čekajući da ustukne. „Da vi možda ne znate ženu koja tamo živi, bavi se trgovinom?" „Gospođu Glas?“ Anino lice je bilo skamenjeno. Klimnula je glavom. „Hoćete li sad ići tamo?“ „Možda vredi pokušati." „Kit“, rekla je Ana, „kad Rebeka dođe kući od drugarice, hoćeš li se postarati da nešto pojede? Onda je odvedi u Faulsam i zamoli Emu da prespavate kod nje.“ „Zašto?“ „Zato što ne želim da ona bude ovde. Važi?“ „Mogu li da uzmem tvoj auto?“ „Ne. Treba meni.“ Okrenula se prema policajcima. „Pratiću vas“, rekla im je. „Ne možemo vas sprečiti." Ana se obratila kćeri: „Možete se odvesti biciklom, zar ne? Samo ponesite četkice za zube.“ „Ostaviću Beki kod Eme pa ću se vratiti." „Ne. Ostani sa sestrom. Kit, čuj, učini mi to, molim te?“ Ana je bila iscrpljena, očajna; Kit je znala taj ton, bio joj je poznat. Međutim, videla je koliko su Anini živci napregnuti – napregnuti kao strune. „Šta da kažem Emi?“ „Ne znam. Moram li ja o svemu da mislim? Zar nisi dovoljno odrasla da mi pomogneš?" „Nisam“, rekla je Kit. „Ne baš.“ Ana je uzela ključeve od auta sa stola. To je čekala, pomislila je Kit, čekala je da izađe, torba joj je bila spremna i pri ruci. Ana je pratila policijski auto. Mogli su da joj umaknu iz vida, na ovoj ili onoj raskrsnici, ali bilo im je draže da odugovlače i da je puste da bude iza njih. Bilo je veče. Nebo je bilo išpartano, precizni slojevi boje od kraljevskiljubičaste do najsvetlije plavičaste. Ejmi Glas se probudila i sela u postelji, protegnula ruke i šake, talasajući prstima kroz tečni vazduh kao pijanista na pozornici koji se priprema da zasvira. Ralf se okrenuo i pružio ruke prema njoj kad je kliznula iz postelje; usnuo, pratio je vreli trag njenog
tela preko čaršava. Njegove prazne ruke sklopile su se oko prostora koji je upravo napustila. Odozdo je dopiralo jednolično lupanje, neprestano čekićanje, nalik prodiranju divova u mitu. „O, bože“, rekla je Ejmi. „Vratila nam se stara rutina." Ralf se probudio i ugledao njen obris naspram prozora. Njena duga leđa, bela u sumraku. „Dušo, vrati se u krevet." Pružio je ruku ka njoj, snen; nije mu bilo jasno zašto bi remetili njegov mir. „Izvini", rekla je Ejmi. „Ne znam da li da siđem ili da se pretvaram da nisam tu? Ralfe, nisi budan, zar ne?“ Osvrnula se oko sebe, dograbila majicu koju je bila skinula pa obrisala predeo između bedara. Potražila je pogledom po sobi nešto drugo što bi obukla, a zatim se kratko nasmejala pa navukla istu majicu preko glave. Dohvatila je suknju. „Šta da radim? Ako sad ne siđem, vratiće se kasnije." „Ko?“ Sad se koncentrisao na zvuk pesnice na drvetu. „Ko je to?“ „Pervis i njegov kolega“, rekla je. „Lokalna policija, dragi moj. Ponekad poželim da živim u gradu, tad bi bar bilo više tih hulja. Ne svaki put isti stari par." Odgurnuo je pokrivače. „Ralfe", rekla je, „nemoj da silaziš. Nemoj, poslušaj me.“ Bila je na prozoru, iza blago razmaknutih zavesa. „Ispred su dva automobila. Samo se obuci, ali ostani ovde i budi tih. Ako se popnu ovamo, nemoj ništa da govoriš - nemoj da im se suprotstavljaš." Zakopčala je suknju pa žurno izašla iz sobe. Niko ne bi mogao da se šćućuri i sakrije i sluša to razorno lupanje. Ejmi to nije mogla, a nije mogao ni on. Uspaničio se pa počeo da navlači odeću na sebe. Mora da siđe pre nje; bojao se nasilja. Nekad ranije je zamislio da udara Pervisa. Nekad, davno... njegova šaka, stegnuta da uvuče i zakopča kaiš, osetila je kako uranja u stomak: gurnula je siledžiju ka podsmehu i vratima verande, s jednim stopalom u kanti za smeće. Telo ima vlastite uspomene; mišić i kost marširaju vlastitim putem sećanja. Obuo je cipele, uspravio se, nasumice zakopčao košulju, pa sjurio niza stepenice za Ejmi. Ulazna vrata su bila otvorena: izašao je na septembarsko veče, sučeljavanje, vazduh rumeno-zlatan; minulo leto uspomena, cvat primorske lavande, miris turističkih guma na uskim vrelim putevima. Pervis je rekao: „Gospodin Eldred, je li?“ Da, jeste, rekao je, da, ja sam: šta se
desilo, kako je ona? Anin automobil se primakao iza policijskog automobila. Zaustavio se uz klepet. Trenutak kasnije iz njega je izašla Ana. Nije se odmakla od auta, držala je vrata ispred sebe kao štit; no nije žurila i sve je lepo osmotrila. Podigla je stopalo, stavila ga iza sebe i naslonila na zarđalo ležište vrata. Pogledi policajaca kliznuli su kao zmije preko Ejmi Glas, preko njene zgužvane ručno šivene pamučne suknje i grudi koje su poskakivale ispod uflekanog belog platna. „Odjebi odavde, Pervise", rekla je. „Bio si ovde prošle nedelje i sve si pregledao i šta sad koji kurac ponovo hoćeš?" Ralf je pružio ruku da uhvati Ejmi oko zglavka. „Smiri se. Sve je u redu. Traže mene, ne tebe.“ Ejmin pogled je lutao: do Pervisa, preko Ralfovog lica, pa do Ane mirne kao kip na jenjavajućoj svetlosti. Izgubio sam pojam o vremenu, pomislio je Ralf; trebalo je da budem kod kuće pre sat vremena. Ana se bez reči vratila u auto i odvezla. Kad su mu policajci saopštili vest pa se i sami odvezli - prethodno dobro osmotrivši dvorište i pomoćne objekte - Ralf je rekao Ejmi: „Moram odmah da idem. Razumeš, zar ne? Moram da stignem u Norič da to rešim.“ „Naravno da moraš da ideš.“ Osmeh joj je bio iskrivljen, sumoran. „Onda moraš da izađeš ženi pred oči.“ „Da. To će biti kasnije." „Onda te više neću viđati, je li?“ Nije odgovorio. „Videle smo to na televiziji", rekla je. „Sandra i ja. Muškarci se uvek vrate svojim ženama." „Videćemo se sutra." Osećao se drhtavo, slabo; nije bio siguran laže li ili ne. „Osim ako se ne zadržim u bolnici. Tamo će biti raznih ljudi s kojima ću morati da razgovaram - socijalni radnici, njeni roditelji ako je stvarno bolesna i moji ljudi, odbor Udruženja, jer ako postoji ikakav mogući zakonski problem, voleo bih da oni znaju za njega. Čitav dan ću provesti na telefonu." „Ana, lepa je“, rekla je Ejmi. „Sandra mi nije rekla. Nisam imala pojma. Mislila sam da je neka matorka u šarenoj haljini." „Ne mogu da razgovaram o tome. Nemam vremena. Vratiću se čim budem mogao.“ „Neću računati na to“, rekla je Ejmi. Glas joj je bio veseo i tih. Suzdržavala se da ne zaplače. Ralf je osetio u sebi ogroman talas mučnine i
studeni, zebnje i mržnje prema samome sebi. Kraj telefonske govornice na obodu Fejknama, zaustavio je automobil i pozvao kući. Računao je da je Ana upravo stigla; bilo bi najbolje da upravo ulazi, to bi bilo najbolje vreme da je dobije. Pustio je da telefon dugo zvoni. Ponovo je pogledao na sat. Trebalo bi da je dosad stigla kući. Kud bi otišla osim u Crvenu kuću? Kad je pošao da spusti slušalicu, čuo je da je neko podigao slušalicu na drugom kraju žice. „Ana? Ana, jesi li tu?“ Tišina. „Molim te, razgovaraj sa mnom.“ Tišina. „Idem u Norič", rekao je. „Moram. U bolnicu. Zvaću ponovo odande. Ana, molim te...“ Spustila je slušalicu. Vratio se u auto i odvezao. Razgovarala bih, pomislila je: razgovarala bih, samo što nisam mogla ničega da se setim, ni jedne jedine reči koju bih rekla. Otišla je u kuhinju i napravila sebi instant kafu. Popila ju je stojeći, pored sudopere. Zatim je oprala šolju. Čeka je duga noć i biće sama. Robin je otišao da igra utakmicu za školu i neće se vratiti, prenoćiće u Kings Linu. Džulijan je na farmi, pretpostavljala je, a kćeri je poslala kod Eme. Obrisala je ruke, složila krpu i stavila je preko naslona stolice. U prirodi je prevare, pomislila je, da ne menja samo sadašnjost, već da pruža svoje prljave ruke ka prošlosti da i nju menja. Nije mogla da miruje. Lutala je po prostorijama; zatim se vratila u kuhinju da napravi sebi još kafe. Sela je za sto, nastojeći da umiri disanje. Ustala je pa ponovo otišla do sudopere. Na kuhinjskom satu je videla da je prošlo samo pola sata otkako je spustila Ralfu slušalicu. Ne možeš tako prekratiti vreme, pomislila je: tako što ćeš prati šolju pa prati šolju. Spustila se tama. Jesen obično izabere takav dan da objavi svoj dolazak: nečujni koraci, hladne prostorije. Ralf je jutros založio kotao, ali ona je zaboravila da održava vatru. Sad bi trebalo otići u kotlarnicu i spasti je. Osećala je da nema snage za to. Uzela je ćebe iz ormara i sišla u prizemlje umotana u ćebe u afričkom stilu. Ušla je u dnevnu sobu. Nije upalila svetlo. Izabrala je sebi fotelju. Obmotala je ćebe oko sebe i navukla ga gotovo preko glave. Bila je sva umotana, kao pacijent u vozilu hitne pomoći. Ranije je bilo trenutaka kad je mislila da ne mogu opstati. Bilo je trenutaka kad je želela da izbriše svog muža i decu, čitavu svoju prošlost. Nije bilo ni dana, za dvadeset godina, da nije razmišljala o svom nestalom detetu. Ponekad bi na televiziji - često su zajedno gledali vesti u deset -
videli roditelje nestale dece, kako se tresu, jadikuju, obešenih glava: kako apeluju, pokušavaju da iščupaju srce nekom ubici. Ona nije mogla da apeluje. Ostavili su telo iza sebe, u drugoj zemlji. Presuda je bila konačna. Kad preživite zajedno ono što je ona preživela, ono što su preživeli ona i Ralf, to što je između vas ne može se nazvati ljubavnom vezom. Ne možete govoriti o braku uobičajenim pojmovima koje ljudi koriste: o srećnom braku, braku pod pritiskom. Vi niste partneri, već preživeli posle velike nesreće. Vidite jedno drugo i setite se, svakog dana. Kako onda da živite zajedno? A kako da ne živite? Dodirivala je satenski rub ćebeta i, ako se izuzme to dodirivanje, sedela nepomično. Kad se u sobi potpuno smrklo, izvukla je ruku ispod ćebeta i upalila lampu koja je stajala na okruglom stolu pored nje. Taj sto je imao beo stolnjak na kom je Sandra Glas izvezla rasute krasuljke, ljubičaste i tamnoplave, središta tamnih kao kod bulki: izmišljeno cveće, buketi iz sveta mašte. Ralf je rekao da svaka radnja sadrži svoju suprotnost. Da ništa nije stalno, ništa postojeće; da ćelije stalno biraju. Kad bismo mogli da premotamo traku vasione, da je iznova pustimo, možda bismo zatekli sebe drugačijima: šestonoga inteligentna stvorenja, koja pužu po morskom dnu i govore kao ptice, pesmom. Ali ne, pomislila je, možda Ralf nije to rekao. Možda sam ja pogrešno razumela, on je govorio deci, a ja nisam dobro slušala, to je obično slučaj sa mnom. Nisam li zamišljala, dovoljno često, vasionu u kojoj su donesene drugačije odluke? U kojoj smo onu devojku, Felisiju, isterali iz kuće. U kojoj me je instinkt upozorio pa sam te noći držala svog sina u naručju. Ili da se Ralf nije sažalio na lutalice po oluji, da je držao navučene reze i ključ okrenut u bravi. Stresla se. Činilo joj se da joj je ta noć sad bliža nego svetlosti i vazduhu minulog jutra: nego morski vetar i obalski pljuskovi, ćudljiva devojčica na zadnjem sedištu automobila, nego Kit kojoj kosa leprša na vetru dok trči ulicama i doziva Melani. U susednoj prostoriji je zazvonio telefon. Nije se mrdnula. To je Ema, verovatno, hoće da vidi šta se dešava. Ili Ralf, zove iz bolnice. I dalje nije imala šta da mu kaže, pa zašto bi se onda javljala? Uvukla je šaku pod sigurno okrilje ćebeta. Prošlo je sat vremena. Telefon je opet zvonio. Napolju je kišilo i u kući je sad bilo veoma hladno. Ana nije razmišljala baš ni o čemu. Njene ideje kao da su stale, kao da su sleđene i uske žile prestale da dovode krv u srce i mozak.
Veoma kasno - sigurno je bilo blizu ponoći – čula je zvono na ulaznim vratima. Sedela je i slušala: neko je pritisnuo zvonce prstom i nije odustajao. Ralf bi imao svoj ključ, a i deca. Ema? Privila je ćebe uza se. Nije htela da vidi Ralfovu sestru. Ema je imala ključ za hitne slučajeve, ali ko zna šta bi ona smatrala hitnim slučajem? Taj neko je sad kucao, lupao na vrata. Ponovo policija? To je moguće. Nije mogla da se ne obazire na lupanje. Izvukla se ispod ćebeta. Imala je utisak da su joj noge ukočene. Napipala je prekidač da upali svetlo u hodniku. „Stižem", doviknula je. „Nemojte da provaljujete." Njen glas je zvučao neobično, beznadežno. Otvorila je vrata. „Ana? Kit me je zvala od tetke." Bio je poslednja osoba koju je očekivala. „Danijele, uđi. Nemoj da stojiš tu u mraku." S njim je uletela i kiša. „Šta ti je Kit rekla?" „Rekla mi je za devojčicu koja je bila kod vas. I da je došla policija. Da ste otišli za njima da nađete Ralfa. Našli ste ga, pretpostavljam." „Dakle, Kit je znala." „Pretpostavljala je.“ „Mudro, kladim se. I Džulijan zna, naravno, a i Robin, pretpostavljam. I ti, sad. A znaće i čitav okrug, uskoro." „Ne, Ana. Uopšte nije tako." Počela je da vezuje kosu; nejasno je videla svoj odraz u ogledalu u hodniku. „Nekad sam se smejala Ralfu što godinama nije znao za tvog oca i Emu. A sad se smeju meni, jelda?" „Verujte mi, nisam ništa znao“, rekao je Danijel. „Ne do danas. Kad je Kit pozvala, bilo mi je teško to da pojmim. Hoću reći, Ralf... zvuči mi neverovatno." Gledao je naniže u svoje cipele. Kako je mlad, pomislila je Ana. Dečak. „I Kit te je zamolila da dođeš ovamo, je li?" „Htela je lično da dođe, ali obećala vam je da će ostati i brinuti o Beki. Beki postavlja razna pitanja, ali Ema uspeva da izađe na kraj s tim.“ Pitanja prikladna za njenu životnu dob, pomislila je Ana. Između sebe, moraćemo da smislimo prikladne odgovore. „Da, tražila sam da mi Kit obeća da će ostati u Faulsamu i obećala je... Znaš, ne mogu nikome pred oči.“ Pogledala je naviše u njega. „Moram da se pripremim, Danijele. Moram da smislim šta ću reći.“ „Mislim da ne treba da ostanete ovde sami. Jeste li... ovaj, Ralf, je li vam
se javio?" „Telefon je zvonio. Nisam se javila." „Verovatno je još u bolnici. Kit bi volela da zna kako je to dete.“ „Nije me briga“, rekla je Ana. „Stvarno?" „Stvarno. Sita sam toga.“ „Da, to je razumljivo. Ali činite sebi nepravdu." „O, nisam ja dobra, Danijele. Nisam dobra žena. Nisam uopšte." Danijel je oklevao. „Vaš standard dobrote, Ana - mislim da bi porazio većinu nas.“ „O, moj standard, da. Ali šta ja ispunjavam, to je drugo pitanje." Danijel se ubrzao. „Jeste li jeli? Niste, naravno da niste. U kući je veoma hladno. Mislim da bi trebalo da pokušam da nađem Ralfa. Broj bolnice, imate li ga? Mogli bi da ga nađu i dovedu do telefona. Ne morate vi da razgovarate s njim, ja ću. Samo da vidimo kakva je situacija, kakve su mu narnere." „Nemoj se mučiti.“ Okrenula je glavu. „Što se tiče deteta... rekla sam ti, ne želim da znam. Iz godine u godinu mi dovodi tu groznu decu, užasnu, beznadežnu decu...“ Zaćutala je. „Doći će kući. Na kraju.“ Naslonila se na Danijela. Zagrlio ju je. Zaplakala je. „Ne mogu mu izaći pred oči. Osećam se posramljeno. Kao da sam ja uradila nešto loše. Neću moći da ga pogledam u oči." „Onda nema potrebe da ostajete ovde. Dajte da vas odvezem u Blejkni." „Kod Džini? Ma ne, kasno je... i osim toga...“ „Ona vas neće ništa pitati, znate." „Danijele, kako možeš da veruješ u to?“ „Optimista sam“, rekao je. Lice mu je izgledalo tmurno, kao da je ostario za jednu noć. „Hajdete onda u moj stan. Samo ponesite šta vam treba zasad. Imam rezervni krevet. Udobno ću vas smestiti." „Da, odvedi me u svoj stan. Hoću da odem pre nego što Ralf stigne ovamo. Moram da odem.“ Polako je otišla kroz hodnik. „Vraćam se za pet minuta." Dok je pakovala četkicu za zube, spavaćicu, presvlaku, setila se one policajke koja je stajala nad njom u Elimu i govorila joj šta će joj trebati. Sad bi joj trebala jedna; iznureno i bez uputstava, njene su se šake kretale među stvarima. Čula je Danijela u prizemlju kako razgovara preko telefona: „Ne,
Kit, ne bih rekao da treba da ide tamo vama, mora da smisli šta da kaže Beki, ne može sad da se bavi tim... samo ti i Ema sačekajte zasad, možete li?... Vrlo je kasno, svi smo umorni, sutra će sve biti... Da, u Blejkni, što da ne? Ako i dalje bude mislila da treba da bude daleko od Ralfa." Prave planove za mene iza mojih leđa, pomislila je. Kao da sam bolesna ili povređena. Što i jesam, naravno. U mislima je videla sebe i Ralfa, dve bolesne ili povređene životinje vezane u isti jaram; kako vuku svoj teret, ponekad ukrug. U automobilu je zaplakala. Puteljci su bili mračni, sa drveća je kapala voda, barice su blistale pod njihovim farovima; putovanje od pola sata činilo se kao večnost. Holt je bio pust: nekoliko izloga slabo osvetljeno, vrata krčmi zabravljena. Danijel je parkirao auto pa prišao njenim vratima da joj pomogne da izađe. Pomoć joj je bila potrebna; klonula je uz njega, naslonila mu se na ruku. „Razvedrava se“, rekao je, pogledavši naviše u nebo. „Da.“ Protrljala je lice. Pokušala da se osmehne. Danijel je otključao svoja vrata i preplavio noćni svet ogromnim, belim, okrutnim svetlom. Popela se uza strmo stepenište, videvši fantomske obrise stolova za crtanje kroz staklena vrata. „Sve do vrha", rekao je Danijel. „Vrlo si dobar prema meni.“ „Nije to ništa, Ana." Stepenište ih je odvelo do velike visoke prostorije, oskudno nameštene: zidovi od ogoljenog kremena, grede ogoljene, pod go i voskiran: njegovo prostranstvo prekinuto samo sa dve tamne prostirke s resama, geometrijskog dizajna, mirnih boja. Leteći ćilimi, pomislila je. Nigde nije bilo nereda, samo oni mat-crni uređaji koje imaju mladići: vreme i noć optočeni krovnim prozorima. Ana je stajala i posmatrala prostoriju. „Kit mi nikad nije rekla za ovo.“ „Način da budete napolju kad ste unutra. Kit gotovo nikad ne dolazi ovamo." „Istina. Znam." „Sviđa li vam se?“ „Veoma." Život bez zamršenosti, pomislila je. „Uspevaš li da ga održiš toplim?" „Nije lako. Ne možete sve da imate. Hoćete li da se umijete?" Klimnula je glavom. Sela je na sofu i on joj je doneo posudu vode, malo vate i bež
peškirić. Seo je pored nje kao da mora da je nadgleda. „Mlaka voda ja najbolja", savetovao je. „Ako stavite led, oči vam oteknu još više.“ „Izvini, Danijele", rekla je. „Nemate zašto da se izvinjavate. Bolje je plakati među prijateljima. Vidite, Ana - sve to s Ralfom, smešno je. Zastranjivanje." „Misliš?" „Znam. Sasvim uobičajena pojava za brakove." „Misliš za brakove sredovečnih Ijudi?" „Znate, jutro je pametnije od večeri. Sutra će vam biti lakše da se suočite sa svim.“ Usudio se da se osmehne pa uzeo iz njenih prstiju natopljenu kuglicu vate. Ujutro ćete moći da birate. Piljarnice će biti otvorena pa ćete moći da stavite kriške krastavaca na oči. Ili kesice čaja, ako volite. Imam erl grej, asam i dardžiling." „Gospode bože. Ti baš mnogo znaš o ženskoj boli.“ „Moja majka, vidite." „Otkako ti je otac umro?" „Uglavnom pre toga. Godinama pre - zapravo oduvek. Bili bismo sami kod kuće i ona je lila suze. Reke suza. Okeane. Tako da sam“, rekao je s nežnom utučenošću, „navikao da tešim." Podigla je pogled. „Hoćeš da kažeš... ovo, to je bilo dok je tvoj otac bio s Emom?“ „Kad drugo?" „Uvek je delovala... ne znam... staloženo." „Da. Naravno, pomagale su kesice čaja. Kriške krastavca. I činjenica da poseduje finu lakoumnost, moja majka, nešto kao tanak površinski sloj gluposti. Tako da ne znate - zašto bi iko znao? Ema je mojoj majci slomila srce." Uzela ga je za ruku. Posle nekog vremena je rekao: „Konjak, to je sledeće. Možete li da popijete konjak? Ugrejaće vam srce, Ana.“ Dao joj je čašu. Jeste ju ugrejao, provukavši se krišom do osećanja, do nivoa shvatanja, nije znala gde tačno. „Bilo bi lepo napiti se“, rekla je. „Mislim da se nikad nisam napila. Mada, uviđam privlačnost.“ „Boca je pored vas.“ „Čovek ne... čovek uopšte ne poznaje prošlost drugih ljudi.“ „Ne, naravno da ne poznaje. Ni pola onoga što se zbiva."
„Mislim da sam bila glupa.“ „Bili ste zavedeni. Ljudi vas zavedu, zar ne, instinkt im nalaže da skrivaju neprijatnosti. Tako smo naučeni da živimo. Uvek sam mislio, ili bolje reći to mi je bitno, da istorija ne treba da se ponavlja. Mislio sam, ne želim da se oženim nekom jadnicom koju ću na kraju ostavljati zbog Kit.“ Ana je pokušala da mu odgovori, ali gotovo da nije bila u stanju. „Iscrpljena sam“, rekla je. „Takva su osećanja. Iscrpe čoveka. Verovatno zbog toga pokušavamo da živimo bez njih.“ Pomogao joj je da ustane. Noge su joj klecale. Uveo ju je u gostinsku sobicu. „Krevet je namešten. Treba li vam šta?“ „Ne.“ Dodirnuo joj je obraz. „Ana, treba da znate da Kit ide u Afriku. Dobila je pismo, kaže, jutros. Neki volonterski projekat ju je prihvatio. Hoće da vidi mesto na kojem je rođena." Ana se stresla. „Znam“, rekao je. „Ema mi je ispričala.“ Podigla je pogled. „Ispričala. A Kit? Je li Ema ispričala i njoj?“ „To ne znam da vam kažem. U ovim okolnostima bi bilo pogrešno da nagađam šta drugi ljudi znaju a šta ne.“ Zastao je. „Ja mislim, Ana - ako vam to išta znači - da ste vi jedna veoma hrabra žena.“ Odmahnula je glavom. „Srce me je izneverilo, Danijele. Morali su da me spasu od mene same. I moja dobrota me je izneverila, mnogo puta. Imam takve misli - ne bih ti mogla opisati, misli koje se ne daju iskazati običnim rečima. Samo ovo... s Ralfom... ovo ne zaslužujem. Znam da ne zaslužujem." Ostavio ju je da obuče spavaćicu. Obećala je da će, ako ne bude mogla da spava, doći po njega. Možemo zajedno da gledamo zoru, rekao je. Uvukla se u usku postelju. Danijel je prethodno ubacio dva termofora u nju, jedan za njena stopala, a drugi da ga prigrli uza se, pekao joj je rebra, pljuskao i bućkao uz nju. U Crvenoj kući nema nikog, pomislila je: prvi put posle mnogo godina. I nije spavala u tako malom krevetu otkako je bila u zatvoru. Iznad nje se nalazio još jedan krovni prozor, u njegovom staklu - noć. O, Danijele, rekla je tiho, možda ću videti zvezde. Bojala se da je to rekla preglasno, ali shvatila je da nije u stanju, da je suviše umorna da bi uopšte imala glasa. Srce joj je snažno tuklo, pa se umirilo: poslušno stvorenje.
Okrenula se na leđa. Ćebad su bila teška; malo ih je odgurnula, da oslobodi grudi ionako pritisnute golemom tugom. Razvedravalo se, istina; ipak je gledala kroz koprenu vode. Ugledala je dve zvezde, pa još. Vrlo blede, stare zvezde: ublažena svetlost. Probudila ju je Kit. Donela je poslužavnik sa čašom soka od narandže i loncem kafe. „Danijel mi je obećao kriške krastavca", rekla je Ana. „Trebaju ti. Izgledaš grozno." „Šta očekuješ?" „Deset je sati. Šta bi htela da radiš?" Ana se uspravila u krevetu. „Koje opcije imam?“ „Možeš da ideš kući. Razumem ako ne želiš. Danijel je morao da ode da se nađe s jednim klijentom, imao je neodložan sastanak. Možeš da ostaneš ovde, kaže da si dobrodošla. Možeš da odeš kod Eme. Mnogo se brine zbog tebe." „Izgleda da sam bez doma.“ „Nisi uopšte", rekla je Kit. Pomislila je: svi drugi su bez doma, čekaju da vide šta će biti. „Robin će se vratiti, znaš? Možda oko pet-šest sati. Neće znati šta se zbiva.“ „Mogu ga ja dočekati. Ne brini za to.“ Kit je delovala nestrpljivo. „Brini o sebi. Šta hoćeš da radiš?" „Šta hoću da radim? S veličanstvenim izgledom koji imam pred sobom?“ „Zvao je tata. Sinoć. Kaže da te je zvao, ali nisi htela da se javiš. Bio je veoma uzrujan, veoma zabrinut za tebe.“ „Malo je kasno za to.“ „Melani će biti dobro, prilično su sigurni, ali zadržaće je nekoliko dana jer i dalje odbija da kaže šta je uzela. Tata je proveo noć u bolnici." „U bolnici, je li? To je nedužno, nema šta.“ Kit je pocrvenela. Izgledala je strogo, ozbiljno. „Kako možeš?" „Šta?“ „Da zbijaš te slabe zajedljive pošalice?" „Ne znam kako mogu. Da ne znaš slučajno kakav raspored ima tvoj otac za danas?"
„Treba da obavi mnogo poziva." „Trebaće mu kancelarija, dakle. Moraće da bude kod kuće." Kit je sela na krevet. Tacna se zatresla; pružila je ruku da je umiri. Kafa se hladila u loncu. „Misliš da smo te izneverili, zar ne?“, upitala je. „Što ti nismo rekli?" Ana nije odgovorila. Kit je rekla: „Rekli bismo ti. Ali bilo je preteško. Nismo mogli da nađemo prave reči.“ „Da, shvatam." Ana je zvučala tužno, daleko, pomireno sa sudbinom. „No to ipak objašnjava neke stvari. Ovo leto iza nas.“ Neke stvari, pomislila je Kit, ali ne ovaj talas neobičnog straha. Ko zna odakle dolazi kriza? Svet bi trebalo da bude predvidljiviji. „Daj da ti naspem kafu“, rekla je. „Bilo bi mi muka“, rekla je Ana. „Kako možeš da tražiš od mene da jedem i pijem?“ „Gle, moraš da se boriš za njega.“ „Šta? Kao pas s koskom?" „Ne, ali moraš pokazati da se zna... da se zna da...“ Kit je provukla ruku kroz kosu. „O, Kit“, rekla je Ana. „Nemoj da govoriš o nečemu što ne razumeš." „Šta ćeš uraditi?" „Otići ću da vidim Džini", rekla je neočekivano. Džinina kuća je bila nizak, prostran kompleks zgrada - nekadašnjih skladišta za čamce, nesumnjivo - uz kej u Blejkniju. Lokalna firma ju je sagradila za Feliksa i Džini, a njeni dodaci i produžeci napravljeni su vešto i u duhu domaćeg primorskog kolorita; no njeno najistaknutije obeležje bio je ogroman prozor od čistog prozirnog ravnog stakla, koji je gledao preko potoka ka nevidljivom moru. Taj je prozor bio jedno od velikih dela Džininog života. Neke žene umru i iza sebe ostave samo svoju decu kao spomen; ali Džini će, kao kakav miropomazani svetac, imati prozor. On je predstavljao moralni izbor, čin hrabrosti. Neki bi se stresli pri pomisli na to, mada bi potajno žudeli za pogledom. Zaplašila bi ih pitanja ukusa: pitanja vulgarnosti, čak. Džini je jednostavno rekla: „Zašto da živiš u Blejkniju ako nemaš pogled?" Sredinom jutra Džini je počela da toči velika pića. Kad joj šake nisu bile
zauzete, bez čaše ili cigarete, nervozno bi ih trljala tako da joj je prstenje lupkalo i zveckalo jedno o drugo: njen zaručnički prsten sa svojim sivim dijamantom, njena široka žuta burma, „večno prstenje" sa utisnutim komadićima safira i rubina, koje joj je Feliks godinama stalno poklanjao. Nikad nije skidala to prstenje; možda ga je, pomislila je Ana, s vremena na vreme koristila da zada udarac koji ostavlja ožiljke. Međutim, ožiljci se na Feliksu nikad nisu videli. Setila se njegovog lepog, blagog, izdajničkog lica. „Čula sam“, rekla je Ana, „za žene koje su došle kući i našle pisamce na stolu. Dotad nisu ništa slutile." „Jesi li ti išta slutila?" Ana je zagladila kosu. Već je bila veoma glatka. Izgleda da je ona ovde glavna, pomislila je Džini. „Ja to vidim ovako", rekla je Džini. „Imaš pred sobom tri puta. Kad budeš birala kojim da kreneš, moraš imati na umu da ta njegova afera najverovatnije neće potrajati." Ana ju je upitno pogledala. „O, poznata ti je moja situacija", rekla je Džini. „Sa mnom je bilo drugačije. Feliks i Ema, bila je to stara ljubav." „Ne moraš da pričaš o tome.“ „Zašto si onda ovde?" Džini je pripalila drugu cigaretu. „Ne smeta mi, Ana, zaista. Znam da si ovde zbog... dobro, zbog onoga što ti je Danijel rekao. A šta ti je rekao?" „Dao mi je prikaz tvog života koji se razlikuje od onog za koji sam ja znala. Oprosti. To je zabadanje nosa u tvoju privatnost." „Jebeš to“, rekla je Džini. „Lakše mi je kad pričam o tome. Još džina?“ „Što da ne? Ralf nije ovde da me vidi.“ „Zabranjivao ti je da piješ?" „Ne baš. Pre bih relda da me je sprečavala težina tradicije. Naše porodice. I njegov stric, Sveti Džejms, potpuni trezvenjak. Ko bi video inače sposobne misionare kako idu u trope i čitavu deceniju se nalivaju alkoholnim pičima?" „Da, sećam se Džejmsa. Šta je bilo s njim?" „Ponovo je otišao u inostranstvo. Vratio se u Afriku. Posle, znaš... godinu ili dve pošto smo se mi vratili kući." „Ali bio je star! Zar ne?" „Jeste."
„A onda?" „Umro je.“ „Naravno. Nego..." Džini je uvukla dim. „Vidiš, što se tiče Ralfa, venčana si sve ove godine i sad si u poziciji da ponovo pregovaraš. Kažem da neće trajati, jer ne traju - te tajne veze između pedesetogodišnjih muškaraca i mladih devojaka." „Teško da je ona mlada devojka." Džini ju je strogo pogledala. „Relativno." „O da - relativno." „Znaš, tu postoji šablon. Ti pedesetogodišnji muškarci - oni se nikad ne zaljubljuju u žene svojih godina, primećuješ. Već uvek u neku zbog koje se osećaju mladim." „Baš je utešno uklapati se u šablon", rekla je Ana. „Uvek sam to želela." Sinulo joj je, tad, da Džini ne zna kako je tekao njen život, ne u detalje; da je, iako je možda nekad znala, zaboravila. „Ali gospođa Glas", rekla je. „Nemam pojma u čemu je njena draž, tako da ne znam kako bih se borila protiv nje." Podigla je čašu. „Nego, Džini, rekla si da imam tri puta kojima mogu da krenem." „Da. Imajući na umu da to neće potrajati, možeš da pregovaraš s njim. Možeš da tražiš od njega da živi s tobom i da ga pustiš da je viđa kad hoće. To može da produži agoniju - u mom slučaju jeste. Ili možeš da ga pustiš da neko vreme ostane s njom i da istrpiš dok se to ne završi - tako će ti dom i finansije ostati netaknute i, dok budeš čekala, pripremićeš se za povratak u normalan život kad on kaže da želi da se vrati." Džini je ugasila cigaretu. „Ili, naravno, možeš da ga otkačiš." Ana je odmahnula glavom. „Nisam strpljiva, Džini. Ne bih mogla da trpim i čekam. Šta ti radiš dok čekaš?" Džini je dohvatila još jednu cigaretu i ubacila je u usta. „Ovo", rekla je. Lupnula je svoju čašu noktom. „I ovo. Umesto toga možeš da nabrajaš čime te je sve bog blagoslovio. Da razmišljaš o ljudima nesrećnijim od sebe. O bogaljima." Osmehnula se. „Ženama koje rade u praonicama."
10. Dete su pokupili sa ulice. Bila je pospana i zbunjena, govorila je nerazgovetno i imala nefokusiran pogled. Iz usta joj je tekla krv. Nije imala ni novčić u džepu. Sećala se da je lupila pesnicom neku ženu koja se bila nadnela iznad nje; bilo je to nepoznato lice i dovoljan razlog da je izazove. Zatim ljuljuškanja vozila, period ničega, pa nalet svetlosti i vazduha koji su je strefili kao pljusak hladne vode kad su je uneli iz vozila hitne pomoći u ambulantu za urgentnu medicinu. Savila je ruku i zaldonila njome oči, da se zaštiti od te svetlosti i hladnoće; jedna medicinska sestra je ugledala ožiljke na njenoj ruci. „Šta je to?“, upitala je. „Blesava devojčice!" Tako su razgovarali s njom. Kao da ima dve godine, a ipak je istovremeno đubre sa ulice, nešto što im se zalepilo za cipele. Drmusali su je ne bi li ostala budna, ne bi li je naterali da govori. Pokušavali su da joj drže oči otvorene. To ju je mučilo i nije znala zašto hoće to da rade. Ona je samo želela da klone na tvrda bolnička nosila, da se utopi u njih: da se prepusti, da se prepusti tami koja ju je pokrivala, da navuče preko glave pokrov smrti. „Šta je to bilo?“, vikali su. „Reci nam šta si uzela. Blesava devojčice. Niko ti ne može pomoći ako ne pomogneš sama sebi.“ Glasovi su im bili veoma bučni i okrutni, rubovi njihovih reči treperili su i mutili se; međutim, čula je i šapate, sestre koje su razgovarale iza paravana. „Nikad nisam imala strpljenja sa samoubicama." Glava joj se oklembesila. Kako bi sebi kupila malo mira, dala im je adresu - ili zamisao adrese - najpre je uspela samo da opiše kuću smeštenu u poljima, s mnogo stepeništa i ljudi, mnogo kolibica i šupa i malih objekata oko nje, pa su rekli: „Nekakav kamp, je li?“, a zatim je nastupio predah i trajao je neko vreme. Pored kreveta se pojavila policajka u uniformi. Kad je to videla, pokušala je da izađe iz postelje. „Tvoja infuzija", viknula je jedna
sestra, pa su je druga sestra i policajka ubacile natrag u krevet i držale je tamo dok nisu namestile stalak i cevčicu koju su joj stavile u ruku. „Zašto nam ne dopustiš da ti pomognemo?", upitala je sestra. „Samo nam reci kako se zoveš, mila." Međutim, u tim rečima nije bilo ljubavi, to mila je bilo potpuno neiskreno. „Gde mi je odeća?“, upitala je. „Zašto? Ne treba ti. Ne ideš nikud, zar ne?“ „Ona majica nije moja“, rekla je. „Ona roze majica, ne pripada meni. Niste imali pravo da je uzmete." Htela je da kaže da su pogrešili, da su debelo pogrešili što su uzeli od nje nešto što čak nije njeno. Međutim, jedna misao se odvojila, isključila se iz sledeće, i reči su joj izletele kroz balončiće pljuvačke koju je osećala u uglu usana, ali bila je preslaba da bi je obrisala. Jedna sestra joj je obrisala usta, naglim spretnim potezom: kao da nije svesna da su te usne deo živog bića. Najednom su je preplavila sećanja; tako je biti beba. Ti si zbirka delova, ne osoba, samo skup kostiju u mesu, tvoje šake stežu i tvoja usta sisaju i zevaju; zbirka si nevolja, i pišaće i slina i govana. Otvorila je usta širom da udahne vazduh. Povratila je; povraćala je, povraćala i povraćala. Najpre na ćebe, koje su joj svukli sa nogu, pa u metalnu posudu koju je sama držala, toliko čvrsto da joj se rub utisnuo u prste. Sestre su stajale pored nje i odobravale to, tu odvratnu korozivnu tečnost koja je kuljala iz nje, uprljanu vodu i žuč. Posle toga je neko vreme ukočeno ležala, ruku obavijenih oko tela. Možda je spavala. Zatim su se otvorila vrata i probudila je i ušao je gospodin Eldred. Stajao je pored njenog kreveta bez reči, samo ju je gledao. Uzvračala mu je pogled nekoliko časaka pa okrenula glavu. U gipsu u zidu nalazila se pukotina. Proučavala ju je. Naposletku je on progovorio. „O, Melani", rekao je. „Šta li je sledeće?" Ponekad bi se probudila i on bi bio tu. Ponekad je spavala. Ponekad bi se probudila i njega ne bi bilo. Doviknula je sestri - glasom koji ju je iznenadio, izleteo joj je iz usta kao kakav golub koji klepeće slomljenim krilima - i upitala kud je otišao, a sestra je rekla: „Ne može on samo o vama da se brine, gospođice." Podigla je ruku, ruku u kojoj nije bila cevčica, pa protrljala čelo zglobom.
Pogledala je naniže u svoje noge, koje su ležale kao mrtvi beli štapovi; telo joj je bilo vrelo i ulepljeno, pa je nogom sklonila pokrivače, a zatim ih stegnutih usana ponovo navukla. „Čujte, hoću da razgovaram s vama“, povikala je sestri, ali čim je počela da priča, zaplakala je, jadikovala i cvilela kao nikad pre. Od tog plača ju je bolelo grlo i morala je da izduvava nos, pa bi joj se dah zaglavio u grlu kao da je nešto što je progutala, kost. „Molim te“, rekla je sestra. „Misliš li da si jedini pacijent o kojem moramo da brinemo? Imaj malo obzira prema drugima... molim te!“ Morala je da kaže odakle je uzela onu majicu; da ju je izvadila iz korpe u kupatilu, gde je neko rekao da se stavlja prljava odeća, ali njoj je to sve bilo isto, sva njena odeća nije bila ni čista ni prljava, već nešto što je nosila, i činilo joj se da je ono u korpi bilo upravo to, odeća. Kad se policajka vratila, probala je to da joj objasni. „Ne iz njene sobe“, rekla je. „Nisam nijednom ušla tamo.“ Žena se namrštila. „Žao mi je, mila. Ne znam na šta misliš. Koja je to onda majica?" „Ukrala ju je iz prodavnice", rekla je tiho sestra. „Mogu da se opkladim." „Čuj, nemoj više da pričaš o tome“, rekla je policajka. „Važi? Sigurna sam da će se sve to zaboraviti ako budeš ćutala." „Kao da joj je to jedina briga“, rekla je sestra iza paravana. „Imala je kesu odeće", objasnila je policajka. „Nove. To je sigurno to. Nekoliko sati pre nego što se srušila, neko ju je video da je prodaje." „Pa odakle joj, zapitaš se? I zar niko nije ništa uradio povodom toga?“ „Svašta se viđa na ulicama", rekla je policajka. „Prvo što naučiš u ovom poslu jeste da ne očekuješ pomoć od prolaznika." Prošlo je vreme; nije mogla da pogodi koliko vremena. Noći su bile svetle i pune akcije, pune škripavih točkova po hodnicima i škripe cipela dok su sestre trčale. Dani se ni po čemu nisu razlikovali jedan od drugog. Nije znala koji je dan u nedelji, doduše ni ranije to nije znala. Smestili su je u sporednu sobu i rekli: „Treba da kažem da ste privilegovani, gospođice." Čula je dijagnoze, delimične dijagnoze svog stanja. Ne može ili neće da jede. Ne može ili neće da se seti. Njihovi glasovi su bili okrutni i oštri, kao noževi. Čula je kako sestre tračare, razgovaraju o abortusu, jedna koja je tiho pričala. Njeno je disanje postalo bolno štedljivo, kao da se trudila da ne skreće pažnju na sebe, da ne zauzima prostor. U bolnici je bilo odvodnih
kanala i peći za spaljivanje. Ležala je u poludanu, polunoći sobe, i smišljala kad i kako da pobegne. * Ralf se odvezao u Blejkni. Džini ga je pustila da uđe, nervozno je cvrkutala i ponudila ga pićem. „Ne bih“, rekao je. „Želeo bih da porazgovaram sa Anom nasamo, pretpostavljam da nemaš ništa protiv?" Džini ga je uputila ka salonu. Šok golemog prozora: sumorni dan je ulazio u kuću, njegove sive nijanse isprepletane, sivosmeđe blato potoka i treperenje krila galebova. Ana je sedela leđima okrenuta svetlosti. Nosila je sivu haljinu i primetio ju je jer nije bila njena; bila je prekratka, preuska, i čak dok je ulazio, Ana ju je vukla za kragnu, ne bi li je sklonila sa svog belog grla. Kad ga je ugledala, pustila je da joj se šaka spusti na bedro. „Jedva te prepoznajem", rekao je. „To nam je zajedničko." Shvatio je da je plakala. Glas joj je bio promukao, nejasan, a pored nje se nalazila čaša u kojoj se topio led. Najpre nije ništa rekla. Trenutak se otegao. Pogled joj je počivao na njegovom licu. Zatim je rekla sve odjednom, u žurbi. „Ralfe, hoću da znaš da ja ne želim ništa. Kuća, sve, sve možeš da zadržiš. U početku... sinoć... nisam razmišljala tako. Mislila sam, ta žena, ma kakav život da vodi tamo u toj zabiti gde bere bobice, ne želim da poboljša svoj položaj na moj račun. Međutim, sad uviđam da...“ „Ana, iscrpljena si“, rekao je. „Jesam. Međutim, sad mislim, čemu, čemu nastavljati?" „Dižeš ruke od mene, Ana?“ „Koji to izbor imam?“ „Svaki izbor." „Svaki izbor? Ne verujem da ćeš me čekati dok ih budem razmatrala." „Čekanje nije problem. Imaš svaki izbor. Veruj mi.“ „Nemaš pravo to da tražiš, Ralfe. Od svega što možeš da tražiš, najmanje prava imaš na to da tražiš da ti verujem." Klimnuo je glavom. „Jasno mi je. Pretpostavljam da sam hteo da kažem: veruj mi radi prošlosti, ne radi sadašnjosti." „Moraću da se vratim kući na neko vreme. Na nekoliko nedelja. Da
smislim kuda da idem posle toga i šta da radimo s Rebekinom školom. Zato hoću... hoću da se dogovorim s tobom..." „Ana, nisam na to mislio." Ralf je bio u panici. „Ne možeš samo tako... da se samo tako promeniš, ljudi to ne rade. Mislio sam da treba da sednemo i da porazgovaramo..." „Previše je toga“, rekla je Ana. „Previše je priče, ali tu smo gde smo.“ Ponovo je prinela ruku vratu i pokušala da odvuče Džininu haljinu od svoje kože. „Hoću da se nešto dogovorimo. Da dođeš kući i uzmeš svoje stvari i da sve to uradiš odjednom. Hoću da kažem da treba da se organizuješ i iseliš. Ne želim ono grozno dolaženje i odlaženje s koferima." „Dakle, to je odluka koju si donela?" „To je prva odluka koju sam donela." Ralf je pogledao u stranu. „Voleo bih da obučeš svoju odeću." „Nisam je ponela." „Zašto si došla ovamo?" „Džini je prijateljica." „Džini je štetna." „O... zato što mi je dala piće i haljinu da obučem?" „Ovo je detinjasto. Detinjast razgovor." „Istina. A ti se, naravno, ponašaš kao zreo čovek." „Ne smeš da misliš", rekao je Ralf, „ne smeš da misliš da je ono bila neka glupa afera." „O, ma je li? Shvatam, zaista shvatam. Tvoja osećanja su bila uključena, je li? Tvoja jadna mala osećanja." Onaj prvi nalet energije zamro je u Aninom glasu; sad je bio tih, bezvučan. „Onda dozvoli da ti čestitam. Našao si ljubav svog života, je li? E pa onda idi njoj. Požurif „Ne želim da idem. Želim da mi oprostiš, ako možeš. To sam došao da tražim od tebe, ali nisi mi dala priliku." Odmahnula je glavom. „Džini mi je sve objasnila, objasnila mi je ženine opcije. Opcije sredovečne žene čiji muž odleprša nekoj privlačnijoj ženi. Međutim, imam utisak da ja ne mogu da uzmem u obzir te opcije, imam utisak da neću sedeti u kući, čekati i nadati se. Radila sam to ranije i umorna sam od toga.“ Ralf je skočio sa svoje stolice. Želeo je da joj priđe, ali nije se usuđivao. „Ne tražim od tebe da čekaš. Ni da se nadaš. Niti išta. Samo da razgovaraš
sa mnom, hajde da sve lepo razjasnimo. Hteo sam da objasnim kako se osećam..." „Zašto misliš da želim da mi objasniš?" „Zato što je to uobičajeno. U braku. Razgovarati o osećanjima." „O da. Možda u braku." „Slušaj me“, rekao je Ralf. „Nećemo ništa postići raspravom i time što me bojkotuješ. Hteo sam da ti kažem šta se dogodilo, hteo sam da budem iskren prema tebi - a ako ne možeš sad da mi oprostiš, što dobro razumem, hteo sam da odem s nadom da ćeš mi možda oprostiti... s vremenom." „Nisam dobra u praštanju." Pogledala je naniže u svoje nokte. „Zar to ne znaš? Vreme neće ništa promeniti. Ne umem da praštam. Prođu godine i ništa ne promene. Znam to, razumeš. Jer izneverili su me i ranije." „Onda je beskorisno", rekao je. „Ako insistiraš da na ovo gledaš kao na nekakav nastavak ili produžetak onoga što nam se dogodilo pre dvadeset godina." „Čitav moj život je nastavak toga.“ Podigla je pogled. „Znam da si ti to ostavio iza sebe. Ti si mogao da kažeš: hajde da ne mrzimo, razumni smo ljudi. Čak iako to što se dogodilo nije bilo razumno. Čak iako je bilo varvarsko i grešno." Ponovo je stavila ruku na vrat. Felisiju su obesili. „Nisi samo ti izneverena", rekao je. „I ja sam izneveren." „Ne toliko. Uostalom, ti si im otvorio vrata." „Da. Je li to ljudski, da mi sad to natrljavaš na nos?" „Nema granica onome što će ljudi uraditi. Mi to znamo, zar ne? Nema tog dna na koje se čovek neće spustiti. A ja nikad nisam tvrdila da sam nešto više od čoveka. Mada bi ti to voleo, da jesam." Izgledao je kao da mu je neko izbio vazduh. Seo je na jednu Džininu sintetičku fotelju s resama; na rub. Obrisao lice nadlanicom. Kad je palo veče, Džini i Ana su obukle mantile pa izašle da prošetaju po keju. Voda je bila ravna, nepomična. Čamčići su stajali na njoj, kao igračke na čeličnoj polici. „Kako si sad?“, upitala ju je Ana. „U vezi sa Feliksom?" „Misliš zbog toga što je umro?" Stvarno je pomalo glupa, pomislila je Ana. „Da, na to sam mislila." „Pa, dođeš u fazu kad ne misliš na to svaki dan“, rekla je Džini. „Bar tako
kažu. Ja je još nisam dostigla." Ana je videla veliki hotel Blejkni, brod od kremena, kako se ljuljuška u zalivu i pokazuje svoja svetla. Čula je večernje pritužbe stoke iz slanih močvara i uporedni kikot ovaca. Rekla je: „Ne shvatam to o praštanju, Džini. Čuješ za one ljude u Irskoj. Muža su joj ustrelili ili decu razneli. A onda se pojavi žena pred kamerama i kaže: o, opraštam teroristima. Zašto da im oprosti? Ja ne opraštam." „Mislila sam da si religiozna", rekla je Džini, tonom pažljivim, dalekim. „Jedva da sam hrišćanka. Nikad nisam bila.“ Negde u Džininom umu odškrinula su se vrata; nije li bila neka priča, davno, o mrtvom detetu? „A da svratimo u hotel na piće?“, predložila je. „Na piće, za promenu!", rekla je Ana. „Hajdemo, što da ne?“ Sedele su u baru pola sata i pijuckale džin među tobožnjim mornarima. Večernja svetlost na dugmadi blejzera: gosti su polako dolazili da večeraju ljuskare i divljač. „Mogla bih da pitam imaju li sto“, rekla je Džini. Ana je odmahnula glavom. „Nema potrebe. Ne bih mogla da jedem, a ne volim kad se hrana baca.“ „Onda ću nam ispržiti jaja, šta kažeš? Finu kajganicu, ili više voliš kuvana?" „Svejedno", rekla je Ana. Udovička hrana, pomislila je; hrana za samice, za njihove blede slabe apetite. Ko mari iako im meso otpadne sa kostiju, ako im svetlost izbledi iz očiju? Džini je rekla: „Budi oprezna, Ana. Imaš pedeset godina." „Šta ti to znači, imam pedeset godina?" „Znači da možeš sve da izgubiš ako se ne budeš borila." Ana je sedela i jela kikiriki iz staklene posudice, zagledana napolje u blatnjave ravnice. „Sutra se moram vratiti u Crvenu kuću“, rekla je. „Moram se suočiti sa svim." Faulsam: „I mama i tata su pobegli od kuće", rekla je Rebeka. „Moraću da dođem i živim s tobom, Ema." „Tvoja majka je telefonirala, mila. Vratiće se ujutro. Ne želi da brineš, kaže da zna da si velika pametna devojčica - i uskoro će se sve objasniti" Nekako, dodala je Ema sebi u bradu.
„Dotad Kit mora da mi bude majka. A Robin mora da mi bude otac.“ „Veoma je lepo što to tako shvataš", rekla je zadivljeno Ema. „Ali to je zapravo samo na jednu noć, znaš. I ako želiš, možeš da ostaneš kod mene.“ „Ljudi koji pobegnu nikad ne stignu daleko, je li tako?“ Rebekino lice je bilo pametno, zaneseno, razdraženo od straha. „Ona devojčica koja je bila kod nas, Melani. Ona je stalno bežala, rekao je tata. Ali ljudi su je hvatali. Policija." Premlada je za svoje godine, pomislila je Ema; oni su krivi što je takva, njena braća i njena sposobna sestra; ne dozvoljavaju joj da odraste čak ni pored svih gostiju koji im prolaze kroz kuću, čak ni pored svega što se dešava pod tim krovom, pored nevolja svakog leta. „Nije isto kad su ljudi odrasli", rekla je. „Znaš, moraju da donose vlastite odluke o tome gde će da žive. A ponekad se dešava..." Ema je čvrsto sklopila oči. Šta da joj kažem? Osetila je zamor. Možda je prerano da bilo šta govori, pomislila je, možda će se svađa na neki način okončati. Setila se Aninog glasa preko telefona: tvrdoglavog, uravnoteženog na nepokolebljivom rubu plača. U braku su dvadeset pet godina, pomislila je Ema; može li to da padne u vodu za jednu noć? Ali šta ja znam o braku? Rebeka je rekla: „Kad tata dođe kući, pitaću ga možemo li da kupimo magarca da živi u dvorištu. On će reći 'Ne, ne, nipošto', ali ja ću uporno ići za njim po kući i govoriti: 'Magarac, magarac, magarac’, dok se ne umori i ne kaže ‘Dobro, uzećemo ga ako baš moraš’." „Je l’ tako obično postižeš da bude po tvom?“ „Moraš da tražiš", rekla je Rebeka. „Ako ne tražiš, nećeš ni dobiti. Jesi li znala da se Džulijan vratio kući?“ „Nisam. Je li? Kad?“ „Došao je kao drumski razbojnik, u dubokoj noći. Pre dve noći, ili tri, ne sećam se. Uspentrao se i ušao kroz prozor - tako dečaci ulaze, znaš, kao provalnici." „Nisam znala." „O, oni to uvek rade. Kit kaže da se samo foliraju i da sasvim normalno mogu da uđu na vrata." „Dakle, mama i tata nisu videli Džulijana?“ „Nisu. Ostao je u Kitinoj sobi. Robin je sišao u prizemlje. Imali su veoma
ozbiljan razgovor." „Gde si ti bila?“ „Sedela sam na stepenicama pretvorena u uho.“ „I šta si čula?“ „Ne znam.“ Malo se odmakla pa zaplakala. „Nisam razumela“, rekla je. „Usnila sam san, da sam sama u kući.“ Ema je rekla: „To nije bio san, zar ne, Beki? Hoćeš da kažeš da je to ono čega se plašiš?“ „Da. Jer šta ako svi odu, šta ako svi pobegnu? Džul je već otišao. A Kit kaže da će otići u Afriku.“ Ema je privukla dete uza se. „Beki, zagrli me. Stegni me veoma jako. Ovde sam, zar ne? Zar ti ne delujem čvrsto? Delujem li ti kao da ću pobeći? Niko te neće ostaviti u kući samu.“ Ništa više nije mogla da kaže. Zanemela je zbog ljubavi prema tom detetu, zbog ljutnje na Ralfa i zgranutosti nad onim što ih je obuzelo. Na početku leta, pomislila je, ni u najluđim snovima ne bih zamislila tako nešto; međutim, problem je verovatno u tome što moji snovi nikad nisu bili dovoljno ludi. Ne razumem šta pokreće ljude, ko ih pokreće? Ne shvatam proces po kojem se naš život odvio. Zašto ove godine, a ne neke druge? Zato što odrastaju, pretpostavljam, i što mora da postoji prekretnica; Ralf je upoznao tu ženu, razgovarao s njom, nema sumnje, o određenim stvarima, a posle toga sve mora da se promeni. Kad se tajna čuva dvadeset godina, oko nje se sagradi stvarnost, na poseban način: to je štit, sigurna kuća. Kad se zidovi poruše i tajna oda, makar jednom čoveku, onda je uzaludno pokušavati ponovo sagraditi zidove sa istim ciljem - unutar tih zidova neće se nalaziti ništa. Život mora da se promeni, i promeniće se, to je neminovno. Zapitala se da li da ode na primorje da se vidi s tom ženom, gospođom Glas. Da je umoli na neld način. Ismejala bi je, naravno. „Treba da poštedimo sebe ove scene", rekla je Ejmi Glas. „Da.“ Iz Ralfovih usta izletale su uobičajene reči, rečenice koje se mogla zakleti da je čula na televiziji. „Radi dece stvarno mislim..." A da, Pola sata smeha, pomislila je. Rekla je: „Izgledaš iscrpljeno, mili." „Da. Stalno sam na putu, vozim tamo-amo između jednog i drugog
mesta." Veći deo noći presedeo je kraj Melaninog uzglavlja, dok je ona upadala u razgovore koji su se vodili oko nje i ispadala iz njih, birajući i brkajući kako je htela. Niko nije znao šta je radila pre nego što su je našli onesvešćenu na ulici pa će je zadržati u bolnici dok ne budu sigurni da nema naknadnog oštećenja jetre od onoga što je uzela. S obzirom na ograničena sredstva kojima je raspolagala, najverovatnije je udisala neki isparljivi rastvarač, dovoljno jak da je odvede gotovo u komatozno stanje u kojem su je našli na ulici; međutim, on je bio upućen u njenu prošlost, znao je kakva je sve sredstava koristila za postizanje bega i u kojoj količini, a najbitnije od svega bilo mu je da njen isprekidani i nejasni govor, njen očigledni poremećaj misli, shvate kao moguću posledicu zloupotrebe droga, a ne kao ludilo. Viđao je to i ranije, kako se teški korisnik amfetamina uzbuni, čuje glasove, halucinira - a zatim ćelija, a zatim zatvorski lekar, pa tečni antipsihotik; a zatim istraga. Polako je vratio misli iz tog tužnog popodneva na sudu u sadašnje vreme i mesto. „Kao prvo“, rekao je, „mislim da ne bih imao šta da ti ponudim. Znaš, verovatno bih izgubio posao. Morao bih da podnesem ostavku odboru Udruženja. Bili bi primorani da je prihvate." „Licemeri dakle, je li?“, rekla je. „Ljudi su neprosvećeni, znaš, misliš da idu u korak s vremenom, ali ne idu. Pretpostavljam da zato uvek traže šibu kojom bi te išibali... tu je i štampa, ako dospe u novine... znaš, činjenica da je Sandra devojka mog sina sve dodatno komplikuje, a oni bi izvitoperili čitavu priču - veruj mi, znam kakvi su novinari - u nešto što liči na incest." „Sandra je ljubavnica tvog sina“, rekla je. „Hajde da to razjasnimo." „Da, znam to. Ne smem da dopustim tu štetu Udruženju, jer ako izbije skandal, uticaće na prikupljanje fondova, a ako budemo imali manje novca, to će značiti da ćemo morati da razočaramo ljude i da ih odbijemo/' „Jesi li ti oženjen Anom ili Udruženjem?" „Ne znam na šta misliš, Ejmi." Znao je na šta je mislila, naravno, ali kupovao je vreme, smišljao; naravno, pomislio je, niko me ne može optužiti da sam od onih koji vole čovečanstvo u celini ali nikoga pojedinačno. Možda naginjem u tom pravcu, naginjem nema sumnje, ali trudim se da ispravim svoju manu: volim Ejmi, koju je lako voleti, i volim svoju decu i Sandru Glas, i volim Anu, koja je
nešto sasvim drugačije i mnogo ju je teže voleti. Koga bi bilo teže voleti od Melani, a čak se i tu trudim; napravio sam studiju o ljubavi, nauku. Pomislio je: ne smem im dopustiti da prime dete u duševnu bolnicu, zato što je Melani očigledno, nevoljno, prkosno zdravorazumna; glupa je možda, autodestruktivna, ali potpuno vlada svojim umom kad nije pod dejstvom nikakvih sumnjivih tableta kupljenih na ulici ili tečnosti za čišćenje ili plina za upaljač. Ako joj dijagnostikuju šizofreniju, ili je obeleže kao psihopatu, biće to njen kraj, zapravo, mogu odmah da je sahrane. Medutim, ne mogu da je izvedem iz bolnice, ne mogu da je vratim u Crvenu kuću sad kad Ana nije tamo, a ako ponudim da je vratim u London i uvalim Ričardu i osoblju, ponovo će pobeći za samo nekoliko sati, ne možemo je držati pod ključem, nemamo ovlašćenje za to. Podigao je pogled; iz kuhinje je dopirao miris peciva; potreba za prihodom je bila stalna, i nikakva kriza ne bi nagnala Ejmi da promeni svoj raspored. Rekla je: „Ako me ostavljaš, Ralfe, mislim da moraš da mi daš valjan razlog." Glas joj je drhtao. Stavila je šake na zatiljak, provukla prste naviše kroz dugu kosu, pa je pustila da padne. „Došao si proletos, a ja sam bila usamljena. Već mnogo godina sam sama. Otkako je Endru Glas išetao iz ove kuće kad je Sandra imala dve godine. Nikad nisam pustila muškarca preko ovog praga, ako nisam morala. Došao si ovamo; i bio si dobar, bio si veoma dobar prema meni, Ralfe." Klimnuo je glavom. „Jasno mi je da nisam imao prava da budem. Ne na taj način." „Zato sad moraš da mi daš razlog. Nemoj da mi govoriš gluposti, na primer da će priča o nama dospeti u najčitanije dnevne listove. Reci mi da voliš svoju ženu. Navedi mi razlog koji ima smisla. Reci mi da voliš svoju ženu i svoju decu i da moraš da ih zaštitiš." „Ana kaže da mi nikad neće oprostiti. Hoće da se iselim iz kuće.“ „Razumljivo je da to kaže.“ „Ali kaže da će se, čim to bude izvodljivo, i sama iseliti. Tad ću ja moći da se vratim, kaže. Deca... ne znam.“ Svakako ću ih izgubiti, pomislio je. Nije bitno ko gde živi niti ko će tražiti starateljstvo i ko će ga dobiti; izgubiću ih. Naučio sam ih da razlikuju dobro od zla i da biraju dobro. Sad će vrednovati tu lekciju, a ne učitelja. Jer ono što sam uradio tako je jasno, tako očigledno, loše. I ne samo loše, već
glupo. „Pitaš me volim li Anu“, rekao je. „To nije pravo pitanje. Više je od toga. Znaš, kad smo se upoznali, bili smo deca. Sklopili smo savez protiv sveta. A onda ono što nas je održalo zajedno..." „Da. Ne moraš da pričaš tu priču, nikad više.“ Lice joj je staloženo, pomislio je; bledo, ozareno sažaljenjem. „Jedno pričanje je dovoljno za ceo život. Nemoj da misliš da ću je zaboraviti." Stala je iza njegove stolice. „Čuj me, Ralfe. Pogledaj bilo koji život - mislim iznutra, sa gledišta osobe koja ga živi. Šta je on do niz poraza? Niz udaraca, jedan za drugim, zar ne? Svi pamte samo ono što su uradili loše. A šta je s hiljadama i hiljadama stvari koje su uradili dobro? Izgubio si dete. I svakog dana razmišljaš o tome. Ali pomisli na decu koju nisi izgubio." „Niko mi to dosad nije rekao." Odmakla se i stala ispred kamina, pa spustila dlanove na njega, sa obe strane onog glupog sata koji je otkucavao. „Samo mi ovo reci. Kad si rekao da me voliš, je li to bila laž?“ Pažljiva bezizražajnost njenog profila pokazivala je da je spremna na svaki odgovor. „Ne“, rekao je. „Nije.“ Glasno je odahnula. „Surov je ovo svet, Ralfe. Surov, zar ne?“ Krenula je ka njemu. Oči joj nikad nisu bile tako svetle i bistre. „Uzmi mantil, mili moj. Vreme je da kreneš." „Sandra i Džulijan... gde su, znaš li?“ Osmehnula se. „Kad sam ih poslednji put videla, sedeli su u grmlju kao dvoje odrpanaca i jeli kupine." „Moraju da dođu kući. Kod tebe, ili kod nas.“ „Sandra ima ključ stana u Velsu. Jedan od stanova koje čisti. Vlasnik će ih pustiti da ga jeftino iznajme, do sledeće sezone.“ „Ne razumem kako mogu da ga priušte. Čak iako je jeftin." „Pretpostavljam da će bog dati.“ Škrto se osmehnula. Na časak ga je podsetila na Anu. „Ali, naravno, neće. Ja ću se postarati da preguraju zimu." Okrenula se, pokazavši mu rame. Pre nego što se okrenula, pročitao je dolazeću zimu na njenom licu. Dok je odlazio, doviknula je: „Ralfe! Jesi li siguran da nećeš ovaj stari sat?“ „Nemam gde da ga stavim", rekao je. Beskućnik sam, pomislio je; trebalo je da nosim svoju kuću na leđima. „Vidimo se, Ejmi.“
Još jedna kišna noć; a zatim, lepo vetrovito vreme. Po putevima su stajale velike lokve, okupane sunčevom svetlošću. Sunce je isticalo i najmanji tračak boje predela, oživelo je drveće zelenim, zaslepilo vozača jutarnjeg autobusa; čak je i mrtva priroda, čak su i koci u ogradama, treperili vlastitim zelenim životom. Ana se u deset sati vratila u Crvenu kuću. Stavila je svoj ključ u vrata: pomislila, je li moguće da će ikad doći vreme kad ovo neću raditi? Setila se kako je pokušala da proda tu kuću, pre samo nekoliko godina. Imala je utisak da ta kuća nema središte, da ne postoji prostorija iz koje se moglo zapovedati ostalim prostorijama. Zvuk je putovao na vlastiti način; sa jednog tavana sasvim jasno se čuo telefon u prizemlju, ali se iz bližih prostorija uopšte nije čuo. Kuća je imala vlastite kanale, vizuelne ose. Ponekad bi deca dovela druga ili drugaricu da prespavaju u kući, bez njenog znanja. Ana nije imala običaj da pretražuje sobe, da pregleda ormare i odmorišta u potrazi za beguncima i slepim putnicima; kuća bi imala svoj privatni život, slagala se ona s tim ili ne. Ujutru bi pozvao roditelj, razjaren ili izbezumljen. Ana bi rekla: „Vaše dete je ovde. Slobodno dođite po njega. Prenoćište i doručak ne naplaćujem." A zatim bi, ne obazirući se na brbljanje na drugom kraju žice, spustila slušalicu. Nije živela život na način koji je privlačio sažaljenje. Postarala se da nipošto ne bude tako. Tokom tog njenog kratkog odsustva, kuća je već dobila zapušten izgled. Na velikom kredencu u hodniku nalazila se velika paukova mreža, a u samom središtu sedeo je smeđ paučić, skromno savijenih nožica. U sudoperi je stajala gomila prljavih tanjira i šolja. Kotao nije radio. „Kit, zar nisi mogla ništa da uradiš?“, rekla je, ozlojeđena. „Zar samo o tome misliš? O kućnim poslovima?" Rebeka je bila uplakana; Robin zbunjen; Džulijan odsutan; Kit neprijateljski raspoložena. Kit je čula - preko Danijela, nema sumnje - da je Ralf bio u Blejkniju i pokušao da izgladi stvar. Podbočila se rukom o kuhinjski zid; pogled joj je bio oštar, žestok. „Šta čovek može da uradi?“, upitala je. „Osim da kaže da je pogrešio i proba to da ispravi." Ana je piljila u nju. „Ništa ti ne znaš, Kit.“ „Ne tvrdim da imam mnogo životnog iskustva. To o čemu govorim opšti je princip." Ralf i njegova kći, pomislila je; njihova užasna moralna energija, njihova
ljubav prema velikim izjavama. Ona je čitavog života bila preokupirana pojedinačnim, sitnim; urednim bodom u šavu, tačnošću oblika fraze. Mislila je da to rukovodi životom: detalji. U detinjstvu je naučila, setila se, da se Bogu nude detalji; ne možeš se nadati, ni na koji veći način, da ćeš ga zadovoljiti. „O, Kit.“ Sela je na kuhinjsku stolicu. „Hoćeš li mi napraviti nešto? Malo kafe, s vrućim mlekom?" Plamen borbe zamro je u Kitinim očima. Poslušna, izdržljiva, efikasna, njena kći se kretala: od stola do frižidera, od frižidera do šporeta. „Zašto bih oprostila?", rekla je Ana. Ne gledajući u nju, Kit je rekla: „Zato što će te, ako ne oprostiš, to ubiti." Ana je klimnula glavom. Znala je da je takvo što moguće. Već je bila lakša, sama kost i koža; činilo se da jedva dodiruje stopalima tlo. Nije mogla da pojede malo jaje, udovički obrok. Jutros je osetila vrtoglavu lakoću u sredini, na mestu ispod srca. „Oduvek sam mislila", rekla je, „da pre oproštaja mora da postoji naknada." Kit je skinula šerpu sa šporeta. Pažljivo je nasula mleko u šolju. „Pa šta hoćeš da uradi?“ „Nije samo on. Znaš, Kit, ja nikom nikad nisam oprostila. Nemam iskustva. Ne znam kako se to radi.“ Stavila je ruku na usta, kao da bi tajna mogla da se prospe iz njih. (Je li ti muka?, upitala je Kit. Nije, nije, rekla je Ana.) Čitavog leta osećala ju je kako se prikrada, kako se izvlači ka svetlosti. Međutim, možda ne postoje reči za nju; može se izraziti samo simbolima, senkama. A život je uvek bio takav: nešto više nego što izgleda. U sigurnosti leži opasnost. U suzama užasna oštra komična crta. U trenucima blagosti i smeha, pesnica ubice na vratima. Godinu za godinom, pomislila je Ana, boravila sam u ovoj prostoriji. Sedela sam za ovim stolom i sastavljala spiskove za kupovinu i pisala pisma, čitala dnevne novine, neka nesvesna sposobnost budno je motrila na znakove propadanja: na uzdisanje cevi i kapanje oluka, na neuobičajeno cvilenje prastarih uređaja za domaćinstvo, na kašljucanje kotla i škripu starih podnih dasaka. Ugljena prašina i mišji izmet i kora od povrća: računi za gas i školski izveštaji. Gorko zlo i gorka dužnost izvršena tačno. Godinu za godinom
sedela sam u ovoj kući, s prozorima zatvorenim zbog studeni, i čekala nekog. Ko neće doći kući: ko nikad, nikad neće doći kući. Ralf se vratio u Crvenu kuću da pokupi svoje stvari. Ostaće kod Eme, pretpostavljao je. Ana je rekla da ne želi kuću, ali naravno, kad razmisli o tome, želeće je, pa će njegova dužnost biti da izdržava nju i decu. Kad je razmislio o mogućim posledicama njihove rastave - o kiriji za njega i ratama za nju, o podeli bankovnih računa i relativnom siromaštvu u kojem će oboje živeti - misli su mu iznenada skrenule u nekom drugom pravcu, ka razmatranju njegove moralne slabosti. Tako mu je bilo lakše: navikao je na apstrakcije. Možda to važi za većinu Ijudi, pomislio je. Odajemo se krivici, sramoti - a kad se treba pozabaviti praktičnim posledicama tih osećanja, tražimo pomoć od advokata. Nije ni čudo što advokati nikad nisu besposleni. Popeo se u njihovu spavaću sobu i spakovao nešto odeće. Ana je rekla da ne želi grozno dolaženje i odlaženje s koferima - tako se izrazila - ali, naravno, nemoguće je ugurati život u dva kofera. Probao je, pa odustao, pa seo na kraj njihovog kreveta i zagnjurio lice u šake. Nadao se da će Ana ući. No nije ušla, naravno. Šta bi videla? Ništa što bi je oraspoložilo. Jednom uništiš svoju porodicu... prođu godine... uništiš je i drugi put. Baš sam lepo napredovao pomislio je: jedinom mogućom putanjom. Možda bi trebalo da ostavim odeću, pomislio je, i da ponesem dokumenta, moraću da ispraznim svoj radni sto... Bio je svestan da je Ana tu, kretala se drugde po kući. Gde god je on bio, ona nije bila; zaobilazili su i izbegavali jedno drugo. U kancelariji je seo na svoju okretnu drvenu stolicu. Pogledao je u svoju fotografiju, snimljenu na verandi u Flauer stritu. Sklopio je ram pa ga položio licem nadole. To je poslednje što Ana želi da vidi; nije trebalo nikad ni da je vadi, samo je nagnala decu da postavljaju pitanja. Slepi, njegovi otac i majka zurili su naniže u njega: sepija oči. Kako je očevo lice ogrubelo s godinama; telo mu je podbulo, a crte lica kao da su se skupile. Hoće li i on biti takav? Moguće je, naravno, da kad je ta fotografija snimljena njegov otac nije bio ništa stariji nego što je on sad. A nesumnjivo idem njegovim stopama, pomislio je: pet centimetara viška oko pasa, naočare za čitanje, košulje pretesne oko vrata pa završe zaturene u dubini ormara. Nisam u formi za novi
život, ali svejedno, izgleda da ću morati da ga vodim. Hoće li me Ana samo gledati kako odlazim, pitao se. Ili čeka da napravim neki korak, neki znak - ali kako bih znao koji to? Rekla mu je da želi da on ode i on joj mora dozvoliti da zaista misli ono što je rekla, to joj mora dozvoliti. Nema više ničega, pomislio je: ostaje samo ponos. No kako je strašno, možda nešto najgore na svetu: da te drže za reč. Polako je zavukao ruku u prvu fioku svog radnog stola. Sklopio ju je oko kamena: Gryphaea. Priljubio ju je uz obraz, pa uz usta. Život deteta; so i hladnoća. Okusio ju je: Tip: Mollusca. Klasa: Pelecypoda. Red: Pterioida. Kako je samo uveren bio u detinjstvu, u poredak sveta. Porodica: Gryphaeidae. Rod: Gryphaea. Vrsta: arcuata. Prošlost se ne menja, naravno: leži iza tebe, okamenjena, stalna. Menja se način na koji je vidiš. Percepcija je sve. Ona pretvara zlikovce u heroje i žrtve u saučenike u zločinu. Podigao je taj predmet između prstiju: osmotrio ga pa ga zavrljačio preko prostorije u kantu za smeće. Ana je bila u kuhinji; uradiću nešto korisno, pomislila je. Odvrnula je vruću vodu i isprala mrvice iz truleksa. Iscedila ga je pa istresla, ispravila i ostavila da se osuši, pažljivo poravnavši rubove dok je visio preko ploče za ceđenje sudova. Dobro... to je bilo pomalo korisno, zar ne? Setila se one noći kad ju je Ralf napustio: kako je prala svoju šolju i prala svoju šolju. U sećanje joj se vratila rečenica iz jednog starog pisma, pisma koje je napisao Džejms: „Uvek postoji neka nužda, bogom dana ili ne.“ Kako je čudno sećanje: i nije saveznik, u celini. Nije joj bilo jasno kako bi ta rečenica mogla da se primeni na njenu situaciju. U drugoj prostoriji se Ralf nesumnjivo spremao. Obišla je oko kuhinjskog stola, dodirujući naslone stolica. Posavetovala se s njihovim advokatom; pretpostavljala je da bi najbolje bilo da kaže Ralfu za to, budući da porodični advokat ne može da zastupa obe strane kad te strane više neće biti porodica. Nije joj bilo baš najbolje pa je sela za sto. Hoće li on otići? Zasigurno neće?
Ali šta će ga sprečiti? Osećala se kao da mu je zadala test, ispit; međutim, on toga nije bio svestan tako da nije mogao da se nada da će položiti. Ralf je podigao svoje torbe. Izašao je u hodnik. „Ana? Ja sad idem.“ Pojavila se trenutak kasnije. Čvrsto je obmotala džemper preko grudi. Video je taj gest: davnašnji, sredstvo odbrane. „Pa“, rekla je. „Možeš me pozvati kod Eme." „Da, naravno." „Ako me hoćeš." „Treba da ti kažem, Ralfe, da sam išla u Norič da se vidim s gospodinom Filipsom. On se slaže da postoje osnovi, savetuje da ostanem u kući, ali rekla sam mu da ja to ne želim. Ti ćeš morati da nađeš drugog advokata - žao mi je zbog toga, ali, naravno, gospodin Filips ne može oboje da nas zastupa. Ja nameravam da nađem stan u Noriču za sebe i Beki. A onda ćeš moći da se vratiš ovamo. Kit, Džulijan i Robin, oni neće imati ništa protiv. Pretpostavljam da će ostati ovde s tobom. Majčinstvo kakvo sam im ja pružila... verovatno im neće ni nedostajati." Gledao ju je nekoliko časaka, zamišljen; spustio je kofere. Ona je pomislila: spustio je kofere, sad sigurno neće otići? Rekao je: „Predaješ se, zar ne?“ „Molim? Kako to misliš?" „Predaješ se osećaju neuspeha..." „Neuspeha? Šta to ja nisam uspela?" Veselo se osmehnula. „Hoću reći, zar ne održavam onu prastaru veš-mašinu u odličnom stanju? Zar ne izlazim na kraj s kotlom, sve ove godine? A kredenac u hodniku... o, da, i njega sam istrpela. Možeš da kažeš šta hoćeš, ali ne smeš reći da me je Crvena kuća potukla." Stegnuo je šaku u džepu, skamenjenu oko mesta gde je mislio da će Gryphaea biti. Zatim je izvadio ruke iz džepova pa podigao svoje kofere. Ona mu je otvorila ulazna vrata, da mu pomogne. Teturavo je zakoračio unazad da je poljubi u obraz. Video je da plače. „Ne želiš da se ovo desi", rekao je. „Ako ništa drugo, priznaj da makar poznajem vlastiti um.“ Vrata Crvene kuće bila su stara i teška. Kad su se otvorila, ušlo je hladno jutro: svežina je ispunila hodnik. Oklevao je na pragu, vukao stopalo,
odugovlačio. Ana mu je dodirnula ruku. „Ralfe..." Okrenuo je glavu, ne želeći da bilo kakvim izrazom na svom licu utiče na izraz na njenom. Pogledao je naviše, napolje u dvorište - ako se to moglo nazvati dvorištem: preko blata i travnjaka koji su izgazili bicikli i komšijski psi s kojima su se deca igrala, preko jezerceta u kojem su nekad držali ribe i preko zarđale ljuljaške s nakvašenim konopcima, i preko Džulijanovog povrtnjaka i divljine, ograđenog prostora za pse i pomoćnih objekata iza njih. Nešto se pomerilo, visoko otprilike kao pas, izašlo je iz jedne oronule šupice. „Šta je ono? Šta je zaboga ono?“, upitala je Ana. Stvorenje se malo primaklo, tako da su ga bolje videli. Kretalo se polako po izbrazdanom tlu, puzeći. Bilo je to ljudsko biće: njegovo lice maska beznađa, telo poluodeveno u lepršavu haljinu, šake, kolena i stopala krvava; njegova neobična glava imala je boju sunca. Primicalo im se; videli su rebra koja su se nadimala, sitne prozirne crte lica, kožu u koju se uvukla prljavština. „Moram negde da spustim ove kofere", rekao je Ralf. U jednom trenutku je mislio samo na to kako će mu iščupati ruke iz ležišta; nije znao da li da ih stavi u kuću ili van kuće. Zapitao se ko će od njih prvi krenuti, on ili Ana, ka tom ubogom spasenom stvorenju; međutim, zapitao se lenjo, bez onog takmičarskog duha u dobroti koji mu je nadahnjivao život. Ko god, nije bitno... spustio je kofere, nigde određeno, uglavio ih je na prag. „Moramo je uvesti", rekao je Ani. „Ili će umreti." „Da.“ Anino lice bilo je iskreno, zaprepašteno. Izašli su iz Crvene kuće zajedno, pa produžili, posrćući po neravnoj travi. Kad su se primakli detetu, prestala je da pokušava da puzi. Skupila se u sebe, a glavu je uvukla među lopatice kao kakva životinja koja umire. No zatim je, kad su pružili ruke ka njoj, Melani počela da diše - bolno, polako, duboko, glasno uvlačeći vazduh - kao da je pohađala čas disanja i tek učila kako da to pravilno radi. U novembru te godine Ema se vratila u Volsingam. Bilo je uobičajeno hladno za to doba godine, sunce se borilo protiv okorele gomile oblaka. Na ulici je videla onog mopsa i njegovu vlasnicu; posle tih meseci oboje su bili malo sumorniji, ugojeniji, oprezno su koračali po kaldrmi stopalima i šapama.
Dok je išla kamenim puteljkom ka anglikanskoj crkvi, Ema se trudila da promeni svoju uobičajenu percepciju - da kaže sebi da ulazi u većnicu raskošnog dizajna. Jadna ali naša, pomislila je primećujući ciglene lukove i ciglene stubove, posudu sa svetom vodom. Sveta voda, otišla je predaleko i zapravo uopšte nema potrebe da ide dalje, uopšte ne mora da ulazi. „ZA SVE ČIJA SU IMENA ZAPISANA U OVOJ KNJIZI ČITAĆE SE MOLITVE U HRAMU.“ Zastala je na tremu i listala tu veliku knjigu. Unazad, unazad sve do - kad? Do kog datuma? Kad je Feliks umro? Pogledom je prelazila preko kolona. Listovi su bili vlažni, lepili su se jedni za druge i otkrivali samo grupu meseci odjednom, ogromnu gomilu molitava. Budi strpljiva, govorila je sebi; odvajala je slepljene listove, tražeći datume, znakove. I najzad ga je pronašla: vlastiti rukopis. RALF ELDRED ANA ELDRED KETRIN ELDRED Zatim preskočen red; zatim DŽULIJAN ELDRED ROBERT ELDRED REBEKA ELDRED Zašto sam mislila da će Bog prepoznati naša prava imena, naša formalna imena koja se nikad ne koriste, umesto imena kojima nas zovu? Eto zagonetke. Zavukla je ruku u torbu da uzme nalivpero. Ono je bilo poklon od Feliksa. Ozbiljan i skup predmet, napravljen od zlata. Dođavola, nema ga. Njeni prsti su pipali, tražili, grebali izanđalu svilenu postavu. Možda ga je pozajmilo neko dete. Gurnula je ruku u džep kaputa i izvadila šarenu hemijsku olovku, napuklu i neispravnu. Protresla ju je pa probala da nacrta cik-cak liniju u uglu stranice. Olovka nije radila. Ponovo ju je protresla pa lupnula. Kad bi moglo ponovo da se piskara po knjizi, da se dodaje... Međutim, činilo se da je nepristojno da kvari stranice. Molite se za Feliksa, rekla je u sebi. Molite se za Džini. Molite se za mene. Počela je da piše. Njena olovka se pomerala po praznom redu. Vrh je
beležio po papiru, ali ništa se nije pojavljivalo: samo beli tragovi. Protresla je olovku pa snažno tresnula njom o drveni sto. Naposletku je, kao iz plitke rane, mastilo poteklo. Mukotrpno - olovkom koja je prekidala, ostavljala mrlje - popunila je preskočeni red: METJU ELDRED Eto, i to je završeno, pomislila je. Prešla je prstom niz stranicu. Molitve uslišene; donekle. Oklevala je, zadržavši ruku u vazduhu, pa spustila pokvarenu olovku pored knjige. Nikad ne znate koja će očajna duša naići bez ikakvog sredstva za pisanje. Sišla je sa trema. U vazduhu je mirisao sneg. Često obeća da će pasti, ali ne padne; nismo mnogo daleko od mora. Stavila je ruke u džepove kaputa pa počela da se penje uzbrdo ka parkingu. Oblak se stanjio i, dok je koračala, promolilo se sunce, nejasno i beličastožuto, nalik lampi iza vela. sken: skobo90 obrada: BABAC
Beleška o prevodiocu Jadranka Đerić Počuča rođena je 1981. godine u Sarajevu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu na Odseku za engleski jezik i književnost. Tri godine je radila u Osnovnoj školi „Đura Jakšić” u Kaću kao nastavnik engleskog jezika. Aktivno se bavi prevođenjem sa engleskog jezika i na engleski jezik. Dosad je prevela trideset dve knjige, uglavnom književna dela, ali i nekoliko dela iz oblasti popularne psihologije i medicinske literature. Istaknutiji pisci čija je dela prevela na srpski jezik su: Džon Banvil, Džon Grišam, Džon Krakauer, Hilari Mantel i Ejmi Ten.
Beleška o piscu HILARI MANTEL je autorka trinaest knjiga, među kojima su: Sigurnije mesto, Mimo crnila i memoari Ispustiti dusu. Njena dva najnovija romana Vučje leglo i Leševe na videlo ovenčana su Nagradom „Men Buker". Roman Leševe na videlo dobitnik je i Nagrade „Kosta Buk“ za 2012. godinu.
1 Podrugljivi britanski nadimak za Napoleona Bonapartu. (Prim. prev.) 2 Britanski humoristički pisac (1881-1975). (Prim. prev.) 3 Vilijem Gilbert Grejs (1848-1915) bio je engleski amaterski igrač kriketa, zaslužan za razvoj tog sporta. (Prim. prev.) 4 Džordž Stabs (1724-1806) bio je engleski slikar, najpoznatiji po slikama konja. (Prim. prev.)