Nora Roberts - Lažov

15 Šelbi je stajala pored pulta u urednoj kuhinjici Eme Kejt i posmatrala kako njena prijateljica gura posudu sa lazanjom u pećnicu. Nije imala puno vremena, ali je htjela da se provuče kroz prozorčić vremena da vidi Emu Kejt i njen stan. „Večeras ću biti povaljena onako kako valja.“ Uz kvaran osmijeh, Ema Kejt je podesila tajmer na šporetu. „Mat najviše voli lazanju sa spanaćem, a uzela sam i fino vino dok sam se vraćala iz ordinacije. Bilo šta sa spanaćem mi se ne uklapa u predstavu romantične večere za dvoje, ali nema sumnje da se njemu uklapa. Ja ću ubrati plodove toga.“ „Lijepo je to što imaš sa njim. Tačno vidim kako se uklapate. I stvarno mi se dopada ovaj tvoj stan.“ „I meni.“ Okrećući se od šporeta, vidjela je kroz dovratak – Mat je skinuo vrata i odložio ih – staru mesarsku tezgu koju je dotjerao i gdje će jesti svoju romantičnu lazanju sa spanaćem. „Naravno, kada se Mat i Grif ovdje uvale, pričaju samo o tome kako će da sklone ovaj zid ili urade ovo ili ono sa ovim pločicama iza sudopere. Valjda ću ovih dana dopustiti Matu da preradi kuću iz temelja. Puno priča o tome.“ „Da li to želiš?“ „On se odomaćio kod mene, Šelbi. Hoće neko zavučeno mjesto u brdima, u šumi, kao što ima Grif. Mislim da i ja to mogu da zamislim. Tiho i naše. Možda ću naučiti da radim po bašti. Ali za sada, sigurno je lakše izaći na vrata, prošetati par minuta i stići do ordinacije.“ „Oh, ali zar ne bi bilo zabavno zidati kuću od temelja? Odlučivati gdje hoćeš ovu ili onu sobu, gdje dođu prozori i kakvi?“ „Vas troje možete u beskraj da pričate o tome“, zaključila je Ema Kejt. „Mene unervozi kada to ode dalje od biranja boje za zidove. U ovakvom stanu, sve je prilično dobro sređeno.“ „Hoćeš li da probaš vino?“ „Bolje ne. Ne mogu dugo da ostanem. Samo sam htjela da vidim tebe i tvoj stan. Dobro sređeno ili ne, to si stvarno ti, Ema Kejt, vedra i raspoložena“, rekla je izlazeći iz kuhinje u dnevnu sobu u kojoj se nalazila debelo postavljena crvena sofa sa razbacanim jastucima šašave šare. Uramljeni posteri krupnih, upadljivih cvjetova su dodavali još boje, još šarma. „Nešto od toga je Matovo. Ova krasula je od pelcera koji je dobio od svoje bake. Pazi je i mazi kao prvorođenče. To je nekako ljupko.“

Protrljala je Šelbinu ruku. „Malo sam ti davala vremena, ali počinjem da uviđam da ne želiš da pričaš o prošloj večeri, niti o ma čemu od toga.“ „Baš i ne, ali ću ti reći da njeno ime nije bilo ni Natali ni Medlin. Bila je Melinda Voren, a čovjek za kog je rekla da treba da ga se plašim ako me nađe je Džejms Harlou. Pobjegao je iz zatvora, Ema Kejt, baš oko Božića.“ Izvadila je telefon. „Evo njegove slike koju mi je Forest poslao, pa se pripazi ako ga vidiš. Forest kaže da je vjerovatno promijenio frizuru, možda izgleda nešto drugačije. Ima sto devedeset santimetara i oko sto kila, pa ne može to da promijeni tek tako.“ „Zagledaću dobro. Ovo je slika sa hapšenja, zar ne?“ „Mislim da jeste.“ Ema Kejt je pogledala još jednom, pa odmahnula glavom. „Zar ne bi pomislila da treba da djeluje prijeteće ili okorjelo ili zloslutno na policijskoj fotografiji? A ovdje izgleda nekako prijateljski. Kao neki tip koji je igrao američki fudbal u srednjoj školi i sada predaje društvene predmete i trenira momke.“ „Mislim da su to što su u stanju da djeluju prijateljski svi oni koristili za prevare i pljačke.“ „Valjda si u pravu. I oni misle da ju je on ubio?“ „Ko drugi?“ Šelbi je sebi postavila isto to pitanje – ko drugi? – deset ili više puta. I nikad nije našla bilo kakvu alternativu. „Pretpostavljam da razgovaraju sa svima koji su bili tamo sinoć, i raspituju se po gradu. Forest kaže da pokušavaju da se čuju sa detektivom koji je razgovarao sa mnom, ali još nisu uspjeli da ga nađu.“ „Vikend je.“ „Valjda. Ona – ta Melinda Voren – pričala je istinu o tome da je bila udata.“ „Ričarda?“ Ovog puta je Ema Kejt položila ruku na Šelbinu nadlakticu i ostavila je tamo. „Najvjerovatnije. Treba da odrade neku papirologiju i pozadinu svega toga da bi se uvjerili da je čovjek za koga je bila udata isti čovjek za kog sam ja mislila da sam udata. Ali... Dođavola, Ema Kejt, to je najvjerovatnije tako, prosto jeste.“ „Šelbi... Žao mi je ako je tebi.“ I to se Šelbi zapitala desetinu puta. Da li je povrijeđena? Da li je tužna? Da li je bijesna? Odgovor je glasio pomalo od svega, ali najviše prosto olakšanje. „Drago mi je zbog toga.“ Utješena, spustila je ruku preko ruke Eme Kejt. „Koliko god da je grozno, drago mi je zbog toga.“ „Ne mislim da je to grozno. Pametno i s puno osjećaja, eto šta je to.“ Tada je okrenula ruku i isprepletala prste sa Šelbinim. „I meni je drago.“ „Mislio je da sam glupa, a zapravo sam bila povodljiva.“ Nakon što je stegla ruku Eme Kejt, Šelbi je pustila svoju da padne i luta po malom, blistavom prostoru. „Dođe ti da pobjesniš kad gledaš unazad na to. To je... a znam dobro da rijetko upotrebljavam tu riječ, ali mi ovdje baš leži. To je jebeno ponižavajuće, Ema Kejt.“ „Sigurna sam da je tako.“ „U to vrijeme sam mislila da je to prava stvar, nešto što će moju porodicu održati na okupu. Ali nismo bili porodica. Mislila sam, kad sam konačno to s mukom

progutala, s tim je gotovo. A nije. Neće ni biti dok ne nađu tog Harloua. Ne znam da li će ikada naći nakit one žene i njene marke. Ne mogu da zamislim šta je Ričard uradio sa njima.“ „To nije tvoj problem, Šelbi.“ „Mislim da jeste.“ Otišla je do prozora, vidjela kakav pogled Ema Kejt ima na Ridž. Duga, strma krivina puta, sa kućama nanizanim niz put uz trotoar. Cvijeće u žardinjerama i saksijama, kasnoproljećno cvijeće vrelocrvene i jarkoplave boje koje smjenjuje pastelne boje proljeća. Planinari sa rancima, zapazila je, i poneki lokalac na klupama ispred salona njene bake, berbernice. Jedva je vidjela izvor, samo njegov ćoškić i mladu porodicu koja je stajala i čitala spomen-ploču. Nekoliko dječaka joj je izmamilo osmijeh jureći za tufnastim psom koji je prekinuo povodac i bježao isplaženog jezika. Taj pogled je pružao dobru predstavu šta je šta u Ridžu. Na minut ili dva, morala je da se zaputi izvan te krivudave ulice sa usponima i radnjama i cvijećem. Da se vrati u ono što se još uvijek nadnosi nad njom. „Ako policija uspije da nađe sve to, ili šta je Ričard učinio s tim – ili bar većinom – neću morati da brinem ni da se pitam. Onda će to biti okončana priča.“ „Šta te brine i oko čega se pitaš?“ „Ništa živo.“ Okrenula se i nasmiješila praktičnosti koja ju je primirila. „Zato ne mislim na to u svakom minutu, cijelog dana. Ako ne mislim o tome, možda mi nešto sine.“ „Meni se to dešava dok usisavam. Mrsko mi je da dohvatim usisivač.“ „A ipak to stalno radiš.” „Stalno radim, pa mi misli lutaju. I uvijek nešto sine.“ „Nadam se. Sada moram kući. Mama je organizovala da Kali i njena drugarica naprave vilinski vrt, pa hoću da ga vidim. Sjećaš li se kad je nas mama tjerala da to pravimo?“ „Sjećam se. Svakog proljeća, čak i kad smo bile tinejdžerke. Moraću da se okušam u tome ako ikada budemo zidali kuću od temelja.“ „Možeš da napraviš minijaturni vilinski vrt odmah ovdje kod prozora, da iskoristiš veliki prednji prozor.“ „Eto vidiš, nikada nisam pomislila na to. A sad kad si predložila, čeka me da kupim male saksije i biljke. Zar ne bi slatko izgledalo?“ „Garant.“ „Mogla bih... stani malo.“ Ema Kejt je podigla telefon koji je ispustio signal. „Mat mi šalje poruku da stiže kući za oko pola sata. Što znači bliže jednom satu, jer moraju da završe posao na Grifinovoj kući, a onda će morati da popričaju neko vrijeme o tome. Da promozgaju.“ „Mozganje umije da potraje. Izlazim sa Grifom u utorak.“ Ema Kejt je podigla obrve. „Je l’ tako? I ne pominješ to sve do polaska?“ „Nisam još sigurna šta da mislim o tome, ali hoću da vidim njegovu kuću. Oduvijek sam htjela da vidim šta neko ko ima viziju može da napravi od tog mjesta.“ Obrve su ostale podignute. „A da vidiš kuću je jedini cilj tog izlaska?

„Nije za zanemariti. Iskreno, zaista, ne znam šta ću da preduzmem oko onoga što se kuva između nas.“ „Da ti nešto predložim.“ Malo izvijajući usne nagore, Ema Kejt je podigla kažiprste obje ruke. „Zašto ne pokušaš nešto oko čega se obmanjuješ posljednjih nekoliko godina. Šta bi željela da uradiš?“ „Kada to tako iskažeš?“ Šelbin smijeh je bio brz i lak. „Dio mene – možda i najveći – želi samo da skoči na njega, a onaj razumni dio govori, Uspori, djevojko.“ „Koji će pobijediti?“ „Prosto ne znam. On mi sigurno nije bio na spisku, a još puno toga treba da štrikliram.“ „Zovem te u srijedu ujutru da vidim da li si štriklirala „seks sa Grifom“.“ Sada je Šelbi podigla obrve i uperila prst. „Toga nema na spisku.“ „Onda ga dodaj“, predložila je Ema Kejt. Možda i hoće, u nekom času. Ali za sada, ostatak vikenda će provesti sa svojom ćerkom. Do ponedjeljka još nije stiglo ništa o Džimiju Harlou, niti je bilo znaka da je neko ko se uklapa u njegov opis viđen u Ridžu ili da se raspituje o brineti u njenom hotelu u Gatlinburgu. Šelbi je riješila da bude optimista, riješila je da je najbolje misliti da je obavio ono zbog čega je došao, završio sa osvetom Melindi Voren i otišao dalje. Parkirala je pred salonom prije vremena, pa je otišla do bara. Optimizam je bio njen izbor. Ali ne mora biti svačiji. Tanzi je odgovorila na njeno kucanje. „Šelbi.“ Tanzi ju je istog časa zagrlila. „Razmišljam o tebi cijelog vikenda.“ „Žao mi je zbog svega ovog, Tanzi.“ „Svima je žao zbog toga. Upadaj i sjedaj.“ „Moram na posao, ali sam htjela prvo tebe da vidim, i da ti kažem da ću razumjeti ako ti i Derik hoćete da otkažete Večeri petkom.“ „Što bismo to uradili?“ „Nije bilo bisa kakvom smo se svi nadali na debiju.“ „To nema nikakve veze sa nama, sa tobom, sa barom. Derik je juče nasamo porazgovarao sa šerifom. Na to gledaju kao na ubistvo iz osvete, neka stara zbivanja koja su ovdje došla sa njom.“ „Ja sam dio tih starih zbivanja.“ „Ja ne mislim tako. To je...“ Uz nekakav huk, podigla se na barsku stolicu. „Još po malo ujutru osjećam mučninu i vrti mi se u glavi.“ „A ja došla da ti drndam. Daj da ti donesem hladan oblog.“ „Bolje bi mi došao džindžer ejl.“ Šelbi je brzo otišla iza šanka i nasula džindžer ejl preko puno mrvljenog leda. „Pijuckaj to“, naredila je, a onda uzela čistu krpu za šank, namočila je u ledenoj vodi, pa je iscijedila da ostane hladna, ali da ne kaplje. Kada se vratila na mjesto, podigla je Tanzinu kosu i položila joj krpu na zadnji dio vrata. Tanzi je ispustila dugo, dugo Ahhhh. „Stvarno je ovako bolje.“ „Palilo je kod mene dok sam bila trudna sa Kali.“

„Javlja se skoro svakog jutra, ali obično ubrzo prođe. Ponekad se baš otegne, vrati se jednom ili dvaput. Samo je neprijatno, znaš?“ „Znam. Djeluje nepravedno da od nečeg tako divnog žena treba da osjeća mučninu, ali je nagrada na kraju vrijedna toga.“ „To govorim sebi svakog jutra dok sam nagnuta nad klozetsku šolju.“ Opet je uzdahnula kada je Šelbi prevrnula oblog, prinijela hladniju stranu na kožu. „Već prolazi. Moram da zapamtim ovaj trik.“ Opet je pružila ruku i potapšala Šelbi. „Hvala ti.“ „Jesi li za neki kreker? Mogu da donesem iz kuhinje.“ „Ne, zaista prolazi. A sad sjedi tu i prihvati moju varijantu tretmana hladnim oblogom.“ Nakon što je povukla Šelbi da se okrene, Tanzi ju je pogledala pravo u oči. „Ta žena Voren? Bila je užasna osoba, i prema onom što sam čula, nije ni trunku marila ni za koga sem za sebe. Nije zaslužila da umre zbog toga, ali je bila užasna žena. Ko god da ju je ubio je takođe užasan. Ti nisi ni znala te ljude, Šelbi. “ „Znala sam Ričarda – ili sam mislila da ga znam.“ Očigledno oporavljena, Tanzi je zašištala i odbacila to. „Derik ima rođaka tamo u Memfisu koji živi od dilovanja droge. To nas ne čini dijelom toga. Jesi li suviše uznemirena da bi pjevala u petak? Razumjeću ako jesi. Izgubili smo jednu konobaricu zbog toga.“ „Dođavola. Izvini.“ „Ne izvinjavaj se. Majka joj se šlogirala, pa kaže da joj je bolje da radi u Šejdizu, jer ovdje ubijaju ljude. Kao da se to dešava svake nedjelje. A i inače je stalno nešto kukala“, dodala je i odmahnula rukom, „i drugima nije žao što odlazi, pa nije ni meni.“ „Ne brinem zbog toga, ne u tom smislu. Ako me ti i Derek hoćete, tu sam. Već sam krenula da pravim plejlistu.“ „Novi leci onda idu danas. Postavili smo rekord u petak.“ „Jeste?“ „Nadmašili smo naše najbolje veče kada su nam bili Raf Rajders iz Nešvila, za pedeset tri dolara i šest centi. Pošalji mi elektronskom poštom plejlistu kada završiš, pa ću se pobrinuti da mašina bude spremna. I kako su ti mama i ostali?“ „Snalaze se. Bolje da odem na posao prije nego što mi baka zakine od plate.“ Ušla je tačno na vrijeme i otišla pravo da radi. Prebrisala je popločani dio vrta, zalila biljke, raširila suncobrane da mušterije mogu da sjednu u sjenku ako im je tako draže. Kada se vratila unutra savila je nesređene peškire dok je slušala čavrljanje prvih mušterija. Kada je izašla vidjela je da je njena baka već došla, da je neko već u njenoj stolici. Kristal je srećno ćaskala sa ženom kojoj je prala kosu. A Melodi Banker i Džolin Njutn su sjedile u pedikirskim stolicama i držale noge u vodi punoj mjehurića. Na Džolin uopšte nije naletjela otkada se vratila, Melodi nije vidjela od onog dana u Artful Ridžu. Ne bi joj smetalo ni da ih uopšte ne vidi opet. Ali pošto nije učena da bude nevaspitana, zastala je pored njihovih stolica u prolazu dok je išla da provjeri sobe za tretmane.

„Ćao, Džolin. Kako si?“ „O, Šelbi, da l je moguće?“ Spustila je šljašteći časopis u krilo i zaklatila glavom, od čega se njen dugački, visoko podignuti rep zaklatio. „Nisi se ni malčice promijenila poslije svega kroz šta si prošla. I tebi danas sređuju nokte?” „Ne, radim ovdje.“ „Je l’ tako?“ Džolin je razrogačila oči boje lješnika kao da je to neka važna novost. „Oh, čini mi se da sam znala to. Rekla si mi, zar ne, Melodi, da Šelbi opet radi kod Vi, kao još tamo u srednjoj školi?“ „Mislim da jesam.“ Ne podižući pogled, Melodi je okrenula list svog časopisa. „Vidim da si poslušala moj savjet, Šelbi, i našla posao za koji si stvorena.“ „Hvala ti na tome. Zaboravila sam koliko sam uživala da budem ovdje. Uživajte u svom pedikiru.“ Otišla je do stola da se javi na telefon, zakazala jedan termin, pa otišla da provjeri prednje sobe. Krajičkom oka je vidjela da su glave Melodi i Džolin jedna uz drugu, čula piskavi Džolinin kikot. Sve isto kao u srednjoj školi. Ignorisala je i to i njih, podsjećajući se da treba da brine o mnogo važnijim stvarima. U času kada je opet prolazila kroz salon, Mejblin i Lorili – majka i ćerka – sjedile su na visokim stolicama i bavile se pedikirskim struganjem. Znači da su se odlučile za de luks varijantu, pomislila je Šelbi, i otišla da provjeri da li je uključena topilica za parafin. Provjerila je ostave, odnijela korišćene mantile, prošla kroz ostatak svog jutarnjeg spiska. Prijateljski je popričala sa nekom ženom iz Ohaja koja se izdvojila na jedan dan od planinarske avanture i vjerenika, pa ponudila da poruči ručak pošto je ta žena rezervisala cio dan u spa centru. „Možete da ručate napolju u vrtu, ako hoćete. Baš je lijep dan.“ „To bi bilo divno. Pretpostavljam da ne mogu da dobijem čašu vina.“ „Mogla bih i to da sredim“, rekla joj je Šelbi i izvadila nekoliko jelovnika. „Samo mi kažite šta hoćete, pa će neko od nas otići i donijeti vam. Oko jedan i petnaest? Tada imate pauzu između aromaterapije i vitaminskog tretmana lica.“ „Osjećam se kao da mi pretjerano ugađate.“ „Zbog toga smo ovdje.“ „Obožavam ovo mjesto. Iskreno, rezervisala sam ovdje tek da ne planinarim tri dana zaredom. Ali je sve tako fantastično, i svi su tako ljubazni. Mogu li da dobijem ovu miješanu zelenu salatu sa piletinom sa žara – a preliv neka bude zasebno. To bi mi uz jednu čašu šardonea stvarno zaokružilo divan dan.“ „Smatrajte da je sve sređeno.“ „Ona žena tamo naprijed, vlasnica, da li vam je majka? Ličite na nju.“ „Moja baka. Moja mama će vam srediti lice kasnije.“ „Vaša baka? Zezate me.“ Šelbi se nasmijala, oduševljena. „Reći ću joj šta ste rekli, pa ćete i vi njoj uljepšati dan. Nego, treba li vam još nešto?“ „Baš ništa.“ Žena je utonula u stolicu. „Samo ću da sjedim ovdje i odmaram.“ „Uradite tako. Saša će doći po vas za desetak minuta za obloge.“

Vratila se u salon sa osmijehom na licu, otišla pravo do stola da naruči hranu koju će preuzeti u jedan. Krenula je da se okreće prema baki kada ju je Džolin zaustavila. „To je lijep lak“ rekla je Šelbi, klimajući glavom prema nožnim prstima Džolin, ofarbanim u blistavu ružičastu. „Podsjeća me na božure moje majke. Zaboravila sam prije da ti kažem, a pobogu zar nisi prezauzeta ovdje, čula sam da petkom pjevaš u baru. Žao mi je što nisam mogla da dođem da te čujem, a onda sam čula šta se desilo, pa mi nije bilo žao što nisam tamo bila u petak. Mislim da bih dobila srčku ili nešto slično kada bih saznala da je neka žena ubijena odmah pored.“ Stavila je ruku preko srca kao da je čak i sada u opasnosti. „Čula sam da si je znala, je l’ to tačno?“ Šelbi je nakratko pogledala Melodi. „Znam da smatraš da je Melodi pouzdan izvor informacija – i da je Melodi uvjerena da ćeš pritisnuti svaki prekidač, okrenuti svako dugme koje ti ona kaže.“ „Stani, Šelbi, samo sam pitala...“ „Ono što je Melodi tražila da pitaš. Odgovor je ne, ne mogu da kažem da sam je znala.“ „Tvoj muž jeste“, rekla je Melodi. „Ali tako je, on i nije bio tvoj muž, zar ne?“ „Izgleda da nije.“ „Mora da se osjećaš užasno, što si tako prevarena.“ Nadovezala je Džolin na tu temu. „Pobogu, vjerovatno bih crkla da sam toliko godina živjela s nekim muškarcem, dobila dijete s njim, i otkrila da je sve vrijeme imao drugu ženu.“ „Još dišem. Valjda nisam osjetljiva kao ti.“ Krenula je da ode. „Ne radiš ništa važno“, počela je Melodi. „Htjela bih čašu gazirane vode, sa ledom.“ „Ja ću vam donijeti“, počela je Mejblin, ali ju je Melodi prostrijelila pogledom. „Ti si zauzeta bojenjem mojih noktiju. Šelbi može da to donese, zar ne, Šelbi?“ „Mogu. Hoćeš li ti nešto, Džolin?“ Džolin je imala toliko poštenja da se zacrveni. „Lijepo bi mi došla ledena voda, ako ti nije teško.“ „Nimalo.“ Okrenula se i otišla pozadi u malecku kuhinju. Razmisliće o tome kasnije, obećala je sebi, ali će sada donijeti prokletu vodu. Donijela je čaše i jednu pružila Džolin. „Hvala ti, Šelbi.“ „Nema na čemu.“ Kada je pružila drugu Melodi, Melodi ju je ćušnula rukom tako da se voda prelila preko ruba. „Eto, vidi šta si uradila!“ „Donijeću ti peškir.“ „Ove kapri pantalone su svilene, a sada su po njima fleke od vode. Šta ćeš da učiniš s tim?“ „Donijeću ti peškir.“ „Vjerovatno si to učinila namjerno jer nisam htjela da takve kao ti rade u mojoj prodavnici.“

„Prodavnici tvoje bake, tako je bilo kada sam posljednji put obavještena. I vjeruj mi, da sam to učinila namjerno, prosula bih ti cijelu čašu u krilo. Hoćeš li peškir, Melodi?“ „Neću ništa od takvih kao što si ti.“ Šelbi je znala da se cio salon utišao. Čak je i huk sušača prestao. Svako uvo je bilo načuljeno. Zato se osmijehnula. „Pobogu, Melodi, i dalje si prezriva i nadmena kao u srednjoj školi. Mora da je ozbiljan teret nosati naokolo to u sebi. Žao mi te je.“ „Žao ti je mene? Žao ti je mene!“ Melodi je bacila časopis tako da je bučno pao na pod. „Ti si ta koja je dopuzala nazad u Ridž podvijenog repa. I šta si donijela sa sobom?“ Glas joj je postao piskaviji, a bijes joj je izbijao u vidu crvenih fleka na obrazima. „Donijela sam svoju ćerku i malo osim toga. Užasno si se zacrvenjela Melodi, mislim da ti treba ova voda.“ „Nećeš ti da mi pričaš šta mi treba. Ja ću reći tebi. Ja sam mušterija. Ti samo radiš ovdje, čistiš. Nemaš ni bijednu vještinu da mažeš nokte ili upotrijebiš uvijač za kosu.“ „Bijednu.“ Šelbi je čula kada je Mejblin prošaptala tu riječ, vidjela krajičkom oka kako dugogodišnja radnica zatvara flašicu sa lakom boje korala iako je tek do pola obojila Melodine nožne nokte. „Melodi“, počela je Džolin, grickajući usnu pod nepokolebljivim pogledom Mejblin. Ali je Melodi samo odgurnula Džolininu ruku. „Bolje da pokažeš malo poštovanja prema mjestu odakle si i prema onome što se dešava od tvog povratka. Ko je kriv što je neka žena ubijena baš u našem gradu u petak uveče?“ „Što se toga tiče, rekla bih da je kriva osoba koja je povukla obarač.“ „To se ne bi ovdje desilo da nisi ti došla, i svi to znaju. Niko pristojan ovdje ne želi tvoje prisustvo. Ti si ta koja je pobjegla s nekim kriminalcem. I nemoj da mi kažeš da si mislila da si udata za njega. Lako je moguće da si varala ljude kao i on, a kada je umro i ostavio te u govnima, ti se vraćaš ovamo sa kopiletom.“ „Oprezno s tim, Melodi“, rekla je Šelbi kada je Džolin iznenađeno siknula. „Oprezno s tim.“ „Reći ću šta mislim, i šta skoro svi ovdje misle. Reći ću šta god hoću!“ „Ne, ovdje nećeš.“ Viola je prišla, čvrsto stegla Šelbinu ruku, uzela čašu vode koju je ova još držala – i koju se spremala da podigne – iz njene ruke. „Upravo sam te spasla da ne budeš pokvašena ili nešto još gore, pošto vjerujem da se Šelbi spremala da učini ono što bih i sama voljela da uradim, a to je da te iščupam iz te stolice i izlupam te po glavi, ti nevaspitana, zlobna, jadna djevojko.“ „Da se niste usudili tako da mi govorite! Ko zamišljate da ste?“ „Ja sam Viola Makni Donahju, i ovo je moja radnja. Govoriću ti baš onako kako zaslužuješ, a bog dragi zna da je neko trebalo to odavno da ti kaže. Reći ću ti, reći ću objema, da vučete svoja lijena, bijedna dupeta iz stolica i iz mog salona. Ustanite i izađite i ne vraćajte se ovdje.“ „Nismo gotove“, zaustila je Melodi. „Vi ste gotove, završeno je i gotovo za sva vremena. Današnje nećete da platite. A sad se nosite iz mog salona. Nijedna od vas više neće ući na ona vrata.“ „Oh, ali gđo Vi! Kristal mi pravi frizuru za moje vjenčanje.“ Suze su navrle u Džolinine oči. „Ranije sam rezervisala cio dan.“

„To više ne važi!“ „Ne brini zbog toga, Džolin.“ Melodi je uzela časopis zaboravljen u Džolininom krilu, bacila ga na drugi kraj prostorije. „Možeš prosto da platiš Kristal da dođe kod tebe.“ „Nema tih para“, upala je Kristal. „Oh, ali Kristal...“ „Sram te bilo, Džolin.“ Kristal se sagnula i dohvatila časopis. „Već smo navikli na takve gadosti od Melodi, ali tebe treba da je sramota.“ „Ne trebaš nam“, prasnula je Melodi na Kristal dok je Džolin ridala. „Jedva da si malo bolja od najgore prostakuše. A ne treba nam ni ovo mjesto. Ovdje dolazim samo iz lojalnosti da podržim lokalne firme. Ima puno drugih mjesta gdje se može otići, otmjenijih od ovog.“ „Nikada nisi naučila šta je otmjenost“, prokomentarisala je Viola dok je Melodi uzimala cipele. „To je bruka, ako se ima u vidu tvoja baka. Biće strašno razočarana kada je pozovem i kažem joj kako si se ponašala u mom salonu, šta si rekla mojoj unuci. Šta si rekla za moje praunuče. To će ti zapušiti usta“, dodala je kada je malo bijesnog crvenila nestalo sa Melodinih obraza. „Sigurno si zaboravila da tvoju baku znam više od četrdeset godina. Veoma poštujemo jedna drugu.“ „Kažite joj šta god hoćete.“ „Oh, hoću. A sad, vuci tu svoju guzicu druge pratilje iz mog salona.“ Melodi je odjezdila dok se Džolin dizala. „Oh, Melodi, sačekaj! Oh, gđo Vi!“ „Nju si odabrala za druženje, Džolin. Možda je vrijeme da malo odrasteš. Hajde sada, idi.“ Jecajući je otrčala do vrata. Poslije nekoliko trenutaka tišine, nekoliko ljudi – zaposlenih i mušterija – počelo je da aplaudira. „Kunem ti se, Vi.“ Žena u Violinoj stolici je okrenula stolicu za pola kruga. „Uvijek sam govorila da je odlazak kod Vi zabavniji od gledanja TV sapunica.“ Pošto je već bila tu, Šelbi je uzela nazad vodu i popila je. „Izvini, bako. Nisam htjela da je ošamarim. Htjela sam da je izvučem iz stolice i zviznem je pravo u lice. Niko neće tako da govori o mojoj bebi.“ „Ni o mojoj.“ Viola je jednom rukom zagrlila Šelbi. „Hoćeš li stvarno da pozoveš njenu baku?“ „Nema potrebe. Vjeruj mi da ona ovog časa zove Flo, i svašta joj priča. Flo voli tu djevojku, ali je i ona poznaje. Biću pozvana u narednih pola sata. Mejblin, Lorili, uzmite svoj uobičajeni procenat za pedikir iz kase.” „Ne, gospođo“, rekle su, gotovo istovremeno. „Nije potrebno“, dodala je Mejblin, „Viola, ne izluđuj me i ne tjeraj me da kažem još nešto. Ta djevojka ima sreće što je nisam ubola makazama za zanoktice. Šelbi, pričala je te bljuvotine o tebi posljednjih pola sata. Nije mi žao što sam je posljednji put vidjela ovdje. Uvijek mi zakine na napojnici.“ „Džolin nije tako loša kada dođe sama“, dodala je Lorili. „Ali zajedno su neizrecivo zlobne.“ „U redu onda.“ Uz tračak ponosa pored zaostalog bijesa, ona je klimnula. „Sve častim ručkom.“

„Ručkom!“ Šelbi je pogledala na sat, pa odahnula s olakšanjem. „Treba da odem dolje do Picaterije, donesem mušteriji salatu i prokrijumčarim čašu vina. Mogu da donesem i ostalo ako svi zajedno naručite. „Napravićemo našu proslavu“, objavila je Kristal. „Guzica druge pratilje.“ Prasnula je u smijeh. „Gđo Vi, kunem vam se da vas volim do izbezumljenja i nazad. Dvaput.“ „I ja.“ Šelbi je naslonila obraz na Violin. „I ja.“ *** Ubistvo i Melodino izbacivanje iz salona su se nadmetali za titulu najsočnije teme u lokalnom tračarenju. Iako je tačno da u Ridžu nije bilo ubistva tri godine, skoro četiri, otkad je Barlou Kejt ubio svog šuraka – i ranio dva prolaznika – u svađi oko partije bilijara u baru Šejdiz, niko nije poznavao onu ženu koja je sada u hladnoj komori u dograđenom dijelu pogrebnog zavoda koja služi kao patologovo radno mjesto. Svi znaju Melodi i Violu, pa je ta priča bila glavna kod većine. Taj incident je postao još aktuelniji u utorak ujutru, kada se raširio glas da je Florens Piedmont izgrdila unuku i naredila joj da se izvini i Šelbi i Violi. Cio Ridž je zaustavio dah i čekao da vidi hoće li se Melodi povinovati. „Ne treba mi njeno izvinjenje.“ Šelbi je redala čiste peškire pored mjesta za šamponiranje. „Neće tako misliti, pa u čemu je onda poenta?“ „Njena ponuda, bilo da tako misli ili ne, i tvoje prihvatanje će omogućiti da se njena baka bolje osjeća.“ Za promjenu je Viola sjedila u stolici dok joj je Kristal farbala izrastak. „Valjda mogu da se foliram da prihvatam fol izvinjenje, ako do toga dođe.“ „Možda će proći neki dan, ali doći će. Ta djevojka zna odakle može da dobije najjaču podršku. Danas nije gužva. Zašto ne daš Mejblin da ti uradi fini pedikir? Bilo bi fino da imaš lijepe nokte za tvoj večerašnji izlazak sa Grifinom.“ Kristal i Mejblin, trenutno jedine još prisutne u salonu, skrenule su poglede na Šelbi. „Nisam sigurna da će zapaziti moje nokte na nogama, i inače.“ „Muškarac koji je zainteresovan za ženu zapaža sve na početku.“ „To je tačno“, složila se Kristal. „A kada si njihova neko vrijeme neće paziti ni ako ti izraste još komplet noktiju i ofarbaš ga u sve dugine boje. Naročito ako je na televiziji utakmica a pivo im je pri ruci.“ „Imamo neke stvarno lijepe proljetne boje“ dopunila je Mejblin. „Tu je noćno plavetnilo. Skoro ista kao boja tvojih očiju. Imala sam tri manikira jutros i samo jedan pedikir zakazan za cio dan. Voljela bih da ti to uradim, Šelbi.“ „Ako bude vremena, lijepo bi bilo. Hvala ti, Mejblin.“ „Šta ćeš da obučeš? Za izlazak sa Grifom?“ upitala je Kristal. „Ne znam. Zapravo, uglavnom idem tamo da mu vidim kuću. Uvijek sam voljela to staro mjesto i pitala se šta radi s njim.“ „Pošto ti sprema večeru, treba da obučeš nešto lijepo.“ Šelbi se okrenula baki. „Sprema mi večeru? Otkud to znaš?“

„Jer je svratio do mene u nedjelju popodne i pitao, onako neobavezno ima li nešto što naročito voliš da jedeš, ili nešto što naročito ne voliš.“ „Mislila sam da će samo donijeti nešto.“ Sada nije znala da li treba da je polaskana ili nervozna. „Šta pravi?“ „Mislim da to treba da bude njegovo iznenađenje. Treba da obučeš lijepu haljinu. Ništa luksuzno, samo lijepo. Imaš dobre noge, djevojko! Dobre duge noge. To si dobila od mene.“ „I lijep veš.“ „Kristal!“ Mejblin se zacrvenila i počela da se kikoće kao djevojčica. „Žena treba da nosi lijep veš i inače svakog dana, a naročito kad ide da se nađe sa nekim. Tako se gradi samouvjerenost, valjda. A i uvijek je najbolje biti spreman.“ „Ako hoću da se Džekson napali, samo treba da obučem crni grudnjak i gaćice.“ „Oh, bako.“ Postiđena, Šelbi je zabila lice u šake. „Da nisam umjela da ga napalim, ne bi ti bila ovdje. Čini mi se da tvoja mama kaže da tvoj tata najviše voli ponoćno plavu kada je riječ o vešu.“ „Idem pozadi da provjerim stvari.“ „Koje stvari?“ raspitivala se Viola. „Sve ono što nema veze s tim da mi se roditelji ili baka i deka napale.“ Otišla je brzo, ali je ipak čula brz ženski smijeh iza sebe. Odabrala je da joj nokte na nogama oboje u tamnu ljubičastoplavu, a na Kalino insistiranje je obukla haljinu boje narcisa. I pošto nije mogla to da istjera iz glave, ispod nje je nosila bijeli grudnjak sa malim žutim pupoljcima utkanim u rubnu čipku, i takve gaćice. Mada ih niko neće vidjeti, ali će možda pojačati samopouzdanje. Kada se obukla, Kali joj se okačila za nogu. „Hoću i ja da idem na izlazak sa Grifom.“ Pošto je očekivala nešto slično, imala je spreman odgovor. „Zašto mi ne povedemo Grifa na izlazak, možda u nedjelju popodne? Možemo da ga odvedemo na izlet. Možemo da spremimo pečeno pile i limunadu.“ „I čokoladne bombice.“ „Obavezno čokoladne bombice.“ Podigla je Kali prije nego što je otišla. „Zar to ne bi bilo zabavno?“ „A-ha. Kada je nedjelja popodne?“ „Za svega nekoliko dana.“ „Ala lijepo izgledaš!“ uskliknula je Ada Me. „Zar tvoja mama ne izgleda lijepo, Kali?“ „A-ha. Ide na izlazak sa Grifom, a mi ga kao izlazak vodimo na izlet u nedjelju popodne.“ „Oho, meni to zvuči kao najbolje vrijeme. Ne znam da li će ona sprava za praljenje mjehurića koju tvoj djed postavlja u dvorištu biti zabavna kao sve ovo.“ „Pravljenje mjehurića?“ „Što ne odeš da vidiš?“ „Idem da pravim mjehuriće, mama. Ćao.“ Poljubila je Šelbi u obraz, izmigoljila se i jurnula kao raketa, dozivajući djeda. „Stvarno cijenim što opet paziš na nju, mama.“

„Uživamo u svakom minutu toga. Mislim da je tvoj tata uzbuđen oko mjehurića koliko i ona. Lijepo se provedi večeras. Imaš li kondom u tašnici?“ „Oh, mama.“ Ada Me je samo izvadila jedan iz džepa. „Za svaki slučaj. Stavi to u tašnicu, i imaću jednu brigu manje.“ „Mama, samo idem da vidim njegovu kuću i večeram.“ „Stvari se događaju, a pametna žena je spremna kada se dese. Budi sada pametna žena, Šelbi.“ „Da, gospo. Neću kasniti.“ „Ostani dokle god hoćeš.“ Sa kondomom zavučenim u tašnu, Šelbi je pošla. Upravo je otvarala vrata kombija kada je Forest zakočio. „Kud si pošla u toj žutoj haljini?“ „Samo da večeram sa Grifom.“ „Gdje?“ Zakolutala je očima. „U njegovoj kući jer hoću da je vidim, i kasniću ako kreneš da me propituješ sve živo.“ „Sačekaće on. Šerif mi je odobrio da ti kažem. Ričard nije bio ni Drejk Brimli.“ Puls joj je ubrzao. Zapravo je osjetila knedlu u grlu. „Kako to misliš?“ „Džejk Brimli, sa brojem osiguranja koji je on koristio, umro je sa tri godine, tamo 2001. Ričard je napravio dokumenta, ili je platio da mu ih naprave.“ „Misliš... koristio je to ime, ali nije bio ta osoba?“ „Tako je.“ „Ko je onda bio? Pobogu, koliko imena može jedan čovjek da ima?“ „Ne mogu da kažem – ne znam“, ispravio se Forest. „Radimo na tome. Učiniću šta god mogu da to otkrijem, Šelbi. Računam da hoćeš da znaš, ovako ili onako.“ „Htjela bih. Ne znam kako da raskrstim s tim dok ne saznam. Da li ste našli još nešto u vezi sa ubistvom?“ „Zapravo, neko se prijavio danas. Ona je bila na parkingu – na zadnjem sjedištu sa još nekim. Nekim ko nije njen muž. Dok su oni bili zauzeti nečim što je stvorilo sloj magle na prozorima, čula je bučan prasak. Vremenski se uklapa da je riječ o pucnju. Izronila je iz svoje aktivnosti dovoljno dugo da primijeti nekoga kako ulazi u auto, i odlazi svega neki sekund kasnije.“ „Pobogu, vidjela je ubicu?“ „Ne baš. Misli da je muškarac, ali nije nosila naočare u tom času, pa nije dobro vidjela. Ne bismo imali ni toliko da njena savjest nije nadvladala njen osjećaj krivice. Ono što imamo je vjerovatno muškarac koji ulazi u taman auto, možda džip. Nemamo marku ni model ni broj, ali ona misli da je crn ili teget, i sjajan. Stekla je utisak da je to nov auto, ali nije sigurna.“ „Šta je sa muškarcem sa kojim je bila? Zar nije on nešto vidio?“ „Nisam rekao da je bila sa muškarcem.“ „Oh.“ „Što je dio problema oko toga da se prijavi. Recimo samo da je druga osoba bila vrlo zauzeta ispod nivoa prozora u to vrijeme, pa nije vidjela ništa.“ „U redu. A Harlou?“

„Ništa oko toga. Pažljivo vozi tamo do Grifa, Šelbi. Pusti mi poruku kada stigneš.“ „Oh, zaboga, Foreste.“ „Ako nećeš da te zovem kada možda budeš... zauzeta, pusti mi poruku kada stigneš. Idem da vidim mogu li da se ogrebem za ostatke hrane.“ „Eno ih pozadi“, dobacila mu je dok je odlazio prema kući. „Ćale je Kali spremio napravu za mjehuriće.“ „Stvarno? Vjerujem da ću uzeti pivo i pridružiti im se. Pusti poruku.“

16 Stala je na početku kratke ulice koja vodi do stare kuće Triplhornovih, osvježila sjaj na usnama i kritički se pogledala u retrovizoru. U redu, nema više podočnjaka, a i sva boja na njenom licu ne potiče od rumenila koje ju je baka natjerala da isproba. Njena kosa, onako razbarušena vjetrom, dodavala je primjesu spontanosti. Zar nije najbolje ostati spontan? zapitala se. Pa udahnula. Nije bila na izlasku – pravom, a šta god ona pričala ovo je izlazak po redu i propisu – otkada je odletjela za Vegas sa Ričardom da se uda. Ili je bar tako vjerovala. Izlazila je dosta prije toga, naravno, podsjećala je sebe, tokom srednje škole i koledža. Ali je sve to bilo neodređeno i maglovito usljed ogromnog razmaka između tada i sada. I on joj sprema večeru, što ovo čini ozbiljnim izlaskom, zar ne? Natjerala je sebe da se vrati kroz taj ogromni razmak, nazad u maglovito. Ne može da se prisjeti nijedne jedine prilike da joj je neki muškarac spremio večeru. Možda to stvar ipak ne čini ozbiljnom. Kada prođu srednja škola i koledž, možda je to ono što ljudi, odrasli, rade povremeno. A ona to preuveličava u svakom slučaju. Napravila je zaokret, poskakivala niz uski puteljak – očigledno nešto što se još nije potrudio da popravi – a onda opet zaustavila auto i pogledala. Oduvijek je obožavala šarm ove stare kuće, ono kako je ušuškana u zelenilo, kako se pruža malo prema zaklonjenom potoku. Utvrdila je da je sada samo još šarmantnija. Raščistio je spolja, što je bitno promijenilo utisak. Izgleda da je mlazom velikog pritiska isprao stari kamen – i isfugovao spojeve, pa se ističe u raznim nijansama smeđe i zlatne na uzvišici među drvećem. I stavio je živopisne nove prozore, dodao jedna vrata umjesto polomljenih prozora pred onim što je pretpostavila da mora biti glavna spavaća soba sudeći po dodatoj nadstrešnici od kovanog gvožđa bronzane boje. Ostavio je večinu divnih starih stabala, javore i hrastove čije se zelenilo zatamnilo u onu tamnozelenu ljetnju nijansu, i dodao nekoliko drenova, sada rascvjetanih i još nježno zelenih. Raščišćavanje žbunja i korova duž temelja je morao biti težak, naporan, čak i gadan posao. Koliko god vremena da je uložio, to se isplatilo jer su mlade azaleje i rododendroni preplavili bojom kamene rubove, dok je starije cvijeće, ono divlje, bilo zastupljenije pozadi u zelenim sjenkama.

Sličnu terasu je pravio i sa udaljenije strane, prateći nagib zemljišta djelimično urađenim kamenim zidovima koji su oponašali nijanse kuće. Zamišljala ju je gotovu, ispunjenu domaćim žbunjem i cvijećem. Isuviše šarmirana da bi bila nervozna, ostavila je kombi iza njegovog kamioneta, uzela rasad planinskog lovora koji je ponijela na poklon domaćinu i prišla širokim ulaznim vratima. Divila se drvenim stolicama ofarbanim u tamnozelenu, grubom drvenom stolu – panju koji je sigurno isplanirao za to i ostavio – između njih. „Čuo sam kad si došla.“ „Već sam se zaljubila u ovu kuću. Mora da ti je trebalo mnogo dana ispunjenih znojem da središ zemljište oko kuće, svo ono staro žbunje i vrijes.“ „Nekako mi je bilo mrsko da uništavam vrijes. Dodaje element ’Uspavane ljepotice’ ovom mjestu. Divno izgledaš.“ I on je izgledao prilično zanosno, svježe obrijan kako se čini, sa blago izblijedilom plavom košuljom i podvrnutim rukavima. Uzeo ju je za ruku da je povede unutra. „Drago mi je što vidim da nemaš ništa protiv biljaka, pa ćeš moći da nađeš mjesto za ovo.“ „Hvala. Samo ću...“ „O, bože.“ Šokiranost njenog tona ga je navela da pogledom pomamno potraži nešto poput monstruozno velikih vučjih paukova koje je nedjeljama uklanjao iz kuće. Ali kada se ona istrgla i okrenula ka njemu, osmijeh joj je prosto blistao. „Ovo je predivno. Grifine, ovo je predivno!“ Srušio je pregradne zidove, tako da je ono što je nekada bilo mračni hodnik sada postalo široko predvorje koje se neosjetno stapalo sa prednjom sobom sa kaminom čiju je prednju stranu napravio od lokalnog kamena. Svjetlo rane večeri je dopiralo kroz prozore bez zavjesa na blistavi hrastov pod u tamnom tonu. „Ovaj prostor ne koristim mnogo za sada, pa sam samo ubacio neki stari kauč i nekoliko stolica. Nisam smislio u koju boju da okrečim, pa... i nisam.“ „Riječ je o prostoru“, rekla je diveći se. „Virkala sam kroz stare prozore toliko puta, čak su me jednom izazvali da razbijem prozor i prođem kroz cijelu kuću. Da li su ovo originalni podovi?“ „Aha.“ Svaki njihov djelić ga je činio zadovoljnim. „Trebalo je dosta rada, ali original je najbolji ako može da se sačuva. I ivične letvice sam koristio originalne gdje sam mogao, kopirao gdje nisam.“ „I onaj medaljon na plafonu. Nedjeljama sam sanjala o njemu nakon ulaska ovdje. Mala lica oko kruga.“ „Lijepo i jezivo. Nisam našao pravi luster koji bi se uklopio tamo.“ Kao i Šelbi, i on je pogledao gore u gipsani medaljon. „Moram da naletim na ono pravo.“ „Mora da izgleda starinski. Ovdje ne smije da bude ništa što djeluje blistavo i novo. Pa, kuhinja i kupatila, to je jedno, ali ostatak... A ja ti pričam o tvom poslu iako je očigledno da tačno znaš šta treba da uradiš. Hoću da vidim sve.“

„Nisam još stigao do svega. Neke prostore sam započeo, pa zaključio da nisam u pravom raspoloženju. Tjeraj dalje i sigurno ćeš nešto napraviti naopako, ili bar napola sjebati.“ Ovu sobu treba da ofarba u toplu, bogatu zlatnu – ni suviše svijetlu ni suviše tamnu, bogatu staru zlatnu. I da prozore ostavi nezaklonjene da se istaknu predivni ramovi, i... I ona mora da prestane da mu preuređuje kuću u svojoj glavi. „Sve ovo radiš sam, zar ne?“ „Ne.“ Opet ju je uzeo za ruku, počeo da je vodi prema zadnjem dijelu kuće. „Mat je bio rob – spreman je da radi za pivo – kada nađe vremena. Forest, takođe. Klej je uletio nekoliko puta. Moj otac je dolazio, pomagao mi nedjelju ili dvije kada je stigao. I moj brat. Moja mama je pomagala u raščišćavanju trnja, i rekla mi je da joj za to dugujem više nego za četrnaest sati porođajnih muka.“ „Klozet ovdje“, dodao je kada se nasmijala. Virnula je unutra. „Pogledaj taj lavabo. Baš je kao starinski lavabo na postolju. Kao da je mogao ovdje biti oduvijek I onaj starinski bronzani premaz na sanitarijama i svjetlu se divno uklapa. Imaš odličan osjećaj, Grife, i za boje. Ostavljaš toplo i prirodno. Ovoj kući ne treba drečavo i sjajno. „Šta je ovdje?“ „Alat i materijal, uglavnom.“ Pomislio je Ma šta, dođavola? i otvorio stara klizna vrata. „Kakve divne visoke tavanice“, rekla je, očigledno nimalo uznemirena zbog gomila alata i drvene građe, velikih rolni i obilja prašine. „I još jedan medaljon na plafonu. Pretpostavljam da znaš da se priča da je prvi g. Triplhorn imao skoro dva metra, pa je kuću pravio prema sebi. Radi li kamin?“ „Ne sada. Treba rada, i vjerovatno dovod plina, nešto što ne izgleda kao dovod za plin. Obnavljanje cigala, ili možda da se ponovo napravi od lisnaca ili granita. Sada je trošan i kruni se.“ „Šta će ovo biti?“ „Možda biblioteka. Stiče se utisak da kuća poput ove treba da je ima.“ Pošto je sliku već imao u glavi, počeo je da gestikulira. „Ugrađeni plakari sa obje strane kamina, bibliotekarske merdevine, nešto takvo. Veliki kožni kauč, možda luster od mliječnog stakla, ako nađem pravi. Jednog od ovih dana“, rekao je i slegnuo ramenima. „O nekoliko drugih soba ovdje dolje se još premišljam. Nisam htio sve da otvaram. Otvoreni koncept je jedno, gubljenje originalnih dosjetki i šarma nešto drugo.“ „Izvukao si najbolje iz oba. Ovdje možeš da napraviš lijepu dnevnu sobu, ili radnu sobu, gostinsku sobu.“ Zagledala je još jednu praznu sobu. „Tako je divan pogled kroz prozore na ono drveće, i baš na onu malu krivinu potoka. Ako ovdje napraviš radnu sobu, možeš da gurneš radni sto nasred sobe da bi gledao napolje, a da ti leđa ne budu okrenuta vratima. Onda bi mogao... I opet to radim.“ „Samo nastavi. To je dobra ideja.“ „Pa, trebalo je da postanem senzacionalna pjevačica, ali mi je dizajn enterijera bio rezervni plan. Odslušala sam nekoliko časova na koledžu.“ „Stvarno? Zašto ne znam za to?“ „To je bilo davno.“

„Iskoristiću te. Ali u ovom času, donijeću ti vino.“ „Neće mi smetati čaša.“ Samo jedna, pomislila je, uz dovoljno vremena da sagori prije nego što opet sjedne u kombi. „Nešto stvarno dobro miriše. Nisam očekivala da ti...“ Prekinula je u čudu. Sve se samo otvorilo. Tamo gdje je pamtila da je vidjela lavirint soba, štrokavu trpezariju odvojenu zidovima i vratima od male i još štrokavije kuhinje, ono što je pretpostavljala da su odaje za služavke i kuvare, sada je stajao jedan predivan prostor koji je brda, drveće, potok donio unutra kroz staklene zidove. „Mislim da sam ovdje unio malo sjajnog i napadnog.“ „Ne, ne, nije napadno. Predivno. Pogledaj veličinu tog seoskog lavaboa. I obožavam što si stavio staklena vrata na toliko ormarića.“ „Iako je većina i dalje prazna.“ „Napunićeš ih vremenom. Navaliću na buvljake i kućne rasprodaje, naći neki stari pribor za jelo. Možda stare čajnike ili šolje i izložiti ih u ove tamo. I...“ Zaustavila se prije nego što preuredi kuću od dna do vrha. „Tako je lijep prelazak iz trpezarijskog dijela ovdje i onog, nagađam, dijela za odmor. Mogao bi da živiš samo u ovoj prostoriji. Toliko prostora za radne površine. Šta je ovo?“ „Lisnac.“ „Stvarno je savršen, zar ne? Tako je ukusan. Moja mama bi zaplakala za tom površinom za kuvanje. Sviđaju, mi se svjetla, blijedonarandžasti ten naspram bronze. Ti si projektovao sve ovo?“ „Doprinijeli su moj tata, Mat, nekoliko inženjera koje poznajem. Jedan arhitekta. Kada odrasteš uz preduzimača, obično uspostaviš veze.“ „Pa ipak, ovo je tvoje djelo. Osjeća se na tebe. Iskreno, nikada nisam vidjela ljepšu kuhinju, koja se pri tome tako lijepo uklapa u kuću. Imaš sve što ti treba, ali je prisutan karakter. Ovdje bi mogao da primiš pola Ridža. Sigurno je zadovoljstvo kuvati u njoj.“ „Ne kuvam mnogo. “ Povukao se za uvo. „Ali sam zaključio ako ikada dođem do kuće, napravim kuhinju po svom, krenuću na zlato i vidjeti mogu li da ga dosegnem. Kuhinja je srce kuće.“ „Jeste, a ova ovdje je velika i divna.“ „Još nisi vidjela ono najbolje.“ Pružio joj je čašu vina, podigao svoju, pa otišao do zida sa vratima. Kada ih je otvorio, cio zid se složio kao harmonika, sklonio se u stranu i eksterijer uveo unutra. „Oh, to jeste ono najbolje. To je fantastično. Po toplim noćima i sunčanim jutrima možeš prosto da ih ostaviš otvorena. I za zabave.“ Izašla je i uzdahnula. „I dalje ima ovdje dosta posla. Jedva da sam načeo ovaj dio zemljišta.“ „Ovaj vidik je nenadmašan.“ I sada sa njom, gledao je preko još uvijek žbunovitog dvorišta u velike zelene kupole. Dizale su se, blage i meke, na svjetlu smiraja. „Jeste. U bilo koje doba“, dodao je. „Prije nekoliko mjeseci sam gledao u snijeg, i ostao je bijel ili srebrnosiv na visinama do aprila. A prošle jeseni?

Nikada nisam vidio takve boje, a u Merilendu imamo prilično slikovito lišće. I to kilometri toga. Kilometri toga koji se kotrljaju u nebo? Svakog dana tokom nekoliko nedjelja, to je prosto omamljivalo.“ On ovo obožava, shvatila je, i više od toga, razumije. Stara kuća Triplhornovih je imala sreće što se on tu uselio. „Možeš da čuješ žubor potoka“, rekla je i uvidjela da je taj zvuk romantičniji od violina. „Ovdje bi mogao da napraviš velike cvjetne leje, posadiš nešto što privlači leptire i kolibrije. A ima dovoljno sunca da možeš da posadiš začinsko bilje odmah pred kuhinjom – za prilike kada riješiš da kuvaš.“ „Možda možeš da mi pomogneš da to osmislim.“ „Prilično sam tvrdoglava za takve stvari.“ Podigla je lice prema vjetriću. „Treba da posadiš neke cvjetne povijuše, i nabaviš one cijevi što lijepo zvone na vjetru za onaj stari hrast. Nešto što daje dubok, muževan ton, i nekoliko hranilica za ptice – ali njih treba da staviš iznad trema inače bi medvjedi mogli da te posjete.“ „Bolje ne. Vidio sam nekoliko njih kako tumaraju po šumi – kada sam zagledao. To je dovoljno blizu za mene, što se tiče medvjeda.“ „Zavidim ti na ovom mjestu, Grife. Kakav osjećaj stvara, kako izgleda, koliko ima potencijala i dugog istorijata. Dopada mi se da pripada nekome koga znam, a još više, ko zna šta da učini sa njim. Nisam shvatala da si ovako dobar.“ „Je l’ tako?“ Nasmijala se, odmahnula glavom i okrenula se ka njemu. „Htjela sam da kažem, znam da si dobar u svom poslu. Vidjela sam to, vidim šta ti i Mat radite za mamu. Ali ovo nije samo da nešto promijeniš, ili ga učiniš boljim, ljepšim ili funkcionalnijim. Ovo je vražanje u život nečega što su mnogi smatrali mrtvim.“ „Dunulo mi je da pogledam ovo imanje, pa sam se zaljubio na prvi pogled.“ „Mislim da je čučalo ovdje i žudilo svih tih godina, pa ti je ljubav sigurno uzvraćena.“ „Ne znam šta miriše tako dobro, ali se nadam da će izdržati još malo. Voljela bih da sjedim ovdje neko vrijeme.“ „Izdržaće. Daj mi samo sekund.“ „Šta se sprema?“ upitala je kada je otišao da isključi šporet. „Nadam se da će biti makaroni sa ljutim paradajz sosom, crnim maslinama i bosiljkom.“ Smješkala se dok se vraćao do nje. „I kako si znao da je to jedno od mojih omiljenih jela?“ „Vidovit sam?“ „Ne bih rekla. Baš slatko od tebe što si saznao šta volim i potrudio se oko toga.“ „Možeš mi reći da sam sladak nakon jela, za slučaj da bude užasno.“ A to je, bio je spreman da prizna, nešto što ga zaista brine. „Kanole nisam ja spremao pa bi trebalo da one valjaju.“ „Imamo kanole?“ „Koje nisam ja spremao, a nisam spremao ni italijanski hljeb. I salata je kupovna. Makaroni su vrhunac mog umijeća.“ „Ti si prvi muškarac koji mi sprema večeru, i to zvuči savršeno.“ „Šta?“

„Prosto zvuči savršeno.“ „Ne to, ono drugo.“ Zavrtio je prstom kroz vazduh, dajući joj znak da premota. „Ja sam prvi muškarac koji ti sprema večeru?“ „Pa, moj tata, naravno, i djed je napravio neke herojske roštilje za sve ove godine.“ „Ja... Da sam znao da ti je ovo prvo, kupio bih neke luksuzne tanjire ili tako nešto.“ „Ne želim luksuzne tanjire. Jela sam iz luksuznih tanjira. Hrana ima isti ukus kao i inače.“ Razmotrio je to na tren. „Imam dva pouzdana rješenja šta da spremim kada hoću da impresioniram neku ženu. Jedno je običan komad mesa na žaru, ogromni pečeni krompiri i uvijek popularna miješana salata. Drugo je, kada ozbiljno hoću da impresioniram, piletina u vinu. To mi prilično dobro ide.“ „Zašto ne jedemo piletinu u vinu?“ „Jer nisam htio standardna rješenja sa tobom. I nisam to učinio čim si se vratila jer sam htio da ti dam vremena da se prvo adaptiraš. Uzeo je vinsku čašu od nje, spustio je, spustio svoju pored, pa je privukao. Pomislio je da ona miriše kao planinski zalazak sunca. Svježe, s povjetarcem i blistavim rubovima. Prošao je prstima kroz njenu dugu, raskošnu kosu, sve ona kovrdže koje padaju. I podsjetio sebe da uspori, da ne žuri, dok je spuštao usne na njene. Odmakao se. „To je bilo tek za slučaj da si pomislila da sam zaboravio da te dočekam poljupcem.“ „Nisam mislila... Ne mogu. Nemoj... Oh, dođavola. Dođavola.“ Sljedeće čega je bio svjestan jeste da je odjednom živnula uz njega. Oborila ga je nazad na pete, istjerala mu svaku razumnu ideju iz glave i razgorela mu krv jednim odsječnim potezom. Posrnuo je unazad dva koraka dok nije povratio ravnotežu, i zagrlio je objema rukama da oboje ne padnu sa trema. I jedva se obuzdao da joj ne cimne haljinu naviše i preko glave. Ona je zemljotres, eksplozija neobuzdane vreline koja isijava na sve strane. Njegov se mozak zagušio u pepelu i dimu. Okrenuo ju je, pribio je uz stub. Sada kada su mu ruke bile slobodne, upotrijebio ih je, zavukao ih pod njenu haljinu, prelazio preko butina, preko vreline, opet nazad. Uzdrhtala je, zajecala uz njegova usta, a onda zamalo iskidala posljednju tanku nit njegove kontrole kada je počela da ljulja kukovima uz njega. Morao je da se odmakne. „Sačekaj.“ Čvrsto ga je uhvatila za kosu i privukla njegove usne nazad na svoje. „Zašto?“ Izgubio se opet, na trenutak, na cio život. „Sačekaj“, ponovio je pa položio čelo na njeno. „Diši.“ „Dišem.“ „Ne, ja. Mislim na sebe.“ Udahnuo je, pa opet. „U redu.“ Ona je to očito shvatila kao zeleno svjetlo jer ga je opet privukla. „Ne, hoću da kažem...“ Riješio je svoju dilemu time što ju pridigao, držao je uz sebe. Isuse, zar mora da bude tako duga i meka i vitka baš u ovom času? „U redu. Udahnućemo. Samo ćemo nekoliko puta udahnuti.

Ruke su mi mirne, pomislio je. Kao kamen. Jebene stabilne ruke kao u hirurga. Pa zašto onda sada podrhtavaju? Uhvatio je njima njena ramena, odmakao je na dužinu ruku. Samo gledaj u nju, pomislio je, u te krupne, zasjenjujuće oči, skoro purpurne na sve slabijem svjetlu. Podsjetio je sebe kako je njoj bilo gadno, kako joj je gadno još uvijek. „Možda bismo trebali... Ne želim da te požurujem.“ Nešto je sijevnulo u tim zamračenim očima, i dovelo do toga da mu grlo postane suvo kao barut. „Da li si stekao osjećaj da me požuruješ?“ „Ne znam. Možda. Stvar je u tome, ako ne zastanemo na minut, udah... nešto, završićemo goli na tremu.“ „U redu.“ „Dobro, dakle... “ Spustio je ruke, oprezno se odmakao za pola koraka. „Zastaćemo na minut.“ „Mislila sam, u redu je ako završimo goli na tremu.“ Opet je ostao bez daha. „Ubijaš me, Crvena.“ „Znam da sam imala ono što bismo mogli nazvati podugačak prazan hod, ali su mi prilično jasni znaci i signali kada me muškarac želi. A i da nisu, prilično jasno si rekao da me želiš onog dana u kuhinji moje mame uz kolu.“ „Da te ne želim bio bih idiot, a moja majka je ponosna što nije odgojila nijednog idiota.“ „Želim i ja tebe. Što znači da su to dobre vijesti za sve.“ „To su... da, nevjerovatno dobre vijesti – a i ja sam primao te znake i signale bez greške. Stvar je u tome, ako se imaju u vidu okolnosti, plan je bio da te smekšam donekle večerom ovdje, i navedem te da izađeš sa mnom još par puta, pa da te onda odvedem u krevet.“ Oslonila se na stub, klimnula glavom. Nešto što je prepoznao kao uživanje u situaciji joj se pojavilo u očima. „I nagađam da voliš da praviš planove, lične i profesionalne?“ „Stvari se bolje odvijaju, obično, kada tako radiš.“ „Ne voliš iznenađenja?“ „Nemam ništa protiv njih.“ Srećan Božić. Srećan rođendan. Hajde da se poskidamo na tremu. O, bože. „U redu su“, uspio je da kaže. „Ali ti je možda potreban koji minut da se privikneš na iznenađenje.“ „Očigledno.“ Sada se ona smješkala, polako i nehajno. Zatamnjene oči, magična kosa sirene, tijelo dugo, dugo kao stabljika ruže. Da, ona ga ubija. „Hoćeš li da čuješ moj plan?“ upitala je. „U neku ruku je nastao u trenutnom nadahnuću, ali mislim da može da upali.“ „Pretvorio sam se u uvo.“ „Moj plan je da prosto preskočimo sve to smekšavanje sa večerom i još nekoliko izlazaka. Vratićemo se na to ako oboje želimo nakon što ostanemo goli na tremu.“ „Ti si čisto iznenađenje. Ali ne.“ Uzdahnula je. „Ti si tvrd orah, Grifine.“

„Mislio sam da se ne skidamo na tremu. Možemo bolje od toga ovog puta.“ „Postoji nešto bolje nego goli na tremu?“ „Ovog puta.“ Ovog prvog puta, pomislio je. Ovom prvom iznenađujućom prilikom. „Nisam ti pokazao sprat.“ Nagnula je glavu i smiješak joj je postao dublji. „Ne, nisi.“ „Htio bih.“ Pružio je ruku. „Stvarno bih htio.“ Stavila je ruku u njegovu. „I ja bih, ali sam možda malo zarđala.“ „Ne djeluje tako iz mog ugla“, rekao je dok su se vraćali u kuhinju. „Ali ne brini, vodiću te korak po korak.“ Zastala je, potapšala tašnu koju je spustila na šank. „Zar nije zanimljivo da mi je mama dala kondom da ga ovdje uguram prije nego što sam večeras pošla?“ „Oh. Čovječe.“ Slobodnom rukom se počeškao po licu. „Zahvalio bih joj za uviđavnost, ali bi me bilo sramota. U svakom slučaju, to je već bilo sređeno. Ha.“ „Dobro, onda.“ „Možemo da odemo zadnjim stepeništem.“ „Zaboravila sam da postoji zadnje stepenište.“ Oduševljena, okrenula se sa njim. „Zar ne obožavaš kuću sa zadnjim stepeništem?“ „Ovu obožavam. Obnoviću ga, ali je dovoljno čvrsto.“ Upalio je svjetlo – jednu golu sijalicu. „Obnoviću i to.“ „To će sigurno biti divno, ali je u ovom času mračno i jezivo. Sviđa mi se kako se ovdje račva pa možeš da ideš i desno i lijevo.“ „Idemo lijevo.“ „Koliko spavaćih soba ima gore?“ „Bilo ih je sedam na spratu. Ja pravim pet. To je sada šest, pošto sam riješio da glavnu stavim sprijeda.“ „Sa onom divnom natkrivenom verandom.“ „Tako je. A drugi sprat je više lavirint nekakvih sobičaka i čudnih kosina. Nešto čime ću se pozabaviti kasnije.“ Osjećala se tako smireno. Nije očekivala da se osjeća tako smireno, shvatila je, dok su išli širokim hodnikom punim sjenki. Sve je tako lako. Uzbuđena je, da, bože, jeste, ali nije nervozna. I ni najmanje stidljiva. Nešto u vezi s njim,pomislila je,prosto je ubilo tremu. „Oh! Dvokrilna vrata. To je elegantno, a ipak dovoljno jednostavno da se uklopi s ostatkom.“ „Nije završeno“, počeo je, a onda otvorio vrata, upalio svjetlo. „Oh, ali je divno. Biće divno. Vidi kako večernje svjetlo nadire kroz vrata, i kamin – crni granit. To je moćno. To je deklaracija.“ „Nisam se odlučio za boju zidova.“ Klimnuo je glavom prema zidu gdje je obojio široke štrafte različitim tonovima. „Našao sam gvozdeni svijećnjak na buvljaku. Restaurirao sam ga, povezao struju. Tražim druga svjetlosna tijela koja će biti komplementarna, ali u ovom času samo koristim ono što je porodica odbacila. Mada je krevet nov. Pa, dušeci su novi. Našao sam krevet prije nekoliko nedjelja. Opet buvljak.“ Prešla je rukom preko zakrivljenog okvira. Gladak, pomislila je, robuštan i jednostavan. „Divan je.“

„Kesten. Lijepo drvo. Samo treba rada.“ „Gotovo sve to traži. Šta si koristio prije?“ „Vreću za spavanje i dušek na naduvavanje. Ali sa mojim planom da te dovučem ovamo gore, zaključio sam da je bolje da nabavim pravi krevet. Drago mi je što nisam čekao s tim.“ „Drago mi je što nisi.“ Okrenula se njemu, „Drago mi je što nismo.“ Otišao je, otvorio vrata verande da pusti unutra večernji vazduh, a onda okrenuo prekidač da upali vatru prije nego što je ugasio svjetlo. „Hoće li ti ovo valjati?“ „I više od toga. Savršeno je.“ Prišao joj je, obuhvatio struk. „Jesi li tamo gdje želiš da budeš?“ „Tačno tako.“ Pomalo začuđena, prošla je rukom kroz njegovu kosu. „I ti si iznenađenje, pošto nisam očekivala da budem ovdje ni s kim, ne još dugo.“ Podigla je ruke, obgrlila mu vrat. Dug poljubac ovog puta, spor i dug i dubok. Kao prvi put, i kao i prvi put, njeno tijelo se rastopilo kao svijeća na suncu. Sva ta osjećanja, pomislila je, sve to treperavo uzbuđenje. Više toga je zaboravila nego zapamtila, uvidjela je, o tome da bude jedno od dvoje. Pustila je sebe da je to nosi, samo da je nosi i da lebdi sa tim kao sjemenka maslačka na ljetnjem vjetriću. Oluja se sprema, oh, osjećala je kako narasta u njoj, ali mekoća i tišina dolaze prije toga. Prinijela je ruke njegovom licu kada je promijenio ugao poljupca. I zadrhtala od iščekivanja kada je osjetila da spušta rajsfešlus sa zadnje strane njene haljine. Prevlačio je prstom duž njene kičme, nadolje. Od blagog dodira se izvila prema njemu, počela da prede u grlu prije nego što je ruke stavio na bretele njene haljine, svukao ih sa ramena. Haljina je skliznula dolje i u stranu. „Lijepo“, mrmljao je i prelazio tim prstom, erotski grubim od žulja, duž čipkastog ruba njenog grudnjaka. „Srce mi tako brzo udara.“ „Osjećam.“ „Tvoje.“ Položila je ruku preko njegovog srca i laknulo joj je kada je osjetila da udara brzo i žestoko pod njenim palcem. „I tvoje.“ Krenula je da mu raskopčava košulju, ispustila smijeh bez daha kada se ispostavilo da je prsti ne slušaju. „Tresem se iznutra. I spolja.“ Podigao je ruke da joj pomogne, ali ih je sklonila. „Ne, želim to da uradim. Samo ćeš morati da istrpiš nespretnost. Hoću...“ Osjetila je kako on treperi kada je konačno uspjela da mu otkopča košulju, da spusti ruke na njega. I pogledala ga u oči. „Hoću sve.“ Slomila ga je, prekinula posljednju kariku lanca kontrole. Dah joj je stao kada ju je podigao, spustio je pozadi na krevet. Pokrio je. Bila je tanka kao grančica i dio njega se brinuo da je ne povrijedi. Ali i to je nestalo u mraku kada se ona izvila, uhvatila ga za kukove, držeći ga uz sebe, centar uz centar. Sunce je izblijedilo u suton, a leganj je počeo da doziva partnera.

Oluja je krenula u njoj, vrela, uskovitlana nepogoda. Sa njom je narastala i požuda za još. Mišići su mu kao čelik uprkos toj suvonjavoj građi. Leđa su mu se mreškala od mišića. O, bože, kakav osjećaj pod njenim rukama. Njegova težina ju je utiskivala u krevet. I snažne ruke, grube, nestrpljive ruke, svuda po njenom tijelu. Nisu budile potrebu – budile djeluje kao preslaba riječ za to. Osjećaj je više ličio na vaskrsnuće. Kada su se njegova usta našla na njenoj dojci, grebanje zubima, dodir jezikom, a njegova ruka zašla među njene noge, orgazam je prostrujao kroz nju, ostavio je šokiranu i uzdrhtalu. Nije prekinuo, nije zastao, već je potjerao dalje. A ona je bila kamen u praćki, letjela je. Bespomoćna i uzdrhtala. Njeno tijelo je sada bilo njegovo, otvoreno, i on ga je uzeo, pružio joj još tako da su se utisci izmiješali, sve potrebe se pretvorile u drhtaj žudnje. A onda se našao u njoj i užitak ju je cijelu preplavio. Pomjerala se sa njim, na pokret odgovarala pokretom, a srce joj je hitalo kao i njegovo. Njena kosa boje zalaska sunca se neobuzdano rasula po čaršavu, a koža joj je blistala u zadimljenom svjetlu sumraka. „Šelbi. Pogledaj me.“ Njegovo tijelo je zapomagalo da se isprazni, tražilo taj posljednji trzaj. Ali je on htio da je gleda u oči. „Pogledaj me “ Otvorila je oči, tamne i ošamućene, pogledala u njegove. „To je sve“, rekao je i primirio se.

17 Šelbina prva konkretna misao kada se izmaglica raščistila iz njene glave bila je: Znači, ovako to izgleda. Osjećala se teško i lako i mlitavo, skroz ispražnjeno a i ispunjeno, sve odjednom. Pomislila je da bi mogla da istrči maraton ili da prespava cijelu nedjelju. Najviše od svega, osjećala se potpuno i krajnje živo. Grif je bez ustručavanja ležao na njoj, i to je bilo sasvim fino. Dopada joj se njegova težina čak i sada, osjećaj njegove kože na njenoj, sve i dalje vrelo i vlažno kao poslije jake ljetne provale oblaka. Lijep kontrast je davao vjetrić koji je dopirao kroz otvorena vrata i hladio joj obraze, mamio joj osmijeh. Sve joj je mamilo osmijeh. Ako ne pripazi, još će i zapjevati. „Mrdnuću se za minut“, promumlao je. „Ma fino. To je fino. Sve je stvarno, stvarno fino.“ Okrenuo je glavu tek da usnama okrzne njen vrat. „Bio sam malo grublji nego što sam namjeravao.“ „Prema mom mišljenju, bio si grub taman koliko treba. Ne mogu da ukapiram da li sam se ikada osjećala ovako istrošeno, ili sam samo zaboravila taj osjećaj. Nesumnjivo si detaljan, Grifine. Sigurno je da si dobro odradio posao.“ „Pa, sve što vrijedi odraditi.“ Pridigao je glavu da je pogleda pri treperenju vatre. „Nisi zarđala, usput.“ Zadovoljna, troma od toga, dotakla mu je obraz. „Zaboravila sam da brinem zbog toga.“ „Pitao sam se kako ćeš izgledati kada budeš ovako ovdje ležala. Bolje je, još bolje nego što sam zamišljao.“ „U ovom času, sve je bolje nego što sam zamišljala. To može biti usljed dugog praznog hoda, ali tebi pripisujem zasluge.“ „Prihvatam. Postaje hladnije. Ozepst ćeš.“ „Ne osjećam hladnoću.“ „Još. I nisam te nahranio.“ Spustio je poljubac na njene usne. „Treba da završim večeru. Ali prvo.. “ Zakotrljao se, i pri tome pokupio i nju. Njeno srce je poskočilo kada ju je samo podigao dok je ustajao. Čelični mišići, prisjetila se. Snažniji je nego što izgleda. „Treba da se istuširamo.“ „Treba?“ „Neosporno.“ Nacerio se dok ju je nosio. „Zavoljećeš ovo kupatilo.“

I jeste. Zaljubila se u izdašan prostor, veliku kadu na nogicama, zemljane nijanse pločica. A najviše ju je oduševio ogroman tuš sa mnoštvom mlaznica – i ono što sa njime može da uradi u svoj toj vrelini i pari dvoje inventivnih i agilnih ljudi. Kada su se opet našli u kuhinji osjećala se osvježeno i novo i tako srećno da je poželjela da zna da stepuje. „Treba da javim roditeljima da ću ostati malo duže nego što sam rekla.“ „Samo naprijed. Mada, imajući u vidu da ti je majka dala kondom kad si polazila, ne mislim da će biti iznenađeni.“ Poslala je kratku poruku, pitala da li je Kali otišla na spavanje bez problema. A onda kada je Grif opet uključio da se griju sos i voda za tijesto, kanalisala je dio svoje ushićenosti u brzu dodatnu poruku za Emu Kejt. Kod Grifa sam dva sata. Još nismo jeli. Kladim se da možeš da pogodiš zašto. Samo ću da kažem STRAVA dok ne popričamo direkt. Još bolje, neka bude STRAVA puta dva. Šelbi. „Šta mogu da uradim?“ pitala je Grifa. „Možeš da popiješ tu čašu vina do koje zapravo nismo stigli.“ „U redu.“ Podigla je telefon kada se oglasio. „Samo mama javlja da Kali spava kao anđelak i da se dobro provedem. Oh, zaboravila sam da ti kažem, Kali je bila malo razočarana što ona ne izlazi s tobom. Rekla san da ćemo te pitati za izlazak.“ „Je l’ tako?“ Dobacio je pogled nazad dok je vadio salatu iz frižidera. „Daj da ja to sredim? Ako je salata napravljena, mogu samo da na brzinu stavim preliv.“ „Šta?“ „Dvije viljuške, onda.“ „To imam. Na kakav ćete me to izlazak pozvati?“ „Izlet.“ Uzela je viljuške, italijanski preliv u bočici, nasmiješila mu se. „Da li je riječ o izletu sa pečenom piletinom i krompirom ili zamišljeni izlet sa čajem? Od toga zavise pravila oblačenja.“ „Ono prvo. Znam jedno mjesto. Ne vozi se daleko, i ima malo pješačenja poslije. Mislila sam u nedjelju popodne, ako odgovara.“ „Dvije zgodne riđokose i hrana? Već sam tamo.“ „Užasno si joj drag, Grifine.“ „To je uzajamno.“ „Znam to, vidi se. Samo hoću da kažem, morala je puno da se prilagođava u posljednje vreme, i...“ „Tražiš đavola, Crvena?“ „To se nekako podrazumijeva. U tebi ima ljubaznosti, Grife. I to se vidi. Samo hoću da kažem da, bez obzira šta se desi sa nama, nadam se da ćeš... pa, nadam se da ćeš je i dalje povremeno odvesti na izlazak.“ „Imam sreće da znam četiri generacije Donahju/Pomeroj žena. Lud sam za svakom od njih, i ne želim to da mijenjam. Bestidnost i snaga, to vam je svima zajedničko.“ „Ja još lovim djeliće moje.“ „To je lupetanje.“ Rekao je to tako nemarno da joj trebao minut da podigne pogled, trepne.

„Većina ljudi koje znam, a možda sam i ja jedan od njih, bila bi potpuno skrhana da se nađe u situaciji da duguje više miliona dolara, a pri tome ne svojom krivicom.“ Čuo je detalje, pomislila je. Tako to ide. „Samo sam slijedila...“ „Hajde da ponovim. Lupetanje. Ono što si uradila jeste da si bila mlada i impulsivna i zaljubila se u pogrešnog muškarca. Da pogrešniji ne može biti, koliko vidim.“ „Ne mogu da kažem da vidiš pogrešno što se toga tiče.“ „A onda umjesto da se raspadneš kada si u cjelini saznala kako si se gadno uvalila, ostala sama sa djetetom pod planinom duga, navalila si da krešeš taj dug. I ta djevojčica? Srećna je i samouvjerena jer si se ti pobrinula za to. Vraški ti se divim.“ Zapanjena, zurila je u njega. „Eh. Pa, ne znam šta da kažem na to.“ „Povrh toga, stvarno si seksi“, sručio je tijesto u kipuću vodu, „što je prilično privlačno.“ To ju je zasmijalo, pa se vratila na dovršavanje salate. „Mada možeš da mi odgovoriš na jedno pitanje, ono koje me kopka neko vrijeme.“ „Mogu da pokušam. „Zašto si ostala? Nisi bila srećna, i ne treba biti genije da se zakljući da on nije bio od velike pomoći kao otac za Kali. Zašto si ostala?“ Pošteno pitanje, zaključila je, pod ovakvim okolnostima. „Razmišljala sam o razvodu, puno puta. I da sam znala ono što znam sada... ali nisam. I nisam htjela da omanem. Znaš da je moja baka imala samo šesnaest kada se udala za djeda?“ „Ne.“ To ga je prilično šokiralo. „Mogao sam da shvatim da je bila mlada, ali to je klinka.“ „Uskoro će im biti pedeset godina braka. Pola vijeka, i moraš da zaključiš da su i oni prolazili kroz teškoće. Njena mama je imala tek malo više od petnaest, a ona i moj pradjed su bili zajedno trideset osam godina, prije nego što je poginuo kada se šleper zabio u njegov kamionet i još tri druga jedne noći, u zimu 1971. Moja mama nije imala ni punih osamnaest kada se udala za tatu.“ „Žene u vašoj porodici ne mrdaju.“ „Ni muškarci. Oh, bilo je nekih razvoda, a neki od njih su bili sa puno gorčine, sestrići i tetke rasuti na sve strane. Ali mogu da pratim direktnu liniju unazad, sedam generacija žena za koje znam i nijedna od njih nije odgajala dijete u rasturenom domu. Nisam htjela da budem prva.“ Slegnula je ramenima, opet podigla svoje vino, riješena da unese vedrije note. „E sad, istina je da je moja čukunbaba imala tri muža. Prvi je poginuo od krvne osvete klana Nešovih. Tada je imao samo osamnaest godina – tako kažu – Harlan Neš ga je sačekao u zasjedi i ubio s leđa, ostavljajući moju čukunbabu sa troje djece i jednim na putu. Udala se za daljeg rođaka svog prvog muža, i našla vremena da sa njim napravi dvoje djece prije nego što je umro od groznice. Zatim se pridigla i udala za krupnog Irca po imenu Finias O’Rajli. Tada je imala dvadeset dvije godine i rodila mu je još šestoro djece.“ „Čekaj, računam. Dvanaestoro? Imala je dvanaestoro djece?“ „Jeste, i za razliku od drugih žena u to vrijeme na tom mjestu, poživjela je do devedeset prve godine. Nadživjela je petoro svoje djece, što je sigurno bio teret, i izgubila svog Finiasa, koji je ovdje bio šerif, tako da Forestu to prirodno slijedi, kada je imala osamdeset dvije, a on osamdeset osam. Moja prababa koja živi u Tampi na

Floridi, sa svojom najstarijom ćerkom, rekla bi – ime joj je bilo Loreta, ali su je uvijek zvali Zečica.“ „Proročanski, kada se sve ima u vidu.“ Šelbi je malo ciknula od smijeha pa opet podigla čašu. „Kažu da bi se opet udala, pošto je imala udvarača, udovca koji joj je donosio cvijeće svake nedjelje, ali je umro prije nego što se ona smislila. Voljela bih da se nadam da ću moći da nađem udvarača u tom dobu.“ „Donosiću ti cvijeće.“ „Onda, ako te ne vidim pred mojim vratima za šezdeset godina, biću razočarana.“ Laknulo mu je što je večera bila ne samo jestiva, već zapravo ukusna. Ona ga je zabavljala pričom o Melodinom izbacivanju iz salona. Već je čuo nekoliko verzija, ali sada kada je čuo od nje mogao je to besprekorno i da zamisli. „U čemu je njen problem, inače?“ „Nasilna je od kad je znam. Razmažena, superiorna, sa tom crtom zlobe koju si i sam pomenuo. Mama ju je ludo obožavala, a tako je i dalje. Gurala je na izbore za mis, čak i kao malu. I pobijedila je na većini, i onda se svuda šepurila i pravila važna.“ „Šepurila. Ta riječ se ne čuje baš svakog dana.“ „Prikladna je. Gotovo uvijek je dobila šta je htjela, kad je htjela. A ne može se reći da pokazuje imalo zahvalnosti. Mrzi me otkad znam.“ „Vjerovatno jer je znala da ćeš, ako se prijaviš na neko od tih takmičenja, isprašiti dupe male misice.“ „Ne znam za to, ali sam je potukla u ponečemu što je htjela. Prosto tako.“ „Na primjer?“ „Oh, gluposti – ili su to sada. Dječak kog je htjela kad smo imali nekih četrnaest godina, a ja sam mu se dopadala. Nagovorila je Arla Katerija da ga prebije – znam da jeste, ali Arlo neće da kaže. Bila sam kapiten navijačica tokom cijele srednje škole – a ona je to htjela. Deka mi je sredio onu šklopociju od Ševija da ne moram pješke posle proba. Ona je sprejom napisala ’kurva i još gore svuda po njemu. Znam da je bila ona, jer kada sam je prozvala Džolin je veoma djelovala kao krivac. A izgledala je kao krivac i one noći na godišnjici mature kada sam izglasana za kraljicu, pa je na tom starom Ševiju vjetrobran polupan i gume isječene.“ „Sada mi ona zvuči više patološki nego neprijatno.“ „Samo je zlobna. Valjda su neki ljudi takvi, i ako nikada ne plate pravu cijenu za to, samo postaju još zlobniji. Ne brine me ona, naročito kad joj je zabranjen pristup u salon.“ „Spremio si divan obrok, Grifine. Možda i jesi dobar ulov.“ „Kažem ti.“ „Pomoći ću ti da raščistiš po kuhinji, a onda treba da krenem.“ Prešao je prstom duž njene ruke. „Nema šanse da ostaneš?“ On ima te divne oči, te grube, vješte, temeljne ruke, i tako je ljubi da joj se prosto jave varnice u krvi. „To je izazovno, pošto je onaj trem još tamo. Mnogo je izazovnije nego što sam mislila da će biti. Ali se ne bih dobro osjećala da se ne vratim kući kod Kali.“

„Možda bih mogao da napravim izlazak na picu sa Kali između ovoga i izleta.“ „Oh, to bi bilo lijepo, ali me čeka strašna gužva. Moram da vježbam i...“ „Nisam pitao tebe.“ I pored toga se nagnuo, poljubio je. „Je l problem da odvedem Malu Crvenu na picu?“ „Ja... valjda nije. Ona bi to stvarno voljela.“ Ustala je, odnijela tanjire do sudopere. „Jesi li siguran da hoćeš da se uvališ u ovo, Grifine?“ „Sa Kali ili sa tobom?“ „Idemo u kompletu.“ „Lijep komplet.“ Skretao joj je pažnju pričajući o planovima za kuću dok su punili sudomašinu. Volio je da iznosi ideje i planove nekome ko ih razumije, ko sagledava potencijal. „Jedna stvar koja mi treba, i to ubrzo, jeste ljuljaška za trem. Ne možeš da imaš ovako divan trem, a da nemaš klupu za ljuljanje.“ „Ljuljaška za prednji trem, štriklirano. Zadnji trem?“ „Neka stara klupa, možda stolica za ljuljanje. Možeš da sjediš i ljuljaš se i gledaš prema vrtu koji si se toliko potrudila da posadiš.“ „Ja sadim vrt, Crvena?“ „Sa lukovima za visterije u mojoj mašti, te ljupke lozice.“ Obrisala je ruke nakon brisanja radne površine. „Divno sam se provela. Ne mislim samo na... pa, nisam htjela da propustim turu po spratu.“ Kliznuo je rukama na njen struk. „Još imam dosta toga da ti pokažem.“ Dopustila je sebi da se rastopi, samo je utonula u poljubac. I odmakla se iskreno žaleći. „Stvarno moram da idem.“ „U redu, ali ćeš se vratiti za ostatak ture.“ „Mislim da neću moći da odolim.“ Uzela je svoju tašnu; on je dohvatio ključeve iz posude na šanku. „Oh, izlaziš?“ upitala je dok su išli prema ulaznim vratima. „Naravno. Pratim te do kuće.“ „Ne budi blesav.“ „Nisam blesav. Pratim te do kuće. Svađaj se koliko god hoćeš, ipak ću to da uradim. Žena koja ti je prijetila je ubijena prije manje od nedjelju dana pred mjestom gdje si radila. Nećeš da se voziš kući sama po mraku.“ „Ne mogu da te spriječim da voziš za mnom sve do kuće, pa onda nazad, ali je to blesavo.“ „Kako god.“ Privukao ju je nazad za poljubac, a onda otišao do kamioneta dok je ona išla ka kombiju. Blesavo, pomislila je opet, ali i simpatično. On prosto skuplja mnoštvo bodova u svim disciplinama. O, bože, godinama nije pomislila na sistem bodovanja. Ona i Ema Kejt su ga razvile u srednjoj školi. Divno se zabavljajući, počela je da sabira Grifove. Dobar izgled, na skali od jedan do deset. Ona bi mu nesporno dala deset, zaključila je, i smatra da time nije naduvala ocjenu. Vještina razgovora. Još jedna desetka. Zna da priča, zna da sluša. Humor. Još jedan pobjednik. Skrenula je u jednu ulicu i posmatrala kako je njegovi farovi prate.

Uviđavnost. Možda čak i malo pretjerana, kao što je gubljenje vremena da je otprati do kuće ulicama kojima je putovala cijelog života. Vještina ljubljenja. Izvan skale. Spustila je prozor, pustila da hladan vazduh ublaži vrelinu koju je osjetila od same pomisli na to. Može iskreno da kaže da je niko nikada nije bolje ljubio. Šta su bili ostali zahtjevi za savršenog momka? Mora da ih je negdje zapisala. Napravile su to prije nego što je ijedna od njih imala seks, pa to nije bilo na spisku. Spisak odrasle Šelbi bi uključio i to, a on bi opet dobio najviše što se može. Automatski je krenula okolnim putevima da izbjegne ulazak u sam gradić, išla krivudavom putanjom dok su Grifovi farovi bili blizu nje. I u redu, nasmiješila se zbog njih. Nije tako loše da prepusti nekome da pazi na nju, bar nakratko. Koliko joj sjećanje seže, uvijek je morala da upravlja svojim životom, i Kalinim. Zaustavila se na prilazu kući, zapazila da je svjetlo u sobi njenih roditelja još upaljeno. Kada je izašla, mislila je da će samo mahnuti Grifu da ode, ali je on već izlazio iz kamioneta. „Ne moraš da me pratiš i do vrata.“ „Naravno da moram. Tako se to radi. I ako te ne otpatim do vrata, kako ću te poljubiti za laku noć?“ „Sviđa mi se onaj drugi dio. Prvi put kada sam se ljubila to je bilo kod ovih vrata, imala sam petnaest godina, a Silas Neš – potomak zloglasnog klana Nešovih – me je poljubio tako da sam prolebdila kroz vrata i sanjala ga pola noći.“ „Mogu bolje od toga“, rekao je Grif trenutak kasnije. „Mogu bolje od nekog tinejdžera koji se zove Silas.“ „Diplomira na pravnom fakultetu univerziteta Tenesi.“ „Definitivno mogu da potučem advokata“, tvrdio je Grifin, a po Šelbinom mišljenju to je i dokazao. „Valjda ću da odlebdim na sprat i sanjam tebe.“ „Cijele noći.“ Uhvatio je njenu kosu u šaku, ljubio je opet dok joj se čitav svijet nije zavrtio. „Ne pristajem na pola.“ „Laku noć, Grifine.“ „’Ku noć.“ Sačekao je da se vrata zatvore, pa otišao nazad do kamioneta. I on će ponešto sanjati noćas, pomislio je. Ova žena ga je vezala u čvor. Sve u vezi sa njom je čist pogodak. Pogledao je gore, zamišljao kako ona odlazi da provjeri Kali. I kako misli na njega, bolje bi joj bilo da misli na njega dok se svlači pred spavanje. Đavolski je jasno da će on misliti na nju. Krenuo je i, kao i ona, otišao obilaznim putem. Nema žurbe, o puno toga treba razmisliti. Isplanirati. Ima da razmišlja o pica izlasku sa lijepom djevojčicom, i izletu sa njom i njenom majkom kome se unaprijed raduje. Možda će kupiti flašu šampanjca, dati tom izletu neki novi, neočekivani nivo. Pogledao je u retrovizoru farove iza sebe, a pošto se do tada vukao, malo je ubrzao.

Očito nedovoljno, pomislio je, kada je vidio da se oni farovi približavaju. Čekao je na kamionet – sada je vidio da je to kamionet – da ga pretekne kada mu se tako strašno žuri. Umjesto toga, kamionet ga je tresnuo otpozadi dovoljno jako da lupi u volan i odbije se nazad. Instinktivno je nagazio gas. Pomislio je na telefon koji je stavio, kao i uvijek, u držač za čašu, ali nije htio da rizikuje da skida ruke s volana. A kamionet je udario opet, brže, jače i poslao ga u klizanje po grubom asfaltu ivice puta od koga su mu se pušile gume. Grif je uspio da se izbori i vrati na drum, ali ga je sljedeći udarac, baš u krivini, poslao van puta tako da se sjurio preko ruba u zelenilo hrasta kraj potoka. Čuo je tresak, imao trenutak da pomisli, Sranje! Sranje! Prije nego što se vazdušni jastuk aktivirao. I pored toga, udario je glavom u bočni prozor. Vidio je zvijezde i crvene tačke zadnjih svjetala kamioneta koji je zastao nakratko, pa produžio iza krivine. „Nisam povrijeđen“, mumlao je, ali zvijezde sa krzavim i šiljatim ivicama su mu okruživale vid. „Nije strašno, ništa nije polomljeno.“ Osim njegovog kamioneta. Pružio je ruku za telefon, gledao kako mu vid poigrava kao da mu je glava pod vodom. Nemoj da se onesvijestiš, naredio je sebi. Pri svjetlu instrument table je uspio da nađe ime koje je tražio, pa je pritisnuo dugme za poziv. „Gdje mi je sestra?“ zapitao je Forest. „Kod kuće. Ja nisam. U nevolji sam. Za slučaj da se onesvijestim, nalazim se na putu Blek Bear, tri kilometra od kuće. Znaš onu krivinu kod velikog hrasta?“ „Aha.“ „Kamionet mi je u tom drvetu. Neko me je izgurao sa puta. Dobro bi mi došao pandur.“ „Zvuči kao da će ti dobro doći i šleper. Povrijeđen?“ „Ne znam.“ Krzave, šiljate zvjezdice u krug. „Lupio sam glavom. Negdje krvarim.“ „Ostani tu. Stižem.“ „Kamionet je u drvetu. Kuda misliš da ću da odem?“ Ali je Forest već prekinuo. Sjedio je nakratko, pokušavajući da u mislima prepozna kamionet koji ga je izgurao sa puta. Ševi, aha, Ševi, pomislio je. Pikap nosivosti pola tone. Stariji model. Možda četiri, pet godina star. Nešto je bilo pričvršćeno na prednju masku, kao... raonik? Glava ga je zaboljela od razmišljanja, pa je prestao, otkačio sigurnosni pojas i otkrio, dok se mučio da otvori vrata i pomjerao se, da ga sve pomalo boli. Najbolje bi mu bilo da sada sjedi na boku svog sjedišta, udiše hladan noćni vazduh. Prebrisao je vlagu sa lica, vidio da mu je šaka umrljana krvlju. Jebi ga. Drži neku bandanu u fioci za rukavice, ali neće pokušati da je dohvati, ne u ovom času.

Ništa nije slomljeno, podsjetio se. Slomio je ruku jednom kada je imao osam godina, pa je grana sa koje je visio pukla. I zglob sa sedamnaest kada je skakao sa Aninog prozora. Tako da zna kakav je osjećaj kada polomiš kost. Samo je ugruvan, uzdrman i protresen. Ali njegov kamionet – a prokleto voli svoj kamionet – je druga stvar. Natjerao je sebe da stoji da bi se uvjerio da može. Pomalo ošamućen, ali nije loše. Obodrio se da obiđe okolo i provjeri kolika je šteta. „Sranje! Jebo te. Jebeno sranje!“ Bijesan što je onoliko loše koliko je strahovao, zamahnuo je rukom u prazno. I opet ugledao zvjezdice kada je zakačio ranu. Maska je bila načisto uništena, a po tome koliko je hauba ličila na harmoniku pomislio je da je i tu ista stvar. A bog sveti zna šta to znači za ono najvažnije ispod proklete haube. Nije mehaničar, ali je bio prilično siguran da je i osovina iskrivljena. Udario je žestoko, dovoljno žestoko da se vjetrobran rasprsne u paukovu mrežu. Gazio je po staklićima dok je obilazio da uzme i bandanu i svjetiljku iz kabine. Signalne rakete, pomislio je. Trebalo je odmah da izvadi signalne rakete. Prije nego što je stigao išta da izvuče, neki farovi su presjekli mrak. Forest je zaustavio policijski auto iza slupanog kamioneta. Izašao je, odmjerio Grifa jednim dugim pogledom, a onda skrenuo pogled da zagleda kamionet. „Glava ti krvari, sinko.“ „Znam. Kučkin sin.“ Šutnuo je zadnju gumu, pa zažalio kada mu je oštar trzaj aktivirao nešto pozadi u vratu. Nije povrijedio kičmu. Ne dolazi u obzir da je povrijedio kičmu. „Jesi li pio, Grifine?“ „Popio sam dvije čaše vina za cijelo veče, a tu drugu dobar sat prije ovoga. Istjeran sam sa prokletog druma, Foreste. Seronja je došao iza mene, lupio u mene i nastavio to da radi dok me nije uhvatio na ovoj krivini i poslao u drvo.“ „Koji seronja?“ „Ne znam koji seronja.“ Pritisnuo je nadlanicu – jao! – na ranu koja je pulsirala jer mu je dosadilo da mu se krv sliva u oko. „Polutonac ševi, četiri, možda pet godina star. Imao je nekakav raonik ili poljoprivrednu alatku – nešto je bilo zakačeno preko maske. Crveni, mislim da je bio crveni. Kamionet. Raonik je bio žut, uglavnom. Čini mi se.“ „Okej, zašto te ne stavimo da sjedneš na minut? Imam pribor za pomoć u kolima. Najbolje da zaustavimo to krvarenje.“ „Samo ću da se naslonim ovdje.“ I naslonio se na nagnutu zadnju stranicu svog kamioneta. „Ah, još nešto...“ Pokušavao je da se tačno prisjeti dok se Forest vraćao do policijskog auta. „Usporio je nakon što sam tresnuo. Samo na nekoliko sekundi, kao da je htio da se uvjeri da sam svojski zveknuo. Vidio sam mu zadnja svjetla i... naljepnicu! Bila je nekakva naljepnica na – Koja je ovo ruka?“ Podigao je lijevu ruku, zagledao je na čas prije nego što se sjetio šta je lijevo a šta desno. „Lijevom, lijevom dijelu zadnje stranice.“

Grif je zažmurio, shvatio da to malčice slabi ono pulsiranje. „Nije bio pijan. Ovo je uradio namjerno. Nisam siguran kada se našao iza mene, ali nije bilo puno nakon što sam ostavio Šelbi na ulazu u kuću tvojih roditelja.“ „Pratio si je do kuće?“ „Aha. Nisam htio da je pustim da vozi naokolo po mraku nakon onog što se desilo.“ „Aha.“ Forest je upalio svjetla; Grif je opet zažmurio. „Mislim da je kamionet za rashod, ili blizu toga. Imao sam ga svega tri godine. Prešao sam dosta sa njim, istina, ali mogao je još mnogo.“ „Sredićemo da ga moj djed pogleda kada bude dovučen. Pribran si“, dodao je Forest dok je prilazio sa priborom za prvu pomoć. „Još se nisi ispovraćao.“ „Neću povraćati.“ „Ako se to promijeni, ciljaj dalje od mene. Kako je sa vidom?“ „Malo je lelujao u početku. Sada je stabilan. Uh, sranje!“ „Ne budi pičkica“, blago je rekao Forest i nastavio da čisti posjekotinu alkoholnim tupferom. „I ti bi bio pičkica, da sam ja sadistička sestra Sali.“ „Ne mogu da vidim koliko je gadno dok malo ne očistim. Sestra Ema Kejt je na putu ovamo.“ „Šta? Ne. Zašto?“ „Jer ako ona kaže da ideš na urgentno u Gatlinburgu, tamo i ideš. A pošto ja treba da raspetljam gužvu u kojoj si, ona i Mat mogu da te odvuku tamo.“ „Zvao si ih.“ „Jesam. Pozvaću šlep službu nakon što sam pogledam šta je šta. Ima li još nešto što možeš da mi kažeš o tom kamionetu?“ „Sem toga da ko god ga je vozio – jeste – ludak?“ „Nisi vidio ludaka, nimalo?“ „Utisak – rekao bih momak – ali bio sam prilično zauzet time da ne završim onako kako sam završio. Ili još gore.“ Grif nije ništa rekao na trenutak, proučavao je svog prijatelja dok je Forest flasterima spajao strane posjekotine. „Ti znaš ko je, iz onoga što sam ti već rekao.“ „Pomišljam na nekoga. Moje je da to sredim, Grife.“ „Jeste, đavola. To je moj kamionet, moja glava.“ „Ali moj posao. Očekujem da Mat i Ema Kejt stignu svakog časa. Jesi li razbjesnio nekog skorije?“ „Nedavno sam najprije mogao da razbjesnim tebe, pošto spavam sa tvojom sestrom.“ Forest je prekinuo ono što je radio, oči su mu se naglo skupile. „Je l tako?“ „Računam da je ovo zgodan trenutak da ti to kažem pošto si sav zvaničan, a ja već krvarim. Lud sam za njom. Do daske.“ „Brz prelaz sa lijepo je što te vidim do lud za tobom.“ „Ona je grom.“ Grif je palcem ubo u svoje srce. „Tras.“ Prije nego što je Forest stigao da kaže još nešto, Ema Kejt je istrčala iz auta, sa medicinskom torbom u ruci. „Šta se desilo? Daj da te pogledam.“ Izvadila je malu svjetiljku i upalila je. „Prati svjetlo pogledom.“ „U redu sam.“

„Umukni. Kaži mi svoje puno ime i današnji datum.“ „Frenklin Dilano Ruzvelt. Sedmi decembar 1941. Dan koji će ostati poznat po sramoti.“ „Pametnjaković. Koliko prstiju?“ „Jedanaest minus jedan. U redu sam, Ema Kejt.“ „Reći ću ti da li si u redu kada završim sa tobom u sobi za pregled u ordinaciji.“ „Nema potrebe...“ „Umukni“ rekla je opet, a onda ga zagrlila. „Nemam ništa protiv tvoje trijaže, Foreste, ali ću skinuti ove flastere u ordinaciji i sama dobro pregledati ovu posjekotinu. Možda će trebati šavovi.“ „U-hu-hu“, rekao je Grif. Mat je stajao sa rukama na bedrima, zagledao kamionet. „Seronja ti je uništio prevoz, čovječe. Forest je rekao samo da te neko izgurao s puta. Ko je to bio?“ „Ja ću to da ispitam. Za sada, vodite ga u ordinaciju, pregledajte ga. Srediću da kamionet odvuku u djedov servis. Ti možeš da dođeš i uzmeš šta ti treba iz njega ujutru.“ „Moj alat..“ „Će i dalje biti tamo ujutru. Moram ovo da prijavim, ali već imam od tebe dovoljno jasnu izjavu, i pozvaću te ako mi zatreba još nešto. Ovdje nemaš šta da radiš, Grife, sem da budeš popišan.“ Opirao se, ali brojčano nadjačan, na kraju je odvučen u Matov kamionet. „On zna ko je ovo uradio al’ neće da kaže.“ Gorčina se skupila u Grifovom grlu. „Jer zna da iako si uglavnom pristojan momak, u ovom slučaju bi odmah krenuo da ga išutiraš.“ Mat je odmahnuo glavom. „Ne bih ti zamjerio. Ali si već zveknut – što nije prednost – a i biće gotovo jednaka satisfakcija da onaj ko je ovo učinio odrobija.“ „Može da odrobija nakon što ga išutiram.“ „To je bilo namjerno?“ pitala je Ema Kejt. „Siguran si?“ „Oh, vraški sam siguran.“ „Šta si radio na drumu?“ „Vraćao sam se nakon što sam otpratio Šelbi do kuće.“ Grif se naglo uspravio. „Vraćao sam se od Šelbine kuće i drugi kamionet se pojavio iza mene – nedugo nakon što sam pošao kući. Jer je čekao ili kod njene kuće ili kod moje. Bilo da me je pratio od njene ili moje, čekao je priliku.“ „Misliš li da su se okomili na tebe jer nisu mogli na nju?“ kazao je Mat. „Mislim da ko god je ovo uradio nije samo ludak. Mislim da je gore od toga. Mnogo gore.“

18 Šelbi je jutro počela pjevajući dok se tuširala. Osjećala je da je svaki njen pokret ispunjen srećom i samopouzdanjem i nije je bilo briga ko će to da vidi ili nagađa šta je razlog tome. Obukla se, pomogla Kali da se obuče. „Danas ideš kod prabake.“ „U prabakinu kuću?“ „Tako je. Ona ima slobodan dan i posebno je tražila da odeš i ostaneš sa njom. Zar to neće biti zabavno?“ „Baka ima keksiće i Medu.“ Meda je veliki žuti pas voljan da trči i igra se sa djevojčicom po cio dan – mada bi inače drijemao na suncu kada nema s kim da se igra. „Znam. I pradeka će biti tamo neko vrijeme. Tvoja baka će doći da te poveze kad krene na posao. Ja imam da sredim neke papire ovog jutra. Zatim ću doći da te uzmem kada završim današnji posao.“ Kali je brbljala o svemu što treba da ponese kod prabake, i tako su ušle u kuhinju. Šelbini roditelji su istog časa prekinuli razgovor, a brzi pogled koji su razmijenili naveo je Šelbi na oprez. „Nešto ne valja?“ „Šta bi moglo da ne valja?“ vedro je rekla Ada Me. „Kali Rouz, ovo je tako divno jutro da sam riješila da doručkujemo na zadnjem tremu, kao na izletu.“ „Volim izlete. Vodim Grifina na izlet kao izlazak.“ „Čula sam za to. Ovo može da bude kao proba. Evo imam ovdje ove lijepe jagode, i spremnu kajganu sa sirom. Hajde da to odnesemo napolje.“ „I mama hoće izlet.“ „Ona odmah stiže.“ Šelbi je stajala gdje se zatekla dok je Ada Me žurno vodila Kali na trem. „Nešto ne valja. O, bože, tata, da li je neko ubijen?“ „Ne. Ništa nalik. I odmah da ti kažem, on je u redu.“ „On – Grif? Riječ je o Grifinu.“ Srce joj je žestoko poskočilo, pa je uhvatila oca za ruke. On će ostati pribran, znala je, šta god se desilo. „Da je riječ o Kleju ili Forestu, mama ne bi mogla da dođe sebi. Šta se desilo Grifu?“ „Malo je ugruvan, ništa više. Nije ništa ozbiljno, Šelbi, znaš da bih ti rekao da jeste. Neko je izgurao njegov kamionet sa druma, u veliki hrast sinoć na putu Blek Bear.“ „Koliko ugruvan? Ko je to uradio? Zašto?“ „Sjedi, smiri se.“ Klejton se okrenuo, otvorio frižider i izvadio kolu. „Malo je zguljen od sigurnosnog pojasa i vazdušnog jastuka. I dobio je popriličan udarac u glavu. Ema

Kejt ga je sinoć odvela u ordinaciju, detaljno ga pregledala, a ja ću učiniti isto sad ujutru. Ali ako Ema Kejt kaže da mu ne trebaju doktor i bolnica, u to se možemo pouzdati.“ „U redu, povjerovaću, ali hoću da ga i ja vidim.“ „To možeš“, nastavio je u smirenom maniru, „kada se malo smiriš.“ „To se sigurno desilo dok je vozio kući odavde. Ne bi ni bio na drumu da nije insistirao da me otprati dovde, da se uvjeri da sam bez problema stigla kući. Hoću da odem i sama se uvjerim, ako možeš da zadržiš Kali.“ „Ne brini za Kali. On nije kod svoje kuće. Proveo je noć kod Eme Kejt pošto nije htjela da ga pusti da bude sam.“ „Dobro.“ Sada je uspjela da malo povrati dah, da se smiri. „To je dobro.“ „Mada očekujem da je već krenuo u policijsku stanicu. Forest i Nobi – pamtiš mog rođaka Nobija – sišli su sinoć u dolinu i priveli Arla Katerija.“ „Arla? On je izgurao Grifa sa puta?“ Pritisnula je očne kapke. „Pijan, cijenim, i vozio je kao lud.“ „Ne znam da li je tako bilo. Idi dolje. Najbolje da čuješ to direktno, ne poneki detalj koji je stigao do mene. I kaži Grifinu da ga čeka pregled u deset sati ili mu neće biti dozvoljeno da vozi, niti da uzme alat u ruke.“ „Hoću. Kali...“ „Njoj ništa ne fali. Idi.“ „Hvala, tata.“ Kada je otrčala ostavljajući neotvorenu kolu na šanku, Klejton je znao da je njegova djevojčica bar napola zaljubljena. Uzdahnuo je, uzeo limenku i otvorio je sebi. To je pametnije nego čaša viskija u pola osam ujutru. Grif je krupnim koracima ušao u policijsku stanicu, sa bijesnim pogledom u očima, a pored lijevog je imao gadnu modricu koja je izbila tokom noći. Zaputio se pravo prema Forestu. „Hoću da razgovaram sa tim kopiletom.“ Forest je prestao da kuca po tastaturi, izvukao telefon koji mu je bio zaglavljen između ramena i uva. „Pozvaću te kasnije“ rekao je i prekinuo vezu. „Bolje da prvo iskipi bijes iz tebe.“ „Ne kipim od bijesa. Zapravo i ne poznajem Arla Katerija, u životu nisam sa njim razmijenio ni riječ. Hoću da znam zašto me je namjerno izgurao s puta.“ „Foreste?“ Šerif se oglasio sa vrata kancelarije. „Zašto ne počneš, pustiš Grifa da ode pozadi i kaže šta ima“, rekao je kada je Forest oklijevao. „Na njegovom mestu, baš to bih htio.“ „U redu, hvala. Nobi, možeš li da pozoveš onog tipa u laboratoriji i dovršiš razgovor?“ „Naravno. Oko ti ne izgleda mnogo loše, Grife.“ Nobi, veteran sa dvadeset godina staža, dobro je osmotrio Grifovo lice. „Viđao sam mnogo gore. Stavi sirovo meso na to i neće biti loše.“ „Uradiću tako.“ Kada se Grif okrenuo da pođe pozadi, Šelbi je uletjela.

„Oh, Grife!“ „E sad, Šelbi, dušo, upravo sam mu rekao da nije tako strašno.“ „I nije.“ Grif je prihvatio Nobijev ton i nastavio u skladu s tim. „Dobro sam. Ne boli.“ Štreca đavolski, ali ne boli. „Tata je rekao da je to bio Arlo Kateri. Ne znam zašto taj čovjek ima dozvolu ako i dalje vozi pijan kao što je radio kada smo bili tinejdžeri.“ „Ne znamo da li je bio pijan kada je Grifa izgurao sa puta.“ „Sigurno je bio. Zašto bi inače uradio nešto takvo?“ Forest je razmijenio poglede sa šerifom, malo klimnuo glavom. „Zašto ne odemo pozadi da ga pitamo? Bio je polupijan kada smo Nobi i ja otišli po njega, i pokušavao je da objasni da je bio kod kuće cijele večeri. Raonik je još bio na kamionetu. Arla plaćaju da raščišćava neke privatne puteve oko gradića“, objasnio je Grifu. „Ali teško da je to razlog da raonik za snijeg bude na vozilu u maju. I na njemu ima bijele farbe. A i žute, farbe kao na raoniku, na zadnjem dijelu Grifovog kamioneta. Nobi i ja smo ga obavijestili o tim činjenicama, pa je onda tvrdio da je neko ukrao njegov kamionet, stavio raonik.“ „Sranje.“ „Do koljena je u njemu“, rekao je Forest i klimnuo Grifinu. „Nije bilo puno svrhe raspravljati sa polupijanim čovjekom koji je tekilu ispratio džointom, pa smo ga samo dovukli ovdje. I ostavili ga da prespava noć razmišljajući o činjenici da ćemo ga ujutru optužiti za pokušaj ubistva.“ „O, bože.“ Šelbi je zažmurila. „To je reakcija koju hoćemo od njega. Pokušaj ubistva je nategnuta stvar“, prokomentarisao je Forest i zakačio palčeve za kaiš. „Ali će sigurno pasti za bježanje s mjesta nesreće, izazivanje opasnosti usljed nasilničke vožnje i tako dalje.“ „Možemo još dosta tih tako dalje da zakačimo u taj paket“, rekao je Hardigan. „Aha, vjerujem da je tako. Odležaće nekoliko godina kako god da ispadne. Samo smo ga pustili da mu se to slegne. Prisutni šerif, ako ga pravilno shvatam, misli da ono što se sleglo može da izleti ako se suoči sa vas dvoje.“ „Fino kapiraš, zamjeniče.“ „Dobro onda. Hajde da vidimo šta tu ima. Niko da ne pominje advokata, je l’ jasno? Nije do toga stigao u svom maleckom mozgu.“ Forest je krenuo prvi kroz čelična vrata prema tri ćelije. U onoj srednjoj, Arlo Kateri je bio ispružen na ležaju. Ona ga je vidjela one večeri u Butlegerzu – njega i pogled njegovih blijedih očiju. Ono što je sada vidjela nije se mnogo razlikovalo od posljednje prilike kada ga je vidjela pri dobrom svjetlu. Kratko podšišana kosa boje slame, već prosijeda i prorijeđena oko tjemena. One male zmijske oči – sada zatvorene – dugačak vrat sa tetoviranom bodljikavom žicom u krug. Prilično nizak i nabijen, sa ožiljcima po prstima iz bezbrojnih tuča – od kojih je većinu sam i izazvao. Forest je jako zazviždao, tako da je ona poskočila a Arlo naglo otvorio oči. „Probudi se, dragi, imaš društvo.“ Očima tako svijetloplavim da su djelovale skoro bezbojno kratko je pogledao Grifa, pa prešao na nju, a onda skrenuo pogled.

„Nisam tražio društvo. Bolje me ostavi ovdje, Pomeroj, ili će dupe da ti strada.“ „Meni se čini da ćeš ti da stradaš, Arlo. Jedino što Grifa zanima – a to je razuman zahtjev – jeste zašto si gurao njegov kamionet i natjerao ga da završi u onom starom hrastu?“ „Nisam ja. Već sam vam to rekao.“ „Polutonski Ševi pikap, tamnocrveni sa žutim raonikom naprijed, naljepnica na zadnjem lijevom kraju.“ Grif je zurio u njega dok je govorio, vidio kako se Arlova vilica trza. „Mnogo ih se uklapa u taj opis u ovom kraju.“ „Ne s tim detaljima. A i ta naljepnica je zabavna. Na sebi ima metu skroz izbušenu iz pištolja i na njoj piše: ’Ako možeš da pročitaš ovo, nalaziš se u dometu.’“ Forest je odmahnuo glavom. „To je garant da pukneš od smijeha, Arlo. Dodaj tome prenijetu farbu, i sve je gotovo i zapakovano. Nobi u ovom času priča sa onim forenzičarima tamo u laboratoriji. Možda će malo potrajati prije nego što utvrde da se ta žuta poklapa sa tvojim raonikom, a ona bijela sa Grifovim kamionetom.“ „To sa laboratorijom je sranje. Još sranja kao i ovo ostalo.“ „Porote sve zasnivaju na tome, naročito kod ozbiljnih optužbi kao što je pokušaj ubistva.“ „Nisam ubio nikoga.“ Arlo je sad poskočio. „On stoji baš ovdje, zar ne?“ „Zato i stoji ono ’pokušaj’, Arlo. Pokušao si i omanuo.“ „Nisam htio nikoga da ubijem.“ „Aha.“ Forest je klimnuo glavom kao da razmišlja o tome, a onda odmahnuo glavom. „Nisi. Ne mogu da zamislim da kod porote to prođe. Vidiš, mi radimo ono što zovemo ’rekonstrukcija nesreće’. A to će pokazati da si namjerno i to više puta udarao u Grifov kamionet. Za to je trebalo nešto vještine, pa nećeš moći da pokušaš da igraš na smanjenu uračunljivost, pozivajući se na to da si bio pijan. A time ne bi kupio mnogo vremena, i inače. Računam da padaš na nekih dvadesetak ovdje.“ „Nema te jebene varijante.“ „Sve jebene varijante ukazuju na to“, nije se složio Grif. „Foreste, pjevuši nešto i zapuši uši dok budem ovom seronji objašnjavao da ću se zakleti na gomili Biblija pred Bogom i državom da sam ga vidio iza tog volana. Zakleću se da sam prebrojao te rupe od metaka u onoj idiotskoj naljepnici i zapisao broj njegove registracije.“ „To je jebena laž. Prekrio sam tablice jutom.“ „E stvarno si glup ko tocilo, Arlo“, promrmljao je Forest. „On je jebeni lažov.“ Razljućen, Arlo je prstom upirao između rešetaka. „On je jebeni lažov.“ „Pokušao si da me ubiješ“, podsjetio ga je Grif. „Nisam pokušao nikoga da ubijem. Nije ni trebalo da budeš ti. Trebalo je da bude ona.“ „Hoćeš li to da ponoviš, sinko?“ Forestov glas je bio tih kao šištanje zmije, ali je Grif već pružio ruke naprijed, zavukao ih kroz rešetke i zgrabio Arla za košulju, cimnuo ga tako da je glavom tresnuo o rešetke. „E sad, Grife, to ne smijem da ti dopustim.“ Ali Forest nije napravio nikakav pokret da ga zaustavi dok je Grif ponavljao istu akciju.

„U redu, to je dovoljno. Za sada.“ Forest je uhvatio Grifa za rame. „Ne želimo da se izvuče na tehnikalije, zar ne? Sad se odmakni.“ „Zašto?“ Šelbi se nije pomakla, ni na riječi, ni na zloban pogled koji joj je Arlo uputio kada ih je izgovorio, ni na iznenadno nasilje. „Zašto si htio da me povrijediš? Nikad ti nisam ništa uradila.“ „Oduvijek si mislila da si suviše dobra za mene, gledala me s visoka i okretala mi leđa. Otišla si sa prvim bogatim momkom kog si mogla da uhvatiš, zar ne? Čuo sam da nije baš dobro prošlo.“ „Povrijedio bi me jer nisam htjela da izlazim s tobom još u srednjoj školi? Imam dijete. Imam djevojčicu, i sada sam joj jedini roditelj. Rizikovao bi da od moje ćerke napraviš siroče jer nisam htjela da izlazim sa tobom?“ „Nisam htio ni od koga da pravim siroče. Samo sam htio da te uplašim, ništa više. Samo sam htio da te naučim lekciju, da ti ulijem strah. A i inače, nije to moja ideja.“ „Čija jeste, Arlo?“ Prvi put se u Arlovom pogledu javilo nekakvo lukavstvo. Prešao je pogledom sa Foresta, nazad na Šelbi, pa opet na Foresta. „Ima stvari koje mogu da kažem, ali hoću ono za imunitet. Ne želim dvadeset godina za nešto što nije bilo moja ideja.“ „Kaži mi ime, i razmisliću o tome. Ako nećeš, tražiću dvadeset pet. To je moja sestra, jebeni seronjo. Ako samo jedno znaš u životu, onda treba da znaš šta je porodica. Kaži mi ko je sve to pokrenuo, ili ću se pobrinuti da padneš za sve to, i to žestoko.“ „Moram da imam nekakvu garanciju...“ „Nećeš dobiti ništa.“ „Dobiše više od toga“, kazao je Grif. „Naći ću kako da stignem do tebe. Naći ću. A kad to učinim, poželjećeš da si dobio priliku da odrobijaš dvadeset godina.“ „Nisam je ni pipnuo, zar ne? Nikad nisam spustio ni ruku na nju. Samo sam htio da je uplašim. Dala mi je hiljadu dolara, rekla je da će mi dati još hiljadarku nakon što te dobro uplašim, održim ti lekciju. Samo sam htio da te ćušnem sa puta, to je sve, ali si me mimoišla dok si išla u suprotnom smjeru. Dok sam se ja okrenuo i pošao za tobom, vidio sam da ideš prema staroj kući Triplhornovih.“ „Pratio si me.“ „Morao sam da sačekam, pa sam zaključio, dobro onda. Održaću ti lekciju kada opet kreneš. Bolje je po mraku, je l’ tako? Ali onda on vozi za tobom i ne mogu da krenem na tebe. Nisam vidio zašto bih cijelo veče protraćio uzalud. Ukapirao sam da ću te uplašiti i ako njega izguram s puta.“ „Sjevernjaci, oni su dobri za tebe, izgleda. Otišla si pravo u krpe sa ovim, ali meni nikad nisi dala ni dug pogled. Vidio sam ga kako te svlači.“ „Posmatrao si.“ Isuviše bijesna da bi joj se ovo ogadilo, Šelbi je prišla. Znala je, prosto je znala ko mu je platio. „Da li ti je Melodi Banker rekla i da me špijuniraš?“ „Dala mi je hiljadu dolara i rekla da ću dobiti još toliko. Nije mi rekla kako to da izvedem, samo da to obavim. Gđica Nedodirljiva je stvarno bijesna na tebe, stvarno bijesna. Došla je pravo do moje prikolice u dolinu, dala mi keš. Eto koliko se razbjesnila što si napravila da je izbace iz salona ljepote.“ „Nadam se da si dobro pogledao Arlo, i da ćeš to što si vidio ponijeti sa sobom u okružni zatvor Bledso i ćeliju u kojoj ćeš tamo živjeti. A kad se to bude dešavalo,

razmisli o sljedećem, Arlo. Nikada nisam mislila ništa nalik tome da sam predobra za tebe. Samo mi se nisi dopadao.“ Okrenula se i pošla napolje. Forest je Grifu dao znak da ode sa njom. „Sačekaj, Crvena.“ „Ne mogu da čekam. Jedva dišem. Kunem ti se, da mu nisi ti olupao glavu, sama bih to učinila. Navalio je na tebe jer nije mogao da dočeka da krene na mene. Mogao je da te ubije.“ „Ali nije.“ „Da me nisi pratio do kuće...“ „Jesam.“ Uhvatio ju je za ramena. Nije htio da u glavi igra ono „šta bi bilo da je bilo“, ne sada i ne ovdje. „On je pod ključem, Šelbi. I tako će ostati.“ „Sve to zato što je Melodi povrijeđen ponos, a povrijeđen je jer je to zaslužila. Bila je sasvim svjesna šta je mogao da učini. Dala mu je novac i izgovor da to uradi.“ „Voljan sam da se kladim da te, prije nego što ovo jutro prođe, ona biti u ćeliji sa njim.“ „To bi bila dobra opklada“, rekao je Forest dok je izlazio. „Sačekaj samo minut. Nobi, možeš li da odsjediš sa onim moronom Arlom malčice? Dao sam mu da sve to napiše.“ „Naravno da mogu. Priznao je?“ „I više od toga. Šerife, moram ovo da proslijedim vama, a onda će nam trebati nalog. Biće čupavo ako nam bude trebao nalog za Melodi Banker, za zagovaranje zločina, zavjeru za nanošenje tjelesnih povreda.“ „Pa, dođavola, Foreste.“ Hardigan je dugo uzdisao, a onda protrljao potiljak. „Jesi li prokleto siguran u vezi s tim?“ „Ispričaću vam kako je Arlo rekao da su stvari išle.“ „Nije lagao“, ubacio je Grif. „Nije iskopao njeno ime iz bunara. Dala mu je novac za to, a on vjerovatno nije još imao priliku da ga potroši.“ „Otići ćemo do njegove prikolice“, počeo je Forest, a onda se osvrnuo. „Gdje je Šelbi?“ „Ona... bila je ovdje. O dođavola. Dođavola, ne.“ „Melodi. Moja sestra ima buran temperament ako joj staneš na pravi živac. Šerife?“ rekao je Forest dok je Grif već izletio kroz vrata. „Aha, idi s njim. Samo nam još to treba da začini ovaj dan. Tvoja sestra koja baca unuku Florens Piedmont kroz neki prozor.“ Nije planirala da baci Melodi kroz prozor, prvenstveno jer joj to nije palo na pamet. Nije imala jasnu ideju šta namjerava da uradi, ali joj je jedno bilo jasno, nema namjeru da ne preduzme ništa. Ignorisanje kučke nije upalilo, sarkazam nije upalio, direktan razgovor nije upalio. Zato će naći nešto što pali, i završiti sa ovim jednom za svagda. Kuća Piedmontovih je stajala na dugoj padini bujnog zelenila sa stepenastim terasama od bijele cigle i mnoštvom elegantnog drveća, savršeno orezanih žbunova. Sa tog nadmoćnog mjesta gledala je dolje na Ridž, dalje prema brdima, dolje prema dolinama. Stajala je elegantno, kao i u vrijeme Građanskog rata, oivičena verandama koje su se širile od snježnobijele fasade. Vrtovi su se razlivali pod njom u rijekama boja.

To je kuća kojoj se oduvijek divila. Sada je hitala ka njoj kao izbačena iz luka. Znala je da Melodi stanuje u pomoćnoj zgradi i zaputila se pravo prema njoj čim je prešla prevoj. U ušima joj je zujalo od bijesa, tresnula je vratima i izašla iz kombija, prošla pored Melodinog auta i odmarširala bi pravo ka vratima da je neko nije dozvao. „Pobogu, to je Šelbi En Pomeroj!“ Prepoznala je domaćicu, dugogodišnjeg člana ekipe koja je živjela u velikoj kući – i Mejblininu sestru – pa se pomučila da zauzda bijes dovoljno da uzvrati osmijehom. „Divno je što vas vidim, gđice Pati. Kako vam ide?“ „Baš fino.“ Prišla joj je visoka, mršava, žena sa uredno skupljenom prosijedom loknastom kosom. Nosila je korpu punu ranih ruža. „Ove godine imamo baš lijepo proljeće, iako već kreću vrućine. Baš mi je drago što ste se vratili da uživate u tome. Žao mi je za vašeg supruga.“ „Hvala vam, gđice Pati, stvarno moram da razgovaram sa Melodi.“ „Eto, ona doručkuje na zadnjoj verandi sa gđom Piedmont i gđicom Džolin. Pretpostavljam da to ima neke veze sa onom nevoljom kod gđe Vi. Puno toga sam čula od Mejblin, a i od Lorili.“ „Da, tako nekako.“ „Onda idite okolo. Nadam se da vi djevojke umijete to da riješite.“ „I došla sam da to sredimo. Hvala vam.“ Dopustila je da se bijes vrati, narasta dok je išla prliaznim putem, prelazila plišani zeleni travnjak, slušala ženske glasove i mirisača te rane ruže. I tamo je bila Melodi, sjedila za stolom sa bijelim stolnjakom, upotpunjenim lijepom keramikom i sokovima koji su iskrili u staklenim bokalima. „Neću da se izvinim, bako, pa nema svrhe da me time proganjaš. Nisam rekla ništa što nije istina, i neću da se spuštam na to da puzim pred tim ljudima samo da bi Džolin mogla da dobije nazad svoju šugavu frizerku.“ „Kristal nije šugava, Melodi, i ne bi trebalo...“ „Ma prekini, Džolin, i prekini da cviliš. Do bola mi je dosadilo. Ako ništa drugo, ta mala drolja i njena baba koja se u sve miješa treba da...“ Spazila je Šelbi, digla se na noge dok je Šelbi stizala uz uspon kao ekspresni voz. Melodi se razrogačila kada je ugledala Foresta i Grifa kako punim trkom stižu za njom. „Ti se gubi odavde. Ovdje nisi dobrodošla!“ „Ja određujem ko je ovde dobrodošao“, odbrusila je Florens. „Ako ona jeste, ja nisam.“ Melodi je krenula da se okreće, ali ju je šelbi uhvatila za ruku i okrenula ka sebi. „Platila si mu. Platila si Arlu Kateriju do pokuša da me povrijedi...“ „Skidaj ruke sa mene. Ne znam o čemu pričaš.“ „A povrh svega si i lažljivica..“ Prije nego što joj je postalo jasno šta namjerava, Šelbi je skupila šaku u pesnicu i upotrijebila je. Čula je povike kroz zujanje u ušima, vidjela kroz crvenu maglu koja joj je zamagljivala vid kako Melodine oči postaju staklaste.

Sljedeće čega je bila svjesna jeste da joj je neko stegao ruke s leđa, podigao je. Ritala se, jer nije završila. Nije bila ni izbliza gotova, ali su je te ruke samo još jače stegle. „Prekini. Daj Crvena, smiri se sada. Dobro si je zveknula.“ „Nije dosta. Nije dosta za ono što je učinila.“ Melodi je sjedila na dupetu, na koje je stigla na svojoj gracioznoj verandi. „Udarila me je! Svi ste vidjeli kako me je napala.“ Jecajući, prinijela je ruku bradi. „Hoću da je tužim.“ „Fino“, rekao joj je Forest. „Mislim da će tužba protiv tebe biti mnogo ozbiljnija.“ „Nisam ništa uradila. Ne znam o čemu ona priča. Bako, ovo boli.“ „Džolin, prekini da mlatiš rukama kao da ćeš da poletiš i idi donesi pakovanje leda.“ Florens, koja je maločas ustala, sada je opet sjela, teško. „Treba mi objašnjenje. Moram da znam zašto bi ova djevojka došla ovamo s tim optužbama i udarila moju unuku.“ „Ja ću vam reći“, kazala je Šelbi prije nego što je Forest stigao to da učini. „Pusti me, Grifine. Neću ništa da uradim. Izvinjavam vam se, gđo Piedmont. Ne izvinjavam se njoj, već vama. Ovo je vaš dom i nisam smjela da ovdje ovako dođem. Bila sam isuviše bijesna da trezveno razmišljam.“ „Bako, natjeraj je da ode. Njoj je mjesto u zatvoru.“ „Ćuti sada, Melodi. Samo će te više boljeti od priče. Zašto si ovako došla?“ „Jer je otišla mnogo dalje od toga da priča ružne stvari, ili siječe gume i izmišlja laži. Ovog puta je platila Arlu Kateriju hiljadu dolara, i obećala mu još hiljadu, ako me preplaši, da mi održi lekciju.“ „Nikad nisam uradila nešto takvo. Pobogu, ne bih se spuštala na to da razgovaram sa Arlom Katerijem ili nekim sličnim. On je lažov, a to si i ti.“ „Rekla sam ti da ćutiš, Melodi Lujza! Zašto mislite da je Melodi to učinila?“ „Jer je Arlo izgurao Grifina sa puta sinoć, uništio mu kamionet. Pogledajte ga, gđo Piedmont. Povrijeđen je jer se postarao da se bezbjedno vratim kući, a pošto je to učinio, Arlo nije mogao da nasrne na mene pa je uradio ono za šta je plaćen. Umjesto mene okomio se na Grifa. Ona je otišla tamo u dolinu, do Arlove prikolice, i platila mu da to uradi.“ „Ona je luda. Laže.“ “O, Bože!“ Džolin je stajala odmah pored staklenih vrata sa paketom plavog leda u rukama. „O, bože, Melodi. Nisam vjerovala da stvarno to namjeravaš. Nikada nisam povjerovala da to misliš ozbiljno.“ „Ti zaveži, čuješ li me! Da se nisi usudila da progovoriš ni riječ više, Džolin, ni riječ.“ „Neću da zavežem. Neću. Bože moj, Melodi, ovo nije samo igra, samo tračarenje ili zadirkivanje. Nisam vjerovala da ozbiljno misli, kunem se Bogom, nikada nisam povjerovala da to ozbiljno namjerava.“ „Jezik za zube, Melodi. Šta da namjerava, Džolin?“ insistirala je Florens. „Prekini sada da brbljaš i kaži to otvoreno.“ „Rekla je, nakon što nam je gđa Vi zabranila dolazak, rekla je da zna kako da se osveti Šelbi. Zna kako da je nauči lekciju koju neće zaboraviti, i kako bi Arlo vjerovatno to uradio i džabe, ali će mu ipak to učiniti i isplativim.“

„Lažljivice!“ Nespretno se podižući, Melodi se bacila na Džolin, savila prste za grebanje. Možda bi napravila znatnu štetu da Džolin, u šokiranoj odbrani, nije bacila vrećicu leda na nju. Srećan pogodak je vratio Melodi za korak, pa je dao Forestu vremena da je povuče. „Najbolje poslušaj svoju baku i drži jezik za zubima. Džolin, da čujemo ostatak.“ „Šta ti fali? Koji ti je đavo, Melodi? Prosto ne znam.“ „Bolje začepi, Džolin, ili ćeš zažaliti.“ „Džolin!“ Florensin glas je presjekao novi nalet Džolininog kukanja. „Reci zamjeniku Pomeroju ostatak onoga što znaš, i to smjesta. Ako ne ućutiš, Melodi, kunem se bogu svevišnjem da ću te ja ošamariti.“ „Oh, gđo Florens. Prenijela sam šta je rekla i tvrdim, kunem se, nisam vjerovala da misli nešto da preduzme. Bila sam tako uznemirena, i plakala sam, i samo sam rekla prekini, prekini, Melodi, i produžila o tome šta da radim sa frizurom za vjenčanje zbog Kristal, ona prosto zna kako želim da se uradi, a to mi je vjenčanje, gđo Florens. Bila sam tako uznemirena, a Melodi nije rekla ništa više. Ali je rekla ono što sam vam već prepričala. Nisam mislila da može...“ „Kurvo izdajnička. Ona je bila dio toga.“ Melodi je ispružila ruku ka njoj. „Ona je bila dio toga. “ „Nisam, ali možda ti ne možeš da povjeruješ u to, Šelbi, pošto sam učestvovala u drugim stvarima. Ali nikada u nečemu gdje bi neko bio povrijeđen. Umorna sam od toga. Umorna sam od svega toga.“ Sjela je, počela da plače u šake. „Izvinite, gđo Piedmont, ali ću morati da odvedem ove dame u stanicu i ovo raspetljam.“ Sa leđima pravim kao strijela, Florens je klimnula glavom. „Da, jasno mi je. Džolin, sada prekini da plačeš i idi sa zamjenikom Pomerojem. Melodi, idi sa zamjenikom.“ „Neću da idem s njim. To je samo neka priča koju je ta propalica smislila, a Džolin laže. Ona samo laže.“ „Ne lažem!“ I tada su počele da viču jedna na drugu dok se nije umiješao Forest. „Vama dvjema savjetujem da ućutite. Melodi, možeš da pođeš svojevoljno, ili ću te odvući.“ „Sklanjaj ruke sa mene smjesta!“ Ona prijetnja ju je navela da se opire njegovom stisku. „Ja ne idem nikuda kuda mi se ne ide.“ A njena baka je brzo ustala. „Melodi Lujza Banker, ako ne pođeš sa zamjenikom Pomerojem i ne prekineš da se opireš, kunem ti se da neću učiniti ništa da ti pomognem. I pobrinuću se da tvoja mama ne učini ništa da ti pomogne.“ „Ne misliš ozbiljno.“ „Tako mi Boga, mislim. Pođi s Forestom, i to odmah, ili perem ruke od toga, i od tebe.“ „Poći ću. Ali sada znam da si podjednako puna mržnje kao i ostali.“ „Ja ću uzeti Melodi“, rekao je Forest Grifu. „Najbolje da ti povedeš Šelbi i Džolin. I dalje si zamjenik.“ „Dođavola. U redu, Džolin?“

„Idem. Neću vam praviti nikakve probleme. Šelbi, tako mi je žao zbog svega ovog. Samo sam...“ „A vjerovatno je najbolje ako svi ćute tokom vožnje“, predložio je Grif i zaradio smiješak od Foresta. „Kao što sam rekao, javi se ako ikada poželiš da promijeniš profesiju. Melodi, idi do patrolnih kola svojevoljno, ili ću ti staviti lisice.“ „Oh, dolazim. Ostaćeš bez posla prije isteka ovog dana. Pobrinuću se za to.“ Prije nego što je odveo Melodi, Forest je pogledao u Florens. „Izvinite zbog ovoga, gđo Piedmont. Žao mi je zbog ove nevolje za vas i vašu porodicu.“ „Znam da je tako.“ Kada je pogledala u Grifa možda su u njenim očima bljesnule suze, ali su joj leđa ostala prava kao strijela. „Meni je zbog ovog žao više nego što mogu da iskažem.“

19 Džolin nije ćutala tokom vožnje, već je sve vrijeme plakala u hirovitim, nekontrolisanim jecajima. Sa zvonjavom u ušima, Grif je zaključio da jedino što zaista želi na svijetu u ovom času jeste da se vrati poslu i u normalu. Jedini put koji je vodio ka tome bio je da otjera Šelbi i Džolin u policijsku stanicu. Šerif Hardigan je pogledao Grifa i dvije žene – Šelbi sa vrelim pogledom, Džolin sa očima punim suza. Prišao je, iskopao veliku bijelu maramicu iz džepa, tutnuo je u Džolinine ruke. Rekao je, tonom u kojem su čudesno bili izmiješani bodrost i sažaljenje: „Pa sad, šta je sve ovo?“ „Forest ide odmah za nama“, počeo je Grif. „Ja sam vjerovatno uhapšena.“ Nakon što je pljesnula rukama po kukovima, Šelbi je Hardigana pogledala direktno, prkosno u oči. „Zviznula sam Melodi Banker u lice.“ „Hmm“, bio je Hardiganov odgovor prije nego što se usredsredio na Džolin. „Nisam znala da smjera to da uradi!“ Histerija je izvirala kroz isprekidane jecaje. „Kunem se, nisam. Mislila sam da je samo bijesna i da priča bez veze. Nisam vjerovala da stvarno misli da traži od Arla da uplaši Šelbi ili da je povrijedi. Kunem se da me je sve to jako uznemirilo.“ „To vidim. Zašto ne dođeš i ispričaš mi sve o tome. Paziš na nju?“ rekao je Grifu i podigao obrvu ka Šelbi. „Valjda.“ „Proglašen za zamjenika?“ Šelbi mu je uputila oštar pogled dok je Hardigan odvodio Džolin u svoju kancelariju. „Ma znaš ti kakav je Forest.“ Ali mu je laknulo kada je Forest ušao sa Melodi koja je djelovala bezizražajno. „Džolin?“ „Šerif razgovara s njom.“ „Dobro. Paziš na nju?“ Na ponovoljeno pitanje, Grif se štrecnuo. „Da, da.“ Forest je otpratio Melodi u zadnju prostoriju, pa se vratio. „Nobi, pripazi je na nekoliko minuta dok ne raspetljam nešto od ovog.“ „Nema problema.“ Kada se Forest okrenuo svojoj sestri, ispružila je ruke i prislonila zglobove jedan uz drugi. „Prekidaj s tim sranjem.“ „Možda hoćeš da to uradi tvoj zamjenik.“ Kada je napravila isti gest prema Grifu, on je samo uzeo njeno lice u šake.

„Prekini s tim. Smjesta.“ Nakostriješila se na tren, ali je on nije puštao, gledao je pravo u oči dok nije šištavo ispustila dah. „Nisam bijesna ni na jednog od vas – previše – i muka mi je zbog onog što ti se desilo, Grife. Prosto sam bijesna na sve. Da li sam u pritvoru?“ „Neće doći do toga”, kazao je Forest. „Čak i ako ona bude insistirala, sama je u mnogo većoj nevolji. Zaslužila je onaj udarac.“ „To sigurno.“ „Opak desni kroše si plasirala tamo, Crvena.“ „Hvala ti. Klej me je tome naučio, ali je ovo prvi put da sam to stvarno primijenila. Šta ja sad radim?“ „Ostavljaš ovo meni i šerifu – kao što je trebalo da uradiš prije nego što si jurnula na prokleti dvorac. Mada te nikada neću kriviti za onaj udarac – idi na posao, kući, ili šta god već treba da obaviš.“ „Mogu prosto da odem?“ „Tako je. I ako ona uloži tužbu za napad, izborićemo se s tim. Ali mislim da će je ubijediti da se mane toga.“ „U redu.“ Teško je mogla da se i dalje ljuti na brata ako već neće da je hapsi. „Žao mi je zbog mog udjela u ovom jutros.“ „Ne, nije,“ „Ne, nije. Nije još. Mada ću možda promijeniti mišljenje.“ Izašla je, zastala kada je Grif izašao za njom. „Nisam kriva ni za šta od ovoga, i muka mi je da preuzimam odgovornost za ono što nisam ja uradila. Ali...“ „Nema ali“, prekinuo ju je. Odmahnula je glavom. „Ipak, nema sumnje da sam ti donijela nevolje. Ne bih ti zamjerila da odustaneš. Bilo bi mi žao i bila bih razočarana, ali te ne bih krivila.“ Njegov odgovor je bio da opet uhvati njeno lice, a ovog puta i njena usta. Dugo, ozbiljno i polako. „Ovo bi trebalo da podmiri to. Idem sada do tvog tate na provjeru i da se nosim nazad na posao.“ Osmijehnula se. „Ta šljiva na oku djeluje nekako opako.“ „Samo mi je još to trebalo. Vidimo se kasnije. Ovo je bilo đavolski zanimljivo jutro do sada.“ Valjda se to može i tako reći, pomislila je dok je hodala ka salonu. Ali bi rado provela nekoliko dosadnih jutara. Zaključila je da su glasine o ponečemu iz tog zanimljivog jutra – i incidentu prethodne večeri koji je do toga doveo – do sada već stigle do salona. Po onome kako su razgovori prestali i svi pogledi se okrenuli ka njoj kada je ušla, shvatila je da je njena procjena bila tačna. „Kako je onaj momak? Je l povrijeđen?“ raspitivala se Viola. „Sada ide kod tate, ali mislim da nije gadno. Ima posjekotine i modrice.“ „Čujem da su priveli Arla Katerija zbog bježanja s mjesta nesreće koju je izazvao“, dometnula je Kristal. „A prisutna Lorili te je vidjela kako voziš kao da te svi demoni gone prema velikoj kući prije nekog vremena.“

„Možeš slobodno da kažeš kako je Melodi povezana sa svim tim“ kazala joj je Viola. „Svi će ionako saznati.“ „Platila mu je, ona je platila Arlu da to uradi.“ Poslije kolektivnog uzdaha, Šelbi se sručila u stolicu. Ionako je bilo rano za posao, a boga mu, zanimljiva jutra su iscrpljujuća. „Stani malo.“ Skupljenih očiju, Viola je zavrtila stolicu tako da Šelbi gleda u nju. „Kažeš da je Melodi platila momku Kateriju da izgura Grifina Lota sa druma? Zašto bi kog vraga to učinila?“ „Platila mu je da to uradi meni, ali Grif je zasmetao, pa se okomio na njega.“ „Da uradi... da uradi tebi?. Ali to... Zašto...“ Uvidjela je o čemu je riječ i od toga joj se krv sledila, pa je nešto krvi nestalo s njenog lica. „Jer sam je ja istjerala odavde.“ „Nije zbog tebe, bako, niti je zbog mene. Ni zbog ijedne od nas. Nijedne.“ „Bog zna da je pokvarena kao kvarna voćka, i oduvijek je imala jasnu crtu zlobe u sebi, ali nikada ne bih očekivala takvo nešto.“ „Dala je Arlu hiljadarku unaprijed, i čekala ga je još hiljadarka kada to obavi.“ Viola je klimnula glavom. Krv joj se vratila u lice koje je odjednom postalo crveno i vrelo. „Da li je uhapšena?“ „Odveli su je u policijsku stanicu, pričaju o tome.“ „Ako je ne zatvore, zahtijevaću da znam zašto.“ „Ne znam šta će se desiti, ali biće ružno, to je sigurno. A kad je već tako, svi mogu da čuju i ostatak. Otišla sam do velike kuće i zviznula je po licu. Samo mi se zacrvenilo pred očima i zviznula sam je. Nokautirala je. Da mogu, opet bih to uradila.“ Začulo se još uzdaha iako se Viola smješkala. Nagnula se i čvrsto stegla Šelbi u zagrljaj. „Tako to radi moja unuka.“ „Voljela bih da sam mogla to da vidim.“ Mejblin je prekrstila ruke. „Nije hrišćanski to reći, ali voljela bih da sam gledala kad si to uradila i da sam slikala to telefonom.“ „Tetka Pati kaže da Melodi postaje skroz nadmena i osorno naređuje svima okolo kada gđa Piedmont nije prisutna“, nadovezala se Lorili. „Pa bih i ja voljela da sam to vidjela, ali ja bih snimila video.“ Prišla je, zagrlila Šelbi. „Zato se ne sekiraj, Šelbi. Znam više ljudi nego što umijem da izbrojim koji bi dobro platili da vide kako obaraš tu djevojku na... guzicu druge pratilje. Je l’ tako, gđo Vi?“ „Ne može biti tačnije, Lorili.“ „Neću da se sekiram.“ Potapšala je Lorili po ruci. „Ali ću početi da radim ranije, ako je to u redu. Da sredim peškire, pribor i ostalo. Da malo razbistrim glavu.“ „Samo naprijed.“ Kristal je sačekala da Šelbi ode pozadi. „Šta nagađate da će gđa Piedmont učiniti oko svega ovog?“ „Valjda ćemo sačekati i vidjeti.“ Nisu morali da čekaju dugo. Tokom zatišja sredinom popodneva – kada majke koje ostaju kod kuća skupljaju djecu iz škole, ili ih dočekuju na vratima, prije nego što one koje rade van kuće mogu da trknu poslije posla na šišanje, farbanje ili masažu – Florens Piedmont je ušla u salon.

Ponovo se u salonu sve utišalo kao u crkvi. Florens, sva dostojanstvena u teget haljini i praktičnim cipelama, klimnula je glavom Šelbi koja je sjedila na prijemu, pa Violi. „Viola, imaš li koji minut da razgovaraš sa mnom? Nasamo. Ti i Šelbi.“ „Naravno da imam. Šelbi, imaš li nekoga u sobi za relaksaciju?“ „Ah... ne bi trebalo. Imamo tri koje dolaze na tretmane za otprilike sat i dva tretmana odmah.“ „To je u redu, onda. Otići ćemo tamo pozadi, Florens, gdje je fino i tiho. Kristal, kada moja mušterija za pola četiri dođe, smjesti je i daj joj neki časopis.“ „Cijenim što si izdvojila vremena za mene, Viola.“ „Ti si ga izdvojila za mene.“ Viola ju je povela pozadi, kroz prostor sa kasetama. „Znamo se podosta godina.“ „Imamo ih, podosta godina. Kako ti je mama, Vi?“ „Energična, kao i uvijek. Kako je tvoja?“ „Malo je usporila. Ali obožava da živi na Floridi. Moj brat Samjuel je obilazi svakog dana.“ „On je oduvijek bio prava dušica. Sjedi sad.“ „Hvala ti, Vi, dobro će mi doći. Reći ću ti istinu i kažem ti da mi je dozlogrdilo.“ „Imamo neki fini čaj od breskve, gđo Piedmont. Vruć ili hladan“, dodala je Šelbi. „Da vam donesem neki?“ „Voljela bih vruć čaj od breskve, hvala ti, ako ti nije teško.“ „Ni najmanje. Bako?“ „To bi bilo lijepo, dušo, hvala ti.“ „Ovo je prijatna soba, Viola. Tako tiha i smirujuća. Oduvijek si imala oštar um, umjela si nešto što funkcioniše da pretvoriš u nešto fino.“ „To je lijepo čuti. Svakome ponekad zatreba neko tiho i smirujuće mjesto.“ „Mogli bismo češće da to koristimo, po mom mišljenju. Koja ti je ovo boja na zidovima?“ „Zove se sumračna žuta. Lijepo ime.“ „Jeste. Smirujuće“, rekla je opet, uz uzdah. „Viola, Šelbi, počeću time što ću reći da ću da razgovaram sa Grifinom Lotom kada odem odavde. Ali sam htjela prvo da popričam sa vas dvije. Trebalo je da pitam može li Ada Me da izdvoji koji minut.“ „Ona radi tretman. U redu je, Flo. Prenijećemo joj šta si htjela da joj kažeš.“ „Hoću da vam se svima izvinim. I tvom tati, Šelbi, tvojoj ćerki, tvojoj braći. Džeksonu, Viola. “ „Gđo Piedmont, gospo, nemate zašto da se izvinjavate.“ „Tražim da prihvatite moje izvinjenje.“ „Svakako.“ Šelbi je donijela čaj, u lijepim šoljama. „Hvala ti. Hoćeš li i ti da sjedneš. Upravo stižem iz policijske stanice. Šelbi, Melodi je priznala da je otišla do Arla Katerija, da mu je platila da izazove nevolje. Nisam bila sigurna da će to ubrzo priznati, ali već imaju troje ljudi koji su je vidjeli kada je vozila do njegove prikolice u dolini. I mada mi je bolno da to kažem, neću da joj obezbijedim advokata dok ne kaže istinu.“ Bez riječi, Viola je samo posegnula i uhvatila Florensinu ruku.

„Ne znam šta je zamislila da će se desiti, ili zašto je učinila nešto tako zlobno, tako nepromišljeno. Ne znam zašto je uvijek bila tako ljubomorna na tebe, Šelbi. Kada si proglašena za predvodnicu navijačica u srednjoj školi, ona je imala histerični napad, molila me da napravim veliku donaciju sportskom odjeljenju da skinu tebe i postave nju. A kada si ti postala kraljica godišnjica mature a ne ona, došla je kući i isjekla haljinu na trake.“ Florens je uzdahnula. „Ona je bijesna skoro neprestano, izgleda. Nadala sam se da će to što joj povjeravam Artful Ridž, što sam joj dala da živi u zasebnoj kući, učiniti srećnijom, da će početi da se ponaša odgovornije. Ali znam, sada to vidim, sve vrijeme sam joj suviše ugađala. A njena mama još više. Ona mi je unuka, prva unuka, i ja je volim.“ „Naravno da je voliš.“ „Prešla sam preko puno toga za sve ove godine, ali preko ovog neću. Nekome je stvarno naudila, a moglo je da bude i znatno gore. Uradila je to iz pakosti. Platiće za tu pakost. Nemam prava da tražim, niti da očekujem, ali ona mi je unuka, pa ću pitati. Šerif je nagovijestio, ako ti i Grifin Lot popustite, ako pristanete, da umjesto da ide u zatvor...“ Prvi put je Florens zadrhtala ruka, pa je šolju pažljivo spustila na tacnu. „Mogla bi da odsluži šest mjeseci u rehabilitacionom centru, jednom privatnom, gdje bi imala terapiju za razne probleme. Od nje bi se zahtijevalo da radi tamo – da rinta, pretpostavljam. Da čisti, pa bašta, veš, takve stvari. Zatim, ako se pokaže da je spremna, odslužila bi još šest mjeseci društveno korisnog rada u ustanovi za rehabilitaciju, i poslije bi slijedilo godinu dana uslovne kazne.“ „Neću se pretvarati da je to zatvor“, nastavila je Florens. „Ali će biti sputana, dobijaće terapiju za koju imam osjećaj da joj očajnički treba, i zahtijevaće se da poštuje pravila. Izgubiće slobodu, a to je neka vrsta zatvora. A ako odbije da se povinuje tome, pravilima, onda je čeka zatvor. Njena majka će pokušati da mi se suprotstavi oko toga, ali njen otac... Već sam pričala sa zetom. Detaljno smo sve razmotrili, i on će me podržati u ovom.“ Smirenija, Florens je opet dohvatila svoj čaj. „To su tvoja unuka i moja, Vi. Ko bi rekao da ćemo dovde doći?“ Viola ju je još jednom uhvatlla za ruku. „Život je pun tvrdih kvrga i glatkih zaokreta. Radimo najbolje što umijemo da ga pređemo, od početka do kraja.“ „U nekim danima, to najbolje prosto nije dovoljno dobro. Tebi će trebati vremena da razmisliš o tome, Šelbi.“ „Nije riječ o tome... Grif je taj kog je povrijedila, ili ga je povrijedila kroz ono što je Arlo uradio.“ „A namjeravala je tebe.“ „Jedino što želim, kunem vam se, gđo Piedmont, jeste da ona mene i moje ostavi na miru. Imam dijete na koje treba da mislim. Imam život koji treba da pokušam da iznova sagradim sa mojom djevojčicom, i želim samo da nas Melodi ostavi na miru. Ako se Grifin složi sa onim što ste rekli, složiću se i ja. On je taj koji je na kraju povrijeđen, šta god da je namjeravala.“

„Razgovaraću s njim i povinovaćemo se njegovoj odluci. Duša me boli što je tako povrijeđen, da je neko iz moje porodice to prouzrokovao. Pitam se, Viola, da li si saznala od Džeksona kolika je šteta na momkovom kamionetu?“ „Prema onom što mi je Džekson maločas rekao, totalna šteta.“ „Oh, bako.“ „Pa, gotovo sve se može popraviti, ali Džek kaže da se ne da popraviti kako treba i očekuje da će se osiguravajuća kompanija složiti i priznati totalnu štetu.“ „Ja ću to da ispravim. Imate moju riječ za to.“ „U tvoju riječ nikad nisam sumnjala, Flo.“ „Znam da ste obje zauzete i puno vam zahvaljujem što ste odvojile vremena, i za vaše razumijevanje. Što ste bile ljubazne.“ „Ispratiću te“, rekla je Viola i uhvatila Florens oko struka kada su obje ustale. „I daću ti brošuru da razmisliš da dođeš na lijepu masažu toplim kamenjem ili tretman za podmlađivanje.“ Šelbi je čula kako se Florens smije dok su izlazile. „Kasno je za vraćanje mladosti, zar ne, Viola?“ „Nikad nije kasno, Flo. Nikad nije kasno.“ Šelbi je stekla utisak da je najbolje da glavu drži pognutu i prihvati svaki dan onakav kakav je. Imala je vrlo istaknuto mjesto u središtu bine ogovaranja od svog povratka u Ridž. Iskustvo joj je govorilo da će uskoro naići neke druge vijesti ili interesovanja. Osjećala se baš fino da bude u centru pažnje petkom uveče, dok je izvodila du-uop i rok i balade iz pedesetih. Izgleda da se i masa lijepo osjećala i niko nije ubijen. A pošto je Kali ostala da prespava kod prabake, vrhunac večeri u petak u Grifovom krevetu stvorio je još bolji osjećaj. Prije i poslije posla u subotu, žestoko se bacila na svoje tabele, pedantno plaćala račune, oprezno sve sračunavala. I zadovoljno je istegla ruke prema plafonu kada je isplatila još jednu kreditnu karticu. Tri završene, još devet ostaje. Odmah poslije nedjeljnog doručka, stajala je kraj šporeta i pekla pile, slušajući kako Kali vrišti od oduševljenja dok se igra sa obožavanom napravom za mjehuriće. Došla je Ada Me i zagrlila Šelbi s leđa. „To je najbolji zvuk na svijetu.“ „Znam. Tako je srećna, mama, da mi se srce cijepa.“ „A šta je s tobom?“ „Srećna sam približno kao djevojčica sa napravom za mjehuriće.“ „Lijep ti je glas bio u petak uveče, malena. I tako si lijepo izgledala u onoj plavoj haljini.“ „Zabavljaću se sa šezdesetim godinama. Spremam neke za narednu nedjelju. Tanzi mi kaže da će sigurno napraviti ono proširenje. Biće uzbudljivo.“ „Sva sreća te su Grif i Mat skoro završili. Obožavam svoje novo kupatilo kao što Kali obožava napravu za mjehuriće.“ Da bi to pokazala, Ada Me je napravila urednu piruetu i izmamila Šelbin osmijeh.

„Baš su spretni. Spretan čovjek vrijedi onoliko zlata koliko je težak. Mora da si se lijepo provela poslije.“ Vrelina se popela uz Šelbin vrat. „Jesam. Mama, nisi valjda čekala? „Nije pitanje da li sam čekala. Kada imaš dijete pod svojim krovom – bilo da mu je četrnaest ili četrdeset godina – prosto čuješ kada auto prilazi kući. I ne pomišljaj da se izvinjavaš. Osmijeh mi je došao na lice dok sam mislila da si sa dobrim muškarcem. On mami osmijeh i na tvoje lice.“ Tačno je znala kuda to kreće njena majka. „Tačno je, mami. Smijem da priznam da nisam zamišljala da ću se lijepo provoditi sa bilo kojim muškarcem još dugo. Ovako kako je, to je lijepo iznenađenje. Pa ipak, ne mogu da razmišljam ni o čemu daljem od sljedeće nedjelje, ne još.“ „To je u redu. Ne žuri nikad, obavi s njim probnu vožnju.“ „Mama!“ „Misliš da je tvoja generacija izmislila seks? A prelaziš na šezdesete sljedeće nedjelje? Ta generacija je vjerovatno mislila isto. Kad je već riječ o probnoj vožnji, čujem da je Florens Piedmont kupila Grifu novi kamionet.“ „On kaže da mu je rekla da ne dolazi u obzir da kaže ne, obrnula je stvari tako da je ispalo da bi je uvrijedio kada bi odbio. Deka će onog uništenog da rasturi za dijelove, a Grif organizuje da stave logo na novi kamionet.“ Zastala je da ocijedi komade piletine. „Jesmo li uradili pravu stvar, mama? Time što smo pustili Melodi da se izvuče sa odlaskom u onaj rehabilitacioni centar, na terapiju za obuzdavanje bijesa i tome slično?“ „To je vrlo slično ekskluzivnom klubu rekla bih, i to me tišti. Ali negdje ispod toga, mislim da je to bilo ono pravo. Ne znam da li će se ona vraćati ovamo, bar neko vrijeme. Znam da joj gđa Florens ne čuva radno mjesto.“ „Oh.“ „I očekujem da možeš da dobiješ taj posao ako hoćeš.“ „Ja... Ne. Mislim da mi se sviđa ovako kako je. Dopada mi se da radim kod bake. Sviđaju mi se one djevojke i posao i mušterije. Ako nešto iskrsne, znam da se niko neće buniti ako istog časa zapalim da to obavim. I znam, zasigurno, da ne bih htjela Melodinu staru kancelariju, njen stari posao, ništa njeno staro. Prosto... to je baksuzno. Znaš šta hoću da kažem, mama?“ „Znam. Imaš dar svoje bake za pečenje piletine, djevojko. Ako ne želiš da misliš dalje od sljedeće nedjelje, bolje se pripazi. Takva piletina može muškarca da navede da ti ponudi brak.“ „Mislim da sam po tom pitanju na sigurnom.“ A sigurnost je, pomisli Šelbi, baš ono što mi treba. U podne kada je Grif zaustavio unajmljeni kamionet, izletnička korpa joj je bila puna i spremna, a Kali u žutoj haljini i sa trakom u kosi. Ona se odlučila za farmerke i stare planinarske cipele. Kali je istrčala prije nego što je Grif stigao do vrata i bacila se na njega. „Izgledaš kao izlet, Mala Crvena.“ „Imam mašnu.“ Kali je posegnula rukom ka mjestu gdje je visila žuta traka. „To vidim. Najljepša si, a takva je i tvoja mama. Evo, daj mi to.“