Nora Roberts - Lažov

„Gđo Pomeroj, prodali ste neke satove prošlog februara. Isterfildu na Libertiju, u Filadelfiji.“ „Da. Ričard je imao nekoliko satova, pa sam...“ Zažmurila je. „Bili su kradeni, zar ne? Trebalo je da znam, morala sam da shvatim. Čovjek koji mi je pomogao, u toj radnji, on je trebalo da zna. Samo mi je pomagao. Vratiću taj novac. Ja ne...“ A novca nema. Čak i ako bi očistila ono što je uspjela da uštedi – kućni fond – to nije dovoljno. „Ako bih dobila malo vremena, vratila bih taj novac.“ „Ne brini o tome, Šelbi.“ Odsječno, odmahnula je glavom prema Forestu. „On ih je ukrao, a ja sam ih prodala. Upotrijebila sam taj novac. To nije u redu.“ „Ima i drugih predmeta.“ Boksvud je progovorio. Imao je smrtno ozbiljan glas koji je Šelbi djelovao prijeteće. „Narukvice, minđuše, starinska šnala.“ „Imam tu šnalu! Nisam mislila da išta vrijedi, pa nisam ni pokušala da je prodam. Donijeću je.“ „Samo sjedi, Šelbi.“ Forest je pritisnuo njenu nogu. „Samo sjedi za sada.“ „Svi ti predmeti – oni koje ste prodali u Pensilvaniji“, nastavio je Boksvud, „se poklapaju sa predmetima koji su prijavljeni kao ukradeni u provalama u oblasti Atlante od maja 2011. do septembra 2014.“ „Više njih“, tiho je rekla. „Više provala.“ „Brojni drugi predmeti su prijavljeni kao ukradeni u tim prilikama. Voljeli bismo da pogledate fotografije.“ „Da, pogledaću. Naravno. Nismo se preselili u Atlantu do jeseni 2011. Nismo tamo živjeli u maju, ali... Odlazio je na putovanja, ne znam..“ „Živjeli ste tamo u aprilu 2012“, dodao je Boksvud. „Da. Tamo smo živjeli.“ „Možete li nam reći gdje ste bili trinaestog aprila te godine?“ „Ja... Ne. Izvinite, ne znam. To je bilo prije više od tri godine.“ „Razmisli o tome“, blago je rekao Forest, mada je njegova ruka i dalje bila na njenoj butini. „To je bilo svega nekoliko dana prije Uskrsa. Na Veliki petak.“ „Oh. Uskrs, a Kali je imala skoro godinu dana. Kupila sam joj odjeću, sa šeširom i svim ostalim. Fotografisala sam je tog petka. Imam te slike u albumu. Pričvrišćene ukrasnim držačima – pilići i zeke. Korpe i farbana jaja. Poslala sam te slike i mami i baki.“ „Sjećam se tih slika.“ „To je bilo u petak popodne. Ne sjećam se tačnog vremena. Bilo je na mjestu koje su zvali Kidografi. Baš zanimljivo ime. Zapamtila sam jer sam poslije opet dovodila Kali za druge slike, fotografkinja – ime joj je bilo Tejt... Tejt – o, bože – Tejt Mičel. Sigurna sam, sigurno je to tačno ime. A poslije, tom prvom prilikom na Veliki petak, presvukla sam Kali u odjeću za igranje i odvela da je častim sladoledom. Podmitila sam je time, rekla joj kako ću je odvesti na sladoled ako bude dobra – čak i tako mala znala je da kaže ’sladoled’. Otišli smo kod Morelija.“ „Najbolji sladoled u Atlanti“, rekao je Landri. „Bili ste tamo? Kali je obožavala da idemo tamo. Otišli smo do Morelija i pustila sam je da pokvari večeru. Sjećam se toga, sjećam se da sam mislila, Oh, dobro, sada neće htjeti dobro da jede, tako da je to moralo biti kasno popodne.“

„Šta u vezi sa tom večeri, tom noći?“ podsticao ju je Boksvud. „Čekajte da se sjetim.“ Pritisnula je prste na kapke. „Dajte da pokušam da se vratim i vidim to. Bila je gužva u saobraćaju – toga se sjećam – i Kali je zaspala u autu. Brinula sam, pomalo, da neću stići kući prije Ričarda. Nije volio da ne zna gdje sam. Pomislila sam da mu pustim SMS, ali nisam. Nije volio da ga zovem ili mu puštam poruke dok radi.“ Spustila je ruke i udahnula da se smiri. „Stigle smo kući, mislim da je moralo biti negdje oko šest. Čarlin – ona nam je nekad kuvala i spremala kuću – ali je tada imala slobodan produženi vikend. Tako da Čarlin nije bila tamo, i bilo mi je drago da imam stan za sebe. Dopadala mi se Čarlin, ne kažem da mi se nije dopadala.“ „Ali je stan bio tih, samo vi i vaša ćerka.“ Klimnula je Landriju. „Da, tako je. Kali je bila malo kenjkava, što zbog fotografisanja, što zbog sladoleda, drijemanja u kolima, ali sam je primirila Fifijem – to je njen pas igračka – i nekim kockama. Voljela je te kocke jer su bile bučne. Požurila sam da spremim večeru. Kunem se da se ne sjećam šta sam spremala, ali je bilo gotovo do sedam ili pola osam, pa mi je laknulo. Mada je on kasnio. Ričard. Stavila sam to u rernu na minimum da ostane toplo, nahranila Kali, ubijedila je da pojede malo, pa i jeste, pošto sam sačekala da prođe malo vremena od onog sladoleda. Okupala sam je, pročitala joj priču i stavila je na spavanje.Tada sam pustila poruku Ričardu, tek da kažem da je večera u frižideru, pa ako budem već u krevetu, da je podgrije. Bila sam bijesna, valjda, ali sam bila i umorna.“ Protrljala je sljepoočnicu, trljala i trljala dok je pokušavala da sve to sagleda ponovo. „Otišla sam u krevet ubrzo poslije Kali. Uopšte ga nisam čula kada je došao. Vidjela sam ga ujutru. Pogledala sam, i vidjela da je prespavao u gostinskoj sobi.“ Djelovalo je tako lično, to gdje je spavao, da je morala da se potrudi da ne pocrveni. „On je, ah, koristio ponekad gostinsku sobu ako bi stigao kasno. Spremila sam doručak za Kali, i stavila jaja da se kuvaju. Ofarbaćemo jaja za Uskrs kasnije tog dana. On nije ustao skoro do podne, i bio je lijepo raspoložen. Sjećam se i toga, sada jasno, pošto je bio tako raspoložen. Šalio se i bio uzbuđen. Zasmijao je i Kali, sjećam se. Valjda je vidio da sam ljuta, i rekao je nešto – ne sjećam se šta jer je uvijek imao neki izgovor. Sastanci do kasno, nije mogao da ode. Šta god, tek on je...“ Ostavila je nedovršeno, pa stegla ruke zajedno, čvrsto, čvrsto. „O, bože, ona šnala. Rekao je, ima jednu sitnicu za Uskrs, i dao mi je tu šnalu. Rekao je da treba da odem i sredim kosu i da obučem Kali. Izvešće svoje dame na ručak. Jedva da je ikada htio nekuda da vodi Kali, pa je ona bila tako srećna zbog toga da sam svoju ljutnju ostavila po strani. Uradila sam tačno što je htio. Bila sam navikla da radim šta on hoće. Šnala.“ Stisla je usne. „Ukrao ju je, pa mi je dao, kao što date lažnu kosku psu.“ Duboko je udahnula. „Valjda možete da provjerite vrijeme na fotografijama i ostalo, ali ne mogu da dokažem ostatak. Neko me je vjerovatno vidio da dolazim sa Kali, ali ne znam zašto bi pamtili poslije toliko vremena. I nikog nije bilo kod kuće. Ako mislite da sam bila sa Ričardom, mislite da sam bila dio onoga što je radio, ne mogu da dokažem da nisam.“ „To je puno detalja o danu koji je bio tako davno“, istakao je Boksvud.

„To je za Kali bio prvi Uskrs, i prve profesionalne fotografije. Htjela sam da uradimo porodičnu sliku nakon što se rodila, ali Ričard nikada nije imao vremena. Zato je ovo bilo izuzetno. Ona – Tejt – slikala je jednu sa naš dvije, pa sam je poslala mojim roditeljima, posebno za njih. Ona je skinula šeširić – Kali – i kosa joj se razletjela na sve strane, kao što bi i moja. Nisam stigla do salona da moju isprave onako kako se Ričardu dopadalo. To mi je omiljena fotografija.“ Ustala je, skinula je sa kamina. „Ovo je slika snimljena na taj Veliki petak.“ „Nesumnjivo liči na mamu“, prokomentarisao je Landri. „Kada je riječ o Kali“, ubacio je Forest, „Šelbi pamti.“ „Valjda je tako. Naročito kada je nešto bilo prvo.“ Vratila je fotografiju na kamin i opet sjela pored Foresta. „Oh!“ Iznenada joj je sinulo, i napola je pala sa sofe prije nego što ju je Forest gurnuo nazad. „Zapisala sam to u njenu sveščicu za bebe. Pisala sam o fotografijama i jednu stavila tamo. Mogu da vam donesem.“ „Mislim da to neće biti nužno, za sada, gđo Pomeroj.“ „Nije teško priznati da ste bili glupi“, rekla je oprezno, „da ste nasamareni. Uopšte nisam znala da on krade, da vara ljude, a živjela sam u onom luksuznom stanu, imala svu onu odjeću, i nekog da pomogne oko posla jer je on krao i varao. Ne mogu da se vratim i to promijenim. Treba li da donesem onu šnalu? Tačno znam gde je. Možete da je vratite onome od koga je ukradena.“ „Vjerujemo da je ukrao tu šnalu, jedan od satova koje ste prodali, i druge predmete u vrijednosti otprilike šezdeset pet hiljada dolara od Amande Lucern Brajs, iz Bakheda. Njena ćerka ju je našla u nedjelju popodne, 14. aprila 2012.“ „Našla je?“ „Pala je – ili bila gurnuta – niz stepenište u svom domu. Polomila je vrat pri padu.“ Krv je nestala iz Šelbinog lica dok je zurila u Boksvuda. „Mrtva je? Ubijena? Ričard... Bio je tako dobro raspoložen. Naveo Kali da se smije. Izvinite, treba mi minut.“ Naglo se digla na noge koje su se tresle. „Izvinite.“ Požurila je u kupatilo, samo se nagnula nad lavabo. Stomak joj se dizao i uvijao, ali neće povraćati. Neće povraćati. Obuzdaće to. Samo treba da diše. Samo treba da izdvoji nekoliko minuta i diše, onda će moći da se izbori sa onim što slijedi. „Šelbi.“ Forest je pokucao na vrata. „Treba mi minut.“ „Ulazim.“ „Treba mi prokleti minut“, prasnula je kada je otvorio vrata, a onda prosto prišla u njegovo naručje. „O bože, o bože, Foreste. Izveo nas je na ručak. Ostavio je tu ženu da leži tamo, onu koju je pokrao, pa došao kući i legao. Zatim nas je izveo na ručak. Naručio je šampanjac. On je proslavljao. Slavio je, a ostavio je tu ženu da leži i da je ćerka nađe.“ „Znam to. Znam to, Šelbi.“ Pomilovao ju je po kosi, malo je ljuljao. „Jednog dana bi to bila ti. Znam i to.“ „Kako sam mogla da ne vidim šta je on?“ „Nisi vidjela. I nisi jedina. Niko ne misli da si bila dio toga.“ „Ti si mi brat, naravno da ne misliš tako.“

„Niko“, ponovio je, i odmakao je da je pogleda u oči. „Oni moraju da rade svoj posao. Ti ćeš pogledati slike ukradenih predmeta, ljudi od kojih je krao. Reći ćeš im sve što znaš. Samo to možeš da uradiš, pa ćeš to i uraditi.“ „Hoću da pomognem. Odjeća na mojim leđima, Foreste, odjeća koju sam oblačila svojoj bebi. Muka mi je sad kad znam odakle je sve to.“ „Kaži mi gdje je šnala. Ja ću je donijeti.“ „Gornja desna fioka ormarića u kupatilu koje dijelim sa Kali. Tamo je jedna kutijica. Sve moje šnale su u njoj. Ova je sedefna sa malim plavim i bijelim kamenjem. Mislila sam da je lažna, Foreste. Nikada nisam pomislila – to je šnala, pa nikada nisam mnogo mislila o njoj.“ „Ne brini za to. Ako ne želiš više da razgovaraš sa njima, reći ću im da si završila.“ „Ne, hoću da im kažem sve što znam. Sve što znam da nisam znala. Sad se vraćam. „Kada ti bude dosta, samo reci.“ „Hoću da to okončam.“ Ušla je nazad i opet je Landri ustao. „Izvinite“. počela je. „Ne izvinjavajte se. Cijenimo vašu saradnju, gđo Pomeroj.“ Sjela je, uzela čaj. Isuviše se leda rastopilo, ali je bio dovoljno hladan i dovoljno tečan. „Da li je ubio još nekoga? Znate li?“ „Moguće.“ „Nikad nije bio nasilan prema meni ili Kali. Da je bio... to bi bilo drugačije. Nije na nju obraćao puno pažnje, a sve manje i manje na mene. Rekao bi mi razne stvari, ponekad okrutne, ali nikada nije bio nasilan.“ Pažljivo je opet spustila čašu. „Nikada nisam uvidjela šta je on. Da jesam, nikada ga ne bih pustila ni blizu moje bebe. Nadam se da možete da povjerujete u to. Kali se vraća kući za otprilike sat. Ako nismo završili, treba da odemo negdje drugdje, ili da to sačeka sutra. Ne želim da ona čuje išta od ovoga. Upravo je napunila četiri godine.“ „Nikakav problem.“ „Ako možete da mi date neki drugi datum. Ako uspijem da se sjetim nečega blizu njega, praznika ili pregleda kod ljekara, nečega što se ističe, možda ću moći da vam kažem šta sam radila. Šta je on radio. Ne znam kako drugačije mogu da pomognem. Hoću da pomognem.“ „Hajde da se držimo Atlante, idemo dalje.“ Landri je klimnuo Boksvudu. „Osmi avgust, iste godine“ kazao je Boksvud. „Rođendan mog oca je devetog avgusta, a Forest je rođen petog avgusta. Uvijek ih slavimo zajedno, u najbližu subotu i nedjelju. Htjela sam da dođem. Nisam dolazila kući neko vrijeme, i htjela sam da Kali posjeti svoju porodicu. Ričard je rekao ne. Treba da odemo na dobrotvornu priredbu te subote, pa ne možeš da trkneš do tate. Ja sam bila njegova supruga, očekivalo se da tamo prisustvujem, i postupila sam u skladu s tim. To je bilo u Ric-Kartlonu, u Bakhedu.“ „U subotu, osmog avgusta, nakit i poštanske marke vrijedni više od sto hiljada dolara su ukradeni iz doma Ire i Glorije Hamburg. Oni su prisustvovali toj priredbi u Ricu te večeri. „Kao na Floridi“, dodala je Šelbi „Nakit i marke. Mora da mu je to bila nekakva... specijalnost.“

„Moglo bi se reći.“ Landri je opet sjeo. „Ispričajte nam o toj večeri.

25 Poznavala je Hamburgove, pomalo, bila na jednoj večeri u njihovom domu. Ričard je igrao golf sa Irom Hamburgom nekoliko puta, a ona i Ričard su im bili domaćini u kantri klubu. Družili su se povremeno na drugim priredbama i večerima za prikupljanje novca. Nije bilo teško prisjetiti se nekih detalja te konkretne večeri dok je zamišljala svoje rođake ovdje, u ovoj kući, kako slave rođendane – i nedostaju joj. Prisjetila se da joj je Ričard donio čašu šampanjca u nekom času i rekao joj, nestrpljivo, da se druži sa ljudima i, za ime boga, da prekine da se duri. On ide napolje da zapali cigaru i popriča o poslu sa nekoliko potencijalnih klijenata. Ne može da kaže koliko dugo se družila, tumarala, davala ponude za nekoliko stavki na aukciji kao što joj je on naložio. Moglo je to da potraje cio sat, pretpostavlja. „Bio je dobro raspoložen kada me je našao – rekao je da me je tražio, pa zašto da ne odemo i provjerimo naše ponude prije nego što se aukcija zatvori. Pomislila sam da je sklopio neki posao pošto je bio bolje raspoložen, a onda je licitirao veliki iznos za ono pakovanje vina.“ „Hamburgovi stanuju ni kilometar i po od tog hotela“, ukazao je Boksvud. „Znam to.“ Pitali su je za druge večeri, dane, prilike. Nekih je uspjela da se sjeti, drugi su bili izgubljeni u magli. Sa fotografija je prepoznala dugmeta za košulju, dijamantske minđuše, ogrlicu od tri niti sa dijamantom i smaragdom koju joj je Ričard jednom poklonio, pa je poslije optužio da ju je izgubila kada je nestala iz kutije za nakit. Forest se zadržao kada su agenti FBI otišli. „Hoćeš li da ostanem?“ „Ne, ne u redu sam. Mama će se uskoro vratiti sa Kali. Samo... da li mi vjeruješ? Ne odgovaraj kao moj brat, već kao policajac.“ „Oni ti vjeruju. Odigrali su verziju dobrog i lošeg pandura jer je Boksvud pokušavao da te saplete tu i tamo, oštro te gledao. Ali su ti obojica vjerovala. Puno si pomogla, Šelbi. Najbolje je da sada to gurneš u stranu. Pusti da FBI radi svoj posao.“ „Prodala sam ukradenu robu.“ „Nisi znala da je ukradena, nisi imala razloga da na to pomisliš. To ćemo srediti.“ „Kako sam mogla da ne vidim – kako oni vjeruju da nisam znala. Kunem se, da ne znam da nisam znala, ni sama ne bih u to povjerovala.“ „BTK ubica je imao ženu i odgojio dvoje djece, živio u zajednici, odlazio u crkvu. Niko od njih nije znao šta je on. Neki ljudi dobro nose maske, Šelbi, znaju kako da izdvoje ono što ne spada u normalno.“

„On nije bio kako valja, zar ne? Mislim, Ričard nije mogao da bude u redu iznutra kad je mogao da učini sve ono što je učinio.“ „Policajac ti govori da je bio sociopata, a psihijatar bi vjerovatno povadio puno zvučnih naziva za ono što je bio. Ali ne, nije bio u redu. To je gotovo – nikad se nećeš vratiti u to. Moraćeš da središ ponešto od toga, ali prvenstveno, treba da gledaš ovo ovdje i sada, i budućnost.“ „Pokušavala sam. Ali ono staro prosto ne pušta. Sve više otkrivam.“ „Ti si Pomeroj a imaš i krv Maknija. Izborićeš se sa tim. Zovi me, čuješ li, ako ti zatrebam.“ „Hoću. Ne znam šta bih uradila da nisi bio sa mnom danas.“ „To je samo još jedna od stvari zbog kojih više nikada nećeš morati da brineš.“ „Šelbi je pomislila da će, ako cio Ridž već ne zna za FBI, to uskoro saznati. Pa je rekla svojim roditeljima sve čim je mogla. Odmah narednog jutra, prije nego što je prva mušterija ušla u salon, ispričala je svojoj baki ostalo. „Mislila sam da svi vi treba da znate.“ „Ada Me me je pozvala sinoć, rekla mi sve ovo“, počela je Viola. „Reću i tebi ono što sam rekla njoj. Ni za šta od toga nisi ti kriva, ni malčice. I možemo u miru da posmatramo sav taj haos kada se Bog postarao da se ti i Kali otarasite tog kučkinog sina.“ „Bilo bi mi draže da nije mrtav“, rekla je Šelbi minut kasnije. „Više bih voljela da je živ da bih mogla da mu kažem šta mislim o njemu. Mrsko mi je što je umro misleći da sam niko i ništa. Mrsko mi je što je umro znajući da pojma nisam imala o onome što je učinio.“ „Bivši moje sestre je držao neku ženu tamo u Svitvoteru šest godina“, nadovezala se Voni. „Imao je tamo stan sa njom i svime. Niko od nas nije znao ništa o tome – a taj čovjek je išao u luteransku crkvu svake nedjelje kada je bio u gradu. Bio trener klincima i član Elks kluba. Lidija možda nikada ne bi ni saznala da je ta žena iz Svitvotera nije pozvala i rekla joj sve to nakon što je ona saznala da je Lorn uzeo treću ženu.“ Voni je slegla ramenima. „Valjda to nije isto, ali samo hoću da kažem, svi smo imali divno mišljenje o Lornu prije nego što smo saznali da nije tako.“ „Hvala ti, Voni. Žao mi je zbog tvoje sestre, ali valjda se zbog toga bolje osjećam.“ „Ne znamo uvijek nekoga onako kako to mislimo.“ Kristal je spremila svoje mjesto za prvu stranku. „Rođaka moje dobre prijateljice Bernadet dolje u Fajetvilu? Pobogu, njen muž je pronevjerio dvanaest hiljada dolara iz gvožđare njenog oca prije nego što su otkrili. Bernadetina rođaka je i poslije toga ostala sa njim. A ako mene pitaš, onaj ko krade od rodbine ne zavređuje ni da ga pljuneš.“ „Dođavola, to nije ništa“, Lorili je stegla pesnice na kukovima. „Zamalo da se udam za Lukasa Džona Babota – svi se sjećate. Prije desetak godina sam bila spremna da odem pred oltar sa tim čovjekom. Nešto mi je samo govorilo: Ne radi to, Lorili, pa nisam, mada je malo falilo. I saznala sam da je naslijedio djedovu brvnaru preko u Elkmontu. Znate li šta je radio tamo? Kuvao je met, i sad je u zatvoru.“ Ostale su prihvatile temu, pridružile se. Viola je prišla i uhvatila Šelbi oko struka. „Ljudi me pitaju, zar nećeš u penziju, Vi? Ti i Džek biste mogli da počnete da

putujete, ili da sjedite na tremu i pijuckate limunadu po cio dan. A ja se mislim, pobogu, ne bih se sklonila sa ovog mjesta za sav čaj u Kini. Gdje ćeš drugdje naći ovakvu zabavu – i dodati nešto u kasu pritom?“ Poljubila je Šelbi u obraz. „Uradila si pravu stvar time što si svima otvoreno rekla. “ „To ti je isto kao rodbina.“ „Baš isto. Kristal! Vidim da tvoja za devet sati prelazi ulicu. Djevojke, sada na posao.“ Narednog dana se našla sa Emom Kejt na piću poslije posla – a poslije je provela dobar sat sa Bici. „Ja častim. Tvoj sam dužnik.“ „Neću da odbijem.“ Šelbi je izvadila svoju svesku, otvorila je. „U redu, prvo proslava vjeridbe. To je sve sređeno – vrijeme, mjesto, datum. Ubijedila sam je da olabavi sa cvijećem i hranom. Samo sam nježno sugerisala da se glavno sačuva za vjenčanje. Zašto da ne napravimo tu proslavu da bude lijepa i elegantna, a ponekad je elegancija jednostavna. Pošto si odabrala žutu i boju orhideja za svoje svadbene boje, odgovorila sam je i od toga. Rekla sam zašto ne bismo išli sa bijelim za nevjestu – tako si htjela, zar ne?“ „Da. Samo bijelo cvijeće. Uspjela si da je nagovoriš?“ „Pokazala sam joj slike koje sam našla u časopisima i na netu, i načisto se uzbudila. Zatim, pošto sam već pričala sa cvjećarkom i pošto smo sve smislile, rekla sam hajde da poručimo ovo smjesta! Uhvatila sam kada joj je entuzijazam bio na vrhuncu.“ Zadovoljna i ponosna, Šelbi je protrljala ruke. „Obavljeno.“ „Dođem ti dva pića.“ „Ema Kejt, ja tebi dugujem toliko pića da ne mogu da izbrojim. Umjesto onog orkestra što je htjela da dovede iz Nešvila sada su zakazani Red Hot and Blue – što je bio Tanzin predlog koji ti se dopao.“ „O bože, nećemo imati ljude u bijelim frakovima koji sviraju valcere? I Matu i meni su se stvarno dopali Red Hot and Blue kada su svirali u Butlegersu.“ „Oni će da rokaju, a biće to i dobra prilika da ti i Mat vidite hoćete li njih za vjenčanje, nešto drugo ili nekog didžeja, pošto to još niste riješili.“ Pedantno, Šelbi je to štriklirala na svom spisku. „Zatim sam rekla tvojoj mami kako bih ja to sredila sa hotelom jer ona treba da bude svježa i majka buduće mlade i da priča o tome šta će obući, kakvu frizuru hoće. I napravila sam šeme kako treba da se srede stolovi, cvijeće i sve ostalo.“ Šelbi je otrljala nokte o rukav. „Načisto sam je oborila, eto šta sam uradila, i onda joj nisam dala puno prilike da naklapa o tome.“ „Šeme!“ „I riješila sam da ih ne pokazujem tebi. Moraćeš da se pouzdaš u mene, i da budeš iznenađena. Što se svadbe tiče, tu ćeš biti upoznata sa svakim detaljem, ali ovo će biti iznenađenje, i obećavam ti da će ti se dopasti.“ „Ne treba da mislim o tome?“ „Ne treba da misliš o tome.“ „Da ne volim Mata, možda bih se predomislila i udala za tebe. A ipak, on ima izvesne atribute koje ti nemaš, da ne pominjem što on i Grif mogu sve da naprave. U ovom času je tamo kod Grifa, pomaže mu par sati. Očekujem da će to potrajati do tri

pošto se sad skroz bacio na to da nađe pravo imanje i sagradi kuću, ili da uradi ono što je Grif uradio,nađe neku staru kuću za renoviranje.“ „Jesi li spremna za to?“ „Kao što tebi vjerujem da će sve izgledati predivno, tako vjerujem njemu da će smisliti nešto što valja. Imaću štošta da kažem o tome, ali pustiću ga da on povuče prvi potez.“ „U redu, onda.“ Šelbi je odmakla dupe i nagnula se naprijed. „Hajde da pričamo o svadbi.“ Smišljale su, planirale, a Šelbi je hvatala bilješke. „Ostavi to za sada.“ Poslije dvadeset minuta, Ema Kejt je mahnula prema svesci. „Od toga će mi se zavrtjeti u glavi.“ „Lijepo smo počele.“ „Počele smo više nego lijepo, i vrijeme je da promjenimo kanal. Hoću da čujem o tebi. Da li ti se opet javljao FBI?“ „Ne. Stalno očekujem da će opet doći na vrata, sa nalogom za moje hapšenje kao saučesnika, ili nečim takvim. Ali nisu.“ „Ako misle da si ti išta tu učestvovala, ne zaslužuju da budu specijalni agenti.“ Forest je rekao isto, pomislila je Šelbi, ali se osjećala sigurnije kada to čuje od najbolje prijateljice. „Opet ću proći kroz sve slike i pisma. Morala sam da ih sklonim na nekoliko dana da bih mogla da počnem iznova. Možda ću se sjetiti još nečega, ili naći još nešto.“ „Čemu to sada, Šelbi?“ „Da znam. Tek da znam. Ne očekujem da ću naći mapu sa blagom za ono što je ukrao u Majamiju, ili u nekoj drugoj pljački koja još nije otkrivena. Pretpostavljam da još ima tih neotkrivenih. Ali imam utisak da je važno znati.“ „Voljela bih da pustiš to, ali djevojka s kojom sam odrastala nikada nije umjela da batali nešto što je njoj važno.“ „Ovo mi je važno. Šta ako nađem nešto što vodi ka nečemu, što policiju odvede drugdje i nađu ih? Bar će ona žena i njen sin u Majamiju doći do toga.“ „Šelbi.“ Ema Kejt je uzela njenu ruku, stegla je. „Tražiš način da im se nekako odužiš, kao što otplaćuješ sav onaj dug. A ništa od toga nije tvoje, baš ništa. A to je jedan od razloga – poznajem te – što si nagazila kočnicu sa Grifom.“ Šelbi se pomjerila i zaposlila se sređivanjem svojih bilješki. „Nije baš tačno tako.“ „Ali je dovoljno tačno. Djelujete srećno zajedno. Dobro izgledate zajedno.“ „Samo sam htjela da usporim stvari.“ „Moraš da se krećeš sopstvenom brzinom, nikada ne bih rekla išta drugo.“ „Valjda je i on ponešto rekao u vezi s tim.“ „Ne mnogo, ne meni. Niti Matu, ili bih to iscijedila iz Mata. On nije Grifov sef, a inače znam kombinaciju za otvaranje. Očekujem da bi mogao da kaže više večeras, dok rade na kući pa popiju pivo, takve šeme. Izvući ću to iz Mata bez problema.“ „Bio je užasno bijesan. Teško je znati kako da postupaš sa čovjekom koji se razbjesni tako... razumno.“ „Ja bih to mrzila!“ nasmijala se Ema Kejt, pa opet sjela. „Ne možeš da pobijediš protiv razumnog, nikako.“

„A znaš šta to čini još težim? Došao je do kuće kad sam radila – znao je da radim i da je Kali kod mame. Mama kaže da je izašao pozadi sa Kali i proveo skoro sat sa njom na ljuljaškama, sa štenetom.“ „Pa! To pokazuje sa kako kukavičkim pojedincem imaš posla.“ „U redu, Ema Kejt.“ Šelbi je uzdahnula. „Ne znam šta da učinim oko toga, ne tačno. Imam pravo da budem bijesna zbog nekih stvari koje je rekao.“ Pijuckajući vino, Ema Kejt je podigla obrve. „Razumnih stvari?“ „Valjda sa njegovog stanovišta, ali ih to ne čini manje užasnim za mene.“ „Vjerujem ti oko ove proslave vjeridbe, i još me nisi iznevjerila.“ „I neću.“ „Zato ti i vjerujem. Zašto ti ne vjeruješ meni?“ „Ja... naravno da ti vjerujem. Vjerujem ti.“ „Dobro. Idi tamo i porazgovaraj sa Grifom.“ „Oh, ali..“ „Da li si rekla ’ali’ oko proslave? Ja nisam“, bespogovorno je rekla Ema Kejt. „Zato vjeruj ono što ti kažem, pa idi tamo i razgovaraj sa Grifom. Mat kaže da se krčka danima. Vidim da to radiš i ti, možda ti je to trebalo, ali vrijeme za krčkanje je isteklo. Idi i raspravi to. Ovako ili onako, oboje ćete se sigurno osjećati bolje, ili bar znati kako stojite.“ Ona to neće uraditi – zar nije bolje da stvari prosto pusti neko vrijeme? Ali joj je ta ideja ostala u glavi, gnjavila je, tokom večere, tokom rituala slanja Kali na spavanje. Rekla je sebi da se skrasi, provede ostatak večeri prolazeći kroz fotose i pisma ponovo. Ali nije mogla da se skrasi. Otišla je dolje gdje su njeni roditelji imali sopstveni ritual sa televizijom i vezenjem. „Kali je ušuškana. Pitam se da li bi vam smetalo da izađem na neko vrijeme? Ima nešto što bih voljela da uradim.“ „Samo naprijed.“ Njen otac joj je uputio odsutni smiješak prije nego što se opet usredsredio na bejzbol. „Ne idemo nikuda.“ „Odvući ću tvog tatu čak do prednjeg trema kada se završi utakmica. Sjedićemo i popiti po čašu čaja i mirisati ruže puzavice na ramu.“ „Uživajte u tome, i hvala vam. Neću dugo.“ „Ne žuri“, rekla je njena majka. „I stavi ruž na usne, dotjeraj malo kosu. Ne možeš da ideš do Grifa bez ruža.“ „Nisam rekla da idem kod Grifa.“ „Majka zna. Stavi ruž na usne.“ „Neću dugo“, ponovila je Šelbi, i otišla prije nego što njena majka predloži da se presvuče. Grif nije tuširanjem završio dan, pošto je riješio da dan nije gotov. Čak i nakon što je Mat otišao, tjerao je dalje. Prekinuo je nakratko – pustio psa napolje, napravio sendvič, pustio psa unutra, ali je ostao fokusiran na rad.

Završio je plakar i, zahvaljujući Matu, enterijer je bio prevučen drugim slojem blata. Zato se okrenuo dvosjedu ispred dvokrilnih prozora koji gledaju na zadnje dvorište. Biće to lijepo mjesto za sjedenje – i zgodan prostor za odlaganje ispod. Vidio je sobu, završenu, prilično jasno. I mada ga je ta vizija iritirala pola vremena, prokleto je jasno da neće odustati od nje. Prelazi mu u naviku da ne odustaje. Kada je išmirglao plakar, završio dvosjed, završio spojeve, jedino što je sobi stvarno trebalo bili su farba i dobro čišćenje. Pa dobro, još neki detalji – poklopci za ventilaciju, prekidači za svjetlo i, zaključio je – i dobro se zagrijao za to – plafonski ventilator sa lusterom. Mora da nađe onaj pravi, neki koji se uklapa u njegovu viziju sobe. Možda će da pretura po netu večeras, vidi šta može da nađe. Zatim je tu malo kupatilo. Na to će navaliti sljedeće, i to vjerovatno naredne ili one tamo večeri pošto ima vremena. Muzika je bila puštena, nije čuo ništa dok Snikers nije zalajao. Kada se pas izmigoljio iz sobe i strčao u prizemlje, Grif je izvadio slušalice iz ušiju. Dohvatio je čekić, odmjerio mu težinu i krenuo napolje s njim. Tada je čuo kucanje – stvarno treba da stavi zvonce – i pomislio da nije vjerovatno da će onaj ko mu je preturao po laptopu pokucati, pa pogledao kroz prozor. I vidio Šelbin kombi. Osjećanja su navrla, oprečna i konfuzna. Zadovoljstvo – pobogu, koliko mu je nedostajalo da joj bar vidi lice. Ljutnja. Čija je greška što ne viđa njeno lice? Zbunjenost, kao da ne liči na nju da svrati poslije devet uveče. Olakšanje, ogromno, što jeste. Spustio je čekić na stepenište, spustio se u prizemlje gdje je pas lajao i mlatio repom pred vratima. Otvorio je vrata i začudio se kako je uspio da zadrži svoje srce da joj ne padne na noge. „Nadam se da je u redu što sam svratila“, počela je. „Htjela sam da razgovaram s tobom.“ A on je poželio da je istrgne sa poda, osjeti kako se drži za njega i ljubi je dok se oboje ne obeznane. „Naravno.“ „Ćao, Snikers. Ti si fina kuca“, laskala mu je kada se sagnula da ga pomazi. „Vidi kako si već porastao. Možda da sjednemo napolje. Veče je baš lijepo.“ „Možemo tako. Hoćeš li nešto da popiješ?“ „Ne, ne zamajavaj se time. Radiš – mirišeš na piljevinu i znoj, u pozitivnom smislu.“ „Samo petljarim sa nekoliko stvari. Dobro bi mi došao predah.“ Izašao je, pokazao ka jednoj stolici. „Znam da si bijesan na mene“, počela je dok je sjedala, i nastavljala da trlja psa, koji je spustio prednje šape njoj na koljena. „I bio si jasan zašto.“ „Okej.“ „Pokušala sam da ti objasnim svoje razloge, ali mislim da ne shvataš.“ „Shvatam“, parirao joj je. „Samo se ne slažem s tim razlozima.“

„Nisi živio mojim životom, Grifine. Onim koji mi je doveo federalne agente na vrata. “ „Čuo sam za to, i čuo sam da su bili zahvalni zbog tvoje saradnje.“ „Forest.“ „Nije prenosio državne tajne. Plus, oni su razgovarali sa mnom.“ „Oni...“ Ruke su joj se ukočile; glavu je naglo okrenula. „Došli su ovamo?“ „Samo da proćaskamo. To takođe nije državna tajna, a ja sam provodio vrijeme s tobom otkad si se vratila. Nikakav problem.“ Njene su zaiskrile, bljesnule. Temperament, srdžba, frustracija – jasno je vidio tu mješavinu. „Zašto ne možeš da shvatiš da meni predstavlja problem što oni dođu ovdje, postavljaju ti pitanja o nečemu sa čime nisi nikako povezan?“ „Ni ti nisi živjela mojim životom, Šelbi. Znali su za ono sa laptopom, pa su tjerali dalje. Po mom mišljenju, to što su lokalci i federalci umiješani u to je samo dobro.“ „On je ubio nekoga.“ „Šta?‘ „To ti nisu rekli, a Forest nije odabrao da ti prenese tu informaciju iz svog izvještaja?“ „Nije, i ne budi tako nadobudna zbog toga. Tvoj brat mi je prijatelj“, nastavio je prije nego bi mogla da mu nabaci još nešto. „Ne podnosi mi izvještaje. On priča sa mnom.“ Ona jeste bila nadobudna oko ovog, priznaje, ali... Pusti to, naredila je sebi, i kaži ono što treba reći. „Ričard je ubio neku ženu u Atlanti. Ili je pala niz stepenice, to nije sasvim jasno, dok je krao od nje. Ostavio ju je tamo, samo je ostavio mrtvu ili na samrti na podu i otišao. To je onaj za koga sam mislila da sam se udala, to je onaj sa kojim imam dijete, to je onaj sa kojim sam živjela skoro pet godina.“ „To ti teško pada, i žao mi je zbog toga. Ali šta je on učinio, ko je bio, šta je bio? To nema nikakve veze sa mnom. To nema nikakve veze sa tobom i sa mnom.“ „To ima svakakve veze sa mnom, a to znači da ima veze i sa nas dvoje. Zašto ne možeš to da shvatiš?“ „Jer je ovo sada.“ Rekao je to jednostavno. „Jer sam zaljubljen u tebe. Jer vidim da nešto osjećaš prema meni. Možda ti nisi gdje sam ja, i ne mogu da te ubjeđujem u to, ali nešto osjećaš. Ono što vidim je da guraš ta osjećanja u stranu, i mene sa njima, jer je neki sociopata, prevarant, lopov, i očigledno prokleti ubica tebe iskoristio, zavarao te, i puštaš sebe da osjećaš krivicu i odgovornost zbog toga.“ „Treba da sam odgovorna za svoje izbore, svoja djela i njihove posljedice.“ „Okej“, rekao je trenutak kasnije. „Tu si u pravu. A sad, kada ćeš prestati da sebe kriviš zbog toga?“ „Ne smijem da napravim još jednu grešku.“ „Ja nisam greška.“ Pomjerio se pritom, morao je da se udalji, povrati kontrolu, čvrsto je stegne. „Ne kači mi to.“ „Ne, ne, to sam ja. To je...“ „Nisi ti, ja sam. To je klasika.“

„Oh, samo zaveži na minut. Samo zaveži! Gajim osjećanja prema tebi, i ona me plaše. Ne mogu prosto da slijedim svoja osjećanja opet, jer, da, ovo je sada. Sada imam malu djevojčicu. Treba da joj napravim život za nju, za nas. Treba da znam da postupam ispravno, ne samo da uzmem ono što hoću za sebe. Treba da udahnem, dođavola. Treba da se skrasim i razmislim, ne samo da osjećam. Ja nanosim štetu ljudima. Naškodila sam svojoj porodici i nikada, nikada to neću ponoviti. Dugoročno gledano, naškodila sam sebi.“ Ustala je i ona, otišla do gelendera sa druge strane stepeništa, naspram njega. Preko travnjaka, među drvećem, desetine svitaca je počelo predstavu, bezbojno pulsiranje tople svjetlosti naspram tmine. „Više se ne krivim, ili bar ne mnogo. Niti se sažaljevam. Završila sam s tim. Došla sam kući, i dovela svoju djevojčicu kući, i gradim život za nas. Imam osjećaj da je to ispravno. Dobro se osjećam zbog toga. To bi bilo dovoljno, Grifine, to bi bilo više nego dovoljno za mene. A onda ti... Ja samo... Javila su se – tu su – osjećanja.“ „Planirao sam da nastupam sporije. Zaključio sam da te pridobijem da izađeš sa mnom i Emom Kejt i Matom nekoliko puta, tokom par mjeseci, možda. Da se navikneš da budeš kraj mene. A onda bih te pitao za izlazak. Nisam poštovao šemu.“ „Imao si šemu?“ „Uvijek imam šemu. Ali ono što je štos sa njima, ponekad vidiš kako da sve poboljšaš nekom izmjenom, ili sa nekoliko izmjena. Onda to uradiš. Planirao sam da nastupim sporije, ali... Jesam li navalio na tebe?“ „Ne.“ To je pogrešno, priznala je, nefer je i pogrešno da ga pusti da tako misli. „Ne, nisi navaljivao, Grife. Ti.. bio si mi privlačan, i...“ Pogledala je, u sve to pulsiranje tople žute. On je unio svjetlost u nju, pomislila je. Impulsi svjetla naspram tame koju je nosila. „Bio si mi toliko privlačan da me to zateklo nespremnu. Htjela sam – želim – da budem s tobom. Ti si Ričardova suprotnost. I pitala sam se da li me zato toliko privlačiš. Toliko si drugačiji od njega. Nisi blistav ni raskošan, samo...“ „Tunjav?“ Kratko je pogledala, laknulo joj je kada vidjela da se smješka. „Ne, ne tunjav. Stvaran. Trebao mi je stvaran više nego što mogu da iskažem, i ti si se našao. Gajim osjećanja, i ona me plaše.“ „To mi ne smeta. Odvoji vremena koliko ti treba da to prokljuviš. Ne smišljaj izgovore da se ne viđaš sa mnom – budi iskrena o tome.“ „Nisam znala kako. Nisam smislila kako jer ne želim da prestanem da te viđam. Osjećala sam da treba, ali nisam htjela.“ „Da li je prošlo dosta vremena?“ „Imam osjećaj da je bilo mnogo duže od dosta.“ „Oko toga se slažemo. Ludo si mi nedostajala, Crvena.“ „Došao si da vidiš Kali kada sam bila na poslu.“ „I ona mi je ludo nedostajala. A Kali i ja se nismo svađali.“ Klimnuvši glavom, Šelbi se zagledala u mrak, svjetlost „Uporno sam mislila da ćeš doći da vidiš i mene. Došao si na Večeri petkom, ali si me se klonio.“ „Povrijedila si me.“ Brzo se okrenula ka njemu. „Oh, Grife...“

„Kažem ti, Šelbi, ne mjeri me prema njemu, ni na koji način. To me vrijeđa, i od toga se stvarno razbjesnim.“ „Izvini zbog toga. Ne mogu da obećam da se to neće opet desiti, ali radiću na tome.“ „To je dovoljno.“ „Uvrijedio si i ti mene, i stvarno me razbjesnio.“ „Žao mi je zbog toga. Ne mogu da obećam da se to neće opet desiti, ali radiću na tome.“ To ju je nasmijalo, i navelo da mu se iskreno obrati. „Stvarno si mi užasno nedostajao. Ne mislim na seks, mada mi je i to nedostajalo. Nedostajalo mi je da pričam sa tobom. Ali...“ „Uh-oh.“ „Mislila sam već jednom ranije da sam se zaljubila, tako brzo kao da me je talas poklopio. Ali to nije bila ljubav, ne zavređuje da se to računa. Možda je i tebi potrebno malo vremena.“ „Da je bio onaj koji se pretvarao da je kada te je poklopio tim talasom, da li bi se to računalo?“ „Ja...“ Šelbi je uspjela samo da digne ruke, pusti ih da padnu. „Ne možeš da kažeš jer nije bio. Nije bio onaj koji si mislila da je, pa ne možeš da znaš. Evo šta ja znam. Poželio sam te prve sekunde kada sam te ugledao. To je bio više trenutak apsolutnog sranja nego ono što zovu ljubav na prvi pogled. Pogledaj je. To je najljepša žena koju sam vidio u svom životu.“ Htjela je opet da se nasmije, ali joj se od njegovih riječi steglo grlo. „Mokra i jadna, koliko se sjećam.“ „I tužna i predivna. Onda ti i Kali, i ti si išla kući sa njom, gurajući kolica i sve one namirnice uz ona brda. Tako si bijesna – na sebe – i tako umorna. A ona je tako slatka. Pa sam te poželio, poželio da ti pomognem. Prvo sam otkinuo na Kali, reći ću ti iskreno. Ona me je smotala u otprilike dva minuta.“ „Umije to ona.“ „Umije, na tebe. Iznenađen sam što to ne vidiš. U svakom slučaju, onda sam te čuo kako pjevaš, i počeo sam da padam. Gledao sam te kako pjevaš i pao još jače. Onda sam te imao, i to je stavilo poklopac na to. Ali ono što je zatvorilo taj poklopac, što ga je steglo, bilo je...“ Zavukao je ruke u džepove dok ju je zagledao. „Dođavola, možda ti se neće dopasti šta je čvrsto zateglo taj poklopac.“ „Hoću da znam. Nema te žene na svijetu koja ne bi to htjela.“ „U redu. Šta je doteglo taj poklopac? Ono kad si zviznula Melodi. Mislim da nisam naročito nasilan tip, ali kad si to uradila, jedino o čemu sam mogao da mislim bilo je: Pa, dođavola, Grife, ti si zaljubljen u nju. Bio bi budala da nisi.“ „To izmišljaš.“ „Ne.“ Prišao joj je, položio ruke na njena ramena. „Morao sam da te odvučem – u neku ruku sam želio da ne moram – ali sam shvatio, aha, želim je. Hoću da joj pomognem. Mogu neke stvari da joj napravim. Ali dođavola, žena koja udara onako? I ona umije da napravi neke stvari. Ona može da uradi šta god mora.“ Mislila je da će je uzdrmati što čuje da je on zaljubljen. Ali ta posljednja rečenica i zadivljeni ton su je zabezeknuli. „To si pomislio?“

„Ja to znam. Vidio sam to. Tome se vraški divim. I volim te. Zato mi ne smeta da te pomalo uplašim jer ti možeš s tim da se izboriš. Ali kad pogledaš u mene, Šelbi, bolje da vidiš mene. Samo mene. Kada misliš na mene, samo na mene.“ „Ne mislim ni na koga sem na tebe kada me ljubiš, kada me dodiruješ.“ „Onda treba to više da radim.“ „O, bože, nadam se da hoćeš.“ Obavila se oko njega, pribila usne uz njegove. I on je to radio mnogo više. „Dođi unutra.“ Nije mogao da se zasiti. „Dođi u krevet.“ „Da.“ Prešla je rukama preko njegovih leđa, oduševljena što opet osjeća tvrde mišiće. „Da.“ Udahnula je njegov miris – znoj i piljevina. „Da.“ Primicali su se vratima, a ona je rekla: „Oh. Sačekaj.“ „Molim te, bože, nemoj to da pretvoriš u ne.“ „Ne – mislim da.“ I dalje obavijena oko njega, uspjela je da se nečujno nasmije. „Hoću da kažem, moram da pustim SMS mami. Rekla sam joj da neću dugo, a biće duže.“ „Okej. Kucaj i hodaj.“ „Mogu to.“ Izvadila je telefon, zaposlila ruke da se smire dovoljno da ispiše brzu poruku. „Znala je da dolazim da tebe vidim, pa ne mislim da će biti iznenađena. Nema sumnje da će brzo odgovoriti.“ Stigli su u kuću, do stepeništa i pošli na sprat. Šelbi je stala na pola puta. „Problem?“ „Ne. Ne, nema problema. Ona kaže...“ Šelbi se kratko nasmijala. „Kaže da ćeš htjeti da me pratiš kući, pa što da te ne poštedim tog truda, i prenoćim ovdje. Zatim kaže – valjda se može reći da me poznaje – da ne brinem oko toga što će se Kali pitati gdje sam ujutru. Treba da ustanemo dovoljno rano da te dovedem kući na doručak. Ona će napraviti palačinke.“ „Volim palačinke.“ „Da. ali...“ „Piši: Hvala ti, mama. Vidimo se ujutru.“ Gurnuo ju je uz još jedan stepenik tako da su im se oči našle u ravni, pa spustio usne na njene. „Ostani. Prespavaj noćas sa mnom. Probudi me ujutru.“ Kako može da se opire? Zašto bi? Prešla je prstima preko njegovog obraza. „Nisam to očekivala. Nemam ništa u čemu bih spavala.“ „Ako je to problem, i ja ću spavati bez ičega. Bićemo jednaki.“ „Tako je fer.“ Opet se nasmijala, pomalo opijeno, kada ju je podigao i odnio ostatak puta, dok je kuca trčala da ne zaostane.

26 Šelbi je zaokrenula ka pedesetim, u plejlisti ih izmiješala sa blugrasom. Uvukla se rano da odvježba, pomislila kako je divno i zadivljujuće što već ima šest Večeri petkom za sobom. Tanzi je aplaudirala kada je završila „Rolling in My Sweet Baby’s Arms.“ „Obožavam to!“ „Nisam te vidjela tamo. Pomislila sam da ubacim nešto blugrasa, pomiješam folk i tradiciju sa uobičajenim. Htjela sam tu da umiješam i dosta Petsi Klajn. Voliš li je?“ „Volim i nju. Biće još bolje kada dovedemo neke muzičare, dobijemo pravu živu svirku. Što će biti do septembra – najdalje oktobra, sudeći po Matu. Dozvole su stigle jutros!“ „Tanzi, to su divne vijesti.“ „Ne mogu da dočekam da to počne. A i uplašena sam, pošto puno novca ulažemo u to proširivanje. Ali... posljednjih par nedjelja sigurno pokazuju da ljudi vole da dolaze vikendom, čuju živu muziku.“ „Nagovorila si Derika da pokušate svake subotnje večeri sa nekim bendom, zar ne?“ Podižući spojene ruke iznad glave, Tanzi je načinila krug pobjede. „Pokušavaćemo s tim ostatak ljeta, pa vidjeti da li promet to opravdava. Ti si značajan faktor što uopšte možemo to da radimo, Šelbi. Ne znam koliko bi mi vremena trebalo da ubijedim Derika za ovo proširenje da ti nisi ubola sa Večerima petkom.“ „Uživam da to radim, a ti si mi pružila šansu. Valjda je ispalo prilično savršeno za obje.“ Sišla je sa male bine. „Kako se osjećaš? „Samo malo nelagodno odmah ujutru, ali Derlk mi donosi slane krekere i džindžer ejl, i od toga se obično primirim. I pazi!“ Okrenula se bokom, skupila ruke preko stomaka. „Vidi se!“ „Pobogu.“ Šelbi se razrogačila na malu, malu izbočinu. „Ogromna si.“ „Možda još ne“ rekla je Tanzi i nasmijala se, „ali“, podigla je košulju, „morala sam da stavim karabin kopču na pantalone. Više ne mogu da ih zakopčam. Preći ću poslije na pantalone za jogu, i kupiću neku porodiljsku odjeću čim mi se ukaže prilika.“ Šelbi je dobro zapamtila taj osjećaj, taj žar. „Prave neke baš slatke, pa nemaš osjećaj da nosiš šator ili stolnjak svoje bake.“ „Već sam neke stavila u korpu pri onlajn kupovini. Hoću samo još jednom da pregledam prije nego što poručim. Sada znam da hoćeš da se vratiš vježbanju, ali hoću da znam kako tebi ide.“ Ovo se ne može izbjeći, pomislila je Šelbi. Prošlost je proganja neumorno kao sjenka. „Žao mi je što si morala da pričaš sa onim agentima.“

„Deriku i meni to nije smetalo, ništa ne brini.“ „Forest kaže da su se vratili u Atlantu. Nisam mogla puno da im pomognem da pronađu sve što je Ričard pokrao. Znam da je šašavo, ali imam osjećaj kada bih mogla da se sjetim nečega, ili da im kažem nešto što će ih odvesti da nađu makar još jedan predmet, osjećala bih se bolje. Ako ćemo pravo, oni su meni rekli više nego što sam ja mogla njima.“ „Gadno je ono što su ti rekli.“ „To me je nečemu naučilo. Ako hoću da Kali poraste u pametnu, jaku ženu, nekoga ko cijeni rodbinu i prijatelje, i poštuje sebe, moram da joj to pokažem. Ako hoću da upozna zadovoljstvo kada praviš nešto od sebe trudom i radom, moram da joj pokažem. To je ono što pokušavam.” „To i radiš.“ „Osjećam kao da moram da pariram – znaš šta hoću da kažem – svemu što će jednog dana čuti o svom ocu.“ „Kada to toga dođe, imaće tebe i tvoju porodicu. Imaće nas, tvoje prijatelje.“ „Izgleda da Ričard nikada nije naučio, nikada razumio da postoji više od svih dragulja koje je ukrao, novca koji je na prevaru uzeo. Ako godine provedene sa njim imaju ikakvu vrijednost, onda je to što su mi to duboko usadile. Previše toga sam uzimala zdravo za gotovo prije toga.“ Ništa ne uzima zdravo za gotovo sada, ni smijeh u salonu ni uzdahe užitka u sobi za relaksaciju. Brzo, impulsivno je zagrlila svoju baku nakon što je postavila još peškira na mjestu za šamponiranje. „Za šta je to?“ „Samo za tebe. Srećna sam što sam ovdje sa tobom. Prosto sam srećna.“ „I ja bih bila srećna da imam muškarca kao što je Grifin Lot da me gleda kao da sam Miloska Venera, Šarliz Teron i Tejlor Svift ujedno.“ Kristal je prekinula da radi, štricnula makazama. „Kunem se, hoću muškarca za seks, ali kada bi Šarliz Teron ušla i rekla: ’Ćao, Kristal, kako bi bilo da odemo do tebe i valjamo se po čaršavima?’ vjerujem da bih je odvela pravo kući i zaletjela se u to.“ Oraspoložena, Viola je isprala kosu svoje mušterije. „Šarliz Teron. Da li je ona jedina koja te izaziva da zamijeniš muškarce?“ „Vjerujem da jeste. E, sad, ona Dženifer Lorens. Lijepa je da ljepša ne može biti, i vjerujem da bi bilo veoma zabavno sjediti sa njom i popiti piće. Ali ona nije Šarliz Teron. S kim bi ti napravila taj prelaz, Šelbi?“ „Šta?“ „Ko je tvoja lezbejska ljubavnica iz mašte?“ „Nikad nisam razmišljala o tome.“ Kristal je samo napravila krug prstom. „Posveti tome minut.“ Ne, opet je pomislila Šelbi, nikad neće ove ludo zabavne razgovore smatrati nečim što svako ima. „Pokušala bih sa Mistik“ prelomila je i zaradila mrštenje od Kristal. „S kim?“

„Ona je supernegativac – iz Eks-mena. Forest i Klej su načisto poludjeli za tim stripom, sjećaš li se, bako? Dženifer Lorens, ona sa kojom bi voljela da popiješ piće, sada igra tu ulogu u filmovima. Mistik može da se pretvori u bilo koga, bilo koji oblik, bilo šta. Zato mi se čini da bi valjanje po čaršavima sa njom pokrilo otprilike sve što ste tražile.“ „Vjerujem da smo našli pobjednicu“, odlučila je Viola i spustila mušteriju u stolicu. Koji sat kasnije, milovala je bebu Boa i posmatrala kako se Kali i Džekson igraju na ljuljaškama. Pomislila je da će pasti kiša do mraka, mogla je da je namiriše, vidi. Ali u ovom času, bilo je to onoliko savršeno kasnoproljećno veče koliko je mogla da poželi. Njen otac se zadržao u ordinaciji, pa se Klej bacio na to da ponešto uradi u bašti, a Gili je sjedila u stolici za ljuljanje na tremu, jer ju je svekrva otjerala iz kuhinje. „Trebalo bi zabraniti da se osjećaš ovako srećno“, rekla je Gili. „Užasno mi je drago što nije zabranjeno. Danas ću dijeliti ćeliju sa tobom.“ „Vidjela sam Grifa danas.“ Moraće da se navikne da ljudi njenu sreću poistovjećuju sa Grifom. I ne griješe sasvim. „Stvarno?“ „Odvela sam dječake jutros u šetnju, prije nego što krene vrućina a on je bio niže u ulici, popravljao kapiju gđi Hardigan – šerifovoj mami.“ „Bila je danas u salonu.“ „Zastala sam nakratko. Lijepo od njega što svrati i sredi joj takve sitnice. Takve sitnice ni ne naplaćuju. Znam, jer mi je on sam rekao. Dala im je neke kolače i ištrikala obojici kape i rukavice za Božić.“ „Vidi koliko je Džekson porastao! Nije bilo tako davno da nije mogao sam ni da se popne na tu ljuljašku.“ Giline oči su se ispunile suzama. Odmahnula je rukom kada ju je Šelbi potapšala po ruci. „Još imam previše hormona, valjda. Ali... mislim da se neću vraćati na posao, Šelbi, kada mi prođe porodiljsko.“ „Nisam znala ni da razmišljaš o tome. Znam da voliš svoj posao u hotelu.“ „Volim, i nisam ni mislila o tome, ne zapravo, do...“ Pružila je ruku i prstom prešla preko Boovog obraza. „Prosto mislim da ne mogu podnijeti da ih ostavim obojicu. Hoću samo da ostanem kod kuće sa njima neko vrijeme. Jednu godinu, možda. Klej i ja smo pričali o tome. Znamo da će biti malo tijesno, ali...“ „Teško je. Teško je odlučiti, teško je da moraš da odlučiš.“ „Volim svoj posao, zaista. I dobra sam u tome, ali hoću tu godinu, to je sve. Želim tu godinu za sebe i svoju porodicu. Jedna godina pored toliko drugih ne djeluje previše, ali bi meni značila mnogo.“ „Onda treba tako i da uradiš. U hotelu si radila sve od koledža. Ubijeđena sam da bi ti dali produženo odsustvo. Možda i ne mogu da ti čuvaju posao, ne znam, ali sam sigurna da se možeš vratiti kada budeš spremna. I nećeš se pokajati.“ „To je preveliko opterećenje za Kleja.“ „Ima on jaka leđa, Gili.“ „Nikad nisam mislila da ću poželjeti da budem neprestano u kući, ali ove godine to želim. Šta je sa tobom? Šta ti želiš?“ „Imam osjećaj da imam sve.“

„U budućnosti.“ Šelbi je pogledala u kuhinjska vrata. „Mislila sam, samo sam mislila. Nisam rekla još nikome sem Emi Kejt.“ „Umijem da ćutim.“ „Umiješ. Jednom kada izvučem cijelu glavu iznad vode, ako mogu da nađem sopstveno mjesto, i to takvo odakle bih mogla da radim? Mislila sam možda da pokrenem dekoraterski posao. Dizajn i koordinisanje.“ „Uvijek si bila dobra u tome.“ „Onlajn pohađam neke kurseve da bih stekla više iskustva i obrazovanja. Samo dva za početak“, dodala je. „Nekada sam bila u stanju da se uklopim.“ „Uklapaš se bolje nego bilo ko koga poznajem – izuzev bake.“ „Možda pokušavam da nadoknadim to što dugo nisam imala puno obaveza. Pomislila sam, dobro, ako mogu da se dokažem, Grif i Mat bi mogli ponegdje da me iskoriste, ili da me preporuče svojim mušterijama.“ „Sigurno i hoće. Moraju da preuređuju sobe i ostale prostore u hotelu redovno, Šelbi. Ja ću te pomenuti.“ „Oh, ne znam da li...“ „Budi ambiciozna.“ „Valjda tako i treba. Svejedno, za sada je to samo razmišljanje. Znam da umijem da vodim posao – pa ipak, završiću još neki kurs. Ali sigurno znam da žongliram s novcem, vodim knjige. Još puno mi je ostalo, ali počela sam da štekujem neki novac za kurs poslovanja.“ „Svaki put kada počnem da se poigravam idejom da pokrenem biznis sa kolačima i pecivom, to je ono što me zakopa u mjestu, vrati me i okrene na drugu stranu. Poslovanje“, rekla je Gili i zakolutala očima. „Ali ti imaš to Maknijevsko u sebi. Znaš šta još?“ „Šta još?“ „Htjela sam da renoviram našu spavaću sobu. Prvo Džekson, pa Bo, renoviranje dječje sobe i prebacivanje Džeksona u veću sobu, naša spavaća soba nije taknuta pet godina. Vidi se.“ „Renoviranje može biti vrlo zabavno, ali...“ „Da, eto ga Makni“, rekla je Gili i nasmijala se. „Klej je isti takav. Bitnije je da se uradi nego koliko košta. Ako namjeravam da ostanem kod kuće, moram da budem štedljiva oko toga, znam, ali pobogu Šelbi, kako bih voljela da imam spavaću sobu za odrasle, mjesto gdje ćemo ja i Klej s vremena na vrijeme biti ja i Klej. Mogu da budem štedljiva, naročito ako bi mi ti pomogla. Možeš da vježbaš na nama.“ Gili se premjestila, uhvatila Šelbinu ruku da naglasi značenje svojih riječi. „Šelbi, i dalje imam mješavinu njegovog starog namještaja za spavaću sobu i mog tamo, i odvratnu, ružnu lampu koju nam je moja tetka Lusi dala kao svadbeni poklon.“ „To jeste odvratna, ružna lampa.“ „Da nije tvrdila da je to njeno porodično nasljeđe, slučajno bih je oborila i pobrinula se da se razbije u desetine komada. Ne želim ništa posebno. Samo da je svježe I unosi mir. Pomozi mi.“ „Volim da pomažem.“

Lampa mora da ide, ali namještaj... lakiranje ili bojenje, novi mehanizam. Moglo bi da upali. „I imam mnoštvo ideja budi-štedljiva-po-tom-pitanju. Nekada je dovoljno premjestiti stvari ili im promijeniti namjenu. Da iskoristiš ono što imaš na novi način, dodaš neki detalj. I prefarbaš. Farba će promijeniti puno toga za malo para.“ „Sada sam se zapalila umjesto da budem cmizdrava. Imaš li vremena ove nedjelje?“ „Mogu da dođem sutra ujutru, nakon što Kali odvedem do Čelsi, prije nego što odem u salon. Oko pola devet? Da li je to prerano?“ „Ništa nije prerano kada imaš malo dijete i novorođenče. Pitala sam se da li bih mogla... Pa, ćao, Foreste.“ „Ćao, Gili.“ Izašao je iz kuhinje, nagnuo se nad bebu. „Kada će da radi nešto drugo osim što spava?“ „Dođi ovamo i posjeti nas oko dva ujutru.” Uhvatila je pogled u njegovim očima i, shvatajući, podigla se. „Idem da ga odnesem na neko vrijeme – pa da ga proslijedim njegovoj baki. To će mi dati malo vremena za kuhinju, htjela me ona tamo ili ne.“ Uzela je bebu od Šelbi, i otišla unutra. „Treba mi minut“, rekao je Forest. „Naravno. Sjedi“, odgovorila je Šelbi. „Djeca su u redu napolju na minut? Klej je odmah tamo u bašti, izigrava farmera.“ „Ima tatin dar za to, a djeca su dobro.“ „Hajde onda da prošetamo prednjim dvorištem.“ „Šta je to?“ „Prednjim dvorištem“, ponovio je i uhvatio je za ruku. „Unervozio si me, Foreste, a dođavola, dan mi je bio stvarno lijep.“ „Izvini zbog toga, i žao mi je što ti ovo uvaljujem u stvarno lijep dan.“ „Da li sam u škripcu? Da li FBI misli...“ „Ne, ništa nalik.“ Odveo je oko kuće do prednjeg dvorišta. Tamo gdje djeca ne mogu da ih vide, ni čuju. „Riječ je o Privetu, privatnom istražitelju sa Floride.“ „Pamtim ko je Privet“, rekla je razdraženo. „Da li ti je rekao ko mu je klijent, konačno?“ „Nije, i neće. Nađen je jutros mrtav, našla ga je njegova sekretarica.“ „O, bože. Šta se desilo?“ „Izgleda da je ubijen između deset uveče i ponoći, i izgleda da je ubijen istim pištoljem kao i Voren.“ To ne bi smjelo da dođe kao šok, pomislila je, a ipak jeste. „Ubijen je?“ „Tako je. Izgleda kao provala, ili je napravljeno da tako izgleda. Kao trapava provala. Ali onda zaključiš – na osnovu izvještaja koji smo dobili od policajaca koji su istraživali – da je ubijen za svojim stolom. Imao je pištolj od devet milimetara u fioci. Nema naznaka da je pokušao da ga uzme, ili da se borio. Pucano je u glavu, kao kod Vorena. Pištolj nije bio oslonjen, ali je pucano izbliza.“ „Daj da dođem do daha.“ To je pokušala sagnuvši se, sa rukama na butinama. „Nije mi se dopadao. Uplašio me je onakvim dolaskom u kuću tamo na sjeveru, i time što me je pratio dovde. Samo... je vrebao. Ali me je ostavio na miru kada sam to zatražila.“

„Našli su fotografije na kojima ste ti i Kali u njegovoj kancelariji, u njegovim predmetima.“ „Kali?“ „Neke zabilješke koje je načinio, račun troškova. Nije još plaćen, a rok je istekao, sudeći po predmetu. Nemaju ime osobe koja ga je najmila da te prati. Lokalci razgovaraju sa sekretaricom, i njegovim saradnikom, ali za sada izgleda da niko ne zna ko ga je angažovao za ovaj konkretan posao. A nije zapisano.“ „Možda i nije imao klijenta. Možda je lagao.“ „Možda.“ „Ali... rekao si da je izgledalo kao provala, a nije to bila.“ „Vrata su razvaljena spolja, neka elektronska oprema je nestala. Njegov sat, novčanik, blagajna. Stvari dijelom razbacane okolo. Moglo bi se pomisliti da je trapava provala. Ali njegov lični tablet i laptop su takođe nestali. A izgleda da ih nema ni u njegovoj kući.“ „Neko mu je bio i u kući, misliš?“ „Spretnije odrađeno, jer uopšte nema tragova provale. Ali je nestalo sve što je povezano s tim njegovim slučajem, izuzev tih fotografija, nekih bilješki i troškova.“ Ona se uspravila. Lice joj je još bilo užareno, u glavi je bila pomalo pogubljena, ali je znala kako da slijedi osnovnu logiku. „I ti misliš da je to što mu se desilo u jakoj vezi sa onom prokletom provalom na Floridi.“ „Mislim, jer mi je pomenuo nju i naknadu nalazaču kada sam ga posavjetovao da ode odavde.“ „Znači, vraćamo se na Ričarda – ili sada na Harloua. Harlou je pobjegao iz zatvora, i vjerovatno je negdje imao spreman novi identitet. Angažovao je detektiva da mu pomogne da pronađe Ričarda. Ali je našao mene i Kali. Samo mene i Kali pošto je Ričard već nestao. Došao je ovdje i vidio svoju drugu partnerku. Okrenuo se na nju, pa je ubio.“ „Znamo da je bio ovdje. Lično si ga vidjela.“ „Detektiv je pomislio ili da je Harlou zaista klijent, ili da radi sa njim. Nije mnogo ni važno, pretpostavljam, koje od ta dva. Ali je vjerovatno pustio Harloua u svoju kancelariju, sjedio tamo i pričao sa njim.“ „Pa se ili Harlou nije svidjelo šta je čuo, ili je zaključio da je Privet slaba karika. Presjekao ju je, inscenirao provalu, uzeo šta mu je trebalo – šta god da je mislio da bi moglo da ukazuje na njega – uzeo nekoliko dragocjenosti, nešto gotovine, i zbrisao.“ „On ne može da misli da sam ja slaba karika, Foreste. Ukrao je sve informacije tako da zna ne da nemam ni kinte, već i da sam u dugavima. Ako i dalje traga za tim milionima, zna da ne mogu da mu kažem gdje su.“ „Ne znam zašto se vraćao ovamo, ali hoću da i dalje budeš oprezna. Već je ubio dvoje ljudi. Majami će nas izvještavati o novostima – profesionalna predusretljivost. Federalci će se upetljati u priču, očekujem. Prokleta glupost je, Šelbi, što ne mogu da nađu nikoga ko je vidio ili nanjušio tog tipa sem tebe.“ „A on je namjerno dopustio da ga vidim.“ „Tako je.“ Kratko je pogledala prema zadnjem dvorištu, gdje su se djeca igrala a njen stariji brat radio po bašti. „Ne mogu da bježim, Foreste. Nemam kuda da odem, a ovdje je

za Kali vjerovatno bezbjednije nego igdje. Nemam ništa što treba tom čovjeku. Moram da vjerujem da je samo – kao što si rekao – uklanjao slabe karike. To je užasno, ali baš to je radio.“ „Tako izgleda. Ne idi nikuda bez telefona.“ „Uvijek ga nosim.“ Potapšala se po džepu, i telefonu u njemu, ali je Forest odmahnuo glavom. „Nikuda. Ako ideš da se tuširaš, on ide u kupatilo s tobom.“ Izvadio je neku bočicu iz džepa. „Šta je to?“ „Biber sprej. Drugi amandman ti daje pravo da nosiš oružje, ali nikada nisi mogla da pogodiš ništa pod milim bogom.“ Pošto njegova procjena nije bila daleko od istine, ona se nakostriješila. „Nisam bila tako loša.“ „Baš ništa“, ponovio je. „I ne želiš pištolj blizu Kali. Ni ja. Zato pištolj ostavi meni, a ti uzmi ovo. Nosi to sa sobom. Ako se nađeš u škripcu, ciljaj prema očima. Stavi to u džep sada“, posavjetovao ju je dok je zagledala bočicu. „Uzeću je i biću pažljiva, da ti ne bi razbijao glavu oko toga. On nema razloga da krene na mene, posebno sada. Hoću to da gurnem u stranu – to ne znači da ću biti glupa – ali neću da mi to bude ključna stvar u životu. A sada, mama je napravila svoj praznični krompir i sprema mladi kelj. Sama sam marinirala piletinu, a tata će je ispeći kada dođe kući. Zašto nam se ne pridružiš?“ „Mrsko mi je da odbijem. Obožavam taj prokleti krompir. Ali moram nešto da obavim. Kaži mami da ću svratiti kasnije ako uspijem, da počistim ono što ostane.“ „Hoću. Moram da se vratim, da provjerim djecu.“ „Samo naprijed, onda. Vidimo se kasnije.“ Gledao ju je kako odlazi oko kuće. Stvari koje treba obaviti, pomislio je. Prva među njima je odlazak do Grifa. Neće skočiti da svom prijatelju prenese novosti. Želi da što više očiju pripazi na njegovu sestru. Na koljenima i šakama, Grif je postavio narednu pločicu na pod kupatila. Zlatnopješčana boja ga je natjerala da se prisjeti plaže, pa je pomislio da će malo kupatilo uz sobu biti i lijepo i veselo. Dok je slušao Foresta, bio je u čučnju. „To ne može biti slučajnost. Provala u kancelariju privatnog istražitelja – baš tog istražitelja, ubistvo. Vi momci sa značkama sigurno ne mislite da je to slučajno.“ „To se istražuje. Ne“, dodao je Forest, oslonjen na dovratak dok je Grif radio. „Ne mislimo da je slučajno. Trik je povezati Priveta sa Harlouom, sa Vorenom, sa onim seronjom Foksvortom, sa slučajem u Majamiju od prije pet godina. Svi su izgledi da ga je Harlou ubio, ali moraš da se zapitaš zašto. Šta je to istražitelj znao, ili koga je znao, pošto možda ti izgledi varaju. Možda je tu još neko za koga ne znamo. „To nije utjeha.“ „Nema ničeg utješnom u svemu tome.“ „Ono što se desilo u Majamiju prije pet godina nije gotovo.“ „Nije.“

„Da je Harlou došao do plijena od tog posla, on bi nestao. Možda je taj istražitelj bio posljednja stvar koju je trebao da precrta, pa je sad to i uradio. I zatim nestao.“ Grif je namjestio odstojnike, prešao na sljedeću pločicu. „A ipak, ako je istražitelj znao gdje je plijen, izgleda da bi on nestao.“ „To je slagalica.“ „Brineš se da tom Džimiju Harlouu možda još nedostaju neki dijelovi, i da možda i dalje misli da su kod Šelbi.“ Forest se sagnuo. „Nema puno toga što možemo ovdje da učinimo sem da ga lovimo u lokalu, raspitujemo se, pokazujemo njegovu sliku naokolo. Federalci, oni njuškaju tragove, ali koliko sam ukapirao nema puno toga da se njuška u ovom času. Iskopali su neke nekadašnje Foksvortove saradnike – isto važi i za Harloua i Vorena. Ali ništa iz toga nisu iscijedili. Ili bar ništa što govore nama, lokalnim predstavnicima zakona.“ „Misliš li da ćute o nečemu?“ „Ne mogu da budem siguran, i ne znam zašto bi. Ali nikad se ne zna. Ono što znam jeste da imamo neriješeno ubistvo u Ridžu, a to ne prija nikome od nas. Moja sestra je posred toga, a to ne prija meni, i nikome u stanici. Pazimo na nju, dodatne patrole i tako to. Ali ona ne namjerava da večera sa šerifom niti da provede noć sa Nobijem.“ „Da to namjerava, ja bih završio u zatvoru zbog napada na službeno lice. Pazim na nju, Foreste. Njoj se ne dopada ta terminologija, ali moraće da se pomiri s tim. Biće lakše kada se preseli ovamo.“ Sada je i Forest čučnuo. „Je l’ tako?“ „Naravno da jeste. Ugradio sam novi sigurnosni sistem – muka živa, ali urađeno je. Imam i ovog žestokog psa čuvara.“ Obojica su pogledali ka mjestu gdje je Snikers ležao, hrčući na leđima, sa sve četiri u vazduhu. „Opaka zvijer, taj pas.“ „To se samo odmara između dvije patrole.“ „Aha. Mislim da znaš na šta sam mislio onim ’Je l’ tako?’ za Šelbino doseljenje ovdje, a to nije imalo veze sa bezbjednošću.“ Grif je nastavio da radi. Postavljanje pločica je metodično. Tako da ga taj posao smiruje. „Ne mogu još da pritisnem dugme. Ona bi to osujetila. Seronja ju je uvalio u ozbiljan dug, a ona se iz toga ispetljava brže nego što bi većina ljudi mogla. Ali još to nije očistila, tako da je riječ dana ’postojanost, a pomoćna je ’strpljenje. Jer da, tako je. Želim je ovdje, kraj mene. Želim nju i Kali ovdje sa mnom.“ „Ako s tim tvojim postojanim strpljenjem, sinko, uspiješ da je ubijediš da se preseli ovamo, moja mama će početi da planira svadbu.“ „To je u redu, tek naredna stavka u planu. Mada to može da odloži Šelbin prelazak ovamo.“ Forest nije rekao ništa dok je Grif postavljao naredne odstojnike i pažljivo nanosio još lijepka na pod.

„Da li to razumijem da planiraš da se oženiš mojom sestrom?“ Grif je opet sjeo, promrdao ramena, protrljao vrat „Šta misliš o ovoj sobi?“ Predusretljivo, Forest se ispravio, i napravio turu po spavaćoj sobi. „Lijep prostor, prozori daju lijepo svjetlo, fin vidik. Prokleto velik plakar za jednu pomoćnu spavaću sobu. Ovaj dvosjed pod prozorom je lijep detalj, kao i zasebno kupatilo. S tim pločicama što ih stavljaš trebalo bi da sine.“ „Mislim se da stavim zasebnu kadu ovdje, i stočić za šminkanje sa ovalnim lavaboom ispod. I zamišljam puno prostora za odlaganje koji neće zauzeti mnogo prostora na podu. Viseći ormarić za lijekove iznad tog stočića za šminkanje – još jedan plakar ovdje, ali sa ramom da dobije malo stila. I nešto svjetlucavo sa nekoliko sijalica.“ „Zasebna kada i nešto svjetlucavo? Zvuči ženski.“ „Aha. Svijetla, topla zelena za zidove sobe, a pored svjetla iz kupatila i plafonski ventilator sa lusterom.“ „Svjetlucavo.“ „Tako je. Napraviću mali plakar, sa sve šipkom za vješalice i policama. “ Klimajući glavom, Forest se još jednom osvrnuo, počeo da to sagledava. „Ovu sobu opremaš za Kali.“ „Zelena joj je omiljena boja, rekla mi je. Ta njena opsesija Šrekom, to će proći u nekom času. Ali je to dobra boja za nju, i njenu sobu. Za koju godinu, to što ima zasebno kupatilo će joj biti važno. „A ti si čovjek koji sagledava koju godinu unaprijed.“ „Jesam. Zaljubljen sam u njih obje, a pošto si obučen da zapažaš, ti to već znaš. Kali je već gotova; Šelbi tek treba da nadoknadi zaostatak. Nadoknadiće ga brže, mislim, ako možemo tu gomilu govana koju joj je seronja ostavio da okončamo.“ „Šta ako ga ne nadoknadi?“ „Onda čekam. Ona je ona prava, dakle to je to. A Kali? To dijete uvijek uspije da me ozari. Ona me zaslužuje. Obje me zaslužuju. Ja sam ekstra ulov.“ „Dođavola, Grife, da imaš sise, ja bih te oženio.“ „Eto ti.“ Pošto je uvidio da je došao do faze kada treba da premjeri i isiječe pločice, Grif se digao na noge. „Pravim pauzu, spremam sendvič. Hoćeš jedan?“ „Hvala ti ali imam još neke stvari da obavim, a znatno je bolje da sačekam ostatke kod moje mame kada to obavim.“ „Otpratićemo te. Dođi, Snik. Vrijeme za patrolu.“ Pas je mahnuo repom, nespretno se prevrnuo, pa digao na noge. „Jednog od ovih dana ću sebi da nabavim psa“, rekao je Forest kad su krenuli da silaze, a Snikers je trčkao i gore i dolje. „Oni iz Snikovog okota su otišli, ali sam vidio znak za štenad bigla tamo gdje se ukrštaju Blek Bear i Draj Krik.“ „Nije taj dan još došao. Nisam dovoljno kod kuće, a mislim da šerifa ne bi oduševilo da sa sobom vucaram psa.“ Forest je bacio pogled na bezbjednosni panel u prolazu. „Šta namjeravaš da radiš ako ovaj luksuzni novi bezbjednosni sistem crkne?“ Grif je slegnuo ramenima dok je otvarao ulazna vrata. „Da pozovem tebe – i dohvatim svoja smrt kliješta. Prilično su teška.“ „Pištolj će imati veću težinu nego smrt kliješta, sinko.“

„Nemam ga, ne želim ga.“ „Gradsko dijete.“ Grif je udisao noćni vazduh dok je pas trčao po travnjaku do roba šume gdje je žuborio potok. „Nisam više, ali i dalje ne želim pištolj.“ Pogledao je ka zapadu i slabasnom crvenilu zalazećeg sunca ocrtanom na oblacima koji su se poput dima nadnosili nad planine. „Nikada ovdje nisam imao nevolja. Brinuo sam donekle kada sam imao sav onaj bakar za električnu i vodovodnu instalaciju. To ti je kao zlato, a lako za transport. Ali ništa se nije desilo sem ono jednom, a to je direktno povezano sa onim seronjom.“ Kao i njegov prijatelj, Forest je pogledao ka zapadu, ka boji i oblaku. „Lijepo ti je ovo mjesto, Grife. Lijep je osjećaj, privlačno je, sigurno. Ali je činjenica da nam treba dobrih deset minuta da odgovorimo na tvoj poziv ako do njega dođe. Mogao bi sačmaru da napuniš krupnom solju ako te nešto zabrine.“ „Ostavljam oružje tebi, zamjeniče. Prokleto sam dobar sa smrt kliještima.“ „Kako hoćeš.“ Tako hoću, pomislio je Grif dok je stajao u tišini, puštajući psa da trči i njuška, posmatrajući kako se prve zvijezde treperavo javljaju na nebu koje je poprimilo boju purpurnog pliša. Baš to i radi, radi kako hoće. Zato će otići da napravi taj sendvič, a onda završiti pločice u Kalinom kupatilu. „Ljuljuška na prednjem tremu“, rekao je i sagnuo se da protrlja psa kada je Snikers dotrčao do njega. „Možda ću je sam napraviti. Stvari ti više znače kad ih sam napraviš. Hajde da jedem i mislim o tome.“ Da je znao dok je sjedio u kuhinji, jeo sendvič i ugrubo skicirao ljuljašku da ga neko posmatra kroz dvogled, možda bi se predomislio u pogledu sačmare.

27 Trebalo je vremena da završi sobu koju je namijenio za Kali, da napravi ljuljašku za prednji trem. Ali ga je imao puno pošto se Šelbi upeljala u planove za proslavu vjeridbe. Ili prvenstveno, po onome što je rekla, u zadatak da drži Bici pod kontrolom. Večeri i noći koje nije mogao da provede s njom koristio je da završava projekte po kući i da planira za dalje. Kada su konačno uspjeli da se nađu jedno veče, ona je odbila njegov predlog da izađu na večeru i htjela neformalnu večeru kod njega. Fino, što se njega tiče. Bio je napolju u dvorištu kada je stigla, upravo je kačio gumu za ljuljašku koju je napravio na čvrstoj grani starog američkog oraha. „Vidi ti to!“ doviknula je. „To je nešto na šta će Kali pravo da se zalijepi.“ „Prilično dobro, eh? Gumu sam dobio od tvog djeda.“ Postavio ju je vodoravno, odabrao je pneumatik srednje veličine da odgovara guzi djevojčice, a lanac je provukao kroz baštensko crijevo da zaštiti granu. „Baš je slatko.“ „Hoćeš da je isprobaš?“ „Naravno.“ Pružila mu je veliki termos, nagnula se kada ju je privukao u poljubac. „Šta je tu?“ „Jaka limunada. Recept mog djeda, super stvar.“ Pohitala je do gume, cimnula lanac. „Čvrsta je.“ „I ono zabavno može da bude sigurno“, rekao je i odgurnuo je. Zavalila se, kosa joj je letjela, zasmijala se. „I jeste zabavno. Otkud ti ovo pade na pamet.“ Nije htio da kaže – još – da je zagledao planove za komplete ljuljaški za zadnje dvorište kada je naletio na ovu ideju. „Prosto mi došlo. Imao sam druga – kako li se zvaše? Tim Maknolti – kada sam bio otprilike Kalinog uzrasta. Imao je jednu ovakvu u dvorištu – uspravno postavljenu. Ovako ima više smisla.“ „Obožavam je. A i ona će.“ Kao hipnotisan, pas je sjedio na zemlji, cimao glavom ovamo pa onamo, prateći Šelbin ritam. „Kunem ti se, taj pas je veći nego kad sam ga vidjela prije nekoliko dana.“ „Sljedeći projekat za napolju je kućica za psa. I to velika.“ „Trebaće mu velika.“ Skočila je sa ljuljaške. „Izvini što sam se toliko upetljala u posljednje vrijeme. Imam osjećaj da sam jedva našla jedan minut kada nije trebalo raditi nešto.“

„Znam taj osjećaj. Nema problema. Naši najbolji prijatelji se vjenčavaju. Nije to mala stvar.“ „To će biti u Mejsis Dej Parejd pošto nisam mogla da obuzdam gđu Bici, a to traži svu kreativnost i energiju koju imam. Ona tako brzo skače sa ove proslave do vjenčanja i opet nazad, da mi se glava stalno vrti. Zabila je sebi u glavu da Ema Kejt treba da stigne na ceremoniju – lokacija će tek biti utvrđena – u kočiji za princeze. Bijeli konji i kočija, pošto je Ema Kejt to imala na svom svadbenom spisku kada je imala oko dvanaest godina. Trebalo je dosta truda da je odgovorim od toga.“ „Ema Kejt će ti biti dužnik do kraja života.“ „To je plus. Zašto ne bismo... Oh, Grife, imaš stolicu za ljuljanje na tremu!“ Kad je riječ o tome da se smjesta zalijepi, sada je ona uradila upravo to, obišla krug oko nje dok se duga suknja njene kao trava zelene ljetnje haljine talasala. „Prosto je obožavam! Gdje si je našao ovako divno plavu?“ „Kao tvoje oči.“ Otpratio ju je do trema. „Ofarbao sam je. Ja sam je napravio.“ „Sam si je napravio? Pa naravno.“ Sjela je, nježno se odgurnula nogama. „I savršena je, prosto je savršeno presjediti ovdje neko isprazno popodne ili mirno veče. A bilo bi bolje od savršenog kada bi nam donio dvije duboke čaše i sjeo ovdje sa mnom da probamo tu jaku limunadu. „Odmah se vraćam.“ Kada je pas pokušao da se popne kod nje, ona ga je podigla – a to nije bio lak zadatak. „Zamalo da si prevelik.“ Ali ga je obgrlila rukom, ljuljajući se i razmišljajući da je rijetko gdje vidjela ljepše mjesto. Sve je tako zeleno i zavučeno sa nebom nalik plavoj kupoli prošaranoj bijelim oblacima. Čula je potok, brz i živahan od posljednjih kiša, i uporno, odjekujuće rat-atat-tat djetlića zauzetog negdje iza zelenila kako pruža udaračku pratnju horu ptica. „Zauzeo je moje mjesto“, kazao je Grif kada je donio piće. „Nije htio da bude izostavljen.“ Pomiren sa sudbinom, Grif je sjeo sa druge strane psa, koji je mlatio repom u bezgraničnoj radosti. „Ne postoji bolje mjesto za ljuljašku na tremu.“ Probala je napitak. „Mislim da deka može da bude ponosan na mene.“ „Tako bih rekao.“ „Lako klizi, ali ima snagu. Napravljeno je za pijuckanje. A pijuckanje u toplo veče, na ljuljašci na tremu, je još bolje. Imaš sopstveni rajski vrt ovdje, Grifine.“ „Rajski vrt traži još dosta posla.“ „Da su se Adam i Eva pozabavili radom u vrtu umjesto što su brali jabuke, možda bi još bili tamo. Vrtovi, kuće, životi, to je sve neprestani rad na napretku, zar ne? Ja sam svoj napredak obustavila neko vrijeme, ali sad to nadoknađujem. Ovdje je baš mirno. Svjetlost, ljuljaška, ova vrlo fina limunada. Ti, simpatičan pas. Moraću ono što nije mirno da sklonim s puta, pa nećemo morati više da mislimo na to.“ „Nešto se desilo.“ „Nisam sigurna, ali znam da nisi pričao sa Forestom ovog popodneva.“ „Ne, nisam danas.“ „Nagađam da je znao da dolazim ovamo, pa ću ti ja ispričati. Policija misli da ima nekakvog svjedoka. Za detektiva. Agenti FBI će razgovarati s njim.“

„Šta je vidio?“ „Nisu skroz ubijeđeni da je uopšte vidio nešto, još manje da je to nešto upotrebljivo. Ali je taj čovjek – momak, zapravo – bio u zgradi one noći kada je Privet ubijen. Kaže da je čuo taj prasak. Samo jedan prasak, kao prigušena petarda, rekao je. Nije mislio da je to nešto bitno. Ali se vrijeme uklapa, a sem toga, vidio je kako odlazi onaj za koga misle da je ubica.“ „Harlou?“ „Kažu da nije siguran, ali tvrdi da taj koga je vidio nije bio baš krupan – ni visok ni plećat. Nije imao ni bradu. Kaže da je kosa bila plava – izrazito plava – i da je imao naočare sa debelim, tamnim okvirom. Nosio je tamno odijelo. Kaže da ne može biti baš siguran ni u šta, pa ipak ga je vidio samo na tren – kako odlazi iz zgrade dok je on zatvarao prozor. Vidio ga je kako prelazi ulicu i ulazi u veliki džip.“ „Perika, naočare, brijanje.“ Grif je slegnuo ramenima. „Nakratko, po mraku, teško je reći da li je to bio Harlou ili ne.“ „Sem toga, bio je malo haj u to vrijeme, i na mjestu gdje nije trebalo da bude. Zato i nije ništa rekao dok ga nisu pokupili zbog posjedovanja, i to ne prvi put. Radio je kao pomoćnik fotografa u toj zgradi, a došao je kasno jer je spremao da snimi neki pornić sa strane. Pokušava da se dogovori da ne bi morao u zatvor.“ „Tako da je moguće da to izmišlja da bi sačuvao svoju guzicu.“ „Moguće je, ali je dao tačno vrijeme i čuo taj jedini prasak. Samo jedan. Policija nije saopštila koliko puta je Privet pogođen, koliko je puta pucano. Tako da to treba razmotriti.“ Grif je to razmatrao dok su se njihali na ljuljašci i pijuckali. „Nategnuto je pomisliti da je neko drugi ubio privatnog istražitelja. Isti pištolj, tako su rekli, kao onaj kojim je ubijen Voren. A znamo da je Harlou bio u tom području. Ali hajde da probamo to da nategnemo. Još neko je uključen, neko drugi je unajmio detektiva. Možda neko povezan sa Majami Montviles, ili sa osiguravajućom kompanijom, ili neko s kim je Ričard radio u to vrijeme.“ „To me tjera da se zapitam da li je možda taj neko ubio Ričarda i iscenirao nesreću sa čamcem.“ „To je još nategnutije.“ „Znam, ali on je bio tako riješen da ode, pa se pitam sada da li je to bilo da bi se našao sa nekim, da konačno raskrsti sa nakitom koji je pokrao. Još jedna izdaja, samo je ovog puta on platio ceh.“ „Šta bi radila kada bi ti samo pali šaka milioni u nakitu – koji se više ne traži – a ubila si da ti padne šaka?“ „Pobjegla bih brzo i daleko, ali...“ „Ima još dvoje ljudi koji hoće ono što imaš“, dovršio je Grif. „Pa angažuješ detektiva i kažeš mu da se pozabavi tim. I tobom, Crvena, za slučaj da znaš nešto.“ „Grife, to me tjera da razmislim koliko ljudi sam pustila u onu kuću tamo na sjeveru u onim nedjeljama nakon Ričardove smrti. Možda sam pustila njegovog ubicu – ako takav postoji – unutra da me procijeni, da odnese nešto. Ili o svim onim prilikama kada sam bila van kuće po nekoliko sati. Neko ko je znao mogao je to da uzme, traži naokolo koliko mu volja. Ako je Ričard ostavio nešto što je važno u svemu ovom.“

„Ne znam. Možda ovo činim komplikovanijim nego što jeste.“ „Prilično je rizično pokušati da insceniraš nesreću sa čamcem usred oluje. Zašto ne prosto baciti tijelo – ili ga ostaviti kao ostala?“ „Ne znam.“ Ali je razmatrala to u nedogled. „Mislila sam da bi dobio na vremenu. Ili je to možda bio nesrećan slučaj – ono što je ubilo Ričarda, hoću da kažem. Ostalo se zbivalo odatle. A najprostije je obično tačno“, završila je. „Ričard je poginuo u nesreći. Harlou je ubio ženu i detektiva. A taj svjedok je bio drogiran, i samo je na tren vidio kroz prozor. Prestaću da brinem o tome baš ovog časa. Imamo predivno veče, i koji sat da uživamo u njemu.“ „Možda bi mogla da ostaneš, samo ostaneš opet. Možda ću dobiti još jedan poziv na doručak.“ Ona se nasmiješila, pijuckala. „Slučajno imam torbu sa svim potrebnim za noćenje, za slučaj da budem pozvana.“ „Donijeću je.“ „Hvala ti. Eno je na podu ispred suvozačkog mjesta. Oh, ima i jedno ćebe na sjedištu. Hoćeš li i to da doneseš?“ „Hladno ti je?“ upitao je odlazeći prema autu. „Ima dvadeset sedam, najmanje.“ „Volim tople večeri. Tada se osjećam kao da nikada neću poželjeti da odem unutra, samo da ostanem napolju, posmatram kako se nebo mijenja, svjetlost mijenja, slušam prve noćne ptice kad počne sumrak.“ „Možemo da ostanemo napolju koliko god hoćeš.“ Krenuo je nazad sa torbom i ćebetom. „Vratio sam se na stare dobre šnicle na žaru.“ „To zvuči savršeno. Za poslije.“ Uzela je ćebe od njega, i malo ga cimnula da se raširi. „Kuda li je pas otišao?“ „Oh, odveo sam ga unutra, pomoću vještačke kosti koju sam imao u džepu. Mislim da ćemo ovako svi biti srećniji.“ Ona je položila ćebe na trem, ispravila se, rastresla kosu. Nasmiješila se. „Pošto mislim da je vrijeme da me skineš do gola na tremu.“ Ona ga zapanjuje. Uspaljuje ga. Oduševljava ga. „Je l’ dotle došlo?“ „Mislim da je dotle došlo davno, ali znam da ćeš ti to nadoknaditi.“ „To mogu.“ Spustio je njenu torbu u stranu, povukao je u naručje. Rastegao je to tako da je samo ljubljenje bilo dovoljno da ostane mlitava – klecavih koljena i zamagljenih misli. Umio je da taj susret usana pretvori u dugo, sporo treperenje. Više tinjanje nego eksplozija. Pribijena uz njega, zavedena iako je namjeravala da ona zavodi, dopustila je da je on vodi, pustila da klizi po rijeci utisaka. Klatila se ka njemu, s njim, na starom prednjem tremu sa sunčevom svjetlošću nalik rasutom zlatu i previše mirnoj da bi se i jedan list pomjerio. On je spustio rajsferšlus pozadi na njenoj haljini, uživajući, zadržavajući se na svakom santimetru kože koju je otkrio. Meka kao svila, glatka kao površina jezera. Njegova na dodir. Ćušnuo je bretele sa njenih ramena, pružio sebi užitak da tamo spusti svoje usne. Jača je nego što izgleda, pomislio je. Ramena koja ne bježe od nošenja tereta. Htio je – bilo mu je potrebno – da joj pomogne oko tog tereta.

Za sada, malo je gurnuo haljinu tako da je lagano odlepršala do njenih nogu. Lijepi komadi čipke koju je nosila odslikavali su nježnu zelenu boju haljine. „Kupila sam ih specijalno za ovo.“ Spustila je prste među dojke kada je pogledao u nju. „Ne bih smjela da trošim novac, ali...“ „Vrijedi svaku paru. Odužiću ti se.“ „Računam na to“, rekla je prije nego što su se njegova usta opet spojila sa njenim. Malo snažnije, malo dublje sada tako da je glavu zabacila da prihvati sve što joj nudi, da pruži sve što on traži. Povukao ju je dolje sa sobom tako da su klečali na ćebetu. Usne su im se razdvojile taman dovoljno da ona povuče njegovu majicu preko glave; srele su se opet kada ju je odbacila u stranu. Vrelo tijelo pod njenim rukama, voda i sapun njegovog tuširanja koji su joj zadirkivali čula dok je smještala poljupce u pregib njegovog ramena. A i dalje onaj slabašni, zaostali miris piljevine, koji je podsjeća, kao što je podsjećaju i žuljeviti dlanovi, da on radi rukama. Kratak drhtaj je proletio po njenoj koži, sjurio se u krv kada je otkopčao njen grudnjak. Te radničke ruke su obuhvatile njene dojke, gruba koža njegovih palčeva milovala je njene bradavice, budeći novu žudnju, započinjući oluju u njenom stomaku. Sve u njoj je sada bilo tako puno, tako nježno i već žudno. Ali njegove ruke su nastavile da sviraju po njoj, nalazeći još, budeći još. Položio ju je na leđa, prešao prstom po rubu njenih gaćica, duž one ranjive linije između butine i sredine. Zvuk u njenom grlu, ne baš jecaj, ne baš uzdah. To bi moglo da ga oslobodi. I njegove potrebe su se skupile, ali ih je zadržavao, držao ih, lebdeći dlanom nad čipkom, nabijajući vrelinu pod tankom barijerom dok se njegove ruke nisu otrgle od njega. Dah joj je postao brži, dublji; kapci su se spustili preko magične plave njenih očiju. Njegova na dodir, pomislio je opet. Njegova da je ima. Svukao je tu tanku barijeru i podigao nju, preuzeo je svojim rukama. To je prsnulo kroz nju, grom u oluji, oštro zadovoljstvo, novi bljesak duboke, energične potrebe. Potegla je njegov kaiš, nestrpljiva sada za sve, da uzme, da bude uzeta. On ju je opet privukao da joj pomogne, zatim uzeo njene ruke u svoje da ih primiri dok je skidao svoje pantalone. „Ne žuri.“ Njen dah je bio iskidan, želja jedna luda čežnja, pogledala ga je – i vidjela istu tu želju, istu tu čežnju. „Možda se meni žuri više nego tebi.“ „Hajde da samo zastanemo na minut.“ Držao je njene ruke zarobljene u svojima, opet uzeo njena usta. „Volim te.“ „O, bože, Grife.“ „Moram to da kažem, moram to da čujem. Dok te imam golu na tremu. Volim te. Ne moram da žurim s tim.“ „Ne mogu da obuzdam ono što osjećam, ili šta stvaraš u meni čak i kad nisi tu. Toliko je toga.“ Pritisnula je lice u njegovo rame. „Svega toga je toliko.“

„To pali za sada.“ Pustio je njena leđa da bi mogao da prinese njene ruke, poljubi ih prije nego što ih pusti. „To sve pali.“ Pomjerio se, opet spustio na ćebe tako da je ona ležala na njemu. Zavukao joj je prste u kosu, obožavajući njenu bujnost, nemirne kovrdže i boju. Ona nije imala njegovo strpljenje, ali je pokušala da ga nađe, vodeći ga sada kroz poljubac, puštajući njegove ruke da miluju i mrdaju, osjećajući njegovo srce kako se trza pod njenim usnama. Kada konačno više ništa nije ostalo između njih, ona se podigla na njega, primila ga unutra. Ispunjena. Okružena. Spojena. Pritisnula je ruke preko njegovog srca da bi mogla da osjeća lupanje dok je davala ritam. Polako, borila se da to ostane polako, i otkrila zapanjujući užitak tog laganog ritma. To se valjalo kao more, gradilo sloj po sloj kao oblaci. U vazduhu gustom kao med, po zracima sunca, ona ga je prevela preko tog mora, visoko u te oblake. Držala se, držala, držala tog vrhunca bez daha. Zatim se pustila da je talas odnese. Opet je čula ptice, tihi cvrkut i zvižduke po okolnoj šumi. Čula je čak i najslabije šuštanje najslabijeg vjetra kroz drveće, kao tihi dah, sada kada joj sopstveno srce nije kao čekić lupalo u ušima. I upoznala je čistu, zasićenu radost mlitavog ležanja na tremu, potpuno zadovoljna žena kraj muškarca koga je potpuno zadovoljila. „Pitam se šta bi momak iz ekspresne pošte pomislio kada bi sada dovezao do kuće.“ Šelbi je uspjela da uzdahne. „Očekuješ neku isporuku?“ „Nikad se ne zna. Ne mogu ni da mislim o tome. Ko može da misli?“ „Lijepo je ne misliti. Izgleda da svaki sat svog dana provodim baš mozgajući. Ne mislim kad pjevam, i ne moram da mislim kad počneš da me ljubiš. Valjda je to nalik pjesmi.“ „Ja sam mislio.“ „Mmmmm.“ „Mislio sam da izgledaš kao nekakva planinska boginja.“ Zagušila se od smijeha. „Boginja. Daj, nastavi.“ „Sva ta luda riđa kosa, koža bijela kao mjesec. Tako vitka i snažna, sa očima kao plave sjenke.“ „Pa, to jeste kao pjesma.“ Ganuta, i pomalo nervozna zbog toga, ona se opet prevrnula, oslonila se na njegove grudi. „Ima u tebi poezije, Grifine.“ „To je otprilike sve.“ „To je više nego dovoljno.“ Prstom je prešla duž njegovog obraza. „Ti možeš da budeš bog, sa svim ovim jamicama.“ Sve do drugog obraza. „Suncem prošarana kosa, svi ti fini, fini mišići.“ „Mi smo komplet.“ Nasmijala se, spustila čelo na njegovo. „Koliko je dubok taj tvoj potok ovih dana, Grife?“

„Valjda do pola butine – tvoje butine.“ „To će biti dovoljno. Hajde da se brčkamo u potoku.“ Otvorio je jedno oko, jedno mačje zeleno oko. „Hoćeš da se brčkaš u potoku?‘‘ „Sa tobom, hoću. Možemo time da poboljšamo apetit i da popijemo još po čašu limunade dok zajedno spremamo večeru.“ Prije nego što je mogao da smisli razlog da se usprotivi, ona je ustala, povukla ga za ruku. „I dalje smo goli“, ukazao joj je. „Nema svrhe da kvasimo odjeću, zar ne? Pusti psa napolje“, predložila je, pa otrčala. Boginja, pomislio je. Ili kako se ono zvaše... vila. Mada nije zamišljao da vile imaju tako duge noge. Pustio je psa napolje dok je Šelbi trčala preko njegovog travnjaka, a onda, razmišljajući praktičnije, utrčao u kuću i zgrabio nekoliko peškira. On nije stidljivko – i uvrijedilo bi ga kada bi ga neko tako nazvao. Ali je djelovalo prokleto šašavo gologuz trčati po sopstvenom dvorištu. Prije nego što je stigao do drveća uz obalu, čuo je pljuskanje, smijeh i razdragani lavež psa. Ona formira duge, pomislio je, time što baca vodu uvis tako da kapljice hvataju šareno svjetlo i nakratko blistaju raznim bojama. Pas je pravio krugove, lajao, otplivao malo u dublju vodu pa se otresao u plićaku. Grif je objesio peškire preko grane. „Tako je divno hladna. Možeš ovdje da zabaciš udicu, možda bi uhvatio nešto. Otpratiš potok nizvodno do mjesta gdje se širi i postaje dublji, pa bi mogao da uloviš večeru skoro svako veče.“ „Nikada nisam pecao.“ Uspravila se, gola i očigledno zapanjena. „Nikad u životu?“ „Odrastao sam na periferiji velikog grada, Crvena, većinu vremena sam provodio u urbanim aktivnostima.“ „Moramo to da ispravimo čim nam se ukaže prva prilika. Pecanje ti čini dobro. Ono opušta, a ti si strpljiv čovjek tako da će ti odgovarati. Kakve urbane aktivnosti?“ „Ja?“ Ušao je u vodu, i bila je u pravu, bila je hladna. „Uglavnom sportovi. Košarka zimi, bejzbol ljeti. Nikada nisam igrao američki fudbal. Bio sam mršave građe.“ „Volim bejzbol.“ Sjela je u vodu, pustila da teče preko nje. „Moguće je da bi me tata trampio za drugi model da nije bilo tako. Na kom mjestu si igrao?“ „Malo sam bacao, pokrivao drugu. Draže mi je bilo da igram na drugoj, valjda.“ „Kako to da nisi zaigrao softbol za Rejderse? Ridž ima prilično dobar tim.“ „Možda pokušam dogodine. Ove godine, slobodno vrijeme je za ovu kuću. Zar te ne brine kamenje pod tvojim dupetom, ili da se neka riba zavuče... gdje sam upravo bio?“ Nasmijala se, ispružila nazad dovoljno da uroni kosu u vodu. „Stvarno još uvijek gledaš na stvari kao neko iz grada. Znam nekoliko dobrih virova za kupanje. Treba da ih isprobamo neke noći.“ „Možda ću napraviti jezerce. Mislio sam na bazen, ali to traži puno održavanja, a i ne bi se uklopilo ovdje. A jezerce bi.“ „Možeš to da uradiš?“

„Možda. Nešto o čemu vrijedi razmišljati u budućnosti.“ „Volim da plivam.“ Opuštena, čak i malo sanjiva, vukla je prste po vodi da zamreška vodu. „Krenula sam da učim Kali prije nego što je prohodala. A i imali smo bazen u tom stanu u Atlanti, pa je mogla da pliva preko cijele godine. Kada malo poraste, otići ću na splavarenje sa nekom Klejeovom grupom. Ona ne zna za strah, i to će joj se dopasti. Ali hoću da bude starija bar godinu.“ Nagnula je glavu. „Jesi li probao to?“ „Brze vode? Aha. Uzbudljivo je. Mislio sam da odem opet kada dođu moji roditelji u avgustu.“ Njeni prsti su se zaustavili. „Oh, dolaze u posjetu?“ „Radni odmor – pomagaće mi nedjelju dana oko kuće početkom avgusta. Ima nekih poslova koje bih volio da završim prije njihovog dolaska. I hoću da te upoznaju.“ Od toga su joj živci u stomaku zaigrali. „Hoću da se sami uvjere da ne pretjerujem.“ „Rekao si im za mene?“ Uputio joj je dug pogled. „Šta misliš?“ „Dobro.“ Opet je sjela. Oni živci su sada prešli na energično stepovanje. „Hm. Pa, moja familija ima veliku zabavu u dvorištu početkom avgusta. Ako se vrijeme uklopi i misliš da će tvoji roditelji doći, dobrodošli su.“ „Nadao sam se da ćeš to reći. Da li ti je hladno?“ „Ne.“ Ovo nisu samo živci, pomislila je i kratko pogledala – odjednom joj je bilo nelagodno – preko ramena. „Odjednom sam počela da se tresem, valjda. Pa mi je drago što si donio peškire.“ Ustala je, voda joj se slivala niz tijelo dok je uzimala jedan. „Nisam mislila na sušenje.“ Podigao joj je lice. „Da li ti je problem upoznavanje sa mojim roditeljima?“ „Ne. Osjećam malu nervozu zbog toga, ali to je prirodno, zar ne? To je...“ Zgrbila se, počela da se trese. „Nešto među mojim lopaticama i sada me hvata jeza, a ne mogu da objasnim zašto.“ Umotala je peškir oko tijela, osjetila se malčice bolje. Zato se nagnula ka njemu. „Nervozna sam zbog upoznavanja tvojih roditelja, ali mi je drago što će se to desiti. Mislim da je lijepo što će doći da ti pomognu oko kuće, provesti neko vrijeme s tobom. I mislim da moraju biti dobri ljudi da naprave nekog kao što si ti.“ „Dopašće ti se.“ „Sigurna sam da hoće. Hajdemo unutra, važi? Ne mogu da smirim to žiganje između lopatica.“ Uzeo je drugi peškir, pa njenu ruku. Dvogled ih je pratio kroz drveće, preko travnjaka.

28 Šelbi je pustila majku da je nagovori na tretman lica. Nije to smjela da dopusti, pošto je sada bila skoro gola, opružena na oborenoj stolici ispod ćebeta, i nije imala kuda da pobjegne od Ade Me. „Lijepo je što Grifinovi roditelji dolaze ovog ljeta. Pričala sam kako smo ih upoznali prošle jeseni.“ Pošto je obavila čišćenje, toniranje, nježno guljenje, Ada Me je koristila svoje stvarno spretne prste da nanese debeo sloj maske za regeneraciju. „Divni ljudi, ne bi mogli biti prijatniji. Odnijela sam im korpu paradajza iz moje bašte, pa smo sjeli i popili neki fini čaj na prednjem tremu gdje je njegova mama sredila dio vrta. Pobogu, krčila je, sjekla i čupala ono trnje i gustiš kao žena kojoj je Bog to lično naložio. A tamo je bilo i otrovnog bršljana. Pokazala sam joj kako da počupa onaj korov što narandžasto cvjeta, i da upotrijebi njegov sok kada ti se zakači otrovni bršljan. Pošto je iz Baltimora, nije znala za to. Lijepo smo proćaskale.“ „Odnijela si paradajz da bi bila pozvana da sjediš na tremu.“ „To je komšijski, tako komšije rade. Hoću da kažem da je Natali – tako je ime njegovoj majci – dobra žena. A njegov tata – on je Brenan – fini čovjek, i zgodan. Grif ga voli više od sopstvenog života, kunem ti se. Znaš šta još?“ „Šta još, mama?“ „Mat im je podjednako drag, kao da je njihov, a i Ema Kejt usput. To mi nešto govori o ljudima, to što mogu nekoga da prihvate kao rod rođeni, bilo da je njihove krvi ili nije. Ova maska treba da odstoji neko vrijeme. Srediću ti ruke i noge dok čekamo.“ Šelbi je mogla da joj kaže da se ne trudi, ali niko na svijetu ne trlja stopala kao Ada Me Pomeroj. „Vrijeme ti je za pedikir, malena. I nemoj da mi kažeš da nemaš vremena. Svako ko radi ovdje treba da pokaže svoje proizvode i usluge – znaš šta tvoja baka misli o tome. Trebaju ti lijepi nožni prsti za ljeto, eto šta je. Imamo onu čežnjivu visteriju. Lijepo će se uklopiti sa tvojim očima.“ „U redu, mama.“ Ona će se potruditi da Mejblin ili Lorili uguraju brzi pedikir u svoj program. „Koža ti izgleda predivno, a i ti. To strašno prija mom srcu.“ „Kuvanje kod kuće, stabilan posao i posmatranje kako moja ćerka napreduje.“ „I redovan seks.“ Šelbi je morala da se nasmije. „Valjda se ne može reći da i to ne utiče.“ „Znam da još imaš briga, ali proći će to. Taj tip Džimi Harlou, on je hiljadama kilometara odavde i radi ko zna šta. Mada bih rekla ako ga FBI nije našao, da je otišao nekud van zemlje. Otišao u Francusku.“

Zatvorenih očiju, sa stopalima koje je već zahvatilo blaženstvo, Šelbi se osmijehnula. „Francusku?“ „Prvo mjesto koje mi je palo na pamet. Ali je otišao.“ Stavila je navlake na Šelbina istrljana, namazana i vrlo srećna stopala. I prešla na njene ruke. „Baš kao što je onaj propalitet Arlo Kateri otišao, na možda pet godina u zatvor, čujem. I Melodi Banker. Stižu mi glasine kada izađe iz tog pomodnog mjesta za rehabilitaciju da će se možda preseliti u Noksvil, gdje žive braća gđe Florens.“ „Nije me briga kuda će i šta će. Kunem ti se, imam utisak da su sve te podvale s njene strane bile prije mnogo godina. Teško je povjerovati da je to bilo prije svega nekoliko nedjelja. Pitam se da li neko poput nje, mama, ko ima tako visoko mišljenje o sebi, uviđa da ne ostavlja mnogo traga u životima drugih.“ „Pokušala je da ostavi na tvom.“ „Pa, nije uspjela.“ „Ti praviš nešto od svog života, Šelbi, i ponosimo se tobom.“ „Znam to. To mi pokazujete svakog dana.“ „Kaži mi šta hoćeš, malena. Znam da ti se nešto vrti po glavi. To vidim.“ Opuštena, zanijeta, Šelbi je uzdahnula. „Započela sam neke onlajn kurseve.“ „Znala sam da ima nešto! Kakve kurseve?“ „O uređivanju enterijera. To je samo nekoliko malih kurseva, ali mi dosta dobro ide, i dopada mi se. Mislila sam da odradim još jedan poslije ovih i kad budem mogla to da priuštim, a i kurs poslovanja, takođe. Da steknem iskustvo i obrazovanje.“ „Talentovana si za to. Upiši te druge kurseve, Šelbi En. Tvoj tata i ja ćemo ih platiti.“ „Ja plaćam, mama.“ „Slušaj me sada. Radili smo naporno, tvoj tata i ja, da pošaljemo tvoju braću na koledž. I oni su morali da rade naporno, ali smo glavninu podnijeli mi, jer tako rade roditelji. Radimo ono što možemo. I tebe bismo isto tako poslali na koledž. Na neko vrijeme si otišla drugim putem. Ali ako hoćeš da stekneš više obrazovanja, to mi plaćamo. Ti ćeš tako uraditi za Kali, i ne pokušavaj da me ubjeđuješ u suprotno.“ „Nisam htjela da ti kažem jer sam znala šta ćeš reći.“ „Pitaj svog tatu šta misli, i dobićeš isti odgovor kao od mene. Ne sjediš tu i ne očekuješ da ti mi plaćamo. Radiš, staraš se o svom djetetu i upinješ se... da izbrusiš bogomdani talenat. Ako ne mogu da podržim sopstvenu ćerku, pa, kakva bih to majka bila?“ Kada je otvorila oči, Šelbi je ugledala ono što je već zamišljala. Njenu visoku, ponekad žestoku majku, kako se nadnosi nad njeno lice, sa odlučnim izrazom lica. „Toliko te volim, mama.“ „Bolje da je tako. Možeš da mi otplatiš time što ćeš da osvježiš dnevnu sobu. Sada kada smo toliko toga napravili na spratu, ona mi djeluje nekako umorno.“ „A ti ćeš obraditi tatu time što ćeš reći da mi treba praksa.“ „I steći ćeš je, a ja ću dobiti osvježen izgled te sobe.“ Navukla je rukavice na Šelbine šake, obišla i počela, sporo, divno masiranje vrata. „Sad kad sam te smjestila gdje sam htjela, reći ću ti da, kada Grifovi dođu u posjetu,

moraš da odeš tamo jedno veče, spremiš im večeru. Pokažeš im kako si dobra kuvarica.“ „Mama...“ „Znam da većina žena ne želi drugu ženu u kuhinji.“ Na svoj veseo način, Ada Me je prebrodila prigovore. „Ali će ona biti u posjeti, i raditi pritom. Znam da bih ja voljela da neko spusti dobar obrok pred mene poslije dugog radnog dana. Zar ne cijenim kada ti uradiš za mene?“ „Cijeniš, ali...“ „Treba da napraviš one makarone s povrćem kao što si spremila tati i meni prije neko veče, sa onim super pilećim grudima i dobrim svježim graškom.“ „Mama, dotle je ostalo još dosta nedjelja.“ „Vrijeme teče, gledali mi u sat ili ne.“ „Znam to, i zato sam sredila da proslava vjeridbe Eme Kejt bude ove nedjelje, iako djeluje kao da joj je Mat stavio prsten na ruku prije dva minuta. Toliko toga još treba da uradim, da smislim kako.“ „Voljela bih da mi dopustiš da te častim novom večernjom haljinom za to.“ Već su ovo prolazili, pomislila je Šelbi, i bila je zahvalna, ali bi radije novac potrošila na kurs dizajna i nastavak svog obrazovanja. „Drago mi je što to hoćeš, ali stvarno mi takva haljina ne treba u ovom času, pa bi to bilo razbacivanje na nešto što se samo jednom obuče. A i jurcaću naokolo cijele večeri, provjeravati da sve ide baš kako treba – i obuzdavati gđu Bici, manje-više.“ „Bog je blagoslovio, neko stvarno mora to da radi.“ „A to ću sada u subotu uveče biti ja. Lakše ću to obaviti ako ne budem nosila dugačku haljinu.“ Imala je dosta dugačkih, elegantnih haljina tokom posljednjih nekoliko godina, a njihova prodaja je pomogla da smanji minus u svom računovodstvu. „Misliš li da kosa treba da mi bude podignuta ili puštena?“ upitala je, znajući da time nudi nove pravce za razmišljanje svojoj majci. „Oh! Mama može da ti napravi divnu punđu, a to naglašava tvoje kovrdže umjesto da ih skriva.“ Pošto se Ada Me zahuktala, Šelbi je samo zažmurila i uživala u ostatku tretmana. Čeka je puno posla, i malo vremena u kom to treba da završi. Razmjena e-poruka, pozivi, poruke šefu sale u hotelu odnose puno tog vremena, pošto je šef bio zahvalan što se dogovara s njom, a ne sa „kreativnom i punom entuzijazma majkom“ buduće mlade. Šelbi je jasno vidjela šta tu piše između redova. Čeka je ono što se nada da će biti posljednji dogovor sa cvjećarom prije nego što se spremi konkretna postavka za tu priliku, i još jedan sa Bici. Ali je izdvojila trenutak – sa novom čežnjivom visterijom na noktima – da posjedi na malom popločanom dijelu dvorišta sa svojom bakom na kraju radnog dana. „Ti blistaš, djevojko.“ Šelbi je otpila zaslađeni čaj. „Mama je genije.“ „Ona jeste talentovana, ali je imala fini materijal da na njemu radi. Izgledaš srećno ovih dana, a nema boljeg tretmana za ljepotu. Teško je postići taj sjaj bez sreće.“

„Jesam srećna. Kali divno napreduje, imamo novu bebu u familiji da je kvarimo i moja najbolja prijateljica se udaje. Rad ovdje me je podsjetio koliko volim Ridž. A veliki bonus su i moje Večeri petkom u baru.“ Otpila je još gutljaj. „I nakraju ali ni slučajno posljednje, našla sam momka zbog kog sijam čak i kad nije u blizini. Imala sam ludu sreću, bako. Nekima se druga šansa ukaže prekasno.“ „Ti radiš na svojoj sreći.“ „I ne mislim da stanem uskoro. Sada kada imam taj sjaj, i svi nokti su mi dotjerani, htjela sam da vidim da li imaš vremena da mi napraviš frizuru prije proslave.“ Viola je odmjerila Šelbi preko naočara. „Hoćeš li da me pustiš da je sredim kako ja hoću?“ „Nikada ne preispitujem stručnjaka.“ „Dobro. Imam tu neke ideje. A sad mi kaži šta ti je stvarno na umu?“ Baka ju je oduvijek čitala kao knjigu. „Glavna stvar sada je ta proslava. Znaš li da sam upravo spriječila gđu Bici – a to nije bio mali poduhvat – da u posljednji čas najmi mali gudački orkestar da svira u sali? Samo bog zna šta će ona opet smisliti, pa ćemo morati da odbacimo kada svadba dođe na red.“ „Ona zaista voli svoju ćerku, ali blagoslovena da je, oduvijek je imala sulude ideje koje ne odgovaraju Emi Kejt ništa više nego što bi Bicine cipele broj trideset osam. Ali ima tu još neka bitna tema, Šelbi. Vidim to.“ „Stvarno hoću tvoje mišljenje i savjet. Ja samo... samo sam vrlo zahvalna što mogu da radim ovdje, bako, ne samo jer mi treba posao, već i što mi je to pomoglo da se vratim. Pomoglo mi je da ovdje opet osjetim neke stvari. Hoću da znaš koliko sam ti zahvalna.“ „Ako si mislila na neki drugi posao, Šelbi, to me neće onespokojiti. Nikada nisam ni mislila da je tvoje angažovanje ovdje nešto trajno. A da vodiš ovaj salon ti ne bi odgovaralo ništa više nego Bicine cipele. Na šta ciljaš?“ „Nije još došlo dotle. Vjerovatno neće još šest mjeseci. Možda i više – vjerovatno više“, dodala je. „Započela sam nekoliko onlajn kurseva, o dekoraciji.“ „Za to imaš smisla kao što Ada Me ima za kožu. Nekada sam mislila da ćeš steći slavu i bogatstvo svojim glasom – pa taj svoj smisao za dekorisanje upotrijebiti na velike kuće koje ćeš posjedovati.“ „Nisam voljna da uložim onoliko truda koliko zahtijeva muzička karijera. Te večeri, turneje, zatim... pa, da se koncentrišem opet na to. To prosto više nije za mene, za ovu koja sam sada. Tu ne dobijam drugu priliku – prvu sam proćerdala, i ne pokušavam da nađem novu.“ „Život je samo neprestani niz odluka. Jednu donosiš sada.“ „Mislim da bih mogla da sagradim nešto za sebe i Kali, bako.“ Zakrivljenih usana i sa pronicljivim pogledom, Viola je klimnula glavom. „Ti tražiš karijeru. Ne zaposlenje, već struku.“ „Tako je. Stvarno mi dobro idu ti kursevi, a uzeću još neke – i o vođenju poslova.“ Kada je ponovo klimnula glavom, Violin osmijeh je postao širi. „To imaš u krvi, ali obrazovanje tu pomaže.“ „Neću da žurim s tim. Pomogla sam Gili oko spavaće sobe, i Emi Kejt nekim idejama za njen stan, tek da vidim mogu li da radim sa prostorom drugih ljudi, i

njihovim potrebama. Sada mama hoće da joj pomognem da osvježi dnevnu sobu. Ne znam šta će tata misliti o tome.“ Viola je osmijehom odgovorila na Šelbin osmijeh. „Muškarci po pravilu ne vole promjene, ali se naviknu.“ Sada već u punom zanosu – niko ne zna kako se od nule pokreće posao kao Viola Makni Donahju – Šelbi se nagnula naprijed u stolici. „Imam takve ideje za Grifovu kuću. Ponekad se ugrizem za jezik jer je to njegova kuća, a on je i sam tako pametan i vješt u tome.” „Svako pametan i vješt cijeni još par očiju, još jedan ugao posmatranja.“ „Pa, ponekad se ne ugrizem za jezik na vrijeme, a to ga nije iznerviralo. U svakom slučaju, završiću te kurseve, steći kvalifikaciju, a onda ću da pokrenem mali biznis. Moram da nastavim da radim da bih izdržavala sebe i Kali, i isplatila onaj prokleti dug u cjelosti. Ideja je da počnem od malog, kao što si ti uradila – a i deka. Da polako i postojano dograđujem. Misliš li da sam odabrala dobar pravac?“ „Da li te to čini srećnom?“ Viola je podigla prst, pa lupila njim o sto. „Nemoj da radiš ispod cijene jer te posao usrećuje, Šelbi. Dovoljno je gadno ići svakog dana na posao i zamajavati se sa gazdom kada te posao ne čini srećnom. Ali kada je to tvoje, sve zavisi od tebe. Ako te ne usrećuje, bolje uzmi ček i prepusti nekom drugom da razbija glavu.“ „Upravo zbog toga sam htjela da popričam sa tobom prije nego što preduzmem previše koraka. To me čini srećnom, bako. Učinilo me tako srećnom što sam odradila samo te sitnice za Gili i Emu Kejt, što sam vidjela koliko su zadovoljne, što znam da mogu da sagledam šta one hoće i šta će im se dopasti. I osjećala sam se tako šašavo srećno kada je Grif upotrljebio farbu koju sam odabrala za prednju sobu, i kada je kupio ofarbanu škrinju koju sam vidjela u Artful Ridžu – lijepo je što se sada tamo može otići – a samo sam pomenula kako bi lijepo izgledala pored njegovog kreveta. I izgleda.“ „Onda uradi to. Radi ono što te usrećuje.“ Nakon dugog uzdaha, Šelbi se uspravila u stolici. „Idem korak naprijed, kao sa kursevima, a onda ću dva unazad. Makar u svojoj glavi. Mislila sam da će me Ričard usrećiti.“ „Napravila si grešku“, neuvijeno je rekla Viola. „I to ti neće biti posljednja dok ne završiš sa ovim svijetom. Neće ako ti se posreći da proživiš dug, ispunjen, zanimljiv život.“ „Mogu da se nadam da je ta veća od svih koje ću napraviti.“ Dohvatila je Violinu ruku. „Hoćeš li da mi pomogneš? Ne mislim sa novcem koji će mi biti potreban da počnem. Hoću da kažem, kada budem spremna da krenem sa tim, mogu li da ti postavim pola miliona pitanja koliko ću ih sigurno imati?“ „Uvrijedila bi me da me ne pitaš. Imam glavu za biznis, a ima i tvoj djed. Ko misliš da je pomogao tvom tati oko poslovne strane njegove ordinacije?“ „Shvatila bih da sam ikad pomislila na to. Računam na tebe.“ „A ja računam na tebe. Pazi, neki zgodan muškarac nam dolazi u posjetu.“ „Gđo Vi.“ Mat je prišao stolu, sagnuo se da je poljubi u obraz. „Izvinite što sam štrokav. Upravo smo završili za danas u Butlegersu.“ „I kako to napreduje?“

„Upravo smo završili prvu fazu, spremni smo sutra za inspektora. Kako si ti, Šelbi?“ „Dobro sam, hvala. Mogu da ti donesem nešto hladno da popiješ, zar ne?“ Podigao je flašu koju je nosio. „Imam ovdje nešto bezalkoholno, treba da vozim.“ „Onda čaša sa ledom.“ „Pravim muškarcima ne treba čaša.“ Namignuo je, pa potegao pravo iz flaše. „Ema Kejt je pomenula da hoćeš da razgovaraš sa mnom. Samo sa mnom.“ Podigao je obrvu i natjerao je da se nasmije. „Hoću, ali te nisam očekivala ovako rano. Puno toga ti se zbiva.“ „A i tebi. Čujem da si upravo otjerala gudački orkestar. Smatraj da sam ti zahvalan do groba.“ „Ti sjedi“, rekla mu je Viola. „Uzmi moju stolicu“, dodala je ustajući. „Sad ću da odvučem ove svoje umorne noge kući, i popijem nešto žešće od čaja. I lijepo se ponašaj sa mojom djevojkom, Metju.“ „Da, gospo.“ „Vidimo se sutra, bako. Pozdravi deku.“ „I on tebe pozdravlja“, rekla je Viola odlazeći. „Ima li još nešto što treba da znam o tome – sada kad smo izbjegli violinčelo?“ Mat je sjeo, opružio noge. Uzdahnuo. „Pobogu, stvarno je lijep osjećaj ovako.“ „Čovjeka koji radi tako naporno kao ti treba Voni da izmasira svake nedjelje. Da ostane otkočen i zdrav.“ „Ema Kejt vječito priča istu stvar za jogu. Ja bih radije masažu nego da uvijam svoje tijelo u perecu.“ A i vjerovatno bi sada bio radije kod kuće nego što sjedi ovdje i čeka da ona pređe na stvar. „Nisam očekivala da o ovome pričam sa tobom prije proslave pa se nisam dobro spremila za to. Upravo sam baki pričala o tome. Ona i moja mama su jedini kojima sam nešto rekla.“ „Znači, nije riječ o proslavi.“ „Ne, nije o tome. Proslava će biti savršena, ne brini. Već...“ Ispustila je dah. „Počela sam neke kurseve“, započela je i onda mu to objasnila. „Grif kaže da imaš oko za to. Ne možeš uvijek vjerovati čovjeku kome su zvjezdice u očima, ali i sam imam za uzorak ono što si napravila kod nas. A koštalo je manje od dvije stotke.“ „To je pretežno bila upotreba onog što već imaš na drugi način.“ „Izgleda bolje. Svježije. A ideja da se matiraju i urame heklane šustikle njene prabake? Nije mi se baš dopadala – djelovalo je suviše djevojački, suviše kitnjasto, kada mi je rekla. Ali super izgledaju.“ „Oh, to je završeno?“ „Podigla ih je sinoć i okačili smo ih tamo gdje si rekla. Mada mi se to nije dopadalo – a sada mi se dopada – onaj izraz lica Eme Kejt kada su postavljene bio bi više nego dovoljan.“ „Baš mi je drago što je ta ideja upalila, zbog vas oboje.“ „Sada je svrbi da uradi nešto i sa ostatkom stana – mogao bih da ti zahvalim za to, ali to bi bila laž. Pokušavam da je ubijedim da odloži to pošto idemo da gledamo jedan plac u nedjelju popodne.“

„Našao si nešto? Gdje?“ „Maltene kamenom da dobaciš sa Grifovog imanja. Malo manje od tri jutra, pa nije onoliki plac kao njegov, ali tuda protiče onaj isti potok.“ „Sigurna sam da je lijepo. Nisam ni mislila da svi hoćete da se odselite tako daleko od grada.“ „Ema Kejt je malo nervozna oko toga, ali mislim da će promijeniti mišljenje kad vidi taj plac. Možda možeš da sačuvaš svoje ideje za vrijeme kad počnem da zidam.“ „Zapravo... htjela sam da te pitam – samo tebe, Mate, ne Grifa, ne Emu Kejt – ako misliš, kada jednom steknem kvalifikaciju, da je u redu da me angažuješ, ako to djeluje ispravno i posao to traži. Ili tek da pomeneš moje ime klijentu koji možda pomišlja da angažuje dekoratera. Imam svoja dva projekta sa kursa upravo ovdje u telefonu.“ Izvadila ga je iz džepa. „Teško je uočiti detalje na telefonu, ali ćeš vidjeti da li misliš da bi to sve zajedno upalilo.“ „Ništa nisi rekla Grifu?“ „Ne.“ Kada je našla projekte, pružila je telefon Matu. „On će pristati jer ne želi da me odbije, a to važi i za Emu Kejt. A ne tražim to, neću tako da uđem u ovo. Dajem ti riječ, ako ovo ne izgleda kao nešto što ćeš sa zadovoljstvom da uradiš, ni riječ neću reći ni njemu ni Emi Kejt o tome. Ne želim da se osjećaš kao da sam te na silu ugurala u nešto.“ Udahnula je dok je on proučavao projekat, a onda promijenio ekran da pogleda drugi. „Tvoj rad, tvoj i Grifov, tako je dobar. A tvoja reputacija, mada ovdje i nisi dugo – ne po mjerilima Ridža – već je solidna. Mislim da bih mogla da doprinesem tome. Kao spoljni konsultant.“ Kratko je podigao pogled na nju, pa se opet zagledao u telefon. „Ti si ovo uradila?“ „Jesam. Postoje i pisani projekti, ali...“ „Dobri su, Šelbi. Stvarno dobri.“ „Iskreno?“ „Iskreno i ozbiljno. Grif uglavnom radi sve vezano za dizajn što se tiče naših poslova, pa zađe i u dekorisanje ako klijent hoće neke smjernice. Treba ovo da pokažeš njemu.“ „Hoću, ali ne želim da mu pokazujem uz pomisao da će se osjećati obaveznim da...“ „Pokaži mu“, prekinuo ju je Mat „Mi smo tim, i kada donosimo odluke moramo obojica da ih podržimo, moramo da se složimo. Zato ne mogu da ti potvrdim dok on ne vidi ove projekte. Ono što mogu da ti kažem jeste da kada budem sa njim razgovarao o tome, nakon što ih vidi, ja glasam za.“ „Stvarno? Ozbiljno to misliš? Ti... sačekaj.“ Nagnula se naprijed. „Pogledaj ovdje“, rekla je pokazujući svoje oči. „Da li to meni činiš uslugu?“ „Aha. Mislim da će ovo činiti svima nama.“ „Svima nama.“ Opet je sjela. „Hvala ti. Pokazaću mu. Trebaće mi vremena da steknem tu kvalifikaciju, smislim biznis plan, ali kada znam da ćeš me preporučiti odmah mi je laknulo. „Ima li šanse da ponešto uradiš i prije nego što pokreneš biznis?“ „Nisam završila ni prvi kurs.“

„Tanzi već izluđuje Derika. Uzorci boja, isječene stranice sa lusterima, uzorci poda, još slika. A mi smo tek počeli. Ako bi ti radila sa njom, to bi mi dalo neke smjernice – ona ima dobre ideje, ali su one rasute na sve strane u ovom času, i pomiješane sa idejama za dječju sobu. A to bi i njemu dalo prostora da diše. Zadužila bi ga.“ „Biće mi drago da pomognem ako on hoće.” „Dogovoreno. Ti i Derik možete da dogovorite tvoj honorar.“ „Oh, neću njemu da naplatim za...“ Uz odmahivanje glavom, pružio joj je njen telefon. „To nije dobar biznis plan.“ Huknula je. „Nije, znači?“ „Znaš li koliko je prijatelja, rođaka, usputnih poznanika potpunih neznanaca htjelo da im ja ili Grif i ja napravimo platformu, ofarbamo kuću, stavimo nove pločice, rasturimo i napravimo kuhinju kada smo počinjali?“ „Ne.“ „Ne znam ni ja, jer ih je bilo toliko da se nisu dali prebrojati. Poslušaj savjet nekoga ko je prošao kroz to, radio to, i neće raditi to u budućnosti. Ako Tanzi želi da dobije tvoje mišljenje o kolijevkama ili boji za dječju sobu, onako između dvije drugarice, to je jedno. Ali ovo je širenje njihovog posla. Zaradićeš svoj honorar.“ „U redu, ako me hoće.“ „Pozvaću Derika. Ako je zainteresovan, daće ti do znanja. Moram da krenem.“ „I ja.“ Ustala je kad i on. „Mama je uzela Kali, ali se sigurno pitaju gdje sam do sada. Hvala ti, Mate.“ Zagrlila ga je, još jednom ga stegla. „Sačuvaj jedan ples za mene u subotu uveče.“ „Apsolutno. Pokaži Grifu te projekte sa kursa“, ponovio je. „Hoću, prvom prilikom.“ Vratila se unutra. Još je bilo nekih mušterija – dvije žene koje su koristile sobu za relaksaciju poslije tretmana, još dvije koje su došle zbog frizure poslije svog radnog dana. Ali Šelbin radni dan je bio završen. Uzela je tašnu, pozdravila se sa svima, pa izašla. I neočekivano u Grifov zagrljaj. Poljubac ju je zatekao nespremnu, što se moglo pripisati tome što joj se vrtilo u glavi. „Ćao“, rekao je. „Ćao.“ „Vidio sam tvoj kombi pa sam došao da te ulovim.“ „Samo sam...“ Vrtoglavica je nestala kada je spazila Kristal, njenu mušteriju i djevojku koja šamponira koja je ostala duže da bi počistila, sve sa licem priljubljenim ma izlog. Kristal je samo spustila ruku preko srca kada joj je Šelbi mahnula da se sklone. „Mi smo najvažnija večerašnja predstava.“ Grif se samo nacerio, mahnuo ženama dok ga je Šelbi vukla prema kombiju. „Radila si do kasno?“ „Zapravo, morala sam da razgovaram sa bakom, a onda sam imala kratak randevu sa Matom.“ „Randevu u Ridžu. Da li treba da ga zviznem?“

„Ne ovog puta. Znaš, ima nešto o čemu bih voljela da popričam sa tobom, i nešto što bih htjela da ti pokažem.“ „U vezi sa velikom proslavom?“ „Ne. Zašto ne pođeš kući sa mnom, dođeš na večeru? Mami i tati bi bilo drago da te vide. A Kali bi bila oduševljena.“ „Tri riđokose, doktor i džabe klopa. Bio bih lud da odbijem.“ I dalje je gledao u svoju prljavu majicu, prašnjave pantalone. „Ali danas smo radili prljav posao, a nisam imao vremena da se sredim.“ „Možeš da se opereš kod kuće, a ješćemo napolju. Često to radimo po ovakvom vremenu.“ „Onda ću biti odmah iza tebe.“ „Samo ću javiti mami da dolaziš, da je ne zatekneš bez ruža na usnama.“ Još dok je uzimala telefon, stigao je signal za poruku. „Tvoja mama?“ upitao je Grif dok je čitala. „Ne. Od Derika.“ Poruka je glasila samo: Da, molim te, da. Spasi me od dekoraterskog pakla. „Nešto o čemu ćemo pričati.“ Otišla je do vozačkih vrata. „Šta još radiš u gradu?“ „Izgleda da sam čekao tebe.“ To ju je natjeralo da se osmijehne. Čitav prokleti dan ju je tjerao da se osmijehne.Robustni džip je polako prolazio dok je ulazila u kombi. Jedva da je i pogledala prema njemu, ali vjerovatno i ne bi prepoznala vozača. Opet je promijenio izgled. Dok je ona vozila ka kući, on je otišao u brda. On zna šta je isplanirao da uradi i kada, pa je bio zadovoljan što je ono što je započeo u Majamiju skoro završeno.

29 Kada je Grif ušao u Violin salon u subotu, Snikers je postao glavna zvijezda. Žene – frizerke, mušterije, tehničarke – su se saginjale i ispuštale oooh nad njim, trljale mu stomak, milovale ga po učima, i uopšte slale psa u sevdah. On se u mislima vratio u rane dvadesete kada je tražio način kako da upoznaje žene. Trebalo je da uzme štene u najam. Došao je – uprkos svom protestu, a po naređenju Eme Kejt – da ga ošišaju. Mrzi šišanje, ali se malo uplašio oštrine sa kojim mu je to naredila. „Treba ti šišanje“ izjavila je Viola i njegova ramena su se pogrbila. „Ema Kejt je rekla da moram, ali ako imate puno posla, onda...“ „Niko nije u mojoj stolici u ovom času. Dođi ovdje, Grifine, i sjedi.“ Kučence je istog časa spustilo dupe i djelovalo zadovoljno sobom. A žene su u horu ispustile auuuu! „Muškarac mora da bude lijepo dotjeran za proslavu vjeridbe najboljeg druga.“ Viola je prstom pokazala svoju stolicu. „Budi dobar kao tvoj pas.“ „Samo, znate, malčice.“ Mada bi mu bilo draže da je bilo gdje drugdje, Grif je sjeo. „Da li sam te ikad unakazila?“ „Ne, gospo.“ Navukla mu je ogrtač, dohvatila bocu spreja da mu navlaži kosu. „Lijepu kosu imaš, Grifine. Pobrinuću se da pripaziš na nju. Pretpostavljam da si se istraumirao kod brice kao dječak.“ „Stavili su tamo klovna — jednog od onih sa šašavim perikama. Bilo je gadno. Stvarno gadno. Da li ste ikada pročitali To? Knjigu Stivena Kinga? E, ta vrsta klovna.“ „Ovdje nema nikakvih klovnova.“ Uživajući, protrljala mu je obraz. „Momče, tebi treba brijanje.“ „Aha. Pobrinuću se za to kasnije.“ „Ja ću te obrijati.“ Kada mu je pogled postao uspaničen, ona se samo smiješila. „Da li te je ikada neka žena dobro, svojski obrijala ljudskim brijačem?“ „Nije.“ „Onda te čeka uživanje.“ Podesila je stolicu, uzela makaze. „Nisi pitao gdje je Šelbi.“ „Računao sam da ćete mi vi reći.“ „Ona je pozadi. Imamo grupu od šest žena, prijateljice još od koledža. One zajedno provode produženi vikend, odsjedaju u velikom hotelu. Divno je imati prijatelje do groba. Ti to imaš sa Matom.“ „Aha, tako je.“

Ona je nastavljala neobavezno ćaskanje dok je male čuperke hvatala među prste, sjekla. Da ga opusti, znao je. Na svaka dva-tri mjeseca kada bi ubijedio sebe da ode na šišanje – ili bio odguran tamo – ona je radila isto. Voli da je gleda kako to radi – brzi, znalački, precizni pokreti, ono kako odmjerava gdje sječe dok priča s njim ili dijeli naredbe, odgovara na pitanja. Može da vodi pet konverzacija istovremeno. On to smatra rijetkom vještinom. „Ona će biti divna cijelog života.“ „Šelbi?“ Viola je srela njegov pogled u ogledalu, nasmiješila se. „Sačekaj da je vidiš večeras. Ona treba uskoro da ode odavde, sredi Kali, pa da se vrati ovamo da joj podignem kosu. Već to vidim u mislima.“ „Nećete da je ispravljate, je l’ tako?“ „Ni malčice. Kaže da treba da stigne u hotel rano, pa nećeš moći da je dovedeš, a to je šteta jer vjerujem da bi ulazak vas kao para bio zapažen. Lorili, skoro sam gotova ovdje. Hoćeš li da mi ugriješ peškir da obrijem Grifa?“ „Naravno, gđo Vi.“ „Stvarno ne morate da...“ „Grifine Lote, kako ćeš me nagovoriti da ostavim muža s kojim sam skoro pedeset godina i pobjegnem sa tobom ako mi ne vjeruješ da ti neću presjeći grkljan?“ I tako je on završio zavaljen u stolicu, sa vlažnim toplim peškirom koji mu je pokrivao lice – sem nosa. Morao je da prizna, osjećaj je bio divan – dok nije čuo zvuk oštrenja britve. „Još koristim brijač mog pradjeda“, rekla je razgovorljivo. „Uglavnom iz sentimentalnih razloga. On ga je proslijedio mom djedu, a on me je naučio kako da obrijem muškarca.“ Stvarno je osjećao kako njegova adamova jabučica pokušava da se skupi. „Kada ste to radili posljednji put?“ „Brijem Džeksona skoro svake nedjelje.“ Nagnula se bliže. „To smatramo predigrom.“ Kada se on zagušio, sklonila je peškir. „Mi nećemo misliti na to jer ti te stvari smišljaš sa mojom unukom. Sem toga, brijala sam majora Hagertija svake subote ujutro – prije nego što se penzionisao i preselio u Tampu na Floridi. Sada nam je major žensko.“ Nasula je ulje na ruke, protrljala ih, a onda ga nanijela na njegovo lice. „Ovo će sada da ti smekša bradu, i stvori lijep sloj između tvog lica, kreme i oštrice. A i lijepo miriše.“ „To ne zvuči kao brijanje vašeg djeda.“ „Moraš da ideš ukorak s vremenom.“ Žustro je nanijela debeo sloj kreme za brijanje na njegovo lice, vrat, koristeći široku, zdepastu četku. „Da se vratim na to, ne brijem majora u današnje vrijeme. Ali postoje jedan ili dvojica koji vole dobrog bricu i redovno dolaze. Ostali idu na brijanje kod Lestera. On vječito priča o odlasku u penziju, ali nikako da ode. Proširiću svoje usluge na gospodu.“ „Uvijek nešto smišljate.“ „Oh, tako je, Grifine.“ Njen pogled je kliznuo prema brijaču sa sedefnom drškom, pa otišao dalje.

„Ono što radiš“, nastavila je, „jeste da praviš kratke zamahe, niz dlaku. A onda, ako hoćeš dobro, glatko brijanje kakvo ćeš od mene dobiti danas, ideš opet, uz dlaku.“ Nježno je palcem povukla i zategla kožu ispod njegovog zulufa. „Ne osjećaš jak pritisak, je l’ tako? Moraš oštricu da pustiš da radi. Ako ti treba pritisak, znači da sječivo treba bolje naoštriti.“ Radila je metodično, ne prestajući da priča. On se opustio, uglavnom, čak i kada je osjetio oštricu na vratu. „Hoćeš li da se oženiš mojom djevojčicom, Grifine?“ Otvorio je oči, pogledao u njene. Vidio je da je to zabavlja. „Čim bude spremna.“ „To je lijep odgovor. Naučila sam je da obrije muškarca.“ „Stvarno?“ „Možda je ispala iz štosa, ali ima dobru ruku za to. A kad je o tome riječ, evo nje. On se plašio da se mrdne, mogao je da pomjeri samo pogled. Čuo je da se pas uzrujao, čuo njen glas. Čuo njen smijeh. „Utonuo si u bezdan“, promrmljala je Viola. „Tako kažu pjesnici. Utonuo si u bezdan, Grifine.“ „A i dalje tonem.“ „Opa, vidi ti ovo! Nisam znala da odlaziš kod brice na brijanje, Grife.“ „Ovo mi je prvi put.“ Šelbi je sa dva prsta prešla preko njegovog lijevog obraza. „Mmmm. Fantastično glatko.“ „Predigra“, opet je rekla Viola i natjerala Šelbi da cikne. „To te stvarno natjera da se zamisliš, zar ne? Bako, žao mi je, ali moram da idem. Dobila sam SOS poziv iz hotela jer se izgleda gđa Bici pojavila tamo iako je obećala da neće. Sada treba da ugasim nekoliko malih požara prije nego što ih ona pretvori u velike.“ „Idi pravo tamo. Rekla sam ti da uzmeš slobodan dan.“ „Mislila sam da će ona biti zauzeta baš ovdje. Imala je zakazano, za frizuru i nokte. Moram da nju sklonim s puta, izgladim stvari i vratim se ovdje za manje od pola sata do odem po djevojke. Obećala sam da ću ih odvesti na čitalački čas, a Trejsi ima nešto u planu. Suzana ima zakazano kod zubara. Ne mogu da pustim da gđa Bici radi po svom sada, a ne bih da razočaram Kali i Čelsi.“ „Ja ću to.“ Šelbi je potapšala Grifa po ramenu prije nego što je pohitala do prijemnog pulta po tašnu. „Ne sumnjam da si dobar u gašenju požara, ali...“ „Ne, ne gđa Bici. Ja ću pokupiti djecu, odvesti ih na čitalački čas.“ Kao i kučence, to je proizvelo horsko auuu od prisutnih. „Grife, pričam o dvoje četvorogodišnjaka.“ „Ukapirao sam.“ „A zar te ne čeka posao?“ „Mat je zapalio – on i Ema Kejt su uspjeli da uguraju termin i pogledaju ono mjesto za vjenčanje.“ „Koje mjesto?“ „Nemam pojma. Neko mjesto za svadbe. Uradio sam otprilike sve što sam mogao sam negdje do tri, kada treba da nam stigne još materijala.“

„Od mene se očekuje da djevojke odvedem do gđe Suzane oko tri. Ostaće tamo na spavanju.“ „Eto ti. Ja ću ih pokupiti, odvesti ih da slušaju priče. Možemo da se zamlaćujemo u parku ili negdje jedan sat, ili tako nekako, ako se ne vratiš. Odvešću ih i vratiti se kada stigne materijal. Možeš da uzmeš moj kamionet. Ja ću uzeti tvoj kombi.“ „Nisam sigurna da li će Trejsi biti pravo ako ti odvedeš djevojčice.“ „Oh,neće joj ništa smetati, Šelbi.“ Viola je odbacila tu primjedbu. „Ona je razumna djevojka, zna Grifa, i zna da danas imaš svega preko glave.“ „U pravu si. Već mi se vrti u glavi.“ Izvukla je ključeve iz džepa u tašni. „Hvala ti, Grife. Vratiću se što prije mogu.“ „Ne žuri. Ako se ne vratiš do tri, samo ću dati Kali pištolj za eksere, a Čelsi električnu testeru. To će ih zaokupiti.“ „Baš si me utješio.“ „Ključevi su u mom prednjem desnom džepu.“ Izvila je obrve. „Samo hoćeš da ti ruku zavučem u džep.“ „Nisam pomišljao na tu opciju kada sam ih tamo stavio, ali mi se sviđa.“ Zavukla je ruku u džep, uzela ključeve. „Hvala ti“, rekla je opet, poljubila ga, opet rekla mmmm. „Svi se pomolite za mene“, doviknula je žureći ka vratima.Grif se skrasio u prodavnici Randevu Buks, gdje je očigledno jednom mjesečno održavan čitalački čas za predškolce. A ko ne voli čitalački čas? pitao se, oslonjen o jedan raf sa čašom ledene kafe dok je desetak klinaca sjedilo u krugu, slušajući priču o jednom dječaku i mladom zmaju sa ranjenim krilom. Poznaje gđu Darlin – penzionisanu učiteljicu koja skraćeno radi u knjižari. On i Mat su napravili mali dodatak na njenoj kući prethodne jeseni, stvarajući joj ugodnu sobu za čitanje. Zaslužuje je, pomislio je. Čita stvarno, stvarno dobro, mijenja glas, dodaje u pravoj mjeri tugu, radost, iznenađenje i čuđenje. Potpuno je zaokupila pažnju djece. A i on sam je bio prilično zainteresovan šta će se desiti sa Tadeusom i njegovim zmajem Gromelom. Negdje duboko u radnji, neka beba je zaplakala. Čuo je ženski glas koji je tiho tješio bebu, a zatim korake, kada je počela da korača naprijed-nazad, i plakanje je prestalo. Sunce je dopiralo u izlog, kroz staklena ulazna vrata, formiralo četvrtaste oblike na starom drvenom patosu. Oblik se promijenio kada su se vrata otvorila; začulo se zvonce, pa se oblik vratio na svoje mjesto. Ponovo se promijenio kada je neka sjenka prešla preko njega. Jedva da je zapazio muškarca više od toga – samo sjenku koja je nakratko promijenila onaj oblik. Zatim se priča završila i Kali je dotrčala pravo do njega. „Da li si čuo? Jesi li? Gromelu se krilo oporavilo i Tadeuš je uspio da ga zadrži! Voljela bih da imam zmaja.“ „I ja.“ Sagnuo se da uhvati Kali za ruku. „Možemo li da dobijemo knjigu?“ raspitivala se Kali. „O Tadeušu i Gromelu?“ „Naravno. A onda kažem da uzmemo sladoled i odemo u park.“

Uzeli su tu knjigu, a pošto se ispostavilo da je već izašla i druga avantura, kupio je djevojčicama i tu novu, pa onda sladoled čiji su se potoci jagode slivali brže nego što su djevojčice stizale da poližu. Iskoristio je česmu u parku da sredi ljepljive ruke prije nego što su istrošili sladoled time što je jurio djevojčice naokolo, uz veliku igraonicu i niz nju. Kada se sručio, glumeći da je poražen, djevojčice su u krug trčale oko njega. Kali je povukla Čelsinu ruku da se udalje nekoliko koraka, pa su počeleda šapuću. „Kakva je to tajna?“ „Čelsi kaže da dječaci treba da pitaju.“ Sjeo je i prekrstio noge. „Šta da pitaju?“ Još šaputanja, a zatim je Kali tipično ženski mahnula glavom i prišla mu. „Mogu da pitam ako hoću.“ „Okej.“ „Možemo li da se vjenčamo? Možemo da živimo u tvojoj kući, a može i mama da dođe. Jer te volim.“ „Opa. Volim i ja tebe.“ „Pa možemo da se vjenčamo kao Ema Kejt i Mat, i možemo svi da živimo u tvojoj kući sa Snikersom. Srećno do kraja života.“ Zatečen, privukao ju je. „Daj da poradim na tome.“ „Nemaš ono što golica“, rekla je, trljajući njegov obraz. „Nemam danas.“ „Volim golicanje.“ Opet ju je privukao. Utonuo u bezdan, pomislio je. „Biće ga opet.“ Začuo je svoj telefon i izvadio ga. Izvini što je ovoliko potrajalo – požari na sve strane. Vraćam se. Ostavio je ruku oko Kali dok je odgovarao. U parku, pušimo cigarete i pijemo poneko pivo. Možemo ovdje da se zamijenimo. Njen odgovor je stigao nekoliko trenutaka kasnije. Ne ostavljaj đubre na sve strane. Stižem tu za deset minuta. Vratio je telefon u džep. „Tvoja mama je pošla ovamo, Kali.“ „Ali hoćemo da se igramo sa tobom!“ „Moram da idem da radim. Ali prije nego što odem...“ Podigao se, uhvatio obje djevojčice kao fudbalske lopte tako da su cičale dok je trčao naokolo i Snikers za njim. Spazio je čovjeka koji je ušao u knjižaru – ili je pomislio da je to on – na daljem kraju parka. Uhvatio je sebe kako djevojčice primiče sebi. Zatim je taj čovjek pogledao ulijevo, nasmiješio se, mahnuo i pošao prema nekome koga Grif nije vidio. Djeca, pomislio je, spuštajući djevojčice da mogu da ga pojure. Zbog njih si sumnjičav prema svemu i svakome. ***

Šelbi je protutnjala kroz ostatak dana, zamjena – djece i kola – sa Grifom, ostavljanje djece kod Suzane. Stegla je Kali u još jedan zagrljaj, pomišljajući kako joj je ovo prvi put da zaista prespava van kuće – van kruga porodice. Nazad do salona zbog frizure, i na Kristalino insistiranje, šminkanja. Iako joj je bilo draže da se sama postara za svoje lice, nije bilo načina da odbije, a da ne uvrijedi Kristal. Mada je dovoljno iskazala svoju nervozu, tako je Kristal obećala da je neće „nafrakati“. To je sigurno predstavljalo uštedu vremena, pošto su joj ukazali pažnju kao nekom vrlo slavnom, dok je ona slala poruke i odgovarala u vezi sa snabdijevanjem, cvjećarom, Emom Kejt. I na toliko poruka gđe Bici da ih nije mogla izbrojati. Sprečavale su je da pogleda u ogledalo dok su radile u tandemu, a onda je okrenule blistajući zbog otkrovenja. Sve sumnje su nestale. „Pobogu, izgledam zadivljujuće.“ „Odradila sam ti oči malo više nego što obično radiš, počela je Kristal, „ali ipak suptilno. Tako da je elegantno, kao i frizura.“ „Mogu da kažem da sam elegantna. I izgledam kao ja pa bolje od toga – ne kao da ste me vas dvije dotjerivale skoro cio sat. Obožava ovo, Kristal, i nikada se više neću dvoumiti kada si ti u pitanju. I, bako, kosa mi je prosto predivna. Ona uska traka radi malo sjaja ističe kovrdže koje si namjestila da padaju iz punđe.“ „I poneka slobodna vitica uz lice“, dodala je Viola, još malo ih dotjerujući, „tako da izgleda kao da si utrošila pet minuta na to – ali ih iskoristila pametno.“ „Ne znam da li ostatak mene može da bude na visini ovoga što ste uradile, ali pokušaću najbolje što umijem. Hvala vam, puno vam hvala.“ Zagrlila je obje. „Moram da idem. Riješena sam da stignem u hotel prije gđe Bici. Vidjeću vas obje tamo.“ Računala je da će imati kuću za sebe na sat prije nego što stigne njena majka – dva ako Ada Me odabere da joj prvo srede frizuru i lice u salonu. Neće joj trebati dva. Uzela je kolu iz kuhinje, predahnula. Planirala je da obuče jednostavnu crnu haljinu, ali zbog grčke frizure koju joj je baka napravila, ponovo je razmislila o tome dok je išla na sprat. Crna haljina bi poslužila za sve, nema sumnje – i već je poslužila sa tri Večeri petkom. Tek treba da nosi onu srebrnosivu koju je sa njom donijela iz svog plakara sa sjevera. Ta se prosto ne uklapa za Petkom uveče. Ali za ovo... Izvukla ju je, stavila pred sebe, okrenula se ka ogledalu. Linije su tečnije, razigranije i lijepo će se složiti sa ovom frizurom. A ne ni crne cipele sada, riješila je. To bi bilo suviše formalno. Ali ima one plave sandale sa niskim štiklama – niske štikle će biti praktičnije pošto će vjerovatno pola večeri provesti jurcajući naokolo. Sem toga, ta haljina ima i usječene džepove, pa može tamo da zavuče telefon da joj bude pri ruci. Pošto je to riješila, obukla se, dodala dugačke viseće minđuše i tanke, blistave narukvice iz Kaline kutije sa odjevnim predmetima. Spakovala je sredstva za ličnu higijenu, rezervnu odjeću pošto će i ona prenoćiti kod Grifa poslije proslave.

Poslije tačno jednog sata, osjećajući se prokleto sigurno u sebe, ponovo je sjela u svoj auto i odvezla se do hotela. Šelbi je zaključila da je tamo više vremena provela u posljednje tri nedjelje nego u cijelom životu, ali se ipak nasmiješila kada je skrenula na tu uzbrdicu i ugledala veliku kamenu kuću kroz drveće. Parkirala je, pošla popločanom stazom prema širokoj prednjoj verandi, gdje su u dvije velike bijele saksije stajale bijele begonije sa malo plavih lobelija. Ako Ema Kejt i Mat riješe da ovdje naprave svadbu, već zamišlja da će te saksije biti zatrpane žutim cvijećem i lavandom. Dio osoblja ju je pozdravio dok je išla po drvenom podu predvorja, pravo prema plesnoj sali. Dekorisanje je uveliko bilo u toku i vidjela je da je, na sreću, bila u pravu. Tamnopurpurna tkanina preko bijelog je dodala nenametljivu eleganciju, savršeno slikarsko platno za pehare sa bijelim hortenzijama i čiste, četvrtaste držače za bijele ukrasne svjećice. Mješavina onih sa naslonom i onih bez, običnih i barskih stolica. Planirala je da to ponovi i na terasi, da doda poneku vazu sa kalama i ružama, nešto božura i vazdušaste zelene puzavice. Sve to tako liči na Emu Kejt. Kada je spazila cvjećarku, Šelbi je otišla do nje. „Pokažite gdje sam vam potrebna. Kada su stigli budući mlada i mladoženja, sve je bilo na svom mjestu – i vidjela je po izrazu lica njene prijateljice da je svaki sat posla, svaka vožnja ovamo i nazad, svako razbijanje glave sa Bici stvarno vrijedilo. „Oh, Šelbi.“ „Da nisi počela da cmizdriš! Onda ću i ja početi, pa ćemo upropastiti šminku. Obje izgledamo zadivljujuće.“ „Tako je divno. Sve što sam htjela, i još toga što nisam ni znala da želim. Ovo je kao san.“ „To i jeste bio naš san.“ Uzela je Emu Kejt za ruku, i Mata, pridružila im se. „Sada je to vaš san. Upravo proglašavam da ste vjereni.“ „Treba nam još jedna usluga.“ Šelbi je zavukla ruku u džep, izvukla stegnutu šaku. „Slučajno ovdje imam još jednu zaostalu uslugu. Šta mogu da učinim.“ „Mat i ja smo se riješili koja je naša pjesma – bar za sada. „Stand by Me.“ Znaš je, je l’ tako?“ „Naravno da znam.“ „Hoćemo da je otpjevaš večeras.“ „Ali imate bend.“ „Stvarno hoćemo da je ti otpjevaš.“ Ena Kejt je uzela Šelbinu ruku među svoje. „Hoćeš li, molim te, Šelbi? Samo tu jednu pjesmu. Za nas.“ „Rado. Popričaću sa bendom o tome. A upravo sada ćemo da vam nabavimo piće, a ja ću vaš provesti okolo prije nego što ljudi počnu da dolaze pa nećete moći ni minut da izdvojite za to.“ „Grif stiže odmah za nama“, kazao je Mat. „Zapravo, već je stigao.“

„Oh, pobogu! Vidi ti njega.“ Prešla je rukom niz rever njegovog tamnosivog odijela, i pomislila kako se srećno uklopilo što je obukla svijetlosivu haljinu. „Moćno izgledaš.“ „Planinska boginja“, promrmljao je. „Oduzimaš mi dah.“ Podigao je njenu ruku, poljubio je. Ona se zacrvenila – nešto što je sebe naučila da ne radi – kao riđokosa – još dok je bila tinejdžerka. „Hvala, gospodine. Nas četvoro izgledamo skoro podjednako divno kao i ova prostorija. Mislim da treba da popijemo prve čaše šampanjca. I Ema Kejt, hoću da ti pokažem terasu. Objesili smo male bijele svjetiljke na drveće u saksijama. Kao iz bajke.“ „Cvijeće i svijeće i svjetiljke kao iz bajke“, komentarisao je Grif dok su obilazili prostor. „Sve iskričavo i bez gužve.“ „Izbacila sam kilometre karnera iz vizije gđe Bici, ali zaista mislim da će biti zadovoljna kako je ispalo. Možda će ovdje stići oluja, ali ne prije ponoći.“ Lupnula je džep i svoj telefon. „Uporno provjeravam vremensku prognozu, i za sad je dobro. Evo sada gđe Bici. Zar ne izgleda lijepo u dugačkoj crvenoj haljini? Bolje da popričam sa njom.“ „Treba li ti podrška?“ Uhvatila je njegovu ruku. „Pa naravno.“ Plesala je s njim. Tek kasnije je pomislila da joj se nijednom nije javila uspomena na druge proslave i elegantne haljine. Nijednom nije pomislila na Ričarda, koji je nosio smoking kao da je rođen u njemu. Sve je bilo usredsređeno na ovaj trenutak. Plesala je s ocem, koji je povadio neke plesne pokrete koji su ostali iz vremena kada ga je Ada Me gnjavila da idu na časove. I sa djedom, koji ju je uvukao u nekakvo stepovanje – a tu njeno mišićno pamćenje nije bilo tako dobro kao njegovo – kada je bend malo ubrzao. Sa Klejem, koji nije naslijedio nimalo osjećaja za ritam, i sa Forestom koji ga je imao za obojicu. „Kako si ušao ovdje?“ upitala je Foresta. „Ne nosiš frak, pa čak ni odijelo i kravatu.“ „Zbog značke.“ Obišao je oko nje spretnim dvokorakom. „Rekao sam gđi Bici da sam na dužnosti.“ „Jesi li?“ Samo se nasmiješio. „Za sebe smatram da sam uvijek na dužnosti, a ono sranje sa repom nisam obukao od maturske večeri. Nadam se da će tako i ostati.“ „Nobi ga je obukao.“ „Jeste, ali se zakleo da će podržati moj izgovor da sam na dužnosti.“ „Čime si ga podmitio?“ „Nekom skupom kafom i sa nekoliko šapica iz pekare.“ Nasmijala se, napravila zaokret sa njim. „Izgledaš večeras da ne može biti bolje, sestrice.“ „Osjećam se večeras da ne može biti bolje, stariji brate. Vidi kako su svi srećni. Ema Kejt bi mogla ovo mjesto sama da osvijetli.“ „Kradem je nazad“, rekao je Grif upadajući. „Mogu da te uhapsim zbog toga, ali pustiću te. Ima jedna plavuša tamo preko koja izgleda kao da bi joj dobro došlo društvo.“