Šelbi je pogledala preko. „Zove se Heder. Radila je sa Emom Kejt u bolnici u Baltimoru. Sama je.“ „To valja.“ Grif je privukao Šelbi kada je Forest otišao do plavuše. „Ovo ti je stvarno upalilo, Crvena.“ „Znam. Kliznula je rukama uz njegova leđa, pribila obraz uz njegov. „Tako je dobar osjećaj – baš kao i biti sa tobom. Upravo sam pričala kako su svi srećni, Tako je lijepo znati da su ljudi srećni zbog Eme Kejt i Mata. I gđa Bici – oh, eno je, opet plače i žuri u klozet. Samo da se pobrinem za to.“ Šelbi je okrenula glavu, usnama dotakla njegov obraz. „Ne bi trebalo da traje dugo – ili može da potraje dvadeset minuta ako je prava provala plača. Vjerovatno ću cijeniti još jednu čašu šampanjca kada se izborim s tim.“ „Pobrinuću se da te čeka.“ Krenula je prema vratima, i toaletima iza njih. Pa izvadila telefon koji je zazvonio. „Gđo Suzana? Je l’ sve u redu?“ „Ništa bitno, šećeru. Samo je Kali zaboravila Fifija, pa joj srce puca. Nismo to shvatili dok ih nismo stavljali na spavanje. Pokušala sam da nađem neku zamjenu, ali ona hoće svog Fifija.“ „Ne znam kako sam mogla da vam je pošaljem bez Fifija. Ne želimo da joj nešto pokvari prvo spavanje van kuće. Samo ću trknuti do kuće i uzeti Fifija, donijeti ga. Neće mi trebati ni petnaest minuta da stignem tu.“ „Žao mi je što te prekidam i pravim probleme. Moj Bil bi otišao po psa, ali znam da tvoja mama zaključava.“ „Ne brinite zbog toga. Krećem odmah. Kažite Kali da donosim Fifija.“ Spazila je Kristal na putu do toaleta. „Moram da te zamolim za uslugu. Gđa Bici je tu, plače malo, samo od sreće, znaš kako je, prevladale je emocije. Moram da trknem i Kali odnesem Fifija. Možeš li da utješiš gđu Bici – ili zamoli baku – i da kažeš Grifu, ako ga vidiš. Vraćam se za manje od pola sata.“ „Naravno, hoću. Hoćeš da ja odem po Fifija?“ „Hvala ti, ali brzo ću to obaviti.“ „Oh, evo! Htjela sam ovo da ti dam u salonu. Onaj ruž koji sam ti stavila.“ „Hvala ti, Kristal. Pobrini se da zabava potraje!“ „Možeš da se pouzdaš u mene.“ U žurbi, Šelbi je gurnula ruž u desni džep, telefon u lijevi. U mislima se vratila na pakovanje Kali. Zna da je imala Fifija tamo, ali... Vidjela je to sad, Kali kako pakuje igračku da s njom popriča o spavanju van kuće. I kako je odvukla psa sa sobom dok je slijedila svoju mamu u drugu sobu. „Stavila ga je kod prozora“, prisjetila se. Kako joj je to promaklo, nikada neće saznati. To je u redu – vratiće se prije nego što iko zapazi da je nema. A Kali i Fifi će opet biti zajedno. Obišla je centar pošto u subotnje veče ljeti može biti gužve i stigla do kuće za manje od deset minuta. Zadovoljna što ima niske štikle, potrčala je prema vratima. Isplanirano je da njena pjesma dođe posred večeri, pa joj je ostalo još trideset minuta. Ali ne više od toga.
Jurnula je pravo gore, u svoju spavaću sobu. „Tu si, Fifi, izvini što sam te zaboravila.“ Skinula je obožavanog psa sa prozora, okrenula se da opet trkom ode. I stigla do vrata. Pas joj je ispao iz obamrlih ruku kada je pošao prema njoj. „Zdravo, Šelbi. Dugo se nismo vidjeli.“ „Ričarde.“ Kosa mu je bila tamno, nepoznato smeđa i u nemarnim valovima je padala preko kragne. Guste čekinje su pokrivale donju polovinu njegovog lica. Na sebi je imao kamuflažnu majicu i grube kaki pantalone, pohabane vojničke čizme. Kombinacija u koju ne bi obukao ni mrtav. O bože. „Oni... rekli su da si mrtav.“ „Rekli su upravo ono što sam htio. Nije ti puno trebalo da dojuriš kući, raširiš noge nekom drvodjelji. Da li si plakala za mnom, Šelbi?“ „Ne razumijem.“ „Nikada nisi razumjela mnogo toga. Valjda treba dugo da porazgovaramo, ti i ja. Hajdemo.“ „Ne idem nikuda sa tobom.“ Nehajno je zavukao ruku iza leđa, izvadio pištolj. „O da, ideš.“ Pištolj u njegovoj ruci djelovao joj je nestvarno kao i sve ostalo. „Hoćeš da me ubiješ? Zašto? Nemam ništa što ti hoćeš.“ „Nekad si imala.“ Klimnuo je glavom prema fotografiji na njenom stočiću za šminkanje. Sada je vidjela da ju je on rasturio. „Znam te, Šelbi. Tako si prokleto jednostavna. Jedina stvar koje se nikada ne bi otarasila – je ta slika tebe i djeteta koju si mi dala. Da su me pokupili, i dalje ne bi imali ništa. To sam čuvao kod moje lijepe žene i ćerke.“ „Iza naše slike“, promrmljala je. „Šta si sakrio tamo?“ „Ključ kraljevstva. Pričaćemo. Hajde.“ „Ja ne...“ „Znam gdje je ona“, tiho je rekao. „Noći sa njenom malom drugaricom Čelsi. Kod bake. Možda ću samo otići tamo, da posjetim Kali.“ Strah ju je presjekao kao nož. „Ne. Ne, drži se podalje od nje. Pusti je na miru.“ „Ubiću te baš ovdje gdje će te porodica naći. Ako treba tako da postupim, dijete mi je sljedeća stanica. Kako ti izabereš, Šelbi.“ „Poći ću. Samo ostavi Kali na miru, i poći ću s tobom.“ „Prokleto tačno da hoćeš.“ Pištoljem je pokazao ka izlazu iz sobe. „Jako si predvidljiva — uvijek si bila, uvijek ćeš biti. Znao sam da si rođena meta onog časa kad sam te prvi put ugledao.“ „Zašto prosto ne uzmeš ono po šta si došao i odeš? Mi ti ništa ne značimo.“ „I koliko daleko bih stigao prije nego što pozoveš svog brata pandura?“ Kad su izlazili iz kuće, uhvatio ju je jednom rukom oko struka, gurnuo pištolj njoj u bok. „Malo ćemo da prošetamo, uzmemo moj auto. Kombi, Šelbi? Brukaš me.“ Taj ton, taj sažaljivi ton. Koliko često ga je slušala? „Ja ti nisam ništa, nikad nisam ni bila.“
„Oh, bila si tako korisna.“ Poljubio ju je u sljepoočnicu, natjerao je da počne da se trese. „A u početku, dođavola, bila si čak i zabavna. Bog zna da si bila požudna u krevetu. Ovaj je. Ulazi, pređi preko. Ti ćeš voziti.“ „Kuda idemo?“ „Na jedno malo mjesto koje znam. Tiho. Skrovito. To je baš ono što nam treba za iskren razgovor.“ „Zašto nisi mrtav?“ „To bi voljela.“ „Kunem ti se u sve, bih.“ Ugurao ju je u auto, natjerao da prepuzi u vozačko sjedište. „Nikada ti ništa nisam uradila. Radila sam šta si htio, išla kuda si htio. Rodila ti dijete.“ „I bila smrtno dosadna. Vozi, i drži se ograničenja. Ako ga prekoračiš, gotova si. Pucaću ti u trbuh. To je bolan način da se umre.“ „Ne mogu da vozim ako ne znam kuda idem.“ „Idi malim putevima oko te rupe koju zoveš grad. Samo pokušaj nešto, Šelbi, srediću te, a onda idem po dijete. Suviše mi zavisi od ovog, i predugo sam radio i čekao da bih ti dopustio da to sjebeš.“ „Misliš da mi je stalo do nakita, novca? Uzmi to i idi.“ „Oh, hoću. Odmah u ponedjeljak ujutru. Da nisi došla u spavaću sobu, ne bi ni znala da sam bio tamo. Ovako, imaćemo vikend da se nađemo na okupu poslije duge pauze, zatim ću otići. Samo radi šta ti se kaže, kao i uvijek, i bićeš dobro.“ „Tražiće me.“ „I neće te naći.“ Podrugljivo se smiješeći, pritisnuo joj je cijev pištolja u bok. „Isuse, kurvo glupa, misliš li da sam nadmudrivao pandure sve ovo vrijeme, a da ne mogu da izbjegnem ovu gomilu šarlatana jedan dan? Skreni na ovoj raskrsnici, udesno. Bez žurbe.“ „Tvoj partner se muvao ovuda. Džimi Harlou. Možda će on imati više sreće da te nađe.“ „Ne bih rekao.“ Od njegovog tona joj se smrzla krv u žilama. „Šta si uradio?“ „Prvi našao njega. Polako po ovim serpentinama. Ne bih htio da ovaj pištolj opali.“ Utroba joj je se okrenula, ali je uspjela da smiri ruke dok je motala po uskoj krivini uspona. „Zašto si se vjenčao sa mnom?“ „Poslužilo je mojoj svrsi u to vrijeme. Nikada nisam uspio da te ugladim, istina, nikada nisam mogao da napravim nešto od tebe. Poslušaj se, pogledaj se, dao sam ti mnogo para, učio te kako da kupuješ pravu odjeću, kako da spremiš pristojnu večeru, a ti si i dalje tupava seljanka iz Tenesija. Začuđujuće je da ti nisam prosuo taj tvoj mozak do sada.“ „Ti si lopov i prevarant.“ „Tako je, dušo“ Njegov podrugljivi osmijeh je postao razdragan. „I prokleto dobar u tome. Ti? Nikada nisi valjala ni za šta. Skreni u ovu jadu od puta lijevo. Lijepo i polako sada.“
On možda misli da je ona tupava, beskorisna, povodljiva, ali ona poznaje ova brda. I ima dosta dobru predstavu kuda idu. „Šta se desilo u Majamiju? Prije toliko godina“, upitala je u namjeri da ga navede da priča, skrene mu pažnju dok zavlači lijevu ruku u džep. „Oh, pričaćemo o tome. Ima puno toga o čemu treba da pričamo.“ Opasno je pisati poruku dok voziš, pomislila je, trudeći se da ne popusti pred svojom histerijom. Svim srcem se nadala da će uspjeti da to uradi kako valja. Jer sem što poznaje ova brda, sada misli da poznaje i ovog čovjeka pored sebe. I vjeruje da on namjerava da je ubije prije nego što završi šta je naumio.
30 Tamni put je vijugao kao zmija dok se penjao, i pružao joj izgovor da smanji gas. Pustila je da se njen strah vidi – ponos sada nema smisla – a pokazivanje straha može biti još jedno oružje. Ili bar štit, pomislila je, dok je zavlačila ruku u džep i molila se da će uspjeti da pošalje smislenu poruku. „Zašto nisi samo pobjegao?“ „Ja ne bježim“, rekao je sa istim onim samozadovoljnim osmijehom. „Ja upravljam. Ti si bila baš ono što mi je trebalo da učvrsti moj novi identitet poslije posla u Majamiju. Nije mi puno trebalo da uvidim da ćeš biti beskorisna za sitne prevare, ali si dobro poslužila kao privremena maska.“ „Skoro pet godina, Ričarde?“ „Nikad nisam mislio da te zadržim tako dugo, a onda si zatrudnila. Umijem brzo da se prilagodim“, podsjetio ju je. „Ko će da traži porodičnog čovjeka, čovjeka sa ženom seljančurom i bebom? I morao sam da čekam da se plijen ohladi. I da Melinda izađe. Ona je napravila vraški dobru pogodbu – to moraš da joj priznaš. Mislio sam da će dobiti dvaput onoliko, a to bi bilo obilje vremena za hlađenje i prikrivanje mojih tragova. Ali je uvijek umjela da me iznenadi.“ „Ti si je ubio.“ „Kako sam mogao? Ja sam mrtav, zar si zaboravila? Ovdje idi desno. Skoro smo stigli.“ Ovdje nema ništa, pomislila je, sem par brvnara – bar je tako bilo kada je ona otišla iz Ridža. Pritisnula je dugme za slanje – bar se tako nadala – jer je morala lijevu ruku da vrati na volan. „Ali nisi mrtav, i ubio si je.“ „A koga seronje traže zbog toga? Džimija. Na mene ne sumnjaju. A tako će i ostati. I kada pokupim ono što je moje u ponedjeljak, i dalje neću biti sumljiv, ali ću imati milione. Dugoročni planovi, Šelbi, traže puno strpljenja, ovaj me je koštao malo više od po godinu dana za svakih pet miliona. To je prokleto dobar odnos ako se sve ima u vidu. Zaustavi odmah iza onog kamioneta.“ „Koje još ovdje?“ „Sada niko.“ „Pobogu, Ričarde, čija je ovo brvnara? Koga još si ubio?“ „Jednog starog prijatelja. Ugasi auto i daj mi ključeve.“ Ponovo ju je gurnuo pištoljem. „Sjedićeš tu gdje si dok ne obiđem i dođem do tebe. Pokušaj nešto – bilo šta – i pucaću u tebe. A onda ću otići po Kali. Znam ljude koji bi platili čitavo bogatstvo za lijepu djevojčicu njenog uzrasta.“
Nije ni znala da on može da joj se ogadi još više. „Ona je tvoje dijete. Tvoja krv.“ „Da li stvarno misliš da me je briga za to?“ „Ne.“ Ruka joj je opet bila u džepu, frenetično kucala. „Ne mislim da te je briga za bilo šta ili bilo koga. I nema toga što ne bih učinila da Kali ostane bezbjedna.“ „Onda će ostatak vikenda lako pasti i tebi i meni.“ Pomislila je da zaključa vrata kada on izađe, tek da bi sebi dala više vremena za slanje poruke. Ali bi ga to samo još više razbjesnilo. Sigurno je bolje da ostane u uvjerenju da je ona potpuno bespomoćna. Što i nije daleko od istine. Kada je obišao auto, otvorio njena vrata, poslušno je izašla. „Eto našeg malog doma daleko od kuće.“ Upotrijebio je malu svjetiljku sa uskim snopom da joj pokaže malu grubu brvnara. Pod nogama joj je krckao šljunak staze koja je vodila prema ugnutom prednjem tremu. Nekoliko starih stolica, rasklimani sto. Ništa što vidi ne može da se upotrijebi kao oružje. On je spustio svjetiljku nazad u džep, pružio joj ključ. „Otključaj.“ „Uradila je kako joj je rečeno i, podbodena pištoljem, sa mračnog trijema ušla u mračnu brvnaru. Trgla se kada je on upalio svjetlo – to je bilo jače od nje. Svjetlost je bila žuta i prigušena, dopirala je iz sijalica na kolskom točku koji je visio sa plafona. „Ja ovo zovem rupa za seljačine. Nije nešto, ali je naše. Sjedi.“ Kada se nije dovoljno brzo pomjerila, gurnuo ju je prema stolici sa crveno-zelenom prekrivkom. Ona se uhvatila, okrenula se da sjedne, vidjela krv na podu, a fleke su vodile ka jednim zatvorenim vratima. „Da, to ćeš ti da počistiš, a onda te čeka lopata na kojoj je već upisano tvoje ime. Ti ćeš da pokopaš Džimija, poštediš me znojenja.“ „Sve to zbog novca?“ „Uvijek je zbog novca.“ Ono uzbuđenje, ona svjetlost koja ju je isprva privlačila kod njega, zgasnula je. Ali je sada vidjela tačno o čemu je riječ. O okrutnosti i lažima. „Uvijek je zbog novca”, ponovio je, „ali i zbog avanture. Riječ je o tome da budeš najpametniji u sobi, bez obzira o kojoj jebenoj sobi da je riječ. Da znaš da ako hoćeš, možeš sve da uzmeš.“ „Čak i kad pripada nekom drugom.“ „Naročito, moronko, ako pripada nekom drugom. U tome i jeste čar. Ja ću da uzmem pivo.“ Uputio joj je širok osmijeh. „Da ti donesem nešto, dušo?“ Otišao je u malu otvorenu kuhinju kada nije odgovorila. Tako je siguran da se ona paralizovala, pomislila je, da se nije zamajavao ni time da je veže. Držala je ruke skupljene u krilu, prsti su joj pobijelili. Ali je to bilo podjednako i zbog sve većeg bijesa koji je narastao u njoj. Lampa, pomislila je, ona na stolu sa grizlijem pognutim pored balvana. Mogla bi biti dovoljno teška ako bi mogla da joj padne šaka. U kuhinji sigurno ima noževa. Pomislila je da je vinčesterka iznad kamina sigurno bez metaka. A možda i nije. A bila je tu i jedna gravirana plaketa na komadu drveta na kojoj je pisalo „Vilijam K. Baunti.“
Opustila je prste, krenula da primiče ruku džepu, pa je ostavila da mirno leži kada se Ričard vratio, sjeo naspram nje. „Zar nije udobno?“ „Kako si to izveo? Kako si preživio nesreću sa čamcem?“ „Preživljavanje je moja disciplina. Melinda je izlazila. Nisam računao da će Džimi zbrisati i malo iskomplikovati stvari. Nisam mislio da je sposoban za to. Ali Melinda, znao sam da će ona biti problem. Oduvijek je bila kao pas sa koskom, nikada je ne bi pustila, pa je trebalo nju srediti prije nego što pokupim lovu.“ Zavalio se, očigledno opušten. „Vječito sam računao na pet godina – i prošlo je skoro toliko. Tako... mali odmor sa familijom, udari nesreća, i opet me nema na horizontu.“ „Mi bismo tada bile sa tobom da se Kali nije razboljela.“ Kada su mu oči sinule, shvatila je i tada ju je obuzeo pravi užas. „Namjeravao si da nas ubiješ? Namjeravao si da ubiješ sopstveno dijete.” „Godišnji odmor mlade porodice se završava tragedijom. To se dešava.“ „To nije moglo da ti prođe. Čak i ako te vlasti ne bi progonile, moja porodica bi.“ „Ne bi ako sam poginuo pokušavajući da te spasem. Moglo je i tako da se namjesti. Utrošio bih nekoliko dana da svima pokažemo da smo srećna mala porodica – ljudi obično vjeruju onom što vide. Zgodan par, lijepa djevojčica. A onda bismo jedan dan proveli u čamcu. Otišao bih dovoljno daleko, spakovao nešto vina u tebe, sačekao do sumraka.“ Polako je pio pivo, smješkao joj se. „Bacim dijete u vodu, i nije teško pogoditi da bi ti odmah poletjela za njom. Ne bih morao ni da dotaknem nijednu od vas.“ „Ti si monstrum.“ „Ja sam pobjednik. Zbrisao bih iz čamca, uzeo opremu za ronjenje. Sa novim dokumentima i odijelom za preobuku u vodonepropusnoj torbi. Stigao bih do Hilton Heda za nekoliko sati. Što sam i uradio – samo bez vas.“ „Nalet oluje.“ „Neočekivani bonus.“ „Mogao si da pogineš tamo. Zašto rizikovati da umreš?“ „Ne kapiraš, i nikad nećeš.“ Nagnuo se prema njoj, ono svjetlo je opet zasjalo. „U tome i jeste poenta, to je draž. Ostalo je samo da bacim boce, uhvatim taksi i pokupim auto koji me je čekao na dugotrajnom parkingu na aerodromu. Da odvezem do Savane i mog šteka tamo. Ne bi mi ni to trebalo da sam mogao da nađem prokleti ključ od šteka u Filiju.“ Posmatrao ju je dok je otpijao još gutljaj piva. „Tu si se ti umiješala. Gdje je bio ključ?“ „U džepu tvoje kožne jakne, one bronzane koju sam ti poklonila za rođendan dvije godine ranije. Ispao je kroz rupicu u postavu jakne.“ „Pa, sranje živo.“ Malo se nasmijao, odmahnuo glavom kao poslije promašenog lakog udarca na golfu. „Taj ključ bi mi uštedio vrijeme i nevolje. U svakom slučaju, mrtav sam. Tako kako je ispalo, trebalo je da izigravaš ucviljenu udovicu neko vrijeme. Kako ti je to pasovalo?“ „Više bih voljela da sam tugovala s razlogom.“
Nasmijao se, nazdravio joj pivom. „Povratak u vukojebinu je povratio tvoju lajavost. Hajde da vidimo da li će malo kućnih poslova istjerati to iz tebe.“ Ustao je, vratio se u kuhinju. Kada je donio flašu izbjeljivača i četku, ona se podigla. „Hoćeš da ja počistim krv?“ „Ti ćeš počistiti krv, osim ako hoćeš da čistiš i svoju zajedno s njom.“ „Ne mogu...“ Zamahnuo je nadlanicom, brz kao zmija, udario je preko jagodice dovoljno jako da ona posrne i završi opet na stolici. Nije joj bilo jasno zašto ju je taj udarac šokirao, sada kada ga je upoznala. Zaista upoznala. Ali je nikada ranije nije udario. „Pobogu! To sam želio da uradim godinama!“ Od bijesnog zadovoljstva na njegovom licu joj se krv sledila. On može, a to bi i učinio, da učini više nego da je samo obori ako nasrne na njega. Čak i dok joj je prilazio, ona je podigla drhtavu ruku. I opet je to bio više bijes nego strah. Ali je pustila da se vidi samo strah. „Samo sam mislila da mi treba kofa. Treba mi kofa vode i – i krpa. Ne mogu to da očistim samo izbjeljivačem i četkom. Samo to sam mislila. Molim te, nemoj da me povrijediš.“ „Zašto, jebote, nisi tako rekla?“ Ostavila je ruku u vazduhu, pomislila da nikada više neće vidjeti Kali, svoju porodicu, da neće vidjeti Grifa, i pustila da dođu suze. Pusti ga nek vidi suze, pomislila je, pusti ga neka pomisli da samo to postoji u meni. „Ako počneš da cmizdriš, dobićeš više od ove nježne ćuške. Idi i nađi prokletu kofu. Napravi jedan potez koji mi se ne sviđa, i stvarno ćeš čistiti svoju krv.“ Otišla je u kuhinju, zagledala, zagledala. Nema držača za noževe, ali sigurno u nekoj fioci postoji nož. A tu je i dobar tučani tiganj i dalje na šporetu, džezva. Ispunjena vrućom kafom mogla bi biti oružje. Pogledala je ispod sudopere, razmatrala kakve opcije se nude, pa onda u malecku ostavu. Tu je našla metlu, krpu, kofu. Neki stari kanap, zarđali lanac, butan za upaljače, sprej za bube. Pomislila je da dohvati sprej za bube, prsne mu u oči pošto je biber sprej ostao u njenoj tašni u njenom autu. Ali je on tu blizu nje. Uzela je krpu, kofu, napunila kofu toplom vodom sa nešto deterdženta. Odvukla je to do najveće krvave fleke. „Treba da se poslužim toaletom.“ „Zadrži to“, posavjetovao ju je. „Uradiću ovo što si mi rekao da uradim. Samo hoću da ovo preturim preko glave, Ričarde, ali mi treba toalet.“ Njegove oči su se skupile. Ona je pogled držala oboren, ramena pognuta. „Evo tamo.Vrata ostaju otvorena.“ „Ako već nećeš da mi pružiš privatnost, bar ne gledaj u mene.“ Otišla je u malo kupatilo – žileti bi mogli biti u starom ormariću za lijekove? Prozor je premali da se tuda provuče ako joj se ukaže prilika. Spustila je dasku na šolju dok se on muvao oko vrata.
„Samo ne gledaj u mene!“ Ispustila je prigušeni jecaj. „Vrata su otvorena, stojiš odmah tu. Tražim samo da me ne gledaš. Za ime boga.“ On se oslonio o dovratak, pogled usmjerio u tavanicu. „Strašno simpatično od nekoga ko jedva da je prestao da koristi čučavac.“ Ona je primirila svoju osjetljivost, podigla suknju, povukla gaćice nadolje. I brzo zavukla ruku u džep. Molim te, Bože, ako slušaš, daj da ovo ima smisla. Daj da ovo prođe. Kada je završila, crvenilo joj je oblilo lice. „Isuse, pogledaj se, znojava, flekava, kosa ti je takva da ni pacov u njoj ne bi napravio gnijezdo. Ne znam kako sam se ikada spetljao s tobom.“ Ona je potopila krpu u kofu, iscijedila je, počela da spira krv. „A tek tvoj žustri povratak? Povrijeđena osjećanja.“ Ispustio je zvuke kao da plače. „Pobogu, stvarno si slaba. Misliš da će onaj seronja s kojim se sada tucaš da potraje?“ „On me voli.“ To što je to rekla, što to zna, ju je smirilo. „Voli? Ti si jedno zgodno dupe. Nikad i nisi bila nešto drugo, niti ćeš biti. Zgodno dupe koje se brčka u nekom zabitom potoku.“ Smrzla se, polako podigla pogled. „Špijunirao si nas, mene?“ „Mogao sam oboje da vas sredim.“ Podigao je pištolj, naciljao u njenu glavu. Rekao je: „Paa, paa. Ali sam htio to da uvalim Džimiju. Lijep, uredan krug.“ „Ali si ubio Džimija.“ „Neizbježna izmjena plana. Ne brini, sredio sam to. Uvijek tako i uradim. Zapni jače, Šelbi.“ Ona se vratila brisanju i počela da pravi sopstvene planove. Grif se udubio u razgovor o zidanju sa Derikom, izgubio predstavu o vremenu. Tu mu je bio šampanjac za Šelbi, ali ne i Šelbi. Pogledao je naokolo i vidio da se Bici vratila – malo vlažnih očiju plesala je sa budućim zetom. Šelbi vjerovatno sređuje neku drugu malu krizu, pomislio je, ali je krenuo da je potraži. „Hej, Grife, hej!“ Kristal je prišla i pokazala na čašu šampanjca. „Može li se taj dobiti?“ Uzela ga je, zdušno otpila. „Treba mi nakon što sam primirila gđu Bici. Iz nje je curilo kao iz probušene cijevi.“ „Izgleda da ste ti i Šelbi uspjele da je primirite.“ „Oh, samo ja – zato sam i tražila tebe, ali su me zadržali nekoliko puta. Ovo je luda žurka! Šelbi je morala da trkne kući na minut. Da uzme Fifija za Kali. Trebalo bi da je već nazad, valjda.“ „Kada je otišla?“ „Oh, ne znam tačno pošto sam se bavila probušenom cijevkom, pa onda sestrom gđe Bici – nju zovu Medena? – ona je ušla tamo pa su njih dvije curile zajedno. Valjda je bilo prije dvadeset minuta ili tako nekako. Trebalo bi da se vratila ili da je na putu nazad.“ Možda zbog taloga od svega što se desilo, tek strepnja ga je obavila kao oblak. Izvadio je telefon sa namjerom da je pozove, a signal mu je pokazao da mu je stigla poruka.
„To je Šelbi.“ „Eto ti.“ Kristal ga je potapšala po ruci. „Samo ti javlja da se vraća, rekla bih. Nema razloga da djeluješ tako zabrinuto, dušo.“ Ali kada je pogledao poruku njegov svijet se srušio. „Gdje je Forest?“ „Forest? Upravo sam ga vidjela tamo negdje kako flertuje sa lijepom plavušom. Ja...“ Ali je Grif već odlazio, i to munjevito. Presjekao je preko plesnog podijuma ignorišući one koji su mu dovikivali pozdrave. Spazio je Foresta, a ono što je osjećao sigurno mu se vidjelo na licu. Poslije nehajnog pogleda ka njemu, Forestove oči su se sledile. Bez riječi se okrenuo od plavuše. „Šta se desilo?“ „Ona je u nevolji.“ Grif je pružio telefon. ričard živ ia pštolj tjera m vozim crn drango zpd na bb pt ky tablica 529kpe „O, bože.“ „Koji je to BB put?“ „Put Blek Bear. Sačekaj.“ Forest je stegao Grifovu ruku prije nego što je njegov prijatelj mogao da odjuri. „Nećeš je naći tako što ćeš kao sumanut voziti po ovim brdima.“ „Neću je naći ni ako stojim ovdje.“ „To i nećemo raditi. Nobi je tamo kod šanka. Dovedi njega. Zovem ga da se uključi.“ „Idem da je tražim, Foreste.“ „Ne pričam ništa drugo, ali ćemo otići tako da imamo najveće šanse da je nađemo. Dovedi Nobija.“ Izvukli su Nobija napolje, i Kleja i Mata sa njim. „Ovo ćemo da uradimo pametno“ počeo je Forest. „Idemo po dvojica. Šerif skuplja još neke u ovom času. Idemo da pretresemo područje zapadno od grada. Sve su šanse da će se držati sporednih puteva. Kleje, pogledaj ovamo.“ Klej je stegao rukom Forestovo rame, nagnuo se da pogleda mapu u njegovom telefonu. „Ti i Nobi ćete pokriti ovaj sektor ovdje. Dobro zagledajte vozila, tražite ovaj broj tablice. Mate, jesi li siguran oko ovog?“ „Jesam, dođavola.“ „Ti mi trebaš da odeš do grada, on će...“ „Šta se ovdje dešava?“ Viola je izašla. „Šta se desilo? Gdje je Šelbi?“ Grif jedva da je sačekao jedan trenutak. „Gubiš vrijeme smišljajući šta da kažeš, a šta ne, Pomeroje. Ričard je živ – ne znam kako – i oteo ju je. Idemo da je nađemo.“ Sva boja je nestala iz njenog lica, a oči su joj bljesnule kao plavi plamen. „Momče, ako sad okupljate policijski odred, tvoj djed i ja ćemo biti dio toga.“ „Bako...“ „Nemoj ti meni bako“, prasnula je na Foresta. „Ko te je naučio da pucaš?“ „Ja krećem“, rekao je Grif. „Nobi, preuzmi odavde, hoćeš li? Grif i ja krećemo.“ „Kali“, doviknula je Viola.
„Ona je dobro, Grif je provjerio, i imamo čovjeka koji ovog časa stoji pred kućom.“ Forest je nastavio da hoda, otvorio je zaključanu pregradu sa strane na kamionetu, izvadio remingtonku i kutiju municije. „Vidio sam te kako pucaš pa znam da umiješ da rukuješ ovim.“ Pucanje u metu je bilo najdalje dokle je Grif stigao, ali se nije raspravljao. Forest je ušao u kamionet, uzeo svoj omiljeni kolt iz pregratka za rukavice. „Mi ćemo je vratiti, Grife.“ „Sjedeći ovdje nećemo.“ „Uzdam se u tebe da ostaneš pribran.“ I prije nego što je završio rečenicu, Forest je nagazio gas i poletjeli su. „Držaćemo tvoj telefon spreman, u slučaju da uspije da pošalje još neku poruku. Koristi moj za usaglašavanje sa drugim timovima kako budu pristizali. Šerif je već cimnuo federalce. Oni imaju opremu kakva ne stiže do nas u Ridž, i bolje tehničare. Šelbi je prisebna, ostavila je telefon uključen, oni će mu ući u trag.“ „Sigurno ju je pratio, ili je bio u kući kada se vratila tamo.“ „To ćemo saznati kada dopremo do nje.“ „Sigurno će ispasti da je on ubio onu ženu.“ Forestovo lice je bilo skamenjeno dok je kazaljka brzinomjera odmicala sve dalje. „Ne bih se kladio u suprotno.“ „Vidio sam ga, čini mi se. Imao sam loš osjećaj u vezi s tim tipom kog sam vidio – kada sam odveo Kali u knjižaru, a zatim u parku. Izigrao me je.“ „Hajde da brinemo o ovom sada.“ Ovo sada je donijelo strah koji mu je izjedao srce, glavu, stomak. „Sigurno je morao nekuda da ode. Šelbi je rekla da taj nikad ništa nije uradio bez razloga.“ „Naći ćemo ga i vratićemo je. Bezbjedno.“ Prije nego što je Grif mogao da odgovori, njegov telefon je ispustio signal. „To je Šelbi. Pobogu, ona ima čelične nerve.“ Mučio se da čita dok su letjeli kroz serpentine. „Put Old Hester, rekao bih da je mislila na Hester.“ „Znam na šta je mislila. To je Old Hester. Razbacane brvnare i stari kampovi, tamo zalaze jeleni. Zabačeno. Prenesi to Grife, Nobiju, a on će dalje.“ „Kog li đavola hoće od nje?“ „Šta god da hoće, od nje neće dobiti.“ Led, oštar i krzav, zavukao se u bolni strah. „Koliko smo daleko?“ „Poprilično, ali idemo neuporedivo brže nego oni. Uputi sad i ostale, Grife.“ Prenio je šta je trebalo, strgao svoju formalnu kravatu. Ne smije da je izgubi. Neće da je izgubi. Kali neće ostati bez majke. Šta god treba da se učini, on će to učiniti. Pogledao je pušku u svom krilu. Šta god treba da se učini. „Evo šalje još jednu. Desni makadamski put pored onih dudova. Usamljena brvnara. Kamionet. Kod brvnare je već neki kamionet.“ „Možda ima još talaca. Ili je to možda njegov stari partner. Javi ostalima.“ Grifu nije bilo jasno kako Forest održava kamionet na putu, pri ovoj brzini, sa tako oštrim krivinama. Nekoliko puta su se zanijeli ili bi točak dotakao bankinu. A ipak to nije bilo dovoljno brzo.
„Ona šalje... kaže... Vilijam, valjda Vilijam. Vilijam Banti.“ „Baunti“, ispravio ga je Forest „Znam gdje je to. Ona nas navodi brže nego što bi se ikada desilo sa jebenim federalcima.“ „Koliko još?“ „Deset minuta.“ „Napravi da bude manje.“ Rukama hladnim kao čelik, Grif je počeo da puni pušku. Šelbi je dvaput ispraznila kofu, ponovo je napunila. Otezala je, pošto ništa nije moglo da ukloni mrlje sa starog drvenog poda. Ipak je nalila malo izbjeljivača na mrlju, klekla na pod da trlja. „E, to je onaj tip poslova koji ti odgovara.“ „Ribanje poda je pošten posao.“ „Posao za gubitnike. Živjela si otmenim životom neko vrijeme. Ja sam ti to pružio.“ Stopalom je gurnuo njenu zadnjicu. „Omogućio sam ti da dobro oprobaš otmjen život. Treba da si mi zahvalna.“ „Dao si mi Kali, za to sam ti zahvalna. Oduvijek si namjeravao da ih ubiješ, zar ne, ljude sa kojima si pobjegao, ženu sa kojom si živio – rekla je da si se vjenčao sa njom. Jesi li?“ „Ništa više nego što sam se vjenčao sa tobom. To što je mislila da jeste udata bio je otprilike njen jedini glup zaključak dok smo bili zajedno. Žene, šta ćeš? Njima je suđeno da budu budale. Ali nije htjela da odustane, čak ni kad je mislila da sam mrtav. Htjela je onaj plijen. I prišla je preblizu. Išao sam odmah iza nje, iz one rupe u kojoj si pjevala gomili seoskih mamlaza.“ Odmahnuo je glavom, obilazio oko nje dok je radila. „Spasao sam te od sramotnog života jer si mislila da možeš nešto da postigneš sa tim tvojim osrednjim glasom. A Melino lice kada me je ugledala? Neprocjenjivo. Ne, povlači ovo što sam upravo rekao – to je bio njen drugi stvarno glup trenutak. Spustila je prozor i rekla: ’Džejk. Trebalo je da shvatim.’ To su joj bile posljednje riječi, i da, trebalo je.“ „Ona te je voljela.“ „Vidiš gdje te ljubav odvede?“ Još jednom ju je malo šutnuo. „To je samo još jedna prevara.“ Ona je čučnula, a onda se podigla polako, sa kofom u rukama. „Trebaće mi više od ovog da skinem ovu fleku. Ima li još? „Imaš puno, evo ovdje.“ „Da, ali mi treba da...“ Podigla je kofu, šljisnula izbjeljivač sa blagom primjesom krvi njemu u lice. Kada je vrisnuo, ona je mogla da izabere. Da krene po pištolj ili da bježi prema vratima. A bila je isuviše obuzeta uzbuđenjem da bi bježala. Šutnula je, ciljajući njegove prepone. Pod je bio taman toliko mokar da se malo okliznula, pa šut nije bio dovoljno oštar. Mada je pogodila. Dok je pokušavala da otme pištolj, on je opalio – bijesan i slijep. Zazvonilo joj je u ušima. Sagnula se, dohvatila potiraču u nadi da će ga bolje lupiti u jaja drškom. Ali je njegova ruka kojom je mlatio uspjela da dohvati njenu kosu i izazvala sluđujući bol.
Zabila je lakat u isto ono osjetljivo područje, i znala je da ga je povrijedila, znala je da mu je nanijela bol. Ali je sada i on bio bijesan koliko i ona, pa ju je zavitlao preko sobe kao krparu. „Kurvo, kurvo jedna.“ Otkotrljala se. Nije bila sigurna koliko dobro on vidi, nadala se da je slijep. U očajanju, skinula je cipelu, bacila je na drugi kraj sobe u nadi da će on poći za tim zvukom. Ali je on išao polako prema njoj, beonjače su mu bile oštećene i crvene. „Neću da te ubijem sad odmah. Prvo ću da ti nanesem bol.“ Protrljao je lijevo oko slobodnom rukom. Čime samo pogoršava stvar, znala je. Molim te, molim te, neka bude gore. „Hajde da počnemo sa čašicom na koljenu.“ Ona se stegla da se spremi za bol, a onda posrnula nazad u šoku kada su se vrata gdje su krvave fleke završile naglo otvorila. Ričard se brzo okrenuo, trepćući oprženim, zamagljenim očima u krvavu planinu od čovjeka koja se zaletjela u njega. Užasni zvuci, stenjanje, tresak pesnice o kost. Ali jedini zvuk koji je bio bitan bilo je klaparanje pištolja koji je izletio iz Ričardove ruke od siline udarca i pao na pod. Ona je poletjela za njim, zamalo ga opet ispustila od sapunice i sopstvenog znoja po rukama. Nekako se podigla na koljena, zgrabila pištolj sa obje ruke. Onaj krupni čovjek je krvario, i ona velika silina koja sa kojom je uletio u sobu i zaletio se u čovjeka koji je htio da puca u njega, sada je kopnila. Ričardove ruke su bile oko vrata tog čovjeka. Stezale su, stezale. „Mrtav. Mislio sam da si mrtav, Džimi.“ I ja sam mislila isto za tebe, pomislila je, i rekla mirno, hladnokrvno: „Ričarde.“ Njegova glava se naglo okrenula. Ona se zapitala kako izgleda u tim očima koje peku. Nadala se da liči na Osvetu. On se iskezio, kratko nasmijao. „Nemaš ti petlju.“ Bacio se na nju. *** Čuli su prve pucnje kada je Forest zanio kamionet na zemljani put. Svi planovi da dođu tiho, jedan sprijeda, drugi otpozadi, dok pojačanje nadire za njima, rasprsli su se. Nagazio je do daske, zanio se po šljunčanom prilazu kada su odjeknuli naredni pucnji. „Upadaj brzo“, povikao je Forest kada su iskočili svaki sa svoje strane kamioneta. „Ako stoji, obori ga.“ Do vrata su stigli istovremeno. Grif je podigao pušku. Ali je Ričard već ležao. Ona je klečala na podu, držeći pištolj, stežući ga sa obje ruke. Bilo je krvi i modrica na njenom licu. Haljina joj je bila iscijepana na ramenu gdje se vidjelo još modrica. Pogled joj je bio hladan i žestok, kosa raščupana, uskovitlano klupko plamena.
Nikada nije i nikada neće izgledati ljepše u Grifovim očima. Ona je tada okrenula pištolj prema njima, i vidio je da joj se ruke tresu. Zatim je spustila te uzdrhtale ruke. „Mislim da je mrtav ovog puta. Mislim da sam ga ubila. Mislim da je sada mrtav.“ Grif je tutnuo pušku Forestu. Srce je ponovo počelo da mu kuca kada je ruke obavio oko nje. „Imam te. Ti si dobro. Imam te.“ „Ne puštaj.“ „Neću.“ Odmakao se samo da izvuče pištolj iz njenih ukočenih prstiju. „Povrijedio te je.“ „Nije onako gadno kako je htio. Kali?“ „Ona je dobro. Bezbjedna je. Spava.“ „Rekao je da će ubiti nju ako ne pođem sa njim. Rekao je da će otići pravo po nju.“ Pogledala je preko u svog brata koji je pritiskao prste na Ričardov vrat. „Morala sam da je zaštitim. „Uradila si šta si morala“, rekao joj je Forest. „Je li mrtav sada?“ „Diše. Obojica dišu, ali su sigurno gadno sređeni. Sad zavisi od doktora i Boga da li će preživjeti.“ „On je pucao u njega, pucao je u ovog krupnog – Džimija – i mislio je da je mrtav, ali nije bio. Ja sam mu bacila izbjeljivač u oči, ali to nije bilo dovoljno. Okliznula sam se po tome, mislim, kada sam krenula da ga šutnem u jaja, a on me je ščepao za kosu. Namjeravao je da me ubije, ali drugi je došao kao demon iz pakla. Ja sam stigla do pištolja. Ja sam došla do pištolja, a ovaj krupni, on nije mogao više da se bori pošto je gadno krvario. Ričard ga je davio. Pozvala sam ga po imenu. Rekla sam: ’Ričarde, pa je pogledao u mene. Ne znam zašto sam mislila da će ga to navesti da prestane. Njegovo mišljenje o meni je bilo da ništa ne vrijedim. Mislio je da sam slaba i glupa i bez petlje. Rekao je to. Rekao je da nemam petlju, i pošao je na mene. Imala sam petlju da pucam triput u njega. Mislim da je bilo triput. Nije pao do trećeg hica.“ Forest se premjestio, čučnuo da je gleda pravo u oči. „Uradila si šta si morala.“ Njen pogled je izgubio onu žestinu, oči su joj se zastaklile od suza. „Moraš ono da povučeš.“ „Šta da povučem, malena?“ „Da ne mogu ništa da pogodim.“ Forestova koljena ga nisu držala, naslonio je čelo na njeno na čas „Povlačim. Tjeraj je odavde, Grife. Ja ću ovo.“ „Ja sam u redu.“ Umjesto ubjeđivanja, Grif ju je prosto ponio. „Došao si.“ Dotakla mu je obraz. „Znala sam da ćeš doći, nekako. Nisam znala da li su moje poruke stigle, nisam bila sigurna ni kome ih šaljem. Kontakti su mi poredani po abecedi, tako da su morale ići tebi ili Forestu ili baki, možda deki. Znala sam ako vam stignu, doći ćete. Sredićete to.“ „Sredila si ti to sama prije nego što mi se ukazala prilika.“ „Morala sam... Neko dolazi.“ Nokte mu je zabila u rame. „Svjetla. Neko...“
„Pojačanje. Sada si sigurna.“ Okrenuo je lice u njenu kosu. „Dolazi cijelo božije odjeljenje šerifa Randevu Ridža i bog zna ko još.“ „Oh, to je u redu, onda. Hoćeš li da me odvedeš da vidim Kali? Ne želim da je budim. Ne želim da me vidi dok se ne operem, ali moram da je vidim. Pa, bože moj, to je dedin izlazni auto. Spusti me. Spusti me da se oni ne preplaše.“ Spustio ju je na noge, ali je ostavio ruku oko nje. Kada je osjetio da se ona trese, skinuo je svoj sako, prebacio ga preko njenih ramena dok su njeni baka i deka izlazili iz auta. „U redu sam. Nisam povrijeđena. Ja sam...“ Ostatak je bio prigušen ramenom njenog djeda. Osjetila je da se on trese, znala je da je plakao. Otplakala je malo sa njim dok su ostali dolazili. „Gdje je đubre?“ raspitivao se Džek. „Unutra. Upucala sam ga, deko. Nije mrtav – ponovo – ali sam ga pogodila.“ Džek je uzeo njeno lice u ruke, poljubio joj mokar obraz. „Daj da vidim tu djevojku.“ Viola ju je privukla, zagledala joj lice. „Ti si rođena da vodiš računa o sebi i svojima. Uradila si ono za šta si rođena. Sada ćemo te odvesti kući i...“ Zastala je, pribrala se. „Grif će te odvesti kući“, ispravila se Viola. „Tvoji mama i tata su kod Suzane sa Kali. Samo su tamo dok odspava. Treba da čuju tvoj glas.“ „Pozvaću ih odmah. Imala sam telefon u džepu. On to uopšte nije znao. Uopšte nije znao mnogo o meni, valjda. Šerife.“ Zanijela i na nekoliko sekundi su se pojavile crne misli dok joj je Hardigan prilazio krupnim koracima. „Pucala sam u njega. Htio je da me ubije, pa sam ga pogodila.“ „Hoću da mi ispričaš sve što se desilo.“ „Objasnila je Forestu ukratko“, upao je Grif. „I treba da ode odavde. Treba da vidi svoju ćerku.“ Šerif Hardigan je potapšao po obrazu na mjestu gdje je Šelbi imala modricu. „On je to uradio?“ „Da, gospodine. To je prvi put da me je udario. Valjda će to biti i posljednji.“ „Idi sada kući, draga. Svratiću sutra da popričamo.“ Nije to moglo odmah. Klej je pritrčao, podigao je sa zemlje, držao je tako kao da je nikada neće pustiti. Tu je bio i Mat, koji joj je pružio svoj telefon nakon zagrljaja da bi mogla da priča sa Emom Kejt. „Kaži Forestu da uzimam njegov kamionet.“ Grif je vozio dalje od brvnare, dalje od krvi, od svjetala, a onda samo stao na uključenju u put. Privukao ju je i držao. „Treba mi minut.“ „Koliko god minuta ti treba.“ Počela je da se opušta uz njega. „Oh, dođavola, Grifine, zaboravila sam da im kažem. Ričard je imao ključ u džepu – ili bar nagađam da je bio tamo. Bio je u onoj uramljenoj slici,onoj gdje smo Kali i ja, koju sam mu dala. Rekao je da će u ponedjeljak ujutru do banke, i mislim da je govorio o nekoj od banaka u Ridžu. Tu je stavio nakit i marke, valjda. Stavio ih je baš u banku u Randevu Ridžu.“
Grif je žmurio, samo je udisao miris njene kose. „Na koga li je mislio da će ih tamo pričuvati?“ „Valjda je to bilo lukavo. Moram da im kažem.“ „I hoćeš. Sutra će biti dovoljno brzo. Čekali su pet godina. Mogu da sačekaju još jednu noć.“ „Još jedna noć. Želim tuširanje sa mnogo tople vode i hoću da spalim ovu haljinu. Ali više od svega hoću da vidim Kali.“ „To je prvo na spisku.“ „Znaš li kako da se vratiš u Ridž odavde?“ „Nemam predstavu.“ „Nema veze.“ Uzela je njegovu ruku među svoje. „Ja znam. Znam kako da nas odvedem nazad kući.“
Epilog Šelbi je dugo spavala dubokim snom, utješena pogledom na usnulo dijete, prekomjernom brigom sopstvene majke, dok ju je otac nježno, ali nepokolebljivo pregledao. Sunce je bilo visoko i blistavo kada se probudila i pretvorilo je brda koja voli u svjetlucavo zelenilo, okupano do blistanja olujom koja je protutnjala dok je spavala. Možda se štrecnula kada je pogledala lice u ogledalu, na sve purpurniju modricu na jagodici. I opet se štrecnula, i pritom zašištala, kada je modricu pritisnula prstima. Ali se podsjetila da će ona iscijeliti i izblijediti. Neće dozvoliti Ričardu da ostavi ožiljak na njoj. Ni na njenima. Čula je glasove dok je silazila, za njima stigla u kuhinju. Vidjela je Grifa oslonjenog o pult kako se smješka njenoj baki, i svog djeda kako Matu dijeli neke instrukcije u vezi sa kukom na kamionetu. Njena majka je spremila lijepo posluženje; njen otac je pio kafu sjedeći na suncu. Ema Kejt i Forest sa glavom do glave, i Klej, Gili i beba pribijeni jedno uz drugo. „Ovo liči na žurku.“ Svi razgovori su prestali; sve oči su se okrenule ka njoj. „Oh, malena, upravo sam spremala doručak da ti donesem u krevet. Treba da odmaraš.“ „Baš sam lijepo odspavala, mama, i sada se osjećam sasvim dobro.“ Otišla je da poljubi majku u obraz, maznula komad slanine sa tanjira time uspjela da izvuče smiješak od svoje majke. „Žurka. Oh, Ema Kejt tvoja žurka.“ „Da nisi ni pokušala da to pomeneš.“ Ema Kejt je skočila i čvrsto je zagrlila. „Uplašila si me, Šelbi. Da me nikada više nisi tako uplašila.“ „Sa zadovoljstvom ti to obećavam.“ „Dođi ovdje i sjedi“, naredio je njen otac. „Hoću da te pogledam.“ „Razumijem, gospodine, tata. Ali gdje je Kali?“ „Odveli smo Džeka do Suzane da ima više društva.“ Gili se smješkala i čvrsto stezala Šelbinu ruku. „Svi smo mislili da ćeš duže spavati.“ „Tako mi je drago što ste svi ovdje. Baš mi je drago što sam se probudila i sve vas zatekla.“ Pogledala je u Grifa. „Sve vas.“ Sjela je tako da njen otac može da okreće njeno lice tamo i vamo, uperi joj malu svjetiljku u oči. „Glavobolja?“ „Ne. Nimalo, kunem ti se.“ „Boli li te negdje?“ „Ne... pa, obraz mi je malo ozlijeđen. Osjetljiv na dodir.“ „Tome ovo služi.“ Viola joj je dala pakovanje leda i poljubac u tjeme.
„Prija.“ Pravo blaženstvo, pomislila je Šelbi. „Zviznuo me je nadlanicom jer mu se moglo, a počupao mi je kosu kao djevojka u ženskoj tuči. Uglavnom se trudio da me povrijedi riječima, kao i obično. Ali nije mogao. Ništa što je mogao da kaže nije... O, dobri bože, opet sam zaboravila. Foreste, moram da ti kažem zašto je bio ovdje, u kući kada sam došla po Fifija. Došao je po...“ „Ključ? Od bankarskog sefa koji je pod imenom Čarls Džejks plaćao otprilike pet godina?“ Ispumpana, premjestila je vrećicu sa ledom. „Da, to sam zaboravila da ti kažem. “ „Grif mi je ispričao sinoć kada sam svratio. Kasno si ustala, Šelbi. Ono što su federalci tražili našli smo baš u Prvoj banci Tenesija u Ulici Haj.“ „Sve ono? Ovdje?“ „Većinu. Vlasnici i njihova osiguravajuća kompanija će biti obaviješteni. Time će se pozabaviti federalci.“ „Ispričaj joj ostatak, Foreste.“ Podbola ga je njegova majka. „I dalje ne mogu da povjerujem.“ „Kakav ostatak?“ Stomak joj se prevrnuo, pa je dohvatila kolu koju je njena majka stavila pred nju. „Da li je mrtav? Jesam li ga ubila?“ „Ne taj dio ostatka. Prebrodio je noć, a daju mu pristojne šanse da će pregurati i dalje.“ Zatvorila je oči i odahnula. Ona je uradila ono što je morala, baš kao što je Forest rekao, ali Bože dobri, nije željela nečiju smrt na savjesti. Čak ni Ričardovu. „Preživjeće?“ „Kažu da hoće. Zatim može ostatak svog života da provede iza rešetaka. A onaj drugi, taj je žilavo kopile. Njegove šanse su i bolje od pristojnih.“ „Nisam ga ubila. Ne moram da živim s tim da sam ga ubila.“ Opet je zažmurila. „Ali će ići u zatvor. Neće više izaći.“ „Provešće ono što mu je ostalo od života u ćeliji. Nikada neće dotaći ni tebe ni Kali.“ „Ispričaj joj onaj dobar dio“, insistirala je Ada Me. „Dosta je bilo priče o tom čovjeku u ovoj kući.“ „Pa i to što će život provesti u zatvoru je prilično dobar dio“, kazao je Forest i slegnuo ramenima. Zatim se široko osmijehnuo. „Postoji nagrada nalazaču za stvari ukradene u Majamiju. Standardnih deset procenata. Moraće da se obavi neka papirologija i riješe neke začkoljice, ali specijalni agent Landri računa da ćeš dobiti oko dva miliona od toga.“ „Dva miliona čega?“ „Dolara, Šelbi. Obrati pažnju.“ „Ali... on je to ukrao.“ „A informacija koju si nam dala dovela je do toga da bude nađeno.“ „Moramo da nabavimo mimoze.“ Kada je Ada Me zaplakala u svoje šake, Džek ju je obgrlio. „Oh, tata, zašto nemamo nikakvog šampanjca?“ „Oni će mi dati sav taj novac.“ Šelbi je podigla ruke, mučila se da to shvati. „Dovoljno da isplatim ostatak duga?“ „Za početak i ne vidim po čemu je to tvoj dug“, rekla je Viola, „ali ćeš se toga sasvim osloboditi. Taj čovjek nije mrtav, Šelbi En, a ti mu nikada nisi bila žena. Sem
ako za advokate imaš budale, nešto od tog duga će već nestati. Ostaće ti dovoljno, ako se ja tu išta pitam, da lijepo kreneš.“ „Ne mogu ni da zamislim to. Moram da pustim da se slegne. Prosto ne mogu da povjerujem da će mi spasti taj teret. I da ću se osloboditi njega, potpuno.“ „Hoću da sada jedeš, pa da još odmaraš.“ „Moram da vidim Kali, mama.“ „Šta ćeš da joj kažeš?“ „Reći ću joj onoliko istine koliko mogu.“ „Ona ima u sebi od Maknijevih, Donahjua i Pomeroja“, kazala je Viola. „Može da se nosi s tim.“ Kasnije je odvela Kali kod Grifa. Pomislila je da bi objema dobro došlo da provedu nešto vremena sa čovjekom koji ih nikada ne bi povrijedio. I čekala je mali miran period da provede nasamo s njim. Sjedila je na tremu sa njim dok je Kali jurcala naokolo sa psom u moru mjehurića. „Ne mogu da povjerujem da si joj kupio još jednu napravu za mjehuriće.“ „To nije još jedna. To je jedna za ovdje.“ „Baš mi je drago što si rekao da je u redu da je dovedem ovdje na neko vrijeme.“ „Uvijek je u redu, Crvena.“ „Valjda i ja to znam. Toliko toga mi je prošlo kroz glavu sinoć, na onom užasnom puteljku, u onoj brvnari. Pomenuću ga tek da kažem da je tata provjerio sa bolnicom. Obojica su se provukla. Ričard, on pokušava da postigne nekakav dogovor, ali neće da mu popuste nimalo. A onaj drugi, on im priča sve po redu. Ne moram da brinem za Kali zbog njega.“ „Nikada mu neću dopustiti ni blizu nje.“ Čula je to u njegovom glasu – odlučnost i ljubav. „I ja vjerujem u to. Sve od prošle noći je malo zbrkano danas. Ne znam da li sam ti sve ispričala kako treba.“ „Nije važno. Ti si ovdje.“ „Voljela bih da nam spremim lijepu večeru kasnije, za nas troje.“ „Ja ću je spremiti.“ Nasmiješena, oslonila je čelo na njegovo rame. „Ti nisi loš kuvar kakvih ima, ali sam ja bolja. I htjela bih da uradim nešto normalno. Tako se osjećam kada sam ovdje. Normalno.“ „Onda ostani. Ostani na večeri, ostani preko noći, ostani na doručku. Ostani.“ „Imam Kali.“ Na trenutak nije ništa rekao, a zatim je ustao. „Hoćeš li da dođeš na minut? Hoću nešto da ti pokažem.“ Kada je ona pogledala u dvorište, okrenuo se. „Hej, Mala Crvena, hoćeš li da pripaziš Snikersa za mene, da se pobrineš da ostane u pravom dvorištu? Moramo da uđemo na čas.“ „Hoću. Hoću. On voli mjehuriće! Vidi, mama, prave dugu.“ „Vidim ih. Ostani tu u dvorištu sa Snikersom. Ja ću samo biti unutra.“ „Kud bi pa otišla?“ upitao je Grif dok je vodio Šelbi unutra. „A ionako ćeš moći da je vidiš kroz prozor.“
„Jesi li počeo još neku sobu?“ „Uglavnom sam završio jednu.“ Poveo ju je na sprat. Ona je kroz otvorene prozore čula kako se Kali smije, čula je veseli lavež psa. Normalno, pomislila je opet. Bezbjedno i stvarno. Na spratu je on otvorio vrata. Svjetlost je nadirala kroz prozore, širila se po lijepim zelenim zidovima. Na jedan prozor je postavio kristal da reflektuje svjetlo, tako da je ovdje treperilo još mnogo duga. „Oh, ovo je divan prostor. Boja mu je kao da unosi brda pravo unutra. Napravio si dvosjed pod prozorom!“ „Mislim se da napravim neke police ovdje, ali se još nisam riješio. Mnogo prostora u plakarima.“ Otvorio je dvokrilna vrata i naveo je da se razrogači. „Ovo je zadivljujuće. Sve je sređeno, sve ofarbano i lijepo. Čak i svjetlo ovdje. Da li je to...“ Otvorila je još jedna vrata. „Kupatilo, tako lijepo i svježe. I...“ Tada ga je spazila, mali drčač za sapun. Sa nasmijanim Šrekom. Imala je osjećaj kao da su joj neke ruke zagrlile srce. „To si napravio za Kali.“ „Pa, mislio sam da joj treba sopstveni prostor, takav sa kojim može da se srodi. Znaš da ćemo se Kali i ja vjenčati. Ne možeš mladu da zguraš u nedovršenu sobu.“ Žacnulo ju je u očima. „Pomenula je to. Da ćete se vjenčati.“ „Hoćeš da se pridružiš tome?“ Okrenula se ka njemu. „Šta?“ „Pogrešno vrijeme.“ Uzrujan, frustriran, prošao je rukom kroz kosu. „Obično mi sjajno ide izbor pravog časa. Možda si još malo izbačena iz ravnoteže. Hoću da ona ima sopstveni prostor, takav koji je čini srećnom. Hoću da joj ovdje bude prijatno. Ponekad ćeš možda htjeti da ostaneš, a ona će imati ovo za sebe. Kao i kancelarija koju ćeš imati na drugom spratu.“ „Kancelarija?“ „Nisam još počeo da radim na njoj pošto ćeš je možda htjeti negdje drugdje, ali mislim da je to lijep prostor. Biće preko puta one gdje ću da smjestim svoju. Kancelarija u prizemlju je bila dobra ideja“, dodao je, „ali drugi sprat razdvaja posao od prostora za život.“ Ona nije sasvim shvatila. „Ti ćeš mi napraviti kancelariju?“ „Kako ćeš da vodiš posao ako nemaš kancelariju?“ Otišla je do prozora, posmatrala Kali i psa. „Nikada sa tobom nisam pričala o tome.“ „Gđa Vi jeste.“ „Naravno da jeste. Ti vjeruješ da ja to mogu? Da pokrenem i vodim sopstveni biznis?“ „Mislim da ti možeš sve. Već i jesi. Šta će te zaustaviti? U svakom slučaju, obje ćete imati prostor, i možeš da provodiš više vremena ovdje. Da vidiš kako ti to odgovara.“ „A šta je sa tobom, Grifine? Koliko to tebi odgovara?”
„Ja te volim. Mogu da sačekam neko vrijeme. Prošla si užasan period, Šelbi. Mogu da pričekam neko vrijeme, ali hoću vas dvije ovdje koliko god mogu da ostvarim. Hoću da budeš moja. Hoću...“ Kada je prekinuo, ona je odmahnula glavom. „Kaži to. Zaslužio si.“ „Hoću da Kali bude moja. Dođavola, ona me zaslužuje. Dobar sam prema njoj, i ostaću dobar prema njoj. Volim je, i ona mora biti moja. To je drugi dio ovoga, valjda, ali je podjednako važan kao i onaj prvi, podjednako važan kao ti i ja.“ Ona je sjela na dvosjed pod prozorom, udahnula. „Uvijek ću se tu naći za vas dvije. Tu povlačim liniju. Ti znaš šta je strah – znaš, jer si prošla kroz to. Ona vrsta straha kada misliš da ti u tijelu nije ostala ni kap krvi. Kada je iz tebe iscijeđeno sve, sem straha. Tako sam se osjećao kada te je oteo. Mogu da budem strpljiv, Šelbi, ali moraš da znaš šta mi značiš. Šta mi značite ti i Kali.“ „Poznajem strah. Znam strah o kakvom si pričao. Osjetila sam ga, i sa njim užasan, zasljepljuć bijes. Tako isprepletane da su u meni bili jedno. Strah i bijes da, ako uradi ono što je isplanirao, nikada više neću vidjeti moju ćerkicu, ni ušuškati je uveče, ni gledati je kako se igra i uči. Nikada obrisati njene suze. I strah i bijes da tebe neću vidjeti opet, niti da ćeš me držati ili uzeti za ruku onako kako to činiš. Toliko toga, da ne mogu sve da ih navedem. Trebao bi mi cio život. Ali sam znala da ćeš doći. I jesi.“ Još jednom je duboko udahnula. „Nikada nisam rekla da te volim.“ „Stići ćeš i do toga.“ „A kako bi bilo sada?“ Posmatrala je promjenu, tako suptilnu na njegovom licu, u njegavim očima. I srce joj se smješkalo u njoj. „Meni odgovara sada.“ „Nisam nikada rekla da te volim jer nisam vjerovala. Ne tebi, Grifine, tebi sam povjerovala tako lako, i to me je malo uplašilo pa nisam vjerovala sebi.“ Prekrstila je ruke preko srca i bila je sigurna da osjeća kako narasta. „Sve se desilo tako brzo, pa sam pomislila, ne smije sve ovo da me tako zanese. Ne smijem da pustim sebe da počnem, samo ću pustiti da me plima nosi. Ali jesam. Volim te, i volim te ko si sa mnom, sa Kali. Volim ko si. Možda su strah i bijes učinili to tako jasnim. Ali je jasno. Ti si Kali napravio ovu sobu – za nju. Ona je već tvoja. A i ja sam.“ Prišao joj je, uzeo je za ruke. „Da li je u tome bilo neko da?“ „Čitava gomila njih. Zar nisi obraćao pažnju?“ „Malo sam se pogubio poslije onog Volim te.“ Privukao ju je, povukao je ispod, doveo oboje ispod svjetlosti koja se rasprskavala i duga koje su kružile. „Zaista te volim“, promrmljala je. „To me ispunjava, to me ozaruje. Kao i Kali. Nisam znala da me neko drugi može navesti da se tako osjećam. Ali ti uspijevaš.“ Preplavljen time, on ju je ljuljao, ljuljao oboje. „Nikada neću prestati.“ „Vjerujem ti. Vjerujem ti i ja... mi ćemo napraviti predivne stvari zajedno. Sa tobom, mogu da gledam dalje od danas i sutra u nedjelje i mjesece i godine.“ „Treba da ti nabavim prsten. Treba Kali da nabavim prsten.“ Srce joj se prosto rastopilo. „U pravu si. Ona te zaslužuje. A ja ću da te ispunjavam i usrećujem i dalje.“ Ona se malo odmakla, obuhvatila mu lice. „Hoću još djece.“ „Odmah sad?“
„Manje-više odmah sad. Ne želim da čekam. Dobri smo sa djecom, ti i ja, a Kali treba da ima veliku, bučnu, haotičnu porodicu.“ On se široko osmjehivao, a one njegove lukave oči su sijale od toga. „Koliko veliku?“ „Još troje, to bi bilo četvoro.“ „Četvoro je ostvarljivo. Ovo je velika kuća.“ „Imam takve ideje za ovu kuću – ustručavala sam se.“ „Stvarno?“ „Stvarno. Biću surova oko nekih od njih.“ Zabacila je ruke oko njega. „Radiću sa tobom na ovoj kući, na ovoj porodici, na ovom životu. I mi ćemo izgraditi nešto jako i stvarno i divno zajedno.“ „Mislim da smo već počeli. Ako ćeš imati sve te ideje i pomoć kada je riječ o kući, treba da se doseliš prilično skoro.“ „Kako zvuči sutra?“ Oduševilo ju je kada je vidjela iznenađenje, a zatim radost „Sutra je takođe ostvarljivo. Riječ dana. ’Ostvarljivo. Sve to je ostvarljivo.“ „Zašto ne odemo da sa Kali popričamo o tome?“ „Hajde da to učinimo. Ostani na večeri“, rekao je opet dok su polazili niz stepenište. „Ostani preko noći, ostani na doručku. Znam da nemam krevet spreman za to još, ali napraviću nešto.“ „Znam da hoćeš.“ Izašli su iz stare kuće koju će učiniti svojom. Otišli su tamo gdje je jedna djevojčica i trapavo kuče jurcali naokolo u kovitlacu blistavih mjehurića, gdje su se dizala zelena brda, a oblaci se pušili nad njima na izrazito plavom nebu. A muzika je melodično žuborila preko kamenja po prošaranom svjetlu i sjenkama. Našla je svoj put kući, pomislila je Šelbi. Skroz do doma.