Promena podneblja - Hilari Mantel

razmišljao o njemu, nikad nije uspeo da ga prepozna. Takođe se pitao, kasnije, koliko mu je vremena trebalo da shvati da krvari. Onaj tupi udarac bio je ubod nožem, rana između rebara; a kad mu je krv potekla, pao je uz kuhinjski zid. Naredni trenuci bili su izgubljeni, zauvek će biti izgubljeni. Bio je nejasno svestan vlastitog srca, organa o kom ranije nije razmišljao. Necenjeno, nehvaljeno, srce kuca i kuca: ali srce sad popušta. Legao je, pasivno, neobično umoran. Čekao je da umre. Neka umrem, govorio je njegov um, umiranje nije toliko loše. Prevelik je napor ostati živ. Sad mi je toplo. Ovo sporo oticanje krvi je poželjno; teci i teci. Sad mi je toplo i uskoro ću biti na sigurnom. Kad je taj neznanac ušao u sobu gde je Ana stajala pored kamina, s pićem u ruci, nije vrisnula, jer nije imala glasa; poznavala je suštinu straha, koja je kao vrsta orgazma, i bila je nema i prebledela i mirna dok je slušala kako je taj čovek zatražio novac, dok je uzimala ključeve iz najviše fioke u kredencu, otvarala kutiju s misionarskim novcem i dala mu ono što se nalazilo unutra. Čovek je ugurao novčanice u džepove slobodnom rukom, ne pogledavši ih. Ispalo mu je nekoliko novčića, ali izgleda da nije mario za njih, a ipak su te kovanice bile novac, mnogo novca. Gledala je kako su se otkotrljale pod nameštaj. Čovek nije skidao pogled sa njenog lica. Dakle, pomislila je, došli su ovamo da nas ubiju? Videla je kako se neka dronjava prilika ušunjala u sobu. „Enoče!“, rekla je. Onaj neznanac joj se približio, uhvatio ju za ruku. No jarost joj je dala dovoljno snage da istrgne ruku iz njegovog stiska - da dohvati bocu konjaka iz koje joj je Ralf nasuo piće, da je razbije o kredenac, taj grozni komad nameštaja koji su Instouovi toliko voleli. Neka me napadnu njom, pomislila je, nek mi je uzmu iz ruke, neka me oslepe, ali ja ću najpre oslepiti njih. Trenutak kasnije ostala je sama. Otišli su. Vazduh je bio zasićen alkoholnim isparenjima. Polomljeno staklo ležalo joj je rasuto oko nogu. Grlo boce utisnulo joj se u dlan, kao da joj se sjedinilo s kosti. Bila je sama, oluja je i dalje šibala kuću; u njoj se nalazila mala opasna tišina, nalik parčetu leda u njenom srcu. Mora da se pomeri sa mesta i sazna kakva se to gadost dogodila; sa slomljenom bocom u jednoj ruci, fenjerom podignutim visoko u drugoj. Mora

da izađe iz sobe i ode do kuhinje, da vidi svog muža klonulog u opojnom zagrljaju smrti; iz kuhinje mora da ode u sobu gde je ostavila svoju decu da spavaju. U toj će sobi primiti vlastiti smrtni udarac, udarac koji joj neće ostaviti trag na koži, ali će je oguliti i oderati, odvojiće meso radosti od kosti tuge. Neka se samo pomeri iz te prostorije i biće nabodena na kolac na kojem će patiti polako, patiće jednako kad bude osamdesetogodišnja starica kao što će patiti sad - sitna bleda Engleskinja crne kose, čiji koraci trupkaju kroz mračan hodnik, utrčavaju u napuštenu, praznu sobu. Zora je osvanula kasno. Felisija ja otišla i odnela sve iz svoje kolibe: spakovala se i odjurila, organizovano i smišljeno. Bilo je krvi po kuhinjskim zidovima i manje primetne krvi, tamne i klizave, po crvenim cementnim podovima. Beo kao zavoj, Ralf je ležao umotan u druge zavoje. Svetlost je bila rasuta, izlomljena, nalik vodi; trava se mrdala, grmlje se mrdalo, činilo se da tlo podrhtava i pomiče se. Ana je koračala, teturavo, između Salomi i jednog Engleza koji je izgleda bio pozornik, neka vrsta policajca verovatno. Oni če učiniti sve, rekao joj je; jer, gospođo Eldred, ovo je nečuveno, nikad pre u istoriji ove države nismo zabeležili otmicu belog deteta, dve bele bebe, i to sa imanja njihove porodice noću - ne, gospođo Eldred, nikad se nije desilo ništa slično. Zato što takav slučaj nikad nije zabeležen, žele da veruju da to ne može da bude istina, mislila je Ana. Žele da kažem da sam, pošto sam se zatekla sama, pošto sam se zatekla kako čvrsto stežem onu razbijenu bocu, osmelila da izađem iz sobe, ugledala svog muža polumrtvog na podu, videla na svetlosti fenjera krv po zidovima; zatim sam produžila u sobu svoje dece, videla da je njihova dadilja nestala, videla da su vrata otvorena, da su sva vrata od kuće otvorena, videla kako vetar i kiša uleću unutra - videla da su krevetići moje dece prazni; ali ne, ne, tu sam pogrešila, jer takav slučaj još nije zabeležen, to je nečuveno, takve čudovišnosti se ne mogu ni zamisliti. Pogrešila sam kad sam pomislila da su moji blizanci nestali; moj sin Metju, moja kći Kit. Oni su sve vreme bili na sigurnom, dragi pozorniče. Trebalo je očistiti krv mog muža sa zidova i ja sam žena koja je to uradila; ali ne, u pogledu svoje dece, svojih blizanaca, pogrešila sam. Sigurno sam pogrešila. Jer vi to ne biste podneli, u protivnom, vaše policajsko breme je preteško. Jer ako su stvarno nestali, morate odmah da krenete u potragu za njima, po ovoj

izlomljenoj svetlosti dana posle oluje: po tlu preplavljenom vodom, po klizavom blatu, kroz plićake... Ana se otrgla od njih, iz tih ruku koje su je pridržavale i sputavale, pa se zaputila sama u dvorište, koračala je sa rukama obmotanim preko grudi i crveno blato joj se lepilo za gole noge, koračala je i koračala, a živa bića su bežala pred njenim nogama. Bilo je devet sati tog jutra kad je Ana našla svoju kćer. Okupljeni na verandi su je videli kako posrće ka njima, noseći u rukama nešto za šta su oni mislili da je leš bebe. Videli su je kako im se primiče kroz drhtavu srebrnu svetlost: kao žena koja se probija kroz staklene ploče, kao žena koja krči svoj put kroz ogledala. U naručju je nosila jedno dete, ali samo jedno: izvučeno iz jarka uzavrelog od zmija, izvučeno iz kaljave smeđe vode, prekriveno skorelim blatom, ukočeno, smrznuto. Ruke su se ponovo pružile - da uvuku u krug čovečanstva tu ubogu ženu, taj sićušni leš. „O, gospođo Eldred", jadikovala je Salomi. „Da bog u svoj svojoj dobroti pošalje tu nesreću na vas.“ A onda se detešce oglasilo, nije zaplakalo, već je ispustilo drhtav, grčevit zvuk nalik sisanju, sve glasniji i glasniji sa svakim udahom, kao da je njen majušni grudni koš opruga koja se odmotava.

8. Posle mesec dana Ralf je pisao ujaku Džejmsu: Nema nikakvih vesti. Ako za dve sedmice i dalje ne bude vesti, vraćamo se u Englesku. Uostalom, kažu da mogu da nastave istragu bez nas - i nastaviće je, i to iscrpno, verujem u to, kad već ne verujem ni u šta drugo. Ipak mi je strašna pomisao da odemo odavde, jer onog dana kad odemo, priznaćemo sebi da nema nade. Mnogo sam bolje nego što sam bio kad sam ti prošli put pisao. Imao sam sreće, rekao je doktor. Bojim se da sam mu se nasmejao u lice. Ana i ja ne volimo da budemo u različitim prostorijama i ni na trenutak ne ispuštamo Kit iz vida. Isti doktor koji mi je rekao da sam imao sreće kaže da je to reakcija na šok i da će s vremenom nestati, da očekujemo da ćemo kod sebe zapaziti neobičnosti u ponašanju, da ćemo skakati na svaki zvuk, imati košmare i slično. Ja nemam košmare, jer ne spavam. Imam osećaj da sad živim u nekom tuđem svetu. Znam da je to jedan od onih izraza za kojima naš mozak poseže kad je umoran, ali ne znam kako bih to drugačije izrazio. Da budem precizniji, osećam se kao da sam obešen, kao čovek koji visi na vešalima, kao da mi je neko iskopao tlo pod nogama ili šutnuo oslonac na kojem sam stajao. Ta žena, Felisija, dečja dadilja, kako je mogla to da uradi? Nema sumnje da je bilo isplanirano. U prethodnom pismu sam ti sigurno rekao da je Felisija spakovala svoju odeću - u njenoj sobi nije bilo ničeg. Ona dvojica su dovezla kamion - policija je našla tragove guma. A Felisija je te noći ostala u kući, iako se mesecima vraćala u svoju sobu pošto bi uspavala blizance. Mislio sam da je zbog oluje htela da ostane kraj vatre - a ostala je

s drugim ciljem. Da ih ja nisam pustio unutra, pustila bi ih ona. To mi je valjda nekakva uteha. Ali i nije. Nema utehe. Vrata sam im otvorio ja. Rekli su da im treba sklonište. Odlučio sam da učinim dobro delo i time rascepio i uništio sebi život. Džejmse, možeš li molim te da pokušaš da objasniš mojoj majci, ocu i Emi šta mislimo da se dogodilo - hoću reći, možeš li im objasniti da Metjua nisu oteli radi otkupnine? Ne mogu to da napišem u pismu. Osim toga, ljudi u Engleskoj ne bi verovali da se zločini takve prirode zaista dešavaju. Ni sam ne bih verovao u to, ali dok smo bili u Elimu, naš doktor Kus mi je jednog dana rekao da ubijaju Ijude kako bi kasnije prodavali njihove organe u lekovite svrhe. Zato sam, kad sam pitao policiju zašto bi iko uzeo mog sinčića - i kad su mi rekli - znao da treba da im verujem. Ne znaju koliko se dece godišnje ukrade i proda vračevima. Ponekad deca, starija deca, zalutaju u grmlje. Njihov nestanak se ne prijavljuje policiji jer nema kome da se prijavi. Ta deca se nikad ne vrate. Možda ih ubiju životinje ili umru od gladi. To je moguće, naravno. Ana veruje da je Metju možda još živ i toga se najviše boji. Kaže: „Ako je mrtav, sad ne pati. “ Medutim, nije sigurna. Ne postoji trenutak kad i u šta može da bude sigurna. Naravno, postoji nada, verovatnoća, da će policija uhapsiti te Ijude. Na kraju krajeva, možemo da identifikujemo Felisiju i Enoka, mada se ne bih zakleo da bih prepoznao čoveka koji me je izbo. Ako ih uhvate, možda će nam reći šta se dogodilo s Metjuom, ali imam stotinu razloga da sumnjam u to. Kad takvi slučajevi dođu na sud, niko nikad neće da iznese dokaze. Previše se plaše vračeva, kažu mi. Ako ih uhvate, verovatno će ih obesiti. Meni to ništa ne znači, obesili ih ili ne. Ne osećam ništa u vezi s tim. Hteo bih samo da progovore - tako da znam, tako da znamo da je naš dečačić mrtav pa da možemo da ga ožalimo. Teško je žaliti kad nemaš telo koji bi sahranio. Mislim... pokušavam da zamislim koliko je to Ijudi reklo u istoriji sveta. No većina ih je gajila nekakvu nadu, pretpostavljam, a mi moramo da se pomirimo s tim da sahrane verovatno nikad neće biti. U takvim slučajevima policija nikad ne pronađe žrtvu čiji je identitet moguće utvrditi.

Jedan čovek mi je rekao: „Ponekad nađemo tragove. “ Pitao sam ga šta podrazumeva pod tragovima i rekao je: „Tvari, u bocama i teglama.“ Zašto su Kit poštedeli? Hteli su dečaka, to je jasno. Mogli su i nju da odnesu i ubiju, ali za nju verovatno ne bi dobili novac. Zvuči kao neobičan poriv milosti, spustiti bebu u jarak dok napolju besni oluja. Mogla se udaviti u tom jarku, ili umreti od hladnoće pre nego što smo je našli, ili ju je kakva životinja mogla rastrgnuti. Meni se čini da je njoj bilo suđeno da živi, a njenom bratu da umre. Uvek ću morati da razmišljam o tome. I ne verujem da će mi godine koje prolaze pomoći da to lakše shvatim. A ti? Kit je jako dete. Sad mnogo plače - za bratom, pretpostavljamo - ali premala je da bismo joj išta objasnili. To je blagoslov na neki način - vidiš da se blagoslovu silno nadam, Džejmse. Ona se neće sećati šta se dogodilo. Nameravamo da joj nikad ne kažemo. Jer za ime boga, kako bismo počeli? Hoću da to objasniš mom ocu, majci i Emi, hoću da im naglasiš da je izuzetno važno da Kit nikad ne sazna za tu strahotu. Moramo da je zaštitimo od nje, jer ako sazna, zatrovaće joj život. Voleo bih da nikad nismo otišli iz Engleske. Mislim da nijedno dobro koje smo ovde učinili ne može da nadomesti ni stoti deo onog što smo propatili, i zbog čega ćemo patiti čitavog Života. Čini mi se da je nemoguće da ćemo ikad živeti kao ostali svet i da će nam išta obično, normalno i sigurno ikad više biti nadohvat ruke. Nemoj mi savetovati da se molim jer mislim da molitve nisu prikladne. Dovodim u pitanje prirodu onoga kome sam se dosad molio. Dosad bih pogledao u svet i ne bih video uverljiv dokaz božje dobrote, ali birao sam da verujem u nju, jer sam mislio da je taj način produktivniji. Mislio sam da neverica u božju dobrotu predstavlja glas podrške haosu. Mislio sam da na svetu postoji red, bar nekakav napredak, nekakvo značenje, obrazac. A gde je taj obrazac sad? Probali smo da okrivimo sebe, ali nismo vrlo ubedljivi u tome. Da sam se ranije pozabavio tim čovekom Enokom, da ga Ana nije uvredila... da nisam otvorio vrata. Priznajem da sam napravio izbore i da su bili pogrešni, ali onda

pomislim i da nam je život uništila zla sreća. Ne vidim u tome nikakav šablon, nikakav smisao, nikakav razlog zašto je to moralo da se desi. Džejms je, u svojoj kancelariji u prihvatilištu u Ist Endu, okrenuo pismo. Na poleđini je napisao: „Ako je to sreća, može li da bude zla? Ako je zla, može li da bude sreća?" Iza tanke pregrade čuo je ponižene i odrpane ljude pod svojim staranjem, obavljali su svoje uobičajene večernje aktivnosti. Čuo je lupu i škripu nameštaja, zveckanje kašike o šolju. Čuo je ponovljeni izbezumljeni povik svog čestog štićenika, skitnice obolele od presenilne demencije: „Tomi to nije uradio. Tomi to nije uradio, Tomi to... on nikad..." Tomi to nije uradio, pomislio je. Nije, nije, on odbacuje krivicu, svaljuje je drugde. Ni Enok to nije uradio? Bog je to uradio. Ralf će tako misliti, u svakom slučaju. A kako da ne misli? Ako nas je Bog stvorio, ako nas je napravio ovakvim kakvi jesmo, ako je svemoćan, sveznajući, zar nije mogao da pruži ruku pomoći? Ralf misli da Bog sad deluje kroz Enoka, isto kao što je nekad delovao kroz Hitlera. Misliće da mu je nož u leđa zario Bog, da mu je on odneo dete i isekao ga na komade, secirao njegovo dete naživo. Džejms oseti u ustima talas pljuvačke i žuči. Upinjao se da ne povrati. Digao se sa stolice, uhvativši se čvrsto za rukonaslone. Samo da niko ne uđe; ne može nikoga da vidi, ne može da pogleda u ljudske oči. Životinje su bolje od nas, pomislio je; one rade ono što moraju. Skaču, grabe svoju žrtvu, kidaju, piju krv; takva im je priroda, bog ih je stvorio takve i nije im dao izbor. S mukom je otišao na drugi kraj prostorije, do prozorčića rešetkama zaštićenog od provalnika. Pogledao je napolje u veče u Ist Endu: vetar je raznosio bačene papiriće po pločniku uz ivičnjak i kupusovo lišće sa neke pijace, njegove bele žile blistale su u sumraku. Rano veče: meseci pre kiše i magle, lapavice i otopljenog snega. Bog je morao da dopusti svojim stvorenjima da čine zlo; to je bila kazna zbog izbora koji im je dao. Životinje nemaju izbora; zato su drugačije od nas. Kad ne bismo mogli da izaberemo da činimo zlo, ne bismo bili ljudska bića. Reći ću mu to, pomislio je, reći ću to njegovoj jadnoj ženi. Neću im reći ono što sam često mislio: da je životinjama, koje nemaju izbor i stoga ne čine zločinstva, raj možda i

zagarantovan, ali da ćemo mi, božji majmuni, verovatno doveka biti zatvoreni u studeni i u tami. Lupa i larma iza vrata kancelarije se pojačaše. Začu psovke. Nema sumnje da će uskoro izbiti tuča; možda je neki starac pao ili izvadio nož. Džejms se okrenuo od prozora, spazio svoj odraz u kvadratu prašnjavog ogledala obešenom na zidu preko puta; video je mršavog i uvelog starca, istrošenog pokornošću, ispijenog stalnim naporom vere. Govorio je naglas nekoliko časaka, kao da su Ralf i njegova žena tu u kancelariji s njim. „Ana, nema ničeg, nema ničeg goreg, nema ničeg tako mučnog... nema ničeg tako užasno teškog... kao što je posao u kojem moraš da budeš human..." Glas mu je zamro u grlu. Trebalo bi da skinem ovo ogledalo, pomislio je, često sam pomišljao da to uradim, staklo predstavlja opasnost na ovakvom mestu. Kad su se Ralf i Ana vratili u Englesku, odmah su se latili traženja kuće. Praktična pitanja se nisu mogla izbeći; valjalo je donositi odluke. Ana je govorila samo kratko, preko volje, o svom nestalom detetu. Šta mi vredi da govorim?, pitala je. Niko ne može da oseti isto što i ona, niko ne može da pronikne u njena osećanja. „Ana, nemoj sebe još više da povređuješ", rekao je Džejms. „Ljudi to rade - kad su povređeni, ponovo povređuju sebe, da im bude još gore. Nemoj da postaneš ogorčena. Samo to tražim od tebe." „Previše je to tražiti", rekao je Ralf. „Sledeće što ćeš tražiti od mene“, rekla je Ana, „biće da oprostim." Neka stroga dostojanstvenost čula se u njenom glasu; to je u poslednje vreme bila uobičajena crta njenog govora. „Ne, to ne bih tražio. Još ne.“ „Dobro je“, rekla je Ana. „Još nemam snage za to.“ „Ako misliš", rekao je Džejms, „da postoji nešto čime Bog ne upravlja ili ne želi da upravlja, onda možeš da ga zamoliš za utehu... ali to je veoma teško, Ana.“ „To je nemoguće", rekla je. „Molila sam Boga za utehu kad bih došla kući u Elim svake večeri i ugledala one pretučene ljude koji su me čekali na verandi - ali Bog je ćutao, Džejmse. Bog nije uradio ništa. Na meni je bilo da nešto uradim, ali radila sam pod ograničenjima - trudila sam se da budem dobra, osećala sam kako me božja ljubav steže oko gležnjeva, kao lisice. I šta sam onda pružila tim ljudima? Zavoje i otrcane fraze. A šta da sam bila

drugačije naučena? Mogla sam izaći iz voza u Kejptaunu s revolverom u tašni, da sam ubila doktora Vervuda - e onda bih možda nečim dobrim zadužila ovaj svet. A, Džejmse, kad je u prostoriji sa mnom bio čovek koji će mi ubiti dete - kad sam u ruci držala slomljenu bocu, recimo da sam mu njome iskopala oči? Da sam ga isekla na froncle, da sam mu presekla vene i pustila ga da iskrvari nasmrt? E tada bih nečim dobrim zadužila ovaj svet." „Ana“, rekao je. Videla je strah na njegovom licu. „Ne brini", rekla je. „Samo me ostavi na miru pa ću i ja tebe ostaviti na miru. Ne napadaj me svojom teologijom pa neću sprečavati Ralfa da radi svoj posao. Dogovoreno je da on preuzme Udruženje, je li? Stoga nema razloga da se taj plan menja. Nije važno šta ja mislim. Niko ne može ni da zamisli niti da zna šta ja mislim. No obećavam ti da neću ustati u crkvi i povikati kako je sve to prevara. Mi smo profesionalni hrišćani, zar ne, Ralf i ja? Tako zarađujemo za život. Zašto bismo mi bili siromašni kad je svaki licemer bogat?" Niko je nije video da plače, ni jedan jedini put; ne od početka. Ema je odmah znala, čim ih je dočekala na aerodromu: „Ana je previše ljuta da bi plakala. Gotovo je previše ljuta i da bi disala." Kuću su našli prilično lako. Emin prijatelj Feliks provezao ih je seoskim putevima, daleko od gužve Noriča, koji im je, posle vremena provedenog u divljini, izgledao kao kakva ogromna metropola. Feliks je zaustavio automobil ispod drveta pored prostrane neskladne kuće od crvenih cigala. „Iziskivaće malo truda,“ rekao je. „Ali u nju će stati i vaša kancelarija i vaša porodica." Pogledao je preko ramena u Anu, na zadnjem sedištu. Nije bilo svrhe pokušavati izbeći tu reč - porodica. Ana je čekala još jednu bebu. Svi su govorili da od toga ništa bolje nije moglo da se desi. Ušli su u kuću. „Salon", rekao je Feliks. Ušli su na svetlost dugih prozora. Ana je primetila da su poprskani blatom; Ralf je primetio kapke od stare borovine. Divio se širokom stepeništu, visokim tavanicama; Ana je udahnula vazduh te kuće, mešavinu neobičnih plesni i zarobljenog mirisa davno ugašenih vatri. „Mora da bude naša", rekao je Ralf. Ana je odmahnula glavom. Međutim, utom je osetila - ili je pomislila da oseća - kako se u njoj pomiče dete. Opazila je njegove

potrebe. Pomislila je da rodi još dece, još mnogo dece, da popuni bolnu prazninu u sebi. Uselili su se u tu kuću tri meseca pre Džulijanovog rođenja; dva meseca posle njegovog rođenja, Ralfov otac je umro. Bio je to šok, jer je čovek izgledao zdravo i snažno; međutim, prošlogodišnja vest iz inostranstva, vest koju im je donelo Ralfovo prvo nerazumljivo i tužno pismo, zadala mu je strašan udarac. Čitava ta stvar mu je unela pometnju i izludela ga; navikao je da sve konce drži u svojim rukama, a onda je iskrsnuo problem bez rešenja, krađa deteta koje nije video u zemlji koju nije mogao da zamisli. Kad je njegov sin došao kući, činilo se da ne može da razgovara s njim, jedva je bio u stanju da bude s njim u istoj prostoriji. Džejms je rekao: „Velika žalost je za neke ljude nepristojnost. Ne mogu da je gledaju. Krive ucveljenog." Metju je, više nego ikad, postao sklon iznenadnim izlivima gneva, te napadima ogorčenosti zbog stanja u svetu. Kada bi ugledao Džulijana - svog drugog unuka - poželeo bi prvog; razbesneo bi se od neverice i užasnutosti. „Zašto si otišao?", rekao je jednog dana Ralfu. „Nisi morao da ideš. Misije moraju da imaju svoje osoblje, ali ti nisi morao da odeš, nije trebalo da odeš, bilo je mnogo iskusnijih ljudi koji su mogli da odu umesto tebe. Ponos te je naterao na to, ja mislim — ponos i ta tvoja nadmenost, ubeđenost da sve znaš bolje od drugih Ijudi. To je oduvek bila tvoja greška, momče." Ralf je rekao: „Hoćeš da znaš zašto sam otišao u Afriku? Reći ću ti. Otišao sam da bih pobegao od tebe.“ Tog dana posle svađe, Metju je dobio moždani udar. Ralf nikad više nije razgovarao s njim - u stvari jeste, ali starac ničim nije pokazao ni da ga čuje ni da ga razume, iako je Ralf nekako verovao i da ga je čuo i da ga je razumeo. Ralf mu je šaputao: „Oprosti mi zbog svega što sam uradio da te povredim i zbog svega što te je povredilo a ja nisam znao da sam to uradio ja.“ Kraj očeve samrtničke postelje osetio je da počinje da odrasta. Rekao je: I pored svega, moj otac nije bio tako star onda kada je loše postupao prema meni. Tad je još učio o svetu, osećao je težinu odgovornosti na plećima. Teško je biti otac; nema sumnje da nije bio zlonameran, nema sumnje da je učinio najbolje što je znao. „Molim te oprosti mi jer ja opraštam tebi", prošaputao je. Njegov je otac umro posle tri dana i nije mu dao oproštaj. Šta činiti sad sa običnom tugom, običnom krivicom? Sva osećanja su

izgledala bledo neposredno posle jedne velike nesreće. „Ništa te ne može povrediti gore", rekla je Ralfova majka. „Ništa te ne može povrediti gore od onoga što te je već povredilo. Ne očekujem da plačeš za njim, Ralfi. Hajde da ga samo sahranimo" Posle toga se Dorkas uselila kod njih, prisustvo u tankim šivenim patofnama u promajnom predsoblju njihove nove kuće. Nije tako lako vratiti se iz Afrike, čak i kad su okolnosti povoljne a povratak isplaniran. Neprijateljstva protiv bubašvabe i mrava prestanu tek postepeno. Mrlja na zidu pretvori se u gamad koja gmiže i čovek je sve vreme na oprezu i mora da se napreže — teško je sedeti na ćudljivom engleskom suncu, na vrućini bez pretnje, dok ti bezazleni insekti golicaju gole ruke. Proteklo je više od godinu dana pre nego što je Ana uspela da se natera da ostavi tanjir ili šolju na stolu; posle korišćenja, odmah bi ih zgrabila i oprala, da spreči najezdu gmižućih napasti. „Jadna Ana", govorili su ljudi. „Nikad ne stoji. Iscrpšće se, ta devojka." Te reči koje su koristili o njoj, te banalne izjave dobrote, imale su vlastitu žaoku. U njenom životu se dogodila tragedija i niko nije imao reči kojima bi je opisao. Zimi bi je težina njene odeće pritiskala; vuna i koža od koje se pravi obuća grebale su, stezale i žuljale. A kako Engleska liči na sebe! Posle bele svetlosti, sunca koje bledi boju i razara perspektivu, boje su ovde blage, diskretne, boje starih majstora, boja zemlje, pečene cigle, indigo-plava: gusti četinari u senovitim nizovima, bronzani sjaj prugaste kore, rumenilo na stablu srebrne breze u suton; vetrić na hladnom vazduhu i huk sove u mrkloj noći. Doći će još jedno proleće, pa leto: sloj za slojem zelenila, zid obrastao mahovinom, ograda prošarana lišajevima: i dremljivi konji ispod bresta, dok im muve zuje oko sapi, povijenih vratova, sanjaju o Džordžu Stabsu. 4 I odakle sad oni da počnu? Kako da sad prilagode svoj spori pustinjski ritam? Šta da kažu? Šta da kažu ljudima? S kim da podele celu priču a koga da zadrže na odstojanju i kažu mu samo polovinu istine? Anini roditelji su znali činjenice - to jest, znali su šta se najverovatnije dogodilo - ali složili su se da ne govore o tome. Pretvarali su se da hoće da poštede kćerkina osećanja, a zapravo su štedeli svoja. Ništa u njihovom

životu nije ih pripremilo za tu katastrofu. Poštovali su rutinu; događaji su bili sumnjiva rabota, i to često neukusna. Bio je to vid skretanja pažnje na sebe, da ti se nešto događa. „Naravno, to je strašno, užasno, jezivo", rekla je gospođa Martin, „ali iako to ne govorim, naravno, krivim njega što ju je uopšte odveo tamo. Mogao je da ima lepo zaposlenje kod svog oca, nije bilo potrebe da prelazi pola zemaljske kugle." Martinovi su većinu života promovisali hrišćansku veru, organizovali su dobrotvorne rasprodaje i cvetne izložbe kako bi tamne rase imale korist od društva krepkih mladih Engleza upućenih u Psalme i (između ostalih Knjiga) Knjigu o Jovu. Međutim, nisu očekivali da će imati jednog od tih mladih Engleza u svom salonu iza prodavnice, skamenjenog i zanemelog od jada. Nisu očekivali da će Knjiga o Jovu imati ikakvu praktičnu upotrebu. A porodični prijatelji — šta njima reći? Prezali su od detalja, a Ralf je prezao više od Ane. Mislio je: ako im kažemo šta mislimo da se dogodilo, potvrdićemo njihove gnusne predrasude, izgledaće kao da klevećemo čitav narod: divljaci, reći će. Mogli su da kažu: „Izgubili smo sina.“ To bi pokrilo sve. Malo ko je pitao dalje. Ljudi bi se radije oprezno povukli, kao da bi ožalošćeni mogao da izgubiti samokontrolu pred njima, legne na pod i zarida. Začuđujuće je kako su se ljudi nejasno izražavali, čak i oni koji su tvrdili da se svake nedelje mole za njih. Mislio sam da mladi Eldredi imaju dvoje dece, rekli bi ljudi, zar nisam negde čuo da imaju blizance? Na licu bi im se ukazala nelagoda; postoji li kakva priča o tome, možda je posredi kakav nesrećan slučaj ili je dete jednostavno podleglo tropskoj groznici? Ralf se plašio nametljivih pitanja, ali umesto toga je nailazio na ravnodušnost koju je doživljavao kao uvredu. Otkrio je nešto zajedničko svim povratnicima u domovinu: kad su Ana i on otišli u inostranstvo, ljudi su prestali da gledaju na njih kao na stvarne ljude. Daleko od očiju, daleko od srca. Niko, čak ni najvelikodušniji darivaoci misija, nisu hteli da čuju ništa o Africi. Prvih godina po njihovom povratku, njihova porodica i bliski prijatelji trudili su se da u razgovoru ne pominju gomilu pojmova. Ralf i Ana su bili okruženi opustošenim arima, arima tišine. Normalnost se oprezno i polako vratila na prstima; familija se više nije uzdržavala i pazila da u razgovoru ne pomene Afriku. Posle nekog vremena prestali su da se trzaju kad bi se u novinama pojavila slika izgubljenog deteta. Dimenzije tragedije su se

naposletku smanjile; postojalo je malo područje ograđeno bodljikavom žicom na koje niko nije zalazio, u kojem je tajna bila izdvojena i zaključana. Je li manje moćna, tako zaključana? Nije: još je moćnija, mislio je Ralf. Sanjao je kako riba krv, kako riba vlastitu krv sa cementnog poda, ali mrlja se uvek vraćala, kao krv u sobi Plavobradog. Tad je shvatio značenje te bajke; krv se nikad ne obriše. Nijedno zlodelo ne nestaje. Zlo je energija i neprekidno održava samo sebe; jedino se njegov oblik menja. Tokom narednih nekoliko godina Ralf se uposlio i tako zakopao prošlost pod teret svakodnevnih obaveza. Ana ga je posmatrala kako se menja, kako gradi nekakvu plitku i pasivnu dobrodušnost - ispod koje su, mislila je, vrvele stvarne misli, obojene osećajem krivice, gneva i prevare. U svakodnevnom životu postao je strog, zahtevan čovek, koji joj je pružao samo naznake one nekadašnje blagosti svojstvene prvim godinama njihovog braka; morala je da posmatra njegove sinove dok su odrastali da bi videla kakav je čovek Ralf nekada bio. Veoma rano je shvatila, još dok su živeli u Elimu, da u toj njegovoj dobroti ima nekakve ravnodušnosti, da je njegova briga za ljude namerna i isplanirana; sada se pretvorila u energičnu i agresivnu vrlinu, ratobornu. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Udruženje Sveti Volstan se svrstalo među bolje finansirana manja dobrotvorna društva i privuklo je jednog člana kraljevske porodice kao pokrovitelja. Ralf je prezirao tog mladog čoveka, ali istrpeo bi svačije društvo ako bi to koristilo njegovim ciljevima. On mora u svemu da vidi napredak; mora da vidi poboljšanje. Čitav dan mora da bude ispunjen aktivnostima, ili njihovom simulacijom; slanjem pisama u svim pravcima, telefonskim pozivima, vozikanjem po okrugu, vozikanjem u London i iz Londona; mora da bude reklamiranja i nagovaranja, novinskih kampanja i nastojanja da se prikupe sredstva. Preuzeo je kontrolu nad politikom Udruženja, nad širom slikom, unajmio stručnjaka za odnose s javnošću; rekonstruisao je prihvatilište, prilagodio njegove ciljeve i metode modernom vremenu. Dao je intervju za Gardijan i jedan za Nju sosajeti i ponekad su ga pozivali u televizijska studija da učestvuje u zaludnim obračunima s ljudima koji nisu delili njegovo mišljenje o drogama, stambenoj politici i obrazovanju. U prihvatilištu je bio na raspolaganju za rešavanje najsitnijih pojedinosti, kao što su nabavka spajalica i jastučnica; mnogo vremena je sedeo s potištenom, antipatičnom, ćutljivom decom koja bi

se našla pod njegovim staranjem. U Norfoku je takođe važio za čoveka kog zovete ako želite da vam se nešto uradi; katkad bi neobičnost njegovih ideja razbesnela Istern dejli pres. Činilo mu se da je snaga njegove volje u stanju da pretvori svet u lepše mesto. Ana je mislila da je duboko u sebi sigurno znao da je to varka. Zaludnost. Nekih godinu dana po povratku iz Bečuane trudila se da sačuva prošlost, svaki njen detalj. Plašila se da bilo šta zaboravi; činilo se da zaboraviti znači izneveriti svoje dete koje je možda - bilo je moguće - i dalje živo. Neprestano je premotavala u glavi događaje iz njihovog života u Mosadinjani: od njihovog dolaska na stanični peron pod zvezdama, do njihovog konačnog odlaska, s torbama koje su im spakovali sažaljivi stranci. No iako je bol ostala sveža, određena sećanja su ustajala i izbledela; umakli su joj, ti mali događaji od ovog ili onog dana. Ona jedna noć zadržala se u njenom umu, neizbrisiva - grom se ori nad njima, kiša bije po krovu, njene šake do gležnjeva prekrivene Ralfovom krvlju. Međutim, nakon dve-tri godine, njeno unutrašnje pripovedanje je iskliznulo, postalo nepovezano, i od sećanja je ostao samo niz slika, neke snažne i oštre, neke samo isprepletane mrlje svetla i zvuka. Na dan Džulijanovog rođenja Ana nije imala želju da izdrži bol, da se lepo ponaša niti da se potrudi da olakša taj proces ljudima koji su brinuli za nju. Kad joj je lekarska ruka stavila masku na lice, progutala je zaborav; i nije htela da dopusti sebi da se osvesti. Želela je gas, a ne vazduh; zaborav ju je obavestio, za njim je žudela. Kad su joj prvi put stavili Džulijana u naručje – uredno, čisto, ružičasto detešce, koje su držale neosetljive ruke medicinskih sestara, koje su ga očistile i okupale pre nego što su joj ga predale - malo se trgnula, ustuknula pred njim; nije želela da optereti to krhko sićušno biće umotano u šal nikakvim očekivanjima. Videla je stegnute nabore njegovih očiju bez trepavica, njegova usta nalik morskom sunđeru, koja su se otvarala i zatvarala, krute pegave prstiće kako guraju mrežasto tkanje šala: pokušala je da se pretvara da nema drugog sina, da sina vidi prvi put. Džulijan je imao svetle lokne i nežne oči; ležao je u očevom naručju i verovao mu. Nije je nepotrebno podsećao na njeno oštro tamno detešce, čija se krhka lobanja i dalje primećivala kad ga je izgubila, pulsiranje se videlo, damaralo je ispod te drhtave bebeće kože. Ralfova majka Dorkas bila joj je prijateljica, u tim prvim godinama;

tajanstvena, ćutljiva starica, ali uvek tu, uvek pažljiva, neko na kog je uvek mogla da se osloni. Ana je u početku zazirala od svoje zaove; nadmene mlade lekarke opšte prakse, koja je dolazila iz Noriča svake druge subote, puna tobožnjeg znanja, mudrosti, životne snage. Zazirala je od sveta, zaista; bilo je dana kad nije htela da izađe iz kuće, nije mogla, kad je bilo dovoljno samo da joj neki neznanac uputi reč pa da zadrhti i pocrveni, kad joj je bilo nepodnošljivo da podigne glavu i sretne nečiji pogled. Ponekad se budila sa zgrčenom, stegnutom desnom šakom, kao da je i dalje držala vrat boce koju je razbila o onaj kuhinjski kredenac. Godinu i po dana držala je Džulijanovu kolevku u svojoj sobi, i tek kad se rodio Robin pa je imala krhkije biće o kojem bi brinula, prestala je da se budi i proverava diše li mnogo puta u noći. Kad je Kit krenula u školu, jedva su uspeli da je nagovore da se odlepi od školske kapije. Ljudi su, naravno, primećivali njeno ponašanje. Govorili su: „Ana, pa ti si diplomirana učiteljica, imaš svekrvu da ti čuva decu, zašto se ne vratiš na posao? Potrebno ti je nekakvo zanimanje, nešto da ti skrene misli." Pitali su se zašto je viđaju tako retko, zašto retko izlazi iz kuće; zašto se „aktivno ne zanima za dobrotvorni rad", kako je to nazivala njena majka. Posle godinu-dve toga - oštrih kritika i zahteva drugih ljudi - Ralfova sestra Ema ju je odvela u stranu i porazgovarala s njom, taman na vreme da joj spase život. Spasla ga je malim, običnim rečima, koje su same po sebi banalne, ali su veoma bitne ako umireš. „Ana“, rekla je, „ne izgledaš mi dobro, izgledaš zadihano. Da ti poslušam grudi? Ne bih lečila vlastitu porodicu, naravno - ali mogu ti reći ako nešto očigledno nije u redu." „Nije mi ništa", rekla je Ana. „To je zbog ovog hladnog vremena, znaš, ne mogu normalno da dišem zbog njega. Osim toga, uvek sam bila takva." „Je li?“, upitala je zainteresovano Ema. „Da... dovoljno sam snažna, tako se osećam, ali nikad nisam mogla mnogo da trčim. Čak ni kad sam bila mala. Zar ne primećuješ to na meni, kad žurim uza stepenice?" „Ne, šta radiš?" „Srce mi lupa.“ Namrštila se. „Uvek sam bila takva. Rekla sam ti. Bilo je lakše kad smo otišli u Afriku. Nije bilo stepenica." „Nikad to nisam primetila", rekla je Ema. „Koja sam budala." Mogla je

da kaže Ralfu, posle ispitivanja, da Ana ima sitnu manu srčanog zaliska: ništa što iziskuje operaciju, ništa što će je ubiti, ništa što će joj ikad zadati išta više od male neprijatnosti od koje pati čitavog života i o kojoj se nikad nije setila da priča. „Veoma je često", rekla je Ema u nastojanju da stvori odgovarajuću ravnotežu između utehe i uzbune. „Ipak, moraš da joj obezbediš mir, Ralfe. Ima dovoljno obaveza u kući i oko dece pa ne smeš dozvoliti da je iko gnjavi i nagovara da podržava amatersko pozorište, da učestvuje na onim glupim sajmovima cveća i svraća kod matorih tračara koje su zdravije i snažnije od nje. Moraš je zaštititi. Kad ljudi izraze želju da ona nešto uradi, ti se nasloni na stolicu pa se namršti i reci: ‘Vidite, moja žena nije sasvim dobro, zar niste to znali?’" Nije sasvim dobro. Ralf se pitao je li to strah ometa Anino disanje, strah koji joj se zaglavljuje u grlu. „Teško je“, rekla je Ema, „razmrsiti uzroke i posledice. Ana zasigurno ima napade straha. Videla sam ih, videla sam da joj se to dešava. Nije nimalo čudno što ih ima, kad se setiš kroz šta je prošla. Posle nekog velikog udarca u životu, možeš da pomisliš da se snalaziš... možeš da pomisliš kako držiš svoj život pod kontrolom. Vrlo dobro - um ima svoje strategije. Međutim, telu su potrebne drugačije strategije. Ono ima vlastito sećanje." „Ali ta mana, u srcu, u zalisku - ona nema nikakve veze s napadima straha, to je nešto zasebno, rekla si?“ Ema je oklevala. „Jeste, to je nešto zasebno - nešto i ništa. Međutim, Ralfe, ljudi su velike neznalice i veoma su okrutni, i neće prihvatiti duševnu bol kao izgovor za izbegavanje bilo čega. Kažu: ’Saberi se.’ Bojim se da ne bih podnela da čujem da to neko kaže Ani - a nije daleko dan kad će se i to desiti. A srčanu manu će već poštovati, veruj mi, znam kakvi su ljudi. Srčana mana je veoma uvažena, veoma uvažena zaista." Ralf je rekao: „Ponekad i ja osećam paniku. I...“ stavio je šaku na vrat, „nešto ovde, nekakvu težinu, neće da se skloni. Pa ipak... guram dalje." „To rade muškarci", rekla je Ema. „Guraju dalje. Često na račun ljudi oko sebe, zar ne?“ Viču na vesti na televiziji, pomislila je, i nazivaju političare budalama - tako se prazne. Izgube živce pa se potuku i ljudi im se zbog toga dive. Članovi su odbora ili sprovode zakone. Šta god da ne valja u njima projektuju napolje, nalaze tamo nekoga kome će prikačiti krivicu. Žene, međutim, one se okreću unutra. „Muškarci donose odluke", rekla je, „a žene

se razbolevaju." „To zvuči kao preterano pojednostavljivanje." „Naravno da jeste", rekla je Ema. „Naravno da jeste. Ali ti sad možeš da pomogneš svojoj ženi, zar ne? Zašto tražiš precizno rasuđivanje? Dala sam ti nešto, Ralfe - zar ti to neće biti dovoljno?" „Hvala ti, Ema“, rekao je. „Moguće je da si joj spasla život." „O, ne bi umrla od toga...“, zaustila je Ema, ali odmah je zaćutala jer je videla stepen njegovog straha. Nežna slaba Ana koja nikad ne plače i do koje je nemoguće dopreti: bila je blizu ruba? „O, Ralfe“, rekla je njegova sestra. „Nisam znala. Smislila bih nešto ranije. Zar ona ne želi da živi, barem radi svoje dece?" „Ono koje nemamo gospodari našim životom", rekao je Ralf. „Ono koje nedostaje oblikuje sve što radimo. Ponekad se osmehne, ali jesi li primetila, Ema, nikad se ne smeje. Obogaljena je iznutra. U njoj nema radosti." „Radosti", rekla je Ema. Osmehnula se onim svojim iskrivljenim ironičnim osmehom. „Reč koju treba čuvati za božićne pesme, zar nije tako, Ralfe? Ne očekuj radost. Opstanak - samo to - opstanak treba da bude jedina ambicija." Mnogi su se iznenadili kada je - posle Kit, Džulijana i Robina - Ana Eldred zatrudnela četvrti put. Ljudi su govorili: „Ana, mislila sam da si prestala, troje je dovoljno u današnje vreme i u tvojim godinama, a i čula sam da imaš srčane tegobe. Da, imam srčane tegobe, rekla je Ana. Da, sad sam prestala. Svet se promenio do Rebekinog rođenja. Bilo je ljudi koji nisu znali ništa o onome što im se desilo u Bečuani i ljudi koji su znali, ali su uspeli da zaborave. Došlo je vreme kad nije razmišljala, svakog trenutka, o svom ukradenom detetu. Međutim, tuga je vrebala u gustišu svakodnevnog života, u slobodnim satima, spremna da je ponovo ščepa, da je odvuče na dno: da je odvuče kao utopljenicu, kao ženu zašivenu u vreći. Jednog je dana Dorkas pala u kuhinji i slomila ručni zglob. Odveli su je u bolnicu, na urgentno, ali bio je petak veče i morali su da čekaju, a čekanje, bol i ostali pacijenti uzrujali su Dorkas više nego što je mogla da podnese. U čekaonici je bilo mladića s ranama na glavi iz kojih je šikljala krv, curila je i liptala kao da je krv jeftina poput vode; doveli su i jednu ženu koja je

doživela saobraćajnu nesreću i ostavili je u kolicima da čeka da se neko postara za nju. Jedan očni kapak joj je bio posečen, natekao je i iz njega je curila tečnost; bila je izgubila jednu cipelu s visokom potpeticom i za dvadeset minuta, koliko je čekala da se neko pobrine za nju, ni trenutka nije prestala da jeca i traži svog muža. Posle dosta vremena uveli su i Dorkas, navukli zavese oko nje, pa joj pregledali ruku; odgurali su je u kolicima kroz hladne hodnike do rendgena. Bolnica je ponudila krevet. „Ne“, rekla je Ana, „ovo mesto ju je uplašilo, odvešću je kući.“ Doktor je izgledao kao da mu je laknulo. „Pozovite svog doktora opšte prakse ujutro", rekao je. „Držite je umotanu", savetovao je doktor opšte prakse, „neka leži u krevetu, ne dajte da se ni zbog čega uzbuđuje." Kad je Ema došla da je vidi kasno tog popodneva, zabrinulo ju je staričino neraspoloženje; izgledala je kao da trpi bolove, nije mogla da se odmara, nije htela da jede. „Znaš šta ja mislim?", rekla je Ema. „Mislim da joj je dozlogrdilo." Kad je Dorkas dobila upalu pluća, njihov lekar opšte prakse sredio je da se vrati u bolnicu. Međutim, pošto se sekirala i nije htela da jede, bolnica ju je poslala kući. Navaljivala je da Ralf ostane uz nju; počela je čvrsto da ga drži za ruku zdravom rukom i da mu priča, da mu priča sa zabrinjavajućom lakoćom o svom devojaštvu, svom ašikovanju, udaji, braku, mužu. Činilo se kao da na samrtnoj postelji, kako je sama govorila, rađa novu verziju svog života. „Mislio si da on ne veruje u nauku, zar ne, Ralfe?" Lice joj je bilo veoma sitno naspram jastuka. „Ali slomio mi je duh, naučno. Nisam uvek bila tepih po kojem je gazio, nisam takva rođena. Ne, imala sam život, kad sam bila mlada devojka - moja porodica nije bila tako stroga. Išla sam na igranke „Mama, nemoj da plačeš", rekao je Ralf. „Pusti je“, rekla je Ema. „Plakanje ne škodi. Možda će joj pomoći da lakše diše." „Onaj dečko Palmer, mladi Feliks - onaj tvoj prijatelj, Ema - poznavala sam njegovog oca. Bio je dobar igrač, vrlo vešt. I vrlo otmen. Kupovao mi je pivo od đumbira." Ema je sela na krevet. Podigla je majčinu ruku i pomilovala je. „Jesi li mu se sviđala, mama?" „O da.“ Dorkas se osmehnula, bolno. Činilo se da je zaspala na tren. No

zatim je nastavila vrlo lako, tačno odande gde je stala. „Ali pojavio se vaš otac i pomislila sam da je on pravi muškarac, stvarno. Otac mu je bio propovednik", rekla je, kao da oni to nisu znali, „i imao je lep glas.“ „Ah“, rekla je Ema. „Pa si ostavila gospodina Palmera?" „Da“, rekla je Dorkas. „Jesam, ostavila sam ga. Rekla sam mu da potraži drugu devojku. Bio je naočit plesač, znate, mogu to slobodno da kažem - i da, znao je da nasmeje! Ipak, to nije život, to je... smejanje, nije život. Oženio se ofarbanom plavušom iz Kromera, počeo da se bavi građevinarstvom, čula sam da mu je uvek dobro išlo, otud mladom Feliksu to pokondireno ponašanje. Vaš otac je bio ozbiljan čovek. Nikad nismo izašli na ples.“ „Mama, umorna si“, rekao je Ralf. „Što sad ne odspavaš?" „Ne ućutkuj je, inače ti to nikad neću oprostiti", relda je blago Ema. „Ovo mi je majka okrenula se prema njemu i prošaputala: „... i do dana današnjeg nisam je čula da je rekla išta zanimljivo. Zato nemoj sad da je sprečavaš." Dorkas je pogledala naviše. „Znaš, uvek sam morala da mu udovoljavam, Ralfe. Bila sam dobra devojka i išla sam u crkvu, ali šest meseci posle udaje za njega, prestala sam da strahujem od Boga i počela da strahujem od vašeg oca. Stvarno to mislim, to nije bogohuljenje. Uvek mi je izgledao kao neko iz drugog vremena. Abraham. Patrijarh. Nije bio pravičan prema tebi, Ralfe, i što je najgore od svega, naterao me je da učestvujem u tome. O, mrzeo si me tad. One noći kad sam došla u tvoju sobu i rekla ti da moraš da mu se povinuješ, Ralfe, jer ćeš u protivnom gledati kako tvoja sestra ispašta zbog toga.“ Sklopila je oči. „Znao je da voliš svoju sestru." Ema je rekla: „O čemu to ona govori?" „Ni o čemu", rekao je Ralf. „Šta? Molim te, Ralfe! Ako mi ti ne kažeš, reći će mi ona.“ Ralf je pogledao u Dorkas; izgledala je kao da spava, ali imao je osećaj da i dalje sluša. Pružio je sestri ruku. „Ema, hajde sa mnom, dođi, hajde da izađemo nakratko, hajde da prošetamo ili da skuvamo čaj, da uradimo nešto, da malo sedimo sami... ovo je vrlo stara tema, nisam mislio da ću ikad morati da je se dotaknem.“ Ema je izgledala zapanjeno. „Ali, Ralfe, zašto mi nisi rekao? Prošle su tolike godine, toliki događaji bez smisla ili s malo smisla... često sam te

pitala zašto si dozvolio da te zaplaši." „Da, jesi" „Kako si to podneo?" „Nije mi preostalo ništa drugo." „Ja sam mislila da si kukavica, da si slabić." Ema je izgledala vrlo mlado, kao da su se slojevi ogulili. „On bi to i uradio, znaš - zadržao bi me kod kuće samo da tebe kazni. Za većinu očeva to bi bila prazna pretnja, ali za njega - ne, mislio je svaku reč koju je izgovorio." Odmahnula je glavom. „Zamisli, bila bi to bolja osveta od svega što je mogao da uradi tebi direktno. Da si ti insistirao na svom životnom putu, mene bi skrenuli sa moga. A zamisli kakvu bi kuku krivice to zarilo u tvoje meso.“ „Da.“ Setio se trna koji mu se jednom u Mosadinjani zabo u jagodicu srednjeg prsta i zbog kog mu je ruka utrnula do lakta: složen trn, nalik srednjovekovnom borbenom oružju, napravila ga je čovekova ruka da učini najgore što može. „Ali ona, mama... ni ona nije svetica. Bila je u dosluhu s njim." „Bojala se, Ralfe." „Zar se strah ne može prevazići?" „Previše tražiš od ljudi", rekla je tužno Ema. Neko su vreme ćutali, a onda je Ralf upitao: „Hoće li preživeti?" „Umreće prekosutra", rekla je njegova sestra, sa stručnom tačnošću. Šteta što nije mogla, sa sličnom tačnošću, da odredi kada je umrlo nestalo dete. Bilo bi moguće, da je čovek grub, ne gledati na to dete kao na nešto nedužno, već kao na zloćudno poluprisustvo, uništitelja, rušitelja nade. Ketrin raste; na njenom licu traže znakove koji bi im pokazali kako bi izgledao njen brat. Kao bebe nisu mnogo ličili. Zato u tome ne nalaze utehu, ali ne nalaze ni dalju patnju. Osim što je to jače od njih pa mere tok tog života iz senke... sada bi imao šest godina, govore, imao bi sedam godina, imao bi sedamnaest godina. On ima sve što nama nedostaje, on je sve što mi nismo; mi imamo svoje odvratne apetite, a on je suprotnost telesnom. Negde u Africi trune njegovo malo srce, njegove ptičje koščice se drobe ili se njegovi ostaci suše u svojoj tegli; njihovo dete postaje duh iz grma, prah na vetru. Norfok 1980: sredina leta. Biciklisti izlaze na put, u lepršavim majicama i

s fluorescentnim torbicama. Žene u haljinama s jarkim šarama, zaogrnute džemperima na kopčanje, lako tabanaju nizbrdo obalskim uličicama, stopala širokih kao stopala barskih ptica. U automobilima su očevi, izgubljeni na seoskim puteljcima: gnevna lica iz metropola iza stakala i supruge što plačno udaraju mape koje neće da se slože. U travi pored puta cvetaju bulke - nepristojne mrlje, kao da krv izbija ispod krajolika. U svakom povrtnjaku u okrugu kupusari lebde nad kupusom. Preživele živice su visoki zidovi, zidovi tamnozelenog, zagađene plastičnim bocama od limunade izbačenim iz automobila u prolazu. Pregažene životinjice leže slepljene uz asfalt puta A-149 - tako spljoštene, tako potpuno beživotne, a izgledaju kao životinje iz crtanih filmova koje kao da će svakog trena skočiti i povratiti stari oblik. Sandra i Ejmi Glas prodaju obalsko bilje, karfiol, zelenu salatu i mlade krompire. Prodaju krupne mesnate paradajze, jer je prošle zime Džulijan ponovo zastaklio njihov staklenik. Ralf je sad zaljubljen u gospođu Glas, i viđa je jednom nedeljno, dvaput nedeljno, triput nedeljno ako uspe. To mu teško polazi za rukom i kosi se s njegovom prirodom; ali kad je još njegova priroda bila ono što je trebalo da bude? U Ralfovu kuću su stigli letnji gosti, deca iz prihvatilišta. Ralfova rođena deca postupaju prema njima s uobičajenom hladnom trpeljivošću. Kit još nije donela odluku o svojoj budućnosti; vuče se po kući i prepire s Danijelom, koji se svakog drugog dana zatekne u susedstvu. Gosti su ispoljili svoju uobičajenu zbunjenost. Odrasli su u gradovima i mnogo vremena su provodili u vrzmanju po ulici. Tu nije bilo ulice vredne vrzmanja po njoj, bio je tu samo puteljak oivičen korovom i paprati, divljom krasuljicom i noćurkom. Nisu mnogo izlazili iz kuće, jer nisu voleli nikuda da pešače niti da voze bicikle. Ponekad bi izmolili prevoz do Rifama, najbližeg trgovačkog gradića. Šepurili bi se po gradskom trgu, pa se naslonili na ogradu ispred stare pivare, naizgled beznadežni; buljili u izlog mesare, da vide rade li jagnjeći kotleti išta uzbudljivo; gurali bi se pa uleteli u poštu, u kojoj su se prodavali kancelarijski materijal, novine i razglednice Noriča, i tamo bi ukrali papirne podmetače za čaše i šarene drvene olovke sa gumicom za brisanje na vrhu. Zatim bi namerno uništili nekoliko visećih korpi sa cvećem pa ponovo izmolili prevoz do kuće.

„Ako se ovo nastavi" rekla je Kit Robinu, „Ijudi iz Rifama će početi da se žale. Pokrenuće peticiju." „Ja mislim da će okupiti rulju“, rekao je Robin pa se zateturao preko kuhinje, povukao se za kosu i pretvarao se da je vampirski sluga. „Gospodaru, seljaci se primiču, naoružani motkama." „Ne, ozbiljno", rekla je Kit. „Gosti su ove godine gori nego ikad.“ „To se samo ti menjaš. Stariš i postaješ zla.“ „A gde je Džulijan? Uopšte nije od pomoći. Uvek je kod Sandre, pomisliš da je odlučio da ode od kuće. Kad je ovde, ne progovara." „Ma on je poludeo, zar ne?“, rekao je Robin. „Skrenuo. Mislio sam da smo to ustanovili. Nego, zanima me kako misli da drži Beki na oku sad kad je raspust? Ne može da bude tamo da tuca Sandru i ovde da čuva svoju sestricu, ne može oba istovremeno." „Ne može“, složila se Kit. „Zamisli samo kako se rascepljeno oseća." „Vrlo je čudna, naša porodica." „Ja sam to rekla. Pre nekoliko nedelja. Nisi se složio. Mislio si da su normalni." „Predomislio sam se.“ „Svako ima pravo da se predomisli." „Ali, Kit - ima li za tebe ovo ikakvog smisla? Nemoj da gledaš televiziju, zatrovaće ti um. Nemoj da se družiš s pametnom bogatom decom da te ne bi zarazili svojim strašnim materijalizmom. A šta dobijamo umesto toga, kao zabavu i društvo? Maloletne prostitutke iz Brikstona? Heroinske zavisnike. Lopove." „Trebalo bi da budemo otporni na to“, rekla je Kit. „Toliko smo dobro odgojeni da oni neće uticati na nas niti će nam načiniti išta nažao." „To je teorija", rekao je Robin. „Deluje, zar ne? Nisam primetila da se bodeš u venu niti da prodaješ svoje telo.“ „Istina", složio se rezervisano Robin. „Ali, Kit, zar nije vreme da odeš? Kad ja odem na medicinski fakultet, leta neću provoditi ovde. Ne leta kao što je ovo. Ko bi trpeo svu ovu dreku i brecanje, i savijanje kičme." „Da.“ Kit se okrenula. Mnogo je razmišljala od onog svog ponoćnog razgovora s Robinom i bila je nervozna zbog tih misli. Nije želela da se izlaže opasnosti da ih odaje. „U svakom slučaju", rekla je, menjajući temu

razgovora. „Gosti će u svakom slučaju uskoro otići. Svi osim te Melani." „A, da, Melani - kad ona stiže ovamo?" „Mislim sutra." „Kit“, rekao je Ralf kad je porodica sela za sto da jede, „imaš li skidač laka za nokte?“ „Zašto, tata, hoćeš ponovo da ih nalakiraš?" „Gospode bože“, rekao je Robin. „Tata je transvestit. Vodi tajni život." „Ne brini", rekla je Kit. „Sigurno postoji grupa samopomoći u koju možemo da se učlanimo." „Da“, složio se Robin. „Pitaj tatu. On sigurno zna.“ „Za boga miloga", rekla je Ana. „Saslušajte oca i prestanite da se ponašate tako lukavo." „Ah“, kazala je Kit. „Mami se ne sviđa pomisao da tata vodi tajni život." „Evo šta me brine", rekao je Ralf. „Melani. Mogla bi da ga udahne." „Tata, vidi.“ Kit je podigla šake. „Za mene je veština manikira potpuna nepoznanica." „Ah, dobro je“, rekao je otac. „Ne zapažaš baš najbolje, je li?“ Robin se podbočio o šaku i zagledao se u oca. „Ne“, rekao je Ralf. „To mi je mana." „Ljudi su za tebe samo nevolje", rekla je Kit. „Nevolje na dve noge. Zato ne primećuješ mnogo toga.“ „Hmm... da... Možda si u pravu, ali u svom poslu... ako malo razmisliš... ne srećem ljude bez nevolja." „Nisam to htela da kažem", rekla je Kit. „Htela sam da kažem to da ne vidiš... kako se ono zove? Melani... ti ne vidiš nju, vidiš ’upornog begunca, višestruke zavisnosti’ - kako se već to stručno naziva u kom dobu?“ „Je li? E odsad ćeš mi ti govoriti kako da radim svoj posao, ti si mi nadređeni. Nevolja je u tome što je priroda ovoga što radim vrlo sporna, vrlo opasna - uplićem se u život dece i nastojim da ga popravim - zato mi je uvek drago kad uspem da uočim prepoznatljiv obrazac ponašanja. A ti obrasci postoje, veruj mi.“ „Svako je jedinstven", rekla je Kit. „Nesumnjivo.“ „Nekad sam i sam tako mislio, ali onda sam video da se oni - moji

klijenti - ponašaju ili reaguju na isti način kao klijenti s kojima sam ranije radio - ili recimo imaju mali opseg mogućih reakcija." „Zar nemaju slobodnu volju?" Ralf je upitno pogledao u kćer, kao da hoće da proceni koliko je ozbiljna. „Nekad sam mislio da je to jedino važno“, rekao je. „Mislio sam, naravno, da imaju slobodnu volju. Međutim, onda sam nakon nekoliko godina video kako se ti obrasci ponavljaju, kao da se ljudi rađaju s njima. Stalno čitam dosijee svojih štićenika i ponekad, u stvari vrlo često, pobrkam priču jednog klijenta s pričom nekog drugog. Ljudi, recimo, koriste određene droge, ili piju, ili šta već - takvi su kakvi su, a uglavnom su takvi bili i njihovi roditelji - tuku svoju decu ili ih zanemaruju, idu u zatvor, pa izlaze iz njega, pa se opet vraćaju, i imaš utisak da možeš da napišeš sledeću stranu u njihovom dosijeu, znaš kakva će im budućnost biti, znaš kakva će biti budućnost njihove dece. U devet od deset slučajeva bio bi u pravu. Tužno je kako ljudi retko rade nešto neočekivano. Krenu jednim putem i ne skreću sa njega." „Ja mislim", rekao je Robin, „da glupost ima veliki uticaj na to. Znam da ljudi ne mogu da promene to što su glupi, ali ako su već toliko glupi da ne mogu da upravljaju vlastitim životom kako treba, ne vidim zašto je bitno imaju li slobodnu volju ili ne. To je samo teorija. U praksi nemaju izbora." Rebeka je šutnula brata u cevanicu, ispod stola. „Pre pola sata sam te zamolila da mi dodaš kukuruz šećerac." „Umukni, Beki“, rekla je Kit. „Ali, Robine, možeš da budeš prilično bistar a da nemaš izbora. Uzmimo na primer ljubav." Ana se naslonila na stolicu i spustila viljušku. „Ljubav?", rekla je. „Izvinjavam se“, rekla je Kit. „Znam da poričem ono što sam rekla ranije, ali stvarno shvatam šta hoćeš da kažeš, tata. Ljubav, znate, to je pitanje hemije. Kad ljudi kažu da su zaljubljeni, to je samo niz fizičkih reakcija, mozgom ti kolaju sve te materije i hormoni čine čoveka opsednutim..." „Vrlo naučno", Robin će. „... I zato, iako svi misle kako se još niko na svetu nije osećao kao oni, svi slušaju one srceparajuće pesme i pišu pesme i osećaju da su jedno sa vasionom. Svi prolaze kroz isti proces. Programirani smo za to.“ „Moguće da si u pravu", rekao je Ralf. „Jesi li zaljubljena, Kit?“ „Nisam. Da jesam, sigurno ne bih govorila o zaljubljenosti sa ovakvim nepoštovanjem."

„Bila bi kao svi ostali", rekao je Robin. „Mislila bi da si jedinstvena." Kit je skuvala kafu. Kao da je znao, Danijel se pojavio na ulaznim vratima. „Kako si, mladiću?", upitao je Ralf. Dopadao mu se Danijel, zato što se razvio; dok ste gledali u tog ležernog optimistu u novom krutom odelu od tvida, činilo vam se kao da gledate u njegovog dedu, naočitog plesača, tako okretnog na plesnom podijumu i opuštenog, s pivom od đumbira u ruci. „Došao sam da zahvalim Džulijanu", rekao je Danijel. „Šteta što nije ovde. Mir je mnogo bolji od rata, zar ne? O", osvrnuo se oko sebe. „Zar ne znate čime se bavim ovih dana?" „Preuređenjem štale", nagađao je Ralf. „To je obično jabuka razdora, zar ne?" „Ne više. Znate Džulijanovu devojku? Svratio sam na njihovu farmu. Gospođa Glas ima pomoćni objekat koji Džulijan hoće da poruši jer je svakako počeo da se urušava. Gospođa Glas je bila vrlo tajnovita u pogledu tog objekta i negodovala je; rekla je: ‘Koristim ga za držanje kanti.’ Međutim, kad sam ga pogledao i rekao joj koliko ću joj platiti za crepove, koji su prekrasni, božanstveni, brže-bolje je rekla: ’Požuri, Sandra, hajde da se svi navalimo na jadnička, da se što pre sruši.’ Upitao sam: ’A šta ćemo s kantama?’, a ona je rekla: ’Premestićemo ih. Ili ćemo ih već nekako udomiti. Ralf zna kako to ide. Dovešće im socijalnog radnika ako ga zamolim.’" „O“, rekla je Kit. „Dalde, ti i Džul ste sad najbolji drugovi, je 1’?“ „I dalje tvrdi da sam vandal, ali mislim da mu je drago što smo našli način da umanjimo štetu. Uzgred", rekao je Ani, „jeste li upoznali Sandrinu mamu? Zainteresovala bi vas.“ „U kom pogledu?" „Nisam očekivao da je takva - veoma pametna žena, rekao bih, veoma pronicljiva, veoma, kako bih rekao... šaljiva, ali sasvim je zadovoljna životom koji vodi. Nema želju da mrdne sa svoje farmice, nema većih ambicija, ama baš nijednu." „Hoćeš da kažeš da je kao ja?“, upitala je Ana. „A ne, nisam to mislio." „Nema potrebe da crveniš. Zvuči kao divna žena." „Tako je mlada“, Danijel će. „Vi je naravno poznajete, Ralfe. Iznenadilo me je koliko je privlačna - hoću reći, Sandra nije bog-zna šta - nemojte reći

Džulijanu da sam to rekao - ali gospođa Glas je prava lepotica, na svoj način.“ „Jesi li joj to rekao?“, upitala je Ana. „Ne, pobogu", Danijel će. „Gospođi Glas? Ne bih se usudio." „Ne znam zašto. Koliko čujem, nema muža. Verovatno joj nedostaju komplimenti." U Aninom glasu bilo je gnušanja. Ralfu se puls ubrzao kad ga je čuo. Danijel je krišom pogledao u Kit, da vidi je li uspeo da probudi ljubomoru u njoj. Međutim, Kit se samo osmehivala svojim smirenim osmehom. Veče je bilo prohladno za avgust. Danijelov džemper je izgledao kao da je od kašmira, kao da ga je kupio u najfinijem i najmodernijem tržnom centru. Ralf je nosio džemper u vojničkom stilu, s platnenim zakrpama na laktovima i ramenima, koji mu je Rebeka poklonila prošlog Božića. Nije mu se dopadao jer je bio nekvalitetan, vojnički i već se bio pohabao, ali Beki je štedela da bi ga kupila, a mnogo joj se svideo pa ga je nosio da njoj udovolji. Činilo mu se da ga Danijel odmerava, otvoreno. „Kako ide automobil, Danijele?", upitao je. Pojurio je u taj razgovor kao za odbeglim konjem, u nastojanju da ga uhvati i odvede što dalje od Ejmi Glas. Deset sati - Danijel je otišao kući, Kit pere sudove - Ralf je izašao napolje da podloži kotao. Ta zver je zauzimala vlastitu vrelu prostorijicu — u jeku zime predstavljala je popularno porodično okupljalište. Vazduh je bio suv, težak. Leti ga ne bi koristili, ali snabdevao ih je i toplom vodom. Kad su deca bila veoma mala, činilo se sasvim logično da ih smoče i okupaju u istoj vodi jedne za drugim; kad su porasli, očekivao je od njih da budu štedljivi. Jednom davno za uskršnje praznike, Kit je dovela drugaricu da prespava kod njih. „Možeš se okupati prva", rekla je Kit, „ali ostavi mi svoju vodu.“ Devojčica je zurila u nju. „Kao u srednjem veku“, rekla je. Zatim je pozvala roditelje da sutradan dođu po nju. Sve to je prolazilo Ralfu kroz glavu - i odagnavalo neke druge misli - dok je osvetnički grabio ugalj posudom, slušao kako ugalj zveketavo upada u nju, osećao kako se digla prašina i zaprljala mu manžetne. Uspravio se i ugledao Džulijana pred sobom. Stajao je naslonjen na vrata. „Šta to radiš kog boga?“, upitao je Džulijan. „Dodajem ugalj u kotao", odgovorio je Ralf. „Ne budi smešan. Nije smešno", rekao je Džulijan. „Upravo dolazim od

Sandre. Dosad sam te pokrivao, ali zašto bih to i dalje radio? Zašto? Sve ćeš nam pokvariti, meni i Sandri, a to je samo početak štete koju ćeš napraviti." Ralf je rekao: „Ovo nije ni vreme ni mesto za to, zar ne?“ Džulijan se nagnuo napred pa zgrabio oca za džemper, negde kod zakrpe na ramenu. Pomerio je stisak, ne znajući je li uhvatio oca ili ne. „Gle, reci mi šta kog đavola radiš!“, kazao je. Ralf je rekao: „Daj mi mrvicu prostora, Džulijane. Šta radim? Ne znam." Melani, njihova gošća iz Londona, stigla je sutradan. Deca bi uvek ostala kod kuće da vide novog gosta, ali ovaj ih je razočarao. Nosila je obične farmerke, crne čizme na pertlanje sa zaobljenim vrhovima i probušenu majicu kratkih rukava s dezenom leopardove kože. „Vrlo konvencionalno", rekla je Kit. „Još malo pa visoka moda.“ „Dosadno", složila se Rebeka. Melani je imala najlonsku kesu, ali izgleda da je bila prazna. „Šta joj se desilo s odećom?", upitala je Ana. „Spalila ju je“, odgovorio je kratko Ralf. Bilo je jasno da ne namerava da kaže ništa opširnije o tome. Ana je uzdahnula. „Onda ćemo morati da je opremimo. Biće to borba." Odvela je Melani na sprat da je smesti u njenu sobu. „Imaš li ikakvih tableta, mila?“, upitala je Ana. „Išta što ne bi trebalo da imaš? Igala?" Melani je odmahnula kratko ošišanom narandžastom glavom. Ana je imala utisak da je laže, ali je odustala od pretresanja. Devojčica se svalila na krevet i netremice se zagledala u zid. Bila je tu protiv svoje želje i htela je da to jasno pokaže. Ana je pogledala kroz prozor, preko polja. Polja, polja na sve strane, sve prepuno zamki za gradsku mladež. Za Melani — koja je pobegla, pre ili kasnije, odasvud gde je živela - to je sigurno izgledalo kao sibirski radni logor. Svuda večiti led; reflektori i bodljikava žica. Kao da joj čita misli, devojčica je upitala: „Ima li ovde bikova?" „U poljima? Ne, obično nema. Ne bavimo se stočarstvom. U poljima uzgajamo useve" „Šta, jebenu travu?“, rekla je devojčica. „O, mila", kazala je Ana. „Nemoj da psuješ. To te neće nimalo usrećiti." „Ali jeste“, rekla je zlobno Melani. Ana je sišla u prizemlje i proverila je li sve što bi Melani mogla da

udahne ili proguta zaključano. Malo koja žena mora da skriva sredstvo za čišćenje rerne, pomislila je. Potrudili su se da izbace iz kuće sve što bi se moglo zloupotrebiti, ali nikad ne možeš da budeš siguran; jednom dečaku koji je prošle godine bio kod njih svidela se određena marka spreja za antilop, pa je pretražio kuhinjske kredence i fioke njenog toaletnog stočića u slučaju da je sklonila neke tamo. Naime, ta deca su sldona takozvanim „samoubilačkim potezima" - gutanju izbeljivača na primer. Neki njihovi eksperimenti bili su toliko neverovatni da bi tek kasnije, kad bi izašli iz bolnice, rekli jesu li tražili euforiju ili zaborav - privremeni ili trajni izlaz. „Ralfe“, rekla je Ana. „Bojim se da je Melani Nesrećan slučaj, zapravo veoma nesrećan. Nećeš me ostaviti samu s njom danas po podne, zar ne?“ „Moram da izađem", rekao je Ralf, „na tri sata.“ „Zar ne možeš da otkažeš? Mislim da ne mogu da odgovaram." Ralf se kolebao. „Očekuju me“, rekao je. Kako je lako slagati, pomislio je. „Robin je zaključao bicilde. Neće pobeći, ne verujem. Nema kud da pobegne. Izgleda ošamućeno, zar ne? To je čudno jer bila je dobro na stanici u Noriču kad ju je volonter predao. A onda, čim smo izašli iz grada, izgledala je suviše ukrućeno. Na kraju je sklopila oči i nije htela da gleda kroz prozor." „Ne brine me hoće li pobeći", rekla je Ana. „Brine me šta može uraditi ako ostane ovde.“ „Imali smo i gorih od Melani." „Znam, Ralfe, znam da radimo ovo godinama, primamo te jadničke leti, ali počinjem da se pitam je li to fer prema njima - oni to mnogo mrze. A i mi.“ „To smo već raspravili", rekao je Ralf. „I zaista verujem da im čini dobro. Lepo ih nahranimo, nadišu se seoskog vazduha, vide nešto drugačije od onoga što viđaju celog života - a tu su i ljudi spremni da provode vreme s njima, da sednu i saslušaju ih ako požele da porazgovaraju." „Nadajmo se da joj danas neće biti do razgovora. Zato što si ti ugovorio sebi neki sastanak koji će verovatno trajati do kasno u noć." „Neće. Vratiću se do pet. Obećavam." Već je stajao na vratima. Moram da vidim Ejmi, mislio je, moram. Bilo mu je muka od laži koje je govorio, od pomisli na zanemarene dužnosti; bilo mu je muka skoro toliko da mu je došlo da se vrati. Ali obećao sam da ću se videti sa Ejmi, moram. Odvezao se, tešeći se mišlju da je dao reč.

Ana se ljutila na sebe; nije nameravala da se upušta u raspravu o filozofiji Gostiju, u stvari je htela da dobije od njega broj telefona, tako da ako izbije kakva kriza sa Melani može da ga pozove da izađe sa sastanka. Ušla je u njegovu kancelariju. Njegov dnevnik je stajao gde i uvek, u najvišoj desnoj fioci. Iz svog kalajnog rama mrko ju je gledao Metju Eldred s rukom na džepnom satu na lancu; stric Džejms, u svom tropskom ruhu, škiljio je u sunce. I Ralf je bio tu; Ralf na verandi u Flauer stritu, s rukom u džepu, naslonjen na zid. Bila je to jedina fotografija njihovog života u Africi koju su izložili. Stajala je tu jer je ih Rebeka pre nekoliko godina umolila da joj pokažu neke fotografije iz Afrike; ta joj se dopala, i rekla je: „O, tata, baš si bio zgodan, nimalo ne ličiš na sebe.“ Ralf je odlučio da ta slika treba da stoji na njegovom radnom stolu, da ga podseća na njegove sadašnje mane. Nije budila nikakve asocijacije, nije se sećao ni da je snimljena. Video je nasmejanog bezbrižnog mladića, besposličara kovrdžave kose; plećatog mladića koji je izgledao - makar samo trenutno - opušteno i u miru sa svetom. Ana je izvadila dnevnik, našla tekuću sedmicu, stranicu, dan. „9:00 - sastanak s Crvenim krstom zbog programa Bolnice u kući. NE ZABORAVI - pozovi biskupa. 11:00 - otići na stanicu po Melani Berdžes." Zatim ništa. Dakle, imao je slobodno poslepodne, a onda je nešto iskrslo u poslednjem trenutku. Zašto joj to nije rekao? Ana je vratila dnevnik u fioku. Nije više razmišljala o tome. Ralf je izašao iz Ejmine kuće u pola pet. Kad je stigao do vrha uzbrdice, ugledao je policijski automobil, koji je očigledno čekao njega. Ugasio je motor i sačekao. Prepoznao je policajca koji je izašao prvi; jedan od one dvojice koje je ranije viđao na istom mestu, jedan od onih koji su, po Ejminim rečima, uvek motrili na kuću. Ralf je spustio prozor. „Šta hoćete?" „Možete li mi reći kako se zovete, gospodine?" „Eldred, Ralf Eldred." „A adresu?" Rekao je i adresu.

„Je li ovo vaš automobil?" „Jeste. Nažalost." „Možete li mi reći registarski broj?“ Rekao je. „Imate li vozačku dozvolu kod sebe?“ Izvadio ju je iz džepa. Policajac ju je pogledao pa mu je vratio; čistu, bez kaznenih poena, nije bilo ničeg na čemu bi mu zamerio. „Viđali smo vas ovde i ranije." „Da. I ja sam viđao vas.“ „Svraćali ste u onu dole farmu?" „Da.“ „Imate li razlog posete?" „Ne“, rekao je Ralf. „Vozikam se iz Norfoka samo tako nasumice i svraćam u seoske kuće kad mi se prohte." Širom je otvorio vrata i izašao. „Šta hoćete? Da pogledate u prtljažnik, je li?“ Otišao je do prtljažnika i otvorio ga. „U redu. Izvolite. Pogledajte." Policajac zaista nije znao šta hoće; no ipak je pretražio sitroenov prtljažnik, našao gumene čizme, dizalicu, kutiju s alatom, gomilu starih novina. „Je li sve u redu?“, pitao je Ralf. „Nema mnogo smisla, ovo, zar ne? Ako mislite da snabdevam ljude dole ukradenom robom, zašto mi niste pretresli automobil kad sam dolazio?" „Mogli bismo jednostavno da sidemo i pretresemo farmu, sad", rekao je drugi policajac, koji je stajao oslonjen o policijski auto. „Uznemiravate gospođu Glas", rekao je Ralf. „Savršeno dobro znate da je sve njeno trgovanje zakonito i javno, ali volite da mučite dve žene koje ne mogu da vam uzvrate istom merom. Ali ja mogu, i hoću, jer mi je poznata procedura ulaganja žalbe protiv policije, i znam kad i kako to da uradim da bi je usvojili." „Imali ste mnogo posla sa zakonom, je li?“ „Stvarno mi nije jasno kako vam neko ne izbije zube“, rekao je Ralf. „Završili ste sa mnom, je li?“ „O, jesmo, gospodine. Uzeli smo vam ime i adresu." „O, nismo, gospodine, to ste hteli da kažete." Ralf se vratio u auto, zalupio vratima pa rekao kroz prozor: „Dobro, dakle, još ćemo se viđati, je li?“

„Jedva čekamo", uzvratio je jedan policajac. Sutradan ujutru u Crvenoj kući Melani nije sišla na doručak. „Pustite je“, rekao je Ralf. „Nek se malo odmori." Seo je za trpezarijski sto i pokušao da nagovori svoju mlađu kćer da bude malo pažljivija. „Budi dobra prema Melani", rekao je. „Zašto?", upitala je Rebeka. Ralf ju je pogledao u očaju. „Zato što ćeš time možda nešto postići. A rđavim ponašanjem nećeš." „Melani je odvratna i prljava", rekla je Rebeka. „Možda", rekao je Ralf. „Možda. Ali kako da postane iole bolja ako ljudi nisu dobri prema njoj? I moraš da se zapitaš, pre nego što počneš da je kinjiš, je li išta od toga njena krivica. Melani ima poremećaj ličnosti, kako to zovemo." „Ma daj, batali!", rekao je Robin. „Ne može da ga ima. Ona nema ličnost. Samo sedi ovde poluotvorenih usta i bulji u svoje čizme." „Da je tako“, rekao je Ralf, „ne bi bilo problema. Ali bojim se da ona u stvari nije takva. Daj, Robine, ne očekujem mnogo od tvoje sestre, ali ti bi u tvojim godinama trebalo da imaš malo razuma. Melani nije pod ovim krovom ni puna dvadeset četiri sata i ne možeš da znaš ništa o njoj. Nemoj da je zadirkuješ i nemoj da je provociraš, jer zna da bude nasilna." „O, ne bismo trpeli nasilje", rekla je Kit. „Robin bi je oborio na tlo letećim napadom." „Ne shvatate", rekao je blago Ralf. „Nasilje bi bilo kontraproduktivno." Zastao je. „Kad siđe, pažljivo joj pogledajte ruke, sa unutrašnje strane. Videćete da tamo ima stare ožiljke." „Isekla se“, rekla je Ana. „Je li se sekla žiletom? Ili nečim drugim?“ „Primetila si, je li?“ „Naravno da sam primetila", rekla je ljutito Ana. „Misliš da sam nepažljiva kao deca?“ „Izvini“, rekao je Ralf. „I treba da se izvinjavaš. Izašao si i ostavio me s njom juče popodne i upozorio si me šta sve može da udahne i proguta, ali me nisi upozorio da sklonim noževe i makaze. Kad sam joj videla ruke, morala sam da se iskradem pa da trčim po kući i sakrivam sve oštre predmete."

„U pravu si", rekao je Ralf. „Trebalo je da te upozorim, ali davno se isekla, izgleda da sad ima nove načine oslobađanja od stresa. Kinjili su je u školi, tu je sve počelo, zato je bežala sa časova, a onda se sprijateljila s grupom starijih devojčica koje su je odvele u krađu." „Uobičajena priča", rekao je Robin. „Istina", rekao je Ralf. „Ali s jednom zanimljivom varijacijom. Odveli su je u popravni dom i posle tri meseca pustili da se vrati kući. Njeni roditelji su u međuvremenu prodali njen gramofon i ploče, razdelili igračke kojima se igrala kad je bila mala, kao i njenu odeću. Sve što nisu mogli da prodaju ili razdele bacili su u smeće. Možda socijalni radnici nisu dobro obavili svoj posao, ili ih možda porodica nije saslušala, možda nisu shvatili šta im je rečeno, jer bilo je vrlo očigledno da nisu očekivali da će je ikad više videti." Deca su ćutala. „I šta je uradila?", upitao je Robin na kraju; ovoga puta pun poštovanja. „Pored opštinskog stana njene porodice nalazi se pusta poljana. Deo odeće je našla tamo. U crnoj plastičnoj vreći za smeće, rekla mi je. Išla je po kraju neko vreme i pokušavala da sazna kome su prodali njene stvari, pa kucala na vrata i pokušavala da ih nagovori da joj ih vrate, ali, naravno, pošto su se rastali s novcem, mislili su da imaju pravo da ih zadrže, kako bi rekli advokati. Ne znam šta je posle bilo, neće nikome da kaže. Pojavila se u Londonu desetak dana kasnije. Nije imala ni novčić kod sebe kad su je doveli u prihvatilište. Ali imala je tu kesu za smeće." Uzdahnuo je. „Kupili smo joj odeću, ali nije htela da je nosi. Htela je originale, pretpostavljam. Izašla je iza zgrade i zapalila vatru." Kit je prestala da jede. „Strašno je to“, rekla je, „da dete tako malo znači svojim roditeljima." „Šta očekuješ?" Ana je odgurnula tanjir. „Živimo u svetu u kom se svakodnevno vrše abortusi." „Tišina", rekao je Ralf. Nije želeo da Rebeka počne da postavlja pitanja. Niti da iko počne da postavlja pitanja, zaista. Džulijana nije video od onog sukoba pre dve večeri. Njegov sin je otišao na obalu i nije se vratio. On, Ralf, tako je silno želeo da vidi Ejmi Glas da je gotovo osećao fizički bol. Nije hteo da se odveze do njene kuće i ponovo naleti na Džulijana, ali šta mu je preostalo? Moraću da progovorim, pomislio je, moraću da kažem Ani - ili da ovo prekinem - da prekinem smesta jer je već preozbiljno - kako da ne

bude? Za sve ove godine nisam nijednom pogledao drugu ženu, nisam pomislio ni na jednu, moj život u tom smislu bio je zatvoren, nije bilo druge žene u mojim planovima. Samo kad bi Džulijan došao kući, pomislio je. Onda bih našao nekakav izgovor, seo u auto, odvezao se. Podigao je pogled. Melani je stajala na kuhinjskim vratima, zurila u njih. „Dođi, mila“, rekla je Ana. „Ostalo je mnogo hrane. Privuci stolicu." Melani se trgla: kao da su je pozvali da sedne s pripadnicima plemena i jede ovčije oči. Još minut ih je proučavala pogledom, držeći se kao da će da pobegne, a zatim su njene glomazne čizme ponovo zakloparale uza stepenice i vrata njene sobe su se zalupila. Počele su letnje vrućine. Belo nebo i mrlja od sunca. Ni daška vetra. Nebo i zemlja neprimetno su se spajali u magli boje sena, a obrisi drveća bili su nejasni. Kroz tu gustu letnju čorbu Džulijan i Sandra su koračali puteljcima, udaljavajući se od mora. U vazduhu je grmelo. „Možeš da dođeš da živiš s nama, ako hoćeš", rekla je Sandra. „Moja mama bi te rado primila. A onda - iako bi morao da viđaš Ralfa - ne bi morao da ideš kući da izlaziš Ani pred oči.“ „Moj otac“, rekao je Džulijan, „zapravo veruje da ti ne znaš šta se dešava." „Tu greši. Prvo što sam primetila jeste da dolazi kad misli da ja nisam tu.“ Sandra je podigla šake pa čedno zadenula crvenu kosu iza ušiju. „On mene ne vidi pa misli da ni ja ne vidim njega. Ali ja njega vidim - jer znaš da ja volim da se vraćam kući kroz prirodu." „Kroz živice i jaruge." „Ako treba.“ Sandra je zastala i pogledala ga pravo u oči. „Ovo ti se dešava zbog mene, Džul. Da nikad nisam došla u tvoju kuću, ovo se nikad ne bi desilo." „Ali jesi", rekao je Džulijan. „Došla si. Čemu onda govoriti o tome?“ „Ne znam. Besmisleno je. Ali tako je, zar ne? Da nisi došao u Nort Volšam onog dana kad sam ja izašla sa onim motordžijama. Ili da je pre toga pala kiša, pet minuta pre toga, uopšte me ne bi ni video. Podigao bi kragnu mantila i brzim korakom se zaputio natrag ka svom automobilu, a ja bih se sklonila u crkvu. Tvoj tata bi bio s tvojom mamom i svi bi bili srećni."

„Ne, ne srećni", rekao je Džulijan. „Ne bih nas tako opisao." Išli su ka Bernam Marketu. Međutim, pre nego što su stigli do tog sela, Sandra je rekla: „Uđimo u ovu crkvu." „Zašto? Ne pada kiša." „Ne, ali treba da vidimo nešto unutra. Hoću nešto da ti pokažem." Gvozdena kapija na travnatoj obali, obao toranj; njihove senke koračale su nejasno ispred njih po pokošenoj travi. Unutra, neravan pod, kamen bež boje; tišina, osim udaljenog brujanja neke poljoprivredne mašine. Svetlost je ulazila kroz prozore od prozirnog stakla. „Stari prozori su popucali u ratu“, rekla je Sandra. „Tako mi je baka rekla." „Nisam znao da imaš baku.“ „Zvala sam je bakom. Živela je u Dokingu." „A ko je ona zapravo bila?“ Sandra je slegnula ramenima. „Majka nikad ne priča o svom životu. Ne znam ko mi je bio otac, tako da je mala verovatnoća da ću saznati mnogo o svojoj baki, zar ne?“ Hladnoća poda je probijala kroz juteni đon Ralfovih patika. Osvrnuo se oko sebe. Kvadratna, masivna drevna umivaonica, kao ona u koju su njega uronili, pretpostavljao je; pogled mu se nije zadržao na njoj. No bilo je tu nešto vredno pažnje; video je propovedaonicu s postoljem, lepu i krhku. „Je li ovo to?“, upitao je Sandru. Stao je ispred propovedaonice. Ne bi trebalo da je dodirujem, šta da je svi dodirnu, raspala bi se. Napravio je izuzetak: vrhovima prstiju lako je prešao po konturama crkvenih otaca s njihovim mitrama i kardinalskim kapama, njihovim ptičjim perima kojima ispisuju svitke: izgrebana tamnozelena i grimizna, ljušte se i vidi se drvo ispod, tako da su lica napola sačinjena od ljuspica boja, napola od trunčica drveta. Na zidovima je razabrao luk oreola, liniju boje blede kao sećanje; ne bi je video da mu je Sandra nije pokazala prstom. Zatim mu je dotakla ruku. „Ali vidi, Džulijane. Dođi ovamo. Ovo hoću da ti pokažem." Odvela ga je od propovedaonice do južnog krila i rekla mu da se okrene leđima od oltara. Pokazala je kamene pločice pred njihovim nogama i jedan kamen, sivocrn, pegav, izgreban: a ipak je svako slovo bilo savršeno uklesano i jasno. „Ovaj", rekla je.

U sećanje na gospođu Teofilu Terlo, kći cenjenog g. Tosa Terloa, rektora Vortamsa u Safoku, poreklom od Terloa iz Bernama; napustila je ovaj svet 18. juna 1723. u dvadeset četvrtoj godini. I na Franses Hibgejm, njenu nećaku, kći Džona i Ketrin Hipgejm iz Bernam Nortona, koja je preminula 19. decembra 1736. stara 10 godina, 5 meseci, 2 nedelje i 1 dan. Jedan časak su ćutke stajali. Zatim mu je Sandra dodirnula ruku. „Kažu da ljudi u to vreme nisu voleli svoju decu, ali to ne može biti istina, Džulijane, zar ne?“ „Da.“ Spustio je glavu. „Naravno da su je voleli. Jer izbrojali su svaki dan.“ Ponovo tišina. Sandra je rekla: „Čuj, u vezi s Beki... moraš da prestaneš. Surovo je, znaš. Surovo je prema tvom ocu i majci." „Surovo prema njima." Neželjeno znanje ležalo je u njoj kao kamen. „Samo se okani toga", rekla je. „Pusti je da odraste, molim te. Govoriš da su nesrećni, ali zar ne vidiš? To što radiš, to je kao da im zarivaš nož u leđa." „Zašto? Misliš zato što govorim da nisu u stanju da se staraju o njoj?“ „Da, upravo zbog toga." „Bojim se za nju“, rekao je Džulijan. „Dešavaju se svakojaka zla.“ „Znam. Znam da se bojiš. Ali okani se toga, hoćeš li?“ Udaljili su se bočnom lađom ka zadnjem delu crkve i njihove senke su se ponovo kretale pred njima, spajale su se i stapale, nalik udovima onih džinovskih životinja, njihovi oblici neobični; ali meki, vrlo meki, odbijene senke, senke viđene kroz staklo. Mašina u daljini je ugasila motor; u vazduhu je grom zagušio ptičji poj, zujanje insekata. Ruke su im se dodirnule kad su izašli na trem - nadlanice su im se lako očešale jedna o drugu. Sandra se nije usudila da pogleda u Džulijanovo lice; on nije pogledao u nju. U daljini, uobraženo bez sumnje, spokojno bilo mora.

9. Džulijan je telefonirao kući iz govornice u krčmi na magistrali. „Mama, je li kod kuće sve u redu?“ „Gde si ti?“ „U Sipu", rekao je i zbunio je. „Kad možemo da očekujemo da ćemo te videti?" Stanka. „Za dan-dva.“ „Robin izgleda misli da si se iselio zauvek." „Nema razloga da to misli." „Džulijane, imate li tamo neki problem?" Još jedna stanka. „Moraćemo da porazgovaramo. Ali ne... ne još. Dok ne saznam šta se ovde događa. Ali gle, nemoj da brineš. Samo trenutno ne mogu da dođem kući.“ „Džulijane", rekla je, „ako pokušavaš da me umiriš, prestani. Samo si me još više uspaničio." „Mama, nemoj da kažeš tati da sam zvao. Važi?“ „Zašto zaboga?" „Hteo sam samo da vidim jeste li dobro." „Džulijane..." Odgovora nije bilo. Veza se prekinula. Odvešću se tamo, pomislila je, da vidim šta se dešava. Palo joj je na pamet da nije sigurna gde gospođa Glas tačno živi. Pa ipak, uspela bi da je nađe, nije toliko nesposobna... ali, pomislila je, tu je Melani i pod hitno moraju da joj nadu nekakvu odeću, treba da je odvedem u kupovinu; a sve i da to odložim za drugi dan, ne mogu ostaviti Kit samu s njom dok budem jurila za Džulijanom, nije pošteno. Kakve veze ima ako ne dođe kući nekoliko dana? On obično nije tajanstven, a možda je nešto u vezi sa Sandrinom majkom, porodični posao, nešto o čemu ne želi da govori. Nije opet nevolja s policijom, sigurno? Kroz glavu joj

je prošlo još nešto, nešto što prolazi kroz glavu svake majke koja ima odraslog sina u bekstvu: da nije Sandra možda trudna? Verovatno previše dramim. Pitam se... bi li Ralf imao vremena da se odveze tamo? Pogledala je na sat. Uhvatiću ga kod gospođe Gartri, pomislila je. Gospođa Gartri je bila stara žena, vrlo gluva i konfuzna. Bila je prijateljica Ralfovih roditelja i velika vernica u svoje vreme, pa je Ralf je preuzeo na sebe dužnost da je posećuje jednom mesečno. Gospođa Gartri je volela da raspravlja o parohijskoj politici gromkim glasom nalik mukanju i usrdno je popunjavala formulare za nepoznate državne povlastice na koje je, kako joj je neko rekao, možda imala pravo. Ralf je rekao da gospođa Gartri ima čitavo bogatstvo u banci, ali ipak joj je pomagao oko formulara; rekao je da joj je u životu ostalo malo zadovoljstava, samo to i planiranje vlastite sahrane. Glas gospođe Gartri, srdit, veoma glasan: „Zasvetlela mi je lampica na telefonu. Ko je to? Šta hoćete?" „Ana je. ANA. ANA ELDRED. Ralfova žena." „A, da.“ Gospođa Gartri je malo smekšala. „Je li on tu?“ Gospođa Gartri je postala nejasna. „O, ne bih rekla.“ „Je li otišao?" „Šta?“ „Je li mi umakao? Je li bio pa otišao?" „Makao? Šta je makao“, upitala je zlovoljno gospođa Gartri. „Bio je ovde prošle nedelje, čini mi se. Prošlog meseca." „A danas?" Nije trebalo da se uvaljujem u ovo, pomislila je Ana. „Danas - rekao je da će svratiti kod vas.“ „Ne, nije se vratio", rekla je gospođa Gartri. „Nisam ga videla već mesec dana.“ Ana je zakolutala očima. „Dobro, gospođo Gartri. Izvinite na smetnji." „Ništa, ništa, osim što sam gluva", rekla je gospođa Gartri. „Doviđenja", rekla je Ana. „Zboogom", rekla je gospođa Gartri. Ana je ušla u Ralfovu kancelariju i našla njegov rokovnik. Stvarno postaje tajanstven, pomislila je. Popodne, u dva sata, trebalo je da bude na još jednom sastanku u Noriču u vezi s nacrtom Bolnica u kući. Udruženje je

finansiralo projekat stvaranja mreže pomagača starima i hronično obolelima; kad ih puste iz bolnice u njihove zabačene jednospratnice, ili seoske kuće daleko do prodavnica i apoteka, neophodno je da ih neko redovno obilazi kako bi ih oslobodili brige, rizika od smrzavanja i padova. Prelistala je Ralfov adresar; ugledala je broj telefona u Noriču. „Pet? Ana je. Ralfova žena.“ „A, da. Kako ste, gospođo Eldred?" „Čujte, kad Ralf stigne na sastanak, možete li ga zamoliti da pozove kući? Htela bih da nakratko porazgovaram s njim.“ Nastupila je stanka. „Samo časak.“ Pauza. Zatim: „Gospođo Eldred? Mislim da je došlo do neke zabune. Danas nemamo sastanak." „Jeste li sigurni?" „Ne... ovaj, da, sigurna sam. Upravo sam proverila u rokovniku." „Izvinite“, rekla je Ana. „Sigurno sam pobrkala datume.“ „U redu je.“ Žena je zvučala kao da joj je laknulo. „Na trenutak sam pomislila da sam napravila neku groznu grešku. Ne bih volela da pogrešim u vezi sa sastankom s gospodinom Eldredom, on uvek ima mnogo posla." „Je li?“, rekla je Ana. Spustila je slušalicu. E pa sad..., pomislila je. Medutim, nije joj se svidela ta pomisao. Gospođa Gartri se ne može računati kao svedok; međutim, bilo je čudno što ga Pet Epljard nije očekivala. Imali su dogovor da joj uvek ostavlja svoj rokovnik i da ga dopunjava svake večeri u slučaju da iskrsne nešto hitno u prihvatilištu, u slučaju da Ana mora da ga pozove; i uvek se pridržavao rasporeda iz svog rokovnika, važio je za pouzdanog i tačnog čoveka, koji je strogo osuđivao one koji nisu bili takvi. Nisam ni ja nevinašce, pomislila je Ana. Pročitala sam roman-dva, u svoje vreme. Nestali muž - ako nije pijanac ili zločinac - znači da postoji druga žena; ipak, ima u tome nečeg lakrdijaškog, zar ne, ako nestali muž tako loše skriva svoje tragove, ili se uopšte ne trudi da ih sakrije? No ako je Ralf počeo da laže, sigurno neće biti naročito vičan lažov. Ne u početku. Koliko ona zna, iskustva nije imao. Ana je sela na tvrdu stolicu za Ralfovim radnim stolom. Razmišljala je polako, oprezno. Prilika? Imao ih je mnogo. Sretao je stotine ljudi u godini dana, klijente, socijalne radnike, novinare. Je li ga umorila rutina? Nije je imao; svaka nedelja je bila drugačija i rokovnik je bio jedino što ga je ograničavalo.

Ana je pokušala da se osmehne - kao da je u prostoriji bio neko ko bi primetio njen trud. Smešna si, pomislila je. Da, sreće žene, ali sreće ih godinama; sreće žene, ali da je zainteresovan za neku od njih, koja bi to bila? Nijedan odgovor se nije nametao. Mislila sam, pomislila je, da iako je ljude nemoguće poznavati, ne sasvim, mislila sam da Ralfa poznajem. Najednom ju je obuzela velika studen, pa je otišla na sprat po džemper. Dan mora da se nastavi, iako džemper nekako nije uspeo da je ugreje. „Šta radiš danas po podne?", upitala je stariju kćer. Glupo pitanje; kad je Kit, tog leta, išta radila? Sedela je u kući, spavala, bila korisna s vremena na vreme. „Jer ako ne radiš ništa, da bi li pošla u kupovinu sa mnom i Melani? Treba da joj kupimo neku odeću. Mislila sam, znaš, bliža si joj po godinama..." „Naravno", rekla je Kit. „Imamo mnogo toga zajedničkog." „Šta misliš, kuda bi bilo najbolje da odemo?" „Zavisi šta hoće. Ako hoće još jednu majicu s dezenom leopardove kože, mogle bismo da probamo u Vulvortsu u Derehamu." „Kakvi snobovi, moja deca." „Dobro", progunđala je Kit. „Poći ću. Šta joj treba?" „Treba joj neka jakna. I neke cipele da ih nosi po kući." „Da nas poštedi klepetanja čizmama." „I džemper, ako zahladi." Privila je džemper uza se. „I još jedne farmerke, možda, i nekoliko košulja ili majica. I donji veš, sigurno - nisam proveravala, nemam hrabrosti za to." „Ne nosi ga“, rekla je Kit. „Ko to kaže?“ „Robin." Kit satirično uzdahnu. „U godinama je kad to primećuje. Nego... mogle bismo da odemo u Norič i da se nađemo s tatom posle njegovog sastanka. Mogle bismo ga nagovoriti da nas izvede na čaj ili na zemičke s čokoladnim prelivom tako da Melani vidi kako se ponašamo kao porodica iz bajke. Mogli bismo da pojedemo tost s namazom od inćuna i obasipamo jedni druge ljubavlju." „Ne“, rekla je Ana. „Nećemo u Norič. Reći ću ti šta ćemo - lep je dan, hajdemo na primorje, da udahnemo malo svežeg vazduha. Otići ćemo u Kromer. Možda joj se svidi."

„Zapomagaće da joj kupimo šećernu vunu i da jaše magarca, pretpostavljam", rekla je Kit. „Iskreno, imaš čudnu predstavu o tome šta bi pričinilo zadovoljstvo osobi kakva je Melani." „Znaš šta je otac rekao. Trudi se da budeš fina.“ Ana je otišla na sprat. Stajala je ispred zatvorenih vrata jedan časak, skupljajući hrabrost. Zatim je tiho pokucala. Nije bilo odgovora. Nežno je okrenula kvaku. „Melani?" Draperije su bile navučene i u sobi je bilo mračno, zagušljivo i zaudaralo je; dosad još niko nije video Melani da se pere. Svukla je dušek na pod pa nagomilala posteljinu, jastuke i ćebad nasred njega. Ana je najpre pomislila da u postelji nema nikoga, da je Melani nekako pobegla; a onda se nešto mrdnulo u sredini gomile i devojčica je promolila glavu. „Više voliš da spavaš na podu?“, upitala je Ana. Melani je ustala usred tog nereda. Sa tela su joj spali čaršavi. Nosila je ružičastu majicu kratkih rukava koja je pripadala Beki. Bila joj je jako uska ispod ruku i podizala se tako da su joj se videla krhka rebra. „Gde si to našla?", upitala je Ana. Zapitala se je li majica bila na štriku, ali mislila je da nije. „Znaš, ne treba bez pitanja da ulaziš u Bekinu sobu. Njoj se to neće dopasti." „Njoj se to neće dopasti", narugala se devojčica, oponašajući Anin ton. „Možeš slobodno sve da pozajmiš. Šta god želiš. Samo treba da pitaš." „Zašto?“ Zato što, pomislila je Ana. Zato što... zbog stotinu razloga. Zato što to rade civilizovani ljudi. Čula je objektivni ton antropologa u tom pitanju: zašto? U njemu nije bilo nikakve osude: samo pitanje, zašto? „Osim toga, ti si velika devojčica, Melani. Bekine stvari su premale za tebe. Hoćeš da ti Kit nešto pozajmi?" „Pozajmi. Pozajmi. Uobražene krave." „Mislila sam da izađemo." Ana se trudila da zvuči opušteno. „Da odemo do obale." „Zbog dece“, rekla je Melani. „Da, ali da svratimo i u kupovinu. Da ti kupimo odeću." „Imala sam odeću." „Jesi, ali si je spalila." „Pre toga. Sopstvenu odeću."

„Znam da jesi. Nemoj tako da grizeš nokte." Vrhovi Melaninih prstiju bili su ozleđeni: koža se ljuštila, zanoktice su joj bile upaljene. Neprestano ih je kidala, čupala drugim noktima i zubima; tu je naviku stekla u svojoj amfetaminskoj fazi, to je bilo uobičajeno za takvu decu. I bolelo je; Ana se setila - sećanje kao igla pod njenom kožom — vlastitih noktiju na rukama, isečenih do mesa. Zatim joj je kroz glavu proletela slika Enoka kako stoji u dvorištu s kosom u ruci, razorena priroda pred njegovim nogama: posečeno cveće koje bi ga ionako samo nerviralo onih nekoliko sati pre nego što bi ga ubilo sunce. „Šta vam je?“, upitala je devojčica. Ana je pogledala naviše i pogledi su im se sreli. Ono što je videla ju je zaprepastilo; gotovo dokaz čovečnosti. „Ništa", rekla je. No devojčica nije odustala, ton joj je bio hladan. „Jeste li razmišljali o nečemu o čemu niste smeli?" „Jesam.“ „O čemu?“ „Ne mogu da kažem." „Ne mogu da kažem." Ponovo oponašanje, okrutno i neobično verodostojno. „O nečemu lošem, je li?“ „Jeste... ako baš hoćeš da znaš." „Koliko lošem?“ Na licu joj je bila usredsređenost: za promenu je postavila pravo pitanje. Potreban joj je dokaz zlobe, pogrešivosti makar. Kako i ne bi bio? Potrebna su joj poređenja i upoređivanja, ako ikad misli da nađe svoje mesto u ravnoteži stvari. „O ubijanju nekoga?“, upitala je Melani. „Da. „Jeste li ikad ikog ubili?" „Kakvo pitanje! Bila bih u hapsu.“ „Jeste li ikad bili u hapsu?" „Jesam.“ Odgovor je iznenadio Anu. „Bila sam.“ „Zbog krađe?" „Ne. Ne zbog toga.“ „Ne biste ni morali da kradete, zar ne? Imate sve.“ „To ti misliš.“ „Imate kuću“, rekla je Melani. „Da, istina."

„Ja nemam kuću. Bila sam u domovima.“ Izraz Aninog lica je smekšao. „Da... ne bi trebalo tako da ih zovu, zar ne? Domovi. Čuj, Melani, tvoji mama i tata... koliko ih već dugo nisi videla?“ Na to pitanje, sjaj u Melaninim očima je zgasnuo; no iza njenog zaključanog i zabravljenog izraza lica, Ana je naslutila sitnu kretnju uma, osvit opasne želje za saradnjom: videla je kako se um kreće, nejasno, oko meseci i godina. Možda pokušava da prihvati tuđu hronologiju, datume sudskih presuda i izveštaja socijalnih službi. „Zaboravila sam ih“, rekla je. „Nisi. Ne možeš ih zaboraviti." „Jesam. Mogu.“ „Dobro. Nego... šta je sa onim našim izlaskom i kupovinom u koju idemo?" Osmehnula se sa stručnim veseljem. Od Ralfa je naučila da tako govori: da pretpostavi pristanak na svaki predlog, da uvek govori potvrdno, da nikad ne uzima u obzir mogućnost da će odgovor biti odričan. „Je li? Mi? Idemo u kupovinu?" Melanine oči su bile kao dva siva klikera; njihala se napred-nazad, kao da će Ana na silu pokušati da je izvede na vazduh. „Da. Što da ne?“ „Sviđa mi se ovde." „Je li? I to je nešto." Melani je videla da je izgubila prednost. „I ova odeća, sviđa mi se ova odeća, ne želim nikakvu drugu.“ „Sigurna sam da znaš da je to potpuno nerazumno", rekla je Ana. „Očigledno si pametna devojčica." Ralfov ton je bio manje očigledan; bilo joj je hladno i ponestajalo joj je strpljenja. „Savršeno dobro znaš da ostatak života ne možeš provesti u majici koja pripada detetu dve ili tri godine mlađem od tebe, pa je samo pitanje kada ćeš nabaviti novu odeću a ne hoćeš li?“ Gledale su se u oči. Ana je računala da će je Melani možda udariti: to ne bi bilo nečuveno, za jednu gošću. Promislila je taj izgled: blede žilave ruke ispod uskih rukava, ruke prošarane ožiljcima i izgrizene šake, na srednjem prstu desne ruke jeftin prsten u obliku srca. Znala je da treba malo da se povuče, da se skloni van Melaninog dohvata. Devojčica je držala ruke spuštene uz slabine i Ana - koja je videla muškarce kako se tuku - pretpostavila je da će Melani naglo podići pesnicu, ispružiti ruku, kako bi joj dokačila vrh brade. Ali neću se povući, pomislila je. Neću popustiti. Melani

je prošaputala: „Recite mi šta ste pomislili." „Kako to misliš, šta sam pomislila?" „Ranije. Kad ste razmišljali o ubijanju nekoga." „Šta ćeš uraditi ako ti kažem?" „Poći ću s vama. Uzeću odeću." „Ne, prekršićeš obećanje." „Neću. Poći ću. Ali recite mi.“ „Dobro." Gledale su se u oči. Ana je mislila: Reći ću ti nešto što ne znaš. „Nekad sam imala još jedno dete“, rekla je. „Dečaka. Bebu. Odneli su ga iz moje kuće i ubili.“ Devojčica je klimnula glavom. Pogled joj je skliznuo naniže. Ostao je na podu: na gomili zgužvane posteljine. „To je bilo surovo", prošaputala je. I upravo to - sušto siromaštvo njenog odgovora, smešno siromaštvo njenog rečnika - nagnalo je Anu da ponovo progovori. „Surovo. Da. Izuzetno surovo. Pitala si me o čemu sam razmišljala - reći ću ti, Melani, što da ne. Razmišljala sam o čoveku koji je to uradio. O tome kako bih ga ubila kad bih ga se dočepala." Melani ju je gledala. „A kako biste?" „Ne znam. Razmišljam o tome, ali ne mogu da izaberem. Vidiš, postoji mnogo načina." Devojčica je ponovo spustila glavu i Ana je prvi put u njoj videla krhko, živo biće; polurazoreno, ozleđeno, ali ipak lepo i nežno kao kakav cvet. Koža joj je bila bela i lepa, a kosa je bez sumnje imala jedinstvenu boju, i samo su delovi njenog tela bili isečeni i obeleženi. Moguće je dopreti do nje, pomislila je: moguće, malo. Međutim, nije trebalo da kažem ono što sam rekla, trebalo je da smislim neku laž; trebalo je da pokušam da doprem do nje, ali ne na taj način. Primakla se vratima. „Obećala si“, rekla je. Držala je vrata otvorena. „Hajdemo sad, Melani, pogodila si se i dobila si više nego što si tražila. Obećala si da ćeš krenuti i kupiti odeću." Melani je klimnula glavom. Na njenom licu ponovo nije bilo izraza: nikakve reakcije na ono što joj je Ana rekla. Pretpostaviće da je to san, mislila je Ana; živi od trenutka do trenutka, možda, sećanje joj se stalno briše. Iza nje, glomazne čizme sišle su niz stepenice. Na jarkom suncu koje je sijalo kroz kuhinjski prozor, posmatrala je devojčicino pegavo, plavičasto

lice, pa podigla ruku da joj dodirne bradu. „Zar ne spavaš, Melani?" „Ne. Kašalj me stalno budi." „Drži se podalje od lepka pa će kašljanje prestati", rekla je bodro Ana. Ana je utonula u tišinu dok je vozila; Melani je ionako ćutala. Kad su stigli u Kromer, podigla je noge u glomaznim crnim čizmama pa obgrlila kolena i sklopila šake, sklupčavši se u čvor na zadnjem sedištu. Nije htela da vidi sunce na hladnom Severnom moru, niti da čuje muziku iz kombija koji su prodavali sladoled ni kreštanje galebova. Kit je videla tela tih ptica kako plutaju i klize po vodi, u odrazu na visokim prozorima starih obalskih hotela: preletala su tornjeve, badže i zabate kuća od crvene cigle, kružili su nad kopnom, da se obruše ka tlu i krešte među borovima. Galebovi ostavljaju utisak koji se zadržava u oku i u uhu, a zvuk talasa podseća na otežano disanje; izletnici gaze po mamutskim kostima, a u restoranima s plastičnim stolovima prži se list. Melani je čvrsto sklopila oči; nije imala nameru da izađe iz auta. Činilo se da je Ani ponestalo snage da je nagovara. „Znaš da ti treba odeća", rekla je malaksalo. „Imam odeću", rekla je Melani. „Rekla sam vam.“ Kit je rekla: „Imaš to u čemu si, a deo toga je ukraden. Hajde, glupa kučko! To što nosiš mora da se opere, radi nas ako ne radi tebe.“ „Zašto?“ „Zato što ćemo te", rekla je blago Kit, „zasmrdiš li još samo malo više, oterati u šupu za bicikle da tamo živiš." To je začudo uticalo na Melani. Raširila je telo kao ukrućenu pesnicu pa trapavo izašla iz auta. Kit, koja ju je prethodno upozorila na morske vetrove, ponela je svoju rezervnu jaknu. Pokušala je da njome ogrne devojčicu oko ramena. „Sklanjaj ruke sa mene, svinjo ubilačka", dreknula je Melani. „Ma je li“, rekla je Kit. „Pokazaću ja tebi ko je svinja ubilačka, dušice, samo li nastaviš da me iskušavaš. Veća sam od tebe i odalamiću te po glavi tako da ćeš me dobro upamtiti." Ana je zadrhtala. Moć je predala kćeri, izgubila je vlast nad situacijom; strahovala je zbog onog što je rekla Melani, od lakoće s kojom bi to moglo izleteti iz tih bledih nerazgovetnih usta. Kit je uhvatila Melani za ruku. Kako bi moćna tamničarka bila, pomislila

je Ana; veoma snažna i veoma sigurna, s tom šakom zarivenom u nežno žensko meso iznad lakta. Osetila je kao da će masnice ponovo izbiti, na njenoj koži. Upitala se: Imam nešto što moram da oprostim Kit. Jesam li joj oprostila što živi? Zaputile su se u grad. Kit je oslobodila svoju zatočenicu pa krenula krupnim koracima sa staloženim osmehom na usnama. Melani je koračala pogrbljeno i oklembešeno, namrgođena i ljutita, a vetar joj je šibao ručice tanke kao prut. Ana je pošla da uzme jaknu, za slučaj da se Melani predomisli; no Kit je, skoro neprimetno, odmahnula glavom, pa je Ana ostavila jaknu na prednjem sedištu automobila. Sat vremena kasnije uspele su, donekle, da opreme Melani. Zbog njene drskosti morale su da se izvinjavaju ljudima u prodavnicama i dobile su sažaljive osmehe. „Misle da je moja retardirana mlađa sestra", rekla je Kit. Melani je ako ništa drugo htela da nosi svoje kese. Smrklo se i vetar je doneo kišicu; dok su izletnici modreli i trljali šake, meštanke su išle u susret vihoru u perjanim jaknama i vunenim šalovima. Ana je podigla kragnu uz vrat i pogledala u Melanine bele ruke. Norfok zna da nauči čoveka da razmišlja unapred, za razliku od Londona. „Vidi!“ Kit joj je stavila ruku na rame. „Mama, pogledaj ovu mašinu za veš!“ Zaustavila ju je ispred izloga prodavnice električnih uređaja. „Šesnaest programa! Zamisli samo!" Ana je rekla: „Da... ali znaš... budući da je mašina s dva bubnja i dalje u dobrom stanju..." „U dobrom stanju?" Kit je bila besna. Pogledala je preko ramena da upita Melani – njihov odnos je procvetao u poslednjih pola sata - je li ikad čula za veš-mašinu s dva bubnja, gde izvlačiš mokre košulje mašicama i gumenim rukavicama iz... - ali Melani nije bilo. Kit se okrenula. Njena duga kosa zalepršala je na vetru. „Trči“, rekla je. „Prošlo je trideset sekundi otkako sam je videla, i koliko je daleko mogla da odmakne?" Pogledale su levo pa desno niz ulicu. Nikakvog traga, nikakvog znaka. „U prodavnicu", rekla je Kit. „Brzo.“ Promolile su glave u susedne prodavnice, brbljajuči žurna pitanja, izvinjenja: „Jeste li videli devojčicu, kratka crvenkasta kosa, farmerke, ružičasta majica kratkih rukava?" Ljudi u redu su okrenuli glave: šta, to je vaša ćerka, je li, koliko ima godina? Žena iza pulta je stajala s rukom

zaustavljenom u vazduhu, spremnom da ubaci norfoški biskvit u papirnu vrećicu. Bezizražajna lica. „Žao nam je, drage", rekla je žena. „Gubimo vreme. Kud bi otišla?" „Bilo kud“, rekla je Kit. „Ne poznaje Kromer, tako da bi otišla bilo kud.“ Zgledale su se. „Ne želim da zvučim kao u nekom glupom filmu", rekla je Kit, „ali šta kažeš na to da ti pođeš onuda, a ja ću ovuda? I ako je vidiš, zgrabi je, ne oklevaj, samo je uhvati, važi?“ „Gde ćemo se naći?“ „Ovde“, rekla je Kit. „Pored veš-mašine. Idi jedno deset minuta, pa počni da se vraćaš. Vidimo se za petnaest-dvadeset minuta. Ako je dotad ne nađemo, možemo slobodno da odustanemo, jer će to značiti da je verovatno ušla u autobus i otputovala nekud. Ima li novca kod sebe?“ „Ima pet funti“, rekla je Ana. „Hm, da, pet funti." Kit je pojurila niz ulicu, okrećući glavu levo-desno. Ana ju je gledala jedan časak pa nespretno požurila u suprotnom smeru, nesigurna na visokim potpeticama po kaldrmi. Nije znala da će do toga doći, inače bi se prikladno obula. Nekoliko minuta i njenim pokušajima došao je kraj. Naslonila se uza zid. Ne mogu da trčim, pomislila je, nikad nisam mogla. Ipak, jurila je koliko joj je srce dozvolilo, rebra su joj se nadimala i bolelo ju je u prsima, a glavu je okretala levo-desno ne bi li spazila Melaninu narandžastu kosu. Ako pokuša da ustopira prevoz iz grada, sigurno joj niko neće stati, mislila je. Previše je čudna, izgleda poremećeno. Osim ako se, možda, ne sažale na nju. Jer ljudi znaju da se sažale, naravno. Rade najneverovatnije stvari; zatvorenici pobegnu i ljudi ih povezu, i svaki begunac nekako dođe do novca i skloništa. Petnaest minuta kasnije bila je ponovo s Kit ispred prodavnice vešmašina, izmučena i gotovo modrih usana. Kit je spustila šake na majčina ramena, pa ju je uhvatila ispod lakata da je pridrži. „Jesi li dobro? Nisam rekla da se ubiješ." „Dobro sam, dobro", rekla je Ana. Odmakla se od Kit pa se uhvatila za dijafragmu, a mršavu šaku je zaštitnički sklopila oko zglavka druge ruke. „Utekla nam je. Pitala sam ljude u redovima za autobuse, melodramatično. Treba li da odemo u policiju?" „Ne. Nije uradila ništa loše."

„Ali može da uradi. Ili može nešto da joj se desi." Ana se uspravila. Povratila je dah. „Niko nije u obavezi da provodi raspust s nama", brecnula se. „Nije, ali..." „Kit, ako umešamo policiju, gotovo je sigurno da ćemo je uvaliti u neku nevolju. A šta bi tvoj otac rekao? Nikad nam više ne bi verovao. Treba da joj damo... ne znam... treba samo da stojimo ovde petnaestak minuta. Možda će se vratiti." „Neće znati da se vrati ovamo." Kit je protrljala šake da ih ugreje. „Dobro, ali trebalo bi nekog da obavestimo... Pretpostavljam da nemaš tatin broj u Noriču?" „Nemam." „Možemo da pozovemo Informacije. Da mu kažemo da dođe kući. Čuj, ostani ti ovde. Eno tamo telefonske govornice - Crveni krst, je li? Kako se zove taj s kim treba da se sastane?" „Ne znam." „Nema veze. Reći ću im da ga vrate i pošalju kući." „Nemoj, Kit." Ana je povukla kćer za ruku. Pomislila je: Ako Kit pozove Pet Epljard i upita za njega, to će biti drugi put da ga tražimo u jednom danu, tako da će Pet znati da nešto nije u redu, postavljaće pitanja, počeće da trača... „Kit, on nije u Noriču." „Gde je onda?" „Ne znam." „Ali rekao je da ide u Norič! Jutros!" Kit je sklonila kosu sa lica pa raširila ruke, razjarena. „Robin je rekao: donesi mi Vizden kriket mantli, a on je rekao: važi, ali ako ga ne nađe, hoće li išta drugo poslužiti, a Robin je rekao ne. Rebeka je rekla: donesi mi nešto. Pitao je: šta? Ona je rekla: iznenađenje. Tata je rekao: dobro. Robin je rekao: razmaženo derište." Ana se nežno oslobodila ćerkinog stiska pa naslonila na izlog prodavnice veš-mašina. Pokrila je usta rukom i ispustila tih ogorčen krik; smeh? Kit je pokušala da joj skloni ruku sa usta, da je stisne i odmakne, kao da je njena majka beba koja je pojela nešto što ne sme: zemlju, prljavštinu ili kamen. Trajao je i trajao, taj zvukić: nadimanje uskih rebara, izdisaj nalik jauku, dah uvučen u pluća kao da je vazduh otrovan. Anina rebra su se podigla u uspaničen luk i na trenutak je bila skamenjena, paralizovana,

sklopljenih očiju. Zatim je ispustila dah - uz više od glasnog uzdaha, uz prigušeni vrisak izvučen iz stomaka. Uvukla je vazduh, hladni slani norfoški vazduh. „Znala sam da ću izgubiti sve“, rekla je. „Znala sam da ću izgubiti sve, jednog od ovih dana." Kasno po podne neko je došao na vrata. Ana je pustila Kit da ih otvori. Ana je primetila da je Kit zamenila farmerke elegantnom suknjom i svezala kosu na zatiljku, kao da je očekivala iznenadni prelaz u poslove odraslih. Ana je sela u Ralfovu radnu sobu, na staru drvenu stolicu na okretanje koju je koristio za svojim radnim stolom. Došla je iz Emine ordinacije, ta stolica: dala ju je njemu kad je stolica postala suviše neugledna za oči pacijenata. U veselijim trenucima su se šalili da je nemoguće sesti na tu stolicu a ne osetiti snažnu želju da se zavrtite i kažete: „To mi zvuči kao vrlo gadan kašalj." Međutim, ovo nisu bili veseli trenuci. Ana je bila iscrpljena nastojanjem mašte koja se vrtela ukrug. Ne mogu da uobličim nijednu razumnu ideju o Ralfu, pomislila je, i boli me glava; Kit mi nikad više neće verovati, nikad više neće verovati da neću izgubiti samokontrolu i zavrištati na ulici. A ona devojčica je pobegla, Melani, i nekako ću ja biti odgovorna za to; vrištanje me neće izbaviti iz toga. Svaki put kad bi udahnula, stolica bi se zanjihala pod njom, polako. Svaka kretnja je izazivala njeno jednolično, tužno, poznato vajkanje. Ušla je Kit, a za njom su ušla dva policajca. Izgledala je ozbiljno, bledo, vrlo pristojno. „Našli su Melani. Stigla je čak do Noriča. U bolnici je, bojim se.“ Ana je ustala. „Šta se dogodilo?" „Gospođa Eldred?", rekao je jedan policajac. „Da. Šta joj se dogodilo?" „Dala nam je vaše ime“, rekao je policajac. „Tačnije, ime gospodina Eldreda." „O, za boga miloga", rekla je Ana. „Odgovorite mi na pitanje." „Uzela je nešto, moguće je da je nešto progutala, tako nam je rečeno. Znate li šta bi to moglo da bude?“ „Rekla sam mu“, kazala je Kit. „Već sam objasnila kako je pobegla." Okrenula se prema policajcu. „Tad je bila dobro. Rekla sam vam.“ „Kako je ona?“

„Ugodno joj je.“ „Ugodno?" Ana je piljila u tog čoveka. „Kako može da joj bude ugodno?" Drugi policajac je progovorio. „U bolnici neće da nas puste da razgovaramo s njom. Pospana je, razumete." „Je li u opasnosti?" „Nije naše da to govorimo." „Shvatamo", rekao je prvi policajac, „da je gospodin Eldred in loco parentis." Ana je klimnula glavom. Drugi policajac je rekao: „Gospodin Eldred se još nije vratio kući sa posla?" „On ne radi. To jeste, ne ide na posao." Čovek je izgledao zbunjeno. „Invalid je?“, predložio je jedan. „Moj muž je službenik u dobrotvornoj ustanovi. Radi od kuće.“ „Zato je Melani kod nas“, rekla je Kit. „Probala sam da objasnim." „Da li bi bilo u redu da malo razgledamo, gospođo Eldred? Po vašoj kući?“ „Ne, bojim se da to ne mogu da dozvolim." „Hoće da pogledaju u Melaninoj sobi“, rekla je Kit. „U slučaju da je tamo nešto što je možda uzela, bočica pilula ili tako nešto." „Da“, rekla je Ana. „Znam šta hoće da urade.“ „Sigurna sam da je u redu“, rekla je nelagodno Kit policajcima. Već se ponaša prema meni kao da sam umobolna, pomislila je Ana, kao da nisam u stanju da govorim u svoje ime. Moram to da očekujem, pretpostavljam. „Idite i donesite propisne naloge", rekla je. „Papire. Onda se vratite. I onda ćete moći da pretresate." Atmosfera se namah promenila; policajci su se promenili, njihova prirodna glupost i sklonost smetanju ustupile su mesto podrugljivom neprijateljstvu. „Zašto hoćete da nam otežate?", upitao je prvi. „Neću ja ništa da otežam. Samo hoću da se sve radi kako treba." „Ako devojčica umre“, rekao je drugi, „vi ćete biti krivi." „Mislila sam da je ta mogućnost isključena. Mislila sam da joj je ugodno." „Mama...“, rekla je Kit. Na njenom licu zaprepaštenost; misli da sam nova žena, pomislila je Ana. „Mama, gle. To je samo da bismo pomogli Melani."

„Postoji princip", rekla je Ana kćeri. „Postoji ispravan način. Kad jednom odstupiš od njega, ostaneš nezaštićen." „Ovo nije Južna Afrika", rekla je Kit. „Nije još“, brecnula se Ana. Kit je ćutala. Policajac je rekao: „Onda, gospođo, možda bi bilo bolje da porazgovaramo s vašim suprugom. Kad ga očekujete?" „Ne postoji neko određeno vreme." „Zar nema redovno radno vreme?" „Nipošto." Kit je rekla: „Obično znamo gde možemo da ga nađemo, ali izgleda da je danas došlo do neke zabune u njegovom rokovniku." „A je li?“ „Zato ne znamo kako da dođemo do njega, razumete." „Šteta“, rekao je drugi čovek. „Moraćemo da javimo da ne možemo da ga nađemo." „Mogu ja da pođem u bolnicu", rekla je Ana. „Da, gospođo, ali vi niste in loco parentis, zar ne? Eto, sad imamo problem." Svaka njihova reč, mislila je Ana, ima neko drugo značenje. To je poseban dijalekt, nabijen optužbom. Jedan policajac je gledao preko svog ramena. Činilo se da zuri u zid. Okrenula se da vidi u šta to gleda. „Ona tamo slika", rekao je policajac. „Ona fotografija. Nije li ono gospodin Eldred?" „Jeste.“ Podigla je fotografiju, zaštitnički, uplašeno; Ralf na verandi u Flauer stritu. „Ako pomišljate na to da istaknete obaveštenja s njegovim likom i napišete da se traži, bojim se da vam ova fotografija neće mnogo pomoći. Stara je dvadeset godina, ova slika... i više.“ „Je li? Toliko? Sličnost nije mala, nije uopšte." Okrenuo se prema svom kolegi. „Put za Brankaster? Niz puteljak? Ona pijačarka?" Ponovo se okrenuo ka Ani. „Nekoliko puta smo imali posla s gospodinom Eldredom. Viđali smo ga kako dolazi na jednu farmu i odlazi sa nje, kad skrenete posle one krivine pre nego što stignete u Bernam Dipdejl. Ne bi me iznenadilo da ga tamo nađemo, gospojo." Svaki put kad je rekao to „gospojo“, činilo joj se kao da ju je šutnuo ili udario pesnicom. Namerno je to radio; pažljivo joj je posmatrao lice,