Nora Roberts - Lažov

„Ti već imaš nju. Ići ćemo mojim kombijem pošto ja znam kuda idemo. Već sam stavila ćebad u njega.“ „Treba samo nekoliko stvari da uzmem iz kamioneta.“ Vezao je Kali u dječje sjedište – stručno, zapazila je Šelbi. Ovome čovjeku ništa ne treba dvaput pokazati. Otišao je do kamioneta, vratio se sa platnenom torbom. „Doprinosi“, rekao je i stavio to u kombi pored izletničke korpe. „Nadam se da je to mjesto onako lijepo kako sam ga upamtila. Prošlo je dosta vremena.“ Vozila je prema gradu, a onda skrenula na puteljak, prošla odmah pored doline dok je Kali neprestano torokala. Kada je krenula da se penje, orijentišući se po usponima i spustovima, sve joj se vratilo. Pogledi, mirisi. Boja. Krivudala je kroz zelene i smeđe, kroz mrlje žutih trilijuma i perunika, dok su nježne trubice kandilke poigravale na šarenom svjetlu. Tu i tamo bi planinski lovor osvijetlio sjenke, a gospine papučice bi zaplesale. „Lijepo. Ovdje je lijepa priroda“, kazao je Grif kada je Kali prešla na razgovor sa uvijek prisutnim Fifijem. „Uskoro će da procvjetaju i divlji rododendroni. Prosto obožavam ovo zelenilo. Ovo beskrajno, narastajuće zelenilo, i kako boja divljeg cvijeća dolazi i nestaje.“ Prošla je pored male seoske kuće gdje se dječak Kalinog uzrasta kotrljao po kržljavoj travi sa žutim psom. „Vidi onu kucu! Mama, mogu li da imam kucu?“ „Njena najnovija opsesija“, gotovo nečujno je rekla Šelbi. „Kada budemo imali svoju kuću, razmislićemo o tome. Gotovo smo stigli do našeg mjesta za izlet“, dodala je u nadi da će prekinuti litaniju vezanih pitanja. Skrenula je na uski makadamski put, oprezno poskakivala po njemu. „Ovo pripada onoj maloj farmi pored koje smo upravo prošli. Tata je pomagao u tri porođaja u toj kući – možda sada i više od mog odlaska – i obilazio tamo babu dok nije preminula. Ta porodica nam dozvoljava da koristimo ovaj put i da tamo pravimo izlete ili pješačimo. Stvarno cijene mog tatu.“ „Cijenim ga i ja, jer mi je dozvolio da radim.“ „Oko ti izgleda malo bolje.“ „Poljubila sam ga da mu bude bolje, mama, kada sam imala pica izlazak sa Grifom. Jesmo li stigli?“ „Stigli smo dokle se može autom.“ Skrenula je i zaustavila. „Nema puno da se pješači. Nekih četristo metara. Istina malo je strmo, a vjerovatno i neravno.“ „Dorasli smo tome.“ Organizovao je stvari tako što je Kali stavio na rame i dohvatio izletničku korpu. „Torba i ćebad su za tebe“, rekao je Šelbi. „Tako je tiho ovdje.“ Spazio je drečavo crvenu strnadicu koja ih je posmatrala s gloga. „A to još nije najbolji dio.“ „Niko neće ovdje da dođe sa sačmarom?“ „Zamolila sam tatu da provjeri da li je u redu i porodica se složila. Ostavljamo zemljište kako smo ga i zatekli, ništa više. Mada vjerovatno nisu rado dočekivali

poreznike u danima prohibicije. Mnogi su pravili viski u ovim brdima i dolinama. Moji među njima – s obje strane.“ „Ilegalni proizvođači viskija.“ To ga je natjeralo da se osmjehne. „Bilo bi teško naći nekoliko ljudi sa korijenima odavde koji nisu imali takve u porodičnom stablu.“ „Bio je to zajeban zakon.“ „Zajeban“ ponovila je Kali, predvidljivo. „Izvini.“ „Nije to prvi put. To je riječ za odrasle, Kali.“ „Volim riječi za odrasle.“ Kada je vrisnula, Grif je tutnuo izletničku korpu šelbi u ruke i krenuo da Kali skine s leđa. „Zeka! Vidjela sam zeku!“ „Je... je li“, ispravio se Grif. „Gadno si me prepala, Mala Crvena.“ „Uhvati zeku, Grife! Uhvati ga.“ „Nisam ponio svoj pribor za hvatanje zečeva.“ Dok mu je srce i dalje lupalo, uzeo je korpu i nastavio da se penje. Kada je stigao do vrha, uvidio je da to zavređuje svaki korak uspona. „U redu, ekstra.“ „Baš je onako kako sam zapamtila. Potok, drveće, naročito onaj veliki crni orah. I taman dovoljna čistina da možeš da vidiš neka brda i doline.“ „Ti si zadužena za mjesta za izlete, od danas nadalje.“ „Teško je ovo nadmašiti, osim kada je riječ o tvom imanju.“ Čim je spustio Kali, otrčala je pravo prema potoku. „Kali, ne prilazi blizu ivice“, počela je Šelbi, ali ju je Grif uhvatio za ruku i odvukao je do potoka. „Super.“ Čučnula je pored Kali „Pogledaj gore male vodopade. Svjetlucave stijene.“ „Hoću da se kupam!“ „Nije dovoljno duboko za kupanje, malena, ali možeš da skineš cipele i čarape i umočiš noge. Možeš da se brćkaš.“ „U redu. Mogu da se brčkam, Grife!“ Kali se sagnula da skine cipele dok je Šelbi širila ćebad pored potoka i njegove vode koja se valja, stabala sa mahovinom, guste paprati. „Ne brineš da li će skvasiti haljinu?“ upitao je Grif. „Imam rezervnu odjeću za nju u torbi. Voljela bih da upoznam djevojčicu koja ne bi htjela da se isprska u ovom potoku.“ „Prilično si opuštena mama.“ Dok je Kali ulazila da se prska i ciči, Grif je iz svoje torbe izvadio flašu umotanu u izolacioni omotač. „Šampanjac?“ Nakon smijeha od iznenađenja, Šelbi je odmahnula glavom. „To će postiditi moje pečeno pile.“ „To ću ja da ocijenim.“ Pila je šampanjac, uživala dok je gledala kako Grif proždire njenu piletinu. Pustila je Kali da istroši energiju jureći leptire i odlazeći opet na brčkanje. Pa se opustila onako kako nije, ne zapravo, od jutra kada je vidjela Arla Katerija iza rešetaka.

I on će imati onaj vidik, pomislila je, kroz rešetke, još dugo, dugo. A ona imao ovo – zelenilo i plavetnilo, cvrkut i pjesmu ptica, sunce koje se probija kroz krošnje da bi se sjenkama igralo po tlu dok se njena djevojčica igra u potoku. „Definitivno si dobila angažman“, rekao joj je Grif kada se vratio po još jedno parče piletine i još krompir salate. „Kada sjediš ovdje, izgleda da ništa na svijetu nije pogrešno.“ „Zato nam trebaju ovakva mjesta.“ Pružila je ruku, prstima prešla preko zarastajuće posjekotine na njegovom čelu. „Forest kaže da još nisu uhvatili dotičnog Harloua, a to me navodi na pomisao da je obavio ono zbog čega je došao, i da je davno otišao.“ „To ima najviše smisla.“ „Pa što si me onda pratio kući u dva ujutru prošli put?“ „Jer mi je i to imalo smisla. Kada ćeš me pustiti da te opet pratim kući? Oh, nadala se da će je to pitati. „Valjda bih mogla da vidim sa mamom da li je u redu da pripazi Kali jedno veče ove nedjelje.“ „Zašto ne odemo u bioskop, pa onda kod mene na neko vrijeme?“ Osmijehnula se, pomišljajući da ona ima i ovo. Izlazak u bioskop sa čovjekom od kojeg joj leptirići zaigraju u stomaku. „Što da ne? Kali, ako ne pojedeš izletnički ručak, neće biti čokoladnih bombica ubuduće.“ Šelbi je to ocijenila kao savršeno nedjeljno popodne, i dok je vozila nazad sa Kali koja se pozadi borila sa snom, pitala se kako bi mogla da ga produži. Možda da vidi da li Grif hoće da posjedi na tremu dok Kali odrijema. Ili da provjeri da li Ema Kejt i Mat hoće da svrate, pa bi mogli kasnije da naprave burgere na žaru za večeru. „Pretpostavljam da te čekaju stvari koje treba da uradiš kod kuće.“ „Toga uvijek ima. Zašto? Nešto si smislila?“ „Mislila sam, ako hoćeš da ostaneš, vidjela bih da li Ema Kejt i Mat hoće da svrate kasnije. Da pijemo vino i ispečemo burgere.“ „Još hrane? Kako mogu to da odbijem?“ „Vidjeću da li je to u redu sa mamom i tatom, a onda...“ Nije dovršila jer se zaustavila pred kućom i vidjela da njena mama već istrčava. „O bože, šta je sad moglo da se desi?“ Poletjela je iz kombija. „Mama.“ „Upravo sam htjela da ti pustim poruku. Gili su počeli trudovi.“ „Oh, baš sad?“ „Ma počeli su prije nekoliko sati, ali nisu javili dok nisu pošli u bolnicu. Tata – moj tata je već uzeo Džeksona. Tata – tvoj tata – i ja idemo u Gatlinburg u bolnicu ovog časa, a Forest ti dovodi baku. Klej kaže da kod nje brzo odmiče. Oh, ne znam zašto se zbog beba uvijek uvežem u čvor.“ „To je uzbudljivo i radosno.“ „Treba da idete“, kazao je Grif. „Treba da budete tamo.“ „Oh, ne želim da ostavim dvoje predškolske djece i mog djeda bez pomoći.“ „Ja ću je uzeti. Imam Kali.“ „Oh, pa, ja...“ „Hoću da idem sa Grifom! Molim te, mama, molim te. Grife, hoću da idem kod tebe. Mogu li da idem u tvoju kuću da se igram?“

„To bi bilo nešto najljepše“, kazala je Ada Me. „Šelbi nije mogla da bude ovdje kada se Džekson rodio. To bi nam sigurno puno značilo, Grife.“ „Dogovoreno.“ „Jeee! Jeee!“ Šelbi je pogledala ozareno lice svoje ćerke. „Ali to može da potraje satima.“ „Ne ako se možemo pouzdati u Klejovu ocjenu. Klejtone dolazi smjesta!“ povikala je Ada Me. „Neću da propustim rođenje unuka jer ti gnjaviš. Grife, puno ti hvala. Kali, da budeš dobra prema Grifu, ili ću saznati zašto nisi. Klejtone Zaharija Pomeroj!“ Ada Me je odmarširala do kuće. „Jesi li siguran? Jer...“ „Sigurni smo, Kali, je l tako?“ „Tako je! Hajdemo, Grife.“ U oduševljenju je protrljala rukama njegove obraze. „Hajdemo sada u tvoju kuću.“ „Samo da...“ Smisli šta da uradiš, mozgala je Šelbi. „Samo ću da uletim i uzmem nešto čime može da se igra.“ „Imam makaze kojima može da se igra, i sve one šibice.“ „Da ti nisi neki veseljak? Evo me za dva minuta. I, pa, bolje uzmi moj kombi za slučaj da treba da ideš nekuda sa njom. Ako ja mogu da pozajmim ovaj kamionet.“ „On je unajmljen. Šta me briga?“ „U redu, onda, u redu. Dva minuta. Ne, treba mi pet. Pet minuta.“ Otrčala je do kuće dok je njena majka izlazila vukući njenog oca. „Ada Me, ja sam doktor, i kažem ti, ima puno vremena.“ „Oh, nemoj meni da doktorišeš. Pričaj mi o puno vremena kada si se porađao. Mi idemo, Šelbi!“ „Stižem pet minuta poslije vas. Znam kuda idem.“ Grif se oslonio na kombi pored Kalinog prozora, „Biće nam zabavno, Mala Crvena.“

20 I bilo im je zabavno. Grif je od kartona napravio lice čudovišta, stavio ga preko lica i jurio uzbuđenu Kali po prednjem dvorištu. Ona ga je oborila čarobnim štapićem koji je skrpio od nekakve cijevi i još kartona. Pošto se opet pretvorio u princa, pogledao je prvi SMS od Šelbi. Sada u bolnici – sve ide dobro. U redu tamo? Razmišljao je na tren. Nama je super. Sada polazimo da nađemo neku gužvu da se poigramo u njoj. Odveo je Kali na kolu, a sudeći po njenim razrogačenim, blistavim očima kola nije nešto što dobija svakog dana. Potrajalo je dobrih pola sata da je izvuče iz zanosa kolom. Sada bez daha i pametniji za to iskustvo, ubacio je dijete u kombi i brzo odvezao da kupe pakovanje sokova. To bi morala biti bolju opcija. Spazio je znak Štenad na prodaju, zaključio da će se tu zabaviti neko vrijeme, pa je stao ispred farme pored malog tržnog centra. Prateći strelice, pošao je makadamsklm putem pozadi. U kućici za pse, čistoj i suvoj, tri šteneta krem boje i jedno smeđe su živnuli istog časa, počeli da laju, trče prema ogradi, mlate buckastim tijelima. Kali nije ciknula i potrčala prema njima kao što je očekivao. Uzdahnula je, pa pritisla obje ruke preko usta. Zatim je okrenula glavu, izvila lice prema Grifu. A pogled joj je bio pun čuđenja i ljubavi i nemjerljive radosti. Pomislio je: Oh, sranje, šta li sam učinio? Zatim je obuhvatila njegove noge, stegla ga. „Kuce! Volim te, Grife! Hvala ti, hvala ti.“ „Pa, ah, čuj... Mislio sam da samo...“ Dok se on mučio, ona je opet okrenula lice ka njemu i zaslijepila ga blistavom radošću prije nego što je, konačno, poletjela ka ogradi. Neka žena sa bebom na boku i crvenom maramom na glavi je izašla iz kuće. „Dobar dan“ rekla je dok ga je beba sumnjičavo odmjeravala. „Ćao. Upravo stižemo iz tržnog centra pa smo pomislili da svratimo i pogledamo štenad.“ „Šta, naravno. Hoćeš li da uđeš, šećeru? Ove kuce su skroz dobre. Sada imaju tri mjeseca“, nastavljala je dok je otvarala vratanca za Kali. „Bilo ih je osam u okotu. Mama je naš labrador-retriver mješanac Džordži,a tata čokoladni labrador mog rođaka.“

Kali je utrčala, sagnula se i kučići su je istog časa zatrpali. „To je zvuk sreće, zar ne?“ rekla je žena dok se Kalin kikot miješao sa lavežom i lažnim rezanjem. „Da... ali...“ „Fino se slažu s djecom, tata“, rekla je uz osmijeh dok je premještala bebu. „Nježni i lojalni, uvijek spremni za igru.“ „Oh, nisam njen otac. Snaja njene majke se porađa, manje-više ovog časa, pa pazim na Kali.“ „Grife! Grife, dođi da vidiš. Dođi da vidiš kuce.“ „Aha, dobro.“ „Ma, slobodno, nemojte da žurite. Ona umije sa njima. Puno djece njenog uzrasta hoće da ih vuče za rep ili uši ili da ih vuče naokolo u kutiji, ali ona izgleda zna da bude nježna i razigrana. Sada će se brzo zbližiti“, dodala je, a beba je zaključila da je Grif položio prijemni i uputila mu širok osmijeh sa dosta bala. „Znak sam stavila tek jutros. Prvih četvoro je već ugovoreno. Ne prodajem ih dok nisu sasvim spremni, dok ne prime sve vakcine i dobiju potvrdu od veterinara.“ „Nisam zapravo... Hoću da kažem, mislio sam da nabavim psa. Kasnije. Kada napravim malo reda u kući.“ Ženine oči su se skupile. „Vi ste onaj koji je kupio staru kuću Triplhtornovih. Onaj koji radi sa momkom Eme Kejt. Ema Kejt i doca Pomeroj su pomogli da se prisutni Lukas rodi u sobi za preglede u ordinaciji. Otišla sam na kontrolu, a on je silno požurio baš tada. Nije bilo vremena da odem do bolnice. Da li je to mala Šelbi Pomeroj?“ „Aha.“ „Mogla sam da shvatim po kosi. Odlučite koje štene hoćete i daću vam ga u pola cijene, pošto su mi djevojčicin djed i dama vašeg partnera pomogli da se porodim.“ „Oh, pa... to je...“ „Grife, dođi da se igraš sa kucama!“ „Samo ti nastavi. Biću ovdje.“ Uzeo je smeđeg psa. Ali je zaustavio Kaline korisne predloge oko imena. Neće da mu se pas zove Fifi u čast njene igračke. Ni Magarac zbog najboljeg Šrekovog ortaka. Riješio se za Snikers zbog čokoladice, a onda je morao nazad u tržni centar da je kupi da bi Kali to povezala. Morao je da kupi hranu za kučiće, posudu, povodac, ogrlicu, poslastice za pse. Kad su opet ušli u kombi i kuče krenulo da ispituje njegovu unutrašnjost, Grifu je zvonilo u ušima. Šelbina naredna poruka je stigla kada je vadio Kali iz kombija, pa su ona i kuca otrčale. Gili ide super. Uskoro će da gura. Skoro stiže. Kaži mi kako je ako ste gotovi sa igranjem u gužvi. Krenuo je da kuca poruku o štenetu, mada je imao osjećaj kao da to sanja, a onda odustao. Od igranja u gužvi smo ogladnili. Hoćemo nešto da gricnemo, pa ćemo da pojurimo neznance sa slatkišima. Naprijed Gili.

Bebe dolaze kad je njima volja, a Bo Sojer Pomeroj je došao na svijet u sedam i jedanaest – srećno doba, prema njegovom ocu – sa zdravih tri kilograma i trista grama. Šelbi mu se natenane divila – pljunuti brat – izvadila još papirnih maramica za njegovu mamu, pa zagrlila ponosne roditelje. Poslala je još jednu kratku poruku: Dječak je! Bo Sojer je divan, mama i tata srećni i dobro. Vraćam se uskoro. Dok se sa svima ispozdravljala i kroz saobraćaj se izvukla iz Gatlinburga, sunce je zalazilo. Razmatrala je da opet stane i pošalje još jednu poruku, da provjeri da li Grifu odgovara da ona uzme nešto za jelo, ali je zaključila da su do sada sigurno nešto pojeli. Zaustavila se pored svog kombija, pomišljajući Kakav dan. Kada niko nije odgovorio na njeno kucanje, na trenutak se zabrinula, pa otresla sumnje. Polako je otvorila vrata, dozivala, a onda načuljila uši i čula poznate zvuke. Šrek. Odmahnula je glavom i pošla nazad prema ogromnoj sobi. Šrek i magarac su se svađali na velikom ekranu. Na sofi, njena djevojčica je ležala opružena preko Grifa. Oboje su spavali. Maltene je vrisnula kada joj je nešto vlažno i hladno dodirnulo skočni zglob. Pogledala je dolje i vidjela debelo smeđe kuče koje je istog časa pokazalo interesovanje i zube za pertle njenih planinarskih cipela. „Oh, nećeš.“ Podigla je štene i dobro ga osmotrila. „A odakle si se ti pojavio?“ „S nekog usputnog mjesta“, rekao je Grif otvarajući pospane oči. „Čiji je to pas? „Valjda je moj. To se desilo slučajno. Snikers.“ „Izvini, šta?“ „Njegovo ime. Snikers. Mješanac čokoladnog labradora i zlatnog retrivera.“ „Nevjerovatno je sladak.“ Raspoložena, šarmirana, pomazila je kučence koje joj je zaljubljeno liznulo bradu. „Da li si obratio pažnju na veličinu šapa?“ „Ne. Ne naročito.“ „Ovdje ćeš imati jednog velikog psa.“ Nasmiješila se kada je Snikers prešao na njen obraz, veselo se meškoljeći u njenom naručju. „Ko te je dotukao? Kali ili pas?“ „Mislim da smo se dotukli međusobno. Kako je u svijetu beba?“ „Savršeno. Bo Sojer, za slučaj da nisi pročitao moju posljednju poruku. Zdrav, divan, i cijela porodica blista od sreće. Ne mogu dovoljno da ti zahvalim, Grife, što si čuvao Kali da mogu da budem tamo. To mi neizmjerno znači.“ „Bilo nam je zabavno. Koliko je sati?“ „Oko pola devet.“ „Okej, vjerovatno smo pali prije dvadesetak minuta.“ „Jeste li pojeli nešto? Trebalo je da...“ „Bilo je piletine koja je ostala od izleta“, upao je. „I spremio sam čizburger jer tu ne možeš da omaneš. Bilo je i smrznutog graška koji sam uglavnom koristio kao vrećicu leda, ali je ipak poslužio.“ Milovao je Kalina leđa dok je pričao, a ona se pomjerila. Prevrnula se kao gomila krpa. „Ona je odsvirala.“

„Bio je to radostan dan za nju. I za mene.“ Spustila je psa, a on je odmah skočio na Grifove pertle. Grif je jednom rukom pokupio štene, osvrnuo se i našao konopac za grickanje koji je napravio od starog kanapa. „Probaj ovo“, predložio je, a pas se pomirio s tim. „Da li te ona nagovorila za psa?“ „Nije morala da kaže ni riječ.“ Pogledao je nazad u uspavanu Kali, sa podignutom guzom i jednom rukom oko Fifija. „Sve je u njenom pogledu. Planirao sam da nabavim psa, tamo na jesen. Da prvo ovdje završim još štošta. Pa sam promijenio raspored. Plus, bio je na rasprodaji. Hoćeš li nešto da pojedeš? Ima još burgera i sira. Piletina je samo slatka uspomena.“ „Ne, hvala. Jeli smo povremeno u bolnici. Treba da je odvedem kući i u krevet.“ „Možda možeš da ostaneš.“ Izazovno, tako izazovno kada su njegove ruke kliznule na nju. „Voljela bih to, ali se plašim da bi voljela i Kali. Ali ne još, Grife. Ne u ovom času.“ Mogla je da produži ovaj trenutak, sa usnama na njegovim. Zatim sa glavom na njegovom ramenu. „Bio je to lijep dan.“ „Crveno slovo.“ Podigao je Kali. Ona je kao vreća ležala na njegovom ramenu dok je Šelbi skupljala izletničku korpu, torbu. Pas je istrčao napolje ispred njih, pravio krugove po dvorištu dok je Grif smještao Kali u njeno sjedište. Posmatrao ih je kako odlaze prema nebu na zapadu koje je poprimalo boju njene kose. Zatim je nastala tišina. On voli tišinu, podsjećao se, inače nikada ne bi kupio kuću tako daleko od grada. Ali je sada osjećao da je ozbiljno tiho poslije nekoliko sati djevojčicinog čavrljanja. Pogledao je nadolje, ka mjestu gdje je Snikers bio obuzet napadom na njegove pertle. „Prekini s tim.“ Bilo je dovoljno samo da otrese nogom. „Hajdemo u obilazak.“ Išli su u obilazak još dvaput prije ponoći. Isuviše naporno je radio na kući da bi mu je štene upropastilo. Razmatrajući raspored za spavanje, napravio je privremeni pseći krevet od kutije, nekih starih peškira i jednog peškira uvezanog u oblik šteneta. Snikers nije foru kupio istog časa, ali uzbuđenje tog dana je završilo posao. Kada se kučence strovalilo kao Kali ranije, Grif je smatrao da je uspješno obavio posao pa se i sam svalio u krevet. Ne zna šta ga je probudilo. Sat je pokazivao dva i petnaest i kada je upalio osvjetljenje na telefonu, Snikers je ostao sklupčan u kutiji. Mada je razmišljao o tome da nema potrebe da ustaje, nešto je davalo pogrešan osjećaj. Dovoljno pogrešan da tiho izađe iz sobe. Osluškuje. Stara kuća ječi i škripi, pomislio je – dobro je poznaje. Ali je ipak polako otvorio vrata, podigao velika smrt kliješta. Upalio je svjetlo u prolazu i pošao dolje. A tamo, samo to... slabašni klik. Vrata su se zatvorila. Sada se kretao brzo, pravo pozadi prema staklenim vratima. Upalio je svjetla, i ona jaka spoljna. Ako je neko tu vidjeće ga, ali i on njih. Nije vidio ništa, nikakav pokret.

Da li je zaključao zadnja vrata? Valjda nije, jer je rijetko pomišljao na to. A sa ovoliko izvođenja i odvođenja psa, vjerovatno nije. Izašao je na zadnji trem, pokušao da razabere noćne zvuke, vjetrić, tužno dozivanje neke sove, slabašni odjek psa koji laje negdje iza grebena. Čuo je kako se motor pali, krckanje točkova po šljunku. Stajao je neko vrijeme, zagledan u mrak. Neko je bio u njegovoj kući, bio je prokleto siguran u to. Ušao je i zaključao vrata – mada mu je palo na pamet da su staklena i da neće trebati puno onome ko poželi da uđe. Pregledao je okolinu, tražeći nešto što nije na svom mjestu. Pogled mu je prešao preko laptopa tamo u kuhinji, pa se vratio na njega. Ostavio ga je otvorenog – gotovo uvijek tako čini. A sad je bio zatvora. I kada je prišao i spustio ruku na njega, bio je malo topao. Podigao je poklopac, počeo da bocka. Nije kompjuterski zaluđenik ali zna dovoljno da se snađe. Nije mu trebalo puno da otkrije da je neko upao u računar, skinuo njegove fajlove. Banka, računi, elektronska pošta, svašta. „Šta, jebote?“ Narednih dvadeset minuta je proveo psujući i mijenjajući lozinke, sve svoje šifre i korisnička imena. Sve čega je mogao da se sjeti. Ono što nije uspjelo da smisli bilo je za šta nekom trebaju njegovi podaci. Proveo je još vremena šaljući cirkularno elektronsko pismo – obavijestio je prijatelje, porodicu, poslovne partnere, sve na svom spisku – da su njegovi podaci kompromitovani i da ne odgovaraju na bilo šta sa njegove stare elektronske adrese. Nakon što je provjerio svaki prozor i vrata, ponio je laptop sa sobom na sprat. Veća bezbjednost, pomislio je, za njegove podatke, njegovu kuću, upravo je znatno dobila na značaju. Sat nakon što se probudio pokušao je opet da se skrasi, slušajući svaku škripu, svaki nalet vjetra. Baš kada je krenuo da tone u san, pas se probudio i počeo da cvili. „Da, jasno je.“ Ustao je, ponovo navukao pantalone. „Pa možemo i u obilazak Snikerse.“ Kada je to učinio, snop svjetla iz njegove svjetiljke obasjao je jasan otisak noge na mekom tlu pored šljunka prilaznog puta. „Šljiva na oku ti još nije sasvim izblijedila, a neko ti provalio u kuću?“ Mat se bavio popravljanjem farbe dok je Grif postavljao posljednje spojeve u novom glavnom kupatilu Ade Me. „Više se ušetao. Stvarno je dosadno mijenjati sve lozinke, slati obavještenja, a onda provesti jutros skoro cio prokleti sat u policijskoj stanici da bih to prijavio. Nema smisla, i ja bih to pripisao zvucima od slijeganja kuće da laptop nije bio zatvoren.“ „Siguran si da si ga ostavio otvorenog?“ „Prilično siguran. Sem toga, bio je topao, a nije bio korišćen satima. A i otisak. Nije bio moj, Mate. Ja nosim četrdeset četiri, a ovaj je bio veći. I čuo sam auto.“ „Šta kažu panduri?“

„To je još jedan razlog što sam kasno stigao. Otišao sam nazad sa Forestom, pa je on zagledao okolo, snimio taj otisak, iako neće biti puno vajde od toga. Nije to bio običan vandalizam. Da je riječ o tome, već odavno bih potražio porodicu Arla Katerija ili njegove ortake.“ „Pa, nije baš da si prebogat, ali si se lijepo sredio. Neko je zaključio, hej, ovaj tip je kupio ovu veliku staru kuću i vozi nov kamionet.“ „Jer mi je onaj seronja razbio stari.“ „Pa ipak.“ Mat je otresao Snikersa sa pertli, šutnuo tenisku lopticu koju je Grif izvadio da pošalje štene u potjeru. „Zvuči kao da je neko zaključio da može da prazni tvoje račune, nešto takvo.“ „Nije im se sada posrećilo. Dođe mi da puknem, neko se tek tako ušetao u moju kuću. Izgleda da je nabavka psa bila... srećna slučajnost, da se tako izrazim.“ „Srećna malo sutra.“ Mat se nacerio i opet šutnuo lopticu. „Koliko puta si do sada morao da čistiš za njim?“ „Nekoliko puta. Možda pet ili šest. Ali se navikava. Biće od njega dobar pas za posao. Ne štreca se od pištolja za eksere. I postaće krupan. Krupan pas sprečava puno onih koji bi da ti ušetaju u kuću u dva ujutru. Treba da nabaviš jednog, da budu drugari.“ „Živim u stanu, zar si zaboravio?“ Mat se popeo na merdevine sa četkom i kofom. „Mada zapravo razmišljam da počnem kuću.“ „O tome da počneš kuću misliš otkada smo došli ovamo.“ „Mislim više otkad sam pitao Emu Kejt da se uda za mene.“ „Ako ćeš to da uradiš, treba... Šta?“ Grifu je zamalo ispao pištolj za ukucavanje eksera kada se sručio na koljena. „Kada? Opa.“ „Da, znam.“ Pomalo zamagljenih očiju, Mat se iscerio. „Dok si se ti zamajavao sa pandurima jutros. Gledao sam Emu Kejt kako se sprema za posao. Pravila je zeleni smuti, i...“ „Ne pominji svoj čuveni zeleni smuti.“ „Ako popiješ jedan svakog jutra, to puno koristi.“ „Ne razumijem ljude koji jedu kelj, a još manje one koji ga piju. Riješio si da hoćeš da je ženiš zbog zelenog smutija?“ Mat je podigao vizir svog kačketa i zbunjenost je prešla u sanjarenje. „Gledao sam je. Ona je bosa, malo čangrizava, nije se još našminkala. Na sebi ima platnene pantalone i plavu majicu, sunce sija kroz prozor. Pomislio sam, ovo je ono što želim, svakog jutra.“ „Džangrizavu Emu Kejt i zeleni smuti?“ „Svakog jutra. Ne sjećam se vremena kada nisam baš to htio. Pa sam pomislio da ćeš poći sa mnom poslije posla da kupimo prsten. Zaprosiću je večeras.“ „Večeras?“ To je bilo dovoljno da digne Grifa na noge. „Ti to ozbiljno? Zar nećeš nekakav aranžman?“ „Donijeću cvijeće. Prsten je aranžman. Ne znam njenu veličinu, ali...“ „Napravi otisak. Idi nazad kući, iskopaj neki njen prsten, napravi otisak da odnesemo u juvelirnicu.“ „Trebalo je sam toga da se sjetim.“ „Šta ćeš reći?“

„Ne znam.“ Mat se pomjerio sa merdevinama. „Volim te, hoćeš li da se udaš za mene?“ „Moraćeš bolje od toga, čovječe.“ „Unervozio si me.“ „Smislićemo nešto za to. Idi i napravi otisak.“ „Sada?“ „Da, sada. I inače moram da izvedem psa prije nego što se popiša na nove pločice. Pravimo pauzu.“ Skroz odlučan za takav plan, Grifin je munuo partnera u rame. „Pobogu, Mat, ti ćeš se oženiti.“ „Ako ona pristane.“ „Što ne bi?“ „Možda ona ne želi mene i moje smutije svakog dana.“ Mat je sišao sa merdevina. „Malo mi je muka.“ „Prekidaj s tim. Idi, napravi otisak.“ Grif je pokupio psa koji je počeo da njuška tako da Grifa upozori da je piškenje neodložno. „Moram da ga izvedem. Preduzmi nešto. To je jedini način da dobiješ ono što hoćeš.“ „Preduzimam.“ Šelbi je uspjela da nađe vremena i ugura jednu probu. Imala je dobar osjećaj o svojem izboru muzike – od Bitlsa do Džoni Keša i Motauna. Naravno, da ima stvarnu pratnju, ona bi usporila tempo pjesme „Ring of Fire“, uradila bi to kao seksi baladu punu čežnje. Možda negdje u budućnosti, pomislila je dok je završavala jutarnju smjenu u salonu. Uzela je narudžbe za ručak od nekih cjelodnevnih mušterija spa centra, pa dopunila onima od zaposlenih. Dok je spisak stavljala u džep, uzimala tašnu, Džolin je oprezno ušla. „Izvinite, gđo Vi? Gđo Vi, mogu li da uđem samo na minut? Ne za uslugu ili nešto slično. Ja – pričala sam sa velečasnim Berdslijem, i rekao je da treba da dođem, razgovaram sa vama ako mi dozvolite.“ „U redu, Džolin.“ Klimnuvši Džolin, Viola je izvukla posljednji komad folije iz mušterijine kose. „Doti, hoćeš li da išamponiraš Šerilin umjesto mene?“ „Svakako, gđo Vi.“ Doti i Šerilin su razmijenile razrogačene poglede. Nijedna od njih nije htjela da propusti predstavu. „Hoćeš li u moju kancelariju, Džolin?“ „Ne, madam, gđo Vi. Voljela bih da ono što imam kažem baš ovdje, pred svima.“ Lice joj je postalo ružičasto dok je govorila, vlažnih očiju, ali nekima je laknulo, a drugi su bili razočarani što nije ridala. „Hoću da kažem vama, gđo Vi, i tebi, Šelbi... Ja – hoću da kažem prvo da mi je veoma žao. Hoću da se izvinim, da kažem da mi je žao kako sam se ponašala ovde posljednji put. I...“ Glas joj je drhtao, suze navirale, ali je podigla ruku dok je par puta udisala. „Izvinite zbog drugih situacija kada sam bila gruba ili zla vama u lice ili iza vaših leđa. Za sve takve prilike, Šelbi, sve od petog razreda. Hoću da kažem, stidim se zbog toga, svega

toga, sada kada to mogu jasno da sagledam. Toliko sam htjela da mi Melodi bude drugarica da sam radila stvari za koje nema opravdanja.“ Nekoliko suza je poteklo, ali je Džolin prekrstila prste i nastavila. „Znala sam šta je uradila tvom autu, Šelbi, još tamo u srednjoj školi. Nisam to znala unaprijed, i nisam to ja učinila. Kunem ti se da bih ti rekla da jesam “ „Vjerujem ti.“ „Ali sam saznala kasnije i nisam ništa rekla. Znala sam i pretvarala sam se da to smatram smiješnim, i da si to zaslužila. Samo sam htjela da joj budem drugarica, ali sada znam da to nikad nisam bila, ne zaista. Sada to znam i to samo čini stvari gorim. Ono što je rekla prije neki dan ovdje, tebi, Šelbi, o tebi, o tvojoj maloj djevojčici, trebalo je da se usprotivim. Muka mi je od onog što je rekla, ali nisam ustala i rekla da je to pogrešno. Nadam se da to što sada kažem predstavlja početak onoga što velečasni Berdsli zove iskupljenje. Mislila sam samo na sebe, i žao mi je.“ Šmrknula je, sklonila suze sa obraza. „Nisam znala da je onako otišla do Arla. Trebalo je da znam, i ne mogu da kažem, ne zasigurno, da li sam negdje duboko u sebi možda znala. Nisam zagledala duboko pošto nisam htjela. I ne znam, zasigurno, da li bih se čak i tada suprotstavila. Sramota je što ne znam da li bih se suprotstavila.“ „Jesi se suprotstavila“, podsjetila ju je Šelbi. „Kada si saznala šta se desilo Grifu.“ „Bila sam toliko šokirana i uznemirena. Kada sam vidjela Grifovo lice skroz u posjekotinama i modricama, kada sam čula šta se desilo. Nisam mogla... nisam mogla da oćutim, ne tada.“ „Džolin, pitaću te nešto i hoću da me gledaš u oči.“ Viola je sačekala da Džolin treptanjem skloni suze. „Znaš li nešto o tome da je neko ušao u Grifinovu kuću sinoć, usred noći?“ „O, pobogu! Ne, madam, gđo Vi.“ „Šta se desilo?“ upitala je Šelbi. „Šta...“ I zaćutala kada je Viola podigla prst. „Tvrdim vam, gđo Vi, kunem se.“ Džolin je prekrstila ruke preko srca. „To nije mogla da bude Melodi. Ona je već na onom mjestu, u Memfisu. Otišla sam da vidim gđu Florens jutros, da joj se izvinim, pa mi je rekla. Da li ga je neko opet povrijedio? Da li ga je neko opljačkao?“ „Ne.“ Viola je pogledala preko u Šelbi. „Ne. Izgleda da nije bilo ništa naročito, i vjerujem da svi ovdje znamo da bi, da je to bio neko iz Katerijevog klana, oni počistili mjesto da su mogli.“ Viola je stegla pesnicu sebi u krilu. „Imaš li još nešto da kažeš, Džolin?“ „Valjda ne. Samo da mi je žao. Pokušavam da budem bolja osoba.“ „Nikada nisi imala mnogo volje“, primijetila je Viola. „Ovo je prvi put da vidim da je uopšte pokazuješ, i to si dobro uradila. Sada ću reći, ukidam zabranu za tebe, i slobodno mažeš da dođeš ovamo kada budeš htjela.“ „Oh, gđo Vi. Hvala vam, gđo Vi. Ja... neću dolaziti ako ti je tako draže, Šelbi.“ „Nadam se da moga da prihvatim izvinjenje kao moja baka.“ „Hoću da se izvinim i tvojoj mami. Ona nije tu, ali... svejedno hoću.“ „Ona je sada zauzeta, ali joj možeš reći kasnije.“ „Onda i hoću.“ „Od Kristal zavisi da li hoće da ti napravi frizuru za vjenčanje“, dodala je Viola.

„Oh, gđo Vi. Oh, Kristal, da li bi htjela? Da izgubim tebe je skoro podjednako loše kao da izgubim vjerenika. A stvarno ga volim.“ „Naravno da hoću. Danas si me učinila stvarno ponosnom, Džolin.“ Uz jecaj, Džolin je pohitala i bacila se na Kristal. „Hajde sad. Odvešću te pozadi, donijeću ti lijepo hladno piće.“ „Plašila sam se da dođem. Toliko sam se plašila.“ „Zbog toga sam još ponosnija.“ Kristal je uputila osmijeh Violi, pa povela Džolin pozadi. „Doti, dovrši sad to šamponiranje. Predstava je završena.“ Šelbi se okrenula pravo prema svojoj baki. „Bako, šta se desilo kod Grifa?“ „Ono što sam rekla. Neko je ušao tamo. On kaže, kako mi je rečeno on kaže“, ispravila se, „da su ušli u njegov laptop. To je sve što znam. Moraćeš da pitaš njega.“ „I hoću. Moram prvo da donesem ovo što je poručeno za ručak.“ Bacila je pogled pozadi. „Neke od nas treba žestoko tresnuti da se povrate. Znam kako je to. Još bi moglo da ispadne nešto od nje poslije ovoga.“ „Lakomislena je, i uvijek će biti. Ali poštujem lijepo iznijeto izvinjenje. Pođi sad ili će mušterije biti bijesne zbog poručenog ručka. Moram da razmislim da napravim mali kafić.“ To uopšte ne bi iznenadilo Šelbi Ali sada, samo je pohitala napolje. Htjela je da pozove Grifa, ali nije imala vremena dok je žurila do Sida i Sejdi, uzimala poručeno, pa otišla pravo u Picateriju i tamo uradila isto. Tako natovarena je požurila nazad u salon. I zamalo da se sudari sa čovjekom koji je proučavao mapu tog kraja. „Izvinite! Nisam gledala kud idem.“ On joj se nasmiješio. „Nisam ni ja. Baš vam je dobar apetit.“ Trebalo joj je tren da shvati, pa se nasmijala. „Dostavna služba.“ „Onda sigurno znate ovaj kraj.“ „Rođena i odrasla ovdje, prema tome da. Izgubili ste se?“ „Ne baš. U posjeti sam kraju na nekoliko dana. Htio sam da probam Randevu stazu, odem do Mlinarevog vodopada, vidikovca Boni Džin, Dobovog potoka. Došao sam u grad sa namjerom da ponesem nešto za ručak pa se vrtim u krug.“ „Mogu da vam pomognem oko toga.“ Nagnula se da pogleda u mapu. „Ako krenete ovom ulicom u kojoj smo, pravo iz grada, prođite pored velikog hotela i skrenite lijevo. Vidite ovo?“ „Aha.“ Zagledan dolje, polako je klimnuo. „U redu.“ Pokazivala mu je kuda dalje da ide, preporučila mu Sida i Sejdi za lanč paket. „Veoma cijenim ovo.“ „Nema na čemu, i uživajte u svom boravku u Ridžu.“ „Hoću.“ Kada je ona žurno otišla, savio je mapu i gurnuo je u džep, zajedno sa ključevima koje je spretno ukrao iz njene tašne.

Treći dio Stvarnost Ne vole oni koji ne pokazuju svoju ljubav. VILIJAM ŠEKSPIR

21 Na kraju dana, Šelbi je istresla svoju tašnu drugi put. „Kunem se da su bili ovdje. Uvijek ih stavljam u bočni džep da ne moram da ih tražim. „Kristal ponovo provjerava pozadi“, rekla joj je Viola dok je sama tražila ispod stolova za manikir i oko stolica za pedikir. „Moraš opet da pogledaš u kombiju. Možda su ti ispali jutros.“ „U redu, pogledaću. Ali mogu da vidim sebe kako ih jutros zavlačim u taj džep. Ali to radim uvijek, pa možda vidim neku drugu priliku.“ „Pozvaću Sida i Picateriju ponovo. Toliko si kesa imala, dušo, da si mogla da ih istreseš dok si sve to kupovala.“ „Hvala, bako. Imam rezervne u kombiju kod kuće, ali me brine da izgubim ovaj komplet. U njemu su ključevi kombija, mamine kuće, bara, i ovog mjesta. Ako se ne pojave, svi će morati da mijenjaju brave. Nije mi jasno kako sam mogla da budem tako nemarna.“ Zabacila je kosu kada je zazvonio telefon na stočiću gdje je stajala sadržina njene tašne. „Zovu iz Picaterije. Ćao, Šelbi ovdje. Da li ste – Oh, hvala vam! Da. Odmah ću dotrčati po njih. Puno vam hvala.“ „Sad možeš da prestaneš da brineš o tome da ljudi mijenjaju brave“, kazala je Vi. „Tako mi je laknulo.“ Na te riječi, ono što joj je stezalo grudi je popustilo. „Sigurno sam ih ispustila kada sam uzimala ručak, kao što si rekla. Džoni kaže da ih je konobarica našla ispod pulta. Valjda su mi ispali pa ih je neko šutnuo ispod, a da niko nije primijetio. Izvini za cijelu ovu gužvu.“ „Ne brini ništa. Idem da kažem djevojkama.“ „Kasniću da pokupim Kali.“ Šelbi je nagurala sve nazad u tašnu. Kasnije će to da razvrsta. „Uzimam Džeksona sutra – da li sam ti rekla? To će Kleju dati cio dan da posjeti Gili i novu bebu, da spremi kuću prije njihovog povratka. Pomenuo je da Džekson treba da se ošiša, pa ću dovesti njega i Kali, ako je to u redu.“ „Volim da vidim svoje bebice. Dođi u bilo koje vrijeme. Odradićemo šta im treba – i možda uraditi Kali manikir za princeze ako bude vremena.“ „Vidimo se onda.“ Poljubila je Violu u obraz, pa ponovo odjurila. Pokupila je Kali, a onda, znajući da njeni roditelji imaju veče za izlazak – zar to nije slatko? – neplanirao riješila da se odveze do Grifa. Kali može malo da se poigra sa kucom, a Grif može da joj objasni detalje nevolje koja ga je zadesila. Nije joj palo na pamet sve dok nije stigla pred njegovu kuću da je trebalo prvo da pusti poruku ili pozove. Banuti tek tako je rizično, a može da ispadne i nepristojno.

Bilo je prekasno da se predomisli, sada kada se Kali toliko uzbudila, ali je imala spremno izvinjenje kada je zaustavila pored Grifovog kamioneta. On je bio napolju sa psom, okrenuo se, nasmiješio se, a Snikers je otrčao prema kombiju. „Šta kažeš za sinhronizaciju? Upravo sam stigao kući.“ Iznijela je Kali i jedva da ju je spustila kada se djevojčica bacila na zemlju da zagrli psa koji je mahnito mlatio repom. „Hej! Pao sam na drugo mjesto prilično brzo.“ Grif je čučnuo. „Ništa od toga za mene?“ „Grife.“ Sa lepršavim osmijehom, Kali je podigla ruke. Poljubila ga je u obraz, zakikotala se i protrljala o malo izraslu bradu. „Golica.“ „Nisam znao da lijepe dame dolaze.“ „Trebalo je da pozovem. Ovako banuti je drsko.“ „Budi drska.“ Sa Kali na kuku, nagnuo se prije nego što je Šelbi mogla da smisli da li želi to da izbjegne, i poljubio je. „Bilo kada.“ „Šrek ljubi Fionu, i onda ona postaje ona prava.“ „Tako je. Da li si ti ona prava, Crvena?“ „Bila sam posljednji put kad sam provjeravala. Kako ide ovo?“ Pomalo obeshrabrena, sagnula se da pažnju posveti Snikersu. „Nije loše danas. On je odradio posao. Završili smo.“ „Završili?“ Podigla je pogled dok je pas lizao sve što je stigao. „Kod mame? O, bože, ona će prosto da odlijepi. Tata ju je pokupio pravo iz salona i odveo je u Gatlinburg da posjete Gili i bebu, a onda idu na večeru i u bioskop. Ona ne zna da ste završili.“ „Saznaće kada se vrati kući.“ Spustio je Kali. „Učini mi jednu uslugu, Crvena. Istrči se malo okolo sa Snikersom. Potrebno mu je vježbanje.“ „Dođi, Snikers. Treba ti žebanje.“ „Mislim na hladno pivo. Hoćeš?“ „Bolje ne, ali samo naprijed što se tebe tiče. Zaslužio si ga radeći do kasno da završiš ono kupatilo.“ On je pomislio o odlasku do Gatlinburga, prstenu. Ali se čvrsto zakleo da neće zucnuti dok sve ne bude završeno. „Ah, dobro...“ „Svratila sam samo na minut, da obradujem Kali i pitam te šta se sinoć desilo. Načula sam nešto u salonu.“ „Ovdje glasine ne putuju okolo, već samo stalno vise u vazduhu. Ne znam tačno.“ Nakratko je pogledao kuću, ustanovio da bijes i dalje hoće da narasta. „Neko je bio u kući, učitao je fajlove iz mog laptopa.“ „Zašto bi pobogu... Oh, kladim se da sve poslove sa bankom i slično obavljaš onlajn.“ „Tako je. Sve je dobro. Sve je promijenjeno, obezbijeđeno. Ali je sumanuto. Lakše je, zar ne, da se provali preko dana i pretrese cijela prokleta kuća. Ali, ušunjati se noću sa fleš memorijom? To je prosto sumanuto. Nagovaram sebe za pravi sigurnosni sistem. Pored ljutog i smrtonosnog psa čuvara.“ Šelbi je pogledala tamo gdje se Snikers spoticao i prevrtao. „On je sve to. Vjerovatno je bio pametan potez nabavka psa, iako nemamo puno problema i bez

toga. Osim što ih je bilo u posljednje vrijeme, zar ne? Ponekad stičem utisak da sam donijela nevolje sa sobom.“ „Nemoj.“ Pokušala je da otrese to. „Idi i uzmi sebi pivo. Pustiću je da istroši energiju sa Snikersom, ako je to u redu, a onda moram da je vodim kući i nahranim.” „Možemo zajedno da bacimo nešto ovdje.“ „Voljela bih, a i Kali bi, ali me čeka da uradim još desetak stvari. I sama kasnim jer sam izgubila ključeve i provela skoro cio sat tražeći ih.“ „Ti ih stavljaš u bočni džep svoje tašne.“ Podigla je obrve. „Dobro zapažaš.“ „To radiš svaki put.“ „Pa, valjda sam ovog puta propustila, jer su završili ispod pulta u Picateriji. Ne znam kako se to desilo. Znam da ih nisam vadila kada sam bila tamo, ali tamo su bili.“ „Da li je tašna čitav dan bila kod tebe?“ „Naravno – pa ne kod mene“, dodala je. „Ne mogu da je vučem okolo dok radim.“ „Hajde da provjerimo tvoj laptop.“ „Šta? Zašto?“ Skoro se nasmijala, ali su je iznenada živci u tome spriječili. „Ne misliš valjda da mi je neko ukrao ključeve iz tašne, a onda ih stavio ispod pulta Picaterije.” „Hajde samo da odemo i provjerimo tvoj laptop. Vjerovatno nije ništa. Kali može da jurca pozadi po dvorištu sa Snikersom. Zastaću i pokupiti nešto za večeru.“ „Namjeravala sam da pokupim od mame preostalu šunku od njihove nedjeljne večere i dodam neki pire krompir i pasulj.“ „Je li? Apsolutno podržavam ako toga ima dovoljno.“ „Uvijek ima dovoljno.“ Pametna kuvarica zna kako da se pobrine za to, a ona će uživati provodeći vrijeme sa njim. „Ali... Ne misliš valjda ozbiljno da je neko uzeo moje ključeve. To je prosto ludo.“ „Samo ćemo provjeriti.“ Jer, lud ili ne, zaista to namjerava. Prvo je zaključao kuću, ma koliko to vrijedilo, i pratio ih okolo krivudavim putevima – mrko pogledavši hrast dok je skretao u onoj krivini. Pomislio je na Mata, pitao se da li je njegov prijatelj već uradio ono što je naumio. Zaključio je da baš i nije, jer da jeste, Šelbi bi sigurno dobila poruku ili poziv od Eme Kejt. Nadao se da će to doći uskoro. Umije da čuva tajnu, ali to ga čini nervoznim. Bacio je pogled na Snikersa, koji se vozio kao svaki pas ispunjen samopoštovanjem, glave proturene kroz prozor i obješenog jezika. Što se tiče intuicije, ovo je dobar pas. Nije trebalo puno vremena da se Kali snađe u zadnjem dvorištu. Njen dječji raj je uključivao obožavanu napravu za mjehuriće, štene i starog porodičnog psa. „Pogledaj samo Klenzija, trči kao da je i on štene. Mislim da mu je Snikers skinuo pet godina ovom posjetom.“ „Ona žena tamo ima još nekoliko štenadi.“

„Mislim da je jedno dovoljno u ovom času. Idem da donesem laptop da možeš da se opustiš. A što da ti prvo ne donesem pivo?“ „Uzeću sam.“ Dok je čekao, Grif je razmatrao ’šta-ako’ kombinacije. Ako je neko upao u njen računar, kao u njegov, to bi moglo značiti da u Ridžu postoji nekakav sajber lopov u akciji. To bi imalo najviše smisla. Ali mu je zapalo za oko kao čudno da i njegov i njen budu mete, praktično jedan za drugim. To je davalo utisak nečeg ličnijeg, direktnijeg, po njegovom mišljenju. Pustio je da mu se mogućnosti premotavaju po glavi dok je stajao na ulazu u kuhinju, posmatrajući dva psa kako se igraju navlačenja konopca igračkom koju je sam napravio, dok je Kali cupkala oko njih u oblaku mjehurića. Preseljenje u Ridž nije bila impulsivna odluka kao kupovina šteneta. Dugo i ozbiljno je razmišljao o tome, razmatrao iz raznih uglova, odmjeravao dobre i loše strane. Ali je odluka, kao i ona za štene, bila ispravna. Život je ovdje prijatan. Mirnije je nego u Baltimoru, a on voli mirnije. Poneki šok jer je sve mnogo drugačije tu i tamo, ali on umije da se prilagodi i uklopi. I zar nije zanimljivo – ili srećno – da se u mjesecima nakon što se doselio, Šelbi vratila kući? Možda će sutra za riječ dana proglasiti „slučajnost.“ „Oh, Grifine!“ „Šta?“ Okrenuo se u mjestu. „Neko je bio u tvom kompjuteru?“ „Ne znam. Nisam pogledala. Glavno kupatilo.“ Rekla je to likujući, kao da je to nešto što zaslužuje veliko slovo na početku. „Fantastično je, predivno je. Znala sam da će biti. Vidjela sam dok ste radili, ali završeno, to je – moraću da držim cijelu kutiju papirnih maramica pri ruci jer će mama da plače kao kiša od radosti i oduševljenja kada ga vidi. Sve je baš savršeno, tačno ono što je htjela. I ostavili ste ga blistavo čisto.“ „To je samo dio usluge.“ „Stavili ste tamo cvijeće.“ „Takođe dio usluge za izuzetne mušterije.“ „Tvoja izuzetna mušterija će da lije suze radosnice i ode da se kiseli u onoj velikoj kadi istog časa kad stigne kući. Kada budem mogla sebi da priuštim kuću, dobili ste posao.“ „Staviću te na listu čekanja. Hajde da to pogledamo.“ „U redu.“ Spustila je laptop na pult i uključila ga. „Da li si išta skidala sa neta ili kačila danas?“ „Klej je poslao još nekoliko slika bebe jutros e-poštom, ništa više.“ „Čekaj da vidimo.“ Pritisnuo je nekoliko dirki, prvo pozvao istorijat. „Da li si otvarala bilo koji od ovih dokumenata, išla bilo kuda popodne?“ „Ne.“ Podigla je ruku, protrljala vrat. „Ne, nisam ga ni pipnula od jutros, a i tada sam samo provjerila poštu.“ „Šelbi, neko je išao na ova mjesta i u ove dokumente. I ovdje možeš da vidiš, podaci su prebačeni na drugi drajv. Iskopirani na drugi drajv.“ „Baš kao kod tebe.“

„Aha, baš kao kod mene.“ Te pronicljive zelene oči su se skupile od bijesa. „Treba da pozoveš brata.“ „Da. Pobogu. Ko bi to uradio? Treba da vidim ako – moram da provjerim stanje u banci.“ „Uradi to sad. Ja ću pozvati.“ Odmakao se i pozvao Foresta. „Sve je još tu.“ Glas joj je zadrhtao od olakšanja. „Sve je još tu.“ „Forest je pošao ovamo. Ti ćeš sigurno htjeti da promijeniš svoje lozinke. Ali...“ Podigla je pogled jer je upravo to krenula da uradi. „Ali šta?“ „Samo mi se čini – da je neko htio da izvuče novac sa tvog računa, to bi već uradio. Ja sam svoje promijenio nekoliko minuta nakon što je taj neko došao do mog kompjutera, ali je imao sate da počisti tvoj, da je to bio razlog.“ „Koji drugi razlog postoji?“ „Informacije, možda. Elektronska pošta, nalozi, sajtovi koje često posjećujemo, kalendari. Većina mog života je u računaru. Mi smo... u vezi, zar ne, ti i ja?“ „Ja – valjda jesmo.“ Bio je čudan osjećaj reći to naglas. „I u oba naša računara je neko upao, u razmaku od dvanaest sati. Možda treba da pogledaš po svojoj sobi, provjeriš da li nešto nije na svom mjestu ili fali. Ja ću da pripazim na Kali.“ Uz klimanje glavom, žurno je otišla. On je opet bacio pogled na zadnja vrata. Sve je u redu sa tim svijetom. Lijepa djevojčica, mjehurići u duginim bojama, par srećnih pasa, i zadimljena zelena brda u pozadini. Ali izvan te slike, nešto je skroz naopako. To je potrajalo neko vrijeme; htjela je da bude temeljna. Ali nije našla ništa što nije na svom mjestu. „Ništa.“ Vratila se, sačekala da se Grif vrati sa svog položaja na vratima. „Sve je baš kako treba. Ali provjerila sam računar u tatinoj kancelariji ovdje, i mislim da je i tamo neko bio. Ne djeluje da su uzeli nešto, ali su vršene neke pretrage na njemu u vrijeme kada znam da nikog nije bilo kod kuće. „Zašto ne sjedneš na minut?“ „Treba da spremim večeru. Kali treba da jede.“ „A šta je sa pivom?“ Odmahnula je glavom, pa uzdahnula. „Ne bi mi smetala čaša vina. Živci su mi kao strune. Ne znam ni koliko sam umorna sa ovako napetim živcima.“ „Ne vidi se. Ovo valja?“ Podigao je sa pulta flašu crvenog vina sa plavim staklenin zapušačem. „Valjaće.“ „Ja ću donijeti.“ Otišao je po vinsku čašu dok je ona uzimala krompir za ljuštenje. „Nešto ličnije, rekao si.“ Pustila je da je dobro znani zadatak primiri, pokušala da objektivno razmišlja. „Moja prva pomisao ide ka Melodi, ali iskreno ne mogu da zamislim da ona smisli nešto ovakvo. Suviše je komplikovano.“ „Nije Melodi. Ona se rješava za nasilje i vandalizam.“

Oljuštila je krompir, brzo. „Misliš na ubistvo, ali to je nasilje. To je najnasilnije što može biti.“ „Mislim na povezanost, i kako se jedno uklapa s drugim.“ „Ričard.“ Njene ruke su nakratko stale kada je podigla pogled. „Ričard je bio korijen svih nevolja koje su me zadesile, i nevolje koja je tebe stigla preko mene.“ „Ne preko tebe, Crvena.“ „Preko mene“, ispravila ga je. „Ne preuzimam krivicu. Provela sam previše vremena preuzimajući krivicu za stvari koje nisam uradila, stvari koje nisam mogla da spriječim, ali činjenice su činjenice. Povezanost“, ponovila je i započela naredni krompir. „U redu. Ako gledamo na povezanost...“ Grif je prekinuo kada je čuo otvaranje ulaznih vrata. „To će biti Forest. Hajda da to prepustimo profesionalcu.“ „Sa zadovoljstvom.“ Forest je ušao, uzeo pivo iz frižidera. „Istresite mi sve što imate.“ „Neko je uzeo moje ključeve, i upotrijebio ih da uđe u kuću, pa u moj laptop kao što su uradili Grifu. Ne mogu da nađem da je bilo šta drugo uzeto, a čuvam i nešto gotovine, samo malo, u gornjoj fioci.“ „Što je prvo mjesto gdje će provalnik da ga potraži. Premjesti to. Kutija za tampone je prilično bezbjedno mjesto.“ „Imaću to u vidu, ali očito nije tražio keš ni dragocjenosti.“ „Informacije su dragocjene. Gdje su ti bili ključevi?“ „U mojoj tašni.“ „Hajde, Šelbi, ne drndaj se oko toga.“ „U redu, u redu.“ Udahnula je, podigla vino. Malo smirenija, vratila se ljuštenju dok je opisivala potragu za ključevima. „Znam da sam ih imala kada sam otišla na probu. Izvadila sam ih iz brave u autu. Koristila sam ključ koji mi je Derik dao, jer ponekad mogu da vježbam rano, prije nego što iko dođe. To sam uradila danas. Ušla sam i izašla prije nego što je iko došao, pa sam ih upotrijebila da zaključam kad sam odlazila, stavila sam ih u bočni džep svoje tašne, kao i uvijek. Uvijek ih stavljam tamo. Nisam nemarna.“ „Nikad nisi bila. Oduvijek je bila organizovana duša“, rekao je Forest Grifu. „Nema ni logike ni razloga zašto nešto stavlja gdje ga stavlja, ali zna gdje ga je stavila.“ „To štedi vrijeme. Otišla sam u salon i stavila tašnu iza pulta. Niko ko radi tamo mi ne bi uzeo ključeve, Foreste. Znam sve djevojke tamo, a sad i većinu mušterija. Hoću da kažem, onih redovnih. Naiđu turisti i slični, ali bi bilo gotovo nemoguće da neko od njih ode iza pulta, prekopava mi po tašni i uzme ključeve, a da to neko ne primijeti. Danas nije bila naročita gužva.“ „Pa je ostala tamo, iza pulta, dok je nisi uzela da pođeš kući i nisi mogla da nađeš ključeve.“ „Da, mislim, ne. Ponijela sam je sa sobom kad sam otišla da donesem ručak. Tako da sam je imala kod sebe kad sam otišla do Sida i Sejdi, zatim u Picateriju, gdje su ključevi nekako završili ispod prodajnog pulta. Samo sam zaključila da sam ih nekako ispustila.“ „A to je ono što je trebalo da pomisliš, i mislila bi i dalje da naš počasni zamjenik nije bio u igri.“

„Nije bilo teško to provaliti“, upao je Grif. „Meni bi bilo“, ispravila je Šelbi. „Ne bih uopšte pomislila na to.“ „Da li si naletjela na nekoga, neko naletio na tebe, dok si donosila poručeno?“ upitao ju je Forest. „Ne.“ Skupila je obrve i provela sebe cijelom rutom, kao što je to uradila nekoliko puta dok je tražila ključeve. „Do mjesta za ručak sam stigla odmah poslije najveće gužve, pošto je Džolin svratila da se izvini pa me je to zadržalo. Nagađam da je neko mogao da zavuče ruku u moju tašnu, ali imam utisak da bih to znala. Jesam zamalo naletjela na nekoga“, prisjetila se. „Žurila sam nazad pošto sam kasnila, i zamalo naletjela na nekog čovjeka koji se raspitivao za najbolji put do Randevu staze.“ „Mmm-hmm. On te pitao za to, tražio da ga uputiš.“ „Da. U posjeti je ovom kraju i htio je...“ Zažmurila je. „O, bože, ja sam idiot. Da, pitao me je kuda da stigne, a ja sam mu pokazivala na njegovoj mapi sa rukama punim kesa sa ručkom. Ubrzo potom sam ušla, spustila poručeno, odložila tašnu, pa otišla da razdijelim ručak. To je jedino vrijeme kada je neko mogao da stigne do moje tašne. Kada je visila baš na mom prokletom ramenu.“ „Kako je izgledao?“ zapitao je, pa pogledao u Foresta. „Izvini.“ „Nema potrebe da se izvinjavaš. To je sljedeće pitanje.“ „Bio je visok. Morala sam da gledam naviše. Ah... sačekajte sekund.“ Prebacila je krompir do sudopere, isprala ga, položila na dasku da ga isječe na četvrtine. „Bijelac, možda u ranim četrdesetim. Imao je i naočare za sunce. A i ja sam – sunce je bilo jako. Imao je bejzbol kačket.“ „Boja? Logo?“ „Mislim da je bio drap. Ne sjećam se da li je imao logo ili neki natpis. Imao je tamnu kosu – ne crnu, već tamnosmeđu, podugačku. Onako da mu se uvija oko ušiju. Poneku sijedu u brkovima i bradi. Vrlo podsječenu, kratku bradu... kao profesor koledža koji je igrao fudbal.“ „Krupan tip, znači?“ „Aha. Krupan, solidno građen. Ne debeo ili mlitav.“ Stavila je krompir da se kuva. Klimajući glavom, Forest je izvadio telefon, prelistao po njemu. „Šta misliš o ovom?“ Pogledala je u telefon i fotografiju Džejmsa Harloua. „Ne, bio je malo stariji od ovoga.“ „Sijede u bradi?“ „To, i... Imao je u sebi nešto što podsjeća na profesora.“ „Pogledaj još jednom, pokušaj da ga zamisliš sa bradom, dužom kosom. Poigraj se malo Vuli Vilijem.“ „Ja sam ga imao“, prokomentarisao je Grif, pa se zagledao u sliku preko Šelbinog ramena. „Ja prosto... Imao je guste obrve – tamne kao i kosa, i... O bože, pa jesam idiot.“ „Drago mi je da nazovem moju sestru idiotom bilo kada. To mi je posao, ali nisi glupa što se ovog tiče.“

„Stajala sam na trotoaru, razgovarala sa Džimijem Harlouom, ovako blizu kao sada do tebe, i nisam shvatila, nije mi ni palo na pamet. Ni dok je krao ključeve iz moje tašne.“ „To je ono čime se on bavi“ podsjetio ju je Forest „Promijenio je izgled i uhvatio te kada ti je pažnja bila zauzeta nečim drugim, postavio uobičajeno pitanje. Naveo te da pokazuješ na mapi da bi mogao da te izdžepari, a kada je završio sa ključevima pobrinuo se da ih nađeš na logičnom mjestu. To bi pripisala žurbi i slučajnosti, i nikada ne bi provjerila laptop.“ „Šta li je htio? Šta li je tražio?“ Forest je podigao obrvu ka Grifu. „Šta ti misliš, sinko?“ „Mislim da je htio da vidi da li neko od nas ima milione dolara negdje zavučene, ili zna kako da ih nađe.“ „Zašto ti?“ pitala je Šelbi. „Razumijem zašto bi pomislio da ja mogu da znam. Čak i da vjeruje da to moram da znam.“ „Proveli smo dosta vremena zajedno od tvog povratka.“ „Znam da spavaš sa mojom sestrom“, prokomentarisao je Forest. „Džabe meni prodajete te eufemizme. Doseliš se nazad u Ridž, i prilično brzo se spetljaš sa ovim“, obratio se sestri, „koji se doselio ne tako davno. Neko, naročito onaj ko živi od prevara, mora da pomisli da se vas dvoje znate mnogo duže.“ „Ubio je Melindu Voren, pa je sada ostao samo on.“ Grif je razmišljao. „On će dobiti sve, ali mora prvo da nađe nakit i marke. Ti si jedina njegova veza sa tim, Crvena.“ „Ne znam gdje je to, da li ih je Ričard prodao i spiskao novac, zakopao ih stavio na račun u neku švajcarsku banku. A taj Džimi Harlou ne bi našao ništa drugačije u mom računaru. Ni u tvom, Grifine.“ „Možemo da se nadamo da će mu to biti dovoljno“, kazao je Forest, „ali ne smijemo da se uzdamo u to. Javiću šerifu, moram sve ovo da prođem sa njim. Šta ima za večeru?“ „Šunka, krompir pire, pasulj.“ „Zvuči dobro. Taj mladi pas tamo, Grife? To je štene koje si nekom prilikom kupio od Rejčel Bel?“ „Aha. Snikers.“ „Počinje da kopa po maminom žavornjaku. Oboje će vas odrati zbog toga.“ „Oh, sranje.“ Grif je izletio i počeo da doziva psa. Forest se nacerio, opet se oslonio na šank. „Ne dopada mi se puno da mislim o seksu koji uključuje moju sestru.“ „Onda ti savjetujem da ne misliš o tome.“ „Trudim se najbolje što umijem. Za neke ljude“, nastavio je, „ti treba vremena da ih svariš, zatim možda skujete prijateljstvo, ili možda ne. Kod nekih drugih, nešto samo klikne, gotovo kao da pomisliš. Hej, sjećam te se. Odakle, ko to dođavola zna, ali eto tako klikne. Shvataš li o čemu govorim?“ „Valjda shvatam.“ „Sa Grifom, nešto je kliknulo. Malo je duže potrajalo sa Matom, ali mislim da smo to prevazišli. Grif je taj koji je skratio potrebno vrijeme.“

Forest je skinuo sa pojasa telefon i ukucao broj. „Ono što hoću da kažem, on je prijatelj, i to dobar, i znajući kakav je čovjek nešto računam da je mnogo prije muškarac kakvog zaslužuješ od onog posljednjeg.“ „Da, šerife, nadam se da vam ne remetim večeru,“ počeo je Forest, pa odšetao da podnese izvještaj. Poslije večere, koja je ispala sasvim dobro uprkos činjenici da joj misli nisu bile okrenute kuvanju, otjerala je Grifa napolje sa Kali da jure svice. Oni rani su već treptali žuto naspram tame, pripremali pozornicu za one mnogobrojne koji će osvjetljavati brda i šume u junu. Ljeto nesumnjivo stiže, i snijegom prekrivena zima sjevera je blijedila dok nije postala nešto udaljeno, gotovo kao iz drugog svijeta. Nešto što se završilo skoro čim je i počelo. Sada je pomislila koliko želi da se to završi, ali uprkos svicima, ljupkom vilinskom vrtu, sve tamnijom zelenom u brdima, nešto hladno ju je dopratilo kući. Njena djevojčica možda pleše sa svjetlom u dvorištu, bezbjedna pod okom čovjeka u koga se... s kim je u vezi. Njen brat će poći sada, istražiti to nešto hladno. Znači da je to ovdje, sjenka koja je proganja, i ona ne može da se pretvara da nije tako. Pobjegla je u potrazi za avanturom, ljubavlju, uzbudljivom budućnošću, a vratila se kući razbijenih iluzija i opterećena dugovima. Ali ima toga još, gore od toga, i ona i sa tim mora da se suoči. Poželjela je da ima te proklete milione. Uvila bi ih u sjajan papir, vezala mašnicu i predala ih tom Džimiju Harlou bez trunke kajanja. Samo odlazi, pomislila je. Samo me ostavi da uspostavim red u ovom životu kakvim sada živim. Nije mogla da zamisli šta li je Ričard uradio sa svim tim draguljima i markama, niti sa novcem koji je dobio za njih ako ih se riješio. Kako bi ona mogla da zna kada ga nikada nije upoznala? Bio je tokom cijelog braka prerušen po svemu nalik onome kako je to Džimi Harlou bio ovog popodneva. Nikada to nije prozrela. Možda neku sjenku, poneki obris tu i tamo ali nikada cijelog čovjeka. Zna sada šta je Ričard vidio kada je pogledao u nju. Lakovjernu osobu – pacijenta, tako su zvali ljude poput nje. Neko ko je upotrebljiv, možda koristan neko vrijeme, a kada se iskoristi, kada izgubi vrijednost, nešto što se nehajno odbaci. Ona se kobelja da se ispetlja iz dugova, zar ne? Preuzela je kontrolu, bacila se u akciju. Iznaći će način da preuzme kontrolu, da krene u akciju i oko ovoga što se sada zbiva. Neće proživjeti život proganjana postupcima čovjeka koji ju je iskoristio, koji ju je lagao, koji je bio stranac za nju. Rasklonila je i posljednje sudove, riješena, dođavola da, popiće još jednu čašu vina. Pustiće Kali da ostane malo duže prije kupanja i spavanja, da se malo duže poigra sa svjetlom. A sutra će ona početi da radi na tome da očisti svoj život od prošlosti, sasvim, jednom i zauvijek.

Nasula je vino i krenula prema vratima kada se oglasio njen telefon. Izvukla ga je, pogledala poruku od Eme Kejt. Udajem se! Nisam ni znala da to želim dok me nije pitao. Imam prsten na ruci, i ludo sam srećna. Moram da pričam s tobom sutra – sada sam previše zauzeta. Šaljem ovo iz kupatila prije nego što opet postanem zauzeta. O, bože i šta, jebo te! Udajem se. Moram da prekinem. Šelbi je to pročitala po drugi put, osjetila kako joj osmijeh postaje širi, vedriji. I njena najbolja prijateljica pleše na svjetlu. Mnogo mi je drago zbog tebe! uzvratila je porukom. Ludo sam srećna zbog tebe. Ostani zauzeta – tu bih mogla da ti zavidim pošto ne znam kada ću ja sljedeći put biti zauzeta. Pričaćemo sutra. Hoću svaki detalj. Volim te – reci Matu da je najsrećniji čovjek na svijetu. Poslala je poruku, pa izašla da malo zapleše i ona sama.

22 Našla se sa Emom Kejt u parku da bi mogle da puste Kali i Džeksona da se igraju. „Doca mi je dao jedan sat, blagosloven bio. Zna koliko želim da pričam sa tobom. Vidi!“ Ema Kejt je ispružila ruku, a dijamant brušen u princezu namigivao je na suncu. „Divan je. Savršen je.“ „Sredio je da ga postave u žlijeb – vidiš kako je nekako utisnut umjesto da viri?“ „Da. Prosto ga obožavam, Ema Kejt.“ „Kaže da je to uradio da ne bih za nešto zakačila kada radim sa pacijentima. Obožavam što je mislio na to. I tačno je pogodio moju veličnu. Napravio je otisak jednog od mojih prstenova – to je bila Grifova ideja.“ „Saznala sam pomalo o tome kada sam rekla Grifu nakon što sam dobila tvoju poruku. Nije mi dao ni najmanji nagovještaj da je išao sa Matom da ti kupe prsten.“ „Mat kaže da Grif ćuti kao zaliven kada to od njega zatražiš.“ „Hoću sve da čujem. Ups, sačekaj.“ Požurila je do Džeksona, koji se malo sapleo i pao. Nakon što ga je otresla, poljubila mu koljeno, pronašla je njegov kamion u svojoj torbi da može da ga kotrlja po pijesku. „Biće s njim sve u redu neko vrijeme. Kali voli da mu zapovijeda ponekad, ali tako je to kada si stariji.“ „Pričali smo o djeci, dobijanju djece. Hoćemo malo da sačekamo, ali za godinu ili dvije... Pobogu, udata, djeca.“ Smijući se, pritisnula je obje ruke preko srca, podizala i spuštala ramena. „Ne mogu da povjerujem.“ „To želiš.“ „Sa Matom, da. Juče mi je pustio poruku kako će morati da radi malo duže, ali će zastati i donijeti večeru kući. Donio je i vino, i cvijeće. Valjda sam morala da shvatim da se nešto zbiva, ali je naprosto bilo lijepo da nijedno od nas ne misli šta da spremi za večeru, popiti flašu finog vina sa cvijećem na stolu. I onda ja brbljam nešto o tome kako moram da odem do salona, da uradim nešto sa svojom kosom, a on mi kaže kako sam divna. Kako je sve na meni divno.“ „Zaključila sam da samo želi da mu se posreći.“ „Ema Kejt.“ „Nije da mi to on nikad ne kaže, već je stvar bila u tome kako je to govorio. Razmišljam ti ja, dan je bio tako naporan, ali je lijepo što ne moram da smišljam šta da spremim, osjećam se dobro, poslije nekoliko čaša vina. Pa će nam se možda oboma posrećiti.“ Ponovo je pritisnula ruku na grudi i uzdahnula. „To se naravno desilo, ali prije... Prije nego što je uhvatio moju ruku i samo me gledao. Kunem se, Šelbi, zajedno smo

sada skoro tri godine, ali mi je srce preskočilo. Stvarno jeste, a preskočilo je još jedan otkucaj kada je rekao koliko me voli. Kako ja svemu u njegovom životu dajem smisla, i da je jedino što želi da bude sa mnom, živi sa mnom. Stvarno je kleknuo na koljeno.“ „To je tako slatko, Ema Kejt, sve je bilo kao u priči.“ „Takav utisak imam sada, a uopšte nisam očekivala i nisam mislila da ću se tako osjećati kada je izvadio ovaj prsten.“ „Kaži mi šta je rekao. Kako te zaprosio?“ „Rekao je – rekao je samo ovo: ’Udaj se za mene, Ema Kejt. Provedi život sa mnom.’“ Oči Eme Kejt su se ispunile suzama; glas joj se prekinuo. „Sagradi život sa mnom.“ „Oh.“ Šelbi je izvadila maramica za obje. „To je taman ono pravo.“ „Znam. Taman pravo. Zato sam rekla da. Da, udaću se za tebe. Da, provešću život sa tobom. Da, gradiću život sa tobom. A on je stavio prsten, i bio mi je taman. Počela sam da plačem jer sam bila tako srećna, kao u ovom času.“ Uzdahnula je, spustila glavu na Šelbino rame. „Htjela sam da pričam sa tobom sinoć, ali...“ „Ste bili zauzeti.“ „Stvarno, stvarno zauzeti.“ Kali im je prišla, potapšala mokre obraze Eme Kejt sa obje ruke. „Suze radosnice?“ „Da, jesu, srećice. Srećne, srećne suze. Udaću se za Mata i zato sam stvarno srećna.“ „Ja ću se udati za Grifa.“ „Stvarno?“ „A-ha. Volim ga.“ „Tačno znam kako se osjećaš.“ Klateći se sa jedne strane na drugu ona je pomilovala Kali. „Tačno znam. Znaš šta, Kali? Mislim da treba da kitiš svatove cvijećem na mojoj svadbi.“ Kali se razrogačila. Smjernim šapatom je rekla: „Mama!“ Uplašena da bi mogla opet da plače, Šelbi je uvalila Džeksona i njegov kamion sa pijeskom u svoje krilo. „Pobogu, Kali, to je velika čast. Nikada nisi kitila svatove.“ „A ja nikada nisam bila nevjesta, pa je to savršeno“, zaključila je Ema Kejt. „Mogu li da dobijem novu haljinu i sjajne cipele?“ „Obje ćemo da dobijemo nove haljine i sjajne cipele. I tvoja mama. Bićeš mi kuma, zar ne, Šelbi?“ „Znaš da hoću.“ Presrećna, Šelbi je zagrlila Emu Kejt, stisnula djecu u sendvič između njih. „Znaš da hoću. I napraviću ti najbolji prijem poklona u cijelom Tenesiju – baš kao što smo planirale kad smo bile djevojčice. Da li si odredila datum?“ „Da je po mojoj mami, to bi bilo sutra, ili za dvije godine da bi mogla da me izluđuje smišljanjem šema kako da se svadba odigra u guvernerovoj palati, u najmanju ruku.“ „Ti si joj jedino žensko.“ Kao i ona svojoj majci, sa grižom savjesti je pomislila Šelbi. „Od majke se očekuje da bude uzbuđena kada joj se jedina ćerka udaje.“ „Mama se rodila uzbuđena. Već priča o haljinama i bojama i lokacijama i spisku gostiju. Mat i ja smo pominjali malo, civilizovano vjenčanje najesen, ali sada kada je

mama to uzela u svoje ruke, pristali smo na veliko vjenčanje, sljedećeg aprila. Tako da ću biti proljećna mlada.“ „Šta može biti ljepše? Oh, hajde da napravimo vjereničku zabavu, Ema Kejt. Svi vole zabave.“ „Ja hoću zabavu“, uletjela je Kali. „Naravno da hoćeš. Hoćeš li zabavu, Džeksone?“ „Dobijam poklon?“ „Nema zabave ako nema poklona.“ „Mama te je pretekla. Nisam uspjela da je ograničim na roštiljanje u dvorištu. Hoće zabavu gdje će se svi napakovati, pa već ispipava kako da je organizuje u hotelu. Puštam je da bude po njenom pošto sve ostalo istjerujem po svom. Tu se ne dam pokolebati. I računam da ćeš mi pomoći da je zauzdam.“ „Uz tebe sam. Kako bi bilo da vas poguramo na ljuljaškama?“ upitala je djecu. „Hoću da letim visoko!“ Kali je zapucala pravo prema ljuljaški. „Nema smisla ljuljati se ako ne ideš visoko.“ Šelbi je podigla Džeksona u krilo. „Poguraćemo ih, buduća nevjesto, pa možemo da pričamo o vjenčanicama.“ „To mi je trenutno jedna od omiljenih tema.“ Šelbi nije ispričala Emi Kejt za ključeve i laptop. Nije htjela da upropasti vedrinu tog trenutka. Ali ju je to mučilo. Kada je nahranila djecu i stavila ih na spavanje – kaži aleluja – sjela je za laptop. Prvo posao, naredila je sebi, pedantno poplaćala račune, dotjerala tabele, sračunala koliko se približila tome da isplati narednu kreditnu karticu. Još dosta joj ostaje da bi i nju očistila. Prodaja iz komisione radnje je počela da opada – ne neočekivano – i ona se podsjetila koliko joj je to pomoglo u krpljenju rupa. I pokušala je da ne misli koliko je užasno to što je neki neznanac iskopirao sve njene nevolje – e-poštu, prepisku sa advokatom i poreskim, tabelu troškova, bolnu isplatu računa. Ne dozvoli da to utiče, rekla je sebi. Misliće o pozitivnoj strani toga. Preturanje po njenom jadu moralo je da kaže Džimiju Harlouu da ona nema pristup milionima, jer inače ne bi jurila svaku paru da isplati dugove. On će otići, zar ne? Sigurno mu je jasno da rizikuje da bude uhvaćen i bačen nazad u zatvor ako ostane preblizu. A opet, milioni dolara su sjajan podsticaj. A osveta je onaj mračan. To razumije. Osjećala je taj ružni poriv u sebi prethodnih mjeseci. Preduzmi nešto, pomislila je, i počela da pravi spisak. Prebirala je po slikama koje je čuvala u jednom fajlu. Da li bi Harlou učinio isto? Da li je njene godine sa Ričardom proučavao kroz njene fotografije? I zašto ih ona nije obrisala – te slike sa Ričardom, njih dvoje u Parizu, Trinidadu, Njujorku i Madridu? Na svim tim mjestima. Na svim tim mjestima, ponovo je pomislila.

Da li je uzeo ono što je ukrao, pa sakrio tokom tih putovanja sa njom. Još neki bankarski sef, neka kaseta na aerodromu, čuvao je to ili prodavao jedno po jedno? Imala je fotografije da joj kažu kuda su išli, kada su išli. Zatim Atlanta, gdje su se skrasili. Ili ona jeste, pomislila je sada. On je i dalje imao sva ona poslovna putovanja. A ona bi popakovala bebu s vremena na vrijeme kada je insistirao da odlete nekuda na odmor. Kuda li je išao kada nisam bila sa njim? pitala se. I zašto je sa sobom vodio ženu i bebu koje ga zapravo nisu zanimale u drugim prilikama? Ustala je, prošetala po kuhinji, otvorila vrata da se provjetri, pa obrnula još jedan krug. Kao masku, naravno. Samo to su one bile za njega. Tek još jedno prerušavanje. Koliko li je na prevaru uzeo ili ukrao na tim putovanjima sa njom i Kali? Jedva je mogla da misli o tome. Ali će misliti. Opet je sjela, upotrijebila te fotografije da dopuni svoj spisak. Pokušala je da se vrati kroz vrijeme, na ta mjesta. Ali pobogu, ponekad je bila tako umorna, pokušavala je da se izbori s malim djetetom na nekom čudnom mjestu, na mjestu gdje nije znala ni jezik ni da se orijentiše. Zadubila se nad onim što ima, pravila bilješke, pokušavala da se sjeti ljudi kojima je bila predstavljena, ili za koje je pripremala koktel zabave. Bogataši, pomislila je sada. A opet, ona je mislila da su i sami bogati. Da li su ti ljudi bili mete? Da li su bili saradnici? Vjerovatno i jedno i drugo. Poskočila je kada je čula korake i, dok joj je srce jako tuklo, okrenula se i dohvatila veliki nož za kuvanje. „Šelbi? Šelbi En?“ „Mama. Neravnomjernog daha, vratila je noć na mjesto i namjestila osmijeh kada je njena mama ušla. „Tu si. Gdje su moje bebice?“ „Kunjaju, nakon napornog dana u parku. Mada će uskoro ustati, vjerovatno će htjeti da nešto pojedu.“ „Ja ću da se pobrinem za to. Pogledaj ovamo, napravila sam nove slike kada sam jutros išla u bolnicu da vidim bebu.“ Izvadila je telefon, pribila se uz Šelbi dok su ih prelistavale. „Jednostavno je zgodan kao princ. Ima očevu bradu, vidiš li? Svratila sam kod Klejevih i uvjerila se da je sve kako treba, pošto sutra puštaju Gili da odvede Boa kući.“ „To je divno. Sigurno će joj se jako dopasti da bude kući sa Džeksonom i bebom.“ „Izašla bi odande ovog časa da je pustimo, ali je pristala da to bude sutra. Našla sam najslađu igračku, lovačkog psa, i stavila je Bou u kolijevku, nabavila lijepo svježe cvijeće za Gilinu spavaću sobu. Dječja soba je slatka kao pusica. I obavila sam dva tretmana u salonu. Kasnije ću da spremim neke špagete – Gili obožava moje špagete – pa ih odnijeti tamo da niko ne mora da misli sutra na ručak.“ „Ne samo da si najbolja mama, već si i najbolja svekrva.“ „Gili je jedna od svijetlih tačaka u mom životu. Upravo sad ću provesti ostatak dana sa moje dvoje unuka. A ti idi, izađi i radi nešto zabavno.“

„Mama, vozila si do Gatlinburga i nazad ne znam koliko puta u posljednja dva dana, muvala se kod Klejevih i isplanirala da im skuvaš obrok da ne moraju oni. I išla si na posao.“ „Tako je.“ Samo što ne zaiskri od radosti, Ada Me je dohvatila bokal sa čajem iz frižidera. „A sada ću da uživam u ostatku svog dana. Oh, otišla sam i u kupovinu. Uzela sam najslađu malu odjeću za tog dječaka I igračku za veće dječake za Džeksona, i neku sitnicu za Kali.“ „I najbolja baka, takođe. Mama, sve ćeš da ih razmaziš.“ „To mi dobro ide.“ Nasula je dvije čaše čaja preko leda, štrpnula malo nane iz saksije kod prozora. „Nemam pojma kada sam se ovako dobro osjećala. Ništa nije kao sasvim nova beba. I imam kupatilo kao iz časopisa. Kunem ti se da bih prespavala u onoj velikoj kadi sinoć da sam mogla. Imam sopstvenu ćerku i njen dom je kod mene. Moji pilići su srećni i kod kuće, moj muž me još vodi na izlaske. Imam sve što mogu da poželim.“ Pružila je čašu Šelbi, poljubila je u obraz. „A sada idi ti po svoje.“ „Po svoje šta?“ „Tvoje sve. Ja bih počela time što bih pitala pametnog i zgodnog mladića da izađemo. Zatim bih kupila sebi nešto lijepo da obučem za tu priliku.“ Šelbi je pomislila na svoju tabelu. „Imam puno toga za oblačenje.“ „Uzmi nešto novo sada i živni, djevojko. Naporno radiš, Šelbi. Znam da te čekaju računi, i znam da si sjedila ovde za tim kompjuterom i brinula zbog njih. Odgojila sam te da budeš pametna i odgovorna, ali ti kažem...“ Ada Me je stegla ruke na bokove, baš kao što je to radila njena mama. „Tvoja mama ti kaže da odeš napolje i kupiš sebi novu haljinu. To je nešto što kupuješ sebi novcem koji si sama zaradila. Vidi da li će te to ohrabriti. A zatim pusti Grifa da te digne još malo. Organizovaću da Suzana dovede Čelsi kasnije, pa će djevojčice imati zabavu sa tučom jastucima ovdje večeras. Ti uradi isto.“ „Treba da napravim zabavu sa tučom jastucima?“ Nakon bučnog smijeha, Ada Me je otpila čaj. „Tako to zovemo u otmjenom društvu. Hajde sad, kupi haljinu, idi u salon da te dotjeraju, pa idi da ostaviš Grifina bez daha.“ „Znaš da te volim, mama.“ „Bolje ti je da je tako.“ „Ali mislim da ti ne govorim dovoljno često kako si divna žena. Čak i više od mame, svekrve i bake.“ „E sad, to je samo preliv na glazuri mog čokoladnog kolača ovog dana.“ Stegnula je Šelbi. „Pusti mene da raspremim. Nisam samo plaćala račune, a tu mi dobro ide, ne brini. Pokušavala sam da prokljuvim stvari, valjda, gledala slike iz vremena sa Ričardom. Pokušavala da se sjetim mjesta koja smo obišli, kada i zašto.“ „Nesumnjivo si se naputovala, pa je to nešto što ti niko ne može oduzeti. Voljela sam da dobijam razglednice i pisma ili e-poštu od tebe dok si bila na tim mjestima u inostranstvu.“ „Pretpostavljam da nisi sačuvala ništa od toga.“ „Ma pobogu, naravno da jesam. Imam sve u nekoj kutiji.“

„Mama, ti si divna. Mogu li da ih dobijem? Vratiću ti ih kada ih ispregledam.“ „Sve je na polici u plakaru moje dnevne sobe. Plava kutija sa bijelim lalama. Obilježena je.“ „Hvala ti, mama.“ Stegnula ju je još jednom. „Hvala ti.“ *** Jeste kupila haljinu, samo jednostavnu ljetnju haljinu u boji nane koju je njena majka dodala čaju. I Ada Me je bila u pravu. Predstavljalo joj je pravo zadovoljstvo da kupi haljinu od novca koji je zaradila. Trebalo joj je svega nekoliko pitanja da sazna gdje Grif radi tog dana, pa je našla njega i Mata, znojave i gole do pasa (oh!), kako grade platformu na kući baš na periferiji grada. „Ćao.“ Grif je obrisao lice već vlažnom bandanom. „Ne dodiruj me, više sam nego odvratan. Zapravo, moraš da staneš niz vjetar.“ „Imam braću“, jednostavno je rekla, i sagnula se da pozdravi srećnog Snikersa. „Čestitam, Mat. Smatraj da si zagrljen.“ „Hvala. Ema Kejt kaže da ste se našle u parku jutros, i da si ti kuma. Upoznaj kuma.“ „Pa, kume, ti i ja moramo da se konsultujemo oko puno toga. U međuvremenu, moram da zatražim uslugu.“ „Samo kaži.“ Grif je dohvatio bokal, i ispio direktno iz njega šta god da je bilo unutra. „Mama ima planove za djecu, a ja imam neko... istraživanje koje hoću da uradim. Pitala sam se mogu li to da uradim kod tebe. Spremiću ti večeru kao naknadu za mirno mjesto sa rad.“ „Naravno. Ja dobijam ono najbolje u tom aranžmanu. Počeo sam da zaključavam od... zato...“ Zavukao je ruku u džep da nađe svoje ključeve pa skinuo jedan sa privjeska. „Ovo će ti omogučiti da uđeš.“ „Stvarno cijenim to. Mate, nas četvoro treba da se nađemo uskoro. Za vjenčanje je potrebno dosta strategije. Znam da je gđa Bici proslavu vjeridbe...“ „Nemoj da me štrecaš kad radim sa električnim alatkama.“ „Mi ćemo da sredimo gđu Bici“, uvjerila ga je Šelbi. „Ema Kejt i ja smo planirale naša vjenčanja od svoje desete godine. Naravno, ono što joj sada treba možda ne uključuje srebrnu kočiju za princezu koju vuče šest bijelih konja.“ „Stvarno me plašiš.“ „Ali, znam osnovno, i mogu da pomognem da zaobiđemo gđu Bici.“ „Ko će ovo da zapiše?“ upitao je, pa uzeo bokal od Grifa. „Možda krvlju. Nije me briga čijom.“ „To je svečano obećanje. Ali treba da čujem i šta ti hoćeš. Opasno sam dobra u koordinisanju aktivnosti.“ „Ema Kejt je rekla to isto. Računam na tebe.“ „Možeš, pa treba uskoro da se okupimo, važi?“

„Kako zvuči kod mene, u subotu uveče?“ upitao je Grif. „Bacićemo nešto na roštilj i smišljaćemo strategiju. Ako nećeš da pitaš tvoje roditelje da pripaze Malu Crvenu, povedi i nju“, dodao je pretpostavljajući šta će ona sljedeće da kaže. „Uvijek možemo da je objesimo u ostavu, gurnemo u fioku.“ „Pusti da radim na tome. Bolje da sada pođem i vas pustim da nastavite da radite. Pretvaraj se da sam te opet zagrlila, Mate. Učinio si moju najbolju prijateljicu srećnijom nego što sam je ikada vidjela. Zato namjeravam da te mnogo volim.“ „Ja se ženim“ rekao je Mat kada je Šelbi otišla. „Tako je, ortak. Sačekaj malčice.“ Sputio je pištolj za ukucavanje eksera koji je upravo podigao, pa otrčao za Šelbi. „Hej! Ja nisam dobio fol zagrljaj.“ „Ne, nisi, a to je zato što ću ti dati mnogo više od toga kasnije. Bez foliranja.“ „Oh, stvarno?“ „Po instrukcijama moje mame.“ „Stvarno mi se dopada tvoja mama.“ „I meni. Ćao sad.“ „Vjerovatno ćemo da prekinemo oko četiri, pola pet“, doviknuo je za njom. „Biću tamo.“ „Lijepo je to znati“, tiho je rekao Grif, a onda se nacerio Snikersu, koji je pratio njega i njegove pertle. „Stvarno je lijepo to znati.“ Svratila je prvo do pijace, pošto je riješila šta će spremiti za večeru kada je vidjela Grifa na poslu. Namjestila se u njegovoj kuhinji, postavila se tako da može da vidi lijep prizor kroz ona divna staklena vrata kad god podigne pogled. Ali kada je otvorila majčinu kutiju za uspomene i počela da čita, nije često dizala pogled. Prekinula je zbog spremanja večere, da je stavi u pećnicu. I razmisli. Bilo joj je čudno i fascinantno da vidi sebe, da ponovo pogleda sopstvenu perspektivu kroz prizmu vremena. Svega nekoliko godina zapravo, ali cio život sve zajedno. Može sada da vidi kako je bila naivna, gotovo tabula rasa. I Ričard je to vidio, i vrlo uspješno koristio. Kali ju je promijenila – i to je mogla da pročita sa fotografija i iz pisama. Ono što je pisala, kako je pisala, promijenilo se poslije Kalinog rođenja. Da li je njenu majku prevario vedar ton njenih pisama, e-poruka, na brzinu poslatih razglednica onda kada je njena ćerka i sama postala majka? Šelbi je sumnjala u to. Svako malo čula je neprijatan prizvuk ispod te vedrine. Tako brzo je postala tako nesrećna da je sva žestoka samouvjerenost postupno, oprezno, vidi to sada, bila zbrisana. Jedina istinska sreća je izbijala kada je pisala o Kali. Ne, njena majka sigurno nije nasjela. Njena majka je vidjela, veoma dobro, kako je sve manje i manje pisala o Ričardu. Ali u prvih otprilike godinu dana toga je bilo puno, detaljno je navedeno kuda su putovali, koje ljude je sretala, stvari koje je vidjela.

Može sebe lako da isprati kroz sopstvene riječi i počne da sagledava. Misliće znatno više, obećala je sebi. Možda nikada neće naći odgovore, ali pronašla je sef kome pripada ključ u džepu jakne. Zato će znatno više razmišljati. Već je na šanku sve bilo postavljeno za večeru, vino koje je donijela – moraće da se nada dobrim napojnicama u petak uveče – kada je čula Grifov kamionet. Izvadila je pivo, otvorila ga i izašla mu u susret. Izgledao je kao da mu je vruće, znojav i ne baš takav da ga kada joj se nasmiješio, oslonio se na kamionet, malo spustio naočale za sunce da je pogleda preko njih dok je pas trčao u krug po travnjaku. „E, to je falilo ovom tremu. Divna riđokosa sa hladnim pivom.“ „Zaključila sam da ćeš biti spreman za jedno.“ Sišla je niz stepenice. „Imam braću.“ „Više sam nego spreman za jedno. Još te ne pipam. Maj se danas pretvorio u avgust.“ „To se često dešava.“ „Dobro se čuvaj kada završim s tuširanjem. Šta radi Kali?“ „Sprema se za viršle na žaru za večeru sa bratom od ujaka i svojom najboljom drugaricom, a to ide nakon što su se poskidali da bi trčali oko prskalice.“ „Prskalica zvuči dosta dobro. A ni viršle ne zvuče loše.“ „One će morati da sačekaju narednu priliku.“ „Kada imam divnu riđokosu sa hladnim pivom koja sprema večeru, nisam izbirljiv.“ Ušao je u kuću sa njom, a štene je žurilo da ne zaostane. Grif je omirisao. „Šta se to sprema. Miriše divno.“ „Rolat od mesa sa mladim krompirom i šargarepom.“ „Rolat od mesa?“ Opet je omirisao. „Ozbiljno?“ „Prevruć je dan za to, ali to je muževno jelo. Izgledao si kao neko kome treba rolat od mesa za večeru kada sam te danas vidjela.“ „Nisam jeo rolat od mesa sem kupovnog od posljednje posjete Baltimoru kada sam se ulagivao majci da ga spremi. Zašto većina žena ne cijeni rolat od mesa?“ „Upravo si odgovorio na sopstveno pitanje. Idem samo da ih provjerim.“ „Ja ću da se na brzaka istuširam. A poslije se čuvaj, Crvena.“ Oraspoložena, uzbuđena, vratila se do šporeta, procijenila da je dobro isplanirala vrijeme. A onda opet razmislila o tome. Samouvjerenost, pomislila je. Prisjetila se kako je to biti samouvjerena i odvažna. Isključila je šporet i popela se zadnjim stepeništem. Grif je ljuštio hladno pivo dok mu je hladna voda kao blagoslovena kiša padala po glavi. Činilo se da kilo znoja i prljavštine polako nestaje sa njega. Biće to lijepa platforma, pomislio je, ali nije bio spreman za ovakvu promjenu vremena. Proljeće je došlo tako nježno i dobroćudno, da je zaboravio kako vrelo, vlažno ljeto može kao čekić da udari po oblasti Smoki planina. A ovo danas je bila tek kratka najava onog glavnog što dolazi. Kada to udari punom silinom, on i Mat će posao počinjati ranije i prekidati ranije popodne. A to će mu dati vremena da radi unutra na sopstvenim projektima. A tu su i planovi za bar i roštilj kada mu stignu dozvole. Zatim je tu, naravno, Šelbi. Htio je što više vremena da ukrade za nju.

Još je razmišljao o tome kada su se staklena vrata otvorila. Stajala je, sa kosom koja se neobuzdano kovrdžala po ramenima, a na sebi nije imala ništa sem znalačkog osmijeha. Gledajući ga u oči, uzela mu je pivo iz ruke, spustila na pult iza njih. „Trebaće ti obje ruke“, rekla mu je. „Ovo je dan čudesa“, rekao je i pružio ruke ka njoj. „Hladno je.“ Zabacila je glavu, pa prešla prstima po njegovim leđima. „Voda je hladna.“ „Previše?“ „Ne, tako je fino. A ovo je još bolje.“ Podigla se na prste, spustila usne na njegove. A u njegovom poljupcu nije bilo ničeg hladnog. Čudio se kako voda ne ispari koliko mu je ona zgrijala krv. Trenutno i žestoko. Poslije svih onih sati koje je okupan znojem proveo tog dana, svih nemirnih noćnih sati koje je proveo želeći je, brinući zbog nje, sve je nestalo. Meka koža, voljna usta, lakome ruke – u tom času, dala mu je sve što mu je trebalo. „Želim te otkad sam te imao.“ Nije mogao da je dočeka. „Poludim čim te samo dodirnem.“ „Ja poludim kada me dodirneš. Ne prekidaj da me dodiruješ.“ Vrelina i želja i užitak su se pomiješali da joj srce lupa kao ludo, da joj sve zatreperi ispod kože. Što joj je više pružao, sve više je i htjela, i uživala je u tom svom apetitu. U apetitu za njim, samo njim, za tvrdim tijelom radnika. Od njegovih usta, strpljivih i zahtjevnih u isto vrijeme, joj se vrtilo u glavi. Uhvatio ju je za kukove, podigao sa poda. Ta iznenađujuća snaga, jak stisak ruku sa grubim dlanovima, spojili su se i učinili da se osjeća ranjivom, poželjnom, snažnom. Ne skidajući pogled sa njenih očiju, obavila je noge oko njegovog struka, zarila nokte u njegova ramena da bi se bolje držala. Zatim je kriknula kada se zabio u nju. Šokirana i oduševljena, treperila je u iščekivanju narednog ludog naleta. Voda je udarala, kao da je cvrčala i iskrila po pločicama. Mokra koža je klizala, izmicala joj ispod šaka. A ona ga je bez daha samo stezala. Osjetila se bestežinski, očaravajuće, držeći se za njega dok ih je on oboje cimao. Stezala ga je jako i kada su se sunovratili u blaženu tamu. „Drži se“, uspio je da izgovori, pa pružio ruku da zatvori vodu. „Samo se drži.“ Osjetila je pokret, ostala obavijena oko njega čak i kada ih je oboje spustio na krevet. „Treba mi minut“, rekao joj je. „Ne žuri “ „Nisam ni namjeravao. Ali si bila skroz mokra i gola. Donijeću peškire za čas.“ „Kupila sam novu haljinu.“ „Stvarno.“ „Aha, i namjeravala sam da je obučem za večeru, pa da te pustim da je skineš sa mene poslije. I ja sam požurila.“ Taj prizor je prizvao mali, ali nesporan nalet svježe energije. „Imaš li još tu haljinu?“ „Visi u tvojoj prostoriji za pranje veša.“

Prešao je prstom po njenom boku. „Možeš da produžiš kako si planirala, a sada nećemo žuriti.“ „Dopada mi se ta ideja. Ono na šta nisam mislila, bilo je da ponesem fen. Ti vjerovatno to nemaš.“ „Ne, izvini.“ „Pa, zbog tuširanja i vlažnosti i odsustva pribora za kosu, moja kosa će biti kao pun mjesec. Sigurno imam gumice i šnale u tašni.“ „Dopada mi se tvoja kosa.“ Privila se uz njega. „A meni tvoja. Sviđa mi se kako je sunce prošara. Platio bi prilično za takve pramenove kod moje bake.“ „Muškarci koji jedu rolat od mesa nemaju pramenove.“ Poljubila ga je u rame. „Ti imaš, a ja odoh po one peškire i da opet upalim da se grije večera.“ „Isključila si je?“ Uputila mu je spori, zavodnički, osmijeh ispod trepavica kakav mu je često slala Kali. „Htjela sam tebe u kupatilu, pa će za večeru trebati malo više vremena nego što sam planirala.“ „Drago mi je što si je isključila. Ja ću donijeti peškire.“ Ustao je, otišao nazad u kupatilo. „Šta si to istraživala – ili je to bio lukav plan da me uhvatiš mokrog i golog?“ „Nije bila prevara, ovo je samo bonus.“ Nasmiješila se, prihvatila peškir koji joj je ponudio. „Grifine, moja kosa je kao druga osoba, a toj drugoj osobi takođe treba peškir.“ „U redu.“ Otišao je po još jedan, i po pivo koje mu je uzela i spustila na pult. „Pa, šta si to istraživala?“ „Oh.“ Omotala je prvi peškir oko tijela, a sada se sagnula da dohvati drugi za kosu. „Ne želiš da pričaš o tome. To su sve one druge stvari. Ričardove.“ „Ne želiš da pričaš o tome?“ „Ja želim.“ Ispravila se, nekako pozavlačila ćoškove peškira da stoji kao cjelina, i on je bio fasciniran kako je to izvela. „Hoću da pričam o tome sa nekim ko će to sagledati iz drugog ugla. Mislila sam da sve objasnim Forestu, možda sutra, mada je on vjerovatno shvatio pola onoga što je meni palo na pamet, ali...“ „Obuci tu novu haljinu, pa ćemo pričati o tome dok se rolat od mesa zapeče.“

23 Uključila je rernu, obukla haljinu, skupila kosu pozadi da se ne razleti na sve strane dok se suši. Pridružila mu se na zadnjem tremu, sa vinom, i samo sjela na tren, gledala na planine sa njihovim mekim vrhovima i grebenima koji strče u nebo. „Plaćala sam račune danas dok su djeca drijemala, pa sam pomislila kako bi Džimi Harlou – to je morao biti on – sagledao moje poslovanje. Ono sa advokatom, sa kreditorima, račune koje sam sačuvala od onoga što sam uspjela da prodam. Pomislila sam kako je sramno da ti neki neznanac prčka po svemu tome, pa sam rekla sebi da ta sramota nije uzalud ako ga je navela da shvati da nemam ništa od onoga što hoće.“ „To je dobro razmišljanje. Pametno, pozitivno.“ „A onda sam razmišljala još malo. Mogao je da vidi sve fotose koje imam u laptopu. Čuvam ih sve tamo u fajlovima – prebacila sam ih iz starog računara kada sam ga dobila nazad od vlasti. Nikada ne stižem da ih sve pregledam, da obrišem one iz... iz perioda kada sam bila sa Ričardom jer je bilo toliko toga drugog što je trebalo uraditi. Palo mi je na pamet kako bi on – Harlou to gledao, naročito iz prvih godinu dana ili tu negdje, sva mjesta na koja smo išli. Mogao je to lako da prati, kao na mapi. Grif je klimnuo. „A možeš i ti.“ „Da! To je ono što sam shvatila. Da mogu i ja. Grife, mislim da me je Ričard na sva ta mjesta vodio s razlogom – sada vidim da on ništa nije radio a da to nije bilo dio igre. Ja sam mu bila kao maska. Ja – a kada se pojavila Kali, mi – smo ga pretvarale u porodičnog čovjeka. Šta ako je štekovao nakit ili marke, ili i jedno i drugo, u nekom od tih mjesta, ili prodao dio dok smo putovali? Pa sam se zamislila još više, kada sam već počela da gledam te slike, on je vjerovatno pri tome i radio svoj posao. Na svom medenom mjesecu – ili sam bar ja mislila da je to – a zatim sa trudnom suprugom. Baš zgodna maska, trudna žena.“ „Tu ću se složiti s tobom, mada znam da te to prilično peče.“ „Ne peče me više. Dok sam zagledala slike, pisma koja sam slala kući, počela sam da se prisjećam šta mi je stalno govorio – bar u prvih nekoliko mjeseci ili prve godine. Svaki put kada smo išli da se nađemo sa nekim, on bi rekao: ’Samo se ponašaj prirodno, Šelbi.’ Kako će ih to šarmirati. Da ne brinem. Nisam znala ništa o umjetnosti, o vinima ili modi, takvim stvarima. Nikada nisam bila nervozna kada se upoznajem sa novim ljudima, ali tada sam počela to da budem.“ „On te je naveo da se osjećaš čudno i... gore od toga.“

„Jeste, i dok je ono ’ponašaj se prirodno’ polako prerastalo u to kako ne treba da impresioniram onog ko je u pitanju, jer će oni to lako da provale. Valjda nisam imala puno toga da kažem, a to je za njega bila dobra maska.“ Otpila je vino, taj dio za sada odložila u stranu. „Mislila sam da bih možda sada mogla na internetu da pogledam neke članke, da to uskladim sa onim kada smo negdje boravili. Da li se odigrala pljačka? Prevara? Nešto još gore? I imam još nešto korisno pošto je mama sačuvala sva moja pisma i razglednice. Baš sva. Pa mogu da ih iščitam, podsjetim se šta smo radili, gdje smo odlazili u Parizu ili Madridu, koga smo sretali. U početku sam pisala puno detalja, onako obuzeta svim tim.“ „Da li se nešto ističe sada, kada ih pogledaš znajući ono što sada znaš?“ „Nekoliko stvari. Zašto je išao u Memfis? Ne vjerujem da je tek tako zabio čiodu u mapu. Ali bio je tamo, i to svega četiri dana nakon što je opljačkao onu ženu – Lidiju Red Montvil – i ubio joj sina.“ „Četiri dana nakon što je, prema onoj brineti, prevario i nju i Harloua, pobjegao sa plijenom.“ „Tako je. Mislim da je morao imati plijen sa sobom, ili ga je negdje štekovao. U sef u banci, možda. Imao je novi identitet i debeo svežanj gotovine. Ili je meni tako djelovalo. I tu se zateknem ja, baš zgodna da budem zasjenjena i pokupljena.“ „Želiš li da čuješ kako to izgleda iz mog ugla?“ Zaustavila je dah. „Valjda želim.“ „Panduri su tražili Džeka Brimlija, samca. Morao je da zna da će ga partneri ocinkariti. Nije se u to zaletio bez spremljenog plana. Nova lična karta, spremljen inicijalni kapital za nove projekte, promjena izgleda. Ali mu je trebalo još jedno. Trebalo mu je da bude u paru.“ „Mislim da je to tačno.“ „Nije htio nekoga nalik na brinetu, nekoga ko može da igra tu igru. Htio je nevinost, mladost, nekoga koga može on da oblikuje i ko mu vjeruje. I ko je spreman da bude zasjenjen.“ Na to je mogla samo da klimne, ispusti dug izdah. „Sigurno sam se uklapala u te zahtjeve, od prvog do posljednjeg.“ „On je bio profesionalni manipulator, Šelbi. Nisi imala nikakve šanse kada te je nanišanio. On završava sa mladom, upadljivom riđokosom, pa ne samo da ne putuje sam, već je sa nekim koga ljudi zapažaju. Prvu zapaze i najduže pamte. Kuda te je prvo poveo?“ „Proveo je četiri dana u Memfisu. Nikada nisam srela nekog tako šarmantnog, i uzbudljivog, po onome kako je pričao o svojim putovanjima. Naša tezga je bila završena, pa sam planirala da dođem kući na jedno nedjelju dana prije naredne. Ali je onda on rekao da mora da ide u Njujork, poslovno, ponudio da pođem s njim, i ja sam otišla.“ Ispustila je nekakav čudan smijeh. „Tek tako. Trebalo je da potraje svega nekoliko dana – avantura, pomislila sam. I bilo je uzbudljivo.“ „Što ne bi bilo?“ parirao joj je Grif.

„Letjeli smo privatnim avionom. Nisam nikad ni upoznala nekog ko leti privatnim avionom.“ „Nema obezbjeđenja, nema provjere prtljaga. Možeš da uneseš šta god hoćeš na privatnom letu, zar ne?“ „Nisam pomislila na to. On je gotovo uvijek letio privatno. U to vrijeme sam mislila da je to samo još jedno uzbuđenje više. Nikada nisam bila na mjestima kao što je Njujork, a on je bio tako sladak i šarmantan i... pa, izgleda da me je opčinio. Nije bila riječ o novcu, Grife, mada ne mogu da kažem da nisam voljela što mi je kupovao lijepu odjeću i vodio me u restorane. Bio je to sjaj toga, svega tog. To je bilo zasljepljujuće.“ „Postarao se da tako bude.“ „Čak i sad mi je teško da povjerujem da nije mislio ono što je govorio u to vrijeme. Kako sam mu nedostajala u životu. Htjela sam da budem to – htjela sam da budem ono što je nedostajalo u njegovom životu. Pa kada je zatražio da se ne vraćam, već da odem sa njim u Dalas – još posla – otišla sam. Odbacila sam sve i otišla sa njim.“ „Još jedan velegrad.“ Zažmurila je i klimnula glavom. „Da. Zar već ne vidiš obrazac? Uvijek smo išli u velike gradove, uvijek ostajali po nekoliko dana. Ponekad bi mi dao štos gotovine, rekao mi da odem u kupovinu jer on ima sastanke. Zatim bi se vratio sa cvijećem – bijelim ružama. Rekao mi je da živi na drumu ili u vazduhu u tom času, ali da je spreman – sada kada ima mene – da se skrasi negdje. „Tačno ono što si željela da čuješ. Njegov posao je bio da čita ljude, da bude ono što oni žele ili očekuju.“ Zaćutala je na kratko, divila se sve slabijem svjetlu, šapatu vjetra u krošnjama, žuboru potoka. „Da sam pravila čovjeka na kog ću da otkinem, u tom periodu svog života, to bi bio Ričard. Stvar je u tome, Grife, u tih prvih nekoliko nedjelja smo špartali po zemlji.“ „Da prikrijete njegove tragove.“ „Valjda, i pitam se da li je na tom putu na pojedinim mjestima ostavio dio plijena iz pljačke na Floridi? Ako je imao sef u banci u Filadelfiji, možda je imao i drugdje. Melinda Voren je ukazala na to. Izgledalo je da mu nikada ne fali gotovina, pa mislim da je možda imao takve sefove iz kojih je uzimao novac, ili je krao usput.“ „Vjerovatno i jedno i drugo.“ Okrenula se prema njemu, tako da su se gledali licem u lice. „Mislim da je bilo i jedno i drugo. Dok sam pregledala slike i pisma, sjetila sam se kada smo bili u Sent Luisu, pa sam se probudila, a njega nije bilo. Izašao je da prošeta – to je rekao. Vrijeme za razmišljanje. Nije se vratio skoro do zore, i bio je uzbuđen. Prosto je treperio od uzbuđenja. Otišli smo tog jutra. Unajmio je auto i odvezli smo se do Kanzas Sitija. Samo kratko zadržavanje, rekao je. Ima tamo poslovnog saradnika sa kojim treba da se nađe. I izvadio je kartije sat iz džepa, rekao da je kupio jednu sitnicu za mene. Nekoliko godina kasnije, otišla sam da ga stavim, i nije ga bilo. Razbjesnio se, rekao je da sam bila nemarna i da sam ga izgubila, ali nisam bila nemarna. U svakom slučaju, otišla sam na internet i potražila, poklapajući datume, i utvrdila da je te noći u Sent Luisu bila provala. Opet nakit, oko četvrt miliona u nakitu. I satovima.“

„Pokrade ih u Sent Luisu, utopi ih u Kanzas Sitiju.“ „Valjda je zaključio da je taj sat moj udio – makar privremeni. Bilo je i drugih takvih prilika. Vidjeću mogu li da ih uparim kao u slučaju Sent Luisa. “ Pružio je ruku, protrljao njenu. „Šta će ti to reći? „Znam da ne mogu da promijenim ništa od toga.“ Oborila je pogled na svoje ruke, pomislila na svoje bilješke, štosove fotografija i razglednica. „Ali je možda krao na tim mjestima, pa bar mogu da prijavim ono što znam, ili mislim da znam, policiji. To daje osjećaj kao da nešto preduzimam.“ „Ti nešto preduzimaš.“ „Baš u ovom času treba da postavim večeru.“ Ustala je. „Cijenim što si me saslušao.“ „Što ne bih?“ Prišao joj je. „I ja sam počeo svoj spisak.“ „Kakav spisak?“ „Ja nemam informacije kakve ti imaš.“ Bacio je pogled na kutiju s uspomenama, na laptop. „Ne bi mi smetalo da pogledam to. Moj spisak sadrži uglavnom imena, događaje, vremena. Voren, Harlou i Brimli – kako je bio poznat u to vrijeme. Pljačka u Majamiju, pucnjava, izdaja partnera. Ti dođeš iza toga. Nisam shvatio da je to bilo svega nekoliko dana poslije Majamija, ali sam morao da shvatim da nije bilo mnogo kasnije.“ „To je bilo kao skrojeno za njega, a ja sam mislila da je kao skrojeno za mene.“ Stavila je rolat od mesa na podmetač, izvadila njegov jedini veliki tanjir. Dok je prebacivala meso i povrće, osvrnula se jer se on ućutao. „Šta je?“ „Ne želim da te uznemirim više od ovoga, ali ne vjerujem da je on tek ušetao u klub gdje si pjevala te večeri i riješio, okej, ona će mi biti maska.“ „Zašto tako misliš?“ „Mislim da je proveo koji dan provjeravajući te. Moćno izgledaš, Crvena, i siguran sam da si moćno izgledala i sa devetnaest godina, na bini. Tvoje ime je tamo i on može da te osmotri, postavi poneko pitanje. Nisi udata, nisi u ozbiljnoj vezi.“ Zamišljena, ukrasila je veliki tanjir kovrdžavim peršunom i režnjevima crvene i zelene paprike. „Praznoglava djevojka iz planinskog gradića u Tenesiju.“ „Nikada nisi bila praznoglava. Ali si bila tu – mlada, svježa, neiskusna, spremna za izazove. Potrebno je biti spreman za izazove da bi se stiglo na pozornicu. On te provjerava, zatim nastupa, ispipava te. Dotle već ima dobru predstavu kakva si, šta voliš. I on se pretvara tačno u ono što voliš.“ „Šta bi bilo da sam rekla ne, ne, ne mogu prosto da pobjegnem u Njujork sa tobom?“ „Otišao bi dalje, našao nekoga ko bi pristao. Izvini.“ „Nema razloga da se izvinjavaš. Ovo je u neku ruku olakšanje kad shvatim da se zapravo uopšte nije odnosilo na mene. Nikada nije bilo stvarno lično. Što čini još težom slagalicu koju treba riješiti. „Okej. Oho, to izgleda super.“ Zadovoljna, spustila je pripremljeni tanjir na šank za jelo. „Moja majka bi ti rekla da je izgled važan. Pa, čak i ako ne bude ukusno, bar dobro izgleda. Ponadajmo se da

će biti i jedno i drugo. Sjedi. Ja ću da poslužim, a ti možeš da mi kažeš šta je sljedeće na tvom spisku.“ „Hjuston, je l tako?“ „Bio je Hjuston otprilike šest mjeseci.“ „Zatim Atlanta, Filadelfija, pa Hilton Hed. Rekla si da Ričard nikad nije radio nešto bez razloga. Zašto je htio da ti i Kali odete s njim u Hilton Hed?“ „Misliš da je opet imao neki dogovor da ode tamo, a mi smo opet služile kao maska.“ Stavila je u tanjir pozamašan komad mesa sa obilnom porcijom krompira i šargarepe. „O, bože, Grife, šta ako ni to nije bilo slučajno? Šta ako je dogovor krenuo po zlu, pa je ubijen? Bačen u okean?“ „Vjerovatno nikada nećeš saznati odgovor na to. Pustio je nekakav SOS, zar ne?“ „Neko jeste, ali... Grife, Forest je rekao da je Harlou pobjegao oko Božića. Ričard – to je bilo svega koji dan poslije Božića.“ „Ubijanje Ričarda nije bio pametan način da se dođe do miliona.“ „Ne, u pravu si. Ali je možda došlo do borbe, nesrećnog slučaja, ali si i dalje u pravu. Vjerovatno nikada neću saznati, bar dok ne uhvate Harloua.“ Stavila je manju porciju sebi na tanjir, sjela. „To se vjerovatno desilo onako kako policija misli. Volio je da rizikuje. Da vozi brzo, skija se po najstrmijim stazama, roni sa bocama, penje se po stijenju, iskače iz aviona. Ne bi dopustio da ga oluja spriječi. Ali jeste. Šta još?“ „Privatni detektiv. Možda je baš ono kako se predstavlja, ali...“ Poslije prvog zalogaja rolata od mesa, Grif je zastao. „Oho.“ Probao je još jedan zalogaj. „Okej, ovim je sve zapečaćeno. Zadržaću te. Ovaj rolat od mesa je bolji nego kad ga napravi moja mama – ali ako joj kažeš da sam to rekao, zakleću se da lažeš.“ „Nikada nisam vrijeđala rolat od mesa neke žene. Stvarno ti se dopada?“ „Pitaj me opet kad oližem tanjir.“ „Mora da je zbog piva. U rolatu.“ „U rolatu ima piva?“ „Stari porodični recept.“ „Definitivno ću te zadržati.“ Prestao je sa jelom dovoljno dugo da obavije ruku oko njenog vrata, privuče je za poljubac. „Rolat od mesa nisam pravila godinama, pa mi je drago je dobro ispao.“ „Zaslužuje nagradu.“ „Kaži mi šta misliš o tom detektivu.“ „Dobro. Pao sam u izmijenjeno stanje usljed rolata zalivenog pivom. Znači, privatni detektiv te prati do Filija, prati te ovamo. Ili je predan svom poslu, ili ima nekakav plan. U redu, ima licencu i sve što slijedi, i kune se da brineta nije njegov klijent. Forest kaže da neće da kaže ko mu je klijent.“ „Ja ni toliko nisam izvukla iz Foresta.“ Grif je slegnuo ramenima. „Pričali smo. On ima alibi za noć kad se odigralo ubistvo, pa nema opravdanog razloga da ga gnjave. Pa ipak?“ Iskrenula je glavu, odgrizla komad šargarepe. „Ti znaš više.“ „Poneki detalj. Znam da Forest kaže da udovica i njen sin oboje poriču da su angažovali privatnog istražitelja. Policija Majamija je razgovarala sa njima, i izgleda da i oni imaju alibi za ubistvo.“

„Iz tebe prosto vrve informacije.“ „On brine za tebe – Forest. Informacije su uglavnom negativne, pa nije htio da te davi time. “ „Bolje je znati nego ne znati.“ „Sada znaš. Ostatak je uglavnom čisto nagađanje. Sa priličnom sigurnošću možemo da nagađamo da je Harlou bio u Ridžu. To ne treba previše nategnuti, pa da pretpostavimo da je on ubio brinetu, ako ne iz drugog razloga onda zato što nema ko drugi, a imao je motiv pošto je ona tvrdila da je on pucao u udovičinog sina – a možda i jeste – ali pošto je pištolj koji si našla u Filadelfiji u Ričardovom sefu bio onaj koji je korišten, logičnije je da...“ „Šta? Šta si rekao? Pištolj koji sam našla – Ričardov pištolj?“ Grif je riješio da mu je sada potrebno puno vina. „Okej, slušaj, on – Forest – je tu informaciju dobio tek danas. Policajci iz Majamija su uradili balistiku, potvrdili su da je iz pištolja koji si našla u banci ispaljen metak koji je ranio sina. Slučajno sam naletio na njega popodne, pa mi je rekao.“ „Ričard. Ričard je pucao u nekoga.“ „Možda. Možda je samo uzeo pištolj poslije, ali... logična pretpostavka. Njegov pištolj, njegov hitac. Harlou je to stalno poricao, a nikada nije optuživan za upotrebu oružja prije toga.“ „Ona je lagala. Bila je zaljubljena u Ričarda – Džejka za nju. Bar ga je voljela na neki svoj način. Lagala je, čak i nakon što ju je izdao. Nije to bilo samo zbog novca, plijena, to što me je pratila čak ovamo. Bila je ljubomorna, bijesna i ljubomorna što je te godine proveo sa mnom. Što je imao dijete sa mnom.“ „Najvjerovatnije.“ Pošto je i sam došao do istog zaključka, Grif je klimnuo. „A sem toga, mnogi ljudi drugima pripisuju nešto svoje. Znaš o čemu pričam? Nije mogla da zamisli da si ti sa njim, a da nisi uključena u ostalo. Ona je bila lažljivica, prevarant, pa si po njenom rezonovanju i ti mora da budeš takva.“ „A i Džimi Harlou je pomislio to isto.“ „Ne znam.“ „Sada se povlačiš“, rekla je Šelbi kada je Grif ućutao. „Pošto se plašiš da će me to uznemiriti.“ „To te uznemirava.“ „Uznemirava, ali hoću da čujem šta misliš. Nema potrebe da me štitiš od uzbuđenja, Grifine. Prošla sam kroz gore od toga. Reci mi šta misliš.“ „U redu. Mislim da se s priličnom sigurnošću može pretpostaviti da Harlou nije bio u ljubavi s Ričardom, pa je šablon njegovog razmišljanja jasniji nego kod brinete. Ali je on na spisku koji pravim, u nekoliko kolona. Nagađam da boravi negdje u blizini. Ne čak u Gatlinburgu, kao brineta. Vjerovatno ne u hotelu. U nekom kampu ili brvnari, nekom motelu.“ „Da bi mogao da me posmatra.“ Zastao je nakratko, ali se složio sa njom. Bolje je znati nego ne znati. „Razmisli o ovome. On se nije suočio sa tobom, nije ti se unio u lice i prijetio kao ona žena. On igra dužu igru, mislim, znači da hoće informacije. Hoće da zna ko si ti. Vjerovatnije je da će izvaditi štetu kada to ostvari. Bolje je ostati slobodan nego obogatiti se – naročito kada onaj dio sa bogatstvom ne djeluje obećavajuće.“

„Nadam se da si u pravu.“ „Igra dugu igru, i pametnije mu je da dobro pogleda sve informacije, baš kako smo mi to uradili. Bolje poznaje Ričarda, pa će pratiti linije ako uspije da poveže tačke.“ Baš kao što su Grifove misli i zaključci njoj pomogli da poveže tačke. „Najduže smo boravili u Atlanti. Ali je planirao da zbriše, i to brzo. Mislim da je tamo imao posao, neku metu, i htio je da ode čim završi posao. Jedva sam stigla da se spakujem kada mi je rekao. On je otputovao prije nas.“ „Nisam znao za to. Otišao je na sjever bez tebe i Kali?“ „Desetak dana ranije. Trebalo je da se spakujem i predam ključeve. Mislila sam da je kupio taj ekstra stan u Atlanti, ali je zapravo bio unajmljen, pa je trebalo samo vratiti ključeve i odletjeti na sjever. Zamalo da to ne uradim. Zamalo da umjesto toga dođem kući, ali sam pomislila da je to možda baš ono što nam treba – promjena. Možda će to pomoći da ispravimo sve među nama, a on je pričao o tome kako ćemo imati veliko dvorište za Kali. I... da ćemo imati još jedno dijete.“ „Izigravao te.“ „To vidim sada. Jasno“, dodala je. „Našla sam u njegovim papirima da je imao vazektomiju odmah poslije Kalinog rođenja. Osigurao se da ne bude još neko dijete.“ „Htio bih da kažem da mi je žao, jer te to vrijeđa, i ono što je uradio je više nego odvratno. Ali...“ „Bolje je tako“, završila je. „Treba da sam zahvalna što nisam rodila drugo dijete sa njim. On me je izigravao, sve vrijeme, i u vrijeme tog munjevitog preseljenja u Filadelfiju sigurno je znao da razmišljam da odem. Time što je napravio da to zvuči kao nešto najbolje za Kali uvjerio me je da pokušam, odem iz želje da sve to funkcioniše.“ „Novi početak.“ „Da, napravio je da to tako izgleda. Rekla sam da smo najduže stanovali u Atlanti, ali ne mislim da je išta važno ostavio tamo. Vidim, kada gledam unazad, da je planirao da ode odatle znatno prije nego što mi je rekao, pa mislim da je planirao da sa sobom ponese sve što je stavio na stranu.“ Primijetio je da se ona sada samo pretvara da jede, i htio je da sve to obriše, sve misli, sva nagađanja, stanovišta. Ali ona nije htjela to. „Kažeš da je puno putovao, bez tebe.“ „Sve više i više, naročito kada samo se nastanili u Atlanti. Ja sam htjela samo da se malo ugnijezdim, da pronađem rutinu. Postalo je tako da me više nije pitao, samo bi mi rekao da ga čeka poslovni put. Ponekad se ne bi potrudio ni da mi kaže. Nisam sigurna kuda je išao. Možda mi je govorio istinu, možda ne. Ali znam kuda sam išla sa njim, pa od toga treba početi.“ „Možeš sve to da ispričaš pandurima.“ „Valjda i hoću, ali hoću prvo da sama prođem sve to, pokušam da shvatim.“ „Dobro. I ja.“ „Zašto?“ „Zbog tebe“, rekao je istog časa. „Zbog Kali. Ako ti to nije jasno, nisam to dobro obavio.“ „Voliš da popravljaš stvari.“

„Volim. Ljudi treba da rade ono što im dobro ide. I sviđa mi se tvoje lice. Sviđa mi se tvoja kosa.“ Pružio je ruku ka njoj, stvarno je poželio da je izvuče iz gumice kojom ju je vezala. „Sviđa mi se tvoj rolat od mesa“, dodao je, čisteći posljednje ostatke sa svog tanjira. „Sviđa mi se da izvodim Malu Crvenu na pica izlaske. I pečen sam kada mi uputi onaj zavodnički osmijeh. Tako da je tu nešto više od samog popravljanja, Šelbi. Ti si više od nečega čemu treba popravka.“ Bez riječi, ustala je da raščisti tanjire. „Ja ću. Ti si kuvala. Super si skuvala.“ „Dok je raščišćavao sudove, otvorila je laptop i potražila jednu sliku. „Reci mi šta misliš.“ Okrenula je računar ka njemu. Prilično namršten, Grif se nagnuo i proučavao njenu fotografiju. Snimljena na jednom od posljednjih prijema kojima je prisustvovala u Atlanti, pokazivala je nju i Ričarda formalno obučene. „Izgledaš predivno, i tužno – to sam pomislio prvi put kad sam te ugledao. Smješkaš se, ali nema svjetla u tome. I šta ti se desilo sa kosom? Izgledaš predivno, kao što sam rekao, ali ne ličiš mnogo na Šelbi. Gdje su kovrdže? Prodala si ih?“ Uputila mu je dug pogled, a onda oslonila glavu na njegovo rame. „Znaš šta bih htjela da radim?“ „Šta?“ „Htjela bih da šetam po tvom zadnjem dvorištu, gledam sunce kako zalazi, podijelim ti svakakve netražene savjete o tome gdje šta treba da posadiš, i gdje da smjestiš tu sjenicu. Zatim želim da skineš ovu novu haljinu sa mene. To će ići lako jer ne nosim baš ništa ispod nje.“ „Možemo li to da učinimo prvo?“ Nasmijala se, odmahnula glavom. „Pusti da te prvo malo izluđujem.“ „To si već obavila“, rekao je kada ga je uhvatila za ruku da ga povede napolje. Opet ju je pratio do kuće, iskoristio tu vožnju da nađe vrijeme za razmišljanje. To vrijeme je produžio time što je Snikersa poveo u dugu patrolu, a onda za još dobar sat koji je posvetio pravljenju okvira za plakar u jednoj od razvaljenih spavaćih soba. Korak po korak, rekao je sebi dok je odlagao alat, raščišćavao. Sljedeći korak je preduzeo tako što je sjeo za svoj računar i obavio svoju pretragu neriješenih provala i prevara u Atlanti tokom godina kada je Šelbi živjela tamo. Slagalica koju treba riješiti, pomislio je. Nikada ništa nije radio bez razloga, podsjetio se Grif. Pa zašto se onda seronja pokupio iz Atlante, i to tako naglo? Moglo bi biti zanimljivo da se to sazna. Dok je Grif obavljao svoju pretragu, Džimi Harlou je radio na laptopu koji je maznuo sa sajma u Tampi. Pretrpan hotel i polupijani učesnici okupljanja u hotelskim barovima bili su sjajan izbor.

Izašao je sa laptopom – sa cijelim paketom programa i u fino tapaciranoj putnoj torbi – malo više od dvije hiljadarke gotovine, dva ajfona i ključevima za ševi suburban koji je odvezao pravo do servisa gdje se rasturaju kradeni automobili. Kupio je novu ličnu kartu – isplati se imati kontakte – i ukrao sranje od forda kog je odvezao do granice sa Džordžijom do poznanika koji ga je kupio za ravno pet stotki. Malo se sakrio, pustio da mu poraste brada, pustio da mu poraste kosa, ofarbao i jednu i drugu, prikupljajući gotovinu na staromodan način. Džepario je, izveo neke male provale, otišao dalje. Stigao je do Atlante, zaobilaznim putem, smještao se u buvljive motele, krao poneki auto – vještina koju je naučio i usavršio u mladosti. Na usputnom odlasku u Nju Orleans, opljačkao i žestoko pretukao dilera koji je drogom snabdijevao srednju školu u Devetom kvartu. On je veliki protivnik prodaje droge maloljetnicima. Takođe je obio i solidnu tojotu forraner pred nekim barom u Baton Ružu, pa je odvezao u još jednu radionicu na rasturanje. Platio je da promijene broj šasije, prefarbaju je i, uz pomoć drugog kontakta, falsifikovao papire da se slažu sa njegovom novom ličnom kartom. Opsesivno je gledao vijesti, koristio laptop da provjeri da li je u toku potjera. Dotjerao je bradu, kupio laku, nenametljivu odjeću – pa je gužvao da ništa od toga ne izgleda novo. Vrlo pomno je nanosio potamnjivač kože da bi se riješio zatvorskog bljedila. Kupio je mape, čak se opružio i za pristojan kanon digitalni fotoaparat, pa je na kamionet zalijepio nekoliko naljepnica iz nacionalnih parkova, kao pravi turista. Jeo je šta je htio, kad je htio. Spavao kada je umoran, ustajao i odlazio kada nije. Svaki dan onih godina koje je proveo u zatvoru sanjao je upravo o slobodi. Ali je sanjao i o tome šta da učini sa tom slobodom. To ga je dovelo u Atlantu, gdje mu je raspitivanje kod pravih ušiju, podmazivanje pravih dlanova pribavilo informacije. Ukrao je pištolj kalibra 25 iz kuće na sprat u Marijeti, gdje ga je neki idiot ostavio nezaključanog u fioci kraj kreveta, pa uzeo drugi od 9 mm iz fioke kućne kancelarije. Ostavio je djeci Xbox, ali je uzeo ajpedove, još jedan laptop, gotovinu iz zamrzivača, dijamantsku narukvicu, male dijamantske minđuše, gotovinu smotanu u kutiju za nakit i, pošto su mu odgovarale, par jakih cokula. Kada je stigao u Vilanovu, ona žena koja se spetljala sa Džejkom je već bila otišla. Obio je kućni sef, pošao u obilazak. Džejk je sve napravio baš dobro za sebe, i to mu je stvaralo osjećaj gorčine u grlu. Javio se trgovcu nekretninama sa telefona koji je namjeravao da baci, i saznao da je to bila ubrzana prodaja. Znači, možda ne baš tako dobro. Proveo je nekoliko dana u tom kraju da stekne bolji osjećaj, pa se polako zaputio za Tenesi. Uzeo je u najam brvnaru dobrih petnaest kilometara od Randevu Ridža – na tri mjeseca, aranžman sa vlasnikom koji je uključivao gotovinsko plaćanje na crno. Ovdje je on Majlo Kesterling, iz Talahasija, gdje je sitni direktor u kompaniji za prodaju hrane na veliko. Razveden, bez djece.

Imao je on još puno dodatne priče uz taj novi lik ako zatreba, ali gazda je bio srećan da uzme novac. Ovdje nema nikakve kontakte i mora da bude oprezan. Još oprezniji pošto panduri njuškaju naokolo poslije ubistva Melinde. Nju je ubila glupost, po Harlouovom mišljenju. Možda je u zatvoru izgubila nekadašnju oštrinu, ali u svakom slučaju ona više nije faktor. A riđokosa, to je druga priča. Ali je on dobio šta je htio, za sada. Dovoljno da ga drži zauzetim, za sada. Bilo je tijesno tamo kod njenog momka. Srljao je, priznaje. Uvijek je bolje ući u praznu kuću – ali je bilo otključano i laptop odmah tamo. Pa ipak, došao je do podataka. Rizikovao je da priđe pravo riđokosoj tamo na ulici, ali je i tu dobio ono što je tražio. Sem toga, u njenim očima nije vidio da ga prepoznaje kada ga je pogledala. Ne bi rekao da je ona Džejkov tip, ali možda u tome i jeste bila poenta. Ima tu još dosta toga o čemu treba razmišljati, ali za večeras, on ima brojeve pred sobom. Ima slike, ima e-poruke. Ima živote raširene na ekranu. Smisliće šta da radi sa njima. Smisliće šta da radi sa njima.

24 Divlji rododendroni su se rascvjetali duž obala potoka, zablistali i kao plamen se raširili uz kosine. Na uzvisinama su zvjezdasti žuti cvjetovi klintonije provirivali iz obilne paprati koja je postala gusta i zelena. Vodila je Kali u šetnje i lov da ih nađe kad god je mogla, ili bi samo sjedila i slušala muziku ptica pjevačica. Jednom je, sa bezbjedne udaljenosti, pustila svoju djevojčicu da se divi medvjedu koji lovi ribu u brzom potoku prije nego što je odlutao u zelenilo. Kali je proslavila četvrti rođendan u zadnjem dvorištu kuće u kojoj je njena majka odrasla, sa drugovima vršnjacima, sa porodicom, sa ljudima kojima je stalo do nje. Za Šelbi je to bio najsjajniji od svih poklona. Bila je tu čokoladna torta u obliku zamka sa svim likovima iz Šreka razbacanim okolo, igre, pokloni, baloni i konfete. „Ovo je najveseliji od svih njenih rođendana.“ Viola je sjela, sa praunukom u rukama, i posmatrala djecu kako se igraju na jednom od Kalinih najdražih poklona. Vodenom toboganu. „Sada je već dovoljno velika da zna šta je šta u vezi sa rođendanom.“ „Zapravo je više od toga, bako.“ Viola je klimnula. „Više je od toga. Da li ikada pita za oca?“ „Ne pita. Nije ga ni pomenula otkad smo došle kući. Kao da ga je zaboravila, a ja ne znam da li je to dobro ili loše.“ „Srećna je. Imaće ona neka pitanja jednog dana, i moraćeš na njih da odgovoriš, ali je srećna. I očigledno je da je u toku njena ljubavna afera sa Grifom.“ Šelbi se osmijehnula u pravcu skroz mokre Kali koja je stezala Grifove noge. „Jeste.“ „A šta je s tobom?“ „Ne mogu da poričem da se nešto dešava, a pošto to mene čini sretnom, neću suviše da razmišljam o tome kako će se završiti.“ „Iz pogleda ti je nestala većina onog tužnog, zabrinutog. Imaš moje oči – od mene, preko Ade Me, do tebe i dalje do Kali“, naglasila je Viola. „Nemoj ni da pomisliš da ne znam da ih pročitam.“ „Rekla bih da je ono tužno otišlo, a briga je manje. Imaš li namjeru da pustiš tu bebu i pružiš nekom drugom priliku?“ Viola je poljubila Boa u čelo. „Evo ti. Spava kao anđeo posred sve ove buke. Idi sada i iznesi ga na sunce na nekoliko minuta. Ne predugo za sada, ali pretpostavljam da će mu vitamin D dobro doći.“ Bio je divan osjećaj opet imati bebu u naručju, osjetiti njenu težinu i toplinu, pomirisati joj kosu. Pogledala je preko u ćerku. Tako je velika sada, raste ko korov. A žudnja je cimala u njoj kada je Bo mahnuo rukom u snu.

Kada je Klej, mokar gotovo koliko i djeca, prišao, odmahnula je glavom. „Ni ne pomišljaj da ukradeš ovu bebu od mene. Suviše si mokar da bi ga uzeo. Sem toga, jedva sam dočekala svoj red.“ „Čini mi se da neću imati puno prilika da ga držim danas.“ „Najviše voli kod tebe, Klej.“ „To i mama kaže.“ „U pravu je.“ „Odoh po pivo – Gili vozi. Hoćeš jedno?“ „Držim se limunade dok se ovo ne završi.“ I pored toga, prebacio je ruku preko njenih ramena, okrenuo je tako da su otišli do velike kade u kojoj je stajalo pivo. „Forest mi je ispričao o onome što ti se dešava.“ „Neću da brineš ni zbog čega od toga. Imaš novu bebu na koju treba da misliš, da ne pominjem Gili i Džeksona.“ Nije skinuo ruku sa nje. Oduvijek je umio tako da je zagrli, pomislila je Šelbi, da se osjeća obožavano. „Imam puno mjesta za svoju sestru u ličnom rasporedu razmišljanja. Niko ko liči na Harloua nije se pojavio na poslu. Nisam nikog sličnog vidio u komšiluku. Znam da policija i dalje traga – to moraju da rade. Ali je on najvjerovatnije otišao. Pa ipak.“ Izvukao je jedno pivo, otvorio limenku. „Pazi se, Šelbi. Bolje se osjećam kad znam da Grif pazi na tebe.“ Istog trena su se ramena koja je primirivao ispravila. „Dosta mi dobro ide i da sama pazim.“ Poslije gutanja piva, Klej je spustio prst na njen nos – još jedna stara navika. „Nemoj odmah da se vrijeđaš. Dopada mi se što znam da umiješ da se paziš. Ali mi se više sviđa da Grif pazi na tebe, pa nema razloga da se duriš.“ „Ne durim...“ Beba se promeškoljila, tužno zakmečala. Klej je pogledao u sat. „Tačan kao sat. Vrijeme za hranu.“ „Odnijeću ga do Gili.“ Ne durim se, pomislila je Šelbi. Pomalo sam iznervirana, tačno, i imam razloga za to. Napravila je sebi zbrku, to je nesporno, ali je uložila i dosta vremena, truda i kreativnosti da izvuče sebe i dijete iz te zbrke. Ne želi da „neko pazi na nju.“ To isuviše liči na ono što je ranije dopustila da se desi. Zar nije Ričardu dopustila da „pazi na nju“? Da donosi sve odluke, da vodi glavnu riječ, vodi je tamo gdje hoće? To se neće ponoviti. I ona će se svojski pobrinuti da pokaže svojoj sada četvorogodišnjoj djevojčici šta žena može da ostvari kada radi marljivo i drži se uspravno. Time što će brinuti o sebi. Kasnije, raspremila je krš od proslave, spakovala ostatke, pobacala đubre. Njena majka i baka su u međuvremenu dovele kuhinju u red. „Pravim veliku partiju smrznutih margarita“, objavila je Ada Me. „Mama i ja smo se baš toga uželjele.“ „Mogla bih i ja da se uželim margarite.“

„Forest i tvoj tata će vjerovatno ostati pri pivu.“ Dok je radila, Ada Me je virnula kroz prozor, klimnula. „Izgleda da raspremaju one dodatne stolice i izletničke stolove. Ne znam šta je Matu i Grifu po volji, ali očekujem da bi Ema Kejt mogla da se pridruži našoj margarita zabavi. Treba da pitaš za šta su oni.“ „Hoću.“ „Ili možda vas četvoro hoćete nekud da izađete. Oh, pogledaj kako je sladak Grif sa Kali.“ Ada Me je prekinula i zagledala se kroz prozor. „Sada joj vezuje balone za zglavke.“ „Ona misli da će je, ako ih ima dovoljno na sebi, oni podići sa tla.“ „A vidiš li ovo? On je podiže, pušta je da se pravi kao da leti. Taj čovjek je rođen da bude otac. Ima ih takvih“ rekla je dok je vadila veliki blender. „Tvoj brat Klej, na primjer. Tako je dobar sa bebama. Voljela bih da su mogli da ostanu još, ali mali Bo je morao kući, a Džekson je već počinjao da kunja stojeći. Kali, međutim, ima još dosta energije.“ „Čokoladna torta i uzbuđenje. Vrtiće se dok ne dođe vrijeme za spavanje.“ „Sigurno je da obožava Grifina a on joj uzvraća. Čovjeku možeš da procijeniš karakter po tome kako se ponaša prema djeci i životinjama, tvrdim. Tu si dobila premiju, Šelbi. Čovjeka koji će fino da brine o tebi.“ „Ada Me“ tiho je rekla Viola i pogledala u nebesa u času dok je Šelbi odgovarala. „Ja brinem o sebi.“ „Naravno da brineš dušo! Samo pogledaj kako pametno, slatko dijete si odgojila, i to sama. Sigurno da mi ublažava brigu kada te vidim sa tako finim muškarcem – a i zgodnim. Upoznali smo njegove kad su došli ovamo u posjetu da mu pomognu oko stare kuće Triplhornovih. Fini, dobri ljudi. Treba da izađeš i pozoveš ga na večeru u nedjelju.“ Šelbino srce je počelo da lupa. Zna ona šta znači kada južnjakinja počne da priča o rodbini i nedjeljnoj večeri. „Mama, sa Grifom se viđam tek nekoliko mjeseci.“ „Zbog njega si postala vedrija.“ Vesela, nesvjesna šta se zbiva oko nje, Ada Me je ubacila izdašnu količinu leda u blender sa tekilom i mješavinom za margaritu. „A i tvoja ćerkica. I sam bog zna kako gleda u tebe kao da si čokoladni krem u kutiji. Lako se uklapa sa prijateljima i porodicom, i ima sopstveni biznis. Ne želiš da propustiš takvog muškarca.“ „Daj da ti pomognem oko toga, Ada Me“, rekla je Viola i pritisnula prekidač blendera da pokrije ono što bi njena ćerka još mogla da kaže. Šelbi ga nije pozvala na nedjeljnu večeru, niti predložila da izađu sa Matom i Emom Kejt. Rekla je sebi da ga nije izbjegavala narednih nekoliko dana – već da ima puno toga što je čeka. I da treba da dokaže da umije da brine o sebi. Radila je baš to kada je Kali otišla da se igra sa novim drugarom, pa je ona imala slobodno popodne. Ako nastavi da bude oprezna – ne kupuje nove haljine ma šta govorila njena majka – otplatiće još jednu karticu do svog rođendana u novembru. To bi bio najbolji poklon kome može da se nada. Kada je čula kucanje na ulaznim vratima, zatvorila je laptop i sišla da otvori. Grif je stajao na tremu, smješkao joj se. „Ćao.“

„Ćao i tebi.“ Pokušala je da otjera leptiriće u stomaku, pa je učtivo stala u stranu da on uđe – sklonila se taman dovoljno da izbjegne poljubac pri susretu. „Tvoja majka hoće police u prostoriji za pranje veša.“ „Ona ima police u prostoriji za pranje veša.“ „Hoće još.“ „To zvuči kao moja mama. Pokazaću ti.“ „Kako ide?“ ”Dobro. Gužva, kao što sam rekla ranije. Upravo sam radila na sljedećoj plejlisti, i borila se sa papirologijom. Izgleda da se nikada ne mogu iščupati iz papirologije. Evo. Vidiš? Police.“ „Aha.“ Ušao je u prostoriju pored kuhinje, pregledao raspored. „Pristojna veličina. Nema mnogo prirodnog svjetla. Puno polica, ali... Bolje bi joj došli ormarići iznad mašina za pranje i sušenje. Ovo mu dođe i kao neka rezervna ostava?“ Privučena mimo svoje volje idejom preuređenja, namrštila se tom prostoru. „Valjda može tako da se kaže. Ona i tata drže tu obuću za vrt, i zimske čizme i slične stvari.“ „Bolje bi joj bilo da skloni te police, stavi klupu sa otvorenim pregradama ispod za cipele i čizme. Sjedneš, izuješ cipele. Sjedneš, obuješ se.“ „To bi bilo zgodnije za korišćenje, zar ne? Vjerovatno će joj se dopasti ideja.“ „Police iznad toga – dovoljno visoke da ne lupiš glavom u njih. Dugačak pult na preklapanje ispod prozora. Da je ovo moje, proširio bih taj prozor, doveo više svjetla. U svakom slučaju, duži pult sa sudoperom na daljem kraju umjesto u sredini, staviš šipku za kačenje iznad toga, ali staviš ormariće sa fiokama na izvlačenje ispod.“ Slegnuo je ramenima. „Ili bi mogla da ima prosto otvorene ugaone police tamo i da završi s tim. Premjeriću nešto.“ „U redu. Ostaviću te na miru.“ „Postoji li neki problem među nama?“ upitao je dok je vadio mjernu traku i olovku iz pojasa za alat, izvlačio svesku. „Problem? Ne. Zašto?“ „Pošto je ovo prvi put da te vidim od Kalinog rođendana, a i prilično paziš da budeš na bar trideset santimetara od mene.“ „Prosto sam imala puno obaveza – kao što sam rekla.“ On je nešto izmjerio, zapisao neke brojeve. „Nemoj da mi prodaješ gluposti, Šelbi. To me vrijeđa.“ „Ne prodajem. Stvarno sam morala puno toga da obavim.“ Ali je on u pravu, to je uvredljivo. „I možda mi je zatrebao predah. Ništa više.“ „Okej.“ Zapisao je još nešto, pa su se zatim one pronicljive zelene oči podigle, usmjerile se na njene. „Da li sam učinio nešto zbog čega si stekla utisak da te pritiskam?“ „Ne, nisi – uopšte. Samo mi je trebalo... Da li brineš za mene, Grifine?“ Zapisao je još neke brojeve, napravio brzu skicu, pa spustio blok i opet pogleda u nju. „Naravno da brinem.“ „Umijem da brinem o sebi.“ Pošto je to bila istina, nije je bilo briga da li to zvuči odsječno ili kao da se brani. „Treba mi da brinem o sebi. Ne mogu – prosto neću – da opet uletim u to da brigu prepustim nekom drugom.“ Vidio je to u njenim očima, taj bljesak temperamenta, iznenađujuću iskru vrućine.

„Znaš, upravo treba da uzmem tačne mjere. Ako to zasereš, sve si zasrao. Ako hoćeš da se mjeriš prema Ričardu, prema onome što je bilo, to je tvoja muka, Šelbi. Nadam se da ćeš se izboriti s tim. Ali ako misliš mene da mjeriš prema njemu, to će me razbjesniti.“ „Ne pokušavam to. Striktno govoreći. A sa čime dođavola mogu nešto da upoređujem? Prije šest mjeseci sam mislila da sam udata.“ „Pa, nisi bila.“ Rekao je to tako bespogovorno da joj nije bilo jasno zašto se štrecnula od njegovih riječi. „I meni se čini da si lijepo uspjela da porušiš te zidove, počela da zidaš onako kako ti sada paše. Ako ti tako ne odgovara, šta je sa tobom i sa mnom? To će biti gadno pošto sam se zaljubio u tebe. Ali biti zaljubljen ne znači da ću stajati ovdje i puštati te da me porediš sa kurvinim sinom koji te je lagao, koji te iskoristio, koji ti je slomio povjerenje i duh. To neću da trpim. I nećeš me odgurnuti u stranu da bi mogla da dišeš jer brinem za tebe isto onako kako bi to činio svako kome je imalo stalo.“ Gurnuo je mjernu traku nazad u džep svog pojasa. „Smisli ono što treba da smisliš. Ja ću se javiti tvojoj majci.“ Prošao je tik pored nje i pravo napolje prije nego što je imalo došla sebi. Nijednom nije podigao glas – zapravo je njegov ton bio toliko miran da se sledila, i osjećala se potpuno smlavljeno. Ne smije da kaže takve stvari, ne smije tako da joj se obrati i onda samo ode. Počeo je svađu, eto šta je učinio, a onda otišao prije nego što je bila u prilici da blokira ili uzvrati udarac. Ona ne mora to da trpi. Bijesno je izašla iz prostorije za veš – i oh, namjerava da kaže nekoliko probranih riječi svojoj mami, jer ako ovo ne smrdi na namještaljku Ade Me da se ona nađe sa majčinim muškarcem iz snova za njenu ćerku, onda ona ne poznaje Adu Me Donahju Pomeroj. A zna je prokleto dobro. Frustrirana, ili je ona bila prespora ili je Grif bio prebrz, pošto je čula da njegov kamionet odlazi prije nego što je stigla do ulaznih vrata. E pa lijepo, rekla je sebi dok je koračala naprijed-nazad, a onda je ustrčala uz stepenice. Tako je vjerovatno najbolje. Smiriće se prije nego što ona kaže svoje. Šta god to bilo. Osjetila je da joj obrazi gore pa je otišla do kupatila, ispljuskala se vodom po licu. Mozak joj je još bio vreo, ali i on će se ohladiti. Pošteno ga je razbjesnila, a nikada ga nije vidjela ozbiljno bijesnog. Jer se viđaju tek koji mjesec, podsjetila se. Njeno je pravo da sve uspori, u pravu je što je uzmakla za korak ili dva. Zatim je lice pritisnula u peškir. Rekao je da je zaljubljen u nju. A to ju je ispunilo, a zatim opet ispraznilo. Od toga je poželjela da se trese, poželjela je da plače. Poželjela je da ga drži kao da joj život od toga zavisi. Ne može o tome da misli sada, prosto ne može. Isuviše je zauzeta da bi mislila o tome. A i inače je on suviše bijesan da bi razmišljao trezveno.

Otići će u šetnju, eto šta će učiniti. Otići u šetnju i razbistriti vrelu glavu. I razgovaraće s Emom Kejt. Stvarno joj treba da popriča sa Emom Kejt. Pošla je opet dolje, u pomalo očajničkoj želji da izađe iz kuće. Kada je vidjela ulazna vrata otvorena, zamalo da pobjegne. „A sad ti slušaj“, počela je, pa se ukopala kada je ugledala Foresta, i dva čovjeka u crnim odijelima iza njega. „Od nekoga si se zacrvenila“, ležerno je rekao. A pošto je vidio Grifov kamionet kako odlazi prema gradu iz ovog pravca, mogao je lako da zaključi zbog koga se zacrvenila. „Ja sam... upravo sam se spremala u šetnju.“ „To će morati da sačeka. Ovdje su specijalni agenti FBI Boksvud i Landri. Treba da razgovarate.“ „Oh. U redu. Meni...“ „Bi dobro došlo nešto hladno“, nastavio je Forest. „Naravno. Idite i sjedite. Odmah se vraćam.“ Poslao ju je da joj pruži priliku da se pribere, pa se svojski potrudila da to i učini. Mora da je nešto loše, mislila je dok je punila čaše ledom i čajem, iz navike dodavala izdanke nane njene majke. Mora da je loše kada je agente FBI doveo kući. Spustila je čaše na poslužavnik, dodala male svijetloplave salvete i krenula da izvadi tanjir sa zamrznutim kolačima koje je njena majka posluživala iznenadnim gostima. Agenti FBI nisu gosti, pomislila je, pa podigla poslužavnik sa onim što se zateklo. Čula je kako Forest priča nešto o splavarenju po divljim vodama i kako bi im njegov brat Klej priredio ludu vožnju kada bi imali vremena za to. Visoki agent je ustao kada je ona ušla, uzeo poslužavnik od nje, „Zahvalan sam“, rekao je, i ona je prepoznala Džordžiju u njegovom glasu. Visok, zapazila je, mršav do granice krakatog, tamna koža i oči, tamna kratko podšišana kosa. Spustio je poslužavnik, pružio joj ruku. „Specijalni agent Martin Landri. Moj partner, specijalni agent Roland Boksvud. Cijenimo što razgovarate sa nama.“ „To je zbog Ričarda. Mora da je zbog Ričarda.“ Pogledala je od Landrija ka drugom agentu. Boksvud je bio puniji, mišićaviji. Bio je svijetao onoliko koliko je Landri bio taman, sa skandinavski plavom kosom, kao led plavim očima. „Sjedi, Šelbi.“ Forest ju je uzeo za ruku, povukao je na kauč do sebe. „Naši federalni prijatelji su doletjeli danas iz Atlante.“ „Atlante“, promrmljala je. „Saglasili su se da te obavijestim o novostima.“ Kratko joj je protrljao nogu. „Poslao sam ono što si uspjela da sklopiš, što je Grif sklopio, što sam ja sklopio. Sve sam to prokrčkao i poslao policiji u Majamiju, Atlanti i Filadelfiji – i tako dalje. A to i tako dalje je značilo puno slanja, pa sam ono spremljeno poslao u FBI.“ „Rekao si da si... to je ono što si rekao da ćeš učiniti.“ „Tako je. E sad, njihov šef je poslao ove agente da razgovaraju direktno sa tobom.“ Kada je klimnula, Landri se nagnuo naprijed. „Gđo Foksvort...“ „Nisam nikad bila, samo sam mislila... Koristite Pomeroj. Molim vas.“