Promena podneblja - Hilari Mantel

„Veoma je malo romana koji ne samo da obiluju idejama već vas ostavljaju da se pitate o tim idejama, iznova i iznova, i u potpunosti menjaju vaš svet. Činjenica da je Hilari Mantel uspela da stvori jedno takvo delo, i utka u njega crni humor koji je obestan, britak i lak kao norfoško letnje nebo, veliko je postignuće." Sandej tajms „Prekrasno napisano delo." Gardijan „Napeto, dirljivo i prelepo." Sandej telegraf „Inteligentno i snažno i nema ničeg što je samo pametno i ničeg lažnog kod ove knjige. Promena podneblja je autentično delo i potvrđuje nam da je Hilari Mantel među najboljim romanopiscima svoje generacije." Skotsmen „Izvrsno, maestralno napisano delo koje postavlja veoma važna pitanja." Indipendent „Složen i izuzetno pronicljiv prikaz nepravde, gubitka nekog bliskog i gubljenja vere. Spisateljičin sarkastični stil - uočljiv i u ranijim delima - ovde donosi mudre dijaloge i prelepe opise mesta... Hilari Mantel je stvorila ovo retko uzbudljivo delo s dubokom moralnom dimenzijom." Dejli telegraf „Snaga i inteligencija ovog romana ne proističu samo iz kvaliteta pisanja (proza Hilari Mantel precizna je i dovitljiva kao uvek), već i iz suptilnosti rasplitanja te ‘tajne’... Zreo, mudar i obogaćujući roman."

Harpers&Kvin „Najbolja knjiga koju je napisala... smelo delo o sigurnosti, o tome kako je svaki osećaj sigurnosti lažan... O teškim temama piše s toliko svežine kao da niko pre nje nije pisao o njima.“ Obzerver „Utisak koji ostavlja ova odlična knjiga veoma je snažan, snažan kao nerazrešena moralna pitanja kojima se Hilari Mantel bavi i po kojima je zasigurno neobična među savremenim piscima." Spektejtor „Šesti roman Hilari Mantel poseduje napetost prvoklasnog trilera i širinu porodične sage... zahvaljujući njegovom saosećanju i intelektu-alnoj energiji, Hilari Mantel će ostati upamćena kao veliki pisac svoje generacije/' Literari rivju „Mantel piše hladnokrvnu prozu prošaranu iznenađujućim slikama i protkanu odlomcima pronicljivo - i često urnebesno - predstavljenih dijaloga... autorka vrhunskim umećem sažima sve te elemente u roman koji istovremeno užasava i razveseljava." TLS Od iste autorke: Leševe na videlo Vučje leglo Mimo cruila Materice su svaki dan Prazan posed Osam meseci na Ulici Gaza Flad Signruije mesto Ljiibavni ogled

O’Brajen, džin Učimo da govoriino Ispustiti dušu (publicistika)

Hilari Mantel PROMENA PODNEBLJA S engleskog prevela: Jadranka Đerić Počuča

Naslov originala Hilary Mantel A CHANGE OF CLIMATE

Za Dženi Najpol

PIŠČEVA NAPOMENA Svi likovi u ovo] knjizi su izmišljeni, osim lika nadbiskupa Kejptauna, koji je zasnovan na stvarnom čoveku - nadbiskupu Džefriju Klejtonu. Upotrebila sam neke njegove reči, uzete iz spisa i propovedi. Naselje Mosadinjana je izmišljeno. Izmišljena je i crnačka četvrt Elim, ali dugujem memoarima Hane Stanton, koja je službovala u crnačkoj četvrti Ledi Selborn. Slučajevi slični slučaju Eldredovih mogu se naći u Sudskoj arhivi Bocvane.

Čarls Darvin, Poreklo čoveka, 1871. „Nas ovde ne zanimaju strahovi ni nade, već samo istina dokle god nam razum dopušta da je otkrijemo. Ja sam dokaze izneo najbolje što sam umeo..." Knjiga o Jovu 4:7 „Opomeni se, ko je prav poginuo, i gde su pravedni istrebljeni?'

1970 NESREĆNICI, DOBRE DUŠE Jednoga dana kad je Kit imala deset godina, jedna gošća je isekla sebi vene u kuhinji. Tek što je bila započela tu hladnu, tešku smrt kad je Kit ušla da uzme čašu mleka. Ta žena, Džoun, imala je šezdeset godina i nosila je sintetičku haljinu iz dobrotvorne prodavnice. Domaćica po prirodi, izabrala je da joj krv iscuri u sudoperu. Kad joj je Kit dotakla lakat, Džoun je bacila nož na ploču za ceđenje sudova i neozleđenom šakom pokušala da pokrije devojčicine oči. U toj životnoj dobi Kit je malo šta moglo da iznenadi. Kad se sagnula ispod Džounine ruke, pomislila je: to je naš nož sa sečenje hleba, pobogn, ali rekla je: „Nije lepo da to radite, Džoun. De odmaknite se od sudopere, sedite ovde na ovu stolicu, a ja ću dohvatiti opremu za prvu pomoć. Šta kažete na to?“ Žena je dopustila da je devojčica odvede do stolice pored kuhinjskog stola. Kit je izvadila čistu krpu iz fioke i umotala njom Džounin ručni zglob. Krpa je bila karirana, crno-bela; Džounina nevoljna krv ostavljala je crne mrlje na platnu. Posekotine su joj bile plitke, početne, neodlučne: kao da je vežbala. „Mrdajte prstima“, rekla je Kit. „Da se uverimo da se niste ozbiljno povredili." Žena je pogledala naniže u svoju šaku sa užasom i bez suza, a devojčica se popela na stolicu i snela kutiju iz kredenca. „Sreća da je raspust", rekla je Kit dok je otpakivala zavoje i makaze sa zaobljenim vrhom. „Inače ne bih bila ovde. Bila sam na spratu. Čitala sam knjigu. Zove se Deca iz nove šume. Jeste li je čitali? Govori o jednoj porodici, kao što je naša, s dva dečaka i dve devojčice, ali žive u prošlosti, u davnim vremenima." Baš sam šeprtlja, pomislila je. Čula je svoj glas, mleo je i mleo. Učila je prvu pomoć u školi. Rekli su: „Osigurajte pacijenta. Oni žive sami u šumi."

Džoun je klimnula glavom, opet sa onim tupim zapanjenim izrazom na licu. „Rojalisti su. Moraju da se skrivaju od svojih neprijatelja." Kit se bojala da se Džoun ne onesvesti, da ne padne kao klada na popločani pod. „Doneću vam čašu vode", rekla je. „Ili bi možda bilo bolje da popijete sladak čaj.“ Jadna Džoun, pomislila je. Možda ona želi da umre. Tata je u pravu: čovek nikad ne može da nađe oštar nož kad mu zatreba. Dok je stajala i punila čajnik, začula je majčin automobil. Znala je kako krcka, škripi i brekće dok se uspinje prilazom. Olakšanje joj je preplavilo telo i noge su joj zaklecale. Stavila je čajnik na šporet i brisala je sudoperu sredstvom za dezinfekciju kad je majka ušla. Ana je spustila kese na sto. Ugledala je, više ožalošćeno nego iznenađeno, Džouninu priliku klonulu preko njega. „Skuvaj i meni čaj, Kit", kazala je. Te je večeri Kit čula delić prošaputanog razgovora: „Nisi rekao da je sklona samoubistvu, Ralfe." „Nisam rekao zato što nisam znao.“ Kit je zatvorila vrata svoje sobe. Nije htela da sluša lične misli svojih roditelja. Tri dana kasnije ušla je u kuhinju i zatekla majku gde kleči pored sudopere i riba pločice ribaćom četkom. „Nema krvi“, kazala je zbunjeno Kit. „Ja sam je obrisala." Ana joj nije odgovorila, samo je ustala sa poda, podigla kofu i prosula sapunjavu vodu u sudoperu. Džoun je dotad već bila otišla i odnela sve što je imala u dve velike kese s kojima je stigla. Iznenadni odlasci nisu bili retkost kod njihovih gostiju; oni nisu bili kao gosti kakve su primala druga domaćinstva. Ralf se raspitao u policiji, u Vojsci spasa i u Ministarstvu zdravlja i socijalne bezbednosti, ali nije ništa saznao. Kad je Ana došla da proveri opremu za prvu pomoć - njeno dopunjavanje je bila njena dužnost - primetila je da je Džoun ponela sa sobom rezervni zavoj. Protumačili su to kao dobar znak. Tih godina, dok su deca odrastala, kuća je bila puna ljudi kao što je Džoun. Ralf je neke od njih dovodio iz hostela u Londonu, koji je držalo dobrotvorno društvo za koje je radio. Ostale je primao kad socijalne službe nisu znale šta će s njima ili kad nije bilo slobodnih kreveta u mesnoj

duševnoj bolnici. Ponekad su se pojavljivali i sami, sklonili bi se s vetra u neku pomoćnu zgradu i tamo šćućureni čekali da se on vrati kući. „Taj i taj je nesrećnik", rekao bi on; i tako ih je s godinama porodica prozvala: Nesrećnici. Ostale ljude je nazivao Dobre duše. „Vaša tetka Ema odvezla je tog i tog u bolnicu za odvikavanje od narkotika u Noriču - ona je Dobra duša." I tako je svet bio podeljen dok je Kit odrastala - na Dobre duše i Nesrećnike. U tome nije bilo nikakve zlobe.

1. Na sahrani Feliksa Palmera njegova žena Džini srela je njegovu ljubavnicu Emu. Sretale su se i ranije, naravno. Norfoški okrug nema tako mnogo stanovnika da su mogle da se izbegnu. Njihovo ponašanje prilikom tih susreta odlikovali su Džinino gordo uporno ignorisanje situacije, Emina hladnokrvnost, Feliksova prirodna želja da održi stanje koje mu odgovara. Godinama su se slučajno sretale u promajnim parohijskim dvoranama, u prostorijama dobrotvornog odbora i na sastancima mesnih grupa koje su se bavile zaštitom nečega što će, u deceniji koja je tad tek počinjala, postati poznato kao „životna sredina". Nailazile su jedna na drugu u Noriču dok su kupovale u robnoj kući Džarold; neobavezno su ćaskale na izložbama ručnih radova i sedele jedna pored druge u pozorištu. Kad su jednom putovale u London, desilo se da budu jedine putnice u kupeu prve klase. Pola sata su nalazile dovoljno načina da provedu vreme prijatno i opušteno. Zatim se Džini izvinila osmehom pa pročeprkala po tašni i izvukla debelu knjigu u broširanom povezu. Sklonila se iza nje. Ema je proučila pogledom korice knjige. Vitka žena, s krunicom navrh vela, stajala je ispred plemićke kuće sa zastarelim ozidanim dimnjacima. Naslov je bio ispisan kitnjastim zlatnim slovima: Žena iz Knikbeka. Ema je pogledala kroz prozor u tužno istočnoenglesko zelenilo. Iznad polja su kružile vrane. Kad su se sa ruba Engleske zaputile ka njenom srcu, i sama je izvadila knjigu. Rastale su se na čađavoj liverpulskoj ulici uz osmeh i klimanje glavom. London ih nije primoravao na druženje, ali Norfok jeste. Nekoliko ratarskih i obrazovanih porodica obe ih je pozivalo u goste. Na nizu venčanja i krštenja razgovarale su učtivo, srdačno čak. Na novogodišnjim proslavama mnogo puta su poželele jedna drugoj radost i sreću, a katkad su to čak i mislile. Sada, ovog februarskog jutra, Džini je stajala okružena grupicom ožalošćenih. Prijatelji i poslovni saradnici okupili su se za tu priliku; Feliks

je bio omiljen u srezu. Crkva se nalazila na uzvišici pa je oštar vetar vitlao kapute, vukao vunene šalove i štipao rumena lica. Ožalošćeni su osećali blizinu mora, skrivenog iza pojasa borova. Neki su se zadržali na crkvenom tremu, čitali su rasporede ukrašavanja crkve cvećem, brisanja prašine i čišćenja mesinganih predmeta. Ostali su stajali između nadgrobnih spomenika, naizgled utučeni. Parkirali su se na polju ispred crkvene kapije i zagradili jedni drugima prolaz pa će pri odlasku morati da sačekaju svoj red. Džini je, oslonjena na sinovu ruku, išla od grupe do grupe i svima upućivala poneku taktičnu reč utehe; znala je da je smrt neprijatna. Njena vlastita porodica - sin Danijel, arhitekta po zanimanju, i kći Kler, nabavljač u Herodsu - ophodila se prema njenim osećanjima s pažnjom i nežnošću kakve se samo poželeti mogu. Međutim, iako je odlagala taj trenutak, Džini je osećala da želi da razgovara baš sa Emom, da je prirodno da s njom razgovara. Potapšala je sina po ruci, osmehnula mu se, pa ga pustila i zaputila se preko trave kratkim, precizno odmerenim korakom dok su njene visoke potpetice bušile rupe u tlu kao kakva primitivna bušilica za setvu. Džini Palmer je bila moderna i uredna, tip žene nalik Volis Simpson, i crnina je dodatno isticala te njene osobine. Dok se primicala Emi, izvadila je iz džepa čist rupčič opervažen čipkom, presavila ga nekoliko puta i obrisala vrh nosa: gest sasvim nepotreban, ali prilika ju je nekako nagnala na njega. Vidite mene, udovicu: prefinjenu ali uzrujanu. Ema Eldred je držala ruke u džepovima; rukavice je zaboravila. Nosila je kaput koji je nosila već godinama, kad je išla da obiđe pacijente, kad je išla u kupovinu, kad je išla u šetnju i da se nađe s Feliksom. Nije videla potrebu ni za kakvim drugim kaputom, u svakodnevnom životu niti na dan poput tog; kaput je bio taman, bio je pristojan i - mislila je potajno - Feliks bi ga prepoznao. Ema Eldred nije bila krupna žena, ali izgledala je tako: u četrdeset osmoj godini života, bez trunke šminke na licu, širokih stopala udobno smeštenih u iznošene cipele ukrašene kožnim resama, koje i pored ukrasa nisu izgledale lepo. Ema je Džininog muža poznavala od detinjstva. Mogla je da se uda za njega, ali nije ga smatrala ozbiljnom prilikom. Činilo joj se da je njihova veza podnela sav mogući teret. Dok se Džini primicala, Ema se malo skupila u

sebe, ali tako da to niko ne primeti. Svaki neznanac, samo delimično upućen u situaciju, pomislio bi da je Džini sitna uredna ljubavnica, a Ema zapuštena stara žena. Žene su jedan časak stajale zajedno, ćutke; a zatim, kad ju je vetar prosekao do ptičjih kostiju, Džini se primakla Emi za još pola koraka i ostala da stoji tu i pridržava kragnu od vizona podignutu i pripijenu uz vrat. „Džini", kazala je Ema trenutak kasnije, „nisam došla ovamo da izigravam zaklon od vetra." Izvadila je desnu ruku iz džepa pa potapšala Džini po ramenu. Bio je to nedoličan gest, više pokušaj bodrenja nego utehe; nešto što biste uputili iscrpljenoj ragi pred kojom je sledeći niz prepona. Džini okrenu lice. Oči joj se napuniše suzama pa ponovo izvadi onaj rupčić. „Zašto, Ema?“, upita. Zvučala je zlovoljno, ali kao da bi ta njena zlovolja mogla da preraste u bes. „Kaži mi zašto. Ti si doktor." „Ali ne njegov doktor." „Nije bio bolestan. U životu nije bolovao ni dana." Ema se zagledala u rese na svojim cipelama. Zamislila je sebe kako gleda pravo kroz svog mrtvog ljubavnika; kroz njegov sako od tvida koji je najčešće nosio, kroz džemper od ovčije vune, kroz prugastu košulju, kroz kožu, kroz meso, pa sve do arterija, gde se njegova krv pomerala polako, tamna podzemna reka muljevitih obala. „Niko nije mogao da zna“, rekla je. „Niko nije mogao da te poštedi ovog šoka, Džini. Hoćeš li biti dobro, mila?" „Dobiću mnogo novca od osiguranja", Džini će. „A tu je i kuća. Preseliću se, naravno. Ali ne još.“ „Nemoj ništa da radiš u žurbi", rekla je Ema. Nije imala nameru da zabada nos u Džininu finansijsku situaciju, samo ju je pitala hoće li biti dobro, u širem smislu reči. Podigla je glavu i videla da ih gledaju. Privlačile su poglede ostalih ožalošćenih, ma koliko se oni trudili da ne gledaju u njih. Šta li svi oni misle, zapitala se Ema: da će izbiti neka sramotna scena? Teško. Ne ovoga puta. Ne na ovom mestu. Ne među ljudima poput nas, odgojenim da služe velikom bogu Samokontroli. „Džini“, rekla je. „Ne smeš da zaludno stojiš ovde. Neka te Danijel odveze kući.“ „Nekoliko prisutnih se vraća kod nas u kuću“, kazala je Džini. Pogledala je u Emu pomalo iznenađeno, kao da ona zna za njene planove. „Treba i ti da dođeš. Da ti natočim malo viskija. Da se zgreješ od ove studeni... a ipak je bolje nego da pada kiša. Kler će ostati sa mnom preko vikenda." Džini je

podigla ruku pa ponovo podigla kragnu. „Ema, volela bih da te vidim. Volela bih da dođeš kod nas... Gospođa Gliv pravi korpice sa sirom..." Glas ju je izdao. Emin brat Ralf Eldred namerno se pojavio iza njih: snažna prilika s rukama skupljenim u džepovima tamnog vunenog kaputa. Džini je podigla pogled. Kad je ugledala Ralfa, kao da se povratila. „Ralfe, hvala što ste došli", kazala je. „Hajdete kod nas na čašicu viskija." „Trebalo bi da krenem“, reče Ralf. „Popodne moram u Norič na sastanak. Ali naravno, ako želite da dođem, Džini... ako mogu ikako da pomognem..." Vagao je obzire, kao što je uvek radio; njegovo prisustvo je bilo poželjno svuda, te je jednostavno trebalo odrediti gde je najpotrebniji. „Ma, ne, Ralfe“, Džini će. „Ne treba. Pozvala sam vas radi reda. Samo vi idite svojim poslom." Uspela je da se osmehne. Zbog manjka obaveza, njen muž je imao odrešene šake za tolike godine neverstva. Međutim, Ralfovi dani su bili ispunjeni, i to su svi znali. Shvatila je da brak sa čovekom koji misli samo na posao, Boga i porodicu ima svojih prednosti; iako su deca Eldredovih zaista izgledala prilično odrpano, a i čudno su odgojena, čak iako je Ralfova žena izgledala kao senka jer je rintala zbog njegovih obzira. Ralfova žena Ana nosila je jednostavan crni šeširić bez oboda. Izgledao je veoma lepo, iako je odavno izašao iz mode. Nije se primakla, samo je klimnula glavom u znak pozdrava i izjave saučešća. Gest svojstven Ani Eldred, gest koji poručuje ne bih da smetam. Džini je uzvratila pozdravom; zatim je Ralf uzeo svoju ženu za ruku pa je hitrim korakom poveo ka njihovom parkiranom automobilu. Džini je gledala za njima. „Zapita se čovek o braku", rekla je iznenada. „Svi brakovi su različiti, ili su isti?“ Ema je slegnula ramenima, ukrućenim pod starim kaputom. „Ne vredi ti da mene pitaš, Džini." Kad su seli u automobil, Ralf je rekao: „Znaš, nije u redu. Nije u redu, zar ne? Da Ema sazna tako. Manje-više slučajno. I to tek kad se sve završilo." „Završilo se veoma brzo“, Ana će. „Koliko sam shvatila." „Jeste, ali da nije imala pravo da sazna među prvima..." „Ne misliš valjda da je Džini trebalo da je pozove iz bolnice? Da je samo

tako zvrcne sa intenzivne nege?" „... da nema pravo da zna. To me jedi. Neljudski je. A sad Džini dobija svu pažnju i sve saosećanje. Ne kažem da joj nisu potrebni i da ih ne zaslužuje. Ali Ema ne dobija ništa, ni reč. Samo ovu javnu sramotu." „Shvatam. Misliš da bi Emi, budući da je bila maitresse en titre, trebalo dozvoliti da pokaže šta oseća?" Ana uzdahnu. „Sigurna sam da joj je Feliks ostavio lepe dijamante i zamak u Francuskoj da u njemu provede starost." Ispred automobila Eldredovih zaustavio se kombi građevinske firme i napravio još veću gužvu. U toku je bila restauracija crkve. Iz kombija su izašla dva radnika i počela da odvezuju merdevine sa krovnih nosača. Neko drugi bi se na Ralfovom mestu ljutio zbog toga zadržavanja, s obzirom na obaveze koje su ga čekale. Međutim, Ralf je izrazio nestrpljenje samo blagim lupkanjem kažiprsta o volan. U blizini se nalazila škola i sa igrališta su dopirali dečji glasovi, nošeni vetrom kao kreštanje galebova. Par koji im je zagradio izlaz klimnuo je glavom, kruto mahnuo pa se odvezao. Graditelj je pomerio svoj kombi. Ralf je izašao na drum. Ana je videla decu kako jure, sudaraju se i teturaju iza ograde: meci umotani u vunene kaputiće, lica skrivenih kapuljačama. Put do kuće vodio je kroz unutrašnjost, uskim puteljcima između farmi: ravnih polja šibanih vetrom na kojima su stajali traktori. Ralf je zaustavio automobil da propusti patku da se pregega preko puta, na svom putu iz seoskog dvorišta ka pustoši. „Znaš šta“, rekao je. „Znaš šta je najgore od svega? Ema nije dobila ništa. Ništa. Dala je Feliksu dvadeset godina i sad je sama." „Jeste dala nešto", Ana će. „Međutim, reći da je dala dvadeset godina zvuči melodramatično." „Ne razumem kako žene uspevaju da ostanu tako hladne u takvim situacijama", rekao je Ralf. „Čemu sve to junačko držanje? Zašto misle da treba to da rade? Čuo sam da Džini govori o polisama osiguranja, za boga miloga." „Samo hoću da kažem da je Emi takav život odgovarao. Imala je šta je htela - muškarca na određeno vreme. Feliks je nije iskorištavao. Pre bih rekla da je bilo obrnuto. Mogla je da se uda. Da je htela. Nije morala da čeka Feliksa." Ralf je okrenuo glavu ka Ani i upitao: „Mogla je da se uda? Misliš?"

„Pazi“, opomenula ga je Ana sa smirenošću stečenom iskustvom. Ralf je prikočio. S blatnjavog i poluskrivenog prilaza polako se promolio zadnji deo ratarskog kamiona. „Izvini", reče Ralf. „Stvarno misliš da je mogla da se uda? Za koga to?“ „Jao, Ralfe, nisam mislila ni na kog određenog, na ovog ili onog čoveka... Samo sam htela da kažem da je mogla da se uda da je to htela, da joj je bilo do udaje. Međutim, brak iziskuje štošta, na primer da naučiš da kuvaš jaja. Iziskuje stvari za koje Ema nije sposobna." „Nisam primetio da se muškarci otimaju oko nje.“ Ralf se polako i s mukom provukao pored onog kamiona, koji se zaglavio. „Ne oko Eme. Nije lepotica." „Feliksu se sviđala." „Feliks je bio biće navike." „Većina muškaraca je takva." Ralf se ućutao. Mnogo je voleo svoju sestru; niko ne bi trebalo da misli loše o njoj. Ema je bila dobra, pametna, mudra... i usamljena, pretpostavljao je: samotna prilika koja sedi na obali reke, dok pored nje juri čamac za uživanje i razonodu. Pomisao da je Ema manipulatorka, a Feliks ribica koju je upecala pa se igra njom... Meni to zvuči neverovatno, pomislio je. A opet, šta ja znam? Putovanje do kuće trajalo je pola sata, seoskim putevima i uskim puteljcima, kroz raštrkane zaseoke sa kućama od crvene cigle ili sa starim kućama od kamena, na kojima su jedine novine bili poštanski sandučići; između ratarskih polja, ogoljenih pod golemim sivim nebom. Ralf je truckavo zaustavio automobil ispred njihove kapije. Ana je poletela napred, uhvativši se jednom rukom za šofersku tablu a drugom za svoj šeširić. „Mogu li ovde da te ostavim? Kasnim.“ Dok je odvezivala sigurnosni pojas, Ralf se okrenuo prema njoj. „Oni ljudi na sahrani, svi oni Feliksovi prijatelji, šta misliš koliko njih je znalo za njega i Emu?“ Ana je izvadila ključeve od kuće iz tašne. „Svi do jednog.“ „Kako je Džini to podnosila?" „Lako. ili bar tako svi kažu. Ana je otvorila vrata širom, pa izašla iz auta, i graciozno zagazila štiklama u blato. „Kad se vraćaš?" „U sedam. Možda u osam."

Dakle u devet, pomisli Ana. „Znali su svi osim tebe“, reče. „Pretpostavljam da se i dalje osećaš kao budala." „Valjda." Ralf pruži ruku da zatvori suvozačeva vrata. „Mada mi i dalje nije jasno kako sam mogao da znam. Nije da je njihova veza bila očigledna. Nije da je bila...“, tražio je odgovarajuću reč, „... strastvena." Strastvena, pomisli Ana. Ispratila je muža pogledom. Zanimljivo kako naš rečnik odgovara, kako nas snabdeva rečima koje nam pre toga nikad nisu zatrebale, rečima poslaganim i odloženim, uredno spakovanim u mozgu, koje samo čekaju da ih upotrebimo: nalik nevestinom ruhu koje je skupljala čitavog života ili zbirci skupocenog porcelana kakvog vojvode. Smrt će nas uzeti pre nego što iskoristimo i delić tih reči.

2. Kad je Ralf zamakao iz vida, Ana je iščupala popodnevnu poštu iz drvenog poštanskog sandučeta pored kapije, pa birajući put krenula ka ulaznim vratima po izbrazdanom tlu. Prilaz je ponajviše ličio na seoski put; često je izgledao kao da ga je izgazilo krdo stoke. Poštansko sanduče je bilo novo. Napravio ga je Džulijan, njen stariji sin. Sad su bar poštareve noge pošteđene, kad već noge članova porodice nisu bile. Crvena kuća je bila kuća na poljskom imanju koja je ostala bez svog poljskog imanja; zadržala je dvadeset ari zemlje na kojoj su rasle raznolike šupe za bicikle, štenara, žičani boks za pse sa pokidanom žicom, nekoliko naherenih drvenih kolibica prepunih istrošenih i odbačenih stvari i neobično konjsko korito, prastaro i obraslo lišajevima. Odskora, otkako je Džulijan kod kuće, živica je posečena i deo rastinja raskrčen i pomaljaju se začeci povrtnjaka. Kuća i njena klimava okućnica čine nimalo ružnu organsku celi nu; Džulijanova zemljoradnička nastojanja izgledaju kao prisilno menjanje prirodnog stanja stvari, kao da su te šupe za bicikle delo prirode, a krompiri delo čoveka. Sama kuća je sagrađena od crvenih cigala i okrenuta je bočno ka putu. Ima krov od crepova, dvovodan i strm; avion za zaprašivanje useva jednom je nadleteo nisko iznad dimnjaka i zamrsio raspored televizijskih antena. Pod strehama se nalazi mnoštvo prozorčića, zbog kojih kuća izgleda nemirno: kao da će se svakog časa zaputiti preko travnjaka i položiti svoje temelje na neko drugo polje. Pre dve godine, kad se činilo da će im se starija deca uskoro skinuti sa vrata, Ana je predložila da potraže manju kuću. Biće jeftinija za održavanje, rekla je, znajući da će se Ralfu svideti takvo rasuđivanje. S njegovim dopuštenjem je pozvala firmu Feliksa Palmera da porazgovaraju o stavljanju kuće u prodaju. „Ma ne misliš valjda ozbiljno?", rekao je Feliks. „Da odete,

Ana? Posle svih ovih godina? Nadam se i verujem da ne biste otišli daleko." „Felikse", kazala je Ana, „jesi li zaboravio da si agent za nekretnine? Zar ne bi trebalo da nagovaraš ljude da prodaju svoje kuće?" „Da, ali ne i svoje prijatelje. Bio bih grozan čovek kada bih nagovarao svoje prijatelje da napuste svoj dom.“ „Da onda pozovem nekog drugog?" „A nemoj, nema potrebe za tim... Ako si sigurna..." „Daleko od toga da sam sigurna", rekla je Ana. „Ipak, možeš poslati nekoga da je pogleda. Da proceni vrednost." Došao je Feliks lično, naravno. Doneo je metar i, dok je išao po kući, beležio je mere u knjižicu s kožnim povezom. Na drugom spratu ga je obuzela dosada. „Ana, devojko draga, dopusti mi da kažem samo ovo... obilje raznovrsnog dodatnog smeštaja... tavani i tako redom... gomila prostora za skladištenje. A da to ostane tako, šta kažeš? Znaš, kupci ne vole kad moraju da naprežu mozak." Uzdahnuo je u dnu stepenica koje su vodile na tavan. „Sećam se dana kad sam te doveo ovamo, tebe i Ralfa, da vas nagovorim da...“ Polako ju je osmotrio, procenjujući uticaj vremena na njenu pojavu. „Tad ste tek stigli iz Afrike." Tog sam dana bila umorna i bilo mi je hladno, pomislila je Ana, bilo mi je hladno i bila sam umorna i trudna, trljala sam promrzle šake u onoj omanjoj rupi od salona; Crvena kuća je zaudarala na miševe i na buđ, a iznad nas su treskala vrata i bilo je polomljenog prozorskog stakla i paukova. Spustila mu je ruku na rame da preduhitri njegovu sledeću opasku. „Da, Felikse. Jeste, davno je to bilo." Feliks je klimnuo glavom. „Sećam se da sam vam rekao — kuća je puna nereda i iziskuje mnogo rada, ali sve ćete vi to rešiti polako i u svoje vreme." „A nismo nikad“, kazala je Ana uz osmeh. „Napunili ste je decom. To je najvažnije od svega." „Da. A deca su je toliko ulepšala da bi izgledala jednako lepo i da smo u njoj držali konje. Nego, Felikse, kakva je presuda?" „Biće zainteresovanih", kazao je oprezno. „Najverovatnije ljudi iz Londona." „O, onda će i cena biti lepa", rekla je Ana. „Ali razmisli, Ana, da li stvarno želiš da napraviš tako drastičan potez?" Feliks je zatvorio beležnicu i gurnuo je natrag u džep. Sišli su u prizemlje

i popili po čašu slatkog belog vina. Feliks je natmureno pregledao pogledom dvorište. A onda su mu izgleda polako na um pale ustaljene norme njegovog poziva. „Koristan niz pomoćnih objekata", promrmljao je pa to zapisao u svoju beležnicu. Uveče je Feliks pozvao Ralfa. „Zašto ne biste sačekali?", pitao je. „Cene rastu u čitavoj Istočnoj Angliji. Za godinu dana možda zgrnete bogatstvo. Reci Ani da vam savetujem da ostanete tu gde ste." „Hoću.“ Ralfu je laknulo. „Naravno, jasno mi je zašto je Ana došla na tu ideju. Kit i Džulijan nisu tu, a i Robin će otići za godinu dana, a onda ćemo ostati samo nas dvoje i Beki u ovolikom prostoru. Ali naravno, retko smo sami u kući. Primamo mnogo gostiju." „Istina, zaista mnogo", Feliks će. „A moramo da imamo prostora da ih smestimo." Dva dana kasnije, dok su Ralf i Ana i dalje raspravljali o tome da li da stave kuću na prodaju ili ne, njihov sin Džulijan pojavio se s koferom. Rekao je da se ne vraća na fakultet. Rekao je da je završio sa svim tim. Ubacio je kofer u svoju nekadašnju sobu na tavanu, pokraj Robinove. Davno su smestili dečake tamo gore da ne prave buku. Džulijan nije obrazložio tu svoju odluku, rekao je samo da ne voli da bude daleko od kuće, da se brinuo zbog svoje porodice i neprestano pitao kako su. Trudio se da bude prijatan i koristan u kući i u susedstvu i ničim nije pokazao želju da se iseli, da nastavi studije, niti da ode igde drugde. A onda je stiglo pismo od Kit iz Londona; svake nedelje je zvala roditelje telefonom, ali neke stvari je ponekad lakše reći u pismu. Još nisam sigurna šta treba da radim pošto položim sve ispite. Ostalo mi je više od jednog semestra i imam nekoliko ideja, ali stalno se predomišljam. Nije da želim da sedim skrštenih ruku i gubim vreme, ali volela bih da dođem kući na nekoliko nedelja, samo da dobro razmislim o svemu. Tata, znam da si mi pomenuo da godinu dana mogu da radim za Udruženje, ali iskreno, sita sam Londona - bar zasad. Pitam se ima li nešto što bih mogla da radim u Noriču... „E pa“, rekao je Ralf dok je ponovo čitao pismo. „Ovo je neočekivano.

Ali naravno, mora da dođe kući, ako to želi.“ „Naravno", složila se Ana. Promenila je gledište. Shvatila je da mora da se pomiri s kućom, da popušta njenim zahtevima, verovatno dok ne ostari. Kad je po podne na dan Feliksove sahrane ušla u široko četvrtasto predsoblje, Ana je polako skinula rukavice i stavila ih u kredenac, golem i nepotreban komad nameštaja koji je Ralf uzeo u antikvarnici u Grejt Jarmutu. „Nijedna druga porodica u okrugu", rekla je tad, „ne oseća potrebu za predmetom kao što je ovaj.“ Sa svežim čuđenjem i odvratnošću, pogledala je njegove spiralne nogare, brojne fiokice, brojne ivice sakupljače prašine i mesingane kuke za muške šešire, pa je videla svoje lice u mutnom umrljanom ovalnom ogledalu i sklonila kosu sa čela, a zatim je skinula kaput i prebacila ga preko gelendera. Norfoška klima davala je Ani bled, ispijen izgled, a njenim tankim šakama modru boju. Svake zime je pomišljala na Afriku, na one dane kada bi u ranu vrelu zoru ustala iz tople postelje i osetila kako joj udovi postaju laki, kako joj se pore na licu otvaraju kao latice, a opuštena rebra pomeraju i šire tako da može da diše punim plućima i slasno. U Engleskoj nikad nije osetila takvu smelost, čak ni u paklenom julu. Termometar je možda i beležio vrućinu, ali njeno telo je bilo sumnjičavo. Engleska vrućina je nestalna; oblaci lako zaklone sunce. Ana je ušla u kuhinju. Džulijan ju je čuo da je stigla pa je postavljao šolje za čaj na sto. „Kako je bilo?" „Bilo je dobro, rekla bih", odgovorila je Ana. „Sahranili smo ga. Glavni cilj smo postigli. Kako uopšte može da bude na sahrani?" „Kako je gospođa Palmer?" „Džini je bila veoma prisebna. Nekoliko prisutnih se vratilo u njenu kuću, na korpice sa sirom koje je napravila gospođa Gliv.“ Ana je napravila grimasu. „I na viski. Čini se da je veoma insistirala na viskiju. A da joj zatražiš džin - e pa, ne znam šta bi bilo!" Džulijan je pružio ruku da dohvati čajnik. „Niko ne bi pio džin, zar ne, na sahrani?" „Da, to bi bilo nedolično", odgovorila je Ana. Majčina propast, pomislila

je. Piće aborcioniste. Cirka za ljubavnicu. Zajapurena lica i raskopčana popodneva. „A kakva je bila Ema?“ „Ema je bila jaka. Bila je čvrsta kao stena. Uzgred, došla je u onom svom starom kaputu." „Nisi valjda očekivala da će kupiti nov.“ „Ne znam baš. Neka druga bi verovatno iznajmila krznenu bundu za tu priliku. I svima dala do znanja da ju joj je Feliks poklonio." Ana se osmehnula držeći šolju čaja obema rukama. „Tvoj stari i ja smo razgovarali dok me je vozio kući. O tome kako je dugo živeo u neznanju, i ne sluteći šta se zbiva između Feliksa i Eme.“ „Budala", rekao je Džulijan. Oko tri godine ranije, one godine pre nego što je Kit otišla na fakultet, Ralf Eldred je proveo popodne u Holtu. Bila je sreda, pred kraj godine; u Grešamovoj školi dečaci modrih kolena igrali su hokej. Na ulicama tog gradića nije bilo turista; nebo je bilo olovnosivo. Ralf je odlučio da ode nekud na čaj - neobično za njega da tako sebi udovoljava. Devojka iza šanka uputila ga je na sprat; obavijen mirisima peciva, popeo se strmim stepeništem s klimavom ogradom i obreo u prostoriji sa tavanicom visokom svega dva metra, u kojoj se nalazilo šest stolova zastrtih ružičastim stolnjacima sa belim porcelanom na sebi. Na vrhu stepeništa se Ralf, visok nešto više od metar i osamdeset, sagnuo da prođe ispod grede; kad se uspravio i okrenuo glavu, pogled mu se sreo sa pogledom Feliksa Palmera, koji je u tom trenutku sipao njegovoj sestri Emi drugu šolju indijskog čaja. Dvadeset minuta koji su usledili bili su izuzetno čudni. Nije da je Ema uradila išta neobično; jer ona je jednostavno podigla pogled i pozdravila ga, pa rekla: „Zašto ne doneseš tu stolicu ovamo za sto i hoćeš li čajni kolačić ili zemičku ili ćeš i jedno i drugo?“ A Feliks je samo spustio lakat prekriven ručno tkanim tvidom, vratio čajnik na podmetač i rekao: „Ralfe, druže stari, ponovo bežiš sa posla?" Ralf je seo; bled kao krpa; kad mu je konobarica donela njegovu šolju, ruka mu je drhtala. Nedužni prizor koji ga je dočekao kad se popeo uza stepenice najednom je otkrio svoje pravo zaprepašćujuće značenje i Ralfa

nije uznemirilo to što je njegova sestra u tajnoj vezi, već njegov neposredni zaključak da je ta veza deo ustrojstva sveta, nešto dato, nešto što slute svi u parohiji, i što jedino on, Ralf - glup, slep i emocionalno nesposoban - nije uspeo da prepozna tu činjenicu: on i njegova žena Ana, kojoj mora da ide kući da kaže. Pitajte ga kako je znao, onog trenutka kad je okrenuo glavu ispod grede i sreo prijatni pogled Feliksovog plavog oka: pitajte ga kako je znao i neće znati da vam kaže. To znanje mu je jednostavno prodrlo u dušu. Kad su doneli čajne kolačiće, odgrizao je zalogaj pa vratio ostatak na tanjir i shvatio da mu se odgrizeni zalogaj pretvorio u kamenčić u ustima i nije mogao da ga proguta. Feliks je izvadio smeđu papirnu kesu iz džepa i rekao: „Gle, Ema, uzeo sam onu vunu koju je Džini htela za svoju dosadnu tapiseriju. Naručili su je još pre tri meseca, svratio sam za svaki slučaj da proverim ima li je i rekli su mi da je jutros stigla." Položio je predivo na belo platno; imalo je mrtvu smeđu boju. „Samo se nadam da je ovo ta nijansa", rekao je. „Džini samo toroče o kombinacijama boja.“ Ema je dala banalan odgovor pa je Feliks počeo da priča o preuređenju crkve u Fakenhamu u stambeni objekat, koje je dospelo do firminih knjiga ranije te nedelje. Zatim su razgovarali o plati orguljaša u crkvi parohije Palmers; zatim o ceni goriva. Ralf uopšte nije mogao da razgovara. Komad smeđe vune i dalje je stajao na stolu. Ralf je zurio u njega kao u kakvu zmiju. Ralf je te večeri kući stigao sam - što je iznenadilo Anu. Bez ortaka, bez parazita i danguba, bez debelog svežnja papira u ruci. Nije ni telefonu pritrčao, niti joj dobacio pozdrav preko ramena, niti rastrojeno upitao gde je ovo a gde ono i ko je zvao i šta je poručio. Seo je u kuhinju; a kad je Ana ušla da vidi zašto je toliko tih, zatekla ga je kako se klati na zadnjim nogarima stolice i zuri u zid. „Znaš, Ana“, rekao je, „mislim da bi mi prijalo piće. Doživeo sam šok.“ Alkohol je, za Ralfa, bio isključivo lekovita supstanca. Ponekad bi možda popio konjak da ublaži trbobolju, ali samo kad mu drugi lekovi ne bi pomogli. Ponekad bi prehladu lečio vrućim viskijem s limunom, jer Ralf je smatrao da prehlađene treba razveseliti, a on je sav bio za veselje. Međutim, piće kao sredstvo opuštanja u društvu nikad nije bilo deo njegovog života. Njegovi roditelji nisu pili, a on se nikad nije oslobodio svojih roditelja. Nije

imao ništa protiv toga da drugi piju, naravno; kuća je bila dobro snabdevena, bio je gostoljubiv čovek. Kad bi mu stidljivi ili promrzli svratili u goste, Ralf bi ih dočekao spreman sa čašama i kofama leda. Oko mu je bilo neiskusno a priroda darežljiva, pa su pića koja je točio bila četvorostruko veća od uobičajenih. Lokalnog gradskog većnika je po odlasku iz Crvene kuće zaustavila policija u Derehamu i alkotestom ustanovila da ima tri puta više alkohola u krvi nego što je dozvoljeno. Jednom drugom prilikom socijalna radnica iz Noriča se ispovraćala na stepenicama. Kad bi se dogodilo takvo nešto, Ralf bi rekao: „Moj ujak Sveti Džejms, mislim da je bio u pravu. Potpuno uzdržavanje je najbolje. Stvari prebrzo izmaknu kontroli, zar ne?“ Zato je sad, kad mu je Ana nasula normalnu meru viskija, pomislio kako je to premalo i škrto. Zbunjeno je gledao u čašu, ali nije ništa rekao. Posle nekog vremena, dok se i dalje klatio na stolici, rekao je: „Ema je u tajnoj vezi s Feliksom Palmerom. Video sam ih danas." „Šta, in flagrante?", upitala je Ana. „Ne. Pili su čaj u Holtu." Ana je samo ćutala nekoliko časaka pa rekla: „Ralfe, mogu li nešto da ti objasnim?" Sela je za sto i sklopila šake na izlakiranom belom drvetu. Izgledala je kao da će početi naglas da se moli, ali kao da ne zna za šta da se pomoli. „Sigurno se sećaš kako su se Ema i Feliks družili kad su bili mladi. Znaš to, zar ne?“ „Da“, reče Ralf i prestade da se klati. Prednje nogare njegove stolice spustiše se uz tup zvuk. „Ali to je bilo davno, to je bilo pedesetih, pre nego što je Ema završila specijalizaciju, dok je bila u Londonu i s vremena na vreme dolazila kući za vikend. To je bilo pre nego što smo otišli u inostranstvo. A onda se on oženio Džini. Gospode bože“, reče Ralf. „Hoćeš da kažeš da to traje već godinama." „Da. Godinama i godinama i godinama." „Je li to trajalo... na primer... kad smo se mi vratili iz Afrike?" Ana klimnu glavom. „O da. Traje već toliko godina da ljudima više nije zanimljivo da pričaju o tome.“ „I ti si znala. Zašto ja nisam znao?“ „Teško je pretpostaviti. Možda zato što ne primećuješ ljude." „Ali ljudi su sav moj život", Ralf će. „Bog mi je svedok. Sve što radim tiče se ljudi. O čemu to drugom ja ikad razmišljam?"

„Možda ne razmišljaš o njima na odgovarajući način. Možda postoji izvesna... rupa u načinu na koji razmišljaš o njima." „Nešto što nedostaje", Ralf će. „Pa, biće da je tako, zar ne? Ako je tako, moraću da sednem da porazgovaram sa sobom i pokušam to da ispitam, da ustanovim šta je to, taj nedostatak. Zar ne? U protivnom će to značiti da očigledno nisam kao većina." Odmahnuo je glavom. „Nego, znaš šta me zbunjuje? Da Ema živi u svojoj kućici u samom centru Faulsama, u glavnoj ulici, a Feliks čak u Blejkniju, a budući da znamo bezbroj ljudi između njih...“ „Da, znamo ljude. Međutim, kao što rekoh, oni više ne pričaju o tome.“ „Ali zašto mi niko nije rekao?" „Zašto bi ti rekli? Kako bi zapodenuli razgovor o tome?“ „Zašto mi ti nisi rekla?" „Šta bi uradio s tom informacijom?" Ralf je i dalje odmahivao glavom. Bilo mu je nepojmljivo - da je to otkriće, koje je njega toliko uzrujalo - svima ostalima bilo otrcano i nezanimljivo. „Ne razumem kako na ovakvom mestu mogu da održavaju nešto što je sigurno sasvim očigledno - mislim na odlaske i dolaske, ona ne može da ide u Blejkni tako da pretpostavljam on dolazi u Faulsam, njegov automobil je sigurno parkiran ispred, noću...“ Ana se osmehnula. „Ne“, rekao je Ralf. „Pretpostavljam da nije tako, zar ne? Pretpostavljam da veoma često idu u čajdžinice. Pretpostavljam da je to samo platonska veza, zar ne?“ „Mislim da je i to moguće. Međutim, ljudi poput Feliksa i Eme mogu da se izvuku ma šta da urade. Sve drže pod kontrolom.“ „To nikad nije narušilo njihov ugled", Ralf će. „Mislim na njihov ugled u društvu. Znaju li deca?“ zna. Mislim da i dečaci znaju, ali nikad to ne pominju. Njih to ne zanima, zar ne?“ „Šta Kit misli?" „Znaš da se ona uvek divila tetki." „Nadam se da njen život neće biti takav", Ralf će. „Gospode bože, nadam se da neće. Ne želim da se Kit pretvori u ružnu ženu koja se vozika okolo u kaputu od tvida da bi popila čaj s nekim starim dosadnjakovićem. Nadam se da će doći neki bogati lepotan i odvesti je i pokloniti joj dijamante. Neće mi

smetati ako Kit ne bude samostalna. Samo želim da joj bude dobro." „Baš si staromodan!", smejala se Ana. „Govoriš o njoj kao da je horska pevačica. Kit će sama sebi kupovati dijamante, ako ih bude želela." Ana pogleda naniže u minijaturni usamljeni dijamant koji je dvadeset pet godina svetlucao u njenoj burmi. „I nema potrebe da vređaš Feliksa. Drag ti je, oduvek je bio, drag je svima nama." „Jeste. Znam. Međutim, sad mi sve izgleda drugačije." Spustio je praznu čašu na sto. To nije samo propust u znanju, pomisli, to je propust u poznavanju samoga sebe. Ana mu je nasula još jedan viski. Ponašao se kao da ga ne primećuje pa ga je sama popila. Za kuhinjskim stolom, Džulijan je rekao: „Mislio sam da će Kit doći kući na sahranu." „Bila je prisutna uglavnom naša generacija", rekla je Ana. „Bilo je mnogo sveta. Mislim da je troje Eldreda bilo dovoljno." „Lepa dovoljnost", Džulijan će. Njegova majka se nasmeja. „Otkud ti taj izraz?" „Čuo sam da ga Kit koristi. Ali zar ne misliš da je htela da bude ovde? S obzirom na to da je u poslednje vreme veoma prisna s Danijelom Palmerom?" Feliksov sin, arhitekta, imao je stan iznad svog ureda u Holtu. Bio je zainteresovan za Kit; izvodio ju je u pozorište, pa na večere, i pozivao da isplove na njegovoj jahti u Blejkniju. „Mislim da Kit na Danijela gleda kao na nekoga ko je obasipa pažnjom i poklonima. Sahrana je ipak nešto drugo.“ „Kad onda dolazi kući?“ „Pre Uskrsa neće doći. Ima ispite za nekoliko nedelja, to znaš." „Znam, znam. Ne moraš stalno da pominješ takve stvari. Semestre. Ispite." „Moraćemo i o tebi da porazgovaramo, Džulijane. No, verovatno ćemo to ostaviti za neki drugi dan.“ Pogleda ga preko ruba šolje. „Šta si radio danas?" „Poćeo sam da pobijam koce za ogradu iza kuće.“ „A jesi li se video sa devojkom?" Blaga vulgarnost i detinjastost te rečenice iznenadiše Džulijana. Bilo je to kao da je njegova majka prosula čaj po stolu, ili gurnula prste u zdelicu sa šećerom. „Sutra idem kod nje. Hteo sam samo da započnem ogradu pre nego što

počnu kiše. Voleo bih da Kit uskoro dođe kući. Hoću da upozna Sandrinu majku. Zanima me kako će joj se dopasti." Dakle, Sandra će biti s nama još jedno leto, pomisli Ana. Od Džulijana se informacije moraju izvlačiti smišljeno i pažljivo, deo po deo. Nekoliko dana posle sahrane, Ema je otišla u svetilište u Volsingam. Nije bila sigurna zašto; svoju veru, ako ju je još imala, nije pokazivala u javnosti. Međutim, kad ne možeš da se izboriš s tugom, mislila je, možeš da uradiš i gore od toga da posmatraš oblike koji su drugim ljudima pomogli da se izbore s njom. Sveštenik je na Feliksovoj sahrani rekao da čak i u najdubljoj žalosti poznati oblici molitve mogu da uzdignu srce ka hrišćanskoj radosti. Dobro, pomislila je turobno Ema, hajde da probamo. Moram da imam nešto. Džini je imala grobare. Imala je utvrđivanje verodostojnosti testamenta. Imala je zaduženje da organizuje gospođu Gliv i korpice sa sirom. Ja, međutim, nisam imala ništa. Samo prazninu. Nikakvu dužnost. Kao da su me obavestili o smrti tamo nekog čoveka u nekoj dalekoj zemlji. Kao da nemam prava na saosečanje, jer sam čula za smrt čoveka kojeg moji prijatelji ne poznaju. Nema tela. Nema leša. Samo ova praznina, osećaj nečeg nedovršenog. Dok je obilazila Fejknam, vozeći seoskim putevima ka svetilištu i moru, shvatila je da je sama na drumu. U daljini iza ravnih polja tornjevi su boli nebo otežalo od snega, bremenite oblake povijene od studeni. Norfok je zemlja crkava, neke su nepokrivene i otvorene ka nebu, oltare im je zaposela kopriva, a crkvene lađe crni glog i drač. U onima koje još nisu suvišne, verska zajednica se osipa; samarićanska obaveštenja koja lepršaju po tremovima svedoče o kvalitetu i učestalosti seoskog beznađa. Parking u Volsingamu bio je prazan. Na ulicama nije bilo ni turista ni hodočasnika, a stare građevine - sagrađene napola od drveta, a napola od cigle i kamena, strmih krovova i holandskih zabata - kao da su se zbile jedne uz druge, kao da se gradić zatvarao pred zimu. Iz izloga pored anglikanskog hrama gledali su gipsani sveci i istkani sveci izvezenih očiju. Po kartonskim oreolima ponegde bi zasvetlucali zlaćani detalji. Prodavale su se i razglednice i molitve odštampane imitacijom gotskog pisma na imitaciji svitaka od papirusa. U prodaji su bile i sveće, koje su se mogle upotrebiti u svetovne svrhe; u drugim izlozima stajale su ploče liturgijskih pesama, te tegle meda u zemljanim krčazima i kutije norfoškog sapuna od lavande. U

ponudi su bile i volsingamske kuhinjske krpe, tegle slatka, limenke kolačića, kesice čaja u platnenim viktorijanskim vrećicama; bilo je tu i jastučića napunjenih biljem, pepermint bombona, suvog cveća i plišanih igračaka, metalnih pločica, pritiskača za hartiju i namirisanog papira za fioke - zapravo svega što biste očekivali da ćete naći u starom hodočasničkom mestu. Trgovina je išla slabo. Jedini stanovnik kojeg je Ema videla bila je žena sa korpom za kupovinu prebačenom preko ruke i mopsom na povocu. Klimnula je glavom u znak pozdrava i produžila, šćućurena u senci samostanskog zida. Ema je prišla crkvi puteljkom. Bilo je to zdanje podignuto tridesetih godina dvadesetog veka, a njegova spoljašnjost, razočaravajuće jednostavna, skrivala je u polumraku svoj katolički sadržaj: treperave molitvene sveće, device tužnih pogleda što puće usne u zlatnim ramovima. Zapitala se: šta bi moj otac rekao, šta bi moj otac rekao na ovakvu prodavnicu trica? Metju Eldred joj se činio veoma dalekim, veoma starim i mrtvim i dalekim. Sa Feliksom je, međutim, bilo drugačije. Dok je bila sama u svojoj kućici u Faulsamu, i dalje je osluškivala hoće li čuti škljocaj njegovog ključa u bravi. Ema je ostala skrivena u zadnjem delu crkve, daleko od oltara. Naposletku je sela na stolicu na kraju reda. Dozvolila je sebi da plače, ali nije mogla. Poput svoje snahe Ane, izvežbala se i naučila da ne plače. Pomisao na Feliksa ležala joj je kao kamen u grudima. Napolju su izgleda u toku bili neki građevinski radovi; čuli su se jednolična lupa čekića i brujanje bušilica. U mojoj porodici, pomislila je, praktikujemo uzdržljivost i čuvanje tajni, a misli koje poštujemo jesu neizgovorene misli; čak je i Feliks, javna tajna, bio svojevrsna tajna. Međutim, naše nas tajne ne održavaju. One nas brinu; jedu nas, iznutra. Na zadnjem zidu su stajale drvene pločice, imena i datumi: iskazane zahvalnosti, izrečene namere. Hvala Bogu što me je sačuvao u saobraćajnoj nesreći, 1932. Hvala na pomirenju muža i žene posle molitve u hramu, 1934. Hvala na uspehu na ispitu, 1935. Kakve sve sitnice tražimo od Boga, pomislila je Ema. Hvala na srećnoj smrti, za koju su čitane molitve u Svetoj kući. Ko je to stavio tu i kako je znao da je bila srećna? Neke pločice nisu ništa odavale. Pred njima je posetilac mogao da vežba maštu: Hvala na uslišenim molitvama. Pored tih pločica nalazila se voda iz svetog bunara, dostupna u kofama. Hodočasnici su mogli sami da se posluže, da zagrabe vodu nekom od

poslaganih posuda; na stolu prepunom molitvenih knjiga, nalazili su se i napušteni poklopac termos-boce, nekoliko kartonskih čaša kakve se dobijaju iz kafe-aparata i nekoliko pehara od izlivene plastike, svaki naboran po rubovima kao da ga je neko žvakao. Ema je pomislila kako je sve to nehigijenski. Izašla je sa rukavicama u ruci. Na tremu se nalazila velika knjiga, često čitana, stranice su joj bile raspoređene u kolone. Natpis na njoj je obećavao: ZA SVE ČIJA SU IMENA ZAPISANA U OVOJ KNJIZI ČITAĆE SE MOLITVE U HRAMU. Ema je izvadila olovku iz džepa, okrenula nov list i zapisala datum. U knjigu nije napisala Feliksovo ime jer je verovala da energiju treba uputiti ka živima, a ne ka mrtvima. Nije napisala ni svoje ime jer je verovala da će se sama sasvim dobro snaći. No zapisala je imena svog brata i njegove žene: RALF ELDRED ANA ELDRED Ispod je napisala: KETRIN ELDRED Zatim je malo zastala, pa preskočila red pre nego što je dodala: DŽULIJAN ELDRED ROBERT ELDRED REBEKA ELDRED Bio je polumrak kad je Ema otišla sa trema. Između svetilišta i puta nije bilo trotoara. Polako se uspela uzbrdo pokraj visokog zida, i samo ju je božja milost štitila od automobila iza nje. Vrtlozi susnežice su se kovitlali među tim šćućurenim građevinama od kamena i kremena, udarali o prozorsko okno i topili se pod nogama. Dok je sedela u gotovo pustom kafeu i držala u rukama šolju tople čokolade, setila se još jednog studenog popodneva, kad se Ralfova kovrdžava glava pomolila na vrhu stepeništa čajdžinice u Holtu, pa se sagnula ispod grede, okrenula i ugledala je... Da Ralf tog dana nije naleteo na njih, osetljiviji nego inače zbog studeni, istrajao bi u svom tvrdoglavom i

neobičnom neznanju; na Feliksovoj sahrani stajali bi pored njegovog groba kao dvoje starih porodičnih prijatelja i Ralf joj ne bi uputio ni reč saučešća osim reči koje je red da pristojni ljudi razmene kad neki njihov savremenik siđe sa pozornice. A to bi mi, mislila je, i odgovaralo. Stihovi poezije prođoše Emi kroz glavu. Oden, pomisli. Bilo joj je drago što je uspela da odredi čiji su to stihovi budući da nije bila zaljubljenik u knjige. Stihovi su bili uporni, puni grube pretnje: Lednik kuca u ormaru, U postelji pustinja uzdiše, Na šoljici čaja naprslina se stvara Staza ka zemlji mrtvih. U kafeu je osim Eme bio još samo sveštenik u odori, čitao je Dejli telegraf. U pozadini se čulo pucketanje i šištanje uljane peći. Ema je ponovo pomislila da zaplače, ali bojala se da sveštenik ne spusti novine i pokuša da je uteši. Umesto toga je zakopčala kaput, pripremila se za sumrak i studen, pa se odvezla kući u Faulsam. Ni sama više ne znam šta sam, pomislila je: Dobra duša ili Nesrećnica. O pogle’, pogle’u ogledalo, O pogle’u svoj jad; Život ostaje blagoslov Iako ti ne možeš da blagosiljaš.

3. Kit spava, pokrivena ćebetom po vrućini. Okreće se na leđa. Miče usnama. Šta to govori? Mama, mama: mleka, mleka, mleka. Nadlanicom sklanja kosu sa čela. Ponovo se okreće. Čaršav se gužva pod njom, vlažan od njenog tela. Domski prekrivač pada na pod. Kit skuplja šaku pa je širi - punačku pesnicu novorođenčeta. Vazduh je prevruć za disanje. Uskoro će doći Felisija, umotana u svoju plavu ešarpu, i podići će je iz magle mreža za komarce. Otvara oči i pred njima se ukazuje prostranstvo belog zida. Okreće pogled i vidi uglačani pod, pali prekrivač i vlastitu golu ruku kako visi sa kreveta, kao da je tuđa. Pola osam je, prljavo londonsko jutro, saobraćaj se pojačava. U vazduhu se oseća dašak proleća. Sanjala je da je u Africi. Polako seda i navlači čaršav preko grudi, kao da je neko ušao u sobu. Nalazi se u studentskom smeštaju, u ženskom domu. Njen zlatni ručni satić otkucava navrh gomile udžbenika. Njene farmerke i topla karirana košulja stoje složene na stolici. Napolju u hodniku devojke iz doma ulaze u kupatila i izlaze iz njih u bademantilima, kosa skrivenih pod turbanima ili podignutih i prikačenih šnalama. Zastaju da porazgovaraju, da kažu kako je centralno grejanje užasno, da je u domu kao u tropima, da će zasigurno morati da se požale. Čuje se puštanje vode iz vodokotlića. Iz podruma dopire miris doručka koji cvrči na šporetu, bledih komada slanine, zagorelih pirjanih pečuraka. Tost se stvrdnjava u tosterima. U Crvenoj kući u Norfoku njena majka Ana sanja ćeliju. Oseća grebuckanje zatvorskog ćebeta po golim nogama, a pod rukom metal zatvorskog kreveta. Ženski glas joj govori: „Pukovnik je odbio vašu molbu za ogledalom." Ana se budi. U sobi je hladno. Ralf je navukao ćebad preko glave. Ana se uspravlja i

seda, masirajući slepoočnice vrhovima prstiju. Malim kružnim pokretima utrljava san kao kakvu kremu. Zaboravlja ga. Zaboravljanje je umetnost kao i druge umetnosti. Iziskuje posvećenost i praksu. Što se tiče Kit - ona se umiva, oblači i silazi velikim izrezbarenim stepeništem, kroz hodnike što mirišu na paštrnak i lak. Dok se vraća sa doručka, izvlači pismo iz pregratka označenog slovom E. Pismo je od njenog oca. Ralf je dobar dopisnik - dok u drugim porodicama, koliko zna, očevi nikad ne prinose pero papiru. Ubacuje pismo u džep farmerica, da ga pročita dok bude ručala kiflu sa salatom i jogurtom; istrčava preko mestimično mokrog Rasel skvera, ka metrou i Temzi i zagušljivoj sali za predavanja. San je prati, kvari joj dan. Džulijan, koji nema razloga da se budi, spava do pola devet. Vedra slova doleću sa letnjeg neba i spajaju se u besmislene reči. Obično to sanja; lišen strahote koju je nekad sadržao, njegov san još nosi u sebi element osujećenosti. Ema ne sanja. Muči je nesanica pa hoda po sobama svoje kućice u sitne sate, sate duboke seoske tišine. Ne navlači zavese; ispred njene kućice gori ulična svetiljka i obasjava njene medicinske knjige na urednim policama i neoprane sudove koje je ostavila u sudoperi. * Ralf sanja svog oca. Ovo su grad, datum, mesto u koje ga san vraća: Ralf korača po kaldrmi, ruka mu je okovana u dedovoj ruci, podiže oči da sagleda stub od dedinog tela. Vetar zavija ulicama i oko visokih kamenih kuća i njihovih dimnjaka. Ralf ima tri godine. Deda ga podiže u naručje i umotava u svoj kaput da mu ne bude hladno. „U moje vreme su se, Ralfi“, govori on, „održavale magareće trke oko tržnice. A u vreme mog dede, održavao se lov na svinje i dimnjačari su skakali u bazen pun brašna da bi ugrabili peni. A posle toga su ispaljivali

vatromete i spaljivali Bonija." 1 Na to će njegov stric Džejms: „Jadni Ralfi! On ne zna ko je Boni!“ Ralf okreće glavu uz dedino vuneno rame. Podiže bradu i migolji se, pokušava da se okrene u dedinom naručju. Tu je i njegov otac, Metju Eldred, na korak iza njih. Međutim, Ralf ne vidi niša od dedinog ramena; ili to možda stric Džejms stoji između njega i Metjua. Njegov otac je tu, zna; ali Ralf mu ne vidi lice. To je Ralfovo prvo sećanje: kaldrma, jako zavijanje vetra, debelo platno dedinog kaputa koji mu se trlja o obraz. Porodica Eldred rodom je iz sela po imenu Breklends; to je selo opasano krečnjakom i tresetom, ali prekriveno plaštom pokretnog peska. Njegova neograđena polja zasuta su kremenom ili zarasla u bujnu paprat, opervažena borovima izuvijanim u fantastične oblike. To je selo kamenorezaca i uzgajivača zečeva: odnedavno arheologa i vojnih lica. U njemu ima jama i brežuljaka, humki i drevnih puteva; u njemu ima hrastova i brestova. Rimljani su ostavili svoj kovani novac, svoje kosture i svoje fragmente terakote; vojska je postavila svoje barake i žičane ograde između ruševina manastira i zamkova. Svuda se oseća prisustvo stajaće vode, močvarnih ptica, jova i vrba i labudova podignutih vratova. To je selo sabornog doma, selo kapela; crkve su oronule ili loše obnovljene, a osećaj prošlosti je snažan, sveprisutan i zlokoban. Dvorane i crkve su propale, vatra je izjela slamnate krovove, vazduh je izjeo kamen; građevine se ponovo stapaju s prirodom, njihovi zidovi su svedeni na kremen i šut rasut po poljima. Rukotvorina koju večeras ispustite do jutra može da nestane, ali plug će pronaći čitavo blago. U takvom predelu čovekov rad deluje efemerno, njegov uticaj prolazno. Leta su vrela. Zima donosi bledu vlažnu svetlost. Nebo je golubijesivo; sunce se probija kroz njega širokim blistavim zracima, poput zraka koji, na crkvenim slikama, označavaju prisustvo Svetoga duha. Metju Eldred, Ralfov otac, rođen je nadomak trgovačkog gradića Svofama 1890. godine. Njegovi su bili štampari i propovednici amateri. Njegov deda je štampao pamflete i traktate. Njegov otac je štampao oglase, aukcijske kataloge, spiskove deonica i memoare učitelja i sveštenih lica, koje

su oni sami finansirali. Njihovi domovi, i domovi njihovih prijatelja, bili su hramovi pravovernosti, mračne učenosti, sabatarijanske dosade; njihova vera bila je aktivna, nametljiva, neumorna i zdravorazumska. Nisu videli potrebu za preispitivanjem božje prirode; približavali su mu se ranim ustajanjem, proučavanjem Biblije i iskrenim, zaludnim pokušajima pokornosti. Eldredovi su bili jednako pametni u dobročinstvima kao i u poslu - nesebično su činili dobro i trljali šake očekujući da će se dobro vratiti još boljim i njima i njihovim prijateljima. Džejms Eldred, Metjuov četiri godine mlađi brat, posvećen je u čin sveštenika u Engleskoj crkvi neposredno po završetku Velikog rata. Gotovo odmah je otišao u afričke misije te propustio Metjuovo venčanje; Metju se oženio sivookom devojkom po imenu Dorkas Keri, čiji je otac bio lokalni trgovac drvetom i čije su veze izvan okruga - starija sestra joj se udala za Jorkširca - ispitali a zatim oprostili. Džejms se pojavio deceniju kasnije - mršaviji, vedar, pomalo žut u licu - na krštenju bratovog prvog deteta, Ralfa. Dorkas je izgledala zbunjeno; posle jedne decenije dobila je nešto dobro. Dve godine kasnije na svet je donela još jednu bebu, devojčicu. Džejms je i dalje bio, kako je on to nazivao, na odsustvu, ali nije bio dokon; radio je u londonskom Ist Endu u domu za pijance i beskućnike. Kad je Ralf imao četiri godine, Afrika se otvorila i ponovo progutala strica Džejmsa. Stizali su samo pisma, na listovima hartije tankim poput svile, i fotografije gole domorodačke dece i okruglih slamnatih kolibica; bezimenih sveštenika i zubatih pomoćnica pod belim šeširima; tek pokrštenih u belim rukavicama i belim mantijama. Ralf i danas ima te fotografije. Čuva ih u smeđim kovertama, s temama naslovljenim na poleđini (kad bi strica Džejmsa poslužilo sećanje) Ralfovim krupnim energičnim rukopisom. A jesu li datirane? Ponekad. Stric Džejms pilji u neku usedelicu na samrti, uvelu na afričkom suncu; u neko crnče koje se vrpolji, odeveno samo u nisku perli. „Otkud bih znao? 1930?“ Ralf beleži na poleđini svake fotografije, i to grafitnom olovkom, u slučaju da se stric Džejms bolje priseti. Poštuje datume; mari za prošlost. Koverte arhivira u fioke svog radnog stola. Jednog će dana, razmišlja, možda napisati istoriju svoje porodice. A zatim ustukne pa odustane kad se seti šta bi morao da prećuti. Njegovi otac i majka stoje u kalajnim ramovima na njegovom radnom

stolu, gledaju ga dok radi. Metju Eldred se ugojio; lanac njegovog džepnog sata pruža mu se preko stomaka. Sramežljiv pred fotografom, igra se reverom. U srednjoj dobi Dorkas ima lice Bura ili stanovnice američkih prerija: iskreno lice koje čeka Gospoda da učini ono najgore. Kad je Ralf imao osam godina, a njegova sestra Ema šest, Metju je preselio porodicu i posao iz Svofama u Norič. Počeo je da štampa bonove za hranu i na kraju se obogatio. Počeo je rat. „Bi li voleo", upitala je Ema Ralfa, „da si odrastao pa da možeš u rat?“ Ema je stegnula pesnicu pa udarala njom o sofu u salonu dok joj pesnica nije odskočila, prašina poletela, a majka dojurila iz kuhinje i ošamarila je. Nekih godinu dana kasnije čuli su razgovor iza zatvorenih vrata. „Gimnaziju Jarmut prebacili su u Midlends... Juče su evakuisali Loustoft..." Posetili su primorje - besmislen izlet, mislila su deca, zato što su plaže bili minirane - i videli prvi talas evakuisanih lica iz Londona, sišlih sa turističkih parobroda, kako stižu u priobalna sela sa svojim gas-maskama. Stajala su pokraj puta i buljila, ta deca, obrijanih glava i daleka. Sad se ta deca ponovo sele, dublje u Englesku. Ema je pogledala u Ralfa. „Kakav li je osečaj biti evakuisan?", upitala je tiho. On je odmahnuo glavom. „To se nama neće dogoditi, ne verujem da hoće. Odlaze ljudi s primorja." „Mislila sam, kako se to uređuje?" Ralf je prineo prst usnama. Nije mislio, ni tad a ni kasnije, da su njegovi roditelji okrutni: samo da su ozbiljni, stari, nemaštoviti. Pošto se rat završio, bilo je još prošaputanih razgovora. Roditelji su razmišljali da usvoje siroče - možda dete neke lokalne devojke koja se predala nekom vazduhoplovcu. Ili starije dete, društvo za Ralfa... Preko poznanika iz crkve čuli su za jedan veoma nesrećan slučaj iz Loustofta, za dečaka koji je Ralfovo godište; čiji je otac, radnik gasne kompanije, poginuo kad je pala bomba na Lorn Park roud, a čija je majka nastradala kad je restoran Voler neposredno pogođen. „Šta li je radila u restoranu, to bih volela da znam?“, pitala se gospođa Eldred. Nagađalo se da je dete živelo srećno pre gubitka roditelja. Plan je otpao; Ralfov drug je iščezao, u carstvo mašte. Jer kad istražiš - rekao je njegov otac - kad istražiš bedu na ovom svetu,

kad se zagledaš u bezdanu rupu ljudskog nemara i ljudske gluposti, padne ti na pamet da, ako treba da bude milosrđa, ono treba da bude plansko. Racionisanje se završilo mnogo kasnije. U kući Eldredovih se nastavilo. „Štednji ništa ne fali“, govorila je njegova majka. „Ko je hteo da pojede nešto lepo morao je to da uradi izvan kuće.“ Kad je Ralf imao petnaest godina, otišao je kod tetke u Jorkšir na nekoliko dana. Sinod od Vitbija, tako je njegov stric Džejms nazivao prijatelje iz Jorkšira. Bili su suviše ozbiljni, skučeni i ograničeni za Džejmsov anglikanski ukus. Svrha tog putovanja na sever bio je odmor, pretpostavljao je Ralf; tad je već počinjao da zauzima kritički stav prema svojoj porodici, i na osnovu svega ostalog što je u njoj doživeo, imao je utisak da su odmor i pokajanje veoma slični. Sinod je stanovao u mračnoj kući, punoj smeđih senki. Unutra se nalazilo i preterano mnogo fotelja s ravnim uspravnim naslonima i sedalnim delom presvučenim glatkom ldizavom smeđom kožom; kao da su stalno u toku bile pripreme za neko javno okupljanje, crkveni skup. U trpezariji su stolice bile tvrde i imale su visoke naslone i izgledale su veoma ozbiljno. Sinod je male obroke blagoslovio dugim molitvama. Regali za knjige bili su zastakljeni i zaključani; na kredencima za posuđe stajale su vaze od tamnog stakla, nalik peharima punim krvi. Njegovi rođaci su se šunjali po kući u papučama, satovi su otkucavali. Teča je sedeo za svojim radnim stolom i sređivao račune; tetka je spustila igle i predivo na jastuk fotelje na kojoj je sedela. Zagledala se u njega, bleda žena ista kao njegova majka; njene blede usne su se pomerile. „Treba da izađeš, Ralfe. Sedi na autobus. Otidi malo do obale. Dečacima je potreban svež vazduh." Ralf je izašao iz kuće. Seo je u prvi autobus koji je vodio van grada. Bio je to običan neprijateljski dan na istočnoj obali; nikog više nije bilo na tom izletu. Na nekim deonicama put je išao odmah uz obalu i Ralf je video nekoliko osamljenih kuća koje su izgledale kao da se kotrljaju ka moru, ka stenama koje kao da su i same klizile i slegale se, ka teretnim brodovima i ribarskim čamcima, ka soli i studeni. Izašao je iz autobusa u potpuno nepoznato mesto. Bilo je oblačno i

vetrovito; tu i tamo su se promaljali delići plavog neba, nalik pukotinama u debelom belom bazenu. Zakopčao je jaknu, što bi mu tetka, da ga je videla, zapovedila da uradi, pa obmotao omraženi šal oko vrata. Spustio se niz brežuljak, jedan od četiri, i ugledao pred sobom hladno prostranstvo zaliva. Plima se povlačila. Osamljeni šetač je birao put uz stene. U daljini se videlo još nekoliko prilika, nosili su ruksake i čizme; koračali oborenih glava i pogledom pretraživali pesak. I Ralf je spustio pogled na svoje cipele, pa pažljivo krenuo, gazeći između morskih trava i barica u stenama. Prešao je dvadesetak metara ka okeanu. Zvuk okeana bio je prigušen, skladan, pre šuštanje nego grmljavina. Sagnuo se i iz peska kraj nogu iščupao nešto nalik blatnjavom kamenu. Ispunilo ga je silno oduševljenje, osećanje koje se na tren nije razlikovalo od straha. Našao je fosil: izbrazdanu sivozelenu spiralu, staklastu i mokru, nalik talasu koji se povlači. Ležao mu je na dlanu: pet centimetara u prečniku i debeo četiri centimetra. Ralf je nepomično stajao, zagledao fosil i okretao ga u ruci. Unutra se nalazilo blago udubljenje; video je da je to nekakva školjka, glatka ispod mulja i sitnog peska. Podigao je glavu i pogledao preko plaže. Seta i one prilike šibane vetrom kotrljale su se ka njemu i već su bile toliko blizu da im je čuo glasove. Opkolile su ga, u svojim rebrastim čarapama i s tenom preplanulim od sunca i vetra. Među njima je bila jedna žena, njen šiljati nos bio je jarkocrven iznad šalova u koje je bila umotana. Piljila je u fosil u njegovoj ruci; skinula je rukavice; svukla ih je zubima. Spustio joj je fosil na dlan. Prevrnula ga je jednom pa još jednom, prešla kažiprstom po njegovoj pegavoj spirali, opipavajući nabore. Prislonila ga je uz lice; okusila ga jezikom. „Gryphea“, rekla je. „Zar ne znaš?“ Odmahnuo je glavom, stajao je ispred nje kao kakav neuki nepokršteni paganin. „To je školjka - kao ostriga, znaš?“ „A, da.“ Razočarao se; ipak nešto sasvim obično. Žena je rekla: „Star je stotinu pedeset miliona godina." Zurio je u nju. „Znaš kako ostriga živi u svojoj školjci? Ovo je predak ostrige." Klimnuo je glavom. „Živeo je ovde kad je more bilo toplo – ako možeš to da zamisliš. Ovde se nalazilo njegovo meko telo, unutar ove školjke, sa srcem, krvnim sudovima i škrgama. Kad je uginuo, svi ti meki delovi su istrulili pa je pesak ispunio šupljinu. A zatim se pesak zgusnuo i pretvorio u kamen."

Bili su okruženi ljudima, njihov dah je strujao vazduhom, pogledi su im prikovani uz njenu šaku; priželjkivali su ono što je on našao, kao kakav dragulj. „More se pomerilo", rekao je jedan čovek. Lice mu je bilo sirova šunka ispod kape s gombicom. „Hoću reći, ono što je nekad bilo more postalo je kopno. A sad more ponovo postepeno izjeda kopno - čitavu ovu istočnu obalu", zamahnuo je rukom, pokazujući ka talasima - „vidite kako se to dešava za vašeg života." Čovek u fantomki - zelenoj, bivšoj vojničkoj - reče: „Služio sam s momkom iz Safoka čiji je deda imao malu farmu, a ona je sad u moru. Čitava crkvena dvorišta su se survala niz liticu. Čitava groblja, a voda je isprala kosti." Ona žena reče: „Zaustavio si ovo stvorenjce, mili. Na njegovom povratku u more iz kojeg je poteklo." „Kad je bilo živo...“ „Da?“ „Šta je jelo?“ „Bilo je prilepljeno za morsko dno i usisavalo vodu. Odatle je dobijalo hranljive materije, iz larvi u vodi. Razumeš. Imalo je stomak, bubrege, creva, sve što ti imaš.“ „Je li moglo da misli?" „Eh, može li ostriga da misli? O čemu bi to ostriga mislila?" Pocrveneo je. Glupo pitanje. U stvari je hteo da pita: Jeste li sigurni da je bilo živo? Možete li mi se iskreno zakleti da jeste? „Jesu li retki?“, upitao je. „Nisu, ako hoćeš polomljen. Nisu ako se zadovoljavaš delovima." Žena je na trenutak zadržala njegov pronalazak, stegnut i skriven u šaci; zatim ga je položila na njegov rašireni dlan pa s mukom ponovo navukla rukavice. Tako je silno želela taj fosil da je malo falilo da joj ga da; međutim, želeo ga je i sam. Čovek s kapom s kićankom reče: „Dolazim ovamo otkako znam za sebe i nikad nisam našao ništa ovako dobro. Obične brahiopode, samo njih nalazim. Ponekad pomislim da se toliko trudimo pa zato ne možemo da vidimo." „Početnička sreća", reče čovek u fantomki. Pokaza vunenim prstom predmet za kojim je žudeo. „Znate kako ih zovu? Đavolji nokti." Zlurado se nasmeja. „Pretpostavljam da vam je jasno zašto.“

Ralf pogleda naniže u fosil i zamalo ga ispusti. Ugleda debelu, izbrazdanu đavolsku vijugu, taj zelenkasti zlokobni sjaj... Dok se vraćao kući autobusom, sve vreme je terao sebe da drži taj predmet u ruci, a osećanja su mu se kolebala između privlačnosti i odvratnosti; pitao se kako je moguće da ga je pronašao kad uopšte nije tražio. Kad je stigao u kuću, bilo mu je veoma hladno i pomalo muka. Osmehnuo se rođaku koji mu je otvorio vrata i rekao da je najbolje da odmah ode na sprat i opere ruke. „Jesi li se lepo proveo, mili?“, upitala ga je tetka; odgovorio je nešto kratko, učtivo mrmljanje koje nije značilo ništa. U salonu je sat otkucavao okrutno i nesnosno; zamislio ga je zakopanog pod zemlju, kako otkucava stotinu i pedeset miliona godina. Smestio se na jednu kožnu stolicu i razmišljao o životinji čija je leđa ta koža nekad krasila: pitao se kakvu je imala kožu, kakvu dlaku, kakva je krv tekla njenim venama. Tetka se požalila na to kako je sto postavljen, i pritom Ijutito gurkala noževe za ribu kažiprstom. Stigao je dimljeni bakalar, s tankim kriškama hleba i puterom, bledi sok je curio po tanjiru. Ralf je pojeo zalogaj-dva, pa spustio viljušku. Tetka je upitala: „Nemaš apetita?" Pomislio je na kosti prosute niz liticu, u slano šaputanje talasa; Gryphaea usisava hranljive čestice, eoni se valjaju, đavo korača po pučini. Zbog majčinih reči satana mu je ličio na nekog strogog učitelja. „Đavo nalazi posla za dokone šake.“ Nokat je bio na spratu, zaključan u njegovom koferu. Kad se Ralf vratio kući iz Jorkšira, on i Ema su igrali svoje biblijske igre. Uvek su ih igrali kad je trebalo da donesu kakvu odluku. Ema je rekla: „Želim da odlučim hoću li kad porastem biti lekarka ili pravnica ili samo kvočka koja sedi kod kuće kao moja mama." Trebalo je nasumice izabrati stih i on bi vam dao smernice; no za tumačenje stihova koje biste pronašli bila je potrebna bujna mašta. „Probaj ovaj“, relda je Ema. „’Pomaži i umivaonicu i postolje njezino, i osveti je.’ Druga knjiga Mojsijeva 40:11. Vrlo korisno, nema šta.“ Zapevala je crkvenu pesmu koju je sama smislila: „Kako bedasto zvuči Isusovo ime...“ Ralf je izvadio fosil iz džepa jakne, gde ga je držao neko vreme. „Pogledaj ovo“, rekao je. „Ovo je đavolji nokat." Ema je uplašeno jauknula. „Užasno je. Šta je to?"

Rekao joj je. Lice joj se razvedrilo. „Daj mi ga.“ Spustio joj je fosil u skupljenu šaku. „Mogu li da ga ponesem u školu da plašim njim devojčice?" „Ne, nipošto. Dragocen je. I moj je.“ „Ja sam ateista", rekla je Ema. „Pre minut nisi bila ateista, zar ne?“ Ovo su bile knjige na njihovim policama: Hrišćanska tajna srećnog života, stara i u raspadu; zatim prašnjava i smeđa Hristos je sve, H. K. G. Mul, London, 1892; F. R. Havergal, 1880: Sačuvano za Gospodovu upotrebu, plesniva i sa tragovima blata, Crkvene pesme vere i nade, izbledela i sa ušima, i na kraju Korpa fragmenata, R. M. Makčejni, objavljena u Aberdinu, bez datuma, neisečenih listova. Godinu dana kasnije Ralf se vratio u Jorkšir. Ta njegova želja iznenadila je njegovu porodicu i pričinila slabašno zadovoljstvo sinodu, koji ga je smatrao mirnim dečakom koji ne čini nikakve prestupe i bilo im je drago što ih neko iz familije voli. Dane je provodio na plažama i u gradskom muzeju. Kod kuće nije govorio o svojim otkrićima, ali našao je nastavnika koji ga je bodrio - čoveka kojeg je, shvatio je kasnije, trebalo da zamoli da se zauzme za njega kad je izbila svađa. Proučavao je sam posle škole, iznajmljivao knjige vlastitim džeparcem i mozgao nad geološkim kartama; šetao je po poljima, brdima, obalskim puteljcima, pregledao jaruge i drumske useke. Kad bi se umorio ili obeshrabrio ili kad nešto ne bi razumeo, setio bi se one žene sa jorkširske plaže kako plazi ružičasti jezik da okusi fosil, njegov pesak i mulj, njegovu hladnoću i starost. Imao je trik koji je morao da usavrši: da pogleda u neki predeo i ukloni sa njega čovekov uticaj. Engleska se preobražava pred geologovim okom; ovce svaštojedi uzgajaju se u budućnosti, šuma raste na tresetištu, svako stablo zasejano maštom. Gde su drugi videli reljefni oblik, Ralf je video put glečera; video je pustinju ispod čestara i potoka i lepotu Evrope koja se krčka ispod toplog, čistog plitkog mora. Danas je njegova kolekcija fosila u kartonskim kutijama na jednom od nekoliko tavana u kući. Rebeka, njegovo najmlađe dete, sanjala je košmare o njima kad joj je bilo pet ili šest godina. Krivio je sebe što nije ponudio odgovarajuće objašnjenje; Kit joj je rekla da su to životinje od kamena, okamenjeni životi, primitivna stvorenja koja su nekad plivala i puzala.

Detence ih je videlo kako ponovo plivaju i pužu, kako usisavaju blato i dišu pred vratima njene spavaće sobe. No u to vreme, kad je bio dečak, Ralf je svoje pronalaske držao u svojoj sobi, poslagane na vrhu police za knjige i na oslikanom kaminu iznad praznog ognjišta. Norfok nije mnogo doprineo toj njegovoj zbirci. Prečešljao je plaže u Vejmutu i Kromeru u potrazi za amonitima i morskim ježevima, ali nije mu se posrećilo; morao je da pričeka leto, svoje izgnanstvo na klizave stolice. Sve je istrpeo: tečine pridike, časove klavira svojih rođaka. Njegova majka je brisala prašinu sa fosila dvaput nedeljno, ali nije joj bilo jasno šta predstavljaju. „To je Ralfov hobi“, govorila je ljudima. „Skupljanje starih komada stena i grnčarije, takvih stvari, komadića i delića koje donosi sa svojih raspusta." Geologija i arheologija bile su potpuno pobrkane u njenoj glavi. „Ralf je sakupljač", rekla bi. „Voli sve starine. A Ema, opet, e ona vam je više moderna gospođica." Ema je rekla bratu: „Ralfe, kako možeš tako opušteno da govoriš o petsto miliona godina? Većina nas ima poteškoća... s Božićem, na primer. Svakog decembra natera ljude u paniku, kao da dolazi bez najave. Samo veoma izuzetni Ijudi mogu da zamisle Božić u julu.“ Ralf je rekao: „Ono što moraš da uradiš jeste da zamisliš sebe kako koračaš kroz vreme. Da bi se vratila do samog početka geološkog vremena, morala bi da obiđeš oko sveta četrdeset šest puta. Recimo da hoćeš da se vratiš u poslednje ledeno doba. To je veoma skoro, u svetu geologije. To bi bilo kao putovanje preko Lamanša. Od Londona do Pariza." „Ne bih imala ništa protiv putovanja u Pariz", rekla je Ema. „Šta misliš, bi li išta vredelo da pitam?" „A onda, da bi stigla u vreme dinosaura, morala bi da obiđeš oko planete." „I osećam se zatočeno", rekla je Ema. „U mestu i vremenu." Sedela je i uvrtala svoju pletenicu, vukla ju je i naposletku rasplela pa provukla prste kroz tešku smeđu kosu. U to vreme se potajno ogledala u ogledalima. „Guske se pretvaraju u labudove", govorila je njena majka; imala je dobre namere, ali to baš i nije bila nauka. Kroz Ralfovu glavu je marširao friz evolucije. Svaki oblik života ima svoje vreme i mesto: morski puž i morski krin, vodena škorpija i riba

dvodihalica, drvenasta paprat i koral. Morski pas i gmizavac mesožder; morski jež i brontosaur; pterosaur i stablo magnolije; sipa i ostriga. Zatim džinovska ptica trkačica, oposum na svom drvetu, slon u svojoj močvari; to je u njegovoj glavi bilo jednako jasno kao u dečjoj slikovnici, ili na posteru na zidu dečje sobe. Sabljozuba mačka, konjić visok ni pun metar, džinovski jelen, dlakavi mamut, zatim čovek, poguren, maljav, naborana čela. To je priča o uspehu. U sedamnaestoj se Ralf mogao smatrati muškarcem, ali ne te primitivne vrste iz udžbenika. Bio je visok, snažan, imao čistu kožu i bistar pogled, kao junak iz sentimentalnog romana. Katkad su ga žene zainteresovano gledale na ulici: pomalo sažaljivo, kao da se boje da ga druge žene ne iskoriste. Ralf se vraćao u Breklends, tih posleratnih godina, pažljivo je prolazio uskim puteljcima na svom biciklu, između betonskih utvrđenja i puteljcima izbrazdanim tragovima teških vozila. Video je pobedu: razvaljene ograde, posečene voćnjake, osakaćene drvorede. Kapije su visile na jednoj šarci, plakati lepršali na zidovima. Svuda se nalazilo mnoštvo kolibica napravljenih od valjanog čelika - sad su rđale i zjapile bez vrata. Farmeri su jurcali okolo u svojim ratnim trofejima - džipovima bačenim u staro gvožđe. Gomile smeća trulile su i zaudarale među borovima. Vetar je bio isti, tiho je šumio kroz krute grane. Brezova stabla nalik nitima bila su ista, gledana preko polja zaraslih u visoku nejednaku travu; čaplje su lepršale krilima uzlećući sa barica. Ministarstvo odbrane nije nameravalo da se odrekne kontrole nad tim srezom. Polja su bila izdeljena njihovim ogradama i obaveštenjima o zabrani prilaska. Ralf bi privukao bicikl uz travu dok ne protutnji konvoj. Jednom, dok je držao ručke bicikla i stajao u mokroj travi do kolena, pružio je ruku da dohvati nešto što mu je zapalo za oko; bio je to vrh strele od kremena. Prevrnuo ga je na dlanu pa ubacio u džep. Setio se trenutka kad je našao fosil; bila je to još jedna tajna, zakopani život. Nije bilo potrebe da ga nosi u muzej; takve stvari nisu retkost. Odneo ga je kući i stavio na svoj kamin, s namerom da ga pokaže stricu Džejmsu kad ovaj sledeći put bude u Engleskoj. „Ah, vilinska strelica", rekla je njegova majka i osmehnula se. „Dopada ti se taj stari kraj, Ralfe“, rekao je njegov otac; godila mu je ta misao. Metju je i sam imao prijatelje u toj oblasti, crkveni svet, druge poslovne ljude, bolećive, društveno odgovorne prirode. Bilo je to doba

histerije u salama za sastanke i doba naglog preobraćanja, doba kada bi ljude smočili u reku i nazvali to krštenjem. Američki propovednici su dolazili u baze da usluže nezrelu duhovnost svojih sunarodnika i našli pristupačnu publiku u siromašnim, hladnim gradićima. „Potreban je jednostavan font“, govorio je Metju. „Ništa drugo." Mrzeo je razmetanje: rimokatoličko razmetanje, evanđelističko razmetanje, emotivno razmetanje. Potreban je jednostavan um: ništa više. Ema je rekla da želi da postane doktorka. Otac je rekao: „U redu, ako ti tako želiš, Ema.“ Njoj je sve bilo dopušteno, tako je izgledalo Ralfu. Ema je bila odlučna samovoljna devojka, puna snažnih uverenja koja je snažno isticala. Kad bi se Emini stavovi kosili sa stavovima njenih roditelja, oni bi u tome videli oprečnost; videli bi manu ličnosti. Zato su pokušavali da isprave njenu ličnost; nije im izgleda bilo bitno da isprave njene stavove, jer Ema je žensko, a kakav uticaj mišljenje jedne žene može da ima u stvarnom svetu? Njeni stavovi mogu da naude samo njoj, pa će ih tad promeniti - ali društvenom poretku ne mogu da naude. Barem je Ralf pretpostavljao da tako razmišljaju. Jer kad se došlo do njegovih stavova, do njegovih želja, priča je bila sasvim drugačija. „Dakle, ne želiš da uđeš u posao, Ralfi?" Tako se njegov otac pridružio bici: zaobilazno, s boka. Uradio je to tako da se činilo kao da je reč samo o jednostavnim problemima, promeni u porodičnim očekivanjima. Međutim, veoma uskoro raširio je svoje teške bataljone. Problemi su nadišli porodicu. Prevazišli su i Ralfova očekivanja. Postali su univerzalni. Otac je najpre rekao: „Ralfe, nikad mi nisi zadavao nevolje. Mislio sam da veruješ u religiju u čijem si duhu odgojen." „Verujem", rekao je Ralf. „Ali sad se stavljaš protiv nje.“ „Ne stavljam." „Stavljaš, stavljaš, Ralfe. Mi verujemo da je Bog stvorio ovaj svet, kako je zapisano u Bibliji. Ja verujem u to. Tvoja majka veruje u to.“ „Stric Džejms ne veruje u to.“

„Džejms nije ovde“, rekao je otac odlučno. To je bilo neosporivo. Džejms je bio u biskupiji Zanzibar. „Verujem u nju kao u metaforu", rekao je Ralf. „Ali verujem i u evoluciju." „Onda si vrlo smušen mladić“, rekao je otac. „Kako možeš istovremeno da imaš dva protivrečna uverenja?" „Ali nisu protivrečna. Oče, većina ljudi je prevazišla to uverenje još početkom ovog veka. Niko više ne misli to što ti misliš. Niko ne misli da je na jednoj strani Bog, a na drugoj Darvin." „Kad sam bio mladić", rekao je Metju, „prisustvovao sam jednom predavanju. Držao ga je jedan profesor, bio je istaknut učenjak, nije bio budala niti neki nedopečeni školarac. Rekao nam je: ‘Šta je darvinizam? Ja ću vam reći. Darvinizam je ateizam’, rekao je. Te reči su mi se zauvek urezale u pamćenje. Još nisam video ništa što bi me uverilo da nije bio u pravu." „Ali kad bi sad razmislio o tome“, protivio se Ralf, „kad bi ponovo razmislio o tome, možda bi uspeo da shvatiš da ipak nije bio u pravu.“ Nešto je u njemu ključalo: intelektualna panika. „U čemu je svrha pukog ponavljanja onoga što su ti reldi dok si bio mladić? Možeš da budeš evolucionista, sledbenik Darvina ili nekog drugog, a da i dalje veruješ da je sve što postoji božji naum. Ta debata je stara, bajata i zapravo nikad i nije bilo potrebe za njom.“ „Moja vlastita uverenja", rekao je otac, „nikad nisu bila podložna hirovima mode.“ Usledili su dani rata. Ćutnji. Ralf nije mogao da jede. Hrana bi mu se zaglavila u suvim ustima; kao da pokušavam da progutam kamenje, mislio je. Mrzeo je svađe, mrzeo je i ćutnje: te ćutnje od kojih bi se vazduh u prostorijama zgusnuo i naelektrisao. Metju je stegnuo obruč oko njega, a i majka: prikleštili su ga. „Hoćeš li naći dokaze, ono što nazivaš dokazima, u nekoliko kostiju i školjki, pa se njima suprotstaviti božjoj reči?“ „Rekao sam ti“, branio se Ralf, „da suprotstavljanja nema.“ „Za mene ima“, rekao je otac, promenivši stav. „S tobom je nemoguće raspravljati se.“ „Nije ni čudo“, rekao je Metju. „Nisam naučnik, zar ne? Toliko sam

nazadan u svojim stanovištima da se čudim kako si me uopšte udostojio ovog razgovora. Čudi me da ti nije ispod časti da ostaneš pod mojim krovom. Za boga miloga, dečače - osvrni se oko sebe. Pogledaj ustrojstvo ovog sveta. Misliš li da njime upravlja neki glupi slepi mehanizam? Misliš li da smo dospeli ovamo slučajno?" „Molim te da se smiriš", rekao je Ralf. Pokušao je da duboko udahne, ali dah kao da mu se zaglavio u grlu. „Uzaludno mi mašeš tu pred očima i govoriš: gledaj u božju tvorevinu. Ne moraš da me teraš da to progutam, čuda prirode, ustrojstvo vasione - znam dosta o tome, više, rekao bih, od tebe.“ (Više od tebe, pomislio je, koji provodiš život zagledan u svoje izglancane cipele.) „Ako verujem u Boga, verujem jer sam tako izabrao. Ne zbog dokaza. Zbog odluke. Ne zato što sam primoran." „Veruješ jer si tako izabrao?“ Metju je bio revoltiran. „Jer si tako izabrao? Odakle ti ta glupa ideja?" „Sam sam došao do nje.“ „Možeš li onda da veruješ u sve što hoćeš? Možeš li da veruješ da je mesec napravljen od zelenog sira? Zar ne postoji istina koju priznaješ?“ „Ne znam“, rekao je tiho Ralf. „Nekad smo odlazili na propovedi u kojima se govorilo da je istina ono što Bog otkriva, da istinu ne nalazimo tako što tragamo za njom. Bar sam ja to tako shvatio. Dobro, uz dužno poštovanje, ali ne mogu celog života da čekam. Ako mi je već data sposobnost rasuđivanja, mogu i da je upotrebim da sam dokučim istinu." „U grob ćeš me oterati, Ralfe", rekao je otac. „Tvoj ponos i tvoj ego će me dokrajčiti." Ralf se bojao da ga otac ne upita, pobožno i lepo: „Šta ti geolog može reći o Večnoj steni?" Poštedeo ga je toga, ali ne i epizoda gneva koji je gušio, koje su užasavale Ralfa i zbog kojih se kajao što je uopšte počinjao. Majka ga je odvukla u stranu. „Mnogo žalostiš oca“, rekla je. „Veoma je nesrećan zbog tebe. Nikad ga nisam videla ovako jadnog. A učinio je sve za tebe i sve bi ti dao. Ako to uradiš, ako budeš navaljivao, ako budeš navaljivao da to bude tvoj životni poziv, neću moći da hodam podignute glave pred našim prijateljima. Reći će da te nismo dobro odgojili." „Vidi“, rekao je Ralf, „ja samo želim da idem na fakultet. Hoću da studiram geologiju. Samo to, ništa više. Nije mi bila namera da ikog uzrujam. To je poslednje što sam želeo."

„Znam da imaš svoje ambicije", rekla je Dorkas, uz onaj tobožni uzdah koji samo majke umeju da odglume. „Ali tvoje sposobnosti, Ralfe, ne služe da bi ti uživao u njima - date su ti da ih iskoristiš za dobrobit hrišćanske zajednice." „Da. Dobro. Iskoristiću ih.“ „Zatvorio si svoj um“, rekla je. Zaprepaštenje ga je trgnulo iz jada. Potpuno ga je pomela. „Ja? Ja sam zatvorio svoj um?“ „Govorio si ocu o razumu", rekla je. „Otkrićeš da postoji mesto gde razum zakazuje." „Prestani", rekao je. „Ostavi me na miru.“ Majka ga je ostavila na miru. Usana skupljenih kao da je jela kisele šljive. Da je Džejms ovde, bilo bi drugačije, mislio je Ralf; hteo je da vikne kao dete i dozove strica, o kojem je znao tako malo. Džejms bi porazgovarao s njima, verovao je, mogao bi da ih ismeje i oslobodi njihovog opreza i njihovih skrupula i njihovog praznoverja, Džejms bi uspeo da ih nagovori da prihvate gledišta dvadeset prvog veka. Džejms nije kao oni; zna to na osnovu njegovih pisama; Džejms je liberalan, obrazovan, saosećajan. Ralf je video sebe kako gubi, video je kako su ga potukli. Sve u šta je verovao, sve u šta je želeo da veruje - u širenje reda, napretka - sve se to umanjivalo pred očevim strogim podrugljivim pogledom, pred majčinim skupljenim ustima. Zašto nije umešao nastavnika koji ga je bodrio? Zašto se nije obratio za pomoć nastavniku koji ga je znao kao bistrog, marljivog, ozbiljnog dečaka? Zašto nije zamolio neku drugu razumnu odraslu osobu da prevagne u njegovu korist - da makar sudi u sporu, da se postara da njegov otac poštuje ratna pravila? Zato što se stideo očeve gluposti, stideo se uslova svađe. Zato što vam za rešavanje nevolja u porodici nikad ne padne na pamet da se obratite za pomoć spoljašnjem svetu; vaše svađe su suviše posebne, suviše specifične, suviše komplikovane. I zato što se nikad ne setite tih razumnih rešenja, dok ne bude prekasno. „Ralfe,“, rekao je otac. „Dopusti da te vodim. Ti si samo dečak. O, ne želiš to da čuješ, znam. Misliš da si veoma odrastao i pametan. Ali bićeš mi zahvalan, Ralfi, jednoga dana." Ralf je imao utisak da je zatočen u prastaroj svađi. Takve stvari sinovi

govore očevima; takve stvari očevi govore sinovima. To mu znanje nije pomoglo; nije mu pomogla ni svest da se njegov otac ponaša kao karikatura viktorijanske glave porodice. Njegova je porodica oduvek bila obogaljujuće staromodna; sve do tog trenutka nije uviđao stepen te unakaženosti. A i kako bi shvatio kad su svi njihovi porodični prijatelji bili isti, a on je proveo život hramajući uza njih? Oni su bili vernici koji su redovno išli u crkvu; ne veliki čitaoci; ne putnici, već ljudi koji su iz principa imali skučene stavove i ostajali kod kuće. Prvi put ih je video onako kako ih je možda video spoljašnji svet - kao istočnoanglijske fosile. „Za tebe neće biti novca, Ralfi", rekao je otac. „I teško da ćeš moći da se izdržavaš na studijama koje si predložio. Naravno, možeš da pokušaš." „Džejms će mi pomoći", rekao je Ralf, iako nije verovao u to. „Tvoj stric Džejms nema ni novćić u džepu. A i grdno se varaš ako misliš da bi stao protiv rođenog brata." „Naravno, znala sam da će i do toga doći", rekla je Ema. „Pošto su izneli sve lepe teorije i pobožnosti, sve se svodi na to u čijim je rukama kesa s dukatima. To im je poslednji argument." Ralf je rekao: „Darvinova teorija ne umanjuje Boga, već čoveka. Čovek više nije gospodar vasione. On je samo deo opšteg poretka vasione. No taj poredak ipak postoji i, ako hoćete, na njegov vrh možete da stavite Boga.“ „Ali ti to nećeš", rekao je otac. Još jedna izjava bez pogovora. Nije više bila sporna evolucija, već poslušnost. Sve i da njegov otac shvata tu poslednju zamisao, mislio je Ralf, on nije nimalo pomogao sebi njenim pominjanjem. Ako je Darvinova teorija umanjila čoveka, onda je umanjila i Metjua Eldreda: a on je želeo da bude ni manje ni više nego gospodar vasione. „Ako ti se tako sviđa“, rekao je Ralf, „a meni se sviđa – možeš i dalje da veruješ da čovek ima jedinstveno mesto u božjoj tvorevini. Možeš i dalje da veruješ da ima posebnu čast. Jedino je čovek razuman. Jedino je čovek umna životinja." „Nadmudrivanje", rekao je otac. Izgledao je zadovoljan tim izrazom, kao da je lekar a to njegova dijagnoza. Tebe izuzimam, pomisli Ralf. Za tebe više ne mogu reći da si uman.

Kad je sukob bio na vrhuncu - kad članovi porodice gotovo da nisu razgovarali jedni s drugima i kad je sobe zaposela tišina nalik tišini koja je vladala u kući sinoda - Metju je odsustvovao iz kuće na jednu noć. Otišao je u Kings Lin, da porazgovara sa svojim poslovnim saradnicima o dobrotvornom udruženju koje su nameravali da osnuju. To je trebalo da bude ambiciozan poduhvat, sa širokim hrišćanskim interesima: novac za izaslanstva, novac za konačište u Ist Endu s kojim je Džejms održavao veze; novac iznad svega za zaslužnu norfošku sirotinju, za stare i uboge ratare, za onaj pobožni seoski živalj oštećen uvođenjem poljoprivredne mašinerije ili pogođen kakvom drugom obogaljujućom nevoljom. Trebalo je da se zove Udruženje Sveti Volstan; Volstan je svetac zaštitnik farmera i radnika na farmi i njegov lik se nalazio na panoima i crkvenim umivaonicama širom okruga. Predlog je dao Vilijam Martin, vlasnik prodavnice iz Derehama. To je bilo previše anglikanski za Metjuov ukus, ali Martin je u suštini bio pravoveran, veoma razborit, i Metju je bio zadovoljan što ima takvog poznanika u srezu. Metju je u to vreme bio lokalni patriota, član odbora, rizničar ovoga i predstavnik onoga. Ralf je rekao Emi: „Voleo bih da to dobročinstvo počne kod kuće.“ Te se večeri dogodilo nešto što je slomilo Ralfovu rešenost. Majka je nečujnim korakom došla u njegovu spavaću sobu, na sprat. Tiho je pokucala na vrata i sačekala da je pozove da uđe; ta lukava, kruta učtivost odomaćila se u porodici od izbijanja svađe. Ralf je podigao pogled sa knjiga, pa namestio lampu na radnom stolu tako da malo osvetli sobu. Svetlost se skupila kraj majčinih papuča kad je sela na krevet. Nosila je džemper na kopčanje prebačen preko ramena; uzela je manžetne praznih rukava i uvrtala ih dok je govorila. Njena burma je svetlucala, velika i široka kao matica. Verovatno je smršala jer joj je burma visila na prstu i zglavci su joj izgledali ogromno. Ralf je saslušao šta je imala da mu kaže. Ako ne kapitulira, rekla je - ali nije upotrebila tu reč - ako ne bude sarađivao, ako se ne prilagodi planovima koje mu je otac zacrtao, onda ona neće moći da mu kaže šta će otac uraditi sa Emom. Možda će, budući da je Ralf tako loše skrenuo sa puta, otac misliti da su Emi potrebne smernice. Možda će odlučiti da je ostavi kod kuće, na oku. Zapravo, od Eminih studija medicine zapravo možda neće biti ništa. Majka je uzdahnula pošto je sve to rekla; držala se nesigurno i pogled joj