Promena podneblja - Hilari Mantel

je sve vreme lutao po krpari, polici za knjige i radnom stolu, leteo je po zidu i treperio nad mračnim prozorom na koji još nisu bili navučeni zastori. Međutim, nije se bojala; i Ralf ju je shvatio. Verovao je da se dobrovoljno prijavila da obavi taj prljavi posao; ona i njen muž, njegov otac, zajedno su to isplanirali tako da u kući ne bude više vike, da ne bude više scena, da ostane samo njegov sigurni nemi poraz. „Možda bi Ema volela da bude medicinska sestra", rekla je majka. „Otac će joj to možda dozvoliti, ali kažem samo možda. Njegovo raspoloženje umnogome zavisi od tebe.“ Ralf je rekao: „Ti si zla žena.“ Nije znao da je ona tad bila bolesna, i da će za nekoliko meseci provesti svoje prve dane u bolnici, a provešće ih još mnogo. Uprkos bolesti, poživeće dugo. Ralf nikad nije bio siguran da joj je u potpunosti oprostio. A trudio se. * Posle Ralfove kapitulacije, otac je odmah počeo da se vraća na staro. „Samo hobi, Ralfi“, rekao je. „Neka ti to bude hobi, a ne ono što ćeš raditi u očima sveta. Ne tvoj životni poziv.“ „Ne želim posao", rekao je ocu. „Hoću vlastiti život. Neću da imam nikakve veze sa svim tim.“ „Dobro, dobro“, rekao je Metju staloženo. „Prodaću ga - kad dođe pravi čas.“ Onda se namrštio, kao da ga je Ralf pogrešno razumeo. „Za tebe će biti novca, Ralfe. I biće novca za tvoju decu. Staviću ga u zalog. Sve ću to urediti. Nećeš biti siromašan." „Prerano je govoriti o tome“, rekao je Ralf. „O, oženićeš se i imaćeš decu uskoro, za koju godinu... možeš da budeš učitelj, Ralfi. Možeš da odeš u Afriku, kao tvoj stric. Potrebni su im ljudi kao što si ti. Nikad ne bih pokušao da te sputam. Nikad te ne bih osudio na dosadan život." Zastao je pa dodao: „Ipak se nadam da ćeš se jednoga dana vratiti kući u Norfok." Mesecima posle toga Ralf kao da se uopšte nije smejao; tako je mislila Ema. Hodao je pogrbljen, kao da je na plećima nosio razočarenje poput tesnog starog kaputa. „Zašto si ustuknuo pred njima?", upitala je. „Zašto se nisi držao svojih principa, zašto se nisi odlučno borio za život kakav si

zamislio?" Nije hteo da razgovara s njom; povremeno bi samo rekao da nije sve onako kako izgleda, da je shvatio da ljudi imaju u sebi skrivene dubine. Ema nije znala kako su ga porazili. On se potrudio da joj ne kaže. Morao je da odsluži državnu službu; ona mu neće prošiti horizonte. Proveo ju je za radnim stolom, uposlen jednostavnim kancelarijskim poslovima; ili u prevozu u kamionima i vozovima. Počeo je da prepoznaje svoju narav, kroz odraz svojih reči i dela u reakcijama drugih ljudi. Video je pouzdanog, učtivog, uvek razumnog mladića, koji je rešavao probleme glupima i bojažljivima, koji nije gubio strpljenje i nije nipodaštavao druge niti im se rugao; koji nikad nije pokušavao da iskoristi svoje nadređene i nije imao ni ambiciju ni predstavu o tome kako da olakša sebi život. Je li stvarno bio takav? Nije znao. Nije bio preterano nesrećan. Činilo mu se da su dosada, neugodnosti i poniženja rutine, te izgnanstvo od kuće i jalovost njegovih svakodnevnih aktivnosti, bili dovoljno jednostavni da se istrpe. Ono što nije mogao da istrpi bile su misli njegovog srca, i česti snovi koje je imao, u kojima je ubijao oca. Ili tačnije, snovi u kojima je smišljao ubistvo; ili u kojima su ga hapsili i sudili mu posle izvršenja ubistva. Sam krvavi čin uvek je bio van pozornice. Kad je imao dvadeset godina, ti snovi su bili toliko uporni da mu je sećanje na njih remetilo i kvarilo život na javi. Po danu je, kako je mislio, gajio blago neprijateljstvo prema Metjuu. Njihova svađa nije uticala na Ralfova uverenja, uticala je samo na tok njegove karijere; a jednog će dana Metju umreti, ili poseniliti, ili priznati da je pogrešio, i Ralf će moći da se ostvari u željenoj karijeri. Na kraju će ipak pobediti, mislio je. Zato su ga ti snovi, te unutrašnje pobune, zbunjivale. Bio je prisiljen da prizna da nema vlast nad velikim delom sopstvenog života. Na jednom odsustvu je, umesto da ode kući u Norič, otišao u London s jednim prijateljem. Odseli su u kući njegove sestre, Ralf je spavao na sofi. Po danu je išao u obilazak grada; nikad pre toga nije bio u Londonu. Jednog dana je izgubio nevinost s prostitutkom, u sobi nadomak jednog od glavnih železničkih terminala. Posle nije čak mogao da se seti ni koja je to stanica bila, niti imena ulice, tako da kasnije u životu nije bio siguran je li ikad hodao njom; i iako mu je žena rekla da se zove Nora, nije imao razloga da joj

veruje. Posle nije osećao krivicu; to je bilo nešto kroz šta je trebalo da prođe. Nije se osramotio; dovoljno je o tome reći samo to. Na sledećem odsustvu upoznali su ga sa Anom Martin, jedinicom onog veoma razboritog vlasnika prodavnice iz Derehama. Tri godine kasnije Ralf je predavao u Londonu, u Ist Endu. Džejms se vratio kući i bio je upravnik nekadašnjeg konačišta a sad prihvatilišta Sveti Volstan. Ralf je većinu vikenda provodio tamo. Spavao je na poljskom krevetu u direktorovoj kancelariji i noću su ga budili povici novopridošlih koji su lupali na vrata da ih pusti unutra, ili su ga budili da se pobrine za štićenike koji su se razboleli ili se prvo neočekivano snabdeli alkoholom, a zatim razbijenim bocama, noževima, žaračima i gvozdenim šipkama. Sudio je u sporovima oko vlasništva nad opušcima, kvrgavim dušecima i prljavom ćebadi, i upoznao se sa običajima, ritualima i zastarelim uverenjima socijalnih radnika i policajaca. Nedeljom uveče bi pokupio posteljinu koja se koristila te nedelje pa je popisao za pranje, brojeći čaršave uprljane povraćkom i spermom, izmetom i krvlju. Sredom uveče svratio bi na sat vremena da ponovo prebroji pristiglu posteljinu. Čaršavi bi bili ušiveni i zakrpljeni, ali besprekorno čisti. Mirisali su na prese za peglanje veša; bili su kruti i potpuno beli. Kako im to uspeva, pitao se; kako postižu da čaršavi budu tako besprekorno beli? Verio se sa Anom. Planirali su da se venčaju kad ona završi učiteljsku školu i da odu pravo u Dar es Salam, gde je jedan Džejmsov drag prijatelj bio direktor škole i gde su ih čekale prijatna kuća i dva nastavnička mesta u bogosloviji, gde bi predavali engleski budućim sveštenicima. Ponekad je na londonskim trotoarima Ralf pokušavao da zamisli sebe premeštenog na to tuđe mesto, u toplinu i boju tog drugog života. Razmenjivala su se pisma, kovali planovi. Ana je sve to mirno prihvatala. Planirala je venčanje, mirno venčanje. Mirna devojka u svakom pogledu; nosila je sivo, tamno-sivo, teget, jednostavnu odeću jasnih linija. Ralf je mislio da ona time pokazuje da je drugačija, da namerno želi da izgleda tako zatvoreno, gotovo kao opatica. Nisu razgovarali o svojim verskim ubeđenjima; neke stvari su se podrazumevale, bile su jasne same po sebi. Bez oklevanja je prihvatila planove za odlazak u Afriku. „Zapravo nije rekla baš mnogo o tome“, kazao

je Ralf Džejmsu. Džejms je rekao: „Dobro je. Pretpostavljam da je oduševljena." Rekao je da je na takvim podnebljima nepoželjna osoba koja će raširenih ruku pojuriti da prigrli romantična životna lišavanja. Anino razborito prihvatanje bolji je temelj za njihovu budućnost nego neprestano čavrljanje o tome šta ih to možda u budućnost čeka. Kasnije će Ralf misliti: kad smo se venčali, bio je to nasumičan potez: uopšte se nismo poznavali. No možda kad si tako mlad ne možeš čak ni da pojmiš šta sve imaš da saznaš o drugom čoveku. A što se tiče one skromne odeće - kad je video malo više sveta i više se navikao da gleda u žene, shvatio je da je Anin stil nameran, dovitljiv i da je delo potisnutog umetničkog dara. U to vreme je sama sebi krojila i šila haljine; u Norfoku nije mogla da kupi sebi ono što je želela, a sa svojim skromnim novčanim sredstvima nije se usuđivala da uđe u londonske prodavnice. Novac koji je imala trošila je na platno, dugmad i ukrase; krojila, je, peglala i šila, besomučno pažljiva, besprekorno uredna. I tako su Anine stvari bile jedinstvene među ljudima koje je poznavao - nisu bile odeća za opatice, već šik. * „Frojd je rekao", rekla mu je Ema, „da je religija univerzalna opsesivna neuroza." Pogledala ga je preko naočara. „Nego, reci mi... šta se dogodilo s dinosaurima, Ralfe?" „Promenilo im se stanište", rekao je. „Usled promene podneblja." Vragolasto se osmehnula. Video je da nije očekivala odgovor. „Nevolja naših roditelja", rekla je, „jeste u tome što se njihovo stanište ne menja. Jedva da se razlikuje od jednog kraja okruga do sledećeg. Samo im daj crkvenu klupu, i kod kuće su.“ Ema je dobila šta je htela. Upisala je medicinu i sad je došla kući na Ralfovo venčanje; sedela je s knjigom otvorenom na krilu, nogu podignutih na onu staru sofu koju je dobro izmlatila 1939. godine. Ugojila se; od bolničke hrane, govorila je - sve sami valjušci, peciva, loj, i u to se ona pretvara - u valjuške, peciva, loj. Uprkos tome je imala udvarača, pametnog lokalnog mladića koji se zvao Feliks i nije pripadao njihovoj družini proučavalaca

Biblije. Postupala je prema njemu tako što ga je uglavnom ignorisala i nije uvek odgovarala na njegova pisma. Energično je gunđala o kupovini nove haljine za venčanje, iako ju je otac već platio; platila bi je lično, govorila je, kad bi Metju otišao i izabrao je, pročavrljao s prodavačicama i našao odgovarajući šešir. Ema se opirala frizerskim uslugama. Buduća nevesta Ana ponudila se da se postara za njenu frizuru i ukovrdža joj kosu. Kad je to čula, Ema je opsovala, tako žestoko da je iznenadila samu sebe. „Nego, Ralfe", rekla je Ema, „vesti od Frojda nisu sve loše. ’Odani vernici’- to ste Ana i ti - ’u velikom stepenu su zaštićeni od rizika od izvesnih neurotičnih oboljenja: njihovo prihvatanje univerzalne neuroze pošteđuje ih zadatka stvaranja lične neuroze.’ Drugim rečima, jedna vrsta ludila dovoljna je za svakog." „Misliš da je to ludilo?", upitao je Ralf. „Ludilo i ništa drugo?" „Ne verujem da u tome ima ikakve istine, Ralfe. Mislim da je vera nešto što ljudi poštuju samo da bi dali životu nekakav smisao." Govorila je prilično blago, mislio je kasnije Ralf. „A zar život nema smisao?" Ema se uzdržala od iznošenja zaključka. Otac ga je te večeri odveo u stranu. „Hoću da porazgovaramo o pripremama", rekao je. „Sve je pod kontrolom. Sve je već sređeno. Ne moraš da se opterećuješ." „Ne mislim na pripreme za venčanje. Zašto bih se opterećivao ženskim poslovima?" Otac je izvukao fioku iz svog radnog stola, izvadio neke papire i pregledao ih dok je govorio. Članovi te porodice nisu se više gledali u oči. „Mislim na pripreme za budućnost. Prihvatio sam savet i prodaću presu. Imam dobru ponudu od izdavača edukativnih knjiga." Kako nije uspeo da nađe ništa zanimljivo na papirima, okrenuo ih je i zagledao se u njihovu poleđinu. „Edukacija, znaš... u njoj je budućnost." „Nadam se da jeste“, rekao je Ralf. Bio je zbunjen. Nije bio u stanju da iznese nikakav stav. „Pa, ako tvoj računovođa...", zaustio je. Metju ga je prekinuo. „Da, da, da. Nego, nameravam da uložim odredenu sumu, da se plati deonica za Udruženje Volstan." Uspeo je da izostavi sveti, primeti Ralf. „Nameravam da uložim manju svotu u porodični fond za tebe i

Anu i vašu decu. Kad se vratite iz misije, bićeš član odbora Udruženja Volstan, kojem će za pet godina biti potreban upravnik s punim radnim vremenom. Ako budeš pravi čovek za taj posao, moći ćeš da zauzmeš to mesto.“ „Možda će biti drugih kandidata", rekao je Ralf. Jedino to je mogao - da iznosi sitne prigovore. Nije mogao da zamisli sebe za pet godina. Nije mogao da zamisli kakav će tad biti, niti da zamisli tu svoju decu koju će navodno imati. Možda ću umreti u Africi, pomislio je. Postoje tropske bolesti i svakojaki čudni nepredviđeni događaji. „Dobro, možda i hoće", rekao je otac. „Ali nije mi jasno ko bi oni mogli da budu. Tvom stricu Džejmsu tad će biti potreban odmor, a deca mojih kolega iz odbora već su izabrala svoj životni put “ „Mislim da je prerano da planiramo tako daleku budućnost", rekao je Ralf. „O“, Metju će, „mislio sam da za tebe milenijumi ne predstavljaju ništa. Veruj mi, planirati pet ili deset godina unapred stvarno nije ništa. Svi poslovni ljudi to rade. Radimo to kad ulažemo novac - mada ti o tome ne znaš ništa." „Da, valjda." „Moj cilj, moj plan - a tu mogu da kažem da se i ostali članovi odbora slažu sa mnom - jeste da uprava Udruženja zauvek ostane u Norfoku, bez obzira na to koliko će se njegova interesovanja proširiti. Osnovan je od lokalnog novca i moramo da ostanemo stabilni. Zato ćeš želeti da se skrasiš ovde u Noriču, ili negde drugde u okrugu ako ti se tako više dopada. Kad se vratiš, kupiću ti kuću, jer u Africi nećeš ništa zaraditi. To se podrazumeva." Ako je tako, mislio je Ralf, zašto to govoriš? Rekao je: „Imaš li neku određenu kuću na umu?“ Međutim, nije imao snagu volje da zvuči pakosno. „Hoću da Udruženje koristi mojim zemljacima", rekao je Metju, „ne samo Džejmsovoj zbirci pijanaca i neradnika. Nemoj pogrešno da me shvatiš - ja cenim Džejmsov rad...“ „Jasno, shvatam te“, rekao je Ralf. „Nema potrebe da sa mnom razgovaraš kao da se obraćaš Okružnom veću." Mislio je: odsada će kontrola biti u mojim rukama, upravljaću vlastitim životom, onako kako budem hteo. Idem u Afriku jer ja tako želim, jer Ana tako želi. Kad se vratim, biću svoj čovek. Nije se osećao poniženo kad je otac ispisao ček kao svadbeni dar i stavio

mu ga u ruku. Plaćanje je prikladno i očekivano, mislio je, to je danak koju prošlost daruje budućnosti. Četiri dana pre venčanja Džejms je pozvao iz Londona da kaže da je iskrsao problem i pita može li Ralf ikako da sedne na voz i smesta dođe. On mora da se pojavi na sudu kao svedok, jedan njegov štićenik je napao policajca; njegov pomoćnik je izgleda doživeo nervni slom i nema nikog osim Ralfa kome bi poverio da na jedan dan nadgleda prihvatilište. „Šta ćeš raditi kad odem u Dar?“, upitao je Ralf. „To je drugo", odgovorio je stric. „Želim da porazgovaram s tobom i o tome. Nemoj da odugovlačiš - uzmi taksi iz Liverpul strita. Platiće Sveti Volstan." Ralf je uzeo kaput i šešir pa se krupnim korakom zaputio na stanicu. Bojao se najgoreg. Stric će mu reći da je potreban ovde, u Ist Endu; da tropi mogu da sačekaju; i da on i Ana treba da potraže stančić za iznajmljivanje nedaleko od prihvatilišta. Pitao se hoće li pristati i pretpostavljao je da hoće. Ana će morati da raspakuje svoje pamučne haljine i stavi ih u naftalin, te da započne svoj bračni život kao domaćica iz Ist Enda koja će odlaziti na pijacu s korpom prebačenom preko ruke. Vežbao je u sebi kako će se pobuniti: neka se Džejms žrtvuje, Džejms je svešteno lice, on nema privatan život. Popio je čaj u krčmi nedaleko od Liverpul strita. Pomišljao je da se vrati na stanicu i sedne na sledeći voz za Norič; ili još bolje, na sledeći voz za neko drugo mesto. Bilo je pola šest kad se Džejms vratio iz suda, i prihvatilište je bilo gotovo puno za to veče, pa je pre bilo kakvog razgovora s nećakom Džejms skinuo sako, zasukao rukave i počeo da pomaže oko poslednjeg obroka za taj dan. Bio je to gulaš - obično su služili nekakav gulaš - ali valjalo je iseći sav taj hleb i premazati ga margarinom. Štićenici su uvek hteli hleb, tri kriške po čoveku, bez obzira na to šta su imali za jelo. Gunđali bi kad ga ne bi dobili, kao da su im time uskraćena prava. Pošto se večera završila i pošto su na osnovu spiska utvrdili na koga je red da pere sudove, pa te ljude zatvorili u kuhinju i ostavili ih tamo da se late posla, Džejms je mahnuo glavom Ralfu, pozivajući ga u svoju kancelariju. Zatvorili su vrata i bez oklevanja privukli uz njih ormar za dokumenta; iz iskustva su znali da jedino tako mogu dobiti minut bez uznemiravanja.

„Reč je o nameštenju?", upitao je Ralf. „Postoji li neki problem?" „Ne, nema problema." Džejms je seo za svoj radni sto pa našao mesta za laktove među neplaćenim računima, pismenim molbama i gumicama. „Otkud mi ovolike gumice?", pitao se. „Šta će mi? Ne, Ralfi, nema nikakvog problema s Dar es Salamom, samo je iskrslo nešto hitnije, te sam mislio da ti treba pružiti priliku da razmisliš o tome." Evo je, pomislio je Ralf: moja budućnost na Midl End roudu. Džejms je rekao: „Da li bi voleo da ideš u Južnu Afriku?" Na periferiji Svofama danas postoji lep skup simpatičnih kućica. Imaju kapije od kovanog gvožđa i bazenčiće za ptice, rešetke za puzavice, viseće korpe, prozorske kapke i baštenske zidiće. Imaju zidove od fasadne cigle, blistave prozore i crvene ruže u oplevljenim lejama. Njihove dvorišne svetiljke svetlost su dvadesetog veka. Na pijaci Ralf čuje prepoznatljivi otegnuti dijalekat kakvim je govorio njegov deda, ublažen neprijatnim savremenim zvucima srednje Engleske. Žitelji tih kućica ponovo su naselili breklendska sela, koja su bila prazna kad je Ralf otišao u Afriku. Između naselja još postoje predeli vresa i žutilovke i plantaže crnog bora: puste, jednolične, nalik pogrebu ili kakvom istočnoevropskom košmaru. No povijeni, artritični borovi koji rastu uz drumove prikradaju se sve do rubova gradića, zalaze nepozvani među prodavnice alata, benzinske pumpe i skladišta nameštaja; skupljaju se oko novih stambenih blokova, kao veštice na krštenju. Jedino na tlu opasanom vojnom ogradom može se videti staro seosko područje. „Opasna zona", tako ga zovu na mapama. Priča se da vojska tamo gradi makete ulica Belfasta u prirodnoj veličini, i da se iza nezastakljenih prozora i lažnih zidova šunjaju snajperisti i strelci. Sa puteva se vide poluvaljkaste vojne barake od valjanog čelika, nalik puževima u stroju. Natpisi upozoravaju: „Zabranjen ulaz bez dozvole - vlasništvo Ministarstva odbrane." Oko njihovih metalnih stubova uspinje se rastinje, nalik zmijama. Vetar ih obara. Ka istoku, gde Ralf i njegova deca sada žive u srcu okruga, velika pšenična polja talasaju se ka obzorju, izveštačena, preterano rodna, industrijska polja. Farma koja je nekad zapošljavala osamdeset pet ljudi sad

zapošljava šestoro; potomci ostalih sedamdeset devet otarasili su se seoske bede i prljavštine, gomila balege i trulih slamnatih krovova, i sad žive u onim kućicama, ili u opštinskim kućama od crvene cigle s dugim dvorištima. U proleće po njihovom obodu izbija jagorčevina. U junu po živicama cvetaju divlje ruže, uspomena na nekadašnja vremena. Ralf sanja; ponovo ima tri godine. Negde iza njega, tako da ne može da ih vidi, koračaju njegov otac i stric Džejms. Sklupčava se u dedinom kaputu. Idu u crkvu. Deda će mu pokazati anđele na tavanici i svofamskog torbara isklesanog na kraju klupe, i torbarevog psa sa okruglim ušima i velikim lancem. Svofamski torbar: Džon Čapman se zvao. Jedne noći je usnio da će, ako ode u London i bude stajao na Londonskom mostu, upoznati čoveka koji će mu reći kako da se obogati. Čapman je odmah sutradan uprtio torbu na leđa i sa psom se zaputio u London. Stajao je na Londonskom mostu sve dok ga jedan dućandžija nije upitao šta to radi. „Ovde sam zbog sna“, rekao je torbar. „Zbog sna?“, reče dućandžija. „Da ja obraćam pažnju na snove, bio bih u nekom seoskom mestu po imenu Svofam, u dvorištu nekog seljaka koji se preziva Čapman, i kopao ispod njegove glupe kruške." Podrugljivo se nasmejao pa se vratio svom poslu. Džon Čapman i njegov pas vratili su se u Svofam pa prionuli na kopanje pod kruškom. Tamo su pronašli ćup zlata. Po obodu ćupa nalazio se natpis. Glasio je: „Ispod ovog ćupa nalazi se još jedan, duplo bolji." Torbar se ponovo latio kopanja, pronašao drugi zemljani sud i tako se obogatio. Džon Čapman je darovao crkvi svećnjake, podigao njeno severno krilo kad se srušilo i dao stotinu dvadeset funti za izgradnju zvonika. Njegova žena Ketrin i njegov pas isklesani su na klupama, ona sa svojom brojanicom a pas sa svojim lancem. Džon Čapman je postao crkveni tutor i nosio je odoru od hermelina. A Ralfovi snovi? Odložio ih je: spakovao je svoje fosile i sklonio svoje mape i monografije na jedno mesto pod strehom očeve kuće u Noriču. Pristao je na život drugačiji od života kakav je zamislio za sebe. To se dešava ljudima u Ralfovim godinama, u dvadeset petoj shvatite da više niste

ono što ste bili i da nikad nećete biti ono što ste misli da hoćete. Međutim, misli Ralf, ipak valja zarađivati za život; nema hleba bez motike i, ako ništa drugo, bar nisam sveštenik. Služi Bogu - malo - i Mamonu - malo; no prijatelji njegovog oca kažu da se nije posvetio, ne potpuno, i zna da ima vrlo malo novca u banci. Teši se da donekle razume prirodu života, prirodu skrivenih stvari: ako ništa drugo, ima ldasifikacije za ono što se nalazi ispod površine, ima kategorije i termine. Od pihtijaste čestice do čoveka linija se usavršava, sve vreme se primičući vrhuncu božjeg nauma. Kako vrste evoluiraju, dete u materici raste, prerasta svoje škrge i svoje krzno i postaje ljudsko biće. Tako društvo mili napred, od divljaštva do čovekoljublja; od studeni, gladi i ubistva do četiri zida, ozidanog ognjišta, umetnosti, skupština i lekova za bolesti. U dvadeset petoj Ralf veruje u to; veruje i u složenu sposobnost ljudskog srca da dostigne savršenstvo.

4. Lusi Mojo je izvadila svežanj ključeva iz džepa kecelje. Bila je visoka metar i osamdeset dva centimetra, golema, čvrsta, kao stameni crni stub u svojoj šarenoj haljini; svežanj ključeva ležao joj je u šaci kao igračka. „Ovo je ključ vaše kancelarije", rekla je. Podigla ga je. „Ovo su ključići za vaš radni sto i ormariće. Ovaj je za ormar u kojem držimo kutiju sa opremom za prvu pomoć. Ovaj je za samu kutiju. Trebaće vam petkom uveče i subotom. Ovo su ključevi za unutrašnja vrata vaše kuće. Ovaj je za ostavu, a ovi za ormare u ostavi." „Jesu li stvarno neophodni?", upitala je Ana. „Baš svi?“ Lusi se hladno osmehnula. „Gospođo Eldred, videćete da jesu. Ovo je ključ od drvene kolibe u kojoj se drži alat. Sef mora biti siguran da se sve što bode i seče, sve sa oštrom ivicom, razumete me, na kraju dana posle upotrebe pokaže njemu ili vama ili nekom dobrom, a zatim se zaključava do sledeće upotrebe." Lusi je stavila ključeve na Anin dlan. Savila joj je prste preko njih. „Morate da držite sva ta vrata zaključana. Ovi ljudi su lopovi." Njen vlastiti narod, pomislila je Ana. Kako samo opušteno to kaže. „Je li Lusi cinična?", upitala je kasnije. „Mislim da ne treba da je kritikujemo", rekao je Ralf. „Održavala je red na ovom mestu.“ Šake su mu se micale iznad radnog stola, nesigurne, zbunjene. „Verovatno zna šta priča. Samo se tako izražava, neuvijeno." Lusi je rekla: „Gospodin i gospođa Stendiš, koji su bili ovde pre vas, posle večere su uglavnom sedeli i plakali. Žalostilo me je što vidim tako stare ljude da plaču." Putovanje do Kejptauna trajalo je tri sedmice. Dalo je Ani vremena da razmisli i da predahne. Sve do poslednjih godinu dana u njenom životu se nije

dešavalo ništa, a onda se sve dogodilo zajedno. Kad je imala trinaest ili četrnaest godina, odlučila je da ode u stranu zemlju: po mogućstvu neku daleku. Naumila je da se oprosti od roditelja i da im piše dvaput godišnje. Ralf je razumeo njene roditelje - što je bilo dobro, jer nije morala da gubi vreme. Bio bi joj potreban čitav život da nekome drugačije odgojenom objasni kakvi su. U porodicama kao što su moja i tvoja, rekao je Ralf, kćeri uvek prolaze gore. Rekao je da zna šta je sve njegova sestra pretrpela. Ana se uzdržala od komentara. Ona na Emi nije primetila nikakve tragove patnje. Ona se Eme zapravo plašila; čak i njeno ćaskanje je bilo suviše radoznalo, zahtevno, sarkastično. Nije morala ništa da kaže, bilo je dovoljno samo da nestrpljivo zabaci glavu i time poruči da je Ana lepa ali beskorisna. Bar je Ana to tako shvatala. Međutim, to je bilo daleko od istine. Anine ruke nikad nisu bile dokone. Bilo kako bilo, sad je ostavljala hiljade kilometara između sebe i Eme. Da je ostala u Norfoku, ljudi bi očekivali da se njih dve sprijatelje, uvek bi govorili: Ana i Ema, Ema i Ana. To nije bila skladna kombinacija - njoj nije zvučala skladno. U detinjstvu je istina ponekad priželjkivala sestru. Svi drugovi su morali da prođu strogi sud njenih roditelja, koji su morali da razmotre ko su ta deca, kako žive i kakvi su im bili preci. Kad bi najzad odobrili druženje s tim potencijalnim drugovima, privlačnost bi već nestala na obe strane. Njeni otac i majka bili su dućandžije, s dućandžijskom navikom da mere sve: posebno svoju saglasnost. Ništa nije besplatno; to su naglašavali. Bog ima vagu na kojoj odmerava tvoje sklonosti u odnosu na tvoja dela, tvoje potrebe u odnosu na tvoje želje. Zadovoljstvo se plaća novćićem bola. Platiš li novčićem vere, bog će ti vratiti odmerenom količinom milosti. Ili možda ipak neće. Ana je mnogo čitala, u detinjstvu. Roditelji su joj davali papirne pamflete, s pričama o crnim bebama i Eskimima i tome kako su došli Isusu. Međutim, ona je volela školske priče, u kojima su učenici živeli daleko od kuće u vilama pored mora, igrali lakros i učili francuski od madmazel. Roditelji su govorili da su knjige dobre, ali kad su uzeli jednu da je pregledaju - da je odobre ili ne - na licima su im se ukazali sumnja i prikriveno neprijateljstvo. Bioskop i pozorište su izbegavali - nisu ih zabranjivali, ali znali su kako

da izraze svoja gledišta. Alkohol nisu ni prinosili usnama. Žene koje su koristile šminku - makar malo više od mrlje pudera za lice - nisu bile njihova fela. Gospodin Martin je gledao u novine tako da njegova žena nije morala time da se zamara. Svakodnevno je od njega dobijala upotrebljeno mišljenje, isto kao što je dobijala košulju za pranje, zaprljanu mirisom dimljene slanine i zrelog sira. Kasnije, kad je odrasla, Ana je shvatila da njeni roditelji ne pate samo od pobožnosti, već i od društvenog snobizma. Izgleda da im je bilo teško da razlikuju to dvoje. Divili su se mušterijama koje su imale velike kuće, kojima su svake nedelje dostavljali kutije kandiranog voća i teglice pilećih grudi u hranljivom želeu. Sa visine su gledali na obične mušterije, koje su čekale u redu u prodavnici da uzmu kese šećera i vrećice čaja. Prvi su plaćali na odloženo; od ovih drugih su, naravno, tražili gotovinu. Bili su među prvima u okrugu koji su nabavili unapred odštampan dovitljiv natpis koji štedi vreme i koji je tako precizno sažimao njihovu životnu filozofiju: MOLIMO VAS DA NE TRAŽITE VERESIJU, BUDUĆI DA ODBIJANJE ČESTO VREĐA Kroz čitav pubertet Anu je mučila ta opomena i ova misao: šta ako se zaljubim, šta ako se zaljubim u nekog nepriličnog? Znala je da je verovatnoča za to velika; na svetu je previše nepriličnih ljudi. Medutim, kad je došla kući i rekla da Ralf Eldred hoće da se veri s njom, Martinovi su zaludno tražili razlog da se usprotive tome. Bila je istina da je budućnost tog momka bila još neizvesna, ali opet, otac mu je bio okružni većnik. Ana je bila pokorna kći. Trudila se da daje sve od sebe kako bi ugodila roditeljima, iako je znala da to neće biti sasvim dovoljno: molimo vas da ne tražite veresiju... Neka nesrećna deca maštaju da su usvojena; Ana je uvek znala da je njihova. U adolescenciji se prepuštala sanjarenjima, koja su nervirala ljude oko nje i zbog kojih ju je majka oštro prekorevala. Sanjarila je o tome kako da se što više razlikuje od svojih roditelja. Međutim, nije znala kako. Jedno je bilo prezirati ih; osloboditi ih se bilo je nešto sasvim drugo. A sada, dok je brod plovio ka jugu, pitala se udaljava li se od njih ili im se primiče. Uostalom, oni su tako milosrdni ljudi; zar ne, na svoj način, misionari kod kuće? U njihovom domu nije bilo nikakvog luksuza; novac je

uvek bio potreban za dobročinstva. Osim toga, grešno je uživati u izobilju kad drugi nemaju ni najosnovnije: osim ako ste mušterija koja plaća na odloženo, naravno. A ako dobročinstvo ne proističe iz ljubavi, već iz osećaja dužnosti, zar je bitno? Nisu li posledice jednake? Ana je nekad mislila tako. Gladni jedu, ma kakva da je pobuda onoga ko im daruje hleb. Gladnima verovatno ne priliči da budu izbirljivi u pogledu pobuda svojih dobročinitelja. Ralf je na to gledao drugačije. Rekao je da iza dela Eldredovih i Martinovih stoji potreba da svet bude prijatno mesto. Dućandžija Martin bi voleo da uzdigne sve uličare na nivo mušterija koje kupuju na odloženo plaćanje; dućandžijina žena Beti bi volela da vidi kako neudate mlade majke koje ne ispuštaju cigaretu iz ruku skidaju šminku sa lica i jednom mesečno idu na pričest. Studen, siromaštvo i glad moraju se popraviti jer su to ekstremna stanja koja rađaju nered, duševne potrese, demonstracije nezaposlenih. Vode u socijalizam i donose opasnost na ulice. Ralf je osuđivao svog oca, i njenog. Znao je jednu pesmu; smejao bi se i recitovao je: „Gospod stvori strašnog dućandžiju Kao tajnu i opasan znak Da se ljudi klone groznih dućana I idu u krčme da jedu. “ Ralf je najviše od svega mrzeo škrtost. Ani se činilo da on poseduje spontanu nenamernu plemenitost. Nije tražila ni manje ni više. Spavala je s njim pre - neposredno pre - nego što joj je stavio verenički prsten na ruku. Sama se ponudila. Kad je došlo vreme za to - jednom prilikom, možda jedinoj u godini dana, kad su imali kuću u Derehamu samo za sebe - obuzeo ju je strah. Drhtala je čak i od dodira njegovih toplih šaka. Međutim, on je mladić s malo iskustva - ili ga uopšte nema, pretpostavljala je — tako da neće lako primetiti razliku između bojazni i strasti. Pošto su to uradili, mnogo je brinula o tome je li možda zatrudnela. Pomišljala je da se pomoli Bogu da nije, ali mislila je da je Bog neće čuti. A osim toga, sramota bi je na izvestan način oslobodila. „Brinuću se za tebe“,

rekao je Ralf. „Da se to desi, samo bismo pomerili venčanje unapred." Kad je dobila menstruaciju - posle četiri dana kašnjenja, dovoljno da se izbezumi od panike i nade - naslonila se uz ledeni zid kupatila svojih roditelja, uz njegovu neprijatnu tamnozelenu boju, i plakala zbog propuštene prilike. Posle toga Ana kao da je izgubila ravnotežu; dotad nije mislila da je komplikovana osoba, ali sad su joj se u glavi borili svakojake želje i strahovi. Ralf je predložio da svakako pomere venčanje unapred; da se venčaju čim ona završi učiteljsku školu, da ne čekaju kraj leta. Stric Džejms je došao da upozna njene roditelje i razgovarali su o tom veoma zanimljivom nameštenju koje ih je čekalo u Dar es Salamu. Njena majka je mislila da podneblje možda neće biti odgovarajuće, ali složila se da Ana u životu nije bila bolesna ni dana kao i da nije odgojena da zabušava. Beti je dalje mislila da domoroci možda neće biti fini. No Anu je iznenadilo kako su se lako saglasili sa Džejmsovim predlogom, kako su brzo pristali na to da venčanje, uprkos neobično kratkim zarukama, ipak bude u junu. Tad joj je prvi put palo na pamet da im je možda drago što će im se skinuti s vrata. Zamislite samo kakav emotivni trošak iziskuje kći! Kad im se kći uda i ode na drugi kraj sveta, imaće više energije za probleme tuđinaca. Naravno, bilo je nečeg neverovatnog, urnebesnog čak, u zamisli da bude misionar u Africi. Relda je: „Neću morati da nosim šlem za safari, zar ne? I neće me kuvati u loncu?" „Ne verujem", rekao je Ralf. „Strica Džejmsa nikad nisu kuvali. Dosad svakako ne.“ A onda joj je Ralf došao s promenom plana. Ako se slaže, uopšte neće ići u istočnu Afriku. Posao ih čeka na drugom mestu, u crnačkoj četvrti po imenu Elim. Nalazi se nadomak Johanezburga, severno od tog grada — nije daleko ni od Pretorije, rekao je, ako joj je tako lakše da zamisli gde je. Doneo je knjigu, nedavno objavljenu, naslovljenu Ništa za vašu udobnost. Ako je pročita, predložio je, znaće zašto su im potrebni ljudi i zašto, ako cene svoju udobnost, verovatno ne treba da idu. Onda bi mogla da izvaga opcije, da razmisli šta je za njih najbolje. „I šta je najbolje za druge, naravno", rekla je ona. Tada, u proleće 1956. godine mogla je još da kaže nešto takvo bez ironičnog prizvuka. Knjigu je pročitala odmah. Opisivala je gladan, krvav, jedva razumljiv svet. Ana je bila spremna da u njega uđe. Nije znala od kakve koristi ona

može da bude, ali Ralf je izgleda mislio da je posao kao stvoren za njih. I, uostalom, udobnost nikad nije bila među njenim očekivanjima. Ta joj je knjiga i u san došla, onih poslednjih noći pre nego što su otišli iz Engleske. Snovi su izgleda pojačali ali ne i odali tekst. Policajci su paradirali ulicama s mitraljezima. Odluke parlamenta bile su istaknute u svim ulicama. Narod je bio zaplašen. Kada bi se probudila, oterala bi te košmare iz glave. Za to je imala dva razloga. Pod jedan, ulice Elima iz njenih snova suviše su ličile na ulice Ist Derehama. Pod dva, u njenoj mašti morale su da se bore za mesto sa već postojećim slikama: misionarskim pričama i dečjim geografskim tekstovima, zamrljanim fotografijama loših proporcija; žene sa zubima naoštrenim turpijom, muškarci lica išaranih ožiljcima. Neki drugi delovi Afrike, nema sumnje. Neka druga vremena. Ipak je zamišljala savanu, duga obzorja, okrugle kućice od slame opasane torovima: živalj bezazleno religiozan, peva crkvene pesme, poslušan. U stvarnom životu gotovo nikad nije videla crnca. Ralf je rekao stricu Džejmsu: „Ne verujem da me je rad u prihvatilištu pripremio za Afriku." Stric Džejms je veselo odvratio: „Ne brini. Za Afriku te ništa ne može pripremiti." Majka joj je poldonila knjigu po imenu Savana okupana suncem. Može je čitati na brodu, savetovala je Beti. „Ovo je knjiga iz kompleta Prozori u svet, Ana. Koštala je devet šilinga i šest penija." Uzela ju je onog dana kad su napustili Las Palmas i prelistavala je dok su plovili vodama iz kojih su iskakale leteće ribe. Veoma malo je ličila na tekst oca Hadlestona; no nesumnjivo je bila istinita, na svoj način. „U opisima afričke faune zebra se često pominje samo usputno. A ipak je to divno stvorenje; jedar nabijen konjić sa urednom grivom i lepim repom. I ne postoje dve zebre sa istom šarom! Pošto nacrtaš njene konture, pruge možeš da ucrtaš kako hoćeš." Kad joj se od ljuljuškanja prispavalo pa nije mogla da se koncentriše, odustala je od čitanja i pustila da joj se knjiga sklopi na krilu a pogled počiva na njenim koricama. Pozivale su čitaoca kroz arhipelag najhladnije, najbleđe zelenoplave boje, u onozemaljski predeo - u prvom planu ružičasto i zlatno, u sredini se uzdižu zeleni bregovi, a iza njih planine u izmaglici boje jorgovana. Zapitala se je li ih ilustrator pobrkao s rajem; verovatno je

pomešao zadatke. A onda se setila knjige koju je videla na Ralfovim policama - knjige iz vremena njegovog lova na fosile. Slika na koricama bila je gotovo ista - čudne, nestvarne boje. Otvorila je prednji zaklopac da vidi šta je prikazano na njemu: Na obalama lagune iz doba jure, glasio je natpis. Usred zapanju jućeg zelenila palmi, praptica je mlatarala krilima i spuštala se, perje je blistalo dubokim jesenjim tonovima pernate divljači. Dinosaurić, blistav kao čelik, jurio je na vretenastim nogama. Nebo je bilo krhka ljuska jajeta. U pozadini je sijalo dublje vodeno plavo-zeleno - neki golemi prvobitni okean, obala koje nikad nisu ucrtane na geografske karte. A sad, kako se malo činilo more: metalna posuda po kojoj su polako plovili. Kad bi pao mrak, ljudi koji su putovali kući stali bi kraj ograde i tražili pogledom na nebu Južni krst. A jedne noći se pojavio, na jugu, tačno gde su svi predviđali da će biti. Ana je videla četiri slabe tačke svetlosti, blede, jedva uočljive među slabašnim zvezdama rasutim oko njih. Ne bi ga ni primetila, pomislila je, da joj ga nisu pokazali. U Zaliv Tejbl su uplovili po kiši, po izmaglici i pod oblacima koji bi se u jednom trenu razišli, a već u drugom ponovo spustili. Kroz tminu se ukazala čvrsta tamna gromada. „Planina Tejbl", rekao joj je neko. Iznad nje je stajao sivi oblak u obliku palačinke. Sunce se probilo kroz oblake, zasijalo, nestalo - pa poslalo još jedan radoznali zrak, nalik ruci pruženoj u šator. Videla je konture planine - njene stenovite hridi, te klisure i gudure obavijene ljubičastom tminom. Šta li je očekivala? Nekakav urban brežuljak? „Pogledajte", rekao je jedan čovek. „Ono je Đavolji vrh.“ Oblak se kretao, nadimao, delio. Sunce se probijalo kroz njega. Taj neznanac ju je uzeo za ruku, pa je okrenuo tako da vidi pramičak oblaka, nalik dimu, kako se diže u nebo. Nadbiskup Kejptauna je rekao: „Niste kao vaš stric Džejms. Više mi ličite na mišićavog hrišćanina." „A, Džejms", rekao je Ralf. „Ne, on nikad nije izgledao snažno." „Ali istrajao je“, rekao je nadbiskup. Izgleda da se naslađivao tom rečenicom. Ona je davala herojsku crtu Džejmsovom životu. Koju je, pretpostavljao je Ralf, on uistinu i posedovao. Sa izvesnih gledišta. Džejms bi najradije izbegao taj razgovor da je mogao. Ničim nisu zaslužili prelata; tamo ih je dovelo samo Džejmsovo pismo u kojem ih je

predstavio. Mogli su da odu pravo u Johanezburg vozom, a zatim u Elim. U posao ih je mogao uputiti neki sluga iz pretorijske episkopije. Ili su možda mogli sasvim da preskoče taj deo. Ralf je očekivao da će morati sam da se snađe u opštem neredu. Tako je obično bivalo. „Hteo sam da Džejms bude ovde sa mnom“, rekao je nadbiskup. „Pre nekih sedam godina. Kad su mi ukazali ovu - ah - čast U to vreme smo ovde imali sve što nam je bilo potrebno. Crkve, bolnice, udruženja. Imali smo novac i ljudstvo. Imali smo blagoslovenu priliku liderstva. Džejms je možda i video šta će se desiti sa svim tim. Ja ne mogu tvrditi da jesam." Nadbiskup je odšepao na drugi kraj prostorije i od njegovih kretnji nameštaj je blago zatitrao, a šoljice za čaj zadrhtale. Bio je krupan, težak čovek, star sedamdeset godina a možda i više. Pridržavajući se rukama, stigao je do sofe, pa se spustio na nju, stenjući od napora i bola, a zatim podigao ukočenu nogu i naslonio je na jastuke kao da je veštačka ili kao da je tuđa. Trenutak kasnije je ponovo prozborio: „Počeli smo s velikim idealima", rekao je. „Ono što smo hteli nije se dogodilo. Dobro, ništa nije obećavalo ni da će se dogoditi." Nadbiskup je delovao stidljivo. Može li nadbiskup da bude stidljiv? Govorio je promuklo, kratkim, isprekidanim rečenicama; rečenice su, uprkos tome, bile dobro pripremljene. „Godinu dana pre nego što sam ustoličen", rekao je, „elektorat je izbacio Smatsa i izabrao nacionaliste. Onda su izglasani određeni zakoni, o kojima pretpostavljam znate sve - ili ako ne znate, ubrzo ćete saznati. Naučićete teoriju. Videćete praksu. Videćete da smo se zaista pretvorili u policijsku državu." Zaćutao je, čekajući Ralfovu reakciju. „O, budite sigurni da nisam uvek ovako govorio. Izabranoj vladi sam dao slobodu odlučivanja, koliko god je to bilo u mojoj moći, jer čovek se trudi da izigrava državnika. Razumeo sam mehanizam njihovih zakona, ali nisam znao kako će ga upotrebiti." „Teško je poverovati u aparthejd", rekao je Ralf. „Hoću reći - čovek mora da ga vidi da bi poverovao u njega." Nadbiskup glasno izdahnu kroz nos, izražavajući neslaganje. „Odeljenost, tako su nekad govorili. Promena jezika je ono što je značajno - to je više od razvoja termina. Međutim, kad je Danijel Malan izabran, rekao sam sebi da on nije tikvan. Kulturan je čovek. Ima doktorat", tu nadbiskup nakratko

zastade i nasmeja se, „...koji je stekao na Utrehtskom univerzitetu, s disertacijom o biskupu Berkliju. Malan ipak donekle poštuje mišljenje javnosti, rekao sam sebi. A onda, gledajte, sa vlasti silazi Malan, dolazi Strajdom, koji se kao što možda znate jedno vreme bavio uzgajanjem nojeva. A gde se obrazovao? U Stelenbošu i Pretoriji. On je čovek iz Transvala. Saznaćete šta to znači. Kad je J. G. Strajdom došao na vlast, obuzelo me je očajanje. To je bilo pre tri godine." Ana je napravila nesigurnu kretnju u pravcu poslužavnika sa čajem. Nadbiskup joj klimnu glavom, pa se okrenu i obrati Ralfu. „Čuli ste za Akt o Bantu obrazovanju. Nadam se da su vas u Londonu upoznali sa situacijom. Znate za našu istaknutost u obrazovanju; crkve su uradile sve, vlada ništa. Afrikance smo obrazovali mi. Nismo znali, kad smo to radili, da ćemo tako osramotiti vladu. Sve naše postignuće, kako oni to vide, svodi se na to da smo im stvorili pretnju. Tim aktom nameravaju da uklone tu pretnju." „Teško mi je da to shvatim", rekao je Ralf. „Obrazovanje je napredak, zar to nije logično, obrazovanje je civilizacija? Nezamislivo mi je da se ijedna vlada u svetskoj istoriji, dosad, trudi da nazaduje." „O, ne znam baš“, rekao je nadbiskup. „Ima ih nekoliko. Ne vredi generalizovati. Ipak, jasno vam je zašto su to uradili, zar ne? Obrazovanje za neevropljane sad je u rukama dr Vervurda iz Ministarstva za domorodačka pitanja. Evo kako dr Vervurd razmišlja: Koja je svrha podučavati afričko dete matematici? Radniku matematika nije potrebna. Date li mu matematiku, pomisliće da bi mogao da pokuša da bude malo više od radnika. E pa, dr Vervurd ne bi voleo da on napravi tu grešku." Ana je donela čaj. Nadbiskup ga je probao. „Veoma je dobar, mila“, rekao je. „Kakvo zadovoljstvo, čaj, zar ne?“ Izgleda, pomisli Ana, kao da su zadovoljstva malobrojna. Ana se brzo povukla natrag na svoju tapaciranu stolicu. „Ideja je da se uvede nova vrsta obrazovanja", rekao je nadbiskup, zagledan u svoju šolju. „Obrazovanje koje će stvarati najamnike, sluge i materijal za rudnike. Dva i po sata dnevno, podučavaće ih devojčice koje su se jedva provukle kroz srednju školu. To nije samo recept za decu nepismenih, obuhvata sve - čak i decu naših najbistrijih momaka i devojaka iz misije, decu diplomaca sa Fort Hera. Roditelji moraju da se uzdržavaju i

strpljivo gledaju kako im zaglupljuju decu.“ „Rekao bih da time uništavaju svu nadu u budućnost", rekao je Ralf. „Ostali zakoni se mogu ukinuti, ali kako poništiti posledicu tog zakona?" „Upravo tako“, nadbiskup će. „Za dvadeset godina, ili za četrdeset godina, kad se ovaj idiotizam završi, kako ćete utuviti mudrost u glave kojima je ona bila uskraćena?" Nadbiskupu malo zadrhta ruka. Izgleda da je šoljica čaja bila preteška za njega, kao što bi lagani komad porcelana bio pretežak za medveda. Ana mu pritrča, uze šolju pa je vrati na poslužavnik. On ničim nije pokazao da ju je primetio. „A zatim je tu pitanje crkava. U kakvom su one položaju?" Starac okrete glavu prema Ralfu. „Sedimo pred vladom ’kao zec pred kobrom’, kako je to otac Hadleston nezaboravno sročio.“ Zvučao je zajedljivo. „Otac Hadleston je umeo slikovito da se izrazi, zar ne? Neki kažu da je bolje da zatvorimo sve svoje škole nego da učestvujemo u toj neobičnoj smutnji. Drugi kažu da je bilo kakvo obrazovanje bolje od nikakvog. Otac Hadleston, ponovo ću ga citirati, taj stav naziva ’Višijevim glasom’. Gospođo Eldred", ponovo je okrenuo glavu, ukočeno i bolno, „iako ste diplomirani nastavnik, više ćete se baviti zabavljanjem dece nego njihovim podučavanjem. Moramo pokušati da ih držimo podalje od ulica, gde će se uvaliti u nevolju. Znate, to mesto – Elim – doduše, nije u mojoj parohiji, ali mogu vam reći šta da očekujete. Elim nazivaju crnačkom četvrti sa slobodnim vlasništvom. Afrikanci se tamo naseljavaju još od smene vekova. Sagradili su kuće, imaju vlasništvo nad njima. U Elimu su odrasle generacije. Trebalo bi da ima, ne znam, pedeset hiljada stanovnika?" „Otprilike toliko", reče Ralf. „A sad više nema sigurnosti, niko više ne može da garantuje šta će doneti predstojeće godine. Sofijataun uništavaju, a Elim je možda sledeći." „Gde će smestiti ljude?", upitala je Ana. „A, to je suština politike aparthejda, mila moja. Vlada želi da ih vrati u njihova plemenska područja." Ponovo je okrenuo glavu i govorio sa ozbiljnom umornom ljubaznošću, kao da se obraća predsedniku lično, i silno se trudi da mu oda priznanje zbog kakvog bedastog plana. „Kad stignete tamo, steći ćete bolji uvid u situaciju. No morate imati na umu da je za ljude među kojima ćete živeti sve postalo opasno, nestalno. Ne smeju ni da

iskorače iz svojih kuća a da se na zapitaju krše li time neki novi zakon. I osećaju da im je budućnost oduzeta." „Ne bih baš rekao da sam dorastao", priznade Ralf, „takvoj situaciji." „Zašto ste onda došli?" Nije znao šta da kaže. Mogao je reći: Da bih pobegao od svoje porodice. „Mislio sam da mi je dužnost da pokušam nešto da uradim, da nekako pomognem. Oboje smo tako mislili. Ali imamo veoma malo iskustva." „Da, ali imate mladost", nadbiskup će, „a to znači da imate prilagodljivost. To je bar pusta nada. Mogu li da vas posavetujem? Trudite se da u radu sve povezujete s Bogom. Kao da radite za večnost. Shvatate li? U protivnom će vas okovati trivijalnost. Obogaljiće vas svakodnevni porazi." „Zvuči kao odličan savet", Ralf će. „Dobar savet za sve prilike. Ako je moguće voditi se njim." „Da sam ja crnac u ovoj zemlji", reče Ana, „nisam sigurna da bih verovala u boga. Ne mnogo." Nadbiskup se namršti. Ralf reče: „Kad su ljudi toliko potlačeni, kad im se govori da je njihova priroda na neki način inferiorna, kad trpe tolike nedaće, mogu da pomisle kako više nisu važni bogu. Logično je da to pomisle." Na to nadbiskup dade oduška svojim osećanjima, u kratkim izlivima retorike, nalik lavežu. Pominjao je „slabašni svetovni humanizam" (koji je, kako je pretpostavljao, za Ralfa predstavljao iskušenje, a za hrišćansku veru „središte čovekove veličine"). Bilo je jasno da su to izrazi iz propovedi koju je pisao, ili iz propovedi koju je već održao. Ana je iskosa pogledala Ralfa, ispod trepavica. Nije joj bilo jasno kako su se usudili da kažu to što su rekli. Pretpostavljala je da bi učinili bilo šta, sad kad su bili tako daleko od kuće. Pošto je nadbiskup završio svoju oštru govoranciju, Ana je navela slab pomirljiv izgovor. Samo su neiskusni, rekla je. Prestrašeni su - tu u nepoznatoj zemlji, na svom prvom pravom radnom mestu. „Osećate li i vi da niste dorasli ovome?", upita nadbiskup. „Nisam sigurna da bi iko to mogao da bude." Bio je to dobar odgovor. „E pa ja znam da nisam", reče nadbiskup. „Od vas tražim dve stvari, zapravo tri. Obratite posebnu pažnju na njih. Nastojte da ne prezirete svoje protivnike; nastojte da ih ne mrzite. To će vam verovatno biti prilično teško, ali jedan hrišćanin mora toliko da se potrudite. I

trudite se da ne kršite zakone. Nisu vas poslali ovamo da završite u novinama ili u sudu. Nadam se da toliko možete da upamtite." „Šta je treće?", upita Ralf. „A da. Kad budete pisali kući u Englesku, zamolite svoje da ne donose ishitrene zaldjučke i osude. Komplikovana je ovo zemlja. Tešim se da je u njoj malo stvarnog zla. Ali tako je mnogo straha, straha na sve strane. Strah paralizuje naklonosti i moć rasuđivanja. Tako da se na kraju sve pretvori u nekakvo zlo.“ Nadbiskup je podigao pogled, klimnuo glavom. Razgovor se završio. Ustali su. On se neočekivano nasmejao pa potapšao svoju nogu, koja je ležala ispred njega bolna i nepomična. „Znate šta sam uradio prošle godine? Otišao sam u Tristan de Kunju. Verujem da niste znali da moja biskupija seže tako daleko. Morali su da me zavežu za stolicu i spuste niz bok fregate na kanapima. Zatim sam morao da ležim u čamčiću dna obloženog platnom, na kom su me veslači prevezli do obale. Vaš stric Džejms ne bi verovao rođenim očima. Ipak, znate, ne verujem da ću ponovo ići tamo. Mislim da to ne bih izdržao, a vi?“ Odgovor nije očekivao. Sekretarica ih je ispratila napolje. Nadbiskup je uzimao neke papire da čita dok su oni izlazili iz prostorije. Napolju je Ana rekla: „Oponašao je Vinstona Čerčila. Misliš da je to namerno uradio? Misliš da je učio iz snimaka?" „Siguran sam.“ „Praktično nas je optužio da nismo hrišćani." „Ipak jesmo", rekao je Ralf. „Uprkos provokaciji." „Ima dobre namere", Ana će. „Bojim se da njegove namere nisu bitne.“ Na stanici u Kejptaunu na znaku je pisalo Slegs vir Blankes. Vagoni za neevropljane bili su prikačeni za kraj voza kao naknadna misao. Na stanicama uz prugu deca bi se okupila oko vrata vagona i držala raširene dlanove da putnici u njih ubace novčiće. Stanica u Johanezburgu je vrvela od crnaca u blistavim odelima s kartonskim aktovkama i od nagizdanih farmera belaca pristiglih u grad. Njihova kosa kao da nije bila dovoljna da im pokrije velike glave. Njihove stomačine pretile su da će pokidati dugmad sa njihovih košulja. Velika

crvena kolena, otkrivena ispod kaki šortseva, gurala su u budućnost. Ispod pločnika, rekao je Ralf, nalaze se dijamanti i zlato. Bilo je hladnije nego što je Ana očekivala i činilo se da nema dovoljno kiseonika. Bojažljivo se sklonila od saobraćajne huke i buke i od mozaika lica na ulici. U ponoć ju je neka larma odvela do prozora njihovog skromnog hotela. Po staklu je zvečao grad - zaleđeni komadi leda, prečnika četiri centimetra. To bombardovanje je trajalo pet minuta. Stalo je naglo kako je i počelo. Sat vremena, duboko u noći, grad je ćutao, kao da zadržava dah. Misionarska kuća nalazila se u Flauer stritu. Bila je uvučena od puta, okružena vrtom u kojem su rasli kukuruz, krompir, kupus, bundeve i šargarepe. Tri stepenika vodila su na verandu, mrežama zaštićenu od muva. Nekada je u dvorištu bilo hladovine, ali velika stabla bila su posečena. Unutra su prostorije bile male i vrele. Sve su uredili, rekla je Lusi Mojo, očistili i osvežili u iščekivanju njihovog dolaska. Linoleum na podu, izglancan dok nije zablistao, bio je odvratno drečav: neukrotivo napadan, sa cik-cak šarom, toliko ružan da povratite. Nije se nimalo štedelo - ili je tako Lusi tvrdila - da se dnevna soba opremi jastučićima od veštačkog krzna s dugmadima u sredini i stočićem koji je širio noge kao kuja koja mokri. Sa ponosom pažljivog organizatora, Lusi je pokazala držač za novine od izuvijane zlatne žice, lupkajući prstom o njegove gumene nožice. U kuhinji se nalazio jarkožuti sto sa okvirom od hroma i belim valjkastim nogarima. Bio je u kompletu sa istim takvim stolicama. Crnački geto je osnovan na uzvišenju; svakog dana je duvao povetarac. Za vedrih dana videla su se imućna predgrađa Pretorije - prostrane bele kuće okružene zelenim travnjacima, avenije oivičene drvoredima žakarandi. Tamo dole, javni spomenici, burski ponos: ovamo gore, swart gevaar, crna opasnost. A ipak se u centru Elima pred očima ukazivalo ništa drugo do prizor nepotpunog zastarelog renomea lišenog pogodnosti modernog vremena: široki drumovi na mrežnom planu, dobro ograđeni sportski tereni, uredne kuće od cigala? Kuće su se, istina, razlikovale po stepenu obnovljenosti. Najbolje su bile sveže ofarbane; a oko njih, u pravilnim redovima, rasle su saksijske biljke u starim limenkama za farbu. To baš nisu bile saksije za cveće, ne strogo. A i biljke bi jednako dobro, a i prirodnije, rasle u zemlji. Međutim, ti izdanci su izdvojeni da bi im se poklonila posebna pažnja.

Govorili su o posedovanju. Predstavljali su ukroćenu prirodu. Predstavljali su oblik građanskog ponosa. U Elimu su svi izgledali ponosno. „Živimo ovde kao susedi", objasnila je Lusi. „Ne kao pripadnici plemena. Svi se slažemo." To naravno nije bilo sasvim tačno. Zamisao je ipak bila prijatna i neko se vreme moglo verovati u nju. Prvih nekoliko dana vodili su ih iz kuće u kuću, dočekivali u domovima vernika i radnika parohije. Posluživali su ih čajem; bilo je šamlica presvučenih tapiserijama, uramljenih fotografija, čipkanih zavesa. Nije bilo rukotvorine koja nije počivala na svom malom heklanom podmetaču. Cena te detaljnosti u radu, odmah je bila jasna. Voda se donosila u kofama, cementni podovi svakodnevno su se ribali na šakama i kolenima. Ribale su ih sluge, verovatno; čak su i oni pogođeni siromaštvom mogli da priušte da uposle nekog bednika. Svakog jutra u dvorištima iza kuće veš se lupao prakljačama i cedio u limenim kadama. Međutim, na obodima Elima, kuće su bile krcate. Bilo je porodica koje su živele u straćaricama, na manje prostora nego što bi stočar dao životinji. Lusi je sve to objasnila; u susednim mestima su stanarine bile skupe, i kad porodice više nisu bile u stanju ih plaćaju pa bi ih stanodavci izbacili, došle bi tu u Elim. A i rođaci su stalno stizali iz divljine, a ne možete ih odbiti, ljudi moraju negde da žive; možda možete da sagradite prigradak iza kuće, od bilo čega što vam dođe pod ruku, i nadate se da će odoleti vetru i kiši; ako ne odoli, sagradite ga ponovo. Pokazala je boravi šta sagrađena od limenih ploča naslonjenih uza zid. U pesku su se igrala gola deca - bila su potpuno gola i samo su oko pojasa nosila nisku perlica. Lusi bi stala pored njih i nagovarala ih da joj nešto kažu, nosila je torbu koja joj se slagala s cipelama, i kitnjast paradan šešir posađen na gustim kovrdžama. Sanitarni čvorovi? Bolje ne razmišljati o njima. Čak je i sam misionarski dom, uostalom, imao samo poljske klozete i kofe, koje je svakodnevno praznio Džejkob Mejladžin, koji je ujedno radio i kao vrtlar. Indijske i kineske prodavnice dobro snabdevene i uredne, naglasila je Lusi. Ima ih nekoliko čije vlasnike poznaje, nisu svi loši, ponekad hoće da vam sklone robu ispod pulta i sačekaju kad budete mogli da platite. Veoma često, međutim, u njih uđu loši momci s noževima i palicama, ostave vlasnika da krvari na podu i uzmu šta im treba. „Nemoguće je sve te bandite dovesti u red“, rekla je Lusi. „Neki od njih su odrasli ljudi.“ Slegnula je ramenima;

htela je da upozori Eldrede, koje je smatrala kukavnom decom, ali nije želela da razmišlja o tome. Bordele i ilegalne krčme nije trebalo ni da pominje. Uostalom, gospodin i gospođa Stendiš snašli su se i bez razgovora o njima. Zato ih je odvela da upoznaju kontraaltove iz crkvenog hora, saksofonistu iz lokalnog džez sastava, crnkinju s pojasom oko struka koja je predvodila trupu devojčica izviđača: sve su to dobri ljudi, rekla je, porodičan svet. Malo dalje na ulici ugledali su izrazito crnog otmenog čoveka, u mantiji i s biskupskim štapom u ruci. Njegova žena je koračala pored njega i držala ga podruku, njena ljubičasta haljina mela je prašinu; a oko vrata je nosila ogrlicu od kosti. „O, gospodin biskup Kvakva i njegova žena“, rekla je Lusi. „Cionistička afrička crkva. To doduše i nije prava crkva." * Dan je u Flauer stritu počinjao u šest sati; međutim, budili su se ranije. Zavese su u spavaćoj sobi bile tanke. Bile su sašivene od oker tkanine sa šarom u obliku Ijubičastih sunčevih zraka. Nisu bile dovoljno široke pa je, i kada bi bile navučene, između njih ostajala pruga nepokrivenog stakla. Svakog bi jutra zrak svetlosti, tanak kao oštrica sekire, našao put do njihovih jastuka i njihovih očiju. U kuhinji bi već bilo živo, na šporetu bi ključala kukuruzna kaša. Džejkob bi nacepao drva pa otišao da se pozabavi svojim baštovanskim dužnostima. Bio je momak sa sela i imao je izubijano lice kao kakav bokser. Lusi im je rekla da Džejkob ima padavicu. Ljudi iz njegovog sela su ga gađali kamenjem kad bi dobio napad ne bi li isterali đavola iz njega. Neuki su to ljudi, objasnila je Lusi na svoj nadobudni način. Otpešačili bi na jutrenje: crkva je bila udaljena pet minuta hoda. Otac Alfred bi se rukovao s njima, iako je bilo sigurno da će ih videti još dvaput pre ručka, i dvaput posle ručka, i kad god oseti potrebu. Otac Alfred je bio sitan, nespokojan čovek. Neprestano se osmehivao. Njegove oči uokvirene smeđim licem odavale su izraz izbledelog iznenađenja. Posle jutrenja Ana bi porazgovarala s kuvaricom Rozinom o jelima koja će se tog dana spremati. Količine moraju biti približne, moraju napraviti više kako bi ugostili svakog ko svrati. Niko nije mogao da zna šta im donosi dan. U misiji je bilo mnogo posluge, niko od njih nije previše radio. Bili su to

ljudi s upečatljivim tužnim pričama i dobili su zaposlenje zbog njih, više nego zbog svoje spretnosti i radnog umeća. Džejkob, koji je veći deo dana spavao ispod drveta, imao je pomoćnika, momka bez roditelja, koji po svemu sudeći nije imao nikog svog osim nekih tajanstvenih rođaka u Durbanu, koje je bilo nemoguće naći. Provodio je dane bezvoljno grabuljajući tlo i izrađujući lepe metle od pruća. Stalno je bio u dronjama, sramota za misiju. Kad god bi mu Ralf dao neku odeću, on bi je prodao. Izgleda da mu je ambicija bila da bude hodajući znak, simbol bede. Kuvarica Rozina sedela je na stolici uglavljenoj u ugao pored šporeta. Zadnja vrata su uvek bila otvorena kako bi njeni pajtaši mogli da ulaze i izlaze. Njihova je povorka bila neprestana, prolazila je kroz kuhinju pa ponovo izlazila napolje, čučala na podu i razmenjivala tračeve. Ana bi im se u prolazu osmehnula i pozdravila ih, ali nije mogla da ne primetiti da su uvek nešto jeli. Ljutilo ju je što je polovina Elima koja je tvrdila da poznaje Rozinu bila uhranjenija od one polovine koja je nije poznavala. Rozina je bila čuvena po tome što bi katkad izjurila ljude iz kuhinje i iz dvorišta naoružana nekim kuhinjskim pomagalom: ponekad bi to bilo nešto relativno bezazleno - na primer drvena varjača, ali najmanje jednom je to bio i mesarski nožić. Činilo se da ne postoji razlog za te njene izlive gneva, ništa posebno što ih je izazivalo. Žrtve bi se vratile posle nekoliko dana, čučale bi nervozno na pragu u nadi da će im kuvarica udeliti zdelicu ovsene kaše ili okrajak hleba. Niko nije znao Rozininu tužnu životnu priču. O svojoj prošlosti nikad nije govorila, ali nešto joj je zasigurno ozlovoljilo narav, nešto gore od običnog bega od požara, bolesti i iznenadne smrti. Iz dana u dana glavna žrtva njenog gneva bila je devojka po imenu Deri, njena pomoćnica. Deri je bila krhka krivonoga mlada žena; trudna, i u marami na leđima uvek je nosila bolesno detence. Derine bebe su umrle, rekli su Ani. To joj je bila treća ili možda četvrta i svaka je bila slabija od prethodne. Ana je odlučila da to detence kod nje ne umre: otkriće tajnu, držaće Deri na oku. Predložila joj je da ode kod lekara; Deri je, pognute glave, jednosložnim rečima kojima se obično služila, rekla da je već bila kod svog lekara. Ana se nije usudila da navaljuje. Obezbedila je mleko u prahu i keks, zabrinuto zagledala u smežurano lišce. Bebe je gutala noć, ispuštale su dušu

dok su svi ostali spavali. Tako je bar izgledalo; Rozina je u izlivima besa govorila da ih Deri verovatno ubija. Muža nije imala, a po svemu sudeći nikad ga nije ni imala. Lusi Mojo je rekla da se devojci jedna greška može oprostiti, ali ta Deri, ona je živa sramota. Ana je rekla: „Mislila sam da praštamo sedamdeset sedam puta?" Lusi ju je ošinula pogledom. Možda sam pogrešno shvatila Sveto pismo, pomislila je Ana. Možda Bog toliko prašta. Žena po imenu Klara čistila je kuću i prala odeću. Bila je devojka iz misije i imala je srednjoškolsku diplomu. Bilo ju je sramota što radi takav posao i Ralf i Ana su videli da je to za nju ponižavajuće. Kad god bi to zatražila od njih, napisali bi joj preporuku punu hvale, za posao u prodavnici ili za radno mesto bolničarke. Međutim, poslodavci bi je svaki put odbili. Vratila bi se u kuću otupela pogleda i uzela četku da oriba sobe. Klara je nekad imala muža, ali on je nestao i ostavio ju je sa četvoro male dece. Njena očekivanja od te nežne dečice bila su izuzetno velika: očekivala je tišinu, delotvornost i korisnu preokupaciju u svako doba. Svako veče ih je zvala da recituju stihove iz Biblije; kad bi pogrešili, zatražila bi da joj donesu šibu. Večernja tišina bila je isprekidana njihovim slabašnim jaucima, nalik mjaukanju mačke. Međutim, ko bi mogao da kaže Klari da to ne radi? Ne smeju da budu kao njihov otac, govorila je i verovala je da ih samo masnice na nogama dele od života nesrećnika i pijanaca, na čijem ih kraju zasigurno čeka pakao. Nije bilo teško shvatiti zašto su poslodavci odbijali Klaru, ali bilo je to teško izraziti rečima. Imala je neku osobinu koja je budila nemir. Nije to bilo otvoreno nasilje, kao u Rozininom slučaju. Bila je to praznina; niste želeli da mislite kako bi mogla da se popuni. Svakog jutra u Flauer stritu, Ralf bi ušao u sobičak koji je nazivao svojom kancelarijom da se pozabavi pismima i računima - beležeći detaljno, savesno, uzaludne rashode malih suma. Ana je išla u obdanište da nadgleda mesne pomagače. To nije bio mali poduhvat; imali su stotinu pedesetoro dece o kojima se staralo dvadeset do trideset dobrovoljaca, koji su dolazili i odlazili u skladu sa zbunjujućim rasporedom koji su razumeli svi osim Ane. Svakog jutra bi oblačili decu u plave uniforme, odelca koja su se zakopčavala nazad na vratu; bio je to prvi zadatak svakog dana, uvuči nemirne ručice u rukave. Zaposlili su dve žene da na kraju sedmice peru

odelca i još jednu da pravi kukuruznu kašu u podne. Dečica nisu umela sama da jedu pa su dobrovoljci morali da ih hrane kašikama, po podne ih je valjalo staviti na spavanje, nadgledati na ljuljaškama, toboganima i penjalicama; valjalo ih je vagati, meriti i pričati im priče. Postojala je i lista čekanja, daleko veća od broja trenutno upisane dece. Kad bi deca napunila sedam godina, nisu ih mogli zadržati u obdaništu. Poslali bi ih u opasni svet, na dva i po sata obrazovanja dozvoljena po novim zakonima. Kad bi se to završilo, deca su bila ostavljena na milost i nemilost okolnostima. Ako bi njihove majke uspele da nadu bilo kakvo zaposlenje, prihvatile bi ga, i ostavile decu na staranje nevoljnim i ćudljivim rođacima, ili starijoj braći i sestrama. Kad nije bilo nikog da ih čuva, bila bi napolju na ulici. Za nekoliko tih izgnanika, misija je organizovala „grupu za igru“, kako su je nazivali. Dali bi deci čorbe i hleba, i voća kad bi uspeli da ga nabave. Knjige im nisu davali jer bi time prekršili zakon. Trudili su se da ih zabave igrama i zanatima i sve vreme se trudili da ih ne puste da nekud odlutaju. A jesu li ih sprovodili, te apsurdne zakone? O da. „Ova četvrt je puna ljudi koji bi otrčali u policiju", rekla je smireno Lusi. „Uradiće to za nekoliko penija. Gospođo Eldred, morate to da shvatite." Ana za sebe nikad ništa ne bi tražila, ali prizor te dece ju je osmelio. Preklinjala je dućandžije u belačkim predgrađima da im pomognu da obezbede svakodnevna sledovanja hrane; od piljara bi izmolila ugruvane jabuke, a od pekara jučerašnji hleb. Tražila je darodavce koji bi izdržavali decu čiji roditelji nisu mogli da priušte malu mesečnu naknadu. Svakoga dana je postavljala sebi cilj: toliko drskosti, toliko grubih zahteva. U kući joj je bilo teško da radi jer su ljudi neprestano ulazili sa verande, dolazili su da je pitaju svakojake gluposti ili da se posluže telefonom; dešavalo se da prode i čitav sat a da ništa ne postigne. Jedna učionica u vrtiću imala je ostavu - tačnije velik ormar za metle. Ana ga je preuzela. Morala je da se provlači oko improvizovanog stola napravljenog od stalka, koji je predstavljao njen radni sto, da se pažljivo zavlači iza njega, pribijajući mršavo telo uza zid. S dva prsta je lupala po zarđaloj pisaćoj mašini: kucajući svoje pismene molbe. Činjenica je, rekao je Ralf, da nas ovaj posao u potpunosti svodi na prosjake. Gotovo nikad ne možeš ništa da kupiš, ma koliko da ti je potrebno.

Moraš da smišljaš kako da ga se domogneš, da moliš za to, da pozajmljuješ, da nagovaraš nekog drugog da ti to plati. U kući je Ralf stavio gomilu papira na ulaz u svoju kancelariju tako da vrata nisu mogla da se zatvore. Ostali papiri bili su naslagani posvuda, u opasnim klizavim gomilama. „Šta misliš da li bi mi biskupija kupila ormarić za dokumenta?", upitao je Anu. „Ma ne...“, odmah je odbacio tu zamisao. „Imamo hitnijih potreba." Uveče se često dešavalo da niko ne dođe po decu u obdanište. Zaboravili bi ih ili bi se češće desilo da zamršeni sporazumi na kojima se temeljio porodični život padnu u vodu. Ana bi pokupila decu, koja bi plakala ili bila nema od zbunjenosti; odvela bi ih u kuću, dala im keksa, tešila ih i poslala glasnika da sazna šta je to kod kuće pošlo po zlu. Neočekivana bolest? Hapšenje? To doba dana Ralf je obično provodio u policijskoj stanici. Policajci bi svakog jutra izašli na ulice, pritvorili bi svoju kvotu prekršitelja zakona koji su se kretali ulicama bez propusnica, okupili ih na ćoškovima, zavezane po dvoje u lisicama; zatim bi po njih došao kombi. Taj zadatak su izvršavali afrički policajci. Ralf se u početku pitao kako mogu to da rade. Ubrzo je shvatio da moraju da zarade za život. Jedan policajac belac u stanici mu je umorno rekao: „Gospodine Eldrede, svi mi moramo da zarađujemo za hleb.“ Po podne bi rođaci privedenih došli u misiju sa svojim pričama: naš sin, samo je izašao napolje da se vidi sa susedom, moja sestra, izašla je da kupi hranu i ostavila propusnicu kod kuće. Ralf bi otišao u stanicu, da pomogne tim Ijudima da se izvuku, da plati njihove kazne. „Sledeće nedelje", rekao bi rođacima, „morate da mi vratite moj novac, razumete li?“ Novac je morao da vrati jer bi u protivnom misija ostala bez sredstava pa bi morali da ukinu neki drugi rashod. Međutim, uspeo bi jedino da nagovori ljude da se sete da ponesu svoja dokumenta kad god izađu iz kuće. Nije voleo da sarađuje s vladom na taj način. No nisu ga poslali u Afriku da podstiče ljude da krše zakon i Džejmsova pisma su ga podsećala na to. Od njega se nije tražilo da bude heroj ni mučenik, samo da nastavi da daje sve od sebe u datim okolnostima. Ljudi ne umiru od gladi, pisao je Džejmsu. Najsiromašniji imaju otprilike dovoljno za hranu i odeću. Međutim, žive na rubu ponora. Dovoljno je samo

nekoliko dana bolesti da ih gurne preko ruba. Gubitak nekoliko penija sedmično. Žene se trude da podižu čistu, lepo vaspitanu i pismenu decu. Nadaju se da ima budućnosti za njih, ali u očima te dece vidi se da su svesnija stihije događaja od svojih roditelja. Ništa za vašu udobnost, mislila je Ana. Čoveka teši samo poneka sitnica, dodavanje još jednog boda, pa još jednog reda na heklani kvadrat koji će na kraju prerasti u ćebe. Kako se zima bližila, žene su plele predano i sa ciljem. Sredom su se pletilje okupljale i Ana je mislila da mora da prisustvuje tom skupu; Lusi Mojo, ili neka druga grlata žena, čitala bi iz Novog zaveta dok bi im prsti leteli, a vera bodrila kičme. Uporedite ih s tim ljudima i ispašće da su norfoške porodice ateisti, Martini iz Ist Derehama bezbožni hedonisti, a Eldredi iz Noriča neznabošci i razvratnici. Četvrtak je bio dan za okupljanje žena u crkvi. Žene iz Saveza majki nosile su uštirkane bele bluze i crne suknje, s posebnim broševima zakačenim za bluze i pamučnim crnim maramama na glavi. Neudate majke - ako su bile pokajnice - mogle su da nose tu uniformu. Ali nipošto, nipošto broš. Metodistkinje su nosile crvene bluze i crne suknje. Pripadnice holandske reformatorske crkve nosile su crne suknje i bele bluze sa širokim crnim kragnama. Naspram njih, metodistkinje su izgledale nestašno. Deri bi se svake nedelje izgubila na nekoliko sati. Ana se brinula. „Ne sekirajte se, gospođo Eldred", rekla joj je Lusi Mojo. „Ona ide u crkvu biskupa Kvakva, po čitav dan pevaju i plešu. Ide tamo da bi nosila uniformu s pletenicom, da bi vikala i pravila nepristojne scene. A njihov bedasti sveštenik ide okolo sa svetom vodicom u kofi." Popodne su se u Flauer stritu održavali sastanci raznih socijalnih odbora. Pošto bi se završili, Ana i Ralf bi zajedno izašli da obiđu bolesne, poskakujući po izbrazdanim putevima u svom misionarskom automobilu. U četiri sata vijugavi oblici stopili bi se sa zidovima; mladići, koji su čitavog dana divljali po savani, vratili bi se u geto. Do pet sati bi zauzeli svoja mesta, ti momci: lenčarili bi ispred krčmi, katkad dodavali cigaretu iz ruke u ruku. Odisali su bolešću, toliko očigledno da je bila gotovo opipljiva; čekali su mrak. Ralf i Ana su stizali kući u suton. Dok su se truckali ka raskrsnici, dok su se primicali raskrsnici sa koje se video misionarski dom, Ralf bi osetio kako na suvozačevom mestu Ana

umire od napetosti i kako joj lice gubi boju. Leti bi joj bilo vruće i bila bi prašnjava, a zimi sleđena do kosti. Htela bi da se opere i večera, samo to; međutim, nije mogla da zna, dok ne skrenu na raskrsnici, šta je čeka da je u tome spreči. Bojala se da ne ugleda pet-šest muškaraca okupljenih na verandi, koji ih čekaju s kakvim nerešivim problemom. Od tog je gore moglo da bude samo to da ugleda čitavu porodicu koja ih čeka tamo s kakvim nerešivim problemom. Ako ih bude čekala grupa muškaraca, Ana i Ralf će verovatno morati ponovo da sednu u auto i odjure do policijske stanice radi kakve verbalne nagodbe ili isplate; međutim, ako ih sačeka porodica, verovatno će joj trebati hrane i trebaće joj prenoćište, u najboljem slučaju samo to. Kad bi Ana ugledala ljude na stepenicama, kada bi videla da ih očekuju, osetila bi kako joj se puls ubrzava, a neki gorak ukus, nalik žuči, diže u usta. Veče u Flauer stritu: Ana gotovo uopšte nije provodila vreme nasamo s Ralfom. Nikad nisu sedali sami da obeduju. Bili bi tu otac Alfred ili neko od vaspitača iz obdaništa, ili ljudi iz odbora s nesvršenim poslovima. Kad bi došlo vreme za počinak, obično su bili preumorni za vođenje ljubavi i uvek preumorni za razgovor; ponekad nisu ni imali šta da kažu jedno drugome. A i noću bi im često prekidali san. Neka žena bi se razbolela ili bi se desio kakav udes ili bi povredili nekog pijanog mladića u tuči. Kad bi pala noć, nastupile bi tuče, ranjavanja nožem, pljačke, silovanja. Zbog svih tih događaja, ljudi iz Ministarstva za domorodačka pitanja vrteli bi glavama i govorili o „problematičnom mestu“ i „kršenju zakona i reda". Nisu viđali Savez majki u njihovim uštirkanim bluzama; viđali su samo mamac za giljotinu. Omiljeno oružje bandi bila je naoštrena žbica od bicikla. Primakli bi se žrtvi s leđa pa joj zaboli žbicu u bedro, a zatim joj ispraznili džepove dok bi ona stajala ukočena od šoka i bola. Bilo je mučno, to neizbežno zaključavanja misionarskog doma svake večeri: ldjučevi, katanci, reze, brave - zveckanje iz prostorije u prostoriju. Zaludno, zaista, jer ako bi neko došao i pokucao, morali bi da ga puste unutra. Mogli bi da ga pitaju iza zatvorenih vrata kako se zove, ali ako im njegovo ime ne bi ništa značilo, to ne bi bio razlog da ga ostave napolju. Ralfi i Ana su subotom ujutro delili zalihe sa trema iza kuće: povrće, vrećice kukuruznog brašna, šećer koji bi iscurio iz vreća pa bi ga skupili u

kese, i svu konzerviranu hranu i odeću koju bi dobili od belačkih dobrotvornih ustanova prethodne nedelje. Verovali su da niko ne bi došao po hranu ako mu nije zaista potrebna, ali znali su da veruju uzalud; morali su da istrpe Lusi Mojo, koja bi u takvim prilikama nestrpljivo coktala jezikom i dizala oči ka nebu. Nedeljom po podne održavale su se sahrane; pevanje crkvenih pesama, ritualno zavijanje. Milosrđe bi napunilo gladne stomake ožalošćenih. Ralf bi rekao: „A ko još vide dućandžiju Da čašćava sobarice svojim čajem Ili da otvara bocu ribljeg umaka Ili da daje čoveku sir?“ Subotom u suton, sahrane i zabave bi se stopile. Emajlirane šolje prosenog piva dodavale su se iz ruke u ruku: piva koje je izgledalo kao bebina povraćka. Domaćini bi puštali gramofone u svojim dvorištima. Bubnjalo se i plesalo do kasno u noć. Kad bi se gosti zasitili, umotali bi se u svoju ćebad i spavali na zemlji. Nedeljom ujutro je bilo crkvenih povorki, žena u uniformama, sa sinovima blistavih lica, obučenim u odela. Kasnije bi devojčice odskakutale u nedeljnu školu, kosa upletenih u pletenice i svezanih mašnicama. Nosile su haljinice iz indijske prodavnice sa krutim mrežastim suknjicama, kojima su grebuckale jedne druge po cevanicama i listovima. Nosile su bele rukavice i torbice prebačene preko mršavih ručica. Za godinu-dve štedeće novac za kremu za posvetljivanje kože. Preklinjaće roditelje da ih za rođendan pošalju kod frizera da im ispravi kosu. „Kad budeš starija“, reći će roditelji. „Čekaj da napuniš petnaest, pa ćemo videti." Nedeljom ujutro posle crkve muškarci iz Elima odlazili su kod berbera koji bi postavili svoje berbernice ispod drveća. Nedeljom po podne igrale su se fudbalske utakmice. Ana i Ralf bi pozvali na čaj oca Alfreda, kao i radnike iz nedeljne škole. Ana je na licu Lusi Mojo videla šta ova misli o njenim pecivima; zemičke su joj bile spljoštene i mrvile su se u ustima, za razliku od zemički gospođe Stendiš. Pošto bi se čajanka završila, ostali bi, nakratko, sami. Ralf ju je držao u

zagrljaju dok se ona njihala od umora i jecala na njegovom ramenu. „Nije trebalo da te dovodim ovamo", šaputao joj je. „Ali sad ne možemo da idemo kući." Protekle su samo nedelje, meseci; bili su toliko zatočeni gorkom rutinom Elima da drugačiji život nisu mogli ni da zamisle. Ana bi katkad zaboravila šta se nalazi ispod površine. Videla je sprženo tlo i crvene cementne podove, tragove mrava i putanje žohara. No tu je bio Ralf da je podseti na istinu: ona korača po dijamantima i zlatu. Sve večeri u suton žene su palile mangale. Dim se dizao u sumračno nebo i ležao nad getom kao magla: nežna i plava, nalik dahu hladnih anđela. Svake večeri kad bi žene palile mangale, neki dvogodišnjak bi upao u njih. U Elimu je bilo bolnica, ali povređeni su dolazili u misiju: peške, ili bi ih majka donela u naručju, ili bi došepali između dva prijatelja, ostavljajući krvav trag za sobom. Gospođa Stendiš je bila medicinska sestra i ljudi nikako nisu mogli da shvate da Ana ne poseduje isto umeće. „Moramo da budemo svesni svojih ograničenja", kazala je Ana. „Osećala bih se opuštenije kad bismo imali doktora na raspolaganju." Ralf je rekao: „Kus je na raspolaganju. U suštini." Kus je imao ambulantu u Viktorija stritu, u prašnjavoj jednospratnici s limenim krovom. Imao je čekaonicu i ordinaciju i još jednu prostoriju u zadnjem delu gde je spavao na poljskom krevetu. U dvorištu su se nalazile dve straćare, jedna za kuvanje a druga preuređena u laboratoriju, a katkad je predstavlja kupleraj Kusovog farmaceuta Luka Embate. Kus je možda imao trideset godina, možda je imao i četrdeset. Imao je kosu boje sena i zabrinuto lice; retko se osmehivao, iako je, po svemu sudeći, imao dobru narav. Nosio je šorts boje kamena; noge su mu bile pegave i žilave, kolena krupna i mršava. Lice i ruke su mu bili crveni od ribanja žestokim antiseptičkim sapunom. Ralf je jednom oprao ruke kod Kusa i imao osećaj da mu je sapun oderao kožu sa njih. Kus je imao mnogo pacijenata. Lečio ih je za nekoliko bakarnih novčića. „Ipak, moraju da plate", rekao je Ralfu. „Jer, znaš, ako ne plate za svoje lečenje, neće poverovati u njega. Ako im samo daš lek, pomisle: ovo je sigurno đubre kad mi ga daje tako lako. Izađu i prospu ga na ulicu." Ralf je rekao: „Ana pokušava da nagovori našu kuhinjsku pomoćnicu

Deri da dovede novu bebu kod vas. Zabrinuta je za njega, kaže da ne dobija na težini. Deri neće da prizna da nešto nije u redu, ali valjda joj je stalo do deteta, zar ne? Ne možemo da dokučimo šta radi. Svezala mu je obojene konce oko ručica i nožica. Juče je pomislila da joj je ispao i da ima veliku modricu na glavi, ali ispostavilo se da su ga natrljali nekakvim pepelom." Kus je rekao: „Bila je kod jednog mog suparnika." „Nije mu ništa, pretpostavljam", rekao je Ralf. „Osim što sporo napreduje." Kus je slegnuo ramenima. „Nego, vidiš, možda misli da je u pitanju neka afrička bolest." „Postoji li takvo što?“ „U glavama ljudi", rekao je Kus. „Misle da postoje bolesti koje su za belce nerazumljive. To je tačno, donekle. Ako mi dođe žena koja se žali na ubrzan rad srca, nesvesticu, kratak dah, mogu da joj poslušam grudi i pošaljem krv na analizu, ali pre ili kasnije ću morati da joj kažem: ‘Recite mi u koju crkvu idete. Plešete li u svojoj crkvi? Je li vas zaposeo duh?’“ „Nisu varvari", razljućeno će Ralf. Kusove svetle obrve poleteše uvis. „Nisu? Tako brzo uče, čoveče? Znaš šta ja mislim? Mislim da smo svi mi varvari." Ralf je uvek želeo da upita Kusa: Zašto si ovde? To je kao kad upoznate čoveka koji ima samo jednu nogu: silno želite da saznate šta mu se desilo. Udes? Bolest? Želite da pitate, ali možete samo da se nadate da će vam sam reći. Posle šest meseci u Elimu, Ralf je pisao svom stricu Džejmsu: Snalazili bismo se bolje da dan ima trideset sati, a nedelja devet dana; a ipak se pitam ima li od našeg posla ikakve koristi. Nemamo mnogo vremena da stanemo i razmislimo i ne znam je li to dobro ili loše. Ipak, svake sedmice moramo da donesemo neku odluku koja više lici na pitanje principa nego na pitanje procedure, a nemamo od koga da zatražimo savet Neko koga bih možda mogao da nazovem prijateljem jeste naš doktor Kus, Afrikaner, ali iako mislim da je on dobar čovek i da ima mnogo iskustva, njegov pogled na svet toliko se razlikuje od našeg da ne mogu da odem kod njega po savet jer verovatno ne bih razumeo savet koji bi mi dao.

Većinu tih pitanja principa nazivamo „problemom ćebeta“ - to je naša skraćenica za sve što nas izbacuje iz koloseka, u moralnom smislu. Sad kad je zahladilo, svakodnevno nam na vrata dolaze najsiromašniji meštani da traže ćebad. Ćebad imamo ili možemo da ih nabavimo ili ispletemo, ali izgleda da su gospodin i gospođa Stendiš, pošto bi razdelili ćebad, posećivali primaoce u njihovim domovima kako bi proverili jesu li im ćebad zaista potrebna ili su ih prodali. Ana i ja se osećamo grozno zbog toga. Mislimo da je to ponižavajuće za sve. Međutim, Lusi Mojo kaže da će, ako to ne uradimo, svi misliti da smo budale. Šta da radim? Imam utisak da bih, da sam imao neku obuku u Engleskoj, bio svestan da ću se susresti s takvim problemima savesti - ili ih previše uzdižem, jesu li to zaista samo problemi procedure? Ovo stalno govorim: Nisam bio spreman da dođem u Afriku. Ana govori: Koja je korist od sveg ovog truda? Pojedinac ne može da učini ništa protiv političkog sistema koji je, kako nam se čini, iz dana u dan sve nazadniji i svirepiji. Trudim se da bodrim Ijude da misle pozitivno, da pokazuju inicijativu, da pomažu sebi, ali čemu sve to kad znamo da za pet godina naše naselje više neće postojati? Lusi Mojo je na svoj uobičajen jednostavan način razjasnila zašto je Kus takav kakav je: „Doktor je otišao s nekom lošom obojenom devojkom." Nasmejala se. „Ona je mislila da će za to dobiti novac. On je mislio da će dobiti romansu." Ana je to prenela Ralfu. „Obojena devojka je rodila bebu. Malograđanski skandal, znaš kako je to.“ Tad je već pomalo znala afrikans i njen govor je poprimio otegnuti lokalni dijalekat. Kad bi videla nešto lepo i bespomoćno - dete, mače - rekla bi uglas s Lusi i Rozinom: „Jao, jadničak!" „Da, mislim da znam", rekao je Ralf. „I pretpostavljam da se to dogodilo u vreme kad je to bilo samo sramota, ne i zločin." Odmahnuo je glavom. „Šta se desilo sa ženom i detetom, zna li Lusi?" Ana se prebacila na svoj stari način govora: „O, bilo bi joj ispod časti da tako nešto zna.“ Pomislio je na doktora kako se pere, kako trlja šake onim grubim

sapunom. Ima li Kus dom, osim onog sobička iza ordinacije s poljskim krevetom? Izgleda da nema; više ne. Stric Džejms je odgovorio: Dragi moj Ralfe, Naravno da nisi bio spreman da odeš u Afriku. Otišao si zbog vlastite potrebe, ne zbog potrebe naroda kojem je trebalo da služiš. Nemoj sebe da kriviš zbog toga. To je uobičajeno za nas Evropljane. Kad shvatimo da nam kod kuće ponestaje osećaja smisla, izvezemo svoje sumnje; poznavao sam Ijude koji su - pogrešno upućeni, po mom mišljenju - otišli u Kinu kako bi spasli svoj brak. Nevolje naše vlastite zemlje čine se toliko komplikovane da se pametni Ijudi pitaju je li pravično zauzeti ikakav stav. Izgleda da to mogu da urade samo stručni političari - budući da ih plaćamo, mogu da nose teret svoje prigluposti. Međutim, kad razmišljamo o drugim državama, mislimo da su njihove nevolje lako rešive - očigledne su i toliko smo sigurni u ispravnu moralnu granicu. Zašto dižu toliku prašinu oko toga?, pitamo se. Sasvim je očigledno šta treba preduzeti. Kako smo pronicljivi - kako dobronamerni! Dok ne stignemo, naravno, i vidimo stvarnost. Muškarci i zene koji se bave misionarskim radom trebalo bi najpre da srede vlastita gledišta pre nego što pokušaju da ih nametnu drugima. Međutim, iz vlastitog iskustva znam da kad stignu na svoje radno mesto u tuđini postanu - ako uopšte iole vrede - zbunjeniji od svih ostalih oko sebe. Zato se potrudi, Ralfe, da se ne opterećuješ i ne prisiljavaš sebe da budeš bolji od drugih Ijudi. Samo daj sve od sebe, zar to ne mozeš? Znam da to zvuči kao dečja varka, ali to je jedini savet koji imam da ti dam. Kažeš da sumnjaš (ili da Ana sumnja) u moć pojedinca da išta postigne. A šta bi se desilo kad bi svi pojedinci odustali? Ne bi ostalo gotovo ništa za Ijude kojima nastojiš da služiš. Bog znaš, neće dati. Nemoj misliti da hoće. Njegov način

nikad nije tako direktan. Svaki dan nam donosi nov problem koji valja rešiti. Neki bi možda rekli da se ne bi toliko mučio da imaš čvrstu veru. Ja lično nikad nisam verovao u čvrstu veru; uvek postoji neka nužda, bogom dana ili ne, koja će poljuljati svaku sigurnost koju si ustanovio za sebe. Nisi mogao da preuzmeš, nekritički, uverenja svog oca. Morao si da nađeš svoj put. Sukob nije, sam po sebi, znak manjka vere. Može da bude znak - usudiću se ovo da kažem - duhovnog pronicanja, razvoja. A na kraju krajeva - ako si suočen samo sa duševnim konfliktom i administrativnim problemom - to znači da ne smatraš svet jednostavnim mestom, na kojem su božje namere dovoljne. Što se tiče tvog problema sa ćebadima - naravno da moraš da odeš i obideš Ijude u njihovim kućama. Je li ti palo na pamet da su ćebad možda izgovor? Ljudima koji ti se obraćaju možda treba mnogo više od ćebadi, ali teško im je da ti skrenu pažnju na tu činjenicu. A moguće je da sve njihove potrebe nisu materijalne. Da, pomislio je Ralf dok je sklanjao pismo u stranu; ali ko sam ja da utvrđujem njihove potrebe? Ušla je Ana. „Prekidam li te?“ „Ne. Stiglo je pismo od Džejmsa." „Pročitaću ga čim ugrabim malo vremena." Htela je da mu saopšti vest. Deca iz grupe za igru prirediće koncert. Žensko dobrotvorno društvo iz Johanezburga darovalo im je polovnu šivaću mašinu pa će Ana sašiti kostime. Već je bila kod gospodina Ahmeda u Najl stritu da izmoli ostatke tkanina. Čitave sledeće nedelje tandrkanje mašine mu je remetilo večeri. Po krovu je dobovala kiša, a ulicama je tekla crveno-smeđa voda. Nedelju dana kasnije zatekao je Anu kako čežnjivo prelazi rukom po rolni platna: bila je to meka, nežna tkanina, sa dezenom u obliku kapljica, svetle, skoro maslinasto-zelene boje. „Ovo je poslao gospodin Ahmed", rekla je. „Ima velik feler, ali meni to ne bi smetalo - mogla bih da nam sašijem predivne zavese kada bih uspela da nađem debelu postavu. Hoću reći“,

dodala je, „kada bih uspela da nagovorim gospodina Ahmeda da mi je da.“ „Zašto to ne uradiš? Kostime si gotovo završila. Mogla bi da počneš posle večere, ako nisi preumorna." Ana je odmahnula glavom. „Već imamo zavese, zar ne? Lusi Mojo ih je lično sašila, vlastitim rukama, one ljubičaste kreacije sa sunčevim zracima. Nastavnice iz nedeljne škole su medu sobom skupile novac za materijal." Podigla je pogled. „Suviše je grešno razmišljati o izgledu stvari." „Naravno da nije." „Ali važnije je valjda kako se ljudi osećaju." I to je bio kraj priče o zavesama sa šarom u obliku kapljica. Ana je odrezala tri metra od rolne, gde se feler najmanje video, i sašila sebi lepršavu suknju do pola listova, blago nakupljenu u struku. „O, gospođo Eldred“, rekla je Lusi. „Vi ste odlična šnajderka. Da su vam je sašili u Parizu, ne bi vam bolje stajala. Šteta, ta tkanina je tako dosadna! Ali ipak moramo da iskoristimo ono što nam Bog da.“ Ana se osmehnula. Razvedrilo se. Svakog jutra ih je budilo sunce, pržeći kroz ona dva centimetra razmaka između zavesa. Ralf je pisao Džejmsu: Kako da živiš? Koji je način ispravan? Sve je prihvaćenija ideja - i smatram da nije neprivlačna - da treba da živiš kao Ijudi među kojima radiš, da je to za jednog hrišćanina jedini način. Zašto bi ti imao više novca i više udobnosti nego što oni imaju? Kako možeš išta da im značiš ako se odvajaš? Pa ipak, vidim da ta zamisao može da ima štetne posledice. Pomislio je na Kusa, na njegovu večeru sačinjenu od kukuruzne kaše i umaka. Nisam siguran da sam dovoljno hrabar da pokušam da je sprovedem u praksi. Džejms je pisao:

Imaš li toliko, Ralfe, da ti Ijudi zavide? Treba li ja da ti govorim da si jedanaest hiljada kilometara daleko od kuće? (Jasno mi je da možda misliš kako to nije velika žrtva, ali dozvoli da ti nešto kažem, ako mi tebi ne nedostajemo, ti nama nedostaješ, tvojoj sestri i meni, i vrlo često razgovaramo o tebi.) U jednom trenutku mi se žališ na svoj život, na svoju muku i osujećenost - a već u sledećem mi se žališ na svoj luksuzni životni standard! Pretpostavimo da se pridružiš Ijudima medu kojima radiš i useliš u prigradak u nečijem dvorištu. Kakvu bi to korist ikome moglo da donese? Možda bi se tako osećao bolje, nedelju-dve dana, ali jesu li tvoja osećanja problem? Kad bi takav životpostao nepodnošljiv - a to bi se desilo brzo - mogao bi da pobegneš. Bio bi to, u najboljem slučaju, samo dobronameran ogled. Ljudi oko tebe ne mogu da pobegnu; u njihove rečenice ne možemo staviti ako. Tako bi svaki tvoj potez napravljen u cilju postizanja Ijudske jednakosti za njih predstavljao uvredu. Ti možeš slobodno da odeš, ali oni ne mogu. Imaš svoje obrazovanje. Imaš svoju belu kožu, u zemlji u kojoj to znači sve. Čak se i zbog sposobnosti svog dobro uhranjenog tela izdvajaš kao drugačiji. Kako se usuđuješ da pomisliš da možeš da budeš jedan od njih?Privilegije se ne mogu poništiti, kad ih jednom dobijemo. Ralf je ubacio stričevo pismo u fioku. Ponovo je pomislio na Kusa, koji nastoji da ribanjem odere sebi kožu. „Još jednom sam razgovarao s Deri“, rekao je Ralf doktoru. „Razgovarala je i Ana. Stalno se pitamo da li da jednog dana jednostavno zgrabimo dete i donesemo ga kod tebe, ali mislimo da to ne bi bilo pošteno prema Deri, ipak je ona odrasla osoba. Ili bi možda ti mogao da dođeš u misiju. Mada ne znam kako bismo ga uzeli od Deri, da ga pregledaš. Sve vreme ga drži zavezanog na leđima. Koliko vidim, i umreće tamo." „Obećajte joj injekciju", rekao je Kus. „To je moja poslednja ponuda." „Za nju, ili za bebu?" „Za oboje", rekao je Kus. „Hajde da - kako se ono kaže? - da budemo

široke ruke. Ljudi ovde, oni vole injekcije. Injekcije su za njih glavne. I mnogo ih dajem, jer ako ih ne dobiju od mene, otići će kod bog zna koga i on će ih ubosti bog zna čim i debelo će platiti za to.“ „To nije pravi lek, zar ne?“, upitao je Ralf zabrinuto. „Samo daješ svojim pacijentima ono što žele?“ Kus se lagano lupnuo po čelu. „Ovde, Ralfi - ovde se bitka bije. Znaš, oni nemaju poverenja u mene, ti ljudi. Devojke hoće da saznaju jesu li trudne pa odu kod vrača čim im kasni jedan dan, a vrač im kaže ono što žele da čuju, da jesu ili da nisu u zavisnosti od toga šta im odgovara. Ako on pogreši, devojke nekako uspeju to da zaborave. A kod mene dođu i ja im kažem: ne mogu vam reći sad, dođite ponovo za dva meseca. Pogledaju me kao da kažu: čoveče, ala je glup ovaj Buri.“ Ralf je pogledao naviše u njega. Kus je hteo da priča; toliko toga je gutao u sebe svakoga dana pa je hteo da priča o bilo čemu, o svemu osim o onome što ga je tištalo. „Ta tvoja pomoćnica, Deri“, rekao je. „Treba da saznaš zašto misli da su njene bebe uvek bolesne. Znaš, u ovom delu sveta, nemamo nesreće jednostavne i jasne. Ako nešto pođe po zlu, moraš nekog da okriviš. Ko mi je ovo uradio, pitaš? Ko mi je naturio ovu bolest? To, recimo, mogu da budu tvoji preci. To može da bude neki tvoj neprijatelj. Ali nije samo obična sudbina. Nije božja ruka.“ „Pretpostavljam da je to utešno, na neki način“, rekao je Ralf. „Je li?“ Obojica su se pitali je li utešno ili nije: obadi su zujali u tišini i leteli uz žičanu mrežu na prozoru. Kus je rekao: „Čini mi se da ta tvoja pomoćnica treba da poseti Luka Embata, mog farmaceuta. Upoznao si Luka? Video si ga, subotom uveče, u širokom odelu, kako drži podruku kakvu krčmaricu iz Johanezburga? Misliš da je to kupio od plate koju mu ja dajem?" „Šta, odelo ili žensku?" Na to se Kus presavio od smeha; kucnuo se po čelu zglavkom crvene šake. „Oboje koštaju, Ralfi, i odelo i pička. Ne, Luk - taj dobro trguje mačjim jetrama, kožom guštera i pitonovim salom. Treba da odeš da ga posetiš tamo u dvorištu iza kuće. Većina njegovih mešavina se ne pije, hvala bogu, samo se boca stavi na kanap i okači oko vrata. Možda bi lepo stajala toj vašoj pomoćnici Deri. Posluje i poštom. Ljubavni napici. Možda i drugačiji napici - ubilački - ali ne pitam ga. Prošle nedelje je ušao neki čovek

i rekao mi da ima bube u crevima. Poslao sam ga ravno kod Luka. Ako veruje u to, treba mu Luk, ne ja.“ Ralf se više nije trudio da brani svoj oholi stav; da govori kako nisu varvari. Znao je da ih Kus ne osuđuje. Govorio je da postoji i drugačiji pogled na svet i da ga ne prezire u celosti. „No ipak", rekao je, „treba da pripaziš na Luka. Da se postaraš da nikome na naudi.“ „On to čini manje od nekih. Jesi li video šta sve crnci koriste?" Kus izvadi kutijicu iz fioke svog radnog stola i gurnu je prema Ralfu. Izuzetno jake domorodačke pilule, pisalo je. „Izuzetno jake je blag izraz", rekao je Kus. „Da imaš bube, skoro bi ih razneo. I gliste - kažem ti, čoveče, oni se uvek čiste od glista i pritom se ubijaju. Video sam to rođenim očima - dešavalo mi se da mi ljudi dopužu ovamo i polako umru na moje oči. Potvrđeno očišćeni od glista, ali na njihovu žalost, njihova jetra očišćena od glista je otkazala - i treba da vidiš ljude koji umiru tom brzinom, Ralfi, jer kad jetra otkaže, čovek nastavlja da živi još tri dana i jedino što može da ga oslobodi bola jeste metak u glavu." Kus se promeškoljio na stolici. „Zato taj zadatak prepustim Luku. To je kao one crkve, zar ne? Voleo bi da tvoji parohijani dolaze u tvoju crkvu - a znaš da posećuju uzbudljivije službe. Jedino što uradim jeste da uđem tamo otprilike svakog meseca, bacim oko na Lukove zalihe. Samo da se uverim da nema ničeg ljudskog, ništa više. Nađem li išta ljudsko — upozorio sam ga - odmah idem u policiju." „Kako to misliš, ljudsko?" „Ljudi nestaju, znaš? Uvek kažemo izgubili su se u Johanezburgu, ali ponekad odu mnogo dalje od toga. Postoji trgovina, to ne možeš da porekneš. Telima, živim telima. Uzmu oči, jezik, šta god im je u tom trenutku potrebno za lek. Policiji je veliki problem da utvrdi ko je kriv - i naravno misle da oni ne moraju to da rešavaju, to je domorodački problem. A krivca je toliko teško pronaći jer takve stvari rade bande, čitave mreže, i kako onda da izdvojiš onoga ko je odgovoran - za koga možeš reći da je ubica, ako su nekoga isekle različite šake? I naravno, ako isečeš čoveka na komade, on na kraju i umre.“ Kus je podigao pogled i video izraz na Ralfovom licu. „Dobro, nemoj da mi veruješ", rekao je. „Ni ja ne volim da razmišljam o tome. Ko želi da prizna da se takve stvari događaju?" Pokazao je palcem put Pretorije. „To daje podstrek njima."

Kad je došla nova godina, poskupele su autobuske karte pa je započeo bojkot autobusa. Ralf je svakog jutra ustajao u četiri da bi nakrcao u misionarski automobil gomilu sveta i da potom pažljivo izveze iz Elima preopterećeno nesrećno vozilo, i zaputi se niz brdo ka Pretoriji. Ljudi koji su imali dozvolu za rad u gradu morali su da sačuvaju zaposlenje; svi taksiji u Elimu bili su zaplenjeni, ali ipak su prolazili pokraj nemih povorki muškaraca i žena koji su silazili niz brdo u maglovitu zoru. Farovi drugih automobila, koji su se penjali uzbrdo, mileli su kraj njihovih; bilo je saosećanja u liberalnim predgrađima Johanezburga i bilo je muškaraca i žena spremnih da voze kroz noć kako bi pomogli ljudima iz crnačkih četvrti. Ralfa su ubeležili na blokadama puta. Grubo su ga pitali kako se zove, na afrikansu. Kako ih nije razumeo, policajci su se razbesneli. „Imamo tvoj broj, čoveče", rekli su. „Sigurno si komunista, a?“ Želim, pomislio je Ralf, da počnem da praktikujem drugačije hrišćanstvo od hrišćanstva svog oca: hrišćanstvo u kom ne iznosim sudove o drugim ljudima. Ne iznosim sudove o Lusi Mojo, ni o Kusu, ni (bez dokaza) o farmaceutu Luku, čiji je zanat tako mračan; ne osuđujem predsednika, ni policajca koji me je upravo opsovao. „Ali ako ne osuđuješ", rekla je Ana, „sigurno strogo preispituješ ljudske pobude. Nisam sigurna da je to uvek odvojeno od iznošenja sudova." Tad ga je već bolje poznavala. Shvatila je da je ona njegova dobrota, koju je nekad tako lično shvatala, u biti bezlična. Onog jutra na blokadi puta, policajac je rekao Ralfu: kaf irboetie. Ljubitelj čamuga, crnčev brat. „Voleo bih da budem", rekao je Ralf. „Ali ne bih tvrdio da jesam." Policajac je pljunuo na put. Samo ga je odgoj sprečio da ne pljune Ralfu u lice. Na dan narodnog mitinga, dan kad je policija rasterala okupljene palicama, Kus je otvorio svoju ordinaciju u hodniku vrtića, umotavao je svoje zaprepaštene i krvave pacijente u ćebad, i na pet jezika zabranjivao vruć sladak čaj i tražio vodu, samo vodu; zavoje - bilo šta, bilo kakve krpe; i bilo kog mirne ruke da mu pomogne da opere i očisti rane. Ralf je pomislio na prašnjavu kancelariju u Londonu, na nedostižne prostorije u Klerkenvelu, sedište organizacije koja ga je poslala ovamo; zatim je pomislio na odane vernike u Norfoku, kako u crkvi dodaju jedni drugima

tacnu sa prilozima; čuo ih je kako mu govore: „Nemaš pravo da tako proneveravaš fondove, da zloupotrebljavaš imovinu misije: da stavljaš plavo odelce anđela iz vrtića na krvava usta lokalne kurve koju su tresnuli palicom po licu. Od sveg osoblja iz misije jedino je kuvarica Rozina bila očevidac policijskog napada; Rozina, koja kao da nije imala život izvan svog diktatorskog rada u kuhinji. Sad se njihala ošamućena od tuge i pričala kako je to bio tih, miran skup, pevale su se crkvene pesme, a onda je policija pojurila mlade žene i izudarala ih po grudima, to su uradili, znaju gde su mlade žene slabe. Ralf je znao da je na skali svireposti to malo. To nije, na primer, Treblinka. Kus mu je pokazao kako izgleda posekotina od teškog kožnog biča koju je zadala iskusna, odlučna ruka. Naučio je nešto o sebi; da u prisustvu zla drhti, kao invalid ili osamdesetogodišnjak. Sutradan je bio u stanju da malo bolje sklopi priču. Bio je to miran skup, kao što je Rozina rekla, održan na parčetu pustopoljine koju je znao, udaljene malo manje od kilometar od Flauer strita; međutim, bilo je to tipično za Elim, da nije bilo nikakvog vida komunikacije, osim tajnog, tako da niko nije znao, kilometar dalje, šta se dešava na toj pustopoljini; nije bilo načina koji bi njega i Anu upozorili i rekli im da budu spremni da zbrinu žrtve. Ljudi su se okupili da bi se odlučili kako da nastave bojkot autobusa. Policija je u poslednjem trenutku tražila da se miting otkaže. Šačica dece počela je da baca kamenje pa ih je policija napala pre nego što su okupljeni stigli da se raziđu. Među povređenima je bilo mnogo nedužnih prolaznika. Bili su zaprepašteni i plakali su, dok su im iz obrijanih i ušivenih glava i dalje tekle krv i prozirna tečnost; govorili su da nisu ništa znali, da nisu ni slutili da se održava ikakav miting. Ralf je otpešačio do mesta nesreće. Nekoliko rasparenih cipela ostavljeno je u begu od palica i bičeva. Video je torbu od slame, ukrašenu bujnom ružičastom pletenom ružom; ležala je na strani, a njen sadržaj se dotad već nalazio na tuđoj polici. Tlo je bilo prilično dobro pregledano, video je; pomislio je da je to čudna vrsta pljačke. Bilo je teško odrediti ko je gori: policajci, koji su, kako kažu, samo vršili svoju dužnost, ili lešinari koji su uzeli pola vekne hleba iz služavkine torbe, pedeset grama škembića, možda komadiće sapuna ili stari džemper na raskopčavanje koje joj je kakva gospođa dala, neka dobronamerna glupa žena odozdo iz belačkih kuća, iz

šumaraka žakarandi. „Možete li išta da uradite, gospodine Eldrede?“, upitala je Lusi Mojo. „Išta da nam pomognete?" „Mogu da pokušam", rekao je Ralf. Vratio se u svoju kancelariju i prečešljao svoja dokumenta u potrazi za spiskom koji je sastavljao: imena, adrese, brojevi telefona policijskih starešina sa područja udaljenih do hiljadu šeststo kilometara od Elima. Podigao je slušalicu i počeo da okreće brojeve sa spiska. Ti pozivi nisu trajali dugo, u većini slučajeva; kad bi policajci čuli njegov engleski akcenat i saznali da živi u Elimu, spustili bi mu slušalicu. Presedeo je veći deo noći, pišući novinama. „Vi ste videli žrtve", rekao je Kusu. „Znate šta se ovde dogodilo, bolje nego iko. Potpišite se na ova pisma sa mnom.“ Kus je odmahnuo glavom. „Bolje ne, Ralfe. Moram da mislim na svoje pacijente. Kako bi oni bez mene?“ Slegnuo je ramenima. „Mnogo bolje, verovatno." Posle napada pendrecima, njihov položaj se promenio. Pozivali su ih u kuće u Elimu u koje nikad pre toga nisu kročili. Ljudi koji nisu išli u crkvu dolazili su u misionarski dom. Posetio ih je mesni osnivač Afričkog nacionalnog kongresa, a istog dana im je došao i čovek iz Sofijatauna, novinar, crnac iz časopisa Dram. Sedeo je zavaljen na kuhinjskoj stolici s metalnim nogarama, tako da su joj prednje nogare bile u vazduhu. Nalazio je razloge za smeh. Rozinina učenica mu je poslužila čaj u emajliranoj šolji. Ana ju je oštro prekorila: „Šoljice i tanjiriće, Deri, molim te.“ Deri je donela šoljicu, pa ju je uz tresak spustila na sto. Namrštila se. Šoljice su bile za belce, a emajlirane šolje za Afrikance; ova gospođa uvodi drugačiju praksu, što dokazuje da nema pojma ni o čemu. Pomislila je da je taj crnac uobražen, da se pravi važan, u svom tankom plavom odelu i pantalonama na peglu. Iz toga će se roditi nevolja: po njenom mišljenju. „Pretorija hoće da raste, raste, raste", rekao je naočiti mladić, zavaljen na svojoj stolici. „Nacionalisti hoće da se ovo mesto očisti. Naći će ovim ljudima neko drugo mesto, neki komad savane gde će moći da ih smeste i zaborave. Neko mesto bez vode i puteva. Tako da njihova deca ponovo

postanu divljaci." Mladić se nasmejao, satiričnim smehom. Pogled mu je već bio dalek i videlo se da odlazi u inostranstvo na studije: verovatno u Moskvu i ko bi ga krivio? „Mogu vam reći, gospođo Eldred", rekao je, „za jednog Afrikanca je gotovo nemoguće da živi i diše i da ne krši zakon." Zagledao se duboko u Anine oči; pokazujući, pod jedan, da mu je privlačna i, pod dva, da ne bi ni pomislio da se bori za nju. Prošla je ponoć kad je naočiti mladić otišao. Sutradan po podne je policijski narednik, belac, sedeo na istoj onoj stolici, čiji su nogari ovoga puta stajali čvrsto na tlu. „Evo za promenu, gospodine Eldrede, ja došao kod vas. Obično vi dolazite kod nas.“ Narednik je bio svetlokos, mršav, nimalo krupan čovek. No sedeo je kao pravi Afrikaner: raširenih nogu, kao da hoće da pokaže da njegovoj muškoj obdarenosti nikako drugačije ne može da bude komotno. Ralfu nije bio odmah mrzak, verovatno jer ga je likom podsećao na Kusa, a bio je i nespokojan, nervozno se osmehivao. Nokti su mu bili izgrizeni do mesa. Narednik nije odbio čaj. Deri mu je dala šoljicu, naravno, i tacnicu. Samo hoće da Ralf bude informisan, rekao je dok se služio šećerom, da policija zna kakve on goste prima. „Vi ste ovde stranac“, požalio se policajac. „Novi ste u Južnoj Africi. Trebalo bi da steknete fine prijatelje." Ralf se usput sažalio na njega. Narednik je bio nervozan, palio je cigaretu za cigaretom i svaki put nudio Anu da se posluži iz njegove paklice; katkad bi mu se lice nakratko zgrčilo, kao da ga nešto boli. „Nisam čuo kako se zovete", rekao je Ralf kad je narednik obrisao usta i ustao da krene. „A da me zovete samo Kvintus", rekao je čovek. „Zato što verujem da ćemo se upoznati." „Sigurno ima bube u crevima", rekao je Ralf pošto je ovaj otišao. „Treba da ode kod Luka Embata po malo pitonovog sala.“ Ralf je rekao Kusu da što su policajci belci gluplji, to se gore ponašaju prema njemu - osim možda tog Kvintusa, koji je dobronameran na svoj način. Kus je protrljao crvene šake kroz neurednu svetlu kosu; Ralf, koji je nekada učio anatomiju, između ostalog, imao je utisak da vidi kako popodnevno svetlo blešti između žbice i ulne. „Uskoro ćeš ti kod njega na roštilj, Ralfi. Pićeš njegovo pivo, čoveče, žderaćeš njegovo spaljeno meso.“ „Ne. Ne verujem da ćemo se toliko sprijateljiti." „Ah“, rekao je Kus. „Ali brzo ćeš shvatiti da su ti dragi ti krelci. Ja sam ti

drag, zar ne? A ja sam jedan od njih. Ima u nama nečeg dragog i jednostavnog, zar ne? Nečeg kukavnog? Uvek se trudimo da se dopadnemo. Da, imamo mi nešto, nekakvu... gostoprimljivost. Ako čovek dođe kod tebe, potrudiš se da mu bude prijatno; to je afrička osobina, imaju je crnci pa je imamo i mi. Misliš li da si, otkako si ovde, imalo shvatio šta se ovde dešava? Jer ako misliš da jesi, čoveče, gluplji si nego što sam mislio." Kasnije, u malo trezvenijem raspoloženju, Kus je rekao: „Moraš pokušati da razumeš te ljude - moju vrstu. Britanci su strpali njihove žene i decu u logore. Pripadnici naroda Zulu razbijali su lobanje njihovih beba o točkove svojih kola. Dugo pamte, Afrikaneri. Sećanje je njihova specijalnost." Ralfu je bilo čudno kako je Kus rekao „te ljude“. Isto kao Lusi Mojo kad je govorila o svojim prijateljima i susedima. „Samo se nadam", rekao je Ralf, „a to je prilično slaba nada, znam - da će ova zemlja stati pod teretom vlastite besmislene birokratije. Teško je videti rupu kroz koju bi čovek mogao da se provuče." „Nema provlačenja", rekao je Kus. „Svi motre na sve. Takva je ova zemlja. Moj zavičaj, moj narod - gospode bože, čoveče, ne možeš ni da zamisliš." „Mislim da mogu“, rekao je Ralf. „Moj otac misli da je svet stvoren za sedam dana. Tako piše u Bibliji, kaže.“ Kus se nasmeja. U novoj godini su počele rane jutarnje racije. Trajale su tri dana. Prvog jutra je policija ušla u naselje u pet ujutro. Imali su oklopna vozila i došli su u velikom broju. Napravili su kordon oko izabrane oblasti pa išli od kuće do kuće i razvaljivali vrata. Kad su sutradan ljudi sišli u misiju da ispričaju šta se dogodilo, ovo je kao i sve drugo izazvalo njihov gnev: to što su vikali da su oni policija, da se vrata moraju otvoriti, a zatim nisu dali vremena domaćinima da ih poslušaju. „Kao da smo životinje", žalila se jedna žena, „koje ne razumeju." Traže alkoholna pića, rekli su policajci, dokaz nezakonitog posedovanja kazana za njihovo pečenje. Tražili su i oružje; kružila je priča, koju bi Ralf više voleo da nije čuo, da su noću doneli materiel u crnačku četvrt i sakrili ga za neko smelije doba. Od bune – one takozvane bune – atmosfera je bila nemirna i napeta, a

momci koji su se vrzmali po ćoškovima imali su namrgođen prepreden pogled. Ralf više nije dao Ani da izlazi sama na ulicu. Gde su ih Ijudi znali, bili su bezbedni. Gde su bili nepoznati, belo lice je postalo provokacija. U tih nekoliko noći racija, Ralf nikako nije mogao da zaspi. Strahovao je da ne izbije kakva veća nevolja; da se svetina, upozorena o policijskoj akciji, ne okupi, mladi momci koji ne mare za posledice, s motkama i bocama i, ko zna, možda i s tim tajnim oružjem; zatim bi se ponovio napad pendrecima, ili bi možda bilo mnogo gore, možda bi fijukali meci. Osećao se glupo, bespomoćno, beznačajno dok je ležao na leđima i zurio u tavanicu, dok se kroz razmak između zavesa nazirala narandžasta svetlost. Bilo je neophodno popraviti ona svetla oko misionarskog imanja. Pre nedelju dana lopovi su provalili u vrtić. Unutra nije bilo novca, nije bilo hrane. Išutirali su stočiće i razbacali ih po prostoriji, iscepali nekoliko knjiga, ispreturali Aninu improvizovanu kancelariju pa založili u njoj vatricu. Od te vatrice bi, naravno, na kraju izgorela čitava zgrada da otac Alfred nije video plamen kroz prozor svoje spavaće sobe. A onda se, u nedelju, dok su radnici misije bili na svojim raznovrsnim službama, lopov ušunjao u Rozininu jednosobnu kućicu, i ukrao joj odeću, uključujući vunenu kapu koja je pripadala Deri, a koju joj je ova oduzela umesto nevraćene pozajmice. Kuvaričini žestoki jecaji bili su preterani za taj gubitak. Ralf, Ana, Deri i vrtlari su je čitav sat tešili i nagovarali da prestane da plače. Klara, obrazovana pralja, ćutke je stajala pored vrata. Na njenom licu nije bilo izraza. Izgledala je kao žena koja je izgubila sve, mnogo puta iz početka. Otud bezbednosna svetla. Otad im je san bio isprekidan. Ralfu se činilo da oseća Aninu napetost preko uleglih žica u krevetu. Zadremao bi pred zoru. Kroz glavu su mu prolazile rečenice, rečenice s kojima je živeo svakodnevno: Trideset šilinga ili deset dana. Moj muž, šeefe, ne zna se gde je. A pred zoru trećeg dana policija je došla u misiju. Skoro mu je laknulo kad ih je čuo da lupaju na vrata. On i Ana su začas ustali iz kreveta; lica bledih i ispijenih na sivoj svetlosti, shvatili su da nijedno od njih dvoje nije uopšte spavalo. Ralf je navukao pantalone i košulju koje je ostavio složene pored kreveta. Ana je ogrnula kućnu haljinu preko duge spavaćice. Čemu žurba? Policija će ionako razvaliti vrata. Policajci su se u stvari savladali; kao da je tu, na stepenicama misije,

neki pojam učtivosti još uvek imao veliku moć. „Vi ste“, rekao je Ralf pošto je otvorio vrata i na njima ugledao Kvintusa. Strahovao je od nepoznatih lica, možda Specijalnog odeljenja. Šest policajaca je ušlo u kuću. Kvintus je predstavio svog kolegu narednika Van Zila. Nisu još ni bili razmenili ljubazne reči kad su policajci krenuli da gaze po kući teškim korakom, zaviruju u ormare i ispod kreveta. „Naravno, naredniče", rekao je Ralf, „odmah ste primetili da sam tip čoveka koji ima kazan za pečenje rakije.... Ja i moja žena, nismo li mi tipični krijumčari alkoholnih pića?“ Narednik Van Zil je rekao: „Tražimo osobu za koju imamo razloga da verujemo da se možda nalazi u vašim prostorijama." „Koju osobu? Doktora Vervurda? Mikija Mausa?" Van Zil je izgledao opako. Bio je krupan čovek; zavukao je palčeve u pojas pa malo pomerio svoj teški stomak. „Napisali ste pismo Pretorija njuzu, gospodine Eldrede. Nemojte da vam se to ponovi." Ne nerviraj se, govorio je Ralf sebi. „Napisao sam to pismo samo da bih rekao ljudima šta se stvarno dogodilo na dan vašeg napada pendrecima. Napisao sam ga da bih pozvao ljude da dođu ovamo i vide Elim svojim očima. Da pogledaju naše crkve i naše škole, i da se zapitaju jesmo li leglo poroka i kriminala kao što im se stalno govori da jesmo. Da vide šta mi ovde radimo i zapitaju se zaslužujemo li da budemo uništeni." „Znamo kako je glasilo vaše pismo", rekao mu je Van Zil. „Lično smo ga pročitali u novinama. Komandiru se ne sviđa vaš ton, gospodine Eldrede." „Pa, ako je samo moj ton“, rekao je opušteno Ralf, „onda mu sadržaj ne smeta?" „Imali biste bolju predstavu o kriminalu", rekao je Van Zil, „da ste proveli malo vremena s nama u policijskoj stanici." „Ali ja provodim vreme tamo. Teško da bih mogao da ga provodim više. Jedino da se uselim tamo kod vas.“ „Pretpostavljam da bi se to dalo srediti", rekao je Van Zil. Policajci su odustali od potrage za tajanstvenom osobom, ma ko ona bila. Bili su u Ralfovoj kancelariji i preturali po njegovim papirima. Narednik Van Zil se smestio na njegov radni sto. Ponovo je povukao pojas i udobno smestio trbušinu, kao da ona nije deo njegovog tela već kakav ljubimac kojeg drži. „Kada bih znao šta hoćete", rekao je Ralf, „možda bih mogao da vam

pomognem." „Pomozite sebi, čoveče", rekao je Van Zil. „Mičite nam se s puta." Kvintus je pokušao s tajnim znacima. Izgledao je bolesno. Ralf je izbegavao njegov pogled. Bilo je jasno da hoće da mu kaže: oprezno jer Van Zil nije dobri policajac. A to je bilo očigledno: nije bilo potrebe da mu to nagoveštava tajnim znacima. Ako se Kvintus oseća loše, neka da otkaz; on, Ralf, ne namerava da uradi ništa kako bi olakšao savest jednom policajcu. Pretres je bio površan i rutinski, ali veći nered ipak nisu mogli da naprave. Uradili su to samo da bi im priredili neprijatnost, mislio je Ralf. Pa ipak je znao da Ana, koja je stajala uza zid, drhti. Želeo je da se okrene prema njoj, da je drži u zagrljaju, ali nije hteo da prekine da gleda Van Zila u oči. Bio je odlučan u nameri da ne skrene pogled prvi. Kvintus ih je izveo iz kancelarije. „Ne znam kako ovde uspete išta da nađete", progunđao je. „Uvek smo uspevali", rekla je Ana. „Ali ne verujem da ćemo uspeti i sad.“ Glas joj je bio hladan. Kvintus je odmahnuo glavom. Obratio se svojim kolegama na afrikansu. Dosta je, dosta, činilo se da govori. Zatim su policajci izašli i ostavili Anu i Ralfa same, s njihovim papirima razbacanim po misionarskom domu, kao da je kroz njega produvala bura ili kakav apokaliptični vetar. Istog dana u kasno popodne pojavio se Kvintus u kamionu. „Imam nešto za vas“, rekao je, osmehujući se kao da ih nije video ranije tog dana. Iz zadnjeg dela kamiona iskočila su dva crnca i prenela na verandu velik ormar za spise, izgreban i izubijan, tamnozelene boje. „Baš ono što vam treba, a?“, rekao je Kvintus. „O, Kvintuse, donacija", kazala je Ana. Osmehnula se, kao da ju je taj gest duboko dirnuo. Kvintus nije znao razliku između pretvaranja i zbilje. „Nema potrebe da mi zahvaljujete, čoveče", rekao je. „Ovo je staro gvožde. Pošli smo da ga bacimo. Jedna fioka je ispala i slomila komandiru nožni prst, eto zašto.“ Obratio se Ralfu: „Zato pazi i nemoj da budeš grub dok je izvlačiš." „Može kafa?“, upitala je Ana. I ona je kao i Ralf potajno sažaljevala tog čoveka. Kvintus je seo za kuhinjski sto. Rekao je: „Znam da ne volite što dolazim ovamo. Ali rečeno nam je da vas držimo na oku. Vidite, u jedinici

ima gorih ljudi.“ „Znam. Jednog smo već upoznali", rekao je Ralf. Narednik je sedeo zamišljen nad svojom šoljom. „K vragu, čoveče, misliš da ja volim svoj posao? Čovek mora da zarađuje za život." „Dosadilo mi je da to slušam", rekla je Ana. „Sigurno da postoje i drugi načini, zar ne?“ Narednik je gurnuo ruku u džep uniforme i izvadio novčanik. Ralfu je bilo vrlo neugodno kad je Kvintus izvadio iz njega porodičnu fotografiju. „Moje devojke", rekao je. Ralf ju je pogledao. Tri kćeri. Imale su otprilike dvanaest, deset i osam godina. Raspoređene po visini, svaka je grlila oko struka onu do sebe, a plavokose glavice naslonile su na rame žene vitkije i sitnije od njih, tek nešto malo više od svoje najstarije kćeri. Pramičci kose utekli su im iz pletenica i stajali su nalik oreolima dok su se one osmehivale zagledane u sunce. Hitlerovi vlažni snovi, pomislio je Ralf. Dao je fotografiju Ani. „Lepotice“, rekla je. „Vaša supruga, Kvintuse, izgleda kao divna žena.“ „Kad budeš porodičan čovek, razumećeš mnogo toga što ne razumeš sad“, obećao je policajac. „Gospode bože, stalno razmišljaš o njima, previše brineš. U kakvom će svetu odrastati? Hoće li se udati za čamuge?" „Mi ovde ne koristimo tu reč." „Ah, reči", reče narednik. „To me nervira kod vas, ljudi. Reči.“ Nije objasnio tu svoju zamerku; ustao je i rekao da mora da ide. „Kad sledeći put dođemo", rekao je i pritom pokazao na ormar za spise, „imaćeš sve na jednom mestu za nas?“ Nesigurno je dodirnuo uniformisane grudi pa se trznuo. „Gospođo Eldred, ako bih mogao nešto da vas zamolim? Imate li nešto da ublažim kiselinu u želucu?" „Kvintus hoće da bude human", rekla je Ana pošto je ovaj otišao. „Onda mora da nađe drugi posao." Te večeri je na zadnja vrata došao Kus. Samo na nekoliko minuta. Nije hteo da jede s njima. Rekao je da ne može, stvarno. Vilica mu je bila natečena. Falila su mu dva zuba. I njega je posetila policija. Upali su kroz njegovu ordinaciju, provalili vrata i prozore iako su svi znali da spava u sobi u zadnjem delu. Rekli su da žele da razgovaraju s Luom Embatom, farmaceutom. Pretresli su Lukovu baraku i odveli ga u kombiju. Kus je hteo da Ralf siđe u stanicu, da ponese sav novac koji ima kod