa ženom u Violinoj stolici dok je Viola skidala šumu ogromnih papilotni i počinjala pravljenje frizure. Istog trenutka kad je uspjela da upadne u razgovor, Šelbi je objavila vijest. „Zar to neće biti divno? Tanzi i njen Derik se stvarno trude da naprave nešto od tog mjesta, a ti ćeš biti tamo. Zvijezda.“ Šelbi se nasmijala i bez razmišljanja sklonila korpicu sa skinutim papilotnama baki s puta. „To je samo petkom uveče, ali...“ Sisi je upala s pričom o svojoj ćerki koja je glumila u školskom mjuziklu dok joj je Viola tapirala kosu da joj udvostruči volumen. „Zaista bi trebalo da pođem. Pretpostavljam da mama radi tretman.“ „Sve jedan za drugim. Trejsi čuva Kali još neko vrijeme, je l’ tako?“ upitala je Viola. „Uskoro imam pauzu.“ „Moram da svratim na još par mjesta. Mislila sam da pogledam da li Planinsko blago traži nekog za pola radnog vremena, ili možda ona suvenirnica, pošto mi je Tanzi rekla da im posao dobro ide zahvaljujući turistima i mještanima.“ „Tamo sam kupila simpatične staklene šolje za čaj iz perioda depresije koje mi se uklapaju u kolekciju“ reče joj Sisi. „Na spisku mi je. Artful Ridž nije jer ne zapošljavaju, bar ne mene sve dok se Melodi Banker pita.“ „Melodi je bila ljubomorna na tebe još otkad ste bile male.“ Znajući svoju mušteriju, Viola je pošpricala ogroman oblak laka za kosu preko planine od kose. „Djevojčice, budi srećna što te nije zaposlila. Da tamo radiš, pobrinula bi se da se zlopatiš. Evo, Sisi. Dovoljno ti je velika?“ „E pa, Vi, ti znaš da volim da moja kosa nešto znači. Bog me je blagoslovio gustom kosom, pa volim to da iskoristim. Izgleda divno. Niko je ne podigne tako kao ti. Ručam s prijateljicama“, rekla je ona Šelbi. „Luksuziramo se, tamo gore u hotelu.“ „Mora da će biti zabavno.“ Bilo je potrebno još nekoliko minuta da se riješe Sisi, a onda je Viola huknula i sjela u stolicu. „Sljedeći put ću, kunem se, da upotrebim biciklističku pumpu za tu njenu kosu. E sad, koliko puta nedjeljno misliš da radiš?“ „Mogla bih tri ili četiri puta – možda čak i pet sa skraćenim vremenom ako uspijem da se dogovorim s Trejsi, i možda pitam mamu da povremeno uskoči i pričuva Kali. Za sve više od toga, morala bih da je vodim u vrtić.“

„To bi ti pojelo sav zarađeni novac.“ „Nadala sam se da ću da pričekam do jeseni s tim, da joj dam vremena da se privikne, ali ću možda morati to da uradim ranije. Bilo bi dobro za nju da je s drugom djecom.“ „Tačno. Evo šta ću ja da ti kažem. Ne znam zašto da ideš tamo do Planinskog blaga i na druga mjesta kad bi mi bila od koristi ovdje. Možeš da pomogneš oko telefona, knjiga, oko zaliha i nabavke i mušterija. A mogla bi da pomogneš da se stvari organizuju jer ti je to u prirodi. Ako nađeš nešto što ti se više sviđa, dobro. Ali za sada, bila bi mi od koristi tri puta nedjeljno. Četiri kad je gužva. Možeš tu i tamo da dovedeš Kali ovdje. Provela si mnogo vremena u salonu kad si bila njenih godina.“ „Jesam.“ „Da li ti je to škodilo?“ „Ne, voljela sam to. Imam lijepe uspomene na to kako sam se igrala ovdje, slušala žene kako pričaju, sređivala kosu i nokte kao odrasla osoba. Bako, neću da te iskorišćavam. Neću da izmišljaš posao za mene.“ „Nije to ni iskorišćavanje ni izmišljanje posla kad si mi potrebna. Ne mogu da kažem da bi mi činila uslugu jer ću morati da te platim. Sve to ima smisla, osim ako ne želiš da radiš ovdje.“ „Voljela bih da pristaneš“, doviknula je Kristal sa svog mjesta. „To bi nas poštedilo javljanja na telefon ili provjeravanja ima li slobodnog mjesta za one nenajavljene ako je Doti pozadi ili joj je vrijeme za pauzu.“ „Bila bi mi potrebna triput nedjeljno od deset do tri, a subotom od devet do četiri kada imamo mnogo posla.“ Viola je zastala kada je vidjela oklijevanje na Šelbinom licu. „Ako ti ne prihvatiš posao, moraću da nađem nekog drugog. To je činjenica. Kristal?“ „Tako je. Upravo samo pričale o tome da potražimo nekog za pola radnog vremena.“ Sa češljem za tapiranje u ruci, Kristal se prekrstila. „Kunem se.“ „Moraćemo da pređemo neke stvari jer je prošlo dosta vremena kad si ovdje uskakala da pomogneš“, nastavila je Viola, „ali, ti si bistra djevojka. Vjerujem da ćeš brzo da ukopčaš.“ Šelbi je pogledala preko u Kristal. „Kuneš se da ne izmišlja zbog mene da ima mnogo posla?“ „Naravno da ne izmišlja. Doti mnogo trči između salona i soba za tretmane, tamo do dijela za relaksaciju i sa kasetama za garderobu. A Saša za to više nema vremena jer je dobila licencu i radi tretmane lica i tijela. Snalazimo se nekako, ali bi bilo zaista lijepo da imamo nekoga ko će da trčkara okolo.“ „U redu.“ Šelbi se iznenađeno nasmijala. „Voljela bih da radim ovdje.“ „Onda si primljena. Možeš da mi daš taj sat koji bi provela idući okolo i tražeći posao, i da odeš tamo pozadi. Trebalo bi da su peškiri do sada suvi. Sklopi ih i iznesi, raspodijeli ih na svako mjesto za rad.“ Šelbi se nagnula i pritisnula obraz na Violin. „Hvala ti, bako.“ „Imaćeš dosta posla.“ „To je upravo ono što hoću“, rekla je Šelbi, i bacila se na posao.

*** Kada se s Kali vratila kući, već je razradila izvodljivi raspored. Smjenjivaće se tokom nedjelje s Trejsi, platiće joj za dva dana kada su radne subote, a Ada Me je zgrabila preostali dan kao njen „Bakin i Kalin dan. Kad god ne bude mogla da se organizuje, povešće Kali sa sobom. Petkom uveče njena majka i baka će se smjenjivati – tako su same smislile, pomislila je dok je parkirala na prilazu. Može da zaradi za prilično pristojan život, o njenom djetetu će imati ko dobro da brine. Ne može da poželi bolje od toga. A pošto je Kali zadobila onaj staklasti pogled na kratkom putu do kuće, Šelbi je računala da bi mogla odmah da je stavi na spavanje, a zatim da to vrijeme utroši na traženje pjesama iz četrdesetih, da počne da pravi plejlistu. Sa Kali koja joj je napola spavala na ramenu, krenula je pravo na sprat. Skrenula je prema Kalinoj sobi, ljuljajući se i pjevušeći da se Kali ne rasani, a onda je kratko vrisnula kada je Grif ušao u hodnik. Kali je poskočila u njenim rukama, i umjesto kratkog vriska, briznula u zavijajuću ciku. „Izvinite!“ Grif je izvukao slušalice iz ušiju. „Nisam vas čuo. Izvinite. Tvoja majka je rekla... Hej Kali, izvini što sam te uplašio.“ Držeći se grčevito za Šelbi, Kali je zurila u njega, jecajući, a zatim se bacila na njega. Morao je da poleti unaprijed da bi je uhvatio. Kali se čvrsto držala, plačući na njegovom ramenu. „U redu je. Dobro je.“ Trljao ju je po leđima smiješeći se Šelbi. „Tvoja majka hoće to novo kupatilo. Rekao sam da ću da svratim prvom prilikom, da provjerim mjere. Opa, izgledaš stvarno dobro.“ „Samo ću da sjednem na trenutak.” Tako je i uradila, sjela je pravo na posljednji stepenik. „Nisam vidjela tvoj kamionet.“ „Došao sam pješke od gđe Bici. Tamo upravo završavamo, pa ovdje možemo da počnemo sljedeće nedjelje.“ „Sljedeće nedjelje?“ „Da.“ Mazio je i cupkao dok Kalin plač nije prešao u šmrcanje. „Imamo par poslića, ali ćemo nekako da uguramo i ovaj. Imao sam slušalice u ušima pa vas nisam čuo.“ „U redu je. Vjerovatno mi i ne treba onih posljednjih deset godina života. Idem samo da je spustim na spavanje.“ „Već je držim. Ovamo, je l tako?“ Ušao je u Kalinu sobu. Dok je Šelbi ustala i prešla preko, on ju je već spustio na krevet ispod njenog tankog ćebenceta i tiho odgovarao na jednolična pjevušeća pitanja koja su joj padala na pamet u vrijeme popodnevnog ili večernjeg spavanja. „Poljubac“, zahtijevala je Kali. „Evo ga.“ Poljubio ju je u obraz, ustao, pogledao Šelbi. „Je l’ to sve?“ „To je to.“ Ali mu je mahnula da se skloni, i izašla. „To je tako lako samo zato što se izmorila kod Čelsi.“