Nora Roberts - Lažov

„Miriše na višnje.“ „Od sokića, pretpostavljam.“ A njena majka miriše kao planinska livada – istovremeno i svježe i slatkasto i divlje. Možda bi riječ dana trebalo da bude „feromoni“. „Stvarno izgledaš dobro.“ „Oh, išla sam da tražim posao, trudila sam se da izgledam pristojno.“ „Daleko si premašila pristojno sve do – zaustavio je sebe na „seksi“ – sjajno. Kako si prošla u lovu na posao?“ „Super, pokrila sam sve baze.“ Gospode, bejzbolska metafora. Možda će morati da je oženi. „Hoću koka-kolu“, riješila je. „Hoćeš li ti kolu?“ „Neću da odbijem.” Naročito kad to znači malo više vremena s njom. „Pa kakav je posao u pitanju?“ „E pa sad, to je malo previše direktno za ove krajeve“ upozorila ga je kada su krenuli niz stepenice. „Moramo da krenemo od toga kako sam ga dobila.“ „Izvini, još nisam istjerao Jenkija iz sebe.“ „Pa, nemoj da ga sasvim istjeraš, lijepo ti pristaje. Šta si to slušao?“ Lupnula se po ušima. „Oh, to je prilično šarolika plejlista, valjda. Mislim da su bili Blek kiz kad sam ti oduzeo tih deset godina života. Fever.“ „Bar sam izgubila deceniju zbog pjesme koja mi se sviđa. Sad da odgovorim na tvoje pitanje. Prvo, šutnuta sam i ego mi je splasnuo kad sam potražila posao u Artful Ridžu pošto je moja suparnica iz srednje škole tamo šefica.“ „Melodi Banker. Znam je. Nabacivala mi se.“ „Nije valjda.“ Začuđena, ukopala se u mjestu, zinula od čuda i dala mu priliku da je pogleda izbliza. Oči su joj stvarno skoro ljubičaste. „Stvarno?“ „Popila je par pića, a ja sam bio nov u gradu.“ „Hoćeš li da mi kažeš da li si joj uzvratio?“ „Razmišljao sam o tome“, rekao je dok je išao u kuhinju s njom. „Ona je super za gledanje, ali ima tu zlobnu crtu.“ „Ne primijete to svi – naročito ne muškarci.“ „Prilično dobro zapažam zlobu. Bila je s još jednom djevojkom i bilo je tu dosta... Kako da se izrazim a da ne kažem mijau’?“ „Možeš to da kažeš, pristaje joj. Oduvijek je bila mačkasta. I ima tu zlobnu crtu, duboku i široku. Danas se dobro potrudila da se osjećam glupo i beskorisno, ali joj nije uspjelo. Slijedila je scenario svoje superiornosti na tom planu, ali je podbacila, gadno omanula.“ Obuzdala se i odmahnula glavom dok je uzimala koka-kole i čaše. „Nema veze, dobro je ispalo. Mnogo bolje od dobrog.“ „Šta ti je rekla – ili je i to suviše direktno?“ „Oh, počela je sa sitnim sarkastičnim primjedbama o mojoj kosi.“ „Imaš divnu kosu. Čarobnu kosu kao sirena.“ Nasmijala se. „Prvi si koji ju je nazvao Čarobna kosa kao u sirene. Moraću to da upotrijebim za Kali. U svakom slučaju, zlobna Melodi me je nekoliko puta ubola zbog

moje trenutne situacije, što sam tolerisala jer sam željela taj prokleti posao. Ona je, međutim, nastavila, pokušavajući da me ogrebe do koske, kako nisam kvalifikovana, kako nemam dovoljno stila, u suštini, niti inteligencije, i bilo je jasno da nemam jebene šanse da radim tamo, pa sam tako i ja ubola nekoliko puta, mnogo suptilnije i s više stila, rekla bih.“ „Kladim se da je tako.“ S hladnim, oštrim osmijehom na licu, Šelbi je sipala kolu preko leda. „Toliko se pušila kad sam odlazila da mi je doviknula kako je bila druga pratilja na takmičenju za Mis Tenesija, što je vrhunac njene slave. Na to sam završila susret najslađom uvredom kojom južnjakinja iskazuje najveće sažaljenje.“ „Znam za to.“ Upro je prstom u nju. „Znam to. Rekla si joj ’Blagoslovena bila.’“ „Zar se nisi brzo privikao?“ Napunila je čašu i pružila mu je. „Znam da je zaboljelo, ali sam se toliko iznervirala, da sam otišla tamo do bara. Htjela sam da pitam Tanzi da me uzme za konobaricu. Upoznala sam Derika – zar ne izgleda kao zvijezda akcionih filmova.“ „Nisam razmišljao o tome.“ „Garant si ga gledao očima muškarca. Ali očima žene?“ Ponovo se nasmijala i zamahala rukom ispred lica. „Srežna Tanzi – a srećan i Derik jer je ona tako mila, pametna, razumna žena. I tako, kad sam se izvinila jer sam bila gruba prema njemu, jer sam bila iznervirana, nisu me htjeli za konobaricu.“ „Zvuči kao čupav dan u traženju posla.“ „Nimalo. Htjeli su me za pjevačicu petkom uveče. Ja ću da budem njihova zabava petkom uveče. Ili, kako to Tanzi kaže, biću Petkom uveče.“ „Ne zezaj? To je super, Crvena, stvarno super. Svi kažu da umiješ da pjevaš. Pjevaj nešto.“ „Ne.“ „Hajde, nekoliko taktova bilo čega.“ „Dođi u Butlegers sljedećeg petka i čućeš ih mnogo.“ Podigla je čašu prema njemu i zadovoljno srknula piće. „Zatim, jer to nije sve, otišla sam da to kažem baki prije nego što obiđem još par mogućih mjesta za dnevne poslove, a ona me je saletjela da radim tamo skraćeno. Navela me je da povjerujem da sam joj zaista potrebna, tako da se nadam da je stvarno to mislila“ „Po mom kratkom iskustvu, gđa Vi obično misli ono što kaže.“ „To je tačno, a Kristal se zaklela da su već pričali o tome da uzmu nekog na skraćeno. Prema tome, ne samo da sam dobila posao, dobila sam dva. Radiću, i biću plaćena za to. Gospode, tako se dobro osjećam.“ „Hoćeš da proslaviš?“ Posmatrao je kako njene oči od blistavo srećnih postaju pomalo oprezne. „Možda bismo mogli da pozovemo Mata i Emu Kejt, da odemo na večeru.“ „Oh, zvuči zabavno, stvarno, ali moram da navalim, da razradim plejlistu. Tanzi želi da je mijenja svake nedjelje, tako da ću morati malo da vježbam. A tu je i Kali, mada će meni vjerovatno mnogo teže da padne nego njoj što je ostavljam satima.“ „Da li voli picu?“ „Kali? Naravno da voli. Na drugom je mjestu, odmah poslije sladoleda, na njenoj listi omiljenih stvari.“

„Onda ću obje da vas odvedem na picu jedno veče poslije posla.“ „Baš lijepo od tebe, Grifine. Već se uveliko zatreskala u tebe.“ „To je obostrano.“ Nasmiješila mu se i dopunila mu čašu kolom. „Grifine, koliko si dugo u Ridžu?“ „Uskoro će godina.“ „I još nemaš djevojku? Neko ko izgleda kao ti trebalo bi da ima jato slobodnih djevojaka oko sebe.“ „Pa, tu je bila Melodi, na oko deset minuta, a tu je i gđa Vi, samo kad bi uzvratila.” „Djed bi se borio s tobom za nju.“ „Ja bih se borio prljavo.“ „I on bi, vrlo je lukav. Moram da priznam da sam iznenađena što Ema Kejt – ili bar gđa Bici – nisu pokušale da ti nešto namjeste.“ „Pokušale su, nije potrajalo.“ Slegnuo je ramenima i sručio malo kole. „Nisam bio zainteresovan ni za koga naročito. Sve do sada.“ „Pretpostavljam da samo treba... Oh.“ Možda je prošlo neko vrijeme, ali je pretpostavljala da žena nikad ne zaboravlja taj pogled u muškarčevim očima, taj ton u njegovom glasu. Usplahirena, a nije mogla da porekne i polaskana, pažljivo je srknula piće. „Oh“, ponovila je. „Moram da ti kažem, Grife, da sam trenutno jedna vrlo komplikovana i haotična zbrka.“ „Ja popravljam stvari, Crvena. Time se bavim u životu.“ Uspjela je da se nervozno osmijehne. „Ovo je za potpuni remont – za ono što bi nazvao generalkom. I dolazim u kompletu.“ „Sviđa mi se komplet, i znam da ti se nabacujem prilično brzo imajući sve to u vidu. Samo mi se čini da je bolje biti otvoren. Oborila si me s nogu kad si ušla u Bicinu kuću. Planirao sam da budem sporiji i uglađeniji po tom pitanju, ali majku mu, Šelbi, zašto?“ Ovo je bilo otvoreno i direktno, pomislila je, i isto toliko zastrašujuće koliko i laskavo. „Ti me zapravo ne znaš.“ „Imam u planu da te upoznam.“ Ovog puta se osmijehnula više zapanjeno. „Tek tako.“ „Osim ako ne budeš imala averziju prema meni, a mislim da nećeš. Ja sam simpatičan. Želim da izađem s tobom, kada budeš spremna i kad budeš htjela. U međuvremenu, pošto sam vezan za Mata, a on je vezan za Emu Kejt, viđaćemo se. Osim toga, stvarno mi se sviđa tvoja klinka.“ „Vidim. Da sam mislila drugačije, da sam mislila da je ona kanal do mene, ovaj razgovor bi bio drugačiji. Ali ovako, ne znam šta da ti kažem.“ „Pa, možeš da razmisliš o tome. Moram da se vratim, a ti imaš posla. Reci mami da sam uzeo mjere. Kada se odluči za pločice i sanitarije, naručićemo ih.“ „U redu.“ „Hvala za kolu.“ „Nema na čemu.“ Otišla je pozadi s njim, razmišljajući o ovoj nervozi – toj zanimljivoj ustreptalosti koju tako dugo nije osjetila. Pogrešno je, potpuno je pogrešno da se povodi za tim u ovom trenutku svog života. „Ozbiljno sam mislio za picu“, rekao je kod vrata. „Kali će biti oduševljena.“

„Izaberi dan, javi mi.“ Na trenutak se namrštio i pogledao napolje prateći auto koji je prolazio. „Da li znaš nekoga sa sivom hondom? Izgleda kao da je iz 2012.“ „Ne mogu nikoga da se sjetim. Zašto?“ „Stalno viđam taj auto. Često sam ga viđao u okolini posljednjih dana.“ „Pa, ljudi žive ovdje.“ „Sa tablicama iz Floride.“ „Vjerovatno turista. Dobro je za planinarenje dok je još hladno, a divlje cvijeće niče na sve strane.“ „Aha, vjerovatno. U svakom slučaju, čestitam na nalaženju posla.“ „Hvala.“ Gledala ga je kako odlazi – taj ljuljajući hod je zaista đavolski privlačan. I pokrenuo joj krv na način na koji je zaboravila da ona može da teče. Ipak, bilo bi najbolje da se usredsredi na Kali, na novi posao i izlazak iz dubokog kanjona svog duga. Razmišljajući o dugu, krenula je uz stepenice. Presvući će se, razradiće svoj novi budžet, provjeriće kako napreduje prodaja kuće i da li pristiže još novca iz komisiona. Onda bi mogla da razmisli o plejlisti. To je posao, pravi posao, ali je ujedno i zabavan – bilo bi joj pametnije da prvo završi s težim. Ukopala se u mjestu na ulasku u svoju sobu. Siva honda s tablicama iz Floride. Požurila je do komode i izvukla fioku u koju je stavila sve vizit-karte iz Filadelfije. I tamo je bio Ted Privet, privatni istražitelj. Majami, Florida. Ona ga je vidjela u baru i grilu. Pratio ju je cijelim putem sve do Ridža. Zašto bi to uradio? Šta to znači? On je posmatra. Natjerala se da ode do prozora, da pogleda napolje, potraži pogledom. Nije mogla da bira da li će dug da ponese kući sa sobom, ali neće mirno sjediti, ne preduzimajući ništa sada kada još više Ričardovog sranja pokušava da prodre u njen život. Umjesto da se baci na posao, uzela je telefon. „Foreste, izvini što te gnjavim na radnom mjestu, ali mislim da imam nekih problema. Mislim da bi mi dobro došla pomoć.“ Saslušao ju je, nije je prekidao, nije joj postavljao pitanja. Zbog toga je bila još nervoznija što sve brblja bratu dok on sjedi hladan kao led, a njegov pogled joj ne govori ništa. „To je sve?“ upitao je kad se ispraznila. „Mislim da jeste. Da, tako je, to je sve. Mislim da je više nego dovoljno.“ „Da li imaš lična dokumenta, ona koja si našla u bančinom sefu?“ „Da.“ „Trebaće mi.“ „Idem da ih donesem.“ „Sjedi. Nisam završio.“ Sjela je za kuhinjski pult, stavila ruke na njega i preplela prste. „Imaš li pištolj?“

„Ja... Da. Pobrinula sam se da ne bude napunjen, i držim ga u kutiji na vrhu plakara, gdje Kali ne može da ga dohvati.“ „A bilo šta od novca – iz sefa?“ „Sačuvala sam tri hiljade dolara od njega u kešu – i to mi je gore u plakaru. Veliki dio preostalog novca potrošila sam da platim račune. A nešto sam stavila i u ovdašnju banku. Otvorila sam račun ovdje u Ridžu.“ „Treba mi sve to. Lična dokumenta, pištolj, novac, koverte, sve što imaš iz tog sefa.“ „U redu, Foreste “ „A sad te pitam, Šelbi, zašto mi jebo te, zašto mi jebo te, sve ovo govoriš tek sada?“ „Rupa je bila tako duboka, i postala je duboka vrlo brzo. Prvo Ričardova smrt, ja pokušavam da smislim šta da radim, a onda mi advokati kažu da postoje svi ovi problemi. Počela sam da pregledam sve račune. Nikada to nisam radila jer ih je on zaključavao. To je bila njegova stvar – i nemoj da se brecaš na mene zbog toga. Nisi bio tamo, nisi živio taj život, i zato nemoj da se brecaš na mene zbog toga. Onda sam saznala za kuću i sve ostalo. Morala sam da se pobrinem za to. Našla sam ključ, i morala sam da znam. A kada sam našla sef u banci, i ono što je bilo u njemu... Nisam znala za koga sam se udala, s kim sam živjela, ko je otac mog djeteta.“ Duboko je uzdahnula. „I nisam mogla da dozvolim da to bude važno, nisam mogla da dozvolim da to prevlada nad ostalim. Bitno je ono što se dešava sada, i da se izborim s tim dok sve ne raščistim. Da to ne utiče na Kali. Ne znam zašto me je ovaj detektiv pratio dovde. Nemam ništa. Ne znam ništa.“ „Ja ću to da se pobrinem za to.“ „Biću ti zahvalna.“ „Možda sam se malo brecnuo na tebe, Šelbi. Ali samo da bih te razbudio. Boga mu, ti si mi sestra. Mi smo tvoja porodica.“ Ponovo je preplela prste, da bi ostala mirna. „Ako misliš da sam to zaboravila, griješiš. Ako misliš da to ne cijenim, glup si.“ „A šta treba da mislim?“ uzvratio je. „Da sam uradila ono što sam smatrala da je ispravno. Nisam mogla da se vratim kući dok nisam počela da se iskobeljavam iz te rupe, Foreste. Nisam mogla. Možda misliš da je to zbog ponosa, jer sam glupa, ali nisam mogla da se vratim i sve to natovarim svojoj porodici.“ „Nisi mogla da zatražiš ruku, ruku koja bi posegnula dolje i pomogla ti da izađeš?“ „Pa, pobogu Foreste, zar ne radim upravo to? Ali sam morala da doprem dovoljno visoko da dohvatim tu ruku. To je ono što sada radim.“ Ustao je, počeo da šeta po sobi, zastao kod prozora neko vrijeme i ćuteći gledao napolje. „U redu. Možda to mogu da sagledam iz tvog ugla. Ne moram da kažem da gledaš na to ispravno. Hajde, donesi mi sve što imaš.“ „Šta ćeš da radiš? To je još uvijek moja stvar, Foreste.“ „Popričaću s tim privatnim istražiteljem iz Floride. Daću mu do znanja da mi se ne sviđa što proganja moju sestru. A onda ću da uradim šta mogu da saznam za koga si, boga mu, bila udata.“ „Mislim da je ukrao taj novac koji je sakrio u bančin sef, ili ga je uzeo na prevaru. Gospode bože, Foreste, ako budem morala se to da vratim...“

„Nećeš morati. Ono što si uzela, uzela si legalno. Šta god da je uradio, prilično je jasno da nije ostalo ništa da se ikome vrati. Još nešto. Reći ćeš sve ovo ostalim članovima porodice. Izbacićeš to iz sebe.“ „Gili samo što se nije porodila.“ „Šelbi, nema izgovora. Ima da sjedneš večeras, kad Kali legne, i da kažeš svima. Pobrinuću se da svi budu ovdje. Hoćeš da do njih stigne vijest kako se neki privatni istražitelj koji nije iz ove države raspituje o njihovoj ćerki, sestri?“ Pošto je uvidjela kako sve to ima smisla, uhvatila se za glavu. „Ne. U pravu si. Reći ću im. Foreste, moraš da staneš na moju stranu kad mama i tata počnu da pričaju o tome da mi pomognu da otplatim ovaj dug. Neću da pristanem na to.“ „Pošteno.“ Prišao je i spustio ruke na njena ramena. „Na tvojoj sam strani, idiote.“ Pritisnula je čelo na njegove grudi. „Ne mogu da poželim da te godine ne postoje, a da time ne poželim da nema Kali, ali mogu da poželim da sam bila jača i suprotstavila mu se. Kad god sam našla oslonac, čini mi se da se nešto promijenilo i opet bih ga izgubila.“ „Čini mi se da je bio dobar u tome da ljudi oko njega ne pronađu oslonac. Hajde, donesi sve stvari iz kutije. Daj da počnem s tim.“ *** Nije dugo trebalo da se privatnom istražitelju uđe u trag, jer je čovjek izabrao da se krije na otvorenom. Prijavio se u hotelu pod svojim imenom – mada je prodao foru da je pisac, slobodni umjetnik koji putuje. Forest je pomislio da se suoči s njim tamo, ali mu je palo na pamet da Privetu da priliku da na sopstvenoj koži osjeti kako izgleda kada te neko uhodi. Čim nije bio na dužnosti sjeo je u svoj kamionet i malo kružio okolo dok nije primijetio hondu parkiranu ispred Artful Ridža. Forest je parkirao kamionet, izašao i prošetao pored prodavnice. Naravno, čovjek za kojim je tragao skoro sat je stajao i pričao s Melodi. Bez sumnje, iz tog izvora će dobiti obilje informacija o Šelbi. Pošto je opazio svoju metu, vratio se do kamiona i čekao. Posmatrao je Priveta kako izlazi i prelazi preko do bara. Sumnjao je da će tamo da dođe do nekakvih informacija, ali ako je bio iole dobar, a do sada je izgledalo da nije loš – nešto će da izvuče. Obilazi i ispituje, zaključio je Forest kada je Privet, petnaest minuta kasnije, izašao iz bara i otpješačio dolje do salona. Obilazi mjesta na kojima je Šelbi bila tog dana, što znači da ju je pratio tokom jutra. Od toga mu se stvorila knedla u grlu. Ovo zastajanje je trajalo duže, ali kada je Forest još jednom prošao pored salona, primijetio je da Privet sjedi u stolici za šišanje. Bar će da ostavi koju paru dok pokušava da iskopa informacije.

Forest se ponovo smjestio u kamionet, strpljivo čekajući da Privet izađe, da uđe u svoj auto. Krenuo je za njim, prateći ga s lakoćom kroz rijedak saobraćaj. Privet je krenuo krakom prema Šelbi i kući. Kad je honda produžila pravo, Forest je sračunao, isključio se – napravio tri-četvrt zaokret i ponovo izašao na put. Izvadio je rotaciono svjetlo, stavio ga na krov i čekao. Kad je Privet prošao drugi put, stao pored puta nekoliko metara niže od kuće, Forest je krenuo i uključio svjetlo kako bi ga Privet vidio u retrovizoru. Zaustavio se iza honde i otišao do suvozačkog prozora koji je već bio spušten. Privet je držao izvučenu mapu, s frustriranim izrazom na licu. „Nadam se da nema problema, zamjeniče, i da možete da mi pomognete. Mislim da sam negdje pogrešno skrenuo. Tražim...“ „Nemojte da mi tratite vrijeme. Siguran sam da znate ko sam, a ja sigurno znam ko ste vi, g. Privet. Hoću da stavite ruke na volan, gdje mogu da ih vidim. Smjesta“, rekao je Forest, spuštajući ruku na dršku svog oružja. „Znam da ste ovlašćeni da nosite oružje, i ako ne vidim obje ruke na volanu, imaćemo problema.“ „Ne tražim nevolje.“ Privet je podigao ruke i pažljivo ih spustio na volan. „Samo radim svoj posao.“ „Ja radim svoj. Otišli ste da vidite moju sestru tamo gore na sjever i ušli ste u njenu kuću pretvarajući se da ste neko drugi.“ „Ona me je pozvala unutra.“ „Satjerali ste u ćošak ženu s malim djetetom u njenoj kući, onda ste je pratili preko nekoliko državnih granica ovdje gdje ste je špijunirali, pratili je.“ „Ja sam privatni istražitelj, zamjeniče. Moja dozvola je tu.“ „Rekao sam da znam ko ste.“ „Zamjeniče Pomeroj, imam klijenta koji...“ „Ako je Ričard Foksvort prevario vašeg klijenta, to nema nikakve veze s mojom sestrom. Foksvort je mrtav, tako da vaš klijent nema sreće. Ako ste proveli deset minuta sa Šelbi i mislite da ona ima bilo kakve veze s tim, vi ste prokleta budala.“ „Masterson. Koristio je ime Dejvid Masterson.“ „Ma koje ime da je koristio, bilo s kojim imenom da je došao na ovaj svijet, on je mrtav. Lično se nadam da su se ajkule dobro najele. Sad, ako je istina da ne tražite nevolje, prestaćete da pratite moju sestru, prestaćete i da se raspitujete o njoj po gradu. Mogao bih da odem u Artful Ridž, bar i gril i u salon moje bake i vjerujem da će mi svi reći da je razgovor nekako prešao na Šelbi. S tim je gotovo. Ako vas ponovo uhvatim da to radite, uhapsiću vas. To što vi radite mi ovdje zovemo uhođenje, i imamo zakon protiv toga.“ „U mom poslu to se zove obavljanje posla.“ Forest se nonšalantno naslonio na ivicu otvorenog prozora. „Da vas pitam nešto, g. Privet. Ako bih vas uhapsio odmah sada, i zatvorio, mislite li da bi sudija rekao da nema problema što sjedite ovdje – s tim dvogledom na sjedištu pored vas?“ „Ja sam ornitolog amater.“ „Navedite mi imena pet ptica koje su autohtone za Smokije.“ Forest je čekao dvije sekunde dok se Privet mrštio. „Vidite, čak i da ste znali te ptice ne bi vam prošlo. Ja

kažem šefu, i kažemo sudiji Harisu – koji mi je rođak iz drugog koljena – da ste sjedili ovdje i posmatrali kuću moje porodice i moju sestru, pratili nju i njenu djevojčicu po gradu, da ste se raspitivali o mojoj sestri udovici s njenim siročetom, i mislite da bi on rekao: „E pa to je u redu. Živi i pusti druge da žive? Da li mislite da biste večeras proveli noć u zatvoru umjesto u vašem hotelskom krevetu?“ „Moj klijent nije jedini kojeg je Materson prevario. I radi se o iznosu od gotovo trideset miliona dolara u nakitu koje je ukrao u Majamiju.“ „Vjerujem vam. Vjerujem da je bio jebeni kreten, a znam i da je naudio mojoj sestri što mu neću zaboraviti. Neću vama da dozvolim da uradite isto.“ „Zamjeniče, znate li kolika je nagrada za onoga ko pronađe dvadeset osam miliona dolara?“ „Ravno nula“, rekao je Forest mirno, „ako gledate da to zaradite preko moje sestre. Dalje od nje, g. Privet, inače ćete imati mnogo problema koje ne želite, jer ako vas uhvatim da to radite, pobrinuću se za te probleme. Možete da kažete svom klijentu da nam je mnogo žao zbog njegovog malera. Da sam na vašem mjestu, vratio bih se na Floridu i uradio upravo to. Večeras. Izbor je na vama.“ Forest se ponovo ispravio. „Je l to jasno?“ „Jasno. Imam jedno pitanje.“ „Pitajte.“ „Kako je vaša sestra mogla da živi s Matersonom godinama, a da ne zna šta je on bio?“ „Da ja vas pitam nešto? Da li je vaš klijent prilično inteligentna osoba?“ „Rekao bih da jeste.“ „Kako je dozvolio da ga prevare? Sada ćete htjeti da pođete i nećete poželjeti da ponovo krenete ovim putem. I bukvalno i metaforički.“ Forest je otišao do kamioneta i sačekao da se Privet odveze. A onda je prešao kratko parče puta do kuće svoje porodice i parkirao kako bi bio prisutan dok Šelbi priča porodici svoju priču.

Drugi dio Korijeni Suviše nam je teško da se odvojimo od svog društva. A odlazak kući iz tog društva znači prizvati se svijesti. ROBERT FROST

11 Ispovijedanja i pričanje istine iscrpili su i tijelo i mozak. Kada se Šelbi izvukla iz kreveta ujutro, shvatila je da je na početku dana već iznurena. Bilo je odvratno razočarati ljude koji su te odgojili. Pomislila je na Kali, zapitala se da će i ona jednog dana da uradi nešto glupo i da se probudi s istom takvom željom da stvari rasteže. Šanse da se to desi su prilično velike, pa se Šelbi zaklela da će zapamtiti ovo jutro i biti uviđavna prema svojoj ćerki kada se ona nađe u sličnoj situaciji. Zatekla je Kali, svom srećom još premalu da bi uradila nešto tako glupo, kako sjedi u krevetu i veselo ćaska sa Fifijem. Tako se Šelbi zavukla u krevet na jutarnje maženje koje joj je malčice popravilo raspoloženje. Obukla je Kali i sebe, a zatim povela ćerku niz stepenice. Stavila je za kafu, odlučivši da odnose s roditeljima koji su uzdrmani sinoć malo popravi time što će napraviti prženice – i poširana jaja koja njen otac najviše voli. Kada je njena majka sišla, Kali je već bila smještena u stoličicu za hranjenje s nasjeckanom bananom i jagodama, a i doručak je dobro odmakao. „’Jutro, mama.“ „’Jutro. Svi vedri i poranili, vidim. ’Jutro, sunašce moje“, rekla je Ada Kali i prišla da je poljubi. „Bako, imaćemo jajasti hljeb.“ „Stvarno? Ooo, pa to je specijalna jutarnja poslastica.“ „Skoro su gotove“, rekla joj je Šelbi. „Poširam jaja za tatu. Hoćeš li ti neko?“ „Ne danas, hvala ti.“ Kada je Ada Me otišla da sipa kafu, Šelbi se okrenula i zagrlila majku od pozadi. „Još si bijesna“, promrmljala je. „Naravno da sam bijesna. Bijes se ne uključuje i isključuje kao svjetlo.“ „Još si mnogo ljuta na mene.“ Ada Me je uzdahnula. „Taj dio ima prekidač s prigušivačem. Malo se prigušio.“ „Mama, tako mi je žao.“ „Znam da jeste.“ Ada Me je pomilovala Šelbinu ruku. „Znam. I pokušavam da zamislim sebe u situaciji u kakvoj si bila, i shvatam da nije riječ o tome da nisi vjerovala da će ti tvoja porodica pomoći.“ „To nikada nije bilo. Nikada. Samo... sama sam se uvalila u to, zar ne? Neko me je vaspitao tako da se suočim sa sopstvenim problemima i da ih sama rješavam.“ „Izgleda da smo to dobro obavili. Ali ne tako dobro onaj dio da su teškoće koje se podijele lakše.“ „Stidim se.“

Ada Me se sada okrenula i čvrsto uhvatila Šelbino lice. „Nikada, nikada ne treba da se stidiš od mene.” Pogledala je tamo gdje je Kali bila zauzeta svojim nasjeckanim voćem. „Mogla bih da kažem mnogo više, i vjerovatno i bih kad u blizini ne bi bilo bokalčića s velikim ušima.“ „Bako, bokalčići nemaju uši! To je glupo.“ „Jeste, zar ne? Sad ću da ti spremim parče ovog jajastog hljeba koji je tvoja mama napravila.” Klejton je sišao, obučen u uobičajenu bijelu košulju uredno uvučenu u pantalone kaki boje. Došao je do Šelbi i kvrcnuo je pesnicom po glavi, a onda je poljubio. „Izgleda kao vikend doručak usred nedjelje.“ Izvukao je šolju za kafu. „Uvlačiš nam se?“ upitao je Šelbi. „Uvlačim se.“ „Dobro to radiš.“ Odradila je svoj dan u razmjeni sa Trejsi i odvela djevojčice u park da bi Ema Kejt svratila tokom pauze da bude s njima na malom izletu i konačno upozna Kali. „Kad sam bila mala, Ema Kejt je bila moja najbolja drugarica, kao što ste ti i Čelsi.“ „Jeste li imale čajanke?“ Kali je upitala Emu Kejt. „Jesmo, i iste ovakve izlete.“ „Možeš da dođeš u bakinu kuću na čajanku.“ „Mnogo bih to voljela.“ „Baka je sačuvala mamin servis za čaj da ga mi sad koristimo.“ „Oh, onaj s ljubičicama i roze ružicama?“ „A-ha.“ Kaline oči su postale krupne kao u sove. „Moramo da pazimo da ga ne slomimo jer je delikatesan.“ „Delikatan“, ispravila ju je Šelbi. „Dobro. Idemo sad da se ljuljamo. Hajde da se ljuljamo, Čelsi!“ „Divna je, Šelbi. Divna i bistra.“ „Jeste. Ona je najbolje što imam. Ema Kejt, imaš li malo vremena poslije posla? Postoje još neke stvari koje bih htjela da ti kažem. Samo tebi.“ „U redu.“ Pošto je ovo očekivala — ili se tome nadala – Ema Kejt je imala spreman plan. „Mogle bismo da prošetamo gore do vidikovca kao nekada. Danas završavam u četiri pa mogu da te sačekam na početku staze, možda u četiri i petnaest.“ „Savršeno.“ Ema Kejt je posmatrala kako Kali trči oko ljuljaški sa Čelsi. „Da sam ja imala tako nekog ko zavisi od mene, uradila bih mnogo toga što inače ne bih.“ „I mnogo toga ne bi od onog što inače radiš.“ „Mama! Mama! Gurni nas. Gurni nas, mama! Hoću da letim visoko!“ „Povukla je na tebe“, prokomentarisala je Ema Kejt. „Nikada ti nije bilo dovoljno visoko.“ Šelbi je ustala, smijući se. „Ovih dana se čvrsto držim zemlje.“ Dok je ona ustajala da zaljulja djevojčice, Ema Kejt je pomislila kako je to prava šteta.

Uspjela je da izdvoji malo vremena da započne plejlistu, da podignutom pesnicom pozdravi vijest kada su iz komisiona javili da su prodali dvije koktel haljine, večernju haljinu i tašnu. Unijela je izmjene u svoju tabelu, izračunala da će s još jednom dobrom prodajom možda moći da otplati još jednu kreditnu karticu. Organizovala se za sljedeći dan, njen prvi dan na poslu u salonu, a onda izvukla stare cipele za planinarenje – one koje je sklonila duboko u plakar da Ričard ne bi navalio na nju da ih baci. Ostavila je Kali kod Kleja u dogovorenu posjetu Džeksonu i posmatrala ćerku kako veselo istražuje malu tvrđavu svog rođaka u dvorištu iza kuće. Zatim se odvezla na početak staze. Još nešto što mi je nedostajalo, pomislila je dok se parkirala i izlazila. Tišina koja ti omogućava da čuješ zov ptica i povjetarac koji pjeva kroz drveće. Oštar miris borovine u vazduhu svježem i taman dovoljno hladnom. Stavila je na leđa lagani ranac – još nešto što je sklonila od Ričarda. Naučili su je još u djetinjstvu da uvijek nosi vodu i osnovne stvarčice čak i na kratka, lagana pješačenja. Signal za mobilni nije uvijek pouzdan – kao što je bio slučaj posljednji put kada je išla ovom stazom – ali je stavila mobilni u džep kao i uvijek. Nije htjela da bude razdvojena od ćerke, a da ne može da joj se javi ili pošalje poruku. Dovešće Kali ovdje, pomislila je, povešće je ovom stazom, pokazaće joj cvijeće, drveće, možda primijete i jelena ili zeca u trku. Naučiće je kako da prepozna medvjeđi izmet, pomislila je, smiješeći se, kad je procijenila da je Kali u pravim godinama da tu ideju smatra uzbudljivo odvratnom. Pogledala je oblake koji su prelazili preko vrhova viših brda. Mogla bi ćerku da povede da prespavaju. Da podigne šator, da joj pokaže zadovoljstvo spavanja pod vedrim zvjezdanim noćnim nebom, i priča joj priče pored logorske vatre. Ovo je pravo nasljeđe, zar ne? Godine putovanja od mjesta do mjesta, vrijeme provedeno u Atlanti, u Filadelfiji, to je bio potpuno drugi svijet. Ako Kali izabere jedan od ovih svjetova ili neki potpuno drugi, imaće ove korijene da im se vrati kad god poželi. Uvijek će imati porodicu u Ridžu, i dom kome se može vratiti. Šelbi se okrenula kada je čula auto, osvrnula se, pogledala napolje da uživa u pogledu na grad koji se uzdizao i spuštao s brdima. I uprkos tome što je znala da će morati da prođe kroz još jednu bolnu ispovijest, nasmijala se kada je Ema Kejt parkirala pored nje. „Skoro sam zaboravila kako je lijepo ovdje, upravo ovdje, sa gradom na jednoj strani, stazom na drugoj, tako da možeš da izabereš šta hoćeš i samo kreneš.“ „Mat i ja smo išli sve do Slatkovodne pećine prvi put kada je došao ovamo. Htjela sam da vidim kakav je i koliko je izdržljiv.“ „A na toj stazi bi se rasturila i terenska vozila. Kako se pokazao?“ „Još ga držim u blizini, zar ne? Sačuvala si te planinarske cipele?“ „Razgažene su baš kako treba.“ „Tako si uvijek govorila. Ja sam moje konačno trampila prošle godine. Trudim se da odem na pješačenje jednom ili dvaput nedjeljno. Mat ide u teretanu tamo u Gatlinburgu, jer voli tegove i sprave. Stalno priča o tome da mora da nađe neko

mjesto da napravi teretanu u Ridžu da ne bi vozio skroz tamo. Ja, radije bih samo otišla na stazu, i možda uklopila neke časove joge koje tvoja baka drži subotom u spa centru.“ „Nije ništa rekla o tome.“ „Mnogo toga se kod nje dešava. Bilo bi bolje da krenemo ako ćemo ići sve gore do vidikovca.“ „Na naše omiljeno mjesto za priče o momcima i roditeljima i onome što nas je nerviralo.“ „Da li to sada radimo?“ upitala je Ema Kejt kada su počele da hodaju. „Na neki način, valjda. Sve sam priznala, moglo bi se reći, porodici. I ti si oduvek bila dio moje porodice, pa ću i tebi sve da priznam.“ „Da li bježiš od zakona?“ Smijući se, a i zato što se činilo ispravno, Šelbi je uhvatila Emu Kejt za ruku i zaljuljala je. „Ne od zakona, ali imam osjećaj da sam bježala od svega ostalog. Sad sam prestala.“ „Drago mi je što to čujem.“ „Dio sam ti ispričala. Sada ću da ti ispričam ostatak. Počelo je poslije Ričardove smrti. Sve je počelo prije toga, ali bi moglo da se kaže da se sve sručilo na mene kasnije.“ Ispričala je one dijelove koje je prethodno izostavila, i stalno se vraćala kada je Ema Kejt počela da je zasipa pitanjima. Uspon je postao strmiji, krivudaviji, zbog čega su joj noge prijatno bridile. Primijetila je divna pera plave ptice kako lete kroz divlje drenove s pupoljcima koji su se tek otvarali, čekajući, samo čekajući da procvjetaju potpuno bijeli. Vazduh je postao hladniji kako su se penjali, i još je osjećala prijatan, blagi znoj od fizičkog napora na svojoj koži. Mnogo je lakše, shvatila je, da sve to kaže ovdje, na otvorenom, gdje brda odnose njene riječi. „Kao prvo, još se nisam navikla da neko koga znam duguje milione – a to, boga mu, nije tvoj dug, Šelbi.“ „Potpisala sam papire za zajam za kuću, bar mislim da jesam.“ „Misliš?“ „Ne sjećam se da sam potpisala ma kakav zajam, ali bi on povremeno gurnuo papire pred mene. „Potpiši ovo, nije to ništa. Mislim da je u pola slučajeva sam potpisivao moje ime. Možda bih se izvukla iz toga da sam išla sudskim putem ili sve to samo batalila i proglasila bankrot. Nisam to htjela. Kad se kuća proda, a hoće, to će znatno smanjiti breme. A do tada, polako ga krešem.“ „Prodajući odjeću?“ „Zaradila sam skoro petnaest hiljada na odjeći za sada – ne računajući bundu koju sam vratila s još prikačenom cijenom – a mogla bih da dobijem još toliko prije nego što se završi. Imao je tako mnogo odijela, a ja sam imala stvari koje nikada nisam obukla. Bio je to drugačiji svijet, Ema Kejt.“ „Ali je tvoj vjerenički prsten bio lažan.“

„Vjerovatno nije vidio svrhu da stavi pravi dijamant na moj prst kada me nije volio, sada mi je jasno. Bila sam mu korisna. Nisam sasvim sigurna kako, ali mora da sam bila korisna.“ „Nalaženje tog bančinog sefa. To izgleda gotovo nemoguće.“ Gledajući unazad, vidjela je da se borila s vjetrenjačama. Ali... „Imala sam jasan cilj i zapela da ga ostvarim. Znaš kako je to.“ „Znam kakva si kad se na nešto namjeriš.“ Kako se sunce premještalo, tako je Ema Kejt pomjerala vizir na kačketu. „Sva ta gotovina tamo, a ne možeš ni da ga povezeš ni sa čim.“ „Nema šanse da je taj novac stekao na legalan način. Razmišljala sam malo o tome, ali ga nisam ni ukrala, niti sam ga uzela na prevaru, a moram da mislim na Kali. Ako jednog dana dođe do toga da moram da ga vratim, riješiću to nekako. Za sada, imam nešto novca koji sam stavila u banku, i kada se budem raspetljala kupiću nam od njega malu kuću.“ „Šta ćeš s tim privatnim detektivom?“ „Gubi vrijeme na mene. Sigurno će u nekom času to i sam shvatiti, ili ga je Forest ubijedio.“ „Forest umije da bude ubjedljiv.“ „Još je ljut na mene, bar malo. Jesi li i ti?“ „Teško mi je da budem ljuta kad sam više fascinirana.“ Hodale su ćuteći po poznatoj stazi. „Da li je namještaj bio stvarno tako ružan?“ Šelbi se nasmijala jer joj je bilo zabavno što je njenoj prijateljici baš to privuklo pažnju. „Još ružniji. Voljela bih da sam ga slikala. Bio je masivan i gladak, taman i sav sa oštrim uglovima. Uvijek sam se u toj kući osjećala kao da sam došla u posjetu, i jedva sam čekala da izađem iz nje. Ema Kejt, on nikada nije platio ni prvu ratu. Još prije nego što je umro, banka je poslala obavještenja koja nisam vidjela.“ Zastala je da otvori flašicu s vodom. „Sad mislim da je bio u nevolji. Nešto u Atlanti, možda. Zato je izmuvao tu kuću, tu veliku kuću na sjeveru, a da mi nije rekao. Sve je organizovao, a onda mi rekao da se selimo, da mu se ukazuju neke poslovne šanse. Prihvatila sam to. Mislim da je to jedan od načina na koji sam mu bila korisna. Pristajala sam. Kada sad pogledam unazad teško mi je da zamislim koliko sam puta to uradila.“ „Ne znam čak ni ko je on bio. Ne mogu zasigurno da kažem ni kako se zvao. Sad ne znam ni šta je radio, kako je zaradio novac koji je imao. Samo znam da ništa od toga nije bilo stvarno – ni moj brak, ni život koji smo živjeli.“ Stala je kod vidikovca i srce joj je poskočilo. „Ovo je stvarno.“ Vidjela je kilometrima daleko, talasanje i kotrljanje te jake, tajanstvene zelene, udoline smještene između padina – delikatne kao njen stari servis za čaj. I vrhove prekrivene travom kako plivaju u oblacima ispunjenim misterijom i tišinom. Svjetlo se ublažavalo kako je popodne odmicalo. Razmišljala je o tome kako to izgleda na zalasku sunca, sve preliveno zlatnim plamičcima vatrenocrvene dok planine postaju sive.

„Znam i da sam ovo uzimala zdravo za gotovo. Sve ovo. Neću to nikada više da uradim.“ Sjedile su na stijeni, kao što su to radile bezbroj puta tokom godina. Ema Kejt je izvukla kesicu sa suncokretovim sjemenom iz ranca. „Nekada su to bili gumeni medvjedići“, prokomentarisala je Šelbi. „Nekada sam imala dvanaest godina. Mogu da odem i kupim gumene medvjediće“, odlučila je. Smiješeći se, Šelbi je otvorila ranac i izvukla kesicu. „Ponekad dozvolim Kali da ih uzme. Kad god bih otvorila kesicu s njima, pomislila bih na tebe.“ „Ima nešto s tim gumenim bombonama.“ Ema Kejt je otvorila kesicu i zavukla ruku unutra. „Znaš, porodica bi ti pomogla da otplatiš dio duga – a i ja bih to uradila“, rekla je prije nego što je Šelbi uspjela bilo šta da kaže. „Hvala. Pomaže mi to što razumiješ kako je. Napraviću sebi dobar život ovdje. Znam da mogu. Možda sam morala da odem da bih se vratila i vidjela šta je ono pravo za mene, a šta ne.“ „I konačno ćeš da zarađuješ od pjevanja.“ „To je šlag na tortu. Stvarno mi se sviđa Tanzin Derik.“ „Stvarno je pozitivac. I kakvo lice.“ „Stvarno je lijep. Ali..“ „Kakvo tijelo“ rekle su u glas i smijale se dok nisu ostale bez daha. „Sad sjedimo ovdje.“ Šelbi je uzdahnula i pogledala po prostranstvu zelenog. „Baš kao što smo sjedile nekada, i još pričamo o momcima.“ „O toj nerješivoj zagonetki.“ „Vrijedno je priče. I obje radimo – ili u mom slučaju će to važiti uskoro – ono što smo željele da radimo. Ema Kejt Edison, medicinska sestra. Voliš li svoj posao?“ „Volim. Stvarno volim. Pobogu, nikad u životu nisam tako naporno radila kao za diplomu medicinske sestre. Mislila sam da ću raditi u velikoj bolnici. I jesam. I dopalo mi se, mnogo mi se dopalo.“ Pogledala je u Šelbi. „Ali nisam znala da će mi se još više svidjeti rad u ordinaciji. Tako da sam i ja možda morala da odem na neko vrijeme da bih to uvidjela.“ „Da li je Mat tvoj šlag na torti?“ „Bez sumnje.“ Ema Kejt se iscerila dok je ubacivala još jednog gumenog medvjedića u usta. „I više od toga.“ „Udaćeš se za njega?“ „Ne planiram da se udam ni za koga drugog. Ne žuri mi se, iako mama želi drugačije. Za sada je sve dobro onako kako je. Čula sam da će da rade to veliko kupatilo za tvoju mamu.“ „Ona ima kataloge s uzorcima i slike iz časopisa. Tata se folira kako smatra da je to ludost, ali mislim da zapravo uživa u tome.“ Šelbi je popila gutljaj vode, a onda je veoma polako počela da zatvara flašicu. „Grifin je svratio prije neki dan da uzme mjere.“ „Jedva čekaju da počnu s rušenjem. Obojica su kao mala djeca kad je u pitanju rušenje.“

„Hmmm.“ Pitajući se da li da potegne priču – i ispriča je – Šelbi je pogledala oko sebe, zapažajući zakrivljenu liniju koja je svjetlucala u moru sunčeve svjetlosti. Razgovori o momcima ovdje, pomislila je, ipak su tradicija. „Radi se o tome da je Grifin, dok je bio tamo kod mame, prilično otvoreno rekao da je zainteresovan. Za mene.“ Ema Kejt je frknula i ubacila još jednog gumenog medvjedića. „Vidjela sam da se to sprema.“ „Zato što se često nabacuje ženama?“ „Nabacuje se koliko i svaki normalan momak, ali ne. Nego zato što je izgledao kao da ga je grom pogodio kad si ušla u kuhinju moje mame onog dana.“ „Stvarno? Nisam to primijetila. Zar to ne bih primijetila?“ „Osjećala si se suviše krivom i bilo ti je neprijatno. Šta si mu odgovorila?“ „Samo sam nešto istrtljala. Stvarno ne mogu da razmišljam o takvim stvarima.“ „Ali misliš o tim stvarima.“ „Ne bi trebalo. Ričard je mrtav. A to nije čak ni ozvaničeno.“ „Ričarda – ili kako god da se zvao – više nema.“ Pošto ju je čak i pomisao na njega nervirala, Ema Kejt je prstima napravila zamišljenu lopticu i hitnula je prema padini. „Ti si ovdje. Tvoj brak nije bio srećan i u osnovi je bio lažan – sama si tako rekla. Za to ne postoji obavezan period žalosti, Šelbi.“ „Uopšte ne tugujem. Čini mi se da to nije u redu.“ „Zar ti nije dojadilo da radiš samo ono za šta smatraš da je ispravno? Radila si to gotovo četiri godine, a to te je izgleda uvalilo u sranje.“ „Čak ga i ne poznajem. Grifina, mislim.“ „Znam na koga si mislila, i zbog toga je izmišljeno ono što se zove izlazak. Izađite nekuda, razgovarate, otkrijete šta vam je zajedničko i da li privlačite jedno drugo. Šta je sa seksom?“ „Ričard nije djelovao zainteresovano posljednjih nekoliko mjeseci – Oh, misliš sa Grifinom. Pobogu, Ema Kejt.“ Smijući se, Šelbi je pružila ruku da uzme gumenu bombonu. „Nismo čak isprobali ni taj izum koji se zove izlazak. Ne mogu tek tako da imam seks s njim.“ „Ne znam zašto ne možeš. Oboje ste slobodni, zdravi i istih godina.“ „Vidi u šta me je prethodni put uvalilo to što sam se bacila na seks s nekim koga sam jedva poznavala.“ „Mogu da ti tvrdim, Grif nije Kako-se-ono-zvaše .“ „Mislim da više ne znam ni kako da se zabavljam s nekim.“ „Privići ćeš se. Možemo nas četvoro da izađemo i da zajedno radimo nešto.“ „Možda. Grif hoće da nas odvede na picu, a ja sam se izlanula i spomenula to pred Kali. Pitala me je za to već dvaput od tada.“ „Eto vidiš.“ Ema Kejt je pljesnula Šelbi po nozi pošto je po njenom mišljenju problem bio riješen. „Neka odvede vas dvije na picu, nas četvoro ćemo da odemo na večeru ili nešto tako. Poslije toga možete da probate da izađete solo.“ „Ema Kejt, moj život je još uvijek užasna zbrka. Ne bi trebalo da izlazim ni s kim.“ „Dušo, kad si sama, izlasci sa zgodnim muškarcem jesu život. Idi na picu“, savjetovala je, „i vidi kuda to vodi.“

„Pripašće ti muka od ponavljanja toga, ali si mi mnogo nedostajala. Nedostajalo mi je upravo ovo sada. Sjedenje na ovom mjestu, razgovor s tobom o svemu i svačemu, i gumene bombone.“ „Dobar je to život.“ „Najbolji.“ Ponesena tim, uhvatila je Emu Kejt za ruku. „Hajde da se zavjetujemo. Kada budemo imale osamdesetak, ako ne budemo mogle na pješačenje, unajmićemo dva mlada pastuva da nas dovuku ovamo da sjedimo, pričamo o svemu i svačemu i jedemo gumene medvjediće.“ „E, to je Šelbi Pomeroj kakvu pamtim.“ Ema Kejt je prešla prstom preko srca. „Zavjetujem se. Ali, moraće to da budu žestoki mladi pastuvi.“ „Mislila sam da se to podrazumijeva.“ Uhvatila je rutinu, takvu kakva joj je pružala zadovoljstvo, radila na listi pjesama, vježbala, tkala sebe ponovo u tkaninu Ridža svojim radom u salonu. Bilo joj je čudno i divno kako joj se sve to brzo vratilo, glasovi, ritam, tračarenje, pogled na grad i planine koje su oživljavale s proljećem. Kao što je obećano, počelo je rušenje, tako da je ujutro prije nego što bi krenula na posao ili da obavi razne poslove, kuća bila ispunjena muških glasovima, bušenjem i lupom čekića. Navikla se da vidi Mata i Grifina – a kasnije je možda, pomalo, mislila o tome. Na mahove. Teško je bilo ne misliti na muškarca koji ti se pojavljuje svakog dana u kući sa pojasom za alat oko bokova i onim pogledom u očima. „Jutros je dobro zvučalo.“ Zastala je na putu da uzme Kalinu torbu kada je Grif izašao u hodnik iz njene nekadašnje spavaće sobe. „Izvini, ne razumijem?“ „Ti. Zvučala si dobro dok si pjevala pod tušem.“ „Oh. To je zgodna sala za vježbanje.“ „Imaš dobre glasne žice, Crvena. Koja je to pjesma bila?‘ „Ja...“ Morala je da se prisjeti. „Stormy Weather, iz četrdesetih je.“ „Seksi u bilo kojoj deceniji. Ćao, Mala Crvena.“ Čučnuo je kad je Kali pojurnula uz stepenice. „Mama ide da radi kod prabake. Ja idem kod Čelsi jer i baka danas radi.“ „Zvuči zabavno na sve strane.“ „Možemo li na picu?“ „Kali...“ „Obećanje je obećanje“, upao je Grifin. „Mogao bih večeras na picu. Odgovara ti večeras?“ upitao je Šelbi. „Ovaj, ja.. “ „Mama, hoću picu sa Grrr-ifom.“ Da bi zapečatila dogovor, Kali se popela u naručje, okrenula glavu prema majci i nasmijala se. „Ko bi to mogao da odbije? Bilo bi lijepo, hvala.“ „Odgovara ti šest?“ „Naravno.“

„Doći ću po tebe.“ „Oh, pa, sjedište za djecu. Biće lakše ako se nađemo tamo.“ „Dobro. U šest. Idemo li na izlazak?“ upitao je Kali. „Idemo na izlazak“, rekla je i poljubila ga. „Hajdeee, mama. Hajdemo do Čelsi.“ „Krećem za tobom. Hvala ti, zaista“, rekla je Šelbi kad je Kali pošla niz stepenice. „Uljepšao si joj dan.“ „I moj je zbog toga ljepši. Vidimo se kasnije.“ Kada se vratio da radi, Mat je izvio obrve. „Nabacuješ se lokalnom talentu?“ „Malo po malo.“ „Baš je seksi. Ima vrlo komplikovan život, burazeru.“ „Aha. Srećom pa imam alat.“ Podigao je pištolj za eksere. „I znam kako da ga koristim.“ Mislio je o njoj tokom cijelog dana. Nije mogao da se sjeti žene koja ga je više zaintrigirala – taj kontrast između tužnih, opreznih očiju i brzog osmijeha kad bi zaboravila na oprez. Lakoća s kojom se ophodi prema djetetu. Kako je izgledala u udobnim farmerkama. Sve mu se to dopada. Gotovo je pomislio da je šteta što posao odmiče tako glatko. Nekoliko propusta i imao bi više prilika da je vidi na nekoliko minuta svakog dana. Ali Ada Me nije Bici. Kad bi se odlučila za pločice, boju ili sanitarije, držala se toga. Ima vremena da ode kući, da se opere i presvuče. Muškarac ne može da izvede dvije lijepe žene na picu osjećajući se na znoj i piljevinu. Biće to rani izlazak, računao je, jer ide i trogodišnje dijete. Što i nije tako loše. Moći će nekoliko sati da posveti sopstvenom poslu. U stvari, pomislio je da bi mogao da se usredsredi na spavaću sobu. Muškarac ne dovodi lijepu ženu kući u krevet kada je to zapravo gumeni dušek na podu. Čvrsto je riješio da dovede Šelbi kući u krevet. Kada ona i soba budu spremne za to. Odvezao se u grad i ulovio parking mjesto na ulici samo nekoliko vrata dalje od Picaterije. Ocijenio je da je došao u pravom trenutku kad je vidio Šelbi kako izlazi iz kombija dva parking mjesta dalje od njega. Došao je do nje dok je izvlačila Kali iz sjedišta. „Da ti pomognem?“ „Oh, ne treba. Hvala.“ „Ćao.“ Čuo je po njenom glasu da plače i prije nego što se okrenula držeći Kali i vidio da joj suze naviru na oči. „Šta ne valja? Šta se desilo?“ „Oh, ništa samo...“ „Mama je srećna. Plače od sreće“, objasnila je Kali. „Srećna si?“ „Da. Vrlo.“ „Ja i pica u kombinaciji obično ne natjeramo žene u plač.“ „Ne radi se o tome. Upravo sam razgovarala telefonom. Malo smo poranile jer je Kali jedva čekala da dođe. Zvala je žena za nekretnine. Kuća gore na sjeveru je prodata.“ Jedna suza joj je skliznula niz obraz prije nego što je uspjela da je obriše. „Suze radosnice“, saopštila je Kali. „Grife, zagrli mamu.“ „Naravno.“

Prije nego što je uspjela da se skloni, držao je u zagrljaju i nju i Kali. Osjetio je kako se na trenutak ukrutila, a zatim se samo rastopila. „To je ogromno olakšanje. Kao da mi je ogroman teret pao s leđa.“ „Dobro.“ Poljubio ju je u tjeme. „Stvarno imamo razloga za slavlje. Je l tako, Kali? Srećna pica.“ „Ne volimo tu kuću. Drago nam je što sad nije naša.“ „Tako je. Tako je.“ Šelbi je uzdahnula, oslonila se na njega samo na trenutak a zatim se uspravila. „Ne sviđa nam se ta kuća, ne za nas. Sada je ima neko kome se zaista sviđa. Vrlo srećna pica. Hvala ti, Grifine.“ „Hoćeš malo da se pribereš?“ „Ne. Ne, dobro sam.“ „Onda mi daj djevojčicu.“ Podigao je Kali u naručje. „I nek zabava počne.“

12 Klinka je bilo ljupka, zabavljala ga je i okupirala – i polaskala mu zatraživši da sjedi pored njega u separeu. Možda je na koji trenutak poželio da i majka tako otvoreno flertuje kao ćerka, ali čovjek ne može da ima sve. Bio je to lijep predah između posla i njegovog projekta. Kada se menadžer pojavio i povukao Šelbi sa sjedišta da je zagrli, Grif je preispitao svoju reakciju. Nije bila u pitanju ljubomora, ne baš, već nekakvo unutrašnje „Pažljivo tamo, ortak“ dok je čekao da vidi šta je šta. „Stalno si mi nedostajala.“ Džoni Foster, muškarac sa prepredenim osmijehom i neusiljenim držanjem, zadržao je ruke na Šelbinim ramenima da bi je dugo pogledao. „Ali evo te. Nisam znao da poznaješ Grifa.“ Džoni je prebacio ruku preko Šelbinog ramena kada se okrenuo prema Grifu. „Šelbi i ja se dugo znamo.“ „Ovaj moj rođak Džoni, i moj brat Klej su zajedno tražili đavola.“ „I nalazili ga kad god je bilo moguće.“ „Vi ste rođaci?“ „Treće, četvrto, koje li koljeno?“ zapitao se Džoni. „Treće rekla bih, ili tako nekako.“ „Dalji rođaci“, rekao je, i poljubio je jednom, ovlaš. „A ti si Kali, i lijepa si kao šejk od jagoda. Drago mi je što sam te upoznao, rođako.“ „Ja sam na sastanku s Grifom. Ješćemo picu.“ „Na pravom ste mjestu. Naći ćemo malo vremena da se ispričamo“, rekao je Šelbi. „Važi?“ „Važi, Klej mi je rekao da si sada menadžer ovdje.“ „Aha. Ko bi pomislio? Naručili ste?“ „Prije jednog minuta.“ „Kali, gledaj tamo.“ Pokazao je prema stolu gdje je muškarac s bijelom keceljom stavljao sos na tijesta. „Tvoju picu ću ja da pravim. Biće to specijalna pica. A znam i neke trikove. Mislio sam da ti kažem Grife, šta god da si uradio onoj peći djelovalo je kao čini. Otad nismo imali nikakvih problema.“ „Drago mi je što to čujem.“ „Stiže pica.“ Šelbi je kliznula nazad u separe. „Zvuči kao da ti i Mat negdje nešto popravljate svud po cijelom Ridžu.“ „To nam je zamisao. Momak koji može da ti popravi peć kad temperatura pada ili toalet u nedjelju ujutro kad ti gosti dolaze na večeru? To je omiljeni momak.“

Nasmijala se. „A ko ne voli da bude omiljen? I da ima dosta posla. Kako uspijevaš da budeš omiljen i radiš sav taj posao na staroj kući Triplhornovih?“ „Biti omiljen je posao. Rad na toj kući je projekat. Posao mi bolje ide kad mi je u toku dobar projekat.“ „Mama. vidi!“ Kali je poskočila na sjedištu. „Onaj čika rođak izvodi trikove.“ „A naučio je i neke nove“, prokomentarisala je Šelbi kada je Džoni bacio tijesto, brzo se obrnuo i uhvatio ga. „Čini mi se da ćemo imati čarobnu picu.“ Raširenih očiju, Kali se okrenula prema Grifu. „Čarobnu picu?“ „Prilično sam siguran. Zar ne vidiš da to čarobno tijesto leti?“ Sada je, s očima velikim kao plave tacne, pogledala u Džonija i ostala bez daha. „Svjetluca!“ Moć djetetove mašte, pomislio je Grif. „Garant je tako. Kad jedeš čarobnu picu, ona te pretvara u vilinsku princezu u snovima.“ „Stvarno?“ „Tako sam čuo. Naravno, moraš da je pojedeš, a onda kad tvoja majka kaže da je vrijeme za spavanje, moraš pravo u krevet, da to poželiš.“ „Hoću. Al ti ne možeš da budeš vilinska princeza jer si dečko. To je glupo.“ „Zato sam ja princ koji ubija čudovište.“ „Prinčevi ubijaju zmajeve!“ „Ne razumijem to.“ Glumeći, tužno je uzdahnuo, odmahnuo glavom i uhvatio Šelbi kako mu se smije s druge strane stola. „Ja volim zmajeve. Možda ćeš moći da uguraš još jednu želju i dobiješ sopstvenog zmaja. Mogla bi da letiš na njemu preko cijelog kraljevstva.“ „I ja volim zmajeve. Letjeću na mom. Zove se Lulu.“ „Ne mogu da smislim bolje ime za zmaja.“ „Baš umiješ s djecom“, promrmljala je Šelbi, i Grif joj se iscerio. „Oh, umijem ja mnogo toga...“ „Ubijeđena sam da umiješ.“ Zaključio je da mu je to najbolji sat tog dana, to sjedenje u bučnoj piceriji, zabavljanje djevojčice i zasmijavanje njene majke. Nije vidio zašto da nešto takvo ne ugura u svoj redovan raspored. Svima povremeno dobro dođe čarobna pica. „Ovo je bilo tako lijepo“, rekla je Šelbi kada ih je otpratio do kola. „Sigurno je da si uspio da Kalin prvi izlazak bude nezaboravan.“ „Moraćemo da napravimo i drugi. Hoćeš li ponovo da izađeš sa mnom, Kali?“ „Važi, ja volim sladoled.“ „Kakva slučajnost – sve mi se čini da smo stvoreni jedno za drugo. I ja volim sladoled.“ Uputila mu je ono što bi mogao da nazove jedino osmijeh femme fatale i pogledala ga ispod trepavica. „Možeš da me izvedeš na sastanak sa sladoledom.“ „Vidi sad šta si započeo.“ Šelbi je, raspoložena, podigla Kali u sjedište. „Šta kažeš za subotu?“ Zauzeta vezivanjem Kali, Šelbi se osvrnula. „Molim?“ „Šta kažeš za izlazak na sladoled u subotu?“

„Važi!“ Kali je skakutala u sjedištu. „Moram da radim“, počela je Šelbi. „Moram i ja. Poslije posla.“ „Pa... valjda. Jesi li siguran?“ „Ne bih pitao da nisam. Kali, nemoj da zaboraviš da poželiš želju.“ „Ja ću da budem vilinska princeza i da jašem zmaja.“ „Kali, kako se kaže Grifinu?“ „Hvala za izlazak.“ U razdraganoj nevinosti, pružila je ruke. „Poljubac.“ „Sa zadovoljstvom.“ Nagnuo se i poljubio je. Trljala je obraz smijući se. „Volim tvoje grebalice. Golicaju. Poljubi sad mamu.“ „Naravno.“ Pretpostavio je da će da mu ponudi obraz, i nije vidio zašto bi morao da se zadovolji time. Muškarac može da se kreće brzo, a da ne izgleda tako, naročito kada je o tome dobro promislio. Spustio je ruke na njene bokove i polako klizio njima uz njena leđa netremice je gledajući u oči. Posmatrao ih je kako se šire od iznenađenja? – ali se nije bunila, pa je nastavio. Zaronio je i uhvatio usnama njene kao da imaju sve vrijeme ovog svijeta. Kao da ne stoje na trotoaru glavne ulice, na vidiku svakome ko prođe ili pogleda kroz prozor. Nije bilo teško zaboraviti gdje su kada se njeno tijelo rastopilo uz njegovo, s njenim toplim, mekim i popustljivim usnama. Mozak joj se jednostavno ispraznio, svaka misao – prošla, sadašnja, buduća – otekla je iz njega dok je čulni osjećaj navirao da ga preplavi. Tijelo joj se opustilo iako je živnulo. U glavi joj se polako i lijeno vrtilo kao da je popila previše dobrog vina. Osjetila je miris sapuna i kože i zumbula u burencetu od viskija s druge strane ulice. I čula ono za šta je kasnije shvatila da je zadovoljno predenje u njenom grlu. Pustio ju je isto tako polako kao što ju je uzeo. Njegove oči su je opet netremice gledale, oprezne. „Tako sam i mislio“, promrmljao je. „Ja... samo...“ Shvatila je da ne osjeća sasvim stopala i morala je da se potrudi da ne pogleda dolje kako bi se uvjerila da su još tamo. „Moram da idem.“ „Vidimo se kasnije.“ „Ja... prstiće na nosiće, Kali.“ Kali je stavile prste na nos. „Ćao, Grife, ćao!“ Mahnuo je kada je Šelbi zatvorila vrata, zakačio palčeve za džepove dok je ona obilazila do vozačke strane. I nije mogao da obuzda osmijeh kada se sasvim malo, zateturala. Ponovo je mahnuo kada je poslije malo šeprtljanja upalila auto i krenula. Da da, definitivno najbolji sat u njegovom danu. Jedva čeka da to uradi ponovo. Kući je odvezla veoma oprezno. Zaista se osjećala kao da je popila flašu vina, a ne čašu kole uz picu. A ono predenje je uporno htjelo da joj se vrati u grlo, kao neki eho leptirića koji su joj lepršali po stomaku.

Kali je počela da klati glavom na kratkom putu do kuće, pošto su uzbuđenja tog dana uzimala danak. Ali je ponovo živnula, čak bila pomalo i hiperaktivna, kada je Šelbi parkirala auto. Pustiće kćerku da se ponovo iscrpi, pomislila je. Neće joj trebati dugo. A ona mora da bude razumna, da cijelu ovu stvar gurne u stranu. Nema ona vremena za lepršanje i predenje. Šelbi nije imala druga posla sem da sluša dok je Kali mahnito prenosila detalje svog sastanka baki i deki. „I ići ćemo na sastanak na sladoled u subotu.“ „Je l tako? Ooo, pa to zvuči prilično ozbiljno.“ Ada Me je podozrivo pogleda Šelbi. „Možda bi tvoj deka mogao da upita tog momka kakve su mu namjere.“ „I šta očekuje“, dodao je Klejton. „Ja sam njihova pratilja“, veselo je rekla Šelbi. „Oh, vidjela sam Džonija Fostera. Nisam imala mnogo vremena za razgovor s njim jer su imali mnogo posla. On je taj koji je bacao tijesto. On je napravio magičnu picu, je l’ tako, Kali?“ „Aha, a Grif je rekao da mogu da jašem zmaja, a on će da ubije... da ubije... koga ono, mama?“ „Mislim da je bilo čudovište.“ „Ubiće ga namrtvo, a onda ćemo da se vjenčamo.“ „To mora da je bila super pica“, prokomentarisao je Klejton. „Deko, ti možeš da budeš kralj, a baka kraljica.“ Trčala je u krug po sobi, vrteći se, skačući. „A može da pođe i Klenzi.“ Zagrlila je starog psa. „A ja ću da nosim divnu haljinu, a onda se kaže poljubi mladu. Golica kad Grif poljubi, je l’ tako, mama?“ „Ja...“ „Je l tako?“ Ada Me se samozadovoljno smješkala. „Aha. Kad je subota, mama?“ „Uskoro.“ Šelbi je uhvatila Kali u letu i zavrtila je. „Sad idemo gore. Moraš da se okupaš prije nego što odeš da sanjaš i udaš se za lijepog princa.“ „Važi.“ „Idi gore, stavi odjeću u korpu. Dolazim za par sekundi. Super se provodila“, rekla je Šelbi kad je Kali potrčala ka stepenicama. „A ti?“ „Bilo je lijepo. Tako je mio prema njoj. Ali ono što sam htjela da vam kažem stiglo je baš prije večere. Dobila sam poziv. Kuća je prodata.“ „Kuća?“ Ada Me je na trenutak zastala ne shvatajući o čemu se radi a onda je bućnula u stolicu i oči su joj zasuzile. „Oh, Šelbi, kuća gore na sjeveru. Tako mi je drago. Tako mi je drago zbog toga.“ „Suze radosnice.“ Šelbi je izvukla uvijek spremnu maramicu iz džepa. „I ja sam reagovala isto. Spao mi je takav teret.“ Okrenula se prema ocu kada je prišao i zagrlio je, klateći je s jedne na drugu stranu. „Mislila sam da znam koliko je težak, pošto sam ga ja nosila. Ali sada kad je sklonjen, vidim da je bio teži nego što sam mislila.“ „Možemo da ti pomognemo oko ostatka. Mama i ja smo razgovarali o tome, i...“ „Ne, tata. Ne. Mnogo vam hvala. Volim vas.“ Spustila je ruke na njegove obraze. „Ja ću to. Potrajaće neko vrijeme, ali radim na tome, i osjećam se dobro zbog toga. To je

kao neka protivteža za svaki put kad sam samo puštala da stvari idu svojim tokom, prestala da postavljam pitanja, pustila da neko drugi vodi računa o svemu.“ Naslonila se na njega i osmijehnula se majci. „Najgore od toga je prošlo. Mogu da se nosim s onim što me čeka. Mnogo sam zahvalna što znam da ukoliko ponovo postane teško, mogu da zatražim.“ „Nemoj to nikad više da zaboraviš.“ „Kunem se da neću. Moram da smjestim svoju bebu u kadu. Dan mi je bio mnogo lijep“, rekla je dok se odmicala podižući svoju torbu. „Dan mi je bio zaista mnogo lijep.“ Kad je smjestila Kali u krevet, bacila se na svoju tabelu. Vjerovatno treba sačekati sklapanje kupoprodajnog ugovora, ali po svemu sudeći ima pravo da bude optimista. Kad je unijela prodaju i sravnila stanje na tabeli, zažmurila je i samo disala. Dug je i dalje bolno visok, ali bože moj, smanjiće ga ona. Najgore je, pomislila je, gotovo. A šta je čeka? Legla je na krevet i pozvala Emu Kejt. „Kakva je bila pica?“ „Čarobna, ili je bar Grif tako ubijedio Kali, pa je otišla u krevet s velikim osmijehom i iščekivanjem da postane vilinska princeza koja jaše zmaja. Prije nego što se ona i Grif vjenčaju uz svu dužnu pompu i ceremoniju.“ „On umije s djecom. Mislim da je u njemu ostalo još dosta od malog dječaka.“ „Poljubio me je.“ „Je l i to bilo čarobno?“ upitala je Ema Kejt, a da nije ni zastala. „Mozak mi je još uviiek mek. Nemoj da kažeš Matu da mi je mozak omekšao. Kazaće Grifinu, a ja ću se osjećati kao idiot. Ne znam da li je to zato što me odavno niko nije ozbiljno poljubio, ili zato što on to tako dobro radi.“ „Čula sam da on to tako dobro radi.“ Šelbi se nasmijala i sklupčala. „Da li je i tebi mozak omekšao kada te je Mat prvi put poljubio?“ „Rastopio se i iscurio mi kroz uši. Što zvuči odvratno, ali je bilo upravo tako. „Osjećam se tako dobro, tako dobro da sam zaboravila kako je kad se osjećaš tako dobro. Morala sam da te pozovem. Prodala sam kuću, i dobila poljubac u glavnoj ulici od kog sam izgubila pamet.“ „Ti... O, Šelbi, to je super! Super su obje stavke, a naročito ona koja nije to što si se otarasila kuće. Mnogo sam srećna zbog tebe.“ „Počinjem jasno da vidim svoj put, Ema Kejt. Stvarno počinjem da vidim jasan pravac. Samo da pređem preko još nekoliko kvrga na putu, ali imam viziju.“ A dio te vizije bio je sklupčati se na krevet i razgovarati sa najboljom prijateljicom. Dobar dan se pretočio u dobru nedjelju. Uživala je u osjećaju da je srećna i produktivna, da sve to zaslužuje. Brisala je podove, dopunjavala raspršivače, zakazivala tretmane, pozivala dobavljače, slušala ogovaranja. Saosjećala je sa Kristal kada se žalila na svog dečka, tješila Voni kad je maserkina majka spokojno umrla u snu.

Namještala je stolice i stolove u maloj bašti dnevnog spa centra, stavljala cvijeće u saksije. Nakon što je provjerila vrtić u koji će Čelsi da krene na jesen, upisala je Kali. Osjetila je ponos, ali se i malo štrecnula zbog onoga što je znala da će biti prvi od mnogih koraka razdvajanja. Otišla je na sladoled sa Grifom i otkrila da drugi poljubac može da bude moćan koliko i prvi. Ali je izvrdala kada ju je pozvao da odu na večeru. „Radi se o tome da mi je vrijeme isplanirano u ovom trenutku. Ustalila sam se s radom u salonu, tako da mi je tamo lakše. Ali dok ne zapjevam u petak uveče, dok ne vidim kako to ide, koristim slobodno vrijeme da vježbam i pravim planove za sljedeću nedjelju.“ „Poslije petka.“ Postavio je elemente za grijanje poda u novom kupatilu. „Jer će biti super.“ „Nadam se. Možda bi mogao da dođeš u Butlegers u petak pripremu.“ Zavalio se u stolicu. „Ne bih to nikako da propustim, Crvena. Volim da te slušam kad vježbaš pod tušem.“ „Idem pravo tamo da vježbam na licu mjesta prije nego što se bar otvori. Nadam se da je Tanzi u pravu kad kaže da ljudi žele da čuju nekog da pjeva stare pjesme dok jedu krmenadle ili naćose.“ Pritisnula je rukom stomak. „Saznaćemo to.“ „Nervozna?“ „Zbog pjevanja? Ne. Pjevanje mi ne stvara nervozu, osjećam se suviše dobro dok to radim. Nervozna sam zbog mogućnosti da ne opravdam ono za šta me plaćaju. Zbog toga sam nervozna. Moram da krenem. Dobro izgleda ovdje.“ „Napreduje.“ Nasmiješio joj se. „Neka riječ dana bude ’postupnost. Korak po korak.“ „Mmm“, rekla je, shvativši da nije mislio samo na novo kupatilo. Ugurala je posljednju probu u petak ujutru i naredila sebi da ne razmišlja o tome šta bi mogla da uradi s pjesmama da uz sebe ima nekoliko muzičara. Ipak, razmišljala je da doda malo svog trilera u stari klasik As Time Goes By. „Sviraj to, Seme“, rekao je Derik iza šanka. „Od svih mogućih rupa za napijanje u cijelom svijetu.“ „Ti si ljubitelj starih filmova?“ „Moj tata jeste, pa smo morali da budemo. A ko ne voli Kazablanku? Kako ti je to zvučalo, Derik?“ „Zvučalo mi je kao da je Tanzin bila u pravu. Ima da ih razvalimo, složimo i spakujemo tokom Petkom uveče.“ Redajući na mjesto oprane čaše od prethodne noći, podigao je obrvu prema njoj. „Kako se osjećaš?“ „Puna nade.“ Sišla se na malu binu. „Hoću samo da kažem, ako ovo ne privuče veliku pažnju, ako jednostavno ne krene, nije problem.“ „Da li se to spremaš na neuspjeh, Šelbi?“ Nagnula je glavu i krenula prema šanku. „Zaboravi ono što sam upravo rekla. Ima da razvalimo večeras i svi će da se puše, tako da ćeš biti dužan da mi daš povišicu.“ „Nemoj da se zanosiš. Hoćeš kolu?“

„Voljela bih da imam vremena, ali moram da odem do salona.“ Da bi se uvjerila da već ne kasni, izvukla je mobilni iz džepa da pogleda vrijeme. „Ovo večeras je samo da privučemo ljude, tek da vide kako izgleda“, rekla je. „Tu sam ja, djevojka koja neko vrijeme nije bila ovdje, i sva ona reklama koju je Tanzi uradila. Svuda su flajeri, a ja sam izložena preko cijele tvoje stranice na Fejsbuku. Pobogu, samo moja porodica je dovoljno velika da napravi gužvu, a mnogi od njih će biti ovdje. I to je nešto.“ „Razvalićemo.“ ”Razvalićemo“, složila se. „Vidimo se večeras.“ Izašla je, rasijana, još vježbajući u glavi. Jedva je primijetila ženu koja je uhvatila korak s njom sve dok joj se nije obratila. „Šelbi Foksvort?“ „Molim?“ Navikla se ponovo na ’Pomeroj’ za tako kratko vrijeme da je gotovo rekla ne. „Da. Zdravo.“ Zastala je, osmijehnula se i pročešljala po svom pamćenju. Ali divna smeđokosa žena s hladnim smeđim očima i savršenim crvenim usnama nije joj bila poznata. „Ja sam Šelbi. Izvini, ne prepoznajem vas. Ko ste vi?“ „Ja sam Natali Sinkler. Žena Džejka Brimlija. Ti ga znaš kao Ričarda Foksvorta.“ Poluosmijeh je ostao na Šelbinom licu dok su riječi njenim ušima zvučale kao strani jezik „Molim? Šta si rekla?“ Nešto mačkasto je zaigralo u zelenim očima. „Stvarno moramo da porazgovaramo, negdje gdje je mirnije. Vidjela sam simpatičan parkić nedaleko odavde. Hoćeš da odemo tamo?“ „Ne razumijem. Ne znam nikakvog Džejka Brimlija.“ „Promjena imena ne mijenja ono ko si.“ Natali je gurnula ruku u svijetloplavu tašnu i izvukla fotografiju. „Djeluje ti poznato?“ Brineta je na fotografiji bila obraz uz obraz sa Ričardom. Kosa mu je bila duža nego što ju je inače nosio, malo svjetlija. Nos je izgledao nešto drugačije, pomislila je Šelbi. Ipak, bio je to Ričard koji joj se smijao sa slike. „Ti – izvini – hoćeš da kažeš da si bila udata za Ričarda?“ „Ne. Zar nisam bila jasna? Da ponovim, za slučaj da ne razumiješ. Bila sam, jesam udata za Džejka Brimlija. Ričard Foksvot nikada nije postojao.“ „Ali ja...“ „Trebalo mi je puno vremena da te nađem ovdje dolje, Šelbi. Hajde da popričamo.“ Brimli nije bilo ime koje je našla u bančinom sefu. Gospode, zar je imao još jedno? Još jedno ime. Još jednu ženu. „Moram da telefoniram. Kasniću na posao.“ „Samo naprijed. Ovo je neobičan gradić, zar ne? Ako tražiš police za puške i kamuflažni materijal.“ Zar ne zvuči baš kao Ričard? „A tu je i umjetnost.“ Šelbi je procijedila riječi. „Muzika, tradicija, istorija.“ „Nema razloga da budeš razdražljiva zbog toga.“ „Ljudi koji smatraju da smo seljačine obično su arogantni snobovi, koji nisu odavde.“ „Joj.“ Naizgled raspoložena, Natali se brzo stresla. „Pogodila si me u živac.“

Umjesto da pozove i pokuša da objasni šta se dešava, Šelbi je poslala poruku baki, izvinila se i rekla joj da će malo kasniti. „Neki ljudi vole neobična mjestašca. Ja sam gradska djevojka.“ Natali je pokazala prema pješačkom prelazu i krenula da hoda u predivnim visokim blijedozlatnim sandalama. „Kao što je i Džejk bio gradski momak. Ali ti Džejka nisi upoznala ovdje.“ „Upoznala sam Ričarda u Memfisu.“ Sve je izgledalo pomalo maglovito. „Pjevala sam s bendom za vrijeme ljetnjeg raspusta dok sam bila na koledžu.“ „I on te je jednostavno oborio s nogu. Išlo mu je to. Uzbudljiv, šarmantan, seksi. Kladim se da te je odveo u Pariz, u mali kafe na lijevoj obali. Odsjeli ste u Džordžu V. Kupio ti je bijele ruže.“ Sirova, ružna mučnina uskomešala joj se u želucu – i mora da se vidjela na licu. „Muškarci kao Džejk imaju šeme.“ Natali je potapšala Šelbi po ruci. „Ne razumijem. Kako možeš da budeš udata za njega? Mislim, mrtav je, ali kako si mogla da budeš udata za njega? Bili smo zajedno preko četiri godine. Imamo zajedničko dijete.“ „Da, to je bilo iznenađenje. Ali vidim kako je porodica mogla da mu posluži. Loše sam prosudila kad sam se udala za njega – na brzaka odvedena u Vegas. Zvuči poznato? I bila sam dovoljno pametna da se ne razvedem kad me je ostavio na cjedilu.“ Sručilo se na nju, cijelom svojom težinom. „Nikada nisam bila udata za njega. To to znači. To hoćeš da mi kažeš.“ „Pošto je još bio zvanično oženjen sa mnom, ne, nisi ni bila udata za njega.“ „A on je znao.“ „Naravno da je znao.“ Sad se nasmijala. „Kakav loš momak! Naravno, to je dio privlačnosti. Baš je loš, loš momak, moj Džejk.“ Park je bio miran. Nije bilo djece na ljuljaškama ili klackalicama, niko nije trčao preko zelenila, penjao se po igračkama. Natali je sjela na klupu, prekrstila noge i potapšala mjesto pored sebe. „Nisam bila sigurna da li si shvatila taj dio i svojevoljno pristala. Čini se da te je nasankao. Ali, to je ono što on radi.“ Na trenutak je nešto što je moglo da bude tuga preletjelo preko Natalinog lica. „Ili je radio.“ „Ne mogu da mislim.“ Šelbi se spustila na klupu. „Zašto bi to uradio? Kako je mogao to da uradi? O bože, da li ih ima još? Da li je to uradio još nekoj ženi?“ „Ne mogu da odgovorim.“ Natali je nemarno slegnula ramenima. „Ali pošto je prilično brzo prešao s mene na tebe, mislim da ne postoji nijedna supruga između. A to je period koji me interesuje.“ „Ne razumijem.“ Iznenada bez daha, Šelbi se zavalila, gurnula obje ruke kroz kosu i zadržala ih tako na trenutak. „Ne razumijem ništa od ovoga. Nikad nisam bila udata“, rekla je polako. „Sve je bilo lažno, baš kao i prsten.” „Živjela si prilično lijepo neko vrijeme, zar ne?“ Natali se nagnula prema njoj i uperila prezriv pogled. „Pariz, Prag, London, Aruba, Sent Bartelemi, Rim.“ „Kako znaš sve to? Kako znaš gdje sam sve bila s njim?“ „Dala sam sebi u zadatak da to saznam. Imala si luksuzan stan u Atlanti, kauntri klubove i haljine Valentino. Zatim dvorac u Vilanovi. Ne možeš da tvrdiš da ti nije pružio mnogo. Čini mi se da si napravila dobar posao.“

„Dobar posao? Dobar posao?“ Sad nije ostala bez daha, jer su uvreda i bijes kolali kroz nju. „Lagao me je, od samog početka. Napravio me je svojom kurvom bez mog znanja. Mislila sam da ga volim. U početku, mislila sam da ga volim dovoljno da napustim svoju porodicu i sve što sam znala i mislila da želim.“ „Pogriješila si, ali ti je to kompenzovano. Istrgao te je iz ovog seljačkog gradića, zar ne? Oh, izvini, iz ovog grada u kojem dominiraju umjetnost i kultura. To ti je palo s neba na nekoliko godina, zato nemoj da cmizdriš, Šelbi. Ne izgleda lijepo.“ „Šta je tebi? Dođeš ovdje i pričaš mi sve ovo. Možda si lažov.“ „Provjeri, samo izvoli, jebo te. Mada znaš da ne lažem. Džejk je znao kako da se žene zaljube u njega i rade ono što on hoće.“ „Da li si ga voljela?“ „Mnogo mi se dopadao i super smo se provodili. To je bilo dovoljno, bilo bi dovoljno da nisam izvisila. Moglo bi da se kaže da sam uložila u njega. I skupo sam to platila. Hoću svoju isplatu.“ „Kakvu isplatu?“ „Dvadeset osam miliona.“ „Dvadeset osam miliona čega? Dolara? Jesi li ti luda? Nije imao ni približno toliko para.“ „O, imao je. Znam jer sam mu pomogla da ih uzme. Samo malo manje od trideset miliona u sjajnim dijamantima, smaragdima, rubinima, safirima i rijetkim markama. Gdje je plijen, Šelbi? Zadovoljiću se polovinom.“ „Da li izgledam kao da imam dijamante i smaragde i sve to? Ostavio me je u dugovima preko glave. To je cijena koju plaćam jer sam mu vjerovala. Šta si ti platila?“ „Četiri godine, dva mjeseca i dvadeset tri dana u ćeliji u okrugu Dejd, Florida.“ „Ti – bila si u zatvoru? Zbog čega?“ „Zbog prevare, jer sam svalila sve što se moglo na Džejka i Mikija. A to ti je Miki O’Hara, treći član naše male vesele bande. Miki je dobio dvadeset godina, kako sam posljednji put čula.“ Smješkajući se oštro i podrugljivo, uperila je prst na Šelbi. „Ne želiš da se Miki O’Hara namjeri na tebe, Šelbi. Vjeruj mi na riječ.“ „Ti si unajmila onog privatnog detektiva da me proganja.“ „Ne mogu to da kažem. Ja sama istražujem – to je jedna od mojih vještina. Polovinu, Šelbi, i nećeš me više vidjeti. Zaslužila sam svaki peni.” „Nemam da ti dam polovinu od bilo čega.“ Šelbi je skočila na noge. „Kažeš mi da je Ričard ukrao milione dolara? Da mi je detektiv iz Floride govorio istinu?“ „To je ono čime se bavimo, srce. Ili, u njegovom slučaju, čime se bavio. Nađe žrtvu. Džejku su najviše odgovarale bogate, usamljene udovice. Mogao je da uradi s njima šta je htio u roku od svega nekoliko dana. Da ih navede da ’investiraju’ u zemljište – to mu je bila specijalnost. Ali onaj veliki, najveći posao u našoj karijeri, onaj koji je krenuo naopako, bili su dragulji i marke, a ona je imala nekoliko izvrsnih komada. Ako očekuješ da mi prodaš foru da nisi znala ništa ni o čemu, neće ti proći.“ „Ne prodajem ja ništa. Ako je imao sve to, zašto ja otplaćujem njegove dugove?“ „Oduvijek je bio pomalo škrtica. A ti dragulji su bili vrući. Poštanske marke? Za njih moraš da nađeš pravog kolekcionara. Kada se to izjalovilo, Džejk je mogao da

zapali sa plijenom, ali da je pokušao da to proda, makar i da je uništio nakit i izvukao samo drago kamenje, ušli bi mu u trag. Za nešto takvo, najbolje je da pričekaš nekoliko godina, pritajiš se. „Pritajiš se“, promrmljala je Šelbi. „To je bio plan. Četiri ili pet godina, računali smo, a onda bismo mogli da okončamo posao i da se povučemo. Ili polu-povučemo, jer ko želi da se odrekne sve te zabave? Ti si mu bila pokriće, to je jasno. Ali ćeš morati dobro da se potrudiš da me ubijediš da si toliko glupa da ne znaš ništa.“ „Bila sam toliko glupa da mu vjerujem, i moram da živim s tim.“ „Daću ti malo vremena da razmisliš o tome. Čak i da si tolika moralna čistunica, Šelbi, živjela si s tim čovjekom više od četiri godine. Ako dobro razmisliš o tome, smislićeš nešto. Neka ti polovina od blizu trideset miliona – možda malo više sada – bude motivacija.“ Sada je bio Šelbin red za prezir. „Ne želim polovinu od bilo čega što si ukrala.“ „Kako hoćeš. Prijavi svoj dio, uzmi nagradu za nalazača ako si tako fina. To bi bile debele pare da otplatiš dio duga u kojem plivaš. Kao što sam rekla, čim uzmem šta je moje, gubim se odavde. Ako hoćeš da ostaneš ovdje u ovoj zabiti, radiš u bakinom salonu ljepote za siću, pjevaš petkom uveče u baru za seljačine, to je tvoj izbor. Ja uzimam šta je moje, tebi ostaje šta je tvoje. Imaš tu lijepu djevojčicu o kojoj moraš da brineš.“ „Priđeš li mojoj kćerki, pomisliš li samo da priđeš mojoj ćerki, iskidaću te.“ Natali ju je pogledala preko ramena, izvijenih usana. „Misliš li da možeš?“ Šelbi nije mislila, reagovala je. Pružila je ruku i povukla Natali na noge stegnuvši joj u pesnici prednji dio bluze. „Mogu i hoću.“ „To je Džejku zapalo za oko. Volio je malo vatre čak i kod svojih žrtava. Opusti se. Ne interesuju me djevojčice a ni vraćanje u zatvor. Fifti-fifti, Šelbi. Ako uključim Mikija u ovo, Šelbi, nećeš dobiti ništa sem bola i slomljenog srca. On nije civilizovani pregovarač kao ja.“ Odgurnula je Šelbinu ruku sa bluze. „Razmisli o tome. Bićemo u kontaktu.“ Kad je Natali otišla, Šelbi je ponovo sjela na klupu jer su noge krenule da joj se tresu. Dvadeset osam miliona? Ukraden nakit i marke? Bigamija? Za koga se ona to pobogu udala? Ili za koga je mislila da se udala? Možda je sve to laž. Ali kakva bi bila svrha? Ali provjeriće ona to, sve će da provjeri. Ponovo je ustala i izvukla telefon dok je hodala, da pozove Trejsi i provjeri kako je Kali. Kada je stigla u salon, ponovo se pušila. „Izvini, bako.“ „Šta te je zadržalo? I stavilo božiji gnjev u tvoje oči?“ Šelbi je gurnula torbicu pod pult. „Moram da razgovaram s tobom i mamom, čim obje budete slobodne. Izvinite, gđo Halister, kako ste danas?“ Žena u Violinoj stolici – baka onog momka Halistera – se nasmijala. „Sasvim dobro. Došla sam da malo ofarbam izrastak, a Vi me nagovorila da izvučem pramenove. Baš da vidim da l’ će g. Halister primijetiti.“

„Lijepi su, malo da vas osvježe za proljeće. Bako, moram brzo da telefoniram, a onda ću da provjerim zalihe.“ „Trebalo bi da su peškiri spremni za slaganje.“ „Pobrinuću se za to.“ Pogledale su se preko žamora u salonu. Viola je klimnula glavom i podigla ruku iza naslona stolice. Pet minuta. Šelbi je otišla pozadi u prostoriju za pranje i držanje zaliha i pozvala svog brata Foresta.

13 Nije mogla da misli o tome. Kali je bezbjedna, a Trejsi će se pobrinuti da tako i ostane. Nije znala nijednu prokletu stvar o nekakvom ukradenom nakitu, a rijetku marku ne bi prepoznala ni da joj je neko zalijepi za čelo. Ako je ta nekakva Natali pomislila da ona zna, moraće prosto da se pomiri sa razočaranjem. Ali ju je sada uznemirilo kako je lako mogla da povjeruje da je Ričard – ili Džejk, ili kako god da mu je ime – zapravo bio lopov, lažov. Ali nikada njen muž, pomislila je dok je presavijala i slagala peškire. Na neki užasan način, sada kada je to leglo svom težinom, našla je u tome utjehu. Radiće svoj posao, smješkaće se i ćaskati sa mušterijama, obnavljati zalihe. Zatim će otići kući sa svojom djevojčicom prije nego što krene u bar i gril da Tanzi i Deriku pruži uslugu vrijednu njihovog novca. Nikoga više neće iznevjeriti, uključujući i samu sebe. Forest ju je našao na kraju dana dok je čistila malo dvorište. „Jesi li je našao?“ insistirala je Šelbi. „Ne. Nema nikog čije ime ili opis odgovaraju ni u hotelu, ni u depandansu, ni u jednoj kolibi, ni u prenoćištu s doručkom. Nije odsjela u Ridžu. I do sada ništa nisam saznao o Natali Sinkler koja je služila kaznu za prevaru u okrugu Dejd“ „Vjerovatno ni njoj to nije pravo ime.“ „Vjerovatno nije, ali neko bi sigurno zapamtio zgodnu brinetu da boravi u Ridžu ili da se muva okolo. Pogledaćemo još ako se vrati, ako te opet bude gnjavila.“ „Ne brinem zbog toga.“ „Onda polazi. Reći ćeš mami? „Rekla sam njoj, i baki, a one će reći ostatku porodice. Ništa ne prepuštam slučaju, Foreste, ali ne znam ništa ni o tom nakitu ni o markama koje po njenim riječima traži.“ „Možda znaš više nego što si svjesna. Ne isturaj te kandže“, rekao je kada se naglo okrenula ka njemu. „Pobogu, Šelbi, ne mislim da imaš ikakve veze sa tim. Ali je on mogao da kaže nešto usput, da učini nešto, možda si prečula nešto što ti nije tada kliknulo. Sada je sve to usađeno u tvoju glavu, možda će nešto kliknuti. To je sve.“ Umorna, protrljala je tačku između obrva gdje se spremala glavobolja. „Dovela me je do ruba.“ „Možeš zamisliti.“ Šelbi se kratko nasmijala. „Da li sam luda što sam negdje duboko u sebi zadovoljna što uviđam da nikada nisam bila udata za njega?“ „Rekao bih da je to razumno koliko je to moguće.“

„U redu onda, biću razumna. Završila sam ovdje, pa idem kući. Mama je već pokupila Kali od Čelsinih. Biću neko vrijeme sa mojom djevojčicom, pobrinuti se da dobro večera. Zatim ću se presvući i dotjerati kao neko ko treba da pjeva u petak uveče.“ „Otpratiću te kući. Oprez nikada nije na odmet“, rekao je prije nego što je mogla da prigovori. „Dobro, hvala.“ Da li zna nešto, nešto duboko zakopano? pitala se Šelbi dok je vozila kući, a Forest za njom. Istina je da sada može da pogleda unazad, da zapazi male znake da je Ričard nešto smjerao. Telefonski pozivi koji su bili prekidani kada bi ona ušla ili prolazila, zaključana vrata i fioke. Odbacivanje svakog njenog pitanja o tome čime se bavi, kuda ide. Mislila je da je riječ o aferi, nekoliko puta. Ali do sada nikada nije stvarno razmatrala pljačkanje – ne ovako veliku, šta god da tvrdi onaj detektiv. I milione dolara vrijedan nakit? To je stvarno veliko po svim mjerilima. A sada kada zna? Odmahnula je glavom i skrenula na prilazni put. Nema ništa. Baš ništa. Pokupila je svoje stvari, mahnula Forestu. A kada je prvo što je čula po otvaranju ulaznih vrata bio Kalin smijeh, zaboravila je na sve drugo. Poslije zagrljaja i poljubaca i uzbuđenog prepričavanja njenog dana sa Čelsi, Kali se skrasila sa bojankom dok je Šelbi pomagala majci u kuhinji. „Imaš prilično lijepe lale u sobi“, rekla je Ada Mae. „Oh, mama, moje omiljene! Hvala ti.“ „Ne zahvaljuj meni. Stigle su prije otprilike jednog sata. Od Grifina.“ Ada Me je pogledala u nju i nasmiješila se. „Mislim da imaš dasu, Šelbi En.“ „Ne, ja... To je stvarno lijepo s njegove strane. Baš slatko.“ „On jeste sladak, ali nema toliko šećera da te zabole zubi. Baš fini mladić.“ „Ne tražim dasu, mama, ni mladića.“ „Oduvijek mi se činilo da sve postane uzbudljivije kada ne tražiš, a nađeš ga.“ „Mama, ne samo da treba da mislim na Kali i ono što me već čeka, već i na ono što mi je zapalo jutros.“ „Pa ipak, život treba živjeti, djevojčice. A fini mladić koji misli na to da pošalje cvijeće to uljepšava.“ I jeste. Nije mogla to da ospori kada je pogledala u bijele lale. Njeno omiljeno cvijeće, pomislila je, pa je očigledno pitao nekoga ko je poznaje. Mislila je o tome neko vrijeme dok se presvlačila u jednostavnu crnu haljinu klasičnog kroja. Tražila ona to ili ne, Grifin joj pruža nekakvu romansu, a prošlo je baš puno vremena otkada je to neko učinio. I bila je uvjerena da on zna da je cvijeće tjera da pomisli na to kako ju je poljubio – već dvaput. Ne može da ga krivi zbog toga – a shvatila je da ne može da krivi ni sebe što razmišlja o tome da joj ne bi smetao ponovni poljubac. Uskoro.

Stavila je minđuše. Pomišljala je da nađe nešto blistavo za pozornicu, ali je odabrala jednostavne, kao i haljina, i zakačila kosu pozadi sa strane, pustivši je da pada u ludim uvojcima niz leđa. „Šta ti misliš, Kali?“ Napravila je manekenski okret za svoju ćerku. „Kako izgledam?“ „Lijeeepa mama.“ „Lijeeepa Kali.“ „Hoću da idem s tobom. Molim te, molim te!“ „Oh, voljela bih da možeš.“ Čučnula je, pomilovala Kalinu kosu dok se njena ćerka durila. „Ali tamo ne puštaju djecu.“ „Zašto?“ „To je kao neki zakon.“ „Ujka Forest je čovjek od zakona.“ Smijući se, Šelbi je zagrlila svoju djevojčicu. „Čovjek od zakona.“ „A-ha. Rekao je. On može da me povede.“ „Ne večeras, malena, ali da ti predložim nešto. Povešću te sa sobom na probu jednom sljedeće nedjelje. To će biti kao specijalni nastup samo za tebe.“ „Mogu li da obučem svoju svečanu haljinu?“ „Ne znam zašto ne bi mogla. Večeras, prabaka i pradeka dolaze da budu s tobom, zar to neće biti lijep provod?“ A poslije prvog seta pjesama dolaze njeni roditelji, i mijenjaju ih. Dobro je znati da će njena porodica biti ovdje. „Hajde sada da siđemo. Moram da krenem.“ Mjesto je bilo prepuno. Očekivala je gužvu ove prve večeri jer su ljudi znatiželjni, ili u slučaju porodice i prijatelja, da pruže podršku. Šta god da ih je dovelo osjećaj je bio dobar, prokleto dobar, znati da je opravdala očekivanja ovom prvom prilikom. Bezbroj puta se pozdravljala i zahvaljivala onima koji su joj poželjeli sreću prije nego što je stigla do stola, baš ispred bine, gdje je Grif sjedio. „Izgledaš zadivljujuće.“ „Hvala, to mi je bio cilj.“ „Pun pogodak.“ „Hvala ti za cvijeće, Grifine. Predivno je.“ „Drago mi je da ti se dopada. Ema Kejt i Mat su na putu ovamo, ili će biti uskoro, a morao sam da se bijem sa desetinom ljudi da im sačuvam mjesta. To je bilo skoro bukvalno sa nekim rmpalijom kog Tanzi zove“ Veliki Bad.“ „Veliki Bad? On je ovdje?“ Preletjela je prostoriju pogledom, spazila njegovo ogromno tijelo zgurano u bočni separe gdje je glodao rebarca dok je neka mršava djevojka koju nije prepoznala sjedila prekoputa i bockala ono što joj je bilo u tanjiru i naizgled se dosađivala. „Išli smo zajedno u srednju školu. Čula sam da sada vozi kamion na dugačke ture, ali...“ Nije dovršila kada je pogledom prešla preko Arla Katerija, a onda ga vratila da pogleda u njega.

Nije se mnogo promijenio, pomislila je, a te svijetloplave oči i dalje imaju moć da je prođu žmarci kada se zagledaju u nju. Zaklatio se unazad u stolici za stolom koji je dijelio sa dva muškarca za koje je pomislila da su ista ona dvojica sa kojima vječito visi. Nadala se da oni neće ostati dugo, i da će odvesti Arla i njegov zmijski pogled do Šejdijevog bara gdje su obično trošili svoj novac za pivo. „U čemu je stvar?“ upitao je Grifin. „Oh, ništa, samo neko iz davnih vremena. Očekivala sam da će neki doći večeras, znatiželjni da li ću se podići ili pasti.“ „Senzacija“, rekao je Grif. „To je riječ dana, pošto ćeš ti biti upravo to.“ Okrenula mu je leđa, zaboravljajući Arla. „A ti si onaj vješt sa riječima?“ „Riječ dana mora da bude prikladna. Ova to jeste. Od mene se očekivalo da ti kažem da je Tanzi dovela tvoje roditelje. Klej i Gili su ovdje.“ Pokazao je prema stolu desno od njega na kojem je stajala velika oznaka REZERVISANO. „Niko se nije ubjeđivao s njom u vezi s tim. Čak ni Veliki Bad.“ „Oh, Veliki Bad je oduvijek idealizovao Kleja. On je u redu, Grife, samo je... uporan tu i tamo. Tata samo čeka da mama dovrši dotjerivanje, znači doći će uskoro. Baš mi je drago što si sad ovdje.“ „Gdje bih inače bio?“ Oklijevala je, a zatim sjela. Ima obilje vremena. „Grifine, nećeš valjda da obraćaš pažnju na ono što sam rekla da mi je život neopisiva zbrka i ono ostalo?“ „Meni ne izgleda tako zbrkano.“ „Pa, ne živiš ti tako. I danas sam saznala još, još lošeg. Ne mogu o tome da pričam u ovom času, ali se zapetljao u nešto užasno.“ Prešao je rukom preko njene nadlanice. „Pomoći ću ti da ga raspetljaš.“ „Jer to uvijek radiš?“ „I to, a i zato što mi nešto značiš i to postaje sve jače. A značim i ja tebi.“ „Siguran si u to?“ Samo se nasmiješio. „Gledam u tebe, Crvena.“ „Nisam prozvana da mi nešto značiš“, promrmljala je. A onda je, kao i kada se Kali zasmije, popustila. „Možda i jesam.“ Njen osmijeh dok je ustajala bio je oličenje izazova. „A ipak možda i jesam.“ Prešla je prstom duž njegove ruke i osjetila duboku vibraciju. Zaboravila je kako opojna ta mala, jednostavna snaga može da bude. „A sada uživaj u predstavi.“ Otišla je nazad u kuhinju, koja je načisto bila u haosu, zavukla se u ostavu za metle neke kancelarije da dođe do daha. Tanzi je uletjela. „Oh, Bože blagi, Šelbi, dupke smo puni. Derik ispomaže za šankom da se nekako izborimo. Kako si? Jesi li spremna? Skoro mi je muka od nervoze.“ Spustila je ruku na svoj stomak. „A ti izgledaš ladna ko špricer. Nisi nervozna?“ „Ne zbog ovoga. Ima toliko drugih stvari zbog kojih treba da budem nervozna, a ovo? To je kao navlačenje starih papuča. Napraviću ti dobar posao Tanzi.” „Znam da hoćeš. Izlazim za svega nekoliko minuta, da ih primirim i najavim te.“ Izvukla je pocijepanu cedulju iz džepa. „Moj spisak. Bolje ide kada ga napravim. Okej. Mašina je namještena onako kako si htjela, a ti znaš šta tamo da radiš.“

„Znam.“ „Ako nešto krene naopako s tim...“ „Improvizovaću“, uvjeravala ju je Šelbi. „Hvala ti što si sačuvala sto za moje roditelje.“ „Zezaš se? Naravno da smo im sačuvali jedan u prvom redu – to je apsolutno na vrhu spiska. I ostaje rezervisan kada odu, dok ne stignu tvoji baka i deka. Treba da provjerim ponešto, a onda krećemo. Treba ti nešto?“ „Imam sve.“ Pošto je htjela da bude opuštena i prirodna, izašla je rano, proćaskala sa nekoliko poznanika za šankom. Uzela je flašu vode. Znala je da je običaj njene majke da je prevlada uzbuđenje prije njenog nastupa – ili joj se to uvijek dešavalo – pa nije otišla do stola svojih roditelja već im je uputila smiješak. I još jedan za Mata i Emu Kejt. Još jedan za Grifa i Tanzi dok se penjala na malu binu. Kada je Tanzi progovorila u mikrofon, zveckanje, škripa i glasovi su se malo utišali. „Dobrodošli na naše prvo Petkom uveče. Večeras putujemo na leđima četrdesetih u Butlegersu, pa se zavalite i uživajte u martiniju i drugim pićima dok za vas kreće večernji zabavni program. Većina vas zna Šelbi, i većina ju je čula kako pjeva. One koji nisu čeka ta čast. Deriku i meni je drago i ponosni smo što je ona ovdje, na našoj pozornici, večeras. A sada svi pozdravite našu Šelbi Pomeroj Randevu Ridž dobrodošlicom.“ Šelbi je izašla na binu, okrenuta publici, aplauzu. „Želim svima da zahvalim što ste došli večeras. Veliko mi je zadovoljstvo da se vratim u Ridž. I da čujem poznate glasove i udišem fini planinski vazduh. Prva numera mi priziva u sjećanje kako je izgledalo biti negdje daleko.“ Počela je sa „I’ll Be Seeing You“. I tu se osjećala na svome. Šelbi Pomeroj koja radi ono što joj najbolje ide. „Prosto je divna“, mrmljao je Grif. „Senzacija.“ „Oduvijek je i bila. Imaš zvjezdice u očima.“Ema Kejt ga je potapšala po ruci. „To je u redu. Lijepo vidim kroz njih. Samo čine sve još blistavijim.“ Sa lakoćom je prošla prvi dio nastupa, zadovoljna što vidi da ljudi dolaze, da je gužva za šankom i stolovima. Kada je napravila pauzu Klej je došao pravo do nje, podigao je. „Tako sam ponosan na tebe“, prošaputao joj je u uvo. „Lijep je osjećaj. Stvarno dobar.“ „Volio bih da ostanem, ali moram Gili da odvedem kući.“ „Je l’ ona dobro?“ „Samo je umorna. Ovo je prvo veče u cijelom mjesecu da je ostala iza devet.“ Nasmijao se i ponovo stegao Šelbi. „Svrati prije nego što odemo.“ Nakratko je pogledala preko i vidjela da Mat i Grif spajaju stolove tako da njena porodica i njeni prijatelji sjede zajedno. Možda joj je dan počeo neugodno, pomislila je, ali se pretvara u savršeno veče. Provela je neko vrijeme sa njima, pa se vratila do šanka po još vode. Nije joj povrijedilo osjećanja kada je vidjela Arla i njegove prijatelje kako odlaze. Nestao je onaj blagi neprijatni osjećaj kad se on zagleda u nju.

Često je zurio u nju, tek tako, kada su bili tinejdžeri. I, prisjećala se, pokušavao da je ubijedi da se poveze na njegovom motoru ili iskrade na pivo. Nikada nije uradila nijedno od toga. I utvrdila je da je potpuno jezivo što godinama kasnije i dalje zuri u nju bez treptanja, kao gušter. Grif je prišao do čanka do nje i naveo je da razmišlja o znatno prijatnijem društvu. „Izađi sa mnom sutra uveče.“ „Oh, ja...“ „Popusti malo momku, Šelbi. Stvarno bih htio da provedem neko vrijeme s tobom. Samo s tobom.“ Okrenula se, pogledala pravo u njegove oči – odvažne, zelene, pametne. Baš ništa u vezi sa tim očima nije joj bilo neprijatno. „Mislim da i ja to želim, ali mi se ne dopada da ostavljam Kali dvije večeri zaredom ni da tražim od mojih roditelja da je paze.“ „Okej. Biraj neko veče iduće nedjelje. Bilo koje veče, bilo gdje kuda ti se ide.“ „Ah... Utorak će vjerovatno biti najzgodniji.“ „Utorak. Gdje hoćeš da idemo?“ „Stvarno hoću da vidim tvoju kuću.“ „Hoćeš?“ Nasmiješila se. „Stvarno hoću, i pitala sam se kako da se pozovem na obilazak.“ „Smatraj to obavljenim.“ „Mogu da donesem večeru.“ „Ja ću se za to pobrinuti. Sedam?“ „Ako dogovorimo za pola osam, mogu prije toga da okupam Kali.“ „Pola osam.“ „Moram prvo da provjerim s mamom, ali očekujem da joj neće smetati. A ti treba da slušaš ako još nešto iskrsne prije nego što se upustimo u nekakav izlazak.“ „Ovo je već izlazak.“ Poljubio ju je ovlaš prije nego što je otišao. Pomislila je da je taj brzi gest zapravo deklaracija, nekakav žig. I nije mogla tačno da odredi smeta li joj to ili ne. Istjerala je to iz misli dok se vraćala na binu za narednu turu. Vidjela je da sa Forestom dolaze njeni baka i deka, sjedaju na prazna mjesta. Ali nije primijetila brinetu sve do pola te ture. Šelbino srce je poskočilo, ali je nastavila da pjeva kada su im se pogledi sreli. Da li je ovde bila sve vrijeme, zavučena uz neki sto pozadi, jedva vidljiv u sjenci? Šelbi je skrenula pogled pokušavajući da pogledom nađe Foresta, ali je on otišao do šanka, nije gledao u njenom pravcu. Brineta je ustala, stajala na trenutak pijuckajući iz čaše za martini. Zatim je sjela, navukla tamnu jaknu. Dodala je osmijeh, poljubila vrh prst, oduvala u pravcu Šelbi, pa polako izašla. Ona je završila turu pjesama – šta je drugo mogla? Zatim je otišla pravo do Foresta. „Bila je ovdje.“ Nije morao da pita ko. „Gdje?“ „Pozadi?“ „Ko?“ insistirao je Grif.

„Otišla je“, nastavila je Šelbi. „Prije dobrih petnaest minuta. Otišla je, ali je bila ovdje.“ „Ko?“ ponovo je pitao Grif. „Teško je za objašnjavanje.“ Šelbi je namjestila osmijeh, okrenula se i mahnula kada ju je neko pozvao po imenu. „Moram da radim. Možda ti možeš da mu kažeš, Foreste. Nisam mogla da te dozovem kada sam je spazila, ali se kunem da je bila ovdje.“ „Ko?“ Treći put je insistirao Grifin kada je Šelbi otišla do nekog drugog stola. „Ispričaću ti, ali idem prvo da malo razgledam napolju.“ „Idem s tobom.“ Kada je Mat krenuo da ustaje, Grif je odmahnuo glavom. „Čuvaj sto. Vratićemo se.“ „Šta se to dešava?“ nagnula se Viola. „Ništa zbog čega treba da brineš. Objasniću kad se vratim.“ Forest joj je protrljao rame, a onda izašao sa Grifom. „Šta je, jebo te, Foreste? Kakva žena? I zašto je usadila onaj pogled u Šelbine oči?“ „Kakav pogled?“ „Napola preplašen, napola popišan.“ Forest je zastao na ulazu. „Dosta dobro je čitaš.“ „Proučavam to. Navikni se na to.“ „Je l’ tako?“ „To je apsolutno tako.“ Forestove oči su se skupile dok je klimao glavom. „Moraću da razmislim o tome. U međuvremenu, tražimo brinetu, oko trideset godina, oko sto sedamdeset, smeđe oči.“ „Zašto?“ „Jer je izgleda bila udata za tipa za kog je Šelbi mislila da je udata.“ „Šta? Mislila? Šta?“ „I ona je propalitet – a takav je bio i onaj seronja za kojeg Šelbi na kraju krajeva i nije bila udata. Mnogo je gore nego što sam mislio, a ni ono što sam mislio nije bilo lijepo.“ „Da li je Šelbi bila udata ili ne?“ „Teško je reći.“ „Kako to može da bude teško?“ Obeshrabren i vidno iznerviran, Grif je raširio ruke. „Ili jeste ili nije.“ Forest je pogledom pretraživao ulicu, kola parkirana uz ivičnjak, slabi saobraćaj koji se odvijao oko njih. „Zašto su svi sjevernjaci uvijek u prokletoj žurbi? Treba vremena da se priča ispriča kako valja. Učiniću to dok budemo išli pozadi i gledali šta se da vidjeti. Jesi li ti spustio ruke na moju sestru?“ „Nisam ljudski. Ne još. A imam namjeru, pa se pomiri s tim.“ „Da li ona želi tvoje ruke na sebi?“ „Dođavola, dosad bi već trebalo da me dobro poznaješ, Foreste. Ne spuštam ih na nju ako ih ona tamo ne želi.“ „Do sada sam te dosta dobro upoznao, Grife, ali je ovdje riječ o mojoj sestri, pa treba još bolje. A i to je moja sestra koju su pojebali zdesna, slijeva, sa strane. Znači treba još bolje.“ Ispričao je priču dok su išli pored zgrade, odlazili iza nje do parkinga. „I misliš da ta žena govori istinu?“

„To što govori je dovoljno istinito pa znam da je kopile s kojim je Šelbi bila lažov i lopov. Malo ću da se pozabavim tim milionom u nakitu za koje kaže da su ukrali ili na prevaru uzeli od nekoga.“ Njegove oči, zaklonjene zbog lošeg svjetla, zagledale su automobile. „Da nisu raščistili brinetin sto, mogao sam odatle da uzmem otiske i saznam njeno ime, ono pravo.“ „Ako je istina ono što priča da je bila udata za Foksvorta, onda je on od početka mislio da iskoristi Šelbi.“ Grif je zabio ruke u džepove, i pružio korak „A Kali...“ „Kali će biti dobro, i ovako i onako. Šelbi će se pobrinuti za to. Ali bih volio da popričam sa tom ženom koja je proganja.“ „Brineta, je l’ tako? Seksi, smeđooka brineta?“ „Tako je.“ „Mislim da nećeš da porazgovaraš s njom. Bolje dođi ovamo.“ Grif je duboko udisao dok mu je Forest žurno prilazio. „Izgleda da smo je našli.“ Sjedila je skljokana u vozačkom sjedištu srebrnog BMW-a, razrogačeno zurila. Krv je još kapala iz male crne rupe na njenom čelu. „Ah, sranje. Ah, sranje“, ponovio je Forest. „Ne pipaj auto.“ „Ne pomišljam da dotaknem prokletinju“, rekao je dok je Forest izvlačio telefon. „Nisam čuo pucanj.“ Forest je fotografisao sa strane, još jednom sprijeda. „Mali kalibar, i vidiš kako je oprljeno oko rane? Skroz ga je oslonio na nju. Naslonio joj ga na čelo, povukao obarač. Neko je mogao da čuje da nešto puca, ali takav pucanj nije bučan. Moram da pozovem šefa.“ „Šelbi?“ Kao i Grif, Forest je pogledao nazad ka restoranu. „Hajde da samo malo sačekamo. Samo malo sačekaj. Moramo da obezbijedimo ovo područje. I sranje, moramo da počnemo da razgovaramo sa ljudima u restoranu. Šerife? Forest se premjestio, namjestio telefon bolje. „Da, gospodine. Imam leš ovdje na parkingu Butlegersa. Da, gospodine, nema sumnje da je tijelo beživotno.“ Pogledao je u Grifa dok je govorio, skoro se osmijehnuo. „Siguran sam u to jer gledam pravo u nju i ranu od zrna malog kalibra, izbliza, na njenom čelu. Razumio sam.“ Forest je uzdahnuo i vratio telefon u džep. „Baš bih volio da sam završio ono pivo pošto će ovo sada biti duga noć bez prilike da se nešto popije.” Zagledao je tijelo još trenutak, pa se okrenuo ka Grifu. „Proglašavam te zamjenikom.“ „Šta?“ „Ti si sposoban čovjek, Grife, i nema sumnje da ne pogubiš glavu kada nađeš leš, kao što si upravo dokazao. Nije te lako potresti, zar ne?“ „Ovo mi je prvi leš.“ „A nisi vrištao kao djevojčica.“ Spustio je ruku na Grifa da ga obodri, pa ga prijateljski potapšao. „Sem toga, slučajno znam da je ti nisi ubio jer si bio unutra sa mnom.“ „Jupi.“ „Još je topla, znači nije dugo mrtva. Imam ponešto od onog što mi treba u kamionetu, a ti treba da ostaneš ovdje. Baš ovdje.“

„To mogu.“ Jer, pomislio je dok je Forest odlazio do svog kamioneta, šta mi drugo ostaje? Pokušao je da promisli o svemu. Ta žena je bila unutra, zatim je izašla, otišla u svoj auto. Prozor na vozačkoj strani bio je spušten. Prilično toplo veče. Da li je prozor spustila da provjetri, ili jer je neko prišao autu? Da li neka žena na parkingu pored bara spušta prozor nekom nepoznatom? Možda, ali je to djelovalo manje vjerovatno nego da ga je spustila zbog nekoga koga je znala. Ali... „Zašto je njen prozor spušten?“ upitao je Foresta. „Prema onome što si mi rekao, ona ovdje ne poznaje nikoga. Sigurno zna bar osnovna pravila ponašanja, pa zašto bi otvorila prozor?“ „Dva minuta si zamjenik i već razmišljaš kao pandur. Tako da sam ponosan na svoju procjenu karaktera. Navuci ovo.“ Grif je pogledao u rukavice. „Oh, čovječe.“ „Ne želim da išta dodiruješ – vjerovatno – ali za svaki slučaj. Upotrijebi svoj telefon, napravi mi neke zabilješke.“ „Zašto? Zar ti ne stiže podrška ili nešto takvo?“ „Doći će oni. Ova žena je krenula na moju sestru. Treba mi pomoć. Zapiši marku, model i broj registracije. Tjeraj dalje i fotografiši tablice. Ovdje je unajmila skup auto. Saznaćemo gdje je došla do njega.“ Lampom je osvijetlio unutrašnjost auta. „Tašna je još ovdje, spuštena na suvozačko mjesto. Zatvorena. Ključ je u bravi, motor isključen.“ „Morala je da okrene ključ da bi spustila prozor. Čudan grad, morala je da zaključa auto, zar ne?“ „Sine, ako ikada digneš ruke od stolarije i tako toga, primiću te ja.“ Forest je otvorio suvozačka vrata, čučnuo, otvorio tašnu. „A i ona ima lijep mali glok ovdje.“ Sada se Grif nagnuo preko Forestovog ramena. „Imala je pištolj u tašni?“ „Ovo je Tenesi, Grife. Pola žena u tom baru je naoružano. Napunjen, čist. Rekao bih da nije skorije pucano iz njega. Ima vozačku dozvolu sa Floride na ime Medlin Elizabet Proktor, a nije to ime rekla Šelbi. Adresa u Majamiju. Kao datum rođenja je upisan dvadeset drugi osmi, osamdeset pete. Ima neki ruž za usne – djeluje prilično novo – i ima sklopivi borbeni nož.“ „Isuse.“ „I to lijep komad. Blekhok. Kartice viza i ameriken ekspres, na isto ime. Imamo ovdje dvjesta... trideset dva dolara u gotovom. I ključ-karticu za Lodžet Bakberi Krik u Gatlinburgu. Luksuzno.“ „Nije htjela da bude uznemiravana.“ Kada je Forest pogledao, Grif je slegao ramenima. „Sigurno je znala da Šelbi ima brata pandura. Kada je krenula na nju, mogla je da očekuje da će pandur navaliti na nju. I da će se umiješati ostatak familije. Pa nije odsjela u lokalnom hotelu, koji je takođe prilično luksuzan. Ostavila je razmak između sebe i Ridža, predstavila se Šelbi lažnim imenom.“ „Shvataš li zašto sam te proglasio zamjenikom? Dakle, šta misliš da se ovdje desilo?“ „Ozbiljno?“

„Mrtva žena u autu, Grife. “ Znatiželjan, Forest se uspravio, razgibao ramena. „To je prilično ozbiljno, sve u svemu.“ „Pa, nagađam da je došla večeras da Šelbi pomuti misli. Da ostane u Šelbinoj glavi. Kada ju je Šelbi spazila, mogla je da ode. Izašla je, ušla u auto, najvjerovatnije da bi se odvezla nazad u Galtinburg. Neko je prišao autu, sa vozačke strane. Sklon sam da povjerujem da je ona prepoznala tog, ko god da je, i bila dovoljno opuštena da otvori prozor umjesto da ode ili uzme svoj pištolj. Kada je spustila prozor...“ Grif je odglumio prislanjanje pištolja na čelo, i prstom povukao nepostojeći obarač. „I ja tako mislim. Da ne znam da će moja mama da pozove tebe, a ne mene kada joj zatreba struganje i farbanje verande, nagovorio bih te da se priključiš šerifovoj službi.“ „Ne bi upalilo. Ne volim pištolje.“ „Navikao bi se.“ Podigao je pogled kada je stigao policijski auto. „Sranje, mogao sam da znam da će prvo poslati Baroua. Tip je prilično prijatan, ali je spor kao ćopava kornjača. Vrati se unutra, Grife, nađi Derika i kaži mu šta ima.“ „Hoćeš da ispričam Deriku?“ „Uštedi vrijeme. On je sposoban tip, i radi u baru skoro svako veče. Da li je možda vidio nekoga ko mu se ne uklapa sasvim.“ „Ko god da je ovo uradio, davno je otišao.“ „Aha, bar za sada. Mnogo si brži od Baroua, Grife. Mada to i nije neki kompliment.“ „Šta imamo ovdje, Foreste? Hej, Grife, kako je?“ kazao je Barou kada je ugledao leš. „Je l’ mrtva?“ „Rekao bih da je tako, Vudi.“ Forest je zakolutao očima prema Grifu. Grif je ušao da nađe Derika i obavijesti ga.

14 Šelbi je sjedila u maloj kancelariji i držala kolu koju joj je Tanzi gurnula sa obje ruke. Nije vjerovala da može da proguta gutljaj. O. Si. Hardigan je bio šerif otkada nešto pamti. Uvijek ju je malo plašio, ali je zaključila da je to više do značke nego do samog čovjeka. Mada nikada i nije bila u škripcu – nekom pravom škripcu. On je potpuno osijedio od vremena kada je otišla iz Ridža, pa je njegova na kratko ošišana kosa izgledala kao izlizani sunđerčić za sudove. Na licu sa četvrtastom bradom sada je bilo više mesa nego prije, a i stomak mu je bio veći. Mirisao je na pepermint i duvan. Bilo joj je jasno da nježno postupa s njom, i cijenila je to. Rekao je da mu je Forest podnio pun izvještaj o njenom susretu sa žrtvom – onu ženu je zvao „žrtva“ – ali da Šelbi treba sve da mu ponovi. „I vi je nikada niste vidjeli, niti kontaktirali s njom, pričali sa njom prije ovog jutra?“ „Ne, gospodine.“ „A vaš... Čovjek koga ste znali kao Ričarda Foksvorta, on nikada nije pomenuo nekoga po imenu Natali Sinkler ili Medlin Proktor?“ „Ne, gospodine, koliko pamtim.“ „A taj privatni istražitelj – taj Ted Privet. On vam nikada nije rekao njeno ime?“ „Ne, šerife, sigurna sam u to.“ „A taj Miki O’Hara o kome je pričala?“ „Ni za njega nisam čula nikada ranije. Ne dok ona nije pričala o njemu.“ „U redu, onda. U koje vrijeme mislite da ste je vidjeli večeras?“ „Mislim da je moralo biti oko pola jedanaest. Možda deset i dvadeset pet. Prošlo je više od pola trećeg dijela mog nastupa, a počela sam baš oko deset. Ona je bila skroz pozadi, u daljem desnom ćošku.“ Podigla je ruku da to pokaže. „Sa moje desne strane, hoću da kažem. Nisam je vidjela prije toga, ali tamo je svjetlo prigušeno.“ Natjerala je sebe da otpije malo. „Kada sam je spazila, ona je ustala. Nije žurila. Bilo je više u stilu, dobro, sada kada si me spazila, učinila sam šta sam htjela i mogu da odem. Držala je čašu za martini, ali ne znam ko je posluživao za tim stolom. To je sigurno bilo bar petnaest minuta prije nego što sam završila tu turu i stigla da kažem Forestu. Možda i pet minuta više, ali ne više od dvadeset. Ostale su mi četiri pjesme nakon one koju sam pjevala kada sam je ugledala. I priča između pjesama, pa, to je kod mene kratko. Dakle, petnaest minuta, vjerovatno ne više od sedamnaest.“ „Da li ste vidjeli da je neko pošao za njom kada je izlazila?“

„Nisam, ali sam tražila Foresta od časa kada je ustala i krenula napolje. Nisam pazila na vrata.“ „Kladim se da ste vidjeli puno poznatih lica večeras u publici.“ „Jesam. Bilo je lijepo vidjeti sve.“ Pomislila je na Arla. „Uglavnom.“ „A i dosta nepoznatih lica.“ „Tanzi je dobro odradila reklamu. Bilo je letaka na sve strane. Čujem da je ovdje večeras došlo dosta ljudi koji su odsjeli u hotelu i depandansu i tako dalje, čak i kampera koji su večeras svratili. To je nešto novo, znate?“ „Volio bih da sam mogao i ja da dođem. Pobrinućemo se za to, žena i ja, sljedećom prilikom. A da li vam je neko zapao za oko, Šelbi? Neko ko prosto nije djelovao prikladno?“ „Nisam zapazila. Arlo Kateri je bio tamo sa dvojicom sa kojima uvijek visi, ali su otišli na početku druge ture.“ „Arlo obično dolazi u Šejdiz, ili neku mehanu.“ „On nije ništa učinio, samo je sjedio, popio poneko pivo, pa otišao dalje. Prosto mislim na njega jer mi je uvijek djelovao neprikladno.“ „Takav je oduvijek.“ „Nagađam da sam veći dio vremena mamila poznata lica i parove. Mnoge pjesme koje sam izvela večeras su, pa, romantične, tako da sam igrala na tu kartu. Nije mogao biti niko iz Ridža, šerife. Niko je nije ni poznavao.“ On ju je potapšao po ruci. „Nemoj sad da brineš. Prokljuvićemo mi to. Ako se sjetiš još nečega, bilo čega, kaži mi. Ili kaži Forestu ako ti je tako lakše.“ „Ne znam šta da mislim. Ne znam šta da mislim ni o čemu od toga.“ Tamo u restoranu, Grif je odradio sve što je mogao. Pomagao je da se ljudi organizuju da bi zamjenici mogli da uzmu izjave, ili bar popišu imena. Pomagao je Deriku da posluži kafu, sokove, vodu, dok je jedan drugi zamjenik ispitivao kuhinjsko osoblje. Jednom je izašao na vazduh, vidio policijska svjetla oko BMW-a i nenamjerno se pogodilo da vidi kada su tijelo u vreći utovarali u patologov kombi. Jedno iskustvo, zaključio je, koje se nadam da nikada neću ponoviti. Kada je obrtao drugi krug sa kafama, Forest ga je odvukao u stranu. „Šelbi će izaći za minut ili dva. Ja treba ovdje da držim stvari pod kontrolom. Povjeravam ti moju sestru, Grife, jer to mogu.“ „Paziću na nju.“ „Znam da hoćeš. Natjerala je Emu Kejt da ode kući, a tako je vjerovatno najbolje. Brže će izaći odavde bez još jedne žene da je tetoši i ispituje oko detalja. Odvedi je kući.“ „Računaj na to.“ „Znam da mogu. Patolog će znati zasigurno kada iskopa tane iz nje, ali odokativno smatra da je kalibar 25.“ „Da li si saznao ko je ona? Pravo ime?“ Odsutno, Forest je odmahnuo glavom. „Sada imamo njene otiske. Lično ću ih provjeriti noćas. Evo stiže Šelbi. Ostavi me na sekund s njom, pa je odvedi odavde. Ako se bude bunila, iznesi je.“ „Ako to uradim, ne pucaj u mene.“

„Neću ovog puta.“ Forest je prišao, uhvatio Šelbi za ramena dok je proučavao njeno lice, a onda je samo prigrlio i držao. Šta god da joj je rekao, ona je samo odmahivala glavom, iznova i iznova, pribijena uz njega. Zatim se malo otromboljila, slegnula ramenima. Kada ju je Forest pustio, pošla je ka Grifu. On joj je krenuo u susret. „Forest kaže da treba da me odvezeš kući. Žao mi je što je tolika cjepidlaka.“ „Šta god rekao Forest, ja te vozim kući. Muškarci nisu cjepidlake – to je riječ za djevojke. Mi smo logični i štitimo.“ „I to mi zvuči cjepidlački, ali hvala ti.“ „Hajdemo.“ „Treba prvo da nađem Tanzi, ili Derika, ili...“ „Zauzeti su.“ Nije otišao baš dotle da je odnese, ali ju je uhvatio za ruku, čvrsto je povukao dalje od zgrade i jakog svjetla. „Uzećemo tvoj kombi.“ „Kako ćeš ti stići kući ako...“ „Ne brini o tome. Trebaće ti kombi. Ja vozim.“ Pružio je ruku za ključeve. „U redu. Mozak mi je isuviše uzdrman da bih se prepirala. Niko odavde je nije poznavao. Pobogu, ljudi iz ovog kraja nemaju običaj da samo priđu nepoznatoj ženi i pucaju joj u glavu.“ „Što bi trebalo da znači da onaj ko to jeste uradio nije ovdašnji.“ Podigla je pogled na njega i vidjelo se znatno olakšanje. „Upravo to sam rekla šerifu.“ „Ona je nevolje donijela sa sobom, Šelbi. Tako to meni zvuči.“ „To mora da je onaj O’Hara.“ Onaj, prisjetila se Šelbi, na koga ga je brinetau pozorila. „Rekla je da je on robijao, ali je slagala i sopstveno ime, pa ko zna šta je još slagala. Ako je to bio on, i ako je ona govorila istinu o Ričardu, o onim milionima, nije bezbjedno biti u mojoj blizini.“ „Mnogo je tih ’ako’ u toj verziji. Dodaću još neko.“ Pogledao ju je nakratko, i s neizrecivom tugom zapazio da su one iskre koje su se javljale u njenim očima dok je pjevala sada nestale. „Ako je taj O’Hara negdje ovdje i on je to uradio, i ako misli da možda znaš nešto o tim milionima, bilo bi prilično glupo da ti naudi.“ Sačekao je da ona uđe u kombi, pa se smjestio iza volana. „A ako je on tako gadan tip, zašto nije otišla ili uzela pištolj iz tašne. Zašto je samo sjedila tamo?“ „Ne znam.“ Pustila je da joj glava padne pozadi na sjedište. „Mislila sam da stvari ne mogu postati luđe. Nakon što je Ričard umro i sve otišlo bestraga, pomislila sam, od ovoga ne može biti gore. A zatim se pogoršalo. Tada sam pomislila, dobro sad, ovo je nešto najgore i naći ćemo načina da se ispetljamo. Zatim je ona došla ovamo i opet je bilo gore. I sad još ovo.“ „Zaredao ti je maler za malerom.“ „Valjda to može i tako da se kaže.“ „Sreća se mijenja. Tvoja se već promijenila.“ Vozio je lagano, nije žurio. „Prodala si kuću, počela da otplaćuješ dug. Večeras si dupke napunila salu i držala publiku u šaci.“ „Misliš da je tako?“

„Bio sam tamo“, rekao je. „I čeka te izlazak sa mnom. Ja sam prokleto dobar ulov.“ Mislila je da u njoj ne postoji osmijeh, ali ga je pronašla za njega. „Jesi li?“ „Nego šta. Eno ti, pitaj moju majku. Dođavola, pitaj svoju.“ „Nemaš nikakav manjak u odjeljku samouvjerenosti, zar ne Grifine?“ „Znam ko sam“, rekao je dok je zaustavljao kombi pred njenom kućom. „Kako ćeš dođavola ti sada kući?“ Pritisnula je prste na onu tačku između očiju gdje je osjećala glavobolju. „Nisam ni pomislila na to. Možeš da uzmeš kombi, a ja ću uhvatiti tatu da me doveze da ga pokupim ujutru.“ „Ne brini zbog toga.“ Izašao je i obišao kombi. Ona je otvorila vrata prije nego što je stigao, ali ju je uhvatio za ruku kada je izašla. „Ne moraš da me pratiš do ulaza.“ „To je samo jedna od onih stvari koje čine da sam tako dobar ulov.“ Ulazna vrata su se otvorila dok su prilazili. „Oh, malena.“ „Dobro sam, mama.“ „Naravno da jesi. Ulazi ovamo, Grifine.“ Ada Me je privukla Šelbi u zagrljaj. „Tvoji baka i deka su svratili i sve nam ispričali. Forest, da li je još tamo?“ „Aha, još je tamo.“ „Dobro je. Ne brini za Kali. Provjerila sam je prije pet minuta, spava kao top. Hajde da vam spremim nešto da pojedete.“ „Ne mogu, mama.“ „Dajte samo da pogledam djevojčicu.“ Prišao je Klejton i prstom podigao Šelbino lice. „Blijeda si i umorna.“ „Valjda jesam.“ „Ako ne budeš mogla da spavaš, daću ti neku sitnicu. Ali prvo pokušaj.“ „Hoću. Valjda ću odmah gore. Tata, Grif je ostavio svoj kamionet tamo kod bara da bi mogao da me doveze. Hvala ti, Grife.“ Okrenula se, a usnama dotakla njegov obraz. „Pobrinuću se da se smjestiš i ušuškaš.“ Ada Me je uhvatila Šelbi oko struka. „Hvala ti, Grife, što si pripazio na moju djevojčicu. Ti si dobar dječak.“ „Ali, da li sam dobar ulov?“ Kada se Šelbi umorno nasmijala, Ada Me je zbunjeno pogledala. „Najbolji u cijelom okrugu. Hajde sad, malena.“ Klejton je sačekao da one odu na sprat. „Imaš li vremena za pivo i neke detalje, Grife?“ „Ako to zamijenite kolom ili džinžer ejlom, imam vremena. Ionako imam u planu da prespavam ovdje na vašem kauču.“ „Mogu da te odvezem nazad do tvog kamioneta.“ „Bolje bih se osjećao na kauču ovdje noćas. Mislim da neće biti nikakvih nevolja, ali bih se ovdje bolje osjećao.“ „U redu, onda. Pićemo kolu i pričaćemo. Poslije ću ti donijeti jastuk i ćebe.“ Sat kasnije, Grif se opružio na kauču – prilično udobnom kauču. Bog mu je svjedok da je spavao i na znatno gorim. Zurio je neko vrijeme u plafon, misleći na Šelbi, puštajući da mu se neke pjesme koje je te večeri otpjevala premotavaju po glavi.

U nekom času je pustio da se sve to vrti naokolo, kao i pjesme, u njegovoj glavi. Tako je riješio većinu problema. Pusti sve komadiće da se kotrljaju naokolo, pokušaj da neke uklopiš, rastavljaj ih opet dok se ne formira slika. U ovom času jedina jasna slika bila je Šelbi. Ona je upala u mnogo nevolja, tu nema sumnje. Možda on ne može da odoli gospođici u škripcu. Mada te riječi ne bi rekao naglas. Sem toga, ako se nekoj ženi dopada taj termin, ako je od onih koje hoće samo da sjede i ne rade ništa dok ih on spasava, pa, ta bi mu začas izašla na nos. A to bi se desilo prije nego što bi počela da ga nervira toliko da poželi da je nikada više ne vidi. Znači da vjerovatno i nije u pitanju gospođica-u-škripcu, kad bolje razmisli o tome. Preokreni to u pametnu, jaku ženu kojoj samo treba pomoć. Dodaj tome kako izgleda, kako zvuči. Kakva je. Stvarno bi bio budala da ne želi cio paket. A nije budala. Pustio je da mu se oči sklope, naredio mislima da lutaju. Lutajući, tonuo je u san, spavao lako i mirno dok, na rubu snova, nije čuo nešto što ga je potpuno vratilo u stanje pripravnosti. Stara kuća se sliježe? zapitao se dok se napinjao da oslušne. Ne. To škripe daske od koraka. Skliznuo je sa kauča, nečujno krenuo u pravcu zvuka. I, spreman da napadne, naglo upalio svjetlo. Šelbi je rukom poklopila usta da priguši krik. „Izvini! O bože, izvini“, obratio joj se Grif. Odmahnula je slobodnom rukom, odmahnula glavom, pa se oslonila na zid. Polako, spustila je i drugu ruku. „Pa, šta znači još deset godina? Šta radiš ovdje ?“ „Spavam na kauču u dnevnoj sobi.“ „Oh.“ Tada je provukla prste kroz kosu onako da njene divlje kovrdže postanu još malo neobuzdanije – i zategnu svaki mišić u njegovom tijelu. „Izvini. Nisam mogla da zaspim, pa sam sišla da skuvam čaj ili nešto drugo.“ „Okej.“ „Jesi li ti za čaj ili nešto?“ Kada se zamišljeno namrštio, nakrivila je glavu. „Hoćeš li kajganu?“ „Oh, da.“ Otpratio ju je pozadi do kuhinje. Na sebi je imala pamučni donji dio pidžame – jarkoplavi sa žutim cvjetovima – i žutu majicu. Mogao je da je smaže kao sladoled. Uključila je čajnik i izvadila tiganj. „Ne mogu da isključim mozak“, počela je. „Ali da sam od tate tražila pilulu za spavanje, mama bi opet počela da paniči.“ „Oni te puno vole.“ „Imam sreće što je tako.“ Stavila je komadić putera na tiganj, pustila ga da se topi dok je razbijala nekoliko jaja. „Kada mi je ona žena sve ono ispričala jutros, pomislila sam da je klijent onog detektiva vjerovatno osoba od koje je sve pokradeno.“ „Dobro nagađanje.“ „A sad se pitam, da nije ta žena bila klijent? Da li me je on našao, pratio me ovamo, sve to za nju? Porekla je to kada sam je pitala, ali ona je – bila je – lažljivica. Pa je

možda ona njemu naložila da me prati da bi mogla da dođe i pritisne me zbog nečega što ne znam.“ „To je još jedna dobra pretpostavka, ali ako se zapitaš da li ju je on ubio? Zašto bi to učinio?“ „Tu ne uspijevam ništa da smislim osim možda da ga je ona u nečemu prevarila. Pričao je sa Forestom o nagradi nalazaču za tu pljačku u koju nisam povjerovala. Hoću da kažem, nisam vjerovala da je Ričard sve to pokrao.“ „Razumijem šta hoćeš da kažeš.“ „Sada vjerujem u to, i mislim da su ona i Ričard bili dobri u tome. U pljačkanju i prevarama. Ili su možda bili ljubavnici – ta žena i detektiv – a ona ga je izdala.“ „Ne bih rekao.“ Opet se mršteći, ubacila je hljeb u toster. „Zašto?“ „Mislim ako tu dodaš ljubav ili seks, ili oba, to – ubistvo – je nekako ličnije. Moraš prvo da se boriš, zar ne?“ Razmislila je o tome. „Valjda bih.“ „Većina bi“, zaključio je Grif. „Sigurno hoćeš da kažeš onoj drugoj osobi šta su ti uradili. Hoćeš, mislim, nekakav fizički kontakt. Ovo mi je zapalo za oko kao nešto prokleto hladno.“ „Zaista si je ti našao?“ „Forest je tražio lijevo, ja desno. To je sve.“ „Ostao si tako pribran. Bar tako izgleda. Izgledao si mirno kada si se vratio unutra. Nisam vidjela da nešto ne valja po tvom izgledu. Mislim da bi se većina ljudi uspaničila.“ „Pokušao sam da izbjegnem paniku jer ona vodi u haos, a to dovodi do nesreća. Tako možeš da stradaš. Meni se to desilo kada sam imao sedamnaest godina, dok sam se provlačio nazad kroz prozor Ani Rebuk.“ „Provlačio se nazad?“ Osmijeh mu je bio brz i šeretski. „Uvukao sam se tamo kao od šale.“ „Da li te je očekivala?“ „Oh, da. Ona je bila fokus moje hormonske opsesije šest i po sluđenih i blagoslovenih mjeseci, a ja njen. Tucali smo se kao drogirani zečevi – a činjenica da njeni roditelji spavaju odmah preko puta samo je pojačavala naše ludilo. Do one noći kada smo nakratko ležali tamo u postkoitalnoj komi i ona pružila ruku da dohvati flašu sa vodom i preturila lampu. Pukla je kao bomba.“ „Uh-oh.“ „Uh-jebote-oh“, složio se. „Čuli smo kako je doziva njen otac. Ja se trapavo dižem, pokušavam da se uvučem u gaće, srce mi radi kao pneumatički čekić, probijaju krupne graške znoja. Da, smij se“, rekao je kada se zasmijala. „U to vrijeme je to bila noćna mora ko iz najgoreg filma strave. Ani mu se odaziva, kaže da je ona dobro, samo je nešto preturila, a meni šišti da brišem, brišem, brišem, ne sjeća se da li je zaključala vrata. Tako ja ispadam kroz prozor dopola obučen, u panici, i gubim oslonac.“ „Još jednom uh-oh.“ „I veliko jao pride. Pao sam pretežno u azaleje, ali sam ipak uspio da uganem ručni zglob. Vidim bol, kao blistavoplavo svjetlo, dok brišem u zaklon. Da se nisam

uspaničio, sišao bih glatko kao i u svakoj drugoj prilici, i ne bih morao da isfoliram pad na putu u klozet kada sam stigao kući da bi otac mogao da me odvede u urgentni da mi namjeste zglob.“ Spustila je pred njega tanjir s jajima i tost. I morala je da se opire čudnom nagonu da se samo uvije oko njega i priljubi se kako to radi sa Kali. „Stvarno se nadam da nisi sve to izmislio tek da mi skreneš misli.“ „Nisam morao, ali sam se nadao da će ti ipak skrenuti misli.“ „Šta je bilo sa Ani?“ „Postala je spiker. Radila je neko vrijeme lokalno u Baltimoru. Sad je u Njujorku. Dopisujemo se elektronski s vremena na vrijeme. Udala se prije neku godinu. Fin momak.“ Probao je jaja. „Dobra jaja.“ „Kajgana je uvijek najukusnija u tri ujutru. Da li ti je ona bila prva? Ani?“ „Pa, ah...“ „Ne, nemoj da odgovaraš. Udarila sam ti prozivku. Moj prvi je bio malo prije nego što sam napunila sedamnaest. I njemu je bilo prvi put, Jul Parker.“ „Jul?“ „Rođen prvog u tom mjesecu. Bio je sladak momak i nekako smo se snašli kako da to izvedemo.“ Uz osmijeh su joj se oči malo zamaglile dok je gledala u prošlost. „Bilo je slatko, kao Jul, na neki način, ali me nije mamilo da to ponovim, ne do ljeta pred koledž. Ni to nije bilo mnogo bolje, a on nije bio sladak kao Jul. Riješila sam da se koncentrišem na svoje pjevanje, bend, koledž. Onda me je Ričard prosto oborio s nogu, i to je bilo to.“ „Šta se desilo sa Julom?“ „On je rendžer u nacionalnom parku. Sada živi u Pidžn Fordžu. Mama mi ispriča poneki detalj. Nije se još ženio, ali je sa finom djevojkom. Očekujem da razmatraš seks sa mnom u nekom času.“ Nije izgubio ravnotežu od ove nadovezane rečenice. „Više nekako planiram to.“ „Pa, sada imaš grubu sliku mog iskustva na tom polju. Petljarenje – slatko. Razočaranje, i Ričard. A sa Ričardom ništa od toga nije bilo stvarno. Ništa od toga nije bilo istina.“ „Nema problema, Crvena. Pokazaću ti kako se to radi.“ Nasmijala se. „Stvarno si hvalisav.“ „Molim?“ „Sklon si hvalisanju, Grifine, i dosljedan si u tome.“ Završila je sa jelom, ponijela tanjir do sudopere da ga ispere. „Ako se ikada uklopim u tvoj plan, ne smijem da obećam da će biti dobro, ni da će biti postkoitalne kome, ali će biti istinito. I to vrijedi nešto. ’Ku noć.“ „Laku noć.“ I on je sjedio neko vrijeme u tihoj kuhinji i poželio da Ričard Foksvort nije otišao u onom čamcu. Poželio je da je bar preživio tu oluju pa da postoji šansa da se nađu u četiri oka. Da bi mogao da išutira propalicu.

„Njeno zvanično ime je Melinda Voren.“ Forest je stajao u onome što je nekada bila Šelbina soba i posmatrao Grifa kako šmirgla spojeve na zidu. „Trideset jedna godina, rođena u Springbruku, Ilinoj. Odslužila kaznu za prevaru, toliko je bilo tačno. I to joj je bio prvi odlazak u zatvor, mada je džezala nešto i u maloljetničkom tamo nekada, i cimali su je povremeno zbog sumnji – pljačka, prevara, falsifikovanje. Ništa nisu mogli da joj prikače do tog posljednjeg. I nesumnjivo se udala za izvjesnog Džejka Brimlija, u Las Vegasu, prije nekih sedam godina. U evidenciji nema razvoda.“ „I sigurni ste da je Džejk Brimli bio Ričard Foksvort?“ „Radim na tome. Patolog je bio u pravu što se tiče metka – jeste kalibar 25. Kontaktni pucanj. Nešto takvo je zveketalo po njenoj lobanji kao kliker u loncu.“ „Lijepo.“ I dalje stojeći, Grif je zagledao okolo. „Zašto mi pričaš sve to?“ „Pa, ti si je našao, poštujem tvoje pravo da znaš.“ „Smiješan si ti lik, Pomeroj.“ „Ma da, cio okrug se kida od smijeha. Osim što poštujem tvoju razložnu zainteresovanost, došao sam ovamo da to kažem Šelbi, ali su ona i svi ostali negdje drugdje. Ti si jedini ovdje.“ „Jesam sada“, potvrdio je Grifin. „Mat je otišao da nabavi šta treba za ono što će raditi ovdje u ponedjeljak. Sem toga, bolje pripremam zidove nego on. Nije baš strpljiv za to.“ „A ti jesi.“ Grif je namjestio kačket Baltimor Oriolsa koji je nosio da mu prašina ne pada u oči. „Samo treba vremena, pa prije ili kasnije postane glatko kao staklo. Šelbi je u dnevnoj sobi“, dodao je. „Tvoja majka je odvela Kali do rasadnika da kupi neke biljke za nešto što ona zove vilinski vrt. Njena drugarica Suzana će doći kasnije sa Čelsi da djevojčice mogu da kopaju po blatu. Otac ti je u ordinaciji.“ Forest je otpio gutljaj planinske vode iz flaše koju je nosio sa sobom. „Dobro si obaviješten o mojoj porodici, Grifine.“ „Noćas sam spavao dolje na kauču.“ Forest je klimnuo. „Još jedan razlog zašto ti ovo govorim. Ako ne pazim na svoju porodicu, znam da ti to radiš. Cijenim to.“ „Oni su bitni.“ Grif je prstom prešao preko spoja i, zadovoljan, prešao na sljedeći. „Imao sam vremena jutros da pričam sa Klejom o svemu ovom, i ostalom. Pitamo se, kao što to braća rade, da li samo gledaš da zvekneš našu sestru.” „Pobogu, Foreste!“ Grif je blago lupio glavom o zid. „To je razumno pitanje.“ „Nije kada stojim ovdje sa priborom za šmirglanje, a ti imaš pištolj.“ „Neću te upucati. Ovom prilikom.“ Grif je kratko pogledao nazad, odmjerio ležerni osmijeh svog prijatelja. „Utješno. Gledam da provedem neko vrijeme sa tvojom sestrom i vidim šta će dalje biti. Imam utisak da joj je mrtvi lažni muž poprilično pomutio razum u području zbog kog brineš.“ „Ne čudi me što to čujem. Idem nazad na posao “ „Šta je sa onim drugim tipom? Onim O’Harom?“

Forest se opet nasmiješio. „A to je posljednji razlog zašto ti sve ovo pričam. Sve pratiš. Ime nije O’Hara. Džejms – Džimi – Harlou. On je pao sa tom brinetom, i to gadnije. Prema onome što je propjevala u to vrijeme, spremali su da prevare bogatu udovicu po imenu Lidija Red Montvil. Imala je veliku – stvarno veliku – lovu i sa svoje strane i sa strane pokojnog muža. Foksvort – držaćemo se toga za sada – ju je zaveo. Imao je papire koji su pokazivali da je bogati preduzetnik zainteresovan za umjetnost i uvoz/izvoz.“ Otpio je još gutljaj iz svoje flaše, počeo da gestikulira njom. „Brineta je glumila njegovu pomoćnicu, Harlou obezbjeđenje. Obrađivali su svoj plijen neka dva mjeseca ili tako nekako, opelješili je za približno milion. Ali su htjeli više. Bila je poznata po svom nakitu, a njen pokojni muž po svojoj zbirci maraka. Imali su sef pun i jednog i drugog. Prema brineti, to je trebalo da bude njihov veliki ulov. Vrijeme za penziju.“ „Zar nije uvijek tako?“ „Udovica je počela da se previše raspituje o poslovima u koje je Foksvort htio da je uvuče, pa su riješili da završe s tim, da se povuku. Stvari su krenule naopako.“ „Tako se uvijek desi u posljednjem poduhvatu, zar ne? Maler te strefi baš pred skok.“ „Izgleda da je tako. Očekivalo se da udovica bude odsutna nekoliko dana u nekoj banji – za šta se ispostavilo da je otišla na malo dotjerivanje. Plastična hirurgija.“ „Pošto je imala mlađeg ljubavnika i nije htjela da mu kaže da će da je sjeckaju i zatežu.“ „Zvuči tačno. I tako su oni u njenoj velikoj kući, spremaju se da srede sef. Da je počiste i zbrišu. Sin je dovodi kući, gdje ona planira da presjedi modrice, valjda. I hvataju ih na djelu kada su htjeli da se počaste.“ „Lijepo čašćavanje.“ „Izgleda da je ili Foksvort ili Harlou upucao sina, brineta izlazi iz spavaće sobe, nokautira udovicu – tvrdi da je sprečavala Harloua da i nju upuca, mada ovaj tvrdi da je pucao Foksvort.“ „Pacov otkucava pacova. Dvoličnost“, zaključio je Grif. „To je prikladan izraz za to.“ „Baš dobar.“ „Šta se desilo poslije?“ „Šta se poslije desilo – a oko toga se slažu i Vorenova i Harlou – Foksvort grabi torbu u koju su nagurali i nakit i marke, i oni pale odatle, ostavljajući sina i udovicu kao krvavu masu.“ „Panika.“ Grif je pedanto opipao naredni spoj. „Tako stižu nevolje.“ „Onda udovica dolazi svijesti, poziva hitnu pomoć za sina. Lako je moglo da se završi i drugačije, ali se provukao. Nijedno od njih ne može sa sigurnošću da kaže ko je pucao. Sve se brzo odigralo, a sin je bio u komi skoro tri nedjelje, pa kad mu se pamćenje vratilo sjećao se tek ponečeg.“ „A šta je sa negativcima?“ „Razišli su se, sa planom da se nađu u motelu na putu za Kiz gdje je trebalo da ih čeka privatni avion i odveze do Sent Kitsa.“ „Oduvijek sam želio da odem tamo. Nekako cijenim da nisu svi negativci stigli u trope.“ „Ne, nisu. Brineta i Harlou su se pojavili u motelu. Foksvort nije. Ali jesu panduri.“

„Jer im je Foksvort otkucao.“ „Sad mi kvariš finale. Sigurno je da su dobili anonimnu dojavu sa telefona koji je odbačen, i pametno bi postupio da se kladiš da je to bio Foksvort.“ Grif je uzeo planinsku vodu od Foresta, otpio veliki gutljaj prije nego što mu je vratio. „Čast među lopovima je lupetanje.“ „Toliko lupetanje da sve zveči. Povrh svega, Harlou je u džepu imao dijamantski prsten vrijedan oko sto soma. Prilično je sigurno da mu ga je uvalio Foksvort tek da zasladi... licemjerje.“ „Lijepa upotreba te riječi.“ „Umijem ja ponešto. On je robijao i ranije, Harlou, ali ništa vezano sa nasiljem. Kune se da nije pucao ni na koga, i da je brineta dobro vidjela ko jeste, ali se ona prva nagodila, pa su se držali toga. Ona je dobila četiri godine, on dvadeset pet. A Foksvort je ladno otišao sa milionima.“ „Zbog toga bi svako popizdio.“ „Pa zar ne bi?“ „Ali ako Harlou služi dvadeset pet godina...“ „Trebalo bi da je tako, ali je napolju.“ Polako, Grif je spustio šmirglu. „Kako se dođavola to desilo?“ „Zatvorska uprava i država Florida se pitaju to isto. Pobjegao je baš pred Božić.“ „Srećni jebeni praznici.“ Grif je zakrenuo, pa skinuo kačket, otresao prašinu pa ga opet stavio. „On mora biti prvi na listi osumnjičenih za ovo ubistvo. Zašto mi to nisi odmah rekao?“ „Htio sam da vidim da li ćeš stići dotle da pitaš. Već sam ti pustio policijske fotke na telefon, mada na sve tri ima nekakvog prerušavanja. On je krupan tip, za respekt.“ „Kao Veliki Bad?“ Kao zagolican, Forest se zasmijao. „Ne, rekao sam krupan. Ne grdosija. Pogledaj sliku koju sam ti poslao, i ako vidiš ikoga ko te podsjeća na nju, ne preduzimaj ništa već me pozovi.“ „Važi. Foreste, kažeš da nikada nije ćorkiran zbog nasilnih zločina, ali je brineta rekla Šelbi drugačije. Da jeste nasilan.“ „To te tjera da se zamisliš, zar ne? Pripazi malo na moju sestru, Grife.“ „Paziću i to dobro.“ Forest se spremio da pođe. „Ovo što radiš ovdje je tegoban posao.“ Grif je slegnuo ramenima. „Posao ko posao“, rekao je i nastavio da šmirgla.