Promena podneblja - Hilari Mantel

„A ne vodiš ga ni sad.“ „Ali ti ipak razmišljaš o nečemu." „Da. „Kao na primer?" „Kao na primer zašto smo ovako jadni u poslednje vreme? Šunjamo se oko Džulijana i njegovih opsesija." „Pomislio bi čovek da će ga tata ismejati i tako nagnati da ih se oslobodi." „Ne izgleda raspoloženo za smeh.“ Robin je ponovo okrenuo glavu ka televizoru. „Antili 518." Izgledao je potišteno. „Sad jedino kiša može da nas spase. Šta si ono govorila pre neki dan, o odlasku u Afriku?" „Da. Ozbiljno sam to mislila." „Hoćeš da radiš ono što su oni radili, je li?“ „Možda." „Zašto? Diviš li se tome?“ „Kako da se divim? Nemam nikakve informacije, zar ne? Nemam osnovu, da se divim ili da se ne divim. O, znam da su bili u zatvoru - ali čak ni Ema neće da kaže mnogo, pa se zapitaš šta se zaista dogodilo i jesu li...“ „Jesu li ih mučili“, Robin će. Piljila je u brata. „Nikad nisam mogla to da izgovorim." „Teško je to izgovoriti. Vežbao sam." „A onda se zapitam, zašto su uopšte bili tamo? To je bio samo oblik kolonijalizma. Jednom sam to izložila tati, ali rekao je: ’Radili smo ono što je u to doba delovalo ispravno.’A znam da je dobar, da je praktičan, stvarno pomaže ljudima sad i verujem da im je pomagao i tad. Ali kakvu bih ja svrhu mogla da imam?“ „Ako odeš nekud u Afriku", rekao je Robin, „nećeš otići da bi uradila nešto za državu, već da bi uradila nešto za sebe." „Znaš šta me ljuti?“, rekla je. „To što sam rođena tamo, u Bečuani - u sadašnjoj Bocvani - a nemam nikakva sećanja." Kad bi pomislila na Afriku, pomislila bi na čisto mesto, puno svetlosti i vazduha, gde je sunce toliko vrelo da je sve sterilisano, očišćeno njegovim bleštavilom. Kada bi ugledala jadne bebice na posterima koji apeluju za pomoć izgladnelima, to bi narušilo predstavu koju je imala u sebi. Nije znala šta da misli kad je videla slike iz Južne Afrike: utučene muškarce u sakoima

i s vunenim kapama, kako se klancaju pokraj železničkih šina, a dim kulja u nebo boje granita. „Pamtim jedno", rekla je. „Ne, u stvari dvoje. Prvo što pamtim jeste osećaj vrućine." „Baš čudno", rekao je Robin. „Da, deluje očigledno — ali misliš li da tvoje telo ima sećanja kojima tvoj um nema pristup?" Mislila je: vrućina kao da je utkana u mene; kao da mi je sunce utisnuto u meso, kao da je deo mene. „Čak i sad se iznenadim ako mi je hladno. Deluje mi neprirodno, ne deluje mi ispravno." Zaćutala je i pogledala naviše u njega da vidi prati li je. „Pamtim još nešto, nešto malo - imali smo dadilju, pitala sam mamu i rekla mi je da se zvala Felisija. Nosila me je na leđima. Sećam se da mi je obraz bio priljubljen između njenih lopatica, sećam se dodira, vreline njene kože ispod haljine. Nije li to čudno? Sigurno sam bila veoma mala. A zatim se sećam Džulijana - tad sam sigurno bila starija i verovatno sam bila u svojoj kolevci ili negde - sećam se da sam viđala Džulijana na njenim leđima, kako ga je nosila isto kao mene, s glavicom okrenutom u stranu, a debele nožice su mu visile niz njena leđa. I znala sam tačno šta je osećao - glava ti je nakrivljena uz njenu kičmu, njena kost ti je na...“, oklevala je na tren, „na slepoočnici, pretpostavljam, iako tad nisi znao takve reči, taj dodir svake posebne kosti u njenoj kičmi, i dodir kože o vrelu kožu, sa samo tankim slojem pamuka između vas.“ „Čudno“, rekao je Robin. „Da.“ „Mislim čudno jer se Džulijan nije rodio u Africi." „Ma jeste sigurno", rekla je Kit. „Znam jer sam ga videla." „Nije. Nisi ga mogla videti. Saberi godine. Izračunaj na prste. Džulijan se rodio pošto su došli kući.“ „Ko je to onda? Koga se to sećam?“ Tišina. Premetali su to po mislima. Kit je mislila: Felisije se zaista sećam, koža joj je zaudarala na crni luk i običan sapun. Robin je rekao: „Možda se pogrešno sećaš. I sama si bila beba. Možda misliš da se sećaš, a u stvari si to izmislila." Odmahnula je glavom. „Ne, ne grešim. Je li moguće da je to bilo dete nekog suseda? Mora da jeste. Ali kog suseda? Znaš, pitala sam ih kako je izgledalo to mesto. Uvek su govorili da je bilo veoma zabačeno, da smo tamo

bili samo mi.“ „Dobro je da su bar nešto rekli“, rekao je Robin pošto je zevnuo i digao ruke; no imala je njegovu pažnju, slušao ju je sad, a to je bio potez koji je poručivao: Voleo bih da mogu da skrenem pažnju sa misli u svojoj glavi. „Ne misliš li da je to možda bilo Felisijino dete?“, upitao je. „Njena beba?“ „Ne“, rekla je Kit. „Nije Felisijino dete, bilo je belo dete. Bio je to Džulijan. Sigurno." Ponovo muk. Zatim je Robin ustao, otišao u kuhinju, skuvao im još kafe, pa je doneo, hladnu i bljutavu kakva je bila i ona prva, i stavio šolju u sestrine šake. Kit je rekla: „Sećaš li se Džoun? Žene koja je presekla sebi vene u kuhinji?" „Ne. Kad je to bilo?" „Ti si ti tad imao šest, možda sedam godina." „Eto vidiš", rekao je oprezno Robin. „Trebalo bi da se sećam. Pamćenje je čudno, ne služi nas kako bi trebalo. Nepouzdano je.“ „Mislim da su to sakrili od tebe“, rekla je Kit. „Verovatno si bio negde napolju, igrao si se.“ „Šta se dogodilo?" „Ja sam joj previla posekotine. Zatim je nestala - pokupila je svoje stvari i otišla. Često se pitam šta je bilo s njom.“ „Tata verovatno zna.“ „Da“, uzdahnula je Kit. „Radimo u njegovoj senci. Bar sam tako govorila Danijelu. Ili nešto tome slično." Sedeli su do tri sata, dok se nisu ukočili od zime, Kit utonula u svoje misli, Robin u svoje; zatim su se bez reči promeškoljili, protegnuli, ustali sa fotelja. Na vrhu stepenica Kit je rekla: „Robine, drugi deo tajne je ovo. Bolesno srce. Srčana mana koju mama navodno ima. Nekad sam se pitala zašto, ako već ima problem sa srcem, nikad ne izgleda bolesno. Ali šta misliš, da li je možda njeno srce bolesno zbog nečeg drugog? Kao kad ljudi kažu za nekog da ima slomljeno srce?" Robin se stresao, ne od hladnoće. „Naravno, nije toliko strašno?" „Ne.“ Kitino lice je bilo tužno. „Ali tog tipa.“ Robin je poljubio sestru u obraz. Rastali su se bez reči, uvukli se u hladne postelje i odmah zaspali.

* Popodne: na plaži u Brankasteru, Ralf je pružio ruku Ejmi Glas, kao da bez njegove pomoći ona nije mogla da stoji na vetru. „Nekad sam dovodila Bilija ovamo", viknula je. „Bilija, svog psa.“ Pod nogama im je prštalo krupno i sitno kamenje. Leto je u punom jeku. Nebo je prevrnuta činija boje lapisa. Malo dalje od mora, ispod dina i peščane trave, nekoliko porodica šćućurilo se iza vetrobrana. Porodični psi drhte pokraj njih, sputani navikom poslušnosti, drhte od strasti za kamenjem, vazduhom i talasima. „Zamisli kad su mora bila topla.“ Ralf ju je privukao uza se. „Bilo je tropskih grebena. Međutim, u to doba nije bilo ljudi da uživaju u suncu." Na plaži u Kromeru našli su bizonove kosti, rogove divljeg jelena, ostatke skeleta divljih konja. U Ist Rantonu je bilo slonova, u Overstrandu medveda; u Vest Rantonu su živeli divlji veprovi. Seti se toga, govori joj, dok gledaš kako kamp-prikolice lutaju preko brda, kad osetiš zadah crnog luka s obalskih štandova na kojima se prodaju kobasice. „Našao sam nešto kad sam bio dečak", rekao je. Priljubila se uz njega da ga čuje. „Fosil. Grifeu." „Šta je to?" Nacrtao joj je savijutak prstom na dlanu. Nije joj rekao kako ga je nazvao onaj čovek u fantomki; nije želeo da đavo dođe između njih. „Školjka. Veoma stara?" Svetle oči zagledale su se u njegove. „Hoćemo li danas naći jednu takvu?" „Nisam je našao ovde - našao sam je nadomak Vitbija. Nikad više nisam našao ništa tako dobro.“ „To je sreća", rekla je. Stavila je ruku u njegovu. Osetio je kako mu njena široka burma udobno prianja uz dlan. Njegov sin je napravio zmaja i pustio ga tog vikenda na livadi nadomak Holta; zmaj se zvao „Sandra Glas". Međutim, Sandra je bila dete i nju su zabavljale sitnice, ali ženi ne možeš dati drvo i platno i slabu šansu izdizanja iznad vremena. Ejmi je pripadala toj obali; njeni dragulji su jaspis, ahat, kalcedon. Ona treba da ima ahat od prugastih stena, da napravi prsten kao znak žalosti za životom koji je prošao. I ćilibar; sledećeg marta; talasi su ga izbacili na obalu, čeka srećnika, upleten je u morske trave koje

su izbacile prolećne bure. „Dosta je“, rekla je. Obgrlila se rukama, parodija bolnog atletičara. „Dovoljno sam pešačila." Pridržao ju je na vetru da je uspravi, skupio joj kosu jednom rukom da joj je skloni sa lica, pa joj navrh glave napravio punđu koja se rasipala. Uhvatio ju je podruku. Okrenuli su se i vetar je zaduvao pravo u njih. Vetar je bio topao i zasipao im je kožu peskom. Kroz polusklopljene oči videli su kako se pesak kovitla pred njima, kao dim. Ponekad su morali da stanu i zaklone lice. Pesak im je ulazio u usta, krckao među zubima. Bilo je to kao da grizeš dijamante. Odvezao ju je kući. Svratili su u prodavnicu i kupili breskve. Seli su zajedno u kuhinju. Ejmi Glas je uzela oštar nož iz ormara i donela ga na sto. Dala je nož Ralfu. Uzeo je jednu breskvu i zasekao je. Imala je žuto meso, kožu grubu kao mačji jezik, a njena zrelost širila se od koštice kao krvava rana. Kasnije su otišli na sprat i legli u bračni krevet, pod jorgan - drugi - koji je napravila Sandra Glas. Ejmi ga je obgrlila dugim belim rukama i zaključala njegovo telo u svoje. Kao da je postojao ključ i ona ga je našla: kao da je postojala šifra i ona ju je provalila. Posle je plakala jedan tren, gotovo nečujno, lica zagnjurenog u jastuk. On nije znao šta oseća: grižu savesti ne, još ne. Ljubav zasigurno; da, osećao je ljubav. Njena kosa prosuta po njegovim ramenima kao lepeza od perja, njena kičma izgledala je kao uronjena u njeno meso, nalik plitkom kanalu izgrebanom u vosku. Kit je tog popodneva bila u tetkinoj kući u Faulsamu. Sedele su zajedno u kuhinji, holandska vrata otvorena da ulazi sunce, laktova oslonjenih na sto, a između njih se u čajniku hladio čaj. „I šta si htela da me pitaš?“, rekla je Ema. „Nešto u vezi s Danijelom?" „Htela sam da te pitam za savet." „Kit! Daj molim te! Znaš da ja nikad ne dajem savete!" „Napravi izuzetak." Kit se zagledala u sto. Grebuckala ga je odsutno i nežno, noktom. „Ema, šta je ovo ovako odvratno? Liči na ostatak zgnječenog pečenog pasulja." „Vrlo moguće." Ema se široko osmehnula. „Znaš kako kažu da svako zlo ima svoje dobro? Jedino dobro u tome što sam izgubila Feliksa jeste što više ne moram da kuvam ukusnu večericu a deux svaki put kad ispadnemo iz

kreveta. Pečeni pasulj je veoma hranljiv, samo da znaš." Lice joj se sneveselilo; Kit je gledala kako joj oči blede iz izrazito plave u sivu. „No Feliksa je bilo lako usrećiti jakim pićem. Dva velika džina s malo vermuta i ode on nazad u Blejkni da večera s Džini a deux, s još preostalog apetita. Znaš, Kit, pišu koješta o ljudima koji imaju tajne veze. O njihovim napaćenim dušama i slične gluposti. Ali kako čovek da pojede dve večere? To je pitanje koje treba da istraže." Kitina šaka je počivala na stolu: krupna, bela, sposobna. Htela je da je stavi na tetkinu šaku, ali sprečavala ju je uljudnost. Ema je prinela zglavke prstiju očima i pažljivo ih protrljala. „Izvini, mila. Što se tiče Danijela, reći ću ti samo ovo - zapitaj se kako ćeš se osećati ako ode i oženi se nekom kao što je Džini?“ Kit se malo zamislila pa odgovorila: „Dobro, mislim." „Onda nisi to htela da me pitaš, zar ne?“ Odmahnula je glavom. „Tiče se kuće, znaš. I mene same. Tražim od tebe informaciju, Ema.“ Ema je podigla pogled. „Informaciju ili znanje?" „Zar se razlikuju?" Ema nije odgovorila.

7. U ponoć je voz stao. Ana se pridigla na lakat, pa sišla sa gornjeg ležaja, pruživši bosa stopala da dohvati oslonac za noge. Sišla je na pod, spustila spavaćicu i promolila glavu kroz prozor. Neki čovek je koračao pored pruge. Nije ga videla, ali čula je krckanje tla pod njegovim čizmama. Videla je vrh njegove zapaljene cigarete, poskakivao je i spuštao se sa svakim korakom. Ralf je upitao: „Koliko je sati?" Polako je ustao iz donjeg kreveta pa i sam promolio glavu kroz prozor. Noć bez mesečine. Ni daška vetra. Besmisleno je pitati: zašto smo stali, kad ćemo ponovo krenuti? Najbolje je samo čekati. Prešli su granicu. Nalazili su se u Bečuani, kretali su se ka severu kroz noć. Sad se nisu kretali: stajali su. Zakasnili su u Mafeking, zakasnili u Lobatsi. „Daću vam krevet", rekao je kondukter. „Možete probati da odspavate dva-tri sata. Na svoju stanicu ćete stići pre zore.“ Doneo je dva spljoštena jastuka, dva železnička ćebeta i četiri čaršava čista i bela kao papir. „Tamo mora da je neko selo.“ Ralf je razaznao plamen vatre, u daljini sleva. Da je bilo vetra, možda bi im doneo glasove. Nešto bliže plakala je beba, zanemarena, u nekoj udaljenoj kolibici: Ana je čula nejaki uporni plač. Vratila se u svoj krevet. Htela je gornji krevet jer joj se činilo da gore ima više vazduha, bez drugog tela iznad njenog. Bio je decembar, sredina leta; suton je donosio malo olakšanja od vrućine, ali bilo je najbolje ako nastaviš da se krećeš. Ralf joj je dodao njihovu bocu vode. Bila je mlaka i ustajala. Sklopila je oči pa se pažljivo namestila tako da nijednim delom tela nije dodirivala nijedan drugi. Međutim, krevet je bio uzak; sklopila je šake na grudima dok joj njihova vrućina i težina nisu postale nepodnošljive. Noć se spustila oko nje kao crni jorgan. Lusi Mojo joj je spakovala torbu u Elimu i predala joj ju je na zatvorskoj kapiji; njena pamučna spavaćica bila je uštirkana i mirisala je na peglu, ali sad je bila natopljena krpa. Čaršavi

koje im je kondukter dao bili su vlažni i nagužvani pod njenim bokovima. Kosa joj se lepila za vrat; ponovo je stavila šake uz slabine i pogledala naviše u krov voza. Bio je to metalni poklopac kovčega, kovčega u vazduhu. Sa sklopljenim šakama bila je prikladan leš. Zamislila je svoj glas, kako se polako spušta na tlo. „Mislim da sam trudna, Ralfe." I šta onda? Šta da to kaže? Šta bi uradili? Izjurili iz voza na nekom stajalištu usred pustare i počeli da traže put kojim bi se vratili u civilizaciju? Kako bi to uradili? Južnoafrikanci ih možda ne bi pustili natrag preko svoje granice. Dali su im izbor: ili da otputuju kući avionom, ili vozom na sever. Zamislila je sebe prebačenu u zimu Ist Derehama, lupu svojih kofera dok ih nose uza stepenice roditeljske kuće da ih odlože na tavan; zamislila je kako trlja modre šake dok pokušava da objasni svoju situaciju. Bila si u zatvoru, Ana? Naša kći, u ‘apsu? I ne bi im ostalo nijedno mesto na svetu, nikakva zacrtana budućnost; bili bi kao ribe izvučene iz vode koje se bore za dah u stranom okruženju, uvijaju se na udicama neispunjenih očekivanja. Ne, pomislila je. Usne su mi neme. Zadremala je. Voz se pokrenuo. Nosio ju je napred, u svet prašine. * Državna bezbednost je došla po njih pre zore: parkirali su svoja vozila izvan misionarskog imanja i kucali učtivo, uporno, na vrata misionarskog doma dok ih Ralf nije pustio unutra. „Da li biste se obukli, gospodine Eldrede, molim vas? I spakovali torbu?“ Započeli su još jedan pretres. Istresli su kante za otpadni papir u kese koje će odneti sa sobom, pa zabeležili naslove knjiga na policama. Prečešljali su pisma spremna za slanje i pročitali adrese na kovertama koje su čekale poštu. „Ko je dr Eldred, molim vas?“ „Moja sestra", rekao je Ralf. Ponovo su spustili pismo. Otići će sve do Noriča, umašćeno otiscima policajčevih prstiju. Kad se jedan od njih primakao ormaru za spise, Ralf i Ana su se zgledali. Ako samo jednom nestrpljivo povuče... čekali su da najviša fioka spadne sa klizača i slomi policajčeve nožne prste. Međutim, ti policajci su bili oprezni,

gotovo puni poštovanja. „Dajemo priznanicu za sve što odnesemo", objasnio je jedan. Fioka je ostala u ležištu, bezopasna. Policajci su tiho radili svoj posao, kao da ne žele da oštete ili uzbune okrivljujuće dokaze. Sve zaposlene u misiji - Rozinu, Deri, pralju Klaru, Džejkoba i njegovog mladog pomoćnika - digli su iz postelja i postrojili ispred zadnjih vrata. Pretražili su njihove odaje. Sa istim sporim oprezom? Ralf je sumnjao u to. „Pustite me da razgovaram s njima", rekao je. „Samo da ih umirim." „To neće biti neophodno, gospodine Eldrede", rekao je glavni policajac. „Moji ljudi će ih umiriti koliko god je to potrebno." „Gospođo Eldred?" Doveli su jednu policajku; dodirnula je Aninu ruku. „Moram krenuti s vama dok budete pakovali svoje stvari." „Stvari?“, rekla je Ana. „Za vreme koje nećete provesti kod kuće“, objasnila je ta mlada žena. „A kuda to mislite da me vodite?" „Morate u...“ Devojka je pogledala u stranu. Imala je nežnu kožu, severnoevropsku kožu, i lako je crvenela; nije bila ogrubela dovoljno za svoju struku. „U zatvor, gospođo Eldred.“ „U zatvor." Ana je pokušala to da prihvati. Zbog te pauze je zvučala smireno. „U zatvor na koliko dugo? I zašto? Po kojoj optužbi?" Policajka je pogledala u svog nadređenog. Odgovor nije znala. Na njegovom licu se ukazalo nestrpljenje. „Samo je vodi", rekao je. Ana je u spavaćoj sobi otvorila fioke, besciljna i rastrojena. Nije mogla da spreči drhtanje šaka. Policajka je sela na krevet. „Požurite", rekla je, nimalo neljubazno. „Ponesite spavaćicu. Ponesite sapun i četkicu za zube. I higijensku zaštitu ako mislite da će vam trebati." Kad je torba bila spakovana, policajka je ustala i uzela je od nje. Uvela ju je natrag u dnevnu sobu. Dvokrilna vrata koja su izlazila na verandu ispred kuće stajala su širom otvorena. Ona dva policajca su otišla i odvela Ralfa sa sobom. Tek tad je Ana shvatila da će nju i Ralfa razdvojiti. Otrgnula se. Policajka je skočila za njom i uhvatila je za ruku. Čovek koji je stajao napolju na stepenicama zalupio joj je žičana vrata verande u lice. Čula je udaljavanje automobila. Stavila je prste uz mrežu verande, kao da hoće na silu da ih provuče.

U ćeliji su se nalazili gvozdeni krevet i uflekan dušek; tragovi povraćke, menstrualne krvi. Morala je da se natera da sedne na njega, ali pomislila je kako je dobar znak to što joj nisu dali čaršave i ćebad. Možda će joj postaviti nekoliko pitanja pa je pustiti pre večeri. Osvanula je zora, njena prva zora u zatvoru. Slušala je jutarnje zvuke, mirna i pažljiva: sa šakama na krilu i kičmom blago povijenom. Oduzeli su joj ručni sat, ali procenila je da je oko sedam sati kad su se vrata otključala. Čuvarka je unela metalni poslužavnik i spustila ga na metalni ormarić pored kreveta. Ponovo je izašla bez reči. Ključ se okrenuo u bravi. Čula je kako se glomazne čizme škripavo udaljavaju. Pošto je ponovo ostala sama, pregledala je sadržaj poslužavnika. Na njemu je stajala zdela kukuruzne kaše. Na kašici su bili skoreli ostaci nekog drugog, davnašnjeg doručka. Savladavajući gađenje, prinela je kašiku hrane ustima, ali pre nego što ju je okusila, jednjak joj se zgrčio i preplavila ju je mučnina. Zatim se povukla i ostavila ju je uzdrhtalu i vrtoglavu. Ubacila je kašiku u kašu pa vratila zdelu na poslužavnik. Na poslužavniku je bila i čaša kafe; nije više bila vruća, ali držala ju je između ruku radi uživanja. Otpila je gutljaj; nije imala nikakav ukus. Ništa od uživanja. Treća stvar na poslužavniku bio je komad crnog hleba. Odlomila je malo i stavila u usta. Zaglavio se tamo, tvrd kao kamen. Sinoć se u Flauer stritu požalila da je večera prevruća za jelo. Naumila je da ustane rano i skuva sebi jaje pre zore. Nešto kasnije - možda za sat vremena - ćutljiva čuvarka se vratila. Donela je bokal vode s poklopcem i ostala da ga drži čekajući da Ana pomeri poslužavnik. U drugoj ruci je imala kantu. Spustila ju je pored kreveta. „Moram li to da koristim?", upitala je Ana; podigla je pogled, nimalo ratoborno, ne želeći ništa osim da nauči pravila. Čuvarka je pokazala na poslužavnik. „Nećete to?“ Podigla ga je, ne sačekavši odgovor. „Mogu li da dobijem svoju torbu?“, upitala je Ana. „Mogu li da dobijem svoj sat?“ Vrata su se zatvorila uz škljocaj. Ključ je zaškripao. Ponovo je ostala sama. Vratila je šake na krilo. Proučavala je pogledom pukotinu na zidu ćelije. Krivudavo se dizala iz osnove u visinu nešto više od metra. Zatim su

iz nje iznicale druge pukotine i pružale se široko iz svog izvora. Podsećala je na deltu neke velike reke. Ana je izvadila maramicu iz džepa i umočila njen ćošak u bokal s vodom. Položila je mokru tkaninu najpre na jedan očni kapak, pa na drugi. Ne plači, ne plači, govorila je sebi. Neka ovo bude umesto suza. Špijunka na vratima se brzo otvarala u intervalima. Ana bi podigla lice ka njoj: nek vide da nemam šta da krijem, mislila je, čak ni potajan izraz lica. Pitala se dolaze li da bulje u nju na svakih sat; počela je da broji. Mislila je, sudeći po vrućini u ćeliji i ono malo sunčeve svetlosti koliko je videla, da je verovatno podne kad su se vrata ponovo otvorila. Druga čuvarka. „'Ajde." „Kuda?“ „Otisci prstiju." Odveli su je kroz hodnik do prostorije u kojoj su se nalazili samo sto i dve stolice. Druga čuvarka ju je uzela za šaku, koju je Ana u strahu povlačila, ispravila joj prste i utisnula ih u jastučić crne masti. Na papiru koji je čekao videla je krivulje, spirale, mrlje nalik majmunskim otiscima. Bilo joj je teško da poveruje da pripadaju njoj. Zatim su je pustili da opere ruke, ali nije uspela da očisti prljavštinu ispod nokata. Kad je izašla u hodnik, ugledala je tamo jednu Afrikanku u zatvorskoj haljini kako kleči, u ruci joj je bila ribaća četka, a oko nje se širila barica penušave sapunjave vode. Pevala je crkvenu pesmu, snažnim postojanim glasom. Kad je ugledala Anu, prestala je da peva. Sela je na svoja bedra i gledala je dok je prolazila. Ana je pogledala naniže u njeno lice, pa preko ramena, da vidi kako žena ponovo saginje glavu. Njeni bosi tabani bili su sivkasto-beli, tvrdi kao kopita. Pesma ju je pratila kad su se vrata ćelije širom otvorila: „Kako nas Bog silno voli I ovaj naš jadni svet Kad prostire nad nama nebo plavo I po tlu prospe poneki cvet. “

Kad je svetlo počelo da slabi, ubacili su dva ćebeta u ćeliju i uneli njenu torbu. Spakovala je četku za kosu i češalj, ali nije imala ogledalo. Nije joj bilo jasno zašto joj je bilo toliko bitno da vidi svoje lice. Rekla je čuvarki: „Nemate ogledalo u džepu, zar ne? Koje bih mogla da pozajmim samo na čas?“ „Šta mislite, da sam ja kraljica lepote?", rekla je ta žena. Nasmejala se na vlastitu šalu. „To je protiv pravila", rekla je. „Možete da se povredite, shvatate? Sad probajte da zaspite." Rano po podne su doneli još jedan metalni poslužavnik, ovog puta sa zdelom čorbe. Promešala ju je bez mnogo nade, uzburkavši kupus, korenasto povrće i nešto što je ličilo na komadiće mesa. Po površini su plivale gromuljice masti, i kad je prinela kašiku ustima, jutarnja reakcija se ponovila i pomislila je da će povratiti. Poslednji obrok u tom danu činili su još jedna čaša slabe kafe i komad hleba. Zažalila je što im je dozvolila da odnesu hleb koji nije ni okusila. Bila je toliko gladna da je imala utisak da njen želudac počinje da vari samog sebe. „Možete li da mi pomognete?", pitala je čuvarku. „Ranije nisam mogla da jedem. Bilo mi je muka. Mogu li da dobijem malo hleba?" Žena se nećkala. „Videću“, rekla je. Izašla je, zalupivši vratima, zveckajući ključevima. Iznad je zatreperilo električno svetlo i iznenadilo Anu. Čekala je nepomično, pod njegovim bleskom. Neće se vratiti, mislila je. Međutim, posle nekog vremena žena se ipak vratila, s hlebom na tanjiru i mrljom margarina. „Ne smem da vam dam nož“, rekla je. „Moraćete da se snađete najbolje što znate." Ana je uzela tanjir. „Zahvalna sam.“ A onda je žena izvadila jabuku iz džepa. „Nemojte nikom da kažete." Spustila ju je na metalni ormarić. Ana je rekla: „Znate li šta će biti sa mnom? Možete li mi reći gde je moj muž?“ „Dobili ste dovoljno", rekla je čuvarka. „Hoću da napišem pismo. Imam posla. Posla u misiji, razumete, u Elimu, u Flauer stritu, i moram da se postaram za neke stvari. Moram da dam uputstva inače se ništa neće uraditi."

„Verujem da su se sasvim dobro snalazili i pre vašeg dolaska", rekla je ta žena. „Morate mi omogućiti pristup advokatu." „To morate da vidite s pukovnikom." „Kad ću moći da ga vidim?“ „Na vreme." Bila je to rečenica s najmanje nade koju je čula tog dana. Kad je čuvarka otišla, Ana je otvorila komad hleba i iskinula sredinu, pa je umazala u margarin i ugurala u usta. Jabuku je držala dugo pre nego što ju je pojela, prelazila je prstima preko nje, divila se njenoj nedužnosti, njenoj čistoći. Pojela ju je u mišjim zalogajčićima pa pažljivo umotala ogrizak u svoju maramicu tako da sutradan ujutro makar može da oseti sok na jeziku. Odlagala je korišćenje kante dokle god je mogla, ali na kraju je morala da čučne iznad nje, osećajući hladni dodir metalnog ruba uz bedra. Osećala se poniženo zbog curenja mokraće koja će provesti s njom čitavu noć i biće tu kad se ujutru probudi. Sutradan je nisu odveli da vidi pukovnika, ali je čuvarka koja joj je dala jabuku donela jastuk, jastučnicu i dva čaršava. Dakle, najmanje još jedna noć, pomislila je Ana. „Jeste li jutros pojeli doručak?", upitala je ta žena. „Ne. Nisam mogla.“ „Treba da pokušate." „Hoćete li mi doneti još jednu jabuku? Bila bih vam mnogo zahvalna." „Da, verujem da biste bili." „Mislite da bi me pustili da nešto pročitam?" „To treba da odluči pukovnik. Ja ne odlučujem o tome.“ „Bi li bilo moguće da neko ode do moje kuće i donese mi presvlaku?" Znala je odgovor: odlučiće pukovnik. No mora biti da je ovo zatvorski život, pomislila je: niz beskrajnih molbi, nekih velikih, nekih malih, ponavljanih i ponavljanih, dok se jednog dana - uprkos svim očekivanjima - jedna od njih, velika ili mala, ne usliši. Možete li mi srediti da pošaljem poruku svom mužu? Mogu li dobiti lavor vruće vode, ne mogu da očistim mastilo ispod noktiju? Mogu li da dobijem novine, mogu li da dobijem ogledalo? Možete li me uveriti da me Bog voli i da sam njegovo dete?

Sutradan, posle kukuruzne kaše ali pre čorbe, ušla je druga čuvarka. „Hočete li da se počešljate, gospođo Eldred? Pukovnik vas čeka u svojoj kancelariji." Skočila je sa kreveta. „Nije bitno kakva mi je kosa." Žena se pomerila da je pusti da izađe iz ćelije. Na njeno iznenađenje, ispred vrata su stajale još dve čuvarke i išle su na korak iza nje kroz hodnik. Postupaju prema meni kao da sam opasna, pomislila je. Možda i jesam. Pukovnik je bio pedesetogodišnjak prosede kose ošišane kratko iznad ušiju. Neizbežni stomak rastezao je pojas njegove uniforme, ali ako se to izuzme, izgledao je čvrsto i zdravo. Dao joj je znak da sedne na stolicu. Plafonski ventilator joj je škripao iznad glave; okrenula je lice ka njemu. Ukrug i ukrug je mešao isti ustajali vazduh. „Moram da vam se izvinim što vas nisam ranije pozvao, gospođo Eldred. Izvesni događaji u muškom zatvoru su mi zaokupljali vreme." „Koji događaji?" „Ništa što bi vas zanimalo." „Je li moj muž tamo, u muškom zatvoru?" „Imaćete vesti o gospodinu Eldredu veoma uskoro - u stvari, uskoro ćete ga videti. Mi samo želimo da malo porazgovarate s nama." Pukovnik je seo naspram nje. „Bili ste na političkim skupovima, gospođo Eldred?" „Nisam. Nikad." „Bili ste na protestnim skupovima? U vezi sa bojkotom autobusa, na primer?" „Jesam." „Pa zar to nije isto?" „Nisam mislila da jeste, tad." „Imamo vaše fotografije sa tih skupova. Znamo da ste održavali političke skupove u svojoj kući.“ „Nikad." „Primali ste u svoju kuću ljude iz Afričkog nacionalnog kongresa. Agitatore." „Nije nezakonito primati goste." „Pa šta ste onda radili, gospodo Eldred, ako niste održavali političke skupove? Samo ste pili čaj i grickali kolačiće, je li? Možda ste čitali Bibliju

zajedno?" Ana nije odgovorila. „Imamo imena svih ljudi koji su vam dolazili u kuću." „Da, znam da svuda imate svoje uhode." „To je nužno", rekao je pukovnik. „Verujte mi, gospođo Eldred. Moramo da održavamo vlast." Ana je sklonila kosu sa lica i zagladila je prstima; bila je prljava i masna; u ćeliji je do sredine jutra bilo kao u loncu, a nisu joj dali dovoljno vode da se opere kako dolikuje. „Mogu li nešto da vas pitam, pukovniče? Samo jedno pitanje? Samo me zanima je li iko od osoblja u misiji na vašem platnom spisku. Je li nas neko od njih potkazivao?" „Da ste nedužni, gospođo Eldred, ne biste morali to da me pitate." „O, nedužna sam, pukovniče." Osetila je kako joj lice gori. Nije se plašila. Otkako su je doveli u zatvor, osetila je sve, samo ne strah. „Potpuno sam nedužna, kao i moj muž, i sasvim sam sigurna da je misionarsko društvo koje nas je poslalo ovamo obavešteno o onome što se dogodilo i da će uložiti prigovor vašoj vladi u našu korist." „Siguran sam da je tako", rekao je pukovnik, „i siguran sam da će njihov prigovor saslušati s velikim poštovanjem." Prešao je rukom preko čekinjaste kose. „Međutim, gospođo Eldred, morate da shvatite da naša vlada zamera ljudima kao što ste vi, koji dolaze ovamo da nam govore kako da upravljamo vlastitom zemljom, koji dolaze ovamo pod prividom misionarskog rada, a onda održavaju političke skupove i mešaju se u stvari koje ne razumeju." „Ja razumem", rekla je Ana. „Ne očekujte da če ta rečenica upaliti kod mene. Videla sam sve, rođenim očima." „Uz dužno poštovanje, gospođo Eldred, ništa vi niste videli i ništa ne znate. Kad provedete ovde dvadeset, trideset godina, onda mi recite da nešto znate." Pukovnik je pogledao u tavanicu, kao da je tamo počivala samokontrola. Kad je ponovo progovorio, uradio je to ravnodušno i sa istom onom pređašnjom besmislenom učtivošću. „Mogu li vas ponuditi cigaretom, gospođo Eldred?" „Ne, hvala." „Hoće li vam smetati ako ja zapalim?" „Samo izvolite." „Imate li kakvih pritužbi, gospođo Eldred?"

Upitno ga je pogledala. „Kada bih počela sa pritužbama..." „Mislim na to kako se prema vama postupa." „Možete li mi dopustiti da provedem malo vremena na svežem vazduhu?" „Bojim se da nemamo prikladno mesto na kojem biste vežbali." „Čujem druge žene napolju. Čujem njihove glasove." I smeh. Pesme. „To je sigurno iz dvorišta. Crnkinje tamo izlaze da peru svoju odeću." „Mislim da ću i ja morati da operem svoju." „To će drugi da urade umesto vas, gospođo Eldred." „Volela bih presvlaku od kuće. I nekoliko knjiga. Je li to moguće?" „Poslaću nekoga da vam donese presvlaku." Laknulo joj je; do tog trenutka nije pomišljala na to i prvi put joj je palo na pamet da će joj možda obući zatvorsku haljinu. „A knjige?" „Možete dobiti Bibliju, zasad. Hoće li ona poslužiti?" „Hvala vam." Nakrivio je glavu. „Lepo se ponašate, gospođo Eldred. Voleo bih da tako i ostane." „Nadam se da ću moći, pukovniče." Šta god da kažete, pomislila je, moja će reč biti poslednja. „Mogu li da imam svetlo malo duže, da mogu da čitam? Sinoć nisam mogla da zaspim. Nikad ne mogu da zaspim pre ponoći." Pukovnik je oklevao. „Sat vremena, možda. Do devet." Jednu informaciju je dobila. Bila je to mala pobeda. „Mogu li da dobijem svoj sat nazad?" „Da, to je moguće. Nisam znao da su vam ga oduzeli." „A ona kanta, ona takozvana sanitarna kanta - odvratna je. Kad su me dovodili kroz hodnik, videla sam neke kante u uglu, kante s poklopcima. Mogu li dobijem jednu od tih?“ Pukovnik je izgledao kao da je dobio šamar. Skočio je sa stolice pa izribao čuvarku na grubom afrikansu. Čuvarka je slegnula ramenima, odgovorila, pa se pokunjila. „Gospođo Eldred“, rekao je kad se okrenuo prema njoj, „dugujemo vam izvinjenje. Stvarno ne znam kako je to moglo da se desi. Dobili ste domorodačku kantu. Svim obojenim zatvorenicima i zatvorenicima belcima automatski se dodeljuju kante s poklopcem, to je pravilo. Odmah će vam zameniti kantu." Ana je zurila u njega. Pukovnikova reč je ipak bila poslednja.

Te večeri su je zabolele noge; često se budila, a pre zore je utonula u neku besanu ošamućenost. Probudila se s drhtavicom i teškom glavoboljom. Bilo joj je teško da diše, a kamoli da jede. Bila je umotana u ćebe, ali to nije pomagalo. U devet su došli po nju. „Opet pukovnik?" „Ah, gospođo Eldred, izgleda da je zaljubljen u vas.“ Koračao je tamo-amo po kancelariji. Stao je kad je video nju. „Dobro jutro, gospođo Eldred, sedite, molim vas.“ Pažljivo ju je osmotrio. „Dakle, štrajkujete glađu?" „Ne, ne štrajkujem. Samo radije ne jedem." „Ne sviđa vam se hrana koju dobijate?" „Kako iko može to da jede? To nije ni za svinje." „Znači, ako bismo vam dopunili jelovnik, jeli biste?" Ana nije odgovorila. Nije htela da mu pričini to zadovoljstvo; nije htela da priušti sebi to iskušenje. Od onog prvog puta, jabuka više nije bilo. Koža na nadlanicama joj je izgledala sivkasto, kao da se boja njene krvi promenila. „Hajdete, gospođo Eldred", rekao je pukovnik. „Šta biste voleli? Neku voćku?" Nije ništa rekla. Glavobolja je prestala, ali ostao je trag i zatiljak joj je bio ukočen. „Volela bih da idem kući“, rekla je tiho. „Volela bih da vidim svog muža. Volela bih da znam zašto me držite ovde.“ „Sve u svoje vreme", rekao je pukovnik. „Morate da razumete da, za šta god da se odlučite, moramo da šaljemo u zatvorskim porcijama. Takvo je pravilo." Klimnula je glavom, bolno je pognuvši. On je izgleda zaključio da ona štrajkuje glađu, iako je ona to porekla. Pa dobro, nek misli tako ako hoće. Neka mu bude. Ona crnkinja koje je ribala pod, ko će dopuniti njen jelovnik? Zamislila je vlastito telo: videla je sebe kako kopni, kako postaje sve slabija, sve mršavija i mršavija... Prvi put je osetila strah. Nisam ja stvorena za ovo, pomislila je. Ema, već... Ema bi ovo izdržala. Izdržala? Ovo bi za nju bila čast. No taj strah je doživela gotovo kao olakšanje. Dakle, ja sam samo ljudsko biće. Da sam u zatvoru i da se ne bojim, kako bih proživela ostatak života? Kako bih uživala luksuz svakodnevnih, običnih strahova, da se sad ne

bojim? Rekla je: „Pukovniče, zaboga, recite mi šta ste uradili s mojim mužem. Samo me zanima je li dobro." „Trebalo bi da sredimo da ga vidite." „Kad? Danas?" Pukovnik je burno uzdahnuo. „Strpite se, gospođo Eldred." Videla je da se trudi da savlada ozlojeđenost. „Vidite, gospođo Eldred, žao mi je ako mislite da se prema vama postupa loše, ali činjenica je da nismo navikli na zatvorenike kao što ste vi. Ova situacija je za mene nečuvena. I za osoblje, nečuvena je i za njih. Zato smo napravili onu grešku s kantom i možda... možda smo zato napravili i ostale greške. Niko ne želi da vas zadrži ovde duže nego što je neophodno." „A zašto me uopšte držite ovde? Niste me skoro ništa ni pitali." „Niko ne želi da vas muči, gospođo Eldred. Uradili ste šta ste uradili." „Saslušavate li mog muža?“ Pukovnik odmahnu glavom. „Ne onako kako mislite, gospođo Eldred. Zašto to mislite? Niko vas nije povredio, zar ne?“ „Nije." „Isto tako... niko nije povredio ni vašeg muža.“ „Ne verujem vam.“ „Šta onda mogu da učinim? Osim da vas uverim da ste ovde radi vlastite zaštite više nego radi bilo čega drugog." „Zaštite od koga?“ Pukovnik je izgledao umorno. „Od sebe same." „Niste podneli nikakvu tužbu. Ne verujem da postoji ikakva tužba koji biste mogli da podnesete. Zašto me ne pustite da idern?" „Bojim se da to nije moguće." „Zašto nije?“ Samo nastavi da pitaš, da pitaš, jednom ćeš možda i dobiti odgovor. „Čekam više autoritete, gospođo Eldred." „Je li, pukovniče? Čekate da vaš bog progovori?" „Ne.“ Malo se osmehnuo. „Telefonski poziv iz Pretorije će biti dovoljan." „A kad ga očekujete?" Pomerio se na svojoj stolici, ugasio cigaretu u pepeljari. „Ja više ne očekujem, gospođo Eldred. Naučio sam se strpljenju. Mogu li to i vama da preporučim?"

Pogledala je naviše u njegovo lice. „Možda ćemo ostariti zajedno, pukovniče, vi i ja.“ Te večeri su joj doneli lavor vruče vode i čist suv peškir. Nečuveno. Dotad su joj dopuštali da se opere samo jednom dnevno. Doneli su joj voće i čokoladu. „Ne sve odjednom da vam ne bude muka“, rekla je čuvarka. Na licu joj se videlo da ne odobrava taj poseban tretman. Ana je otpakovala čokoladu i udahnula njen miris, njenu jaku jeftinu slatkoću: šećer i ulje. Prezirala je sebe. Pukovnik me je prozreo, mislila je, znao je da sam slaba. Rastopljena čokolada joj je skliznula preko jezika u krvotok. Srce joj je zakucalo brže. Sela je na krevet i privukla kolena grudima. Uvek ću mrzeti sebe, mislila je, ovo nikad sebi neću oprostiti, uvek ću patiti zbog ovoga. Olizala je zube jezikom, kao mačka kad umiva brkove, da počisti i poslednje čestice ukusa. Opipala je puls, pritisnuvši palcem meku kožu ručnog zgloba. Uplašila ju je njegova brzina. Ali živa sam, pomislila je. A onda je pomislila: ali možda je ovo samo varka. Možda će sutra vratiti kašu i skorelu kašiku, i domorodačku kantu. A ja neću moći to da podnesem. Sutradan su joj rekli da ima posetu. „Čamuga", rekla je čuvarka s prezrivim izrazom na licu. „Pukovnik je odobrio." Lusi Mojo je sedela u prostoriji za uzimanje otisaka prstiju. Na krupnim kolenima počivala joj je tašna. Nosila je jednu od svojih kombinacija: haljinu boje šljive, zvonast ružičast šešir u tonu s haljinom. Njen rupčić je bio savijen i zadenut ispod kaiša ručnog sata. Mirisala je na đurđevak. Ana je poletela prema njoj, raširenih ruku. Međutim, Lusi Mojo ju je uhvatila za ramena i zadržala na odstojanju, okrutnim stiskom. „Držite se, držite, gospođo Eldred." Glas joj je bio ljutit. „Ne dozvolite da vas ovi ljudi vide kako plačete." Niz Anino lice potekle su suze. Lusi ju je na trenutak pustila pa izvukla rupčić ispod kaiša svog ručnog sata. Uhvatila je Anu za rame i počela da joj briše i trlja lice kao detetu koje se spotaklo i palo u prašinu. Suze su nastavile da teku i Lusi je nastavila da ih briše, i sve vreme joj je govorila istim tonom, strogim, oštrim i neumoljivim, kao da je znala da bi joj saosećanje i nežnost slomili duh. „Gospođo Eldred, slušajte me. Sve je pod kontrolom, svi su obavešteni. Poslali smo telegraf u London - otac Alfred je to uradio, taj čovek ipak nije

tolika budala kao što ponekad izgleda. Visoki komesar će poslati nekog iz Kejptauna. Svi se mole, gospođo Eldred. Čujete li me?“ „Da, da, razumem... Lusi, jesi li videla mog muža? Ima li kakvih vesti?" „Video ga je otac Alfred. Dobro je i dobro je raspoložen i kaže da ne brinete. U misiji smo svi dobro, svi smo dobro raspoloženi, mesećni obračuni su završeni, plate su isplaćene, ne smete se ništa bojati, sve je u odličnom redu.“ „Pet minuta", rekla je čuvarka, ne skidajući grimasu gađenja sa lica. Ispružila je ruku, pokazujući svoj ručni sat, kao da je Lusi možda ne razume. Lusi ju je strogo pogledala. „Jeste li vi hrišćanka?", upitala je. Pustila je Anu. Ana je pala uz sto, mlitava kao krpena lutka. Lusi je otvorila tašnu. „Rekli su jedna knjiga, ne više. Donela sam vam ovu. Znam da vam je ova knjiga draga jer ste je doneli sa sobom iz Engleske, i jer vam ju je, kako ste mi jednom rekli, poklonila vaša majka." Lusi je stavila u Aninu ruku Savanu okupanu suncem. Poljubila ju je u oba obraza, skinula sa sebe čuvarkinu ruku pa lakim žurnim korakom izašla iz prostorije, s tašnom pod rukom. Ostavila je za sobom trag svog parfema, teški miris visio je u zraku. Kad se vratila u ćeliju, Ana je sela i stavila knjigu na kolena. Čula je majčin glas: „Ovo je knjiga iz kompleta Prozori u svet, Ana.“ Listala ju je. „Nijedno voće ne osvežava tako kao papajino zlatno meso... domoroci često poštuju svoje pretke... Današnji uzgajivači nojeva sa setom se prisećaju dana kad je otmeni svet voleo njihov uzgoj." Zaklopila je knjigu i zagledala se u plavičasto-ljubičaste bregove na koricama. Rajska brda, pomislila je. U uglovima prostorije nakupljala se još jedna noć. Ani se činilo da bi Lusina poseta mogla da znači da je oslobođenje na vidiku. Ne nadaj se previše, govorila je sebi; ali gotovo uopšte nije spavala. Ujutru je probala da jede. Bilo joj je muka od mlake vode iz metalnog bokala, pa je morala da se tera - da zabaci glavu unazad, drži otvoreno grlo - da je saspe u sebe. Stalno je bila žedna, i ponovo drhtava, promrzla i napregnutih živaca. Želela je mir od vlastitih misli, od njihovog nemilosrdnog ponavljanja. Shvatila je da se, otkako je u zatvoru, nije nijednom pomolila. Nije joj palo na pamet da to uradi. Pogledala je u svoje srce, šestog jutra svog zatočeništva, i na mestu gde je trebalo da stoji vera, našla samo prazninu. Vrata ćelije su se otključala u deset sati i ušao je pukovnik. „Kako ste

danas, gospođo Eldred?" „Hoću da se okupam", rekla je odlučno. „Hoću vesti od svog muža. Hoću da me pustite odavde." Pukovnik je podigao ruku: mir, mir. „Gospođo Eldred, vaš muž je ovde. Došao sam da vas otpratim do moje kancelarije, gde ćete naći i gospodina Eldreda i predstavnika visokog komesara. Hoće li vam to biti dovoljno, zasad?" Ralf je ustao sa stolice kad ju je ugledao, užasnut. „Ana! Gospode bože, šta se dogodilo?" U jednom trenutku joj se učinilo da će se onesvestiti. Videla je da je Ralfovo lice natečeno i modro i da ima posekotinu na usni. Osetila je nervozu i grčenje u stomaku, pa se stresla od fizičkog i moralnog gađenja i najednom se osetila ogoljeno, kao da joj je neko ogulio kožu. Ne mogu to da podnesem, pomislila je. Volela ga je, bio je njeno dete i zavrtelo joj se u glavi od srdžbe pri pomisli na to da su mu naneli bol, i to ova svinja... Prostorija se vrtela i podrhtavala, plafonski ventilator je mešao vazduh, pukovnik ju je pridržao za podlakticu, a neznanac koji je sedeo stešnjen u uglu kancelarije skočio je na noge i rekao: „Kuper iz Kejptauna." Zatekla se na stolici. Uhvatila je Kuperovu vlažnu pruženu ruku, ne shvatajući zašto to radi. „Ponašala se detinjasto", rekao je pukovnik. „Odbijala je hranu." „A vi ste je pustili?", rekao je Ralf. „A šta je trebalo da uradim, gospodine Eldrede, da je nahranim na silu?“ „Bilo bi najbolje da sednete, gospodine Eldrede", rekao je Kuper iz Kejptauna, „pa da možemo da obavimo svoj posao pristojno i civilizovano." „Nalazimo se u pogrešnoj zemlji za to“, rekao je Ralf. No ipak je seo; uzeo je Anu za ruku i dodirnuo usnama njene suve usne. „Mogu li da počnem?“, upitao je Kuper. Premlad čovek, nervozan, znojio se u svom odelu poslovnog čoveka. Nakašljao se. „Da budem iskren, sve ovo postaje pomalo neprijatno." Ralf je ponovo skočio sa stolice. „Neprijatno vam je? Odveli su nas usred noći i pritvorili bez ikakve optužnice, meni prete nasiljem, a moju ženu izgladnjuju, osoblje misije kinje, a vama je neprijatno?" „Gospodine Eldrede, takvo ponašanje vam ne ide u prilog", rekao je

Kuper. „Naravno da ste oštećeni, ali kao predstavniku Njenog veličanstva, dužnost mi je da vas izvučem iz nesrećne situacije u koju ste se sami uvalili, i da to uradim bez narušavanja odnosa naše dve vlade." „Kako to mislite?“, upitala je ljutito Ana pa pošla da skoči sa stolice, ali nije imala snage. „Kako to mislite - situacije u koju smo se sami uvalili?" „Molim vas, gospođo Eldred", rekao je pukovnik blago. „Saslušajte ovog čoveka. Prešao je dug put da bi razgovarao s vama.“ „Hvala, pukovniče", rekao je Kuper. „E ovako, situacija je, grubo, ovakva: iz zatvora, koliko shvatam, možete da izađete gotovo odmah, ali postoje izvesni uslovi koje morate da prihvatite." Kuper je izvadio svoj rupčić i obrisao njime čelo. Njegove bezbojne oči pomerale su se levodesno. „Mislim da bi vam bilo lakše kad bih vas ostavio nasamo s vašim sunarodnicima", rekao je pukovnik. „Da budem iskren", rekao je Kuper, „tako bi i trebalo da bude.“ Pukovnik se malo osmehnuo. „Ne bojite se gospodina Eldreda?“ Kuper nije odgovorio. „Ako čujem kako vam razbija lobanju o pod, gospodine Kupere, smesta ću vam dotrčati u pomoć. Od toga zavisi." Pukovnik je izašao i zatvorio vrata za sobom. Usledio je trenutak tišine. „Biće najlakše ako date otkaz.“ „Nikad“, rekao je Ralf. „Neka me izbace, ako tako hoće. Nemam nameru da uradim ništa što će njima olakšati život." „Stalno smo bili u kontaktu s vašim poslodavcima u Klerkenvelu. Vašim misionarskim društvom." „Dakle, oni znaju šta se tačno dogodilo?" „Znaju, i nisu nimalo oduševljeni. Mislim, vama, gospodine Eldrede. Uveren sam da su se odrekli svakog političkog uplitanja, ma šta da se desi.“ „Lako je njima“, rekla je Ana. „Iz Klerkenvela." „Postoji predlog...", čovek je oklevao. „Hoću reći, ovlašćen sam da vam iznesem predlog..." „Da?“ „Koji bi, u ovoj situaciji, sačuvao obraz...“ „Kome?“ „... svima umešanima... ako biste pristali da odete dobrovoljno umesto da vas deportuju..."

„To smo već raspravili", rekao je Ralf. „...ali bez potpunog prestanka bavljenja misionarskim radom." „Govorite li vi engleski, gospodine Kupere?" Čovek je glasno progutao pljuvačku. „Da li ja to razumem da vi nemate želju da se sad vratite u Ujedinjeno Kraljevstvo?" „Nemam želju", rekao je Ralf. „Niti nameru." „Gospodo Eldred?" „Ja hoću da idem kući u Flauer strit", rekla je Ana. „To želim." „Znate da je to nemoguće." Glas mu je bio prekoran. „Južno-afrička vlada neće dopustiti da ostanete na njihovoj teritoriji. No meni je naređeno da stavim pred vas, u interesu vašeg misionarskog društva, predlog da prihvatite nameštenje, verovatno privremeno, u Bečuani, u protektoratu Bečuana." „Klerkenvel to predlaže?" „Ja sam samo posrednik." „Šta mislite pod tim privremeno?" „Misle na tri meseca, verovatno", rekla je Ana. „Dok se prašina ne slegne i novine ne zaborave na nas, pa će tad moći krišom da nas vrate u Englesku a zatim otpuste." „O, ne bih rekao da...“, zaustio je Kuper. „Umuknite, Kupere", rekao je Ralf. „Nikog ne zanima šta vi mislite." Ćutnja. Činilo se da su došli do mrtve tačke. „Moj muž hoće da kaže“, rekla je Ana, nagnuvši se napred, „da bi bilo najbolje da nam kažete činjenice. Gde je to nameštenje koje nude?" „To je mesto po imenu Mosadinjana. Zabačeno, koliko shvatam.“ „Zgodno", rekao je Ralf. „Šalju nas u neku zabit tako da ne možemo da im smetamo." Ana mu je spustila ruku na rame. „Daj da ga saslušamo." „Koliko sam shvatio", rekao je Kuper, „par koji je vodio tu misionarsku stanicu vratio se u domovinu iz zdravstvenih razloga. Mesto uopšte nije veliko. Ima školicu, rečeno mi je.“ Pogledao je u Anu. „Postoji potreba za jednim nastavnikom..." „A šta bih ja radio?", upitao je Ralf. „Rukovodili, gospodine Eldrede. Vi biste rukovodili." „Nikad nisam čula za to mesto“, rekla je Ana. „Vaše društvo mi ga opisuje kao seoce", rekao je Kuper. „Seoce u

pustinji." Izgledao je zadovoljno tom rečenicom. „Postoji mogućnost da će u godinama koje dolaze izrasti u nešto veće.“ „Selo“, rekao je Ralf. „Je li na železničkoj pruzi?" „Ne baš“, rekao je Kuper. „Šta ima u njemu osim škole?" „Moguće je da ima prodavnica", rekao je Kuper, mršteći se. „Mogao bih da istražim." „Kada bih otišao tamo", rekao je Ralf, „mislite li da postoji mogućnost da bih nekad kasnije mogao da se vratim u Elim?“ Kuper im je poklonio slabašan osmeh. „Ne, osim ako ne dođe do promene vlade, gospodine Eldrede." „Stavljate nas u veoma težak položaj", rekla je Ana. „Tražite od nas da idemo u unutrašnjost, u mesto o kom ništa ne znamo..." „Od mene se traži da vam naglasim da na to gledate kao na privremeno rešenje", rekao je Kuper. „Od mene se traži da vas uverim da vas, pokaže li se da vam to mesto ne odgovara, možemo vratiti. Gospođo Eldred, stvarno nema razloga za strah. Južnoafrička vlada...“, oklevao je, „hoću reći, ukazano mi je - južnoafrička vlada neće imati nikakve zamerke ako budete putovali kroz njenu teritoriju do tog nameštenja. Međutim, ako odbijete tu priliku, imaju rezervisana dva mesta na letu za London koji kreće sutra." Ralf i Ana se zgledaše. „Sutra", rekla je Ana. „To je smešno. Kako mislite da odemo u tako kratkom roku? To je nemoguće. Moramo sve da dovedemo u red u Flauer stritu, trebaće nam najmanje mesec dana da predamo zaduženja nekom drugom." „Bojim se da ne shvatate situaciju, gospođo Eldred. Ne možete se nikad vratiti u Elim. Mislio sam da sam to već prikladno objasnio. Uostalom, ne postoji niko ko bi mogao da nam garantuje za vaše vladanje." „Govorite tako da zvučimo kao deca školskog uzrasta“, rekao je Ralf. „Niste mnogo više od toga, gospodine Eldrede." Čovek je sklopio oči. „Ne mnogo više.“ Ralf je uzeo Anu za ruku. „Moramo da odlučimo." „Da.“ „Ana, izgledaš bolesno. Možda bi bilo najbolje da odemo kući.“ „Nisam bolesna.“

„Ne smem dozvoliti da te izgubim. Volim te, Ana.“ Kuper je tužno skrenuo pogled. „Ako sad odemo kući, to će značiti da nismo uspeli." „O bože“, rekao je Ralf. „Kamo sreće da nikad nismo videli ovu prokletu zemlju. Kamo sreće da smo otišli u Dar.“ „Nemoj tako", rekla je Ana. „Ne bih propustila Elim, Ralfe." To će zauvek biti mesto na kojem smo odrasli, pomislila je. Nikad neću zaboraviti Flauer strit. Pogledala je naviše u Kupera. „Dogovoreno je, idemo." „Čestitam vam na hrabroj odluci." Kuper je pružio ruku. Ralf se ponašao kao da ne primećuje. U sitne sate su izašli iz voza na pust peron. Sneli su njihove dve torbe - kofer će im spakovati i poslati kasnije — i spustili im ih pored nogu; zatim se voz pripremio za polazak i produžio prugom u oblaku pare. Bio je mrkli mrak. Čuli su primicanje nečijih koraka, začuđujuće glasnih. Železničar je doviknuo kratak pozdrav na afrikansu. Ana mu je odgovorila. „Zakasnili smo. Niko nije došao po nas. Gde možemo da ostanemo?" Železničar nije bio pričljiv čovek. „Kaže da imaju samo čekaonicu, ovde je iza nas. I kaže da svi znaju da voz kasni. Svi kojih se to tiče." „Neće nas ostaviti", rekao je Ralf. Koraci su se povukli. Čekaonica je imala cementni pod i dve drvene klupe. Nije izgledala ništa udobnije od perona, pa su se smestili na jedinoj klupi napolju. Iako je bila sredina leta, noć je bila hladna. Naslonili su se jedno na drugo, tako da su im se glave dodirivale. „Sad nismo nigde“, prošaputala je Ana. Ralf je rekao: „U srcu smo Afrike." „Da. Nigde.“ Legla je na klupu, spustila glavu na njegova kolena i pokrila se džemperom. Njemu je klonula glava i zaspao je. Ralfa je probudio dodir na ramenu. Snop baterijske lampe obasjao mu je lice. Čim je pogledao naviše, lampa se ugasila. Začuo je afrički muški glas: „Gospodine Eldrede, gospodine. Dođite, šeefe, dođite, gospođo." Ruke su dohvatile njihove torbe. Ana je ustala, ukočena od sna, dezorijentisana, promrzla. Iza stanice su ugledali svetla kamiona. „Ono je vaš?", upitao je Ralf. „Nije, šeefe." Tišina. Kako da ih sprečim da me tako zovu?, pitao se

Ralf. Ne želim više nikad da čujem tu reč. Čovek je rekao: „Onaj kamion je moj i mog brata, kao i njegovog brata. Gospođa Pilejn, medicinska sestra, zamolila me da vas odvezem u misiju." „Hvala vam“, rekao je Ralf. „Voz je mnogo zakasnio. Mislili smo da niko neće doći.“ „Ja došao", rekao je čovek smireno. Kad su se primakli kamionu, na svetlosti baterijske lampe videli su još šest prilika koje su se dizale sa zemlje, umotane u ćebad. Niko nije ništa rekao. Onih šest prilika su se popele na zadnji deo kamiona, jedna po jedna, dodajući jedna drugoj kese i pakete. „Ko su ovi ljudi?“, upitao je Ralf. „To su ljudi koji putuju", odgovorio je čovek. Ralf je pomogao Ani da se popne u kabinu kamiona, pa i sam ušao i seo pored nje. „Radite li za misiju?", upitao je Ralf. „Ne. Tamo je samo Salomi. I tamo je Enok." Nije rekao ništa opširnije. Ime je zadržao za sebe, privatno vlasništvo. Vozili su se u tišini. Kamion je bio neudoban, vožnja truckava, a ispod točkova im je prštalo kamenje; grančice su grebale stranice kamiona uz metalno tak-tak-tak. Ponekad bi grane ošinule vetrobran; štitilo ih je staklo, ali instinktivno su se saginjali. Ana se naslonila na Ralfa, spustila glavu na njegovo rame. Metalnu kabinu je ispunjavalo njihovo tiho, neujednačeno disanje. Gotovo neprimetno je počelo da se razvedrava. A i put više nije bio tako neravan. „Stižemo", reče vozač. Selo Mosadinjana polako je dobijalo oblik oko njih: torovi za stoku od ispletenog trnja, razbarušeni slamnati krovovi okruglih kuća, zidovi od blata oko svakog dvorišta. Vozač je zaustavio kamion. Nastupio je trenutak mira; Ana je gledala u zidove; u njih je bila utisnuta šara, prugasta i cikcak, oker i sivkastosmeđa. Putnici su malo zategnuli ćebad oko sebe pa se postepeno razišli; žene su stavile pakete na glave. Sunce je već bilo skoro izašlo, ali ta bleda svetlost mogla je da označava i zoru i suton. Ana je pogledala u daljinu iza sela i ugledala niska smeđa brda, beskonačan venac brda nalik mesečevim planinama. Oko duboke uske rupe u zemlji magarci su savili vratove i čupkali kržljavu travicu. Nekoliko minuta kasnije dotruckali su se do misionarskog doma. Vozač je izašao da im snese torbe. „Možete mi dati tri šilinga", rekao je.

„Drage volje", rekao je Ralf. „Veoma sam vam zahvalan." Predao mu je novac. Misionarski dom činila je niska građevina čiji su beli zidovi sijali na slaboj svetlosti. Na stolu na verandi gorela je sveća. Dok su gledali, sveća se ugasila. Sunce je granulo iznad brda, pod punim naoružanjem: golemi kolut od suvog zlata. U kući su našli nameštaj koji su ostavili njihovi prethodnici, gospodin i gospođa Instou. Bile su tu prašnjave, ulegle fotelje, izandale od duge upotrebe tako da je platno kojim su bile presvučene dobilo neodređenu sjajno-sivu boju. Među nameštajem je bilo i nekoliko izgrebanih stolova, nekoliko polica za knjige, nepristojno praznih, na zidu usamljena slika - škotska goveda pljuskaju kroz potok. Spavaća soba im je bila nameštena glomaznim toaletnim stočićem sa umrljanim ogledalom i ormarima čija su vrata škripala i otvarala se kad god bi neko ušao u prostoriju, otkrivajući svoju mračnu unutrašnjost. U vazduhu se osećao vonj starih loptica naftalina. Njihova nova svakodnevica je odmah počela. Bilo je novih problema, novih dilema, i ljudskih i moralnih. Nije bilo vremena za razmišljanje, nije bilo uvoda. Prošlo je mesec dana pre nego što je stiglo pismo iz Klerkenvela. Pismo nije bilo optužujuće, ali bilo je nabusito i nejasno. Poželeli su im uspeh u novoj službi. „Kuper je rekao da će biti privremeno", rekao je Ralf. „Ali ovde ne piše ništa o našem premeštaju. Ipak..." Pogled mu je počivao na njegovoj ženi. Već se primećivalo da je trudna, još više zato što je bila mršava. „Bolje da ostanemo ovde gde znamo s kim imamo posla nego da idemo u neko nepoznato zlo", rekla je Ana. „Kad samo pomislim da ponovo moram da pakujem kofere - ne bih to podnela." Prišla mu je i stavila mu ruku na glavu i pomilovala ga po kovrdžavoj kosi. „Ne brini. Navići ćemo se.“ I to neće biti teško, mislila je. Bilo je rutinskih uzbuna: škorpija u kuhinji, trn ispod nokta. Mimo toga, svaki dan je bio isti. Enok, čovek bez porodice, okopavao je i grabuljao vrt; bio je besciljan, nepredvidiv, sklon nestancima. Saloma, u kuhinji, predsedavala je njihovom jednoličnom ishranom: žilavim mesom i kukuruznom kašom, sitnim gorkim narandžama sa stabala iz njihovog vrta. Svakog dana posle doručka prala je odeću i ribala crvene cementne podove. Bila je bezoblična, poput većine žena

čija je mladost prošla. Nosila je ljubičasto jednodelno odelo koje su joj dali gospodin i gospođa Instou: o kojima je retko pričala. Nosila je šuplje kućne papuče i vunenu kapu; svakog je jutra pre pet bila u kuhinji, ložila vatru i pristavljala čajnik. Prošao je drugi mesec i njihova sećanja su već počela da blede. Vreme koje su proveli u Flauer stritu delovalo je kao epizoda iz tuđeg života. Šta je bilo s Kusom, pitala se ponekad Ana, je li ga policija odvela? Šta je bilo s Deri i Rozinom? Je li bilo potkazivača? Ako jeste, ko je to bio? Nerado je razmišljala o tim temama. Čak su i lepša sećanja poprimila gorak ukus. Nije mogla da pomisli na Flauer strit a da se ne seti da su ih izdali. Svakog jutra pre osam Ana je stizala u malu prostoriju koja je predstavljala školu. Broj njenih učenika bio je promenljiv; među njima je bilo mališana koji su jedva umeli da drže olovku, a i velikih smelih devojčica koje su tračarile i plele u zadnjim klupama. Ana nije pokušavala da ih spreči; nije sumnjala da im treba šta god bilo to što su plele. Dečaci bi odsustvovali i po nekoliko nedelja uzastopno, gonili su stoku na ispašu. Meseci u klimavim školskim klupama, zatim meseci pod vedrim nebom. Njen cilj nije bio visok: samo da nauče da broje, sabiraju, oduzimaju i da ih ne prevare kad odu u prodavnicu sa sitnim novcem. Treba da nauče da se potpišu i čitaju iz bukvara namenjenih deci iz engleskih predgrađa: deci koja su imala travnjake da se na njima igraju, i pse kao kućne ljubimce, i džem od jagoda uz čaj. Tamo nije bilo travnjaka, jer je svaka vlat vegetacije morala da se okrene protiv boga da bi opstala. Bilo je kukuruzne kaše uz čaj, a i za do ručak i za večeru. A ako bi videli psa, njeni učenici bi ga gađali kamenjem. Bila su to nimalo radoznala, apatična deca; bilo je nemoguće doznati razumeju li ili ne ono što je pokušavala da ih nauči. Bila su, pretpostavljala je, često gladna: nije to bila ona teška glad koja podbode um i od koje drhte ruke, već hronična glad, džangrizava i neutoljiva. U to vreme se nije umiralo od gladi: ne po selima. Vladala je neuhranjenost, koja je rađala letargiju, koja je opet rađala nesposobnost za bilo kakav napor izvan najnužnijeg. Zemljoradnici Afrikaneri su imali najbolju zemlju; mukotrpno su je obrađivali pa im se muka isplatila. Pustinja je rađala bodljikavo žbunje i šipražje, a u proleće, posle kiše, neočekivan neverovatan tepih od neobičnog cveća. Svakog dana oko jedanaest, kad bi sunce bilo visoko na nebu, njeni bi

učenici zaspali. Pospano bi klimali glavama dok im ne bi pale na klupe. Glas bi joj se osušio u grlu. Do jedan sat škola bi se završila. Deca bi se okupila oko nje. „Doviđenja i idite s bogom“, rekla bi ona na nespretnom siromašnom jeziku secvana. „Ostajte s bogom, gospođo", rekli bi oni. I opkolili je. Njihova vrela tela uz njeno. Pomilovali bi je ručicama. Osećala je kako se ježi u sebi. Zašto? Gnušala se svoje reakcije. Seoski muškarci su bili ispijeni, malodušni i mršavi. Žene su bile nalik golemim valjcima sala, napumpanim ugljenim hidratima. Nosile su decu praznih lica, čvrsto svezanu na leđima. Previše beba je umiralo. Medicinska sestra, gospođa Pilejn, nije mogla da izleči male boginje. Kad bi žene govorile, zvučalo je kao da viču i podrugljivo se smeju. Glasovi su im bili grubi, jednolični, nekako pobedonosni. Bog nek mi je u pomoći, ali ne sviđaju mi se, možda ih se plašim. Ta osećanja su prekršila sve što je očekivala od sebe, sve njene principe i navike uma. Vesti iz spoljašnjeg sveta su stizale povremeno, i to nepotpune; pošta je dolazila dvaput sedmično, novine ponekad. Bečuana, taj tajnoviti i mračni protektorat, sama je stvarala vesti. Seretse Kama se vratio kući, mladi plemenski vođa sa svojom ženom belkinjom; deset godina ranije, kada je kao student prava bio sam u Londonu, izabrao je sebi tu doteranu otmenu plavušu, što je zaprepastilo i razljutilo njegovu rodbinu i južnoafričku vladu. „BRAK KOJI POTRESA AFRIKU" pisao je bombastično Dejli mejl. Oči sveta su nekoliko nedelja bile uprte u taj protektorat. Britanci su mu zabranili ulaz u vlastitu domovinu, i tako izopšten iz zajednice, poglavica se vratio i dočekali su ga ritualno zavijanje žena iz plemena i škljocaji bliceva. Ralf je rekao: „Ponovo je u vestima, zamisli samo. Džejms i Ema i naši roditelji čitaju o nama u Noriču. Zbog toga se osećam kao da ipak živimo na nekom stvarnom mestu." I sami su bili u novinama, naravno. Ema im je poslala isečke. Dan-dva su objavljivali njihovu priču, pa prestali da pišu o tome čim su ih pustili iz zatvora. Novine su se poslužile fotografijama sa njihovog venčanja; izgleda da niko nije uspeo da nađe nikakve druge njihove fotografije. U svojim neobičnim obrednim odelima zurili su u objektiv kamere, uplašeni i stidljivi. Izgledali su kao deca koja se igraju venčanja kako bi prekratila kišan dan.

I iz Kejptauna je stigla vest. Umro je nadbiskup. Vlada ga je ipak na kraju ubila, verovao je Ralf. Predložili su još jednu meru aparthejda, s klauzulom koja je davala vladi moć da izopšti Afrikance iz crkava na belačkim područjima; a to je tog starca dovelo do mrtve tačke. Nadbiskup je sastavio pismo: ako to postane zakon, pisalo je u njegovom pismu, crkva, njeno sveštenstvo i njeni ljudi neće moći da ga poštuju. Sukob je najzad bio na pomolu. Kasno uveče, nadbiskupova sekretarica je ušla u njegovu radnu sobu, sa poslednjom verzijom pisma koju mu je donela na potpis. Starac je ležao na tepihu. Pao je pored svog radnog stola i srce mu je stalo. Kad je primio tu vest, Ralf se osećao još usamljenije. Za nedelju-dve po njihovom dolasku, postalo je jasno da u misiji nema posla za dvoje ljudi. I da Mosadinjana, uprkos Kuperovom predviđanju, nikad neće izrasti ni u šta veće. Ta misija je bila fosil, relikt; njeno vreme je prošlo i žiža nastojanja i aktivnosti premestila se negde drugde. Ralf je zamišljao njihove živote i karijere odložene u najprašnjaviju, najnižu fioku društva u Klerkenvelu. Bio je ljut. „To je tako glupo. Postupaju prema nama kao da smo počinili neki strašan zločin, kao da smo ih osramotili. Međutim, istina je da u Engleskoj ima ljudi koji ne samo da bi nas razumeli već bi nam i aplaudirali." „Nismo heroji", rekla je Ana. „U suštini nismo ništa uradili. Samo smo im se našli na putu. Bili smo im smetnja." „I to je nešto." Klerkenvel im je svakog meseca slao njihovu malu platu. Nisu imali na šta da je troše. „U svemu tome ima i jedno dobro", rekao je Ralf. „Kad se beba rodi, ja mogu da preuzmem podučavanje, a ti ne treba ništa da radiš. Možemo unajmiti dadilju iz sela, Salomi će nam naći neku. Tako ćeš, ako nas beba bude noću budila, moći da se odmaraš danju." Pomisao na bebu budila je u njemu ponos, brigu, neobjašnjivu tugu. Pomisao na to da će se roditi tu, u Mosadinjani, u srcu Afrike. Anino telo je bilo nabreklo, ali lice joj je bilo upalo, ispijeno, a ruke mršave kao prut. Za onih nekoliko dana u zatvoru kilogrami su joj se bukvalno istopili; kosti su joj sad izgledale krupnije, a zbog razrogačenih

očiju delovala je tužno, krhko. Kada bi ujutro ili uveče izašli iz kuće, nad glavom bi im kružile ćubaste sive ptice, rugale se i dobacivale, naglo se obrušavale ka tlu i kreštavo prenosile svoju jednu jedinu, nepromenjenu poruku; jedine reči koje im je priroda dala. Bile su uporni pratioci, kao neko kog pokupite na putovanju; neko ko tvrdi da bolje poznaje teren, ko pokušava da vas nagovori da promenite planiranu rutu. Ralf je odvezao Anu u luteransku misionarsku bolnicu, putevima od kojih su se tresli kosti i utroba. Doktor je bio ostareli Holanđanin, istrošen i uveo od sunca; primio ju je s dobrodušnom brižnošću. Sve će biti dobro, uveravao ju je dok je prelazio rukom preko stomaka. Nema potrebe da pomišlja na to da putuje na jug železnicom kad joj se primakne termin; on je doneo na svet stotine beba i ima mnogo iskustva ako šta, ne daj bože, krene po zlu. Vidi, rekao je, da je ona razumna mlada žena, jača nego što izgleda; a pošto se porodi, biće potrebne samo najjednostavnije higijenske mere predostrožnosti, zdravorazumske mere koje bi svaka majka preduzela. „Pomislite šta će vaša beba imati", rekao je. „Božje blagosloveno sunce, gotovo svaki dan u godini. Tihe noći pod zvezdama i mesecom." Ana je pogledala naviše u taj njegov poetski izliv i pošla da ustane sa kauča za pregledanje. Je li on pijan? Spustio joj je šaku na čelo i polako je vratio u ležeći položaj. „Gospođo Eldred", rekao je, „čuo sam za vaše nevolje u Republici. Vi i vaš muž, vi ste mladi ljudi koji zaslužuju sreću koja vas čeka. Biće mi zadovoljstvo i čast da vam stavim vaše prvo dete u naručje, živo i zdravo." Svake noći, na svetlosti lampi i sveća, sedeli su nad svojim udžbenicima gramatike jezika secvana. Napolju je tama šuškala i kreketala; unutra je jedini zvuk bio lepet krila noćnih leptira. A ipak nisu bili sami; tamo napolju nalazilo se naselje, mračno, nevidljivo, neujednačeno noćno disanje njegov jedini zvuk. Prve nedelje im je na vrata došla povorka muškaraca i žena umotanih u ćebad, tražili su posao. Ana je bila zbunjena. Nije znala kako da ih odbije, a i činilo se da njihovoj povorci nema kraja. Ralf i Ana su slabo napredovali u učenju jezika; kad bi pokušali nešto da kažu, ljudi bi im se široko osmehivali. „Slobodno uzmite bilo koga ko vam treba da vam pomogne", rekla je kuvarici. „Ali ne ljude

koji nam nisu potrebni, ne ljude koji će samo dokono sedeti. Jer nije pravično da neke izaberemo a druge ne, da nekima platimo, ali ne i drugima. Ali, Saloma, čuj, nikog ko je gladan, nemoj nikad, nikad, da odbiješ." Je li ih odbijala? Ana se bojala da jeste - iz hira, ili po nalozima vlastitog razuma. Morali su da priznaju da je njeno rasuđivanje verovatno bilo zdravije od njihovog. Bila je njihova posrednica, njihovo glavno uporište. Njen engleski je bio hibrid, katkad je polako prelazio u afrikans. Jednom je zaista govorila nezaboravno, sklopljenih šaka, tupo zagledana kroz nešto napolju, nešto što se videlo kroz prozor, u prašnjavom dvorištu. Govorila je ritmično i tečno, sasvim uverena da će je razumeti. „U vreme naših baba, gospođo, bilo je mnogo žena da podele zadatke donošenja vode, mlevenja prosa i metenja kuće. Sad sve to radi samo jedna žena. Mora čitav dan da rinta na suncu dok ne padne s nogu.“ „Malo preterujem", rekla je Ana, „ali mislim da je govorila o prednostima poligamije." „Šta ćeš sledeće pomisliti?", upitao je Ralf. „Mislim da smo promenili prirodu ovih ljudi", rekla je Ana. „Sve staro je osuđeno, sve što je njihovo. Sve što je novo i uvezeno prikazuje im se kao bolje." „Sapun i civilizacija", rekao je Ralf. „To je bila ideja. O, i Bog.“ „O, i Bog", rekla je Ana. „Počinjem da se pitam šta hrišćanstvo ima da ponudi ženama. To jest, osim niza uvreda." Na misionarskom imanju postojale su prostorije za troje slugu. Dve te odaje okrečene u belo već su bile zauzete — na jednu je polagala pravo Saloma, na drugu Enok. Međutim, ljudi koje Ana nije mogla da zaposli nisu otišli. Preostalu kolibicu ubrzo je zauzela velika porodica koju su činili majka i deca čije poreklo nikom nije bilo poznato; ostale porodice su kampovale u blizini, sagradivši sebi prigratke još krhkije od onih straćarica na obodu Elima. Motali su se po imanju u iščekivanju, kako se činilo. Ne može se reći u nadi, jer nešto tako živahno kao nada nikad se nije moglo nazreti na licima tih njihovih gostiju. Tako ih je Ralf zvao: naši gosti. Na njihovim licima su se videli zadivljujuće strpljenje i vera: vera da će se jednog dana blaženstvo ispuniti i da će krotki i siromašni duhom ući u njihovo kraljevstvo. Ili da će makar doći do posla. Da će se jednog dana Ana probuditi i shvatiti da su joj ambicije sasvim drugačije. Da joj je potrebna

gomila posluge, kao u palati Blenam ili u Bakingemskoj palati na dan zabave u vrtu. Ana je pisala kući, opreznim pojmovima, o svom stanju. Majčin odgovor je stigao, dva meseca kasnije: „Prošle nedelje si bila u mislima čitave naše verske zajednice. U molitvama si i mislima svih nas. Ljudi oko vas, iako primitivni, nesumnjivo su vrlo plemeniti." Hladnije vreme je donelo olakšanje. Malo je lakše disala, iznad luka svojih rebara. Samo joj je od jednog pripadala muka, a njegova je sezona bila kratka: od drveta guave, bujno plodnog, koje je širilo miris kolonjske vode posute po trulom mesu. Ana je rekla: „Ralfe, u generaciji moje bake..." Zaćutala je. Nije nameravala da zvuči tako epski; biće da joj je to prešlo od Salome. Ponovo je počela: „U našoj porodici, pre više decenija... rodili su se blizanci." Sačekala je. Ralf je podigao pogled. Skrenula je pogled sa njegovog zaprepaštenog lica. „Doktor, naravno, ne može da bude siguran, ali kaže da imamo tu mogućnost na umu. Misli da će sve biti u redu.“ „Nije dovoljno misliti", rekao je Ralf. Uhvatio se za glavu. „O bože, da smo sad u Elimu...kada bi mogla da odeš u Johanezburg ili u Pretoriju, ne bi bilo problema, tamo bismo imali sve pogodnosti. Treba da odemo na jug, Ana. Sigurno nas ne bi odbili. To ti je prvo dete, nisi dobro i... Sigurno bi načinili gest, čovečan gest.“ „Ne bi“, rekla je Ana. „Kad bismo se pojavili u Johanezburgu ili u Pretoriji, vratili bi nas u zatvor." „Mene možda i bi, ali tebe sigurno ne bi. Zar ne?“ „Zašto ne bi? Već su me jednom zatvorili." Ana je odmahnula glavom. „Zaboravi, Ralfe. Neću da kročim na to tle, ne želim tu vrstu samilosti." Tri nedelje pre porođaja ipak je otišla na jug, ali samo do Lobatsija, gradića na železničkoj pruzi. Rezervisala je sebi mesto u bolnici Atlon; ako bi šta krenulo po zlu, ona i bebe bi imali bolje šanse tu nego što bi imali u unutrašnjosti. Verovala je da nosi blizance, to nije više bilo samo naslućivanje. Činilo joj se da oseća kako dva nova srca kucaju ispod njenog. Dok je čekala da se pokaže da je u pravu, provodila je dane na prozoru u hotelu Lobatsi, sedela i gledala kako se stanovništvo gura da bi ušlo u indijske trgovine, da kupi kante i vreće šećera, pamučnu tkaninu i pivo.

Muškarci koji bi svraćali u mesare klancali bi se prašnjavim putevima, noseći lepljive zamotuljke iz kojih je visio sivi drob. Žene su sedele na hotelskim stepenicama i prodavale pletene kape. Kad bi palo veče, njihove kćeri bi sedele tamo i prodavale svoje telo, gurkale se laktovima i cičale dok su čekale mušterije, dodajući iz ruke u ruku cigaretu, plastični češalj ili ogledalce obloženo staklenim đinđuvama. Vreme je bilo prohladno, vedro i bez vetra, jutra oštra i mrazna. Na ulici je bilo malo belih lica. Svakog je dana osluškivala ne bi li čula pištaljku voza, sa pruge iza eukaliptusovih stabala; videla je povorku koja se vukla ka stanici, žene su teglile vreće luka i bile opterećene kutijama i torbama, a dečaci s narandžama trčali su da ih prodaju putnicima. Kada bi voz stigao, putnici bi nagrnuli na njega, njihali se sa njegovih stranica i visili sa njega, kao da je on junac kojeg moraju savladati i oboriti na tlo. Katkad joj se činilo da je čitava ta zemlja u pokretu; a ona je nasuprot njoj bivala sve nepomičnija, teža, popustljivija prema nepoznanici i bolu koji su je čekali. U duboku zimu pre zore rodile su se njene bebe. Njen lekar Holanđanin je naumio da bude tamo uz nju, ali nešto ga je zadržalo, nešto ga je sprečilo - polomljena osovina, možda, ili iznenadna sitna epidemija - pa se Ana osećala malo nezaštićenije. Čula je tuđe glasove u hodnicima i jauke druge žene u trudovima; i činilo joj se da taj zvuk sad dopire sleva, ne zdesna, odnekud iz bolničkog dvorišta ispod prozora i jednom možda iz njenog grla. Kad joj se rodila kći, pružila je ruke da prihvati dete, ali kad joj se rodio sin, pretvorila se u stvar, skrhana od umora, nije više imala vlast nad rođenim rukama. Čula ga je da plače pa s naporom okrenula glavu, veoma sporo, da ga vidi u sestrinim rukama, njegovo telašce probodeno snopom rane jutarnje svetlosti. Ralf je stajao pored njenog kreveta i držao joj ruku kao kamen. Već su izabrali ime za devojčicu - Ketrin. „Dečaka ćemo nazvati po tvom ocu“, prošaputala je Ana. „Zato što će to isceliti... zato što će isceliti..." Zato što će to isceliti sve rane. Najednom ga je napustila, strmoglavivši se u san kao nezavezani planinar sa pročelja litice. Doktor je uzeo Ralfa za ruku i odveo ga iz sobe. Činilo mu se da mu je srce malo, veoma teško, oblutak u grudima, skupljen od šoka i straha koje je osetio kad je ugledao zgužvana krvava bića koja je stvorilo telo njegove žene. Kasnije tog dana, pošto je odspavao nekoliko sati, otišao je da ponovo vidi bebe. Video je da nema razloga za strah. Blizanci su bili mali ali zdravi.

Imali su kovrdže crne kose i crnosive oči: hladne ali dirljive, kao oči štenadi. Meseci koji su usledili bili su meseci uljuljkujućeg mira, isprekidanog sitnim nevoljama dečjih bolesti i zlovolje, ćudljivošću života u pustinji; ti su meseci, kad bi se Ralf i Ana osvrnuli na to vreme provedeno u protektoratu, izgledali kao godine. Bile su to godine kad je vazduh bio toliko suv da se činilo da peče pluća; godine trnja i žbunja, sitne prašine koja prekriva sve površine. Spektar te zemlje bio je uzak: svetlocrvena, preko boje cigle, boje lavljeg krzna, do boje kamena. Leti, pod neumornim sunčevim okom, predeo je izgledao spljošteno, dvodimenzionalno, kao da je uvek bilo podne. Komarci su zujali u tami i, neopaženi, zagnjurili bi se u nabrekle vene na zglobovima, njihove kukice bi ujele, pa bi se prilepili i nabrekli od krvi, nabubreli kao plavosivi grašak. Dok je rano jednog jutra tumarao oko kuće i udisao vrelu maglu zore, Ralf je video babune u vrtu kako kradu smokve sa drveta, kako drže te crvljive plodove i zadivljeno mrmljaju. Nepomičan kao smrt, posmatrao ih je sa verande iza kuće; imao je utisak kao da posmatra nečiji san, ili oživljavanje mita. To ga je zbunilo; nije mogao da odredi koji je to mit. Leti je nebo bilo ljubičasto, tmurno; kad bi se stuštile oluje, pljuskovi bi pomerili zmije u vrtu iz njihovog transa izazvanog vrelinom. Zelenu mambu, otrovnicu sa drveta, kobru pljuvačicu: posle kiša tlo je vrvelo kao živi tepih. Šestonogo, osmonogo, beznogo - sve se mrdalo. Saloma je našla ženu po imenu Felisija da bude dadilja deci. Felisija je morala da ima vlastiti dom; ona majka sa decom koja je bila zauzela treću kolibicu za poslugu iselila se pa se Felisija uselila. Imaće svoj krevet u sobi blizanaca, ali mora da ima privatnost, mesto za svoje stvari; a ja, mislila je Ana, ponekad želim da budem sama u svojoj kući. Iseljena porodica je sagradila sebi prigradak. Izgleda da su prihvatili novonastalu situaciju. Ipak su čekali, iz nedelje u nedelju, da ih Ana pozove u službu. Felisija je bila visoka žena uspravnog držanja, nežnog lica i tankih, skoro hamitskih crta. Rekla je da ima dvadeset tri godine i da je i sama devojka iz misije i da ima dvoje dece, koja su ostala kod njene majke u Kanjeu, u drugom delu zemlje. Na leđima je više volela da nosi Metjua, ali je - možda kao vid nadoknade - na Ketrininu ruku stavila narukvicu od sitnih plavih perlica. Dok su bebe bile male, terala im je obadove od lica i smirivala jedno

dok bi Ana hranila drugo; kad su malo porasle, naučila ih je da sede, pljeskaju dlanovima i pevaju pesmu. Bila je savesna i čista, marljiva i učtiva, ali govorila je samo kad joj se obratite, i to malo. Svoje je misli čuvala za sebe. Zimi je na puteljcima bilo ježevih bodlji, a noći su bile oštre kao oštrica noža. Sušni meseci su doveli divlje životinje do rubova naselja i babuni su se ponovo prikrali u zoru, doprativši porodice koje su živele na misionarskom imanju, i čekali da zgrabe lonac kaše dok niko ne gleda. Jednom, rano ujutro i iz daljine, Ana je videla leoparda s komadom zamagljene tame koja mu je prekrivala grudi. Ta tama je bila sveža krv, pretpostavila je; zamislila je kako će je sunce osušiti, a njegovo tufnasto krzno stvrdnuće se u šiljke. Ana je tad govorila na proizvoljnoj mešavini engleskog, jezika secvana, afrikansa - bilo kog jezika koji bi poslužio. Svoju je decu volela s preteranom mešavinom straha i želje; straha od insekata i zmija, želje za njihovom suštinom, želje da se njihove okovane blizanačke duše oslobode. Stavljala je brata pored sestre, gledala kako zajedno puze, prepliću ručice i nožice; želela je da porastu i progovore, da se odvoje, da pokažu da su ličnosti. Kako je bila jedinica, zavidela im je i bili su joj čudni. Kad se molila, što gotovo nikad nije radila, molila se samo za Ralfa: Bože, sačuvaj njegovu nedužnost i zaštiti ga od njenih posledica. Slutila je da je opasna, ta njegova zbunjenost pred ljudskom zlobom; slutila je da su zbog nje nezaštićeni. U detinjstvu su joj rekli da se s Bogom ne možeš pogađati, ali nikad joj nije bilo jasno zašto; biće da je Bog, ako je nekad bio čovek, zasigurno zadržao ljudsku želju za dobitkom? Gde je bila potrebna samo jednostavna snaga, pogađala se, neka je Ralf obezbedi; ali gde su bile zamršenosti, njih daj meni. Dok je bila sama u učionici ili u kući, ispod jarčeve obratnice, videla je svoj životni put kao zamršen, zagušen, trnovit, nalik putu prokrčenom kroz grmlje koji se utapa u pustinju. Kasnije se, naravno, pitala u sebi kako nije videla put ispred sebe. Čak se i u početku - pre mudrosti kojoj ih je taj događaj naučio — činilo se da se svaka nevolja, svaka moguća nevolja, spušta oko te namrgođene, izgnane prilike Enoka, čoveka koji je formalno bio zadužen za baštu. Enok je, kao i oni, bio izbeglica sa juga. Tako da su razumeli; pitali su ga odakle je, ravnodušno je klimnuo glavom ka granici i rekao: „Sa one strane."

Ralf je pokušao da razgovara s njim: „Gle, šta god da si uradio tamo, šta god da se desilo, nije važno, to je bilo tamo, a ovo je druga država." Ralf je pretpostavljao da je Enok bio u zatvoru, zbog nekog sitnog zločina pre nego zbog kršenja rasnih zakona; iako se oni postaraju, rekao je, da ne možeš da utvrdiš razliku između krivičnog dela i dela iz protesta, a ako je čovek kao što je Enok varao ili krao, treba li da ga osuđujemo? Ko zna šta bih ja uradio, na njegovom mestu, na mestu crnca u Južnoj Africi danas? No onda bi se Ralf vratio, posle još jedne duge zamorne četvrtine sata sa Enokom, i rekao: „Čoveče, nikako da se mrdnemo sa mrtve tačke. Ja sam za njega samo belac." Ana je klimnula glavom. „A zar on za tebe nije samo crnac?" „Trudim se da ne mislim tako.“ „Kako da ne misliš? Moraš u nešto da ga pretvoriš. U žrtvu. U heroja. U jedno ili u drugo." „Da. Možda si u pravu." „Ali nije tako. On je samo pojedinac." Razmislila je. „A mislim da kao pojedinac nije vredan gubljenja vremena." Ralf je odmahnuo glavom; on to nije hteo da prihvati. „Ne možemo da znamo kakav mu je život bio. Kako da znaš? Obraćaš mu se, a on se samo udalji." „A ipak te razume. Razume šta govoriš." „Da, da. Nije u tome njegov problem. Ponekad me podseća na Klaru - sećaš se kako je znala da te ignoriše? Pitao sam se je li joj se desilo nešto tako strašno da jednostavno nije mogla da se natera da priča o tome - delovala je nemo. I Enok je takav. No dobro../', rekao je Ralf. „Ako mislim da mogu da mu pomognem, moram da budem uporan i da istrajem." Enok je imao tridesetak godina i bio je naočit i staložen čovek, imao je iste tanke crte kao Felisija i smireno ravnodušno lice. Nosio je dronjav kaki šorts i odbačen sako od odela šivenog po evropskoj modi. Ralf se pitao o prvobitnom vlasniku - ko bi kupio nešto takvo? Sako je bio svetlosmeđ, bio mu je tesan ispod ruku i usijan od dugog nošenja. Ponekad bi ga, dok je radio, skinuo i okačio na granu drveta. Kuče ga je jednog dana skinulo i izgrizlo. Ana mu ga je izvukla iz čeljusti u stanju ne mnogo drugačijem od prvobitnog, ali činilo joj se da je za vrtlara to bila samo još jedna rana na duši.

Taj njihov pas; tvoj pas, rekla bi Ralfu kad bi pas izgrizao knjige ili izvukao ćebad napolje u prašinu. Ralf je doneo to kuče kući sa puta u Palapje, naselje na železničkoj pruzi; izašao je iz kamiona zaslepljen suncem, žedan, umoran, prašnjav, i stavio joj u ruke zagonetno krzneno breme, nekakvu nepoznatu životinjicu nalik medvediću, okruglih očiju nalik dugmadima i gustog krzna boje limuna. „Ma šta je to?“, upitala je uplašeno, a Ralf je rekao, veselo: „Samo pas. Dali su mi ga Makfersonovi; kažu da nam baš to treba, pas u dvorištu." „Baš čudno da to pomisle", rekla je Ana. „Zar ne misle da su dve bebe dovoljne?" „Bebe ne laju“, rekao je Ralf. „Zato on služi, da bude pas čuvar, ne kućni ljubimac." „Pretpostavljam da može da bude i jedno i drugo." „Kad sam bio dete, nikad mi nisu dopustili da imam psa." „Ni meni“, rekla je Ana. „Jednom sam imala zlatnu ribicu, ali uginula je. Srećom. Uvek sam mislila da će tata uvesti neku mušteriju kroz prodavnicu i reći joj da može da dobije dva fileta od nje.“ „Eto“, rekao je Ralf. „Eto vidiš, blizanci, oni će imati psa, a mi nismo imali." „Šta je, koja vrsta?" „Makfersoni tvrde da mu je majka čistokrvni nemački ovčar, i jeste - Ana, daj mi još jednu čašu vode. Pokazali su mi je i stvarno je izgledala kao pravi nemački ovčar, ali onda su mi rekli da mu je otac žuti labrador, takođe dobrog pedigrea. Ne verujem u to. Mislim da je njegova mama preskočila ogradu imanja i mljacnula prvog koji je naišao." Tako su nazvali psa: Mljacko. Mljacko je, kako to obično biva s mladuncima, prošao kroz fazu velike lepote. Njegove okrugle crne okice su porasle i postale sjajne, a njegovo žuto krzno dobilo je boju karamela. Narav mu je bila blaga i, kad su blizanci bili prgavi i nezahvalni, Ana bi ga podigla i poljubila u meki, nedužni prostor između ušiju. Čak bi i Saloma i Felisija, koje nisu shvatale svrhu pasa, ponekad odvojile vreme da mu upute poneku reč i oprezno ga pomiluju. Kad je imao osam meseci, Mljacko se proružnio. Glava mu je postala ogromna, njuška tupa, uši različito šiljate; usavršio je grub, probirljiv lavež, kao stari pukovnik kog su iznenada premestili da piše za novine. Već skoro

odrastao, gegao se po imanju, osvajao prijatelje i pravio prestupe. „To je užasna, engleska osobina“, rekao je Ralf, „prezirati ljude koji se boje pasa.“ „Enok se ne boji“, rekla je Ana. „Samo glumi da se boji." „Volim da imam lepo mišljenje o Enoku", rekao je Ralf, „i, zapravo, trudim se da mi to bude stav, ali moram priznati da postaje pravi gnjavator." Saloma je započela sa pritužbama. „Ukrao je od mene“, rekla je. „Moj slamnati šešir." „Misliš?“, rekla je Ana. „Šta bi Enok uradio s tvojim slamnatim šeširom?" „Prodao ga“, rekla je Saloma. Ana je zamalo upitala, sarkastično: „A šta misliš koliko bi vredeo?" Savladala se. Ti ljudi unovčavaju u penijima, pre nego u šilinzima, tako da je to možda istina, možda je Enok prodao njen šešir. Rekla je Ralfu: „Saloma se uvek žali na Enoka, a sad kaže da joj krade odeću." „Onda moram da porazgovaram s njim. Ne smemo dopustiti da se Salomi uzruja. Misliš li da govori istinu?" Ana se namrštila. „Teško je to odrediti. Trenutno je preokupirana odećom. Misli da treba da dobija haljine, odbačenu odeću. Međutim, ovde imam problem, ne mogu da odbacujem odeću, to ne može niko. Mogla bih da joj sašijem haljinu, to mi ne bi bio problem, ali to ne bi bilo to, ona želi baš moju odeću." „Ništa tvoje joj ne bi odgovaralo", rekao je Ralf. „Čak i kad bi uspela da iznosiš odeću, što se ne dešava." „Dala sam Felisiji jednu suknju - onu koju sam sašila u Elimu, od rolne platna koju mi je dao gospodin Ahmed. Onu sivo-zelenu sa šarom u obliku kapljica, sećaš se?“ „Da“, slagao je Ralf. „Bila sam zadovoljna tom suknjom, bila je najbolji komad odeće koji sam ikad sebi sašila. Sad mi je malo tesna pa sam pomislila da je dam Felisiji, ona je vrlo elegantna i uredna." Ana se osmehnula. „Ne dopada joj se mnogo. Misli da je sumorna. Ipak, volim da je vidim kako je nosi. Lepo pada.“ „Dakle, Saloma je zavidna?" „I više od toga. Zavidna i povređena." „Možda joj je gospođa Instou davala svoju odeću. Najbolje pariske marke."

Nasmejali su se. Duboko u fioci našli su sliku gospodina i gospođe Instou, izbledelu fotografiju za kakvu ljudi kažu „slikana je mojim starim kockastim braunijem". Bili su sitan, šćućuren neprivlačan par, veštački zubi stisnuti u čemernim osmesima. Gde li su sad? Penzije misionarskog društva nisu izdašne. U nekoj garsonjeri sa čajnom kuhinjom, u nekom mestu poput banje Lemington. Neka nam je bog u pomoći. U poslednje vreme se ponekad pitao šta će raditi kad odu iz Mosadinjane. Njegov otac će za tri godine napuniti sedamdesetu, a majčina pisma su nagoveštavala da rad za Udruženje postaje prenaporan za njega. Udruženje se prilično proširilo od prvobitne lokalne osnove; i stric Džejms, koji je i dalje kulučio među londonskim nesrećnicima, bližio se dobu kad se obično odlazilo u penziju. Trebalo bi ozbiljno da se pozabavim mišlju da preuzmem posao od njih, mislio je Ralf, da se vratim u Englesku, nađem nam kuću i započnem sledeću životnu fazu. Sad mogu da se suočim s njima, mislio je, sa ocem i majkom, jer sam radio i video stvari o kojima oni nisu ni sanjali. A sad imam i sopstvenu decu. Ana izgleda nije bila voljna da razmišlja o budućnosti. Imala je previše sitnih svakodnevnih briga. Izbila je neka vrsta kuhinjskog rata. Neko je uzeo čitav džak šećera, tek donesen iz prodavnice; verovatno je Saloma, mislila je Ana, jer je šećer za nju predstavljao dodatni dohodak. Uzimala je zdravo za gotovo da je niko neće sprečavati da ga odnosi na kilograme, pod keceljom. „Ali čitav džak, Saloma", rekla je Ana i razočarano je pogledala. „Tako da odem u ostavu i nema nimalo - nimalo - ni kašičica za Felisijin čaj." Saloma nije ništa rekla, samo joj je preko lica prešao zlovoljan izraz. Kasnije istog dana počela je sa svojim ustaljenim pritužbama na Enoka. „Ne radi svoj posao kako treba. Uvek ide da ispija piva kad kaže da ide na sahranu." „Ispija piva“, rekla je Ana sebi u bradu; da, ima mnogo piva za ispijanje, naravno da ga ima kad ga ti praviš, gospođo, i to s mojim šećerom. Kasnije istog dana Salomi se vratila radi još jednog napada: „Sve povrće koje sam zasadila, sve je uvelo i mrtvo." Ana je razmislila. Bilo je u tome neke istine. Ono što joj se kod Enoka nije dopadalo bio je njegov stav prema sirotim bićima koja su pokušavala da rastu u zemlji. Činilo joj se da je izabrao svoj poziv samo da bi mogao da bude razoran. Kad bi nešto izraslo, on bi ga posekao. To bi se možda moglo nazvati potkresivanjem, pretpostavljala je, ali on je voleo da seče dok se ne

bi videla krv biljke; saosećala je sa sitnim posečenim biljkama i sećala se kako joj je kad je bila mala majka zbog higijene sekla nokte do mesa; videla je sebe kao petogodišnju devojčicu kako gleda svoje prstiće, bolne, tupe i crvene, kako listaju strane njene prve čitanke. Njena majka je to radila iznova i iznova, a to je radio i Enok, i tu nije bilo rasprave, jer su mislili da ih moral obavezuje da to rade. Ono što je bujalo Enok namerno nije zalivao. Ubijao je svojim oštrim sečivima i ubijao je ravnodušno. „Ralf će preuzeti brigu o povrću“, rekla je Ana. „A ja ću ga paziti kad bebe malo porastu." Saloma je izgledala zaprepašteno. „Ne, gospođo", rekla je. I prvi put je pomenula prethodni slučaj: „Gospodin i gospođa Instou nikad ne bi uradili nešto takvo." Ralf je rekao: „Protiv Enoka su zato što je autsajder." „Nije autsajder", rekla je Ana. „Ima mnogo prijatelja." „Gde?“ „Ne znam. Negde. Na pruzi. Uvek se iskrada, to znaš. Saloma kaže da treba da damo njegov posao nekom od gostiju.” „Daj mu još jednu priliku", rekao je Ralf. „Molim te, Ana. Mora da postoji neka priča koju neće da nam ispriča. Mora da postoji neki razlog što je takav kakav je." Mora li? Ana je imala osećaj da se zakuvava svađa. Sledeće što se dogodilo bio je nestanak većine Ralfove odeće. Ralf je otišao u Palapje na jedan dan, a ona je verovatno bila u školi kad se to desilo. Časovi su bili završeni, ali pravila je dijagram u boji za zid, dijagram s tablicom množenja brojem devet. Bebe su legle na popodnevnu dremku pa je i Felisija prilegla da se odmori pored njih. Ana je završila posao, sldonila makaze i veliku kutiju lepka; zatvorila je za sobom vrata škole, zatočivši unutra njenu vrućinu. Odvukla se do kuće, umila se i oprala ruke pa se zaputila u svoju sobu u nadi da će se odmarati sat vremena. Vrata ormara su se otvorila kao i obično, samo što ovoga puta njegova unutrašnjost namirisana kamforom nije bila ništa do mračna praznina. Enokov nestanak nije mogao da bude sasvim slučajan. I ranije se dešavalo da ponešto nestane; Ralf nije imao tako mnogo garderobe da ne bi primetila gubitak. To joj ne bi toliko smetalo da je sam Enok imao neku korist ili od krađe ili od prodaje. Međutim, on je i dalje nosio svoj svetlo-

smeđi sako, umrljan znojem, iste dronjave košulje i poderane cipele. „Ovog puta je preterao", rekla je. Brinula ju je pomisao na to kako Enok čeprka po to malo stvari koje su imali. Zamislila je kako mu se suprotstavlja i već je videla drskost na njegovom licu, njegovu superiornost; negde u pozadini uma čula je Ralfa kako govori: „Pa, možda on ima pravo da bude drzak, možda je zaista superioran u odnosu na nas.“ Međutim, ona nije verovala u to, mislila je da je Enok samo još jedan od onih ljudi kakvih ima svuda na svetu, u svim kulturama, jedan od onih ljudi koji šire nezadovoljstvo i nelagodu, koji se podrugljivo smeju najboljim nastojanjima drugih ljudi i koji bude u njima nemir, nesreću i nesigurnost. „Pusti to“, rekao je Ralf. „Nemamo dokaz da je to on uradio. Gde je Mljacko bio?“ „Spavao je ispod grma. Osim toga, on poznaje Enoka, zar ne? Morala sam da ga naučim da ga ne dira.“ „Možda je to uradio neko od gostiju. Bilo ko je mogao da uđe.“ „Ne budi naivan", rekla je. „Enok je, ima on svoje trgovačke puteve, svi mi pričaju o tome. Uzima stvari pa ih stavlja u voz da ih njegovi pajtaši uzmu u Fransistaunu." Ralf je izgledao žalosno. „Izgleda da ćemo morati da počnemo da zaključavamo vrata." Ana se setila Elima: velikog svežnja ključeva koji joj je Lusi Mojo stavila u ruku prvog dana u Flauer stritu. „Da, moraćemo", rekla je. „A ja ću morati da počnem da zaključavam ostavu i da brojim namirnice i da ih dajem samo kad mi ih traže. K vragu, Ralfe, hoćemo li dopustiti da nas slobodno pljačkaju?" „Ma to nije toliko važno“, rekao je Ralf. „Moja odeća ionako nije bila ništa posebno." Zatim je, dva dana kasnije, Felisija došla uplakana i požalila se da joj je nestala suknja, njena najbolja suknja, ona koju joj je gospođa dala. Izgledala je opasno; htela je da od toga napravi problem. Ana je pomislila: o, bezočne li drskosti tog čoveka! Prethodni put je poslušala Ralfa, nije ništa rekla. Međutim, ovog puta se neće savetovati s Ralfom, otpustiće Enoka istog popodneva i završiti s njim. Izgubila je strpljenje. Felisija se lepo ponaša, pažljiva je i brižna s bebama i nikako im ne bi odgovaralo da se uzruja.

Pozvala je Enoka sa verande iza kuće. Došetao je do nje uličarskim hodom. Salomi je stajala pored i bujala od sigurnosti u vlastito poštenje. Ana je pogledala preko svoje uvele opustošene bašte: „Enoče, šta se desilo s Felisijinom suknjom?" Enok je drsko izvio usne. „Pitajte tu ženu“, rekao je, pokazavši očima na Salomu. „Zlikovče jedan“, rekla je Saloma, ljutita. „Ubio te bog.“ „Ne budi glup“, rekla je Ana. „Saloma ne krade.“ „A šečer?“, predložio je Enok. „Možda“, priznala je Ana. Pogledala je iskosa u Salomu. „Ne smeta mi ako se uzima šećer, ili bilo šta drugo u razumnim granicama. Ali ti kradeš odeću i prodaješ je, Enoče. Loše je krasti odeću od mog muža, veoma loše, ali još je gore ukrasti suknju od Felisije, koja je siromašnija od tebe.“ „Nisam ni video tu suknju", rekao je Enok. „Gluposti", rekla je Ana. „Đubre. Tvoji izgovori su đubre, Enoče, i ti to znaš.“ U tu je rečenicu ubacila prezir. Htela je da kaže: „Enoče, ne mrzim te, samo te prezirem, smetaš mi i hoću da te sklonim i uzmem nešto bolje." Enok je pogledao pravo u nju, u njeno lice. Gledali su se u oči. Pokušala je da ga zaplaši, i bila je odlučna u tome. Trenutak se odužio. Neki glas iznutra joj je rekao: „Glupo je da se upuštaš u nadmetanje volja - ti koja imaš sve, ti koja imaš obrazovanje, muža, blizance, ti koja imaš božju ljubav - sa ovom sirotom skitnicom, ovim baštovanom, ovim čovekom bez doma.“ Još dalji glas je rekao: „Smešna je sama po sebi, ta bitka pogledima, možda je to običaj u Evropi, a on ne zna za njega? Možda svi ljudi znaju za njega, možda čak i životinje. A možda je, mislila je Ana, to bitka za koju sam dobro naoružana. I bila je. Enok je, nemo mičući usnama, oborio pogled, pa se okrenuo, spuštene glave, i krenuo povijenih ramena ka svojoj šupici. Nastupila je tišina. Ana se zagledala u svoje prašnjave sandale, kao da su joj se oči umorile od naprezanja. Saloma je progovorila, bez žurbe, i u glasu joj je bilo strašne radosti. „O, gospođo Eldred, o, madam. Znate da je to nešto što se ne sme reći, ne smete reći čoveku da je đubre." „Šta?“, rekla je Ana. Ponovo je podigla pogled. „Nisam to rekla. Nisam rekla da je on đubre. Rekla sam da su njegovi izgovori đubre."

„Isto je to“, kazala je samozadovoljno Salomi. Ana je osetila u sebi drhtaj sumnje. Znala je da u svakom jeziku postoje te zabranjene reči; reči koje same po sebi deluju bezopasno, ali sadrže smrtnu uvredu. Nesigurno je upitala: „Rekla sam nešto loše?" Salomi je klimnula glavom. „Enok će sad otići", rekla je. „Dobro je“, rekla je Ana. „To i hoću. Ne bih volela da ga otpustim, razumeš? Ali ako ode zato što sam rekla istinu, ne mogu da snosim odgovornost za to. Sad možemo da zaposlimo novog baštovana. Može doći neko ko živi u kolibicama." Čula je svoj čudni, izveštačeni govor, ali nije se obazirala na njega. Tako je tad govorila. To jutro će joj zauvek ostati urezano u sećanju. Prošlo je mnogo meseci otkako je pala kiša. Po brdima je gorelo žbunje, okruživši selo i okolna naselja. Vatre su tinjale, katkad bleštale. Noću se videlo kako se polako pomeraju, kao infekcija u krvi. Bilo je baš kako je Salomi predskazala - Enok je otišao do sumraka. Ispraznio je svoju sobu i za sobom nije ostavio ništa osim prepoznatljivih tragova stopa provučenih kroz prašinu. Ana ih je našla sutradan ujutro na cementnim stepenicama na zadnjem tremu, ispred kuhinje. Možda je došao da ispravi grešku, da se opravda? Ako je tako, onda se predomislio, pa se okrenuo i zamakao u grmlje. Do popodneva su zaposlili novog baštovana, jednog od gostiju, i on se uselio u sobu okrečenu u belo. Enok je sa sobom odneo zavese pa je Ana sela za šivaću mašinu da sašije druge dve. Razmišljala je dok je radila: toliko neprijatnosti oko nečeg tako neznatnog. Nije volela da učini čak ni najmanju nepravdu, iako se trudila da u tim stvarima bude praktična, da oštro i brzo rešava tuđe sukobe, kako to rade nastavnici. Ništa se nikad ne bi ispredavalo ni naučilo kad biste svaka dva minuta prekidali čas kako biste održavali saslušanja: „Nastavnice, nastavnice, Moziz mi uzima olovku, Tibogo sedi na mojoj stolici, Efat me udara i naziva mačkom.“ Njoj je to ličilo na svađu iz školskih klupa. Možda je Salomi uzela suknju, iz prkosa. Postojala je ta mogućnost. A i sama Saloma je tvrdila da je u proteklih mesec dana i više viđala Enoka da u rano jutro odlazi iz Felisijine sobe. Bi li Enok ukrao od svoje ljubavnice? Da, vrlo je verovatno, rekao je Ralf, kad mu je to izložila. Izgledao je kao da se najednom umorio. Ili se, u svakom slučaju, umorio od te priče. „Bila si

u pravu", rekao je. „Trebalo je da odavno otpustimo Enoka. No bilo kako bilo, sad više ne moramo da čupamo kosu zbog njega. Nije da je ti imaš mnogo", rekao je svom sinu. Podigao je Metjua visoko. „Visoko do krova", rekao je. „Visoko do krova i do meseca. Kakav velik snažan dečak! Ali kad ćeš imati gustu kosicu kao tvoja sestrica?" Kit je gledala iz krevetića, s prstom u ustima, nesigurna lica. „Visoko do meseca", rekao je Ralf. „Do meseca, bebo. Pa ponovo dole.“ Sutradan je Saloma rekla: „Sutra će biti oluja, gospođo. Sprema se nevreme." Bio je avgust i nije bilo toplo. Oblaci su putovali iznad brda. „Dobro je", rekla je Ana. „Treba nam kiša." Neka se dobro ispada, mislila je, nek napuni burad za vodu. Ne smetaju mi ni sutrašnja hladnoća ni vlaga, čak ni sutrašnje zmije, dokle god imamo dovoljno vode da preguramo zimu. Rano tog popodneva, tek što se škola završila, Mljacko je ušao iz dvorišta - vukući se, jadni pas, kao da su mu noge olovne. To uopšte nije ličilo na njega; obično je jurio i skakutao. „Šta je bilo, Mljacko?" Doteturao se do Ane i svalio joj se uz noge. „Šta je bilo, pile?“ Njegova velika glava boje putera klonula je i njuškao joj je cevanicu. A onda mu se iznenada telo izobličilo. Sav je zadrhtao, od nekog silovitog grča ili napada. Zatim su mu se rebra podigla i počeo je da povraća. Ana ga je gledala, odmakla se malo od zaprepaštenja, pa doviknula Ralfu da dođe da vidi; medutim, Ralf nije bio u kući. Mljackovo telo se skupilo, kao da su mu se kosti smanjile od naprezanja. A ipak se nije naprezao, jer je smrdljiva tečnost lila iz njega kao da je neko unutra odvrnuo slavinu. Žutozelena, tegljiva, ta tečnost mu je pravila baricu oko nogu, kvasila tepih, širila se po sobi. Smrad se digao iz nje, zapahnuo Anu tako snažno da joj se činilo kao da ju je neko udario pesnicom. I njoj je došlo da povrati. U životu nije osetila takav smrad, vrašku smešu trulog bilja i spaljene gume, smrad panike i bolesti i mesa koje se pobunilo samo protiv sebe. Tekla je i tekla, nepresušna bujica. Čula je za rakove, za maligne bolesti tako odvratne da i najpobožnije medicinske sestre moraju da ulaze u sobu s maskom. Je li to ono što ona sad udiše? Došlo joj je da se okrene i pobegne, da strči niz stepenice i izađe na vazduh. Međutim, obuzelo ju je sažaljenje prema tom

stvorenju; prikovalo ju je za mesto. Videla je kako se Mljackove grudi nadimaju, kako koluta očima; sa rukom na ustima videla je njegove izguljene noge, savijene zglobove. Zatim je pao, njegovo ukrućeno telo nekontrolisano se svalilo na bok; no ona odvratna tečnost je i dalje lila, i lila. Kako tako mnogo može da stane u njegovo telo? „O, Mljacko, psiću moj, šta ti se desilo?", upitala je plačno. Kleknula je kraj njega i stavila ruke na njega. Krzno mu je bilo mokro i hiljade bila kao da su skakale ka njoj kroz njegovu slabinu. No kad ga je dodirnula, bujica je stala. Penušava bara je prestala da se širi. Koristeći poslednji atom snage, pas se podigao sa poda, kao životinja oživljena u eksperimentu, a zatim se ponovo svalio na pod, uz tresak. Duboko je udahnuo, drhteći kao čovek. Čitavo telo mu se trzalo a gubica mu se odvojila od zuba. Sklopio je oči. Ali nije bio mrtav. Kad mu je spustila ruku na glavu, rep mu se pomerio, jednom. Lupnuo je o pod i poprskao joj suknju onom odvratnom tečnošću. Podigla je pogled, ugledala Ralfa na vratima kako zuri naniže u njih. „Otrovan?", prošaputao je. Nisu više ništa rekli. Bilo ih je strah da govore. Podigli su psa i izneli ga na verandu pored svoje spavaće sobe; oprali su mu sunđerom prljavštinu sa krzna, umotali ga u ćebad, pa mu navlažili vodom suvu njušku, u nadi da će je polizati. Ana je sedela pored njega, a Ralf je u međuvremenu izvukao uništeni tepih napolje, prosuo kante vode i sredstva za dezinfekciju na pod, pa oribao penu i prljavštinu. Pošto je završio i vratio se kod Ane, Mljacko je lizao vodu sa njenih prstiju. Kapci su mu i dalje bili sklopljeni, a pod njima su mu oči igrale i trzale se. „Mislim da se spasao", rekao je Ralf. „Bog zna šta je ono bilo, ali da mu je ostalo u organizmu još sat vremena, ubilo bi ga.“ Mljacko je krupan pas, pomislila je Ana. Otrov za pse ubio bi dete, ubio bi dve bebe. Obuzeo ju je užasan napad straha, od kojeg se osetila bolesno i slabo pa se pridržala za prozorski ispust. „Šta je to moglo da bude?" Glas joj je drhtao. „Šta je mogao da pojede?" „Nešto što mu je neko ostavio", rekao je Ralf. „Mamac." Oborio je glavu. „Žao mi je, Ana. Mislim da je ovo Enokovo poslednje delo iz prkosa. Nikad nije voleo Mljacka i znao je da ga volimo, video sam podrugljivi izraz na njegovom licu kad bi me čuo da razgovaram s njim. Bila si potpuno u

pravu u vezi s tim čovekom, trebalo je da te poslušam, ti si bila u pravu a ja sam pogrešio." Ispružio je ruku. Ana ju je uzela. „U svakom slučaju, nije uspeo." Zastao je pa pomilovao psa po slabini. Izgledao je nedužno. Kao da je dobro pobedilo. Kao da je istrajalo. Kao što će uvek istrajavati. Do kraja dana je Ana obilazila Mljacka u razmacima, najpre na svakih deset minuta, pa na svakih pola sata, pa na sat, bojažljivo je bdela nad njim kao što je bdela nad blizancima prvih meseci po rođenju. Donela bi ga na neko zgodnije mesto, ali Mljacko nije bio kućni pas, nije shvatao tepihe i nameštaj; ležanje na verandi je bilo najviše što je mogao da istrpi. Do sumraka se pridigao sa boka u malo budniji položaj i njegove čudne okretne uši počele su da se pomeraju u skladu sa zvukovima domaćinstva i imanja. No njegova je budnost bila bezvoljna, a i kad bi pokušao da zalaje, morao je najpre da razmisli; lavež mu je bio prigušen i posle bi izgledao zamišljeno i iscrpljeno. „Nema veze, Mljacko", rekla je Ana dok ga je milovala po glavi. „Večeras nisi na dužnosti." „Biće on sad dobro, zar ne?“, rekao je Ralf. „Mislim da bih plakao da smo izgubili Mljacka. Volim ga zbog njegovog jednostavnog i pohlepnog karaktera." „On je kao blizanci", rekla je Ana. „Takav je i njihov karakter, upravo takav." Zagrlio je Anu, priljubio joj glavu uz svoje rame, osećao je kako drhti uz njega od napora koji je pretrpela tog dana. Milovao ju je po leđima i pritom mrmljao besmislene, utešne reči, imena odmila; međutim, i njega je mučila sumnja u sebe, potresala ga je iznutra. Nevolja s tim baštovanom zabrinula ga je, prilično ga je potresla. Ana bi rekla: „O, normalno da postoje nepravde, postoje pogrešne procene: na kraju se sve to poravna." No on nije verovao u to. Nije to rekao svojoj ženi, ali njen stav mu je bio pomalo odbojan; fatalističan je, mislio je, oslobađa nas odgovornosti koju treba da preduzmemo kako valja. Treba da dajemo sve od sebe, mislio je, treba uvek da dajemo sve od sebe - da se savetujemo sa svojom savešću, da se savetujemo sa svojim sposobnostima, a onda, kad god možemo, da se suprotstavimo nepravednim okolnostima. Enok je lopov, sitni zločinac, možda je optužen za jedno zlodelo koje nije počinio; svaki čin nepravde uveličan je u žrtvinim očima. Možda je greška nenadoknadiva, mislio je Ralf; doneli smo odluku u vezi s njim, možda

pogrešnu, ali šta sad možemo? Situacija nije mogla da miruje. Morali smo da odlučimo. Ponekad dok bi ležao budan i slušao zvukove divljine, razmišljao je o višim pitanjima koje rutina drži na odstojanju. Mogao sam da uradim ovo, ili ono... Svaka radnja sadrži svoju suprotnost. Svaka radnja sadrži tračak nedonete odluke, seme beskrajne varijacije. Svaka odluka, jednom donesena, oslobađa nepredvidljivosti, alternative; svaki izbor rađa vlastitu vasionu. Da je tokom života samo jedno uradio drugačije, neku sitnicu, možda ne bi bio tu gde se sad nalazio; sa svojom krhkom ženom u naručju, sa svojim blizancima na kolenima tamnopute dadilje, sa svojim psom koji mu se oporavlja kraj nogu i grudi mu se nadimaju od ushićenja što je izvukao živu glavu. Sve u vasioni se svodi na haos i razaranje; on to zna, nije tako bedan naučnik. Ipak, veruje da su njegovi izbori ispravni, da želi da bude tu gde jeste; jednostavno veruje u to kao što je kad je bio dete verovao u biblijske priče. Ako su njegovi izbori doveli do ovoga, doveli ga do tog trenutka, onda su oni suštinski ispravni; što se tiče onih drugih svetova, alternativnih vasiona, neće pitati. I naposletku, kaže, moja volja je slobodna? Svet nije kao što Ana kaže. Nema oproštaja koji garantuje ili omogućava izravnavanje rezultata. Ako ne želimo da budemo puke životinje, ili bebe, moramo uvek da biramo, i to da biramo da budemo dobri. Biranjem zla, upuštamo se u zaveru s principom propadanja, pretvaramo se u puka sredstva haosa, podvrgavamo se zakonima vasione koji vuku unazad ka raspadanju, vasione koja je u rukama đavola. Biranjem dobra pokazujemo da imamo slobodnu volju, da smo božja stvorenja koja se suprotstavljaju svim takvim zakonima. Zato ću biti dobar, mislio je Ralf. To je sve što moram da radim. Oluja je počela te večeri, oko devet sati. Ralf i Ana su naložili vatru u dečjoj sobi i ostavili blizance, utopljene i pospane, Felisiji da ih čuva. Blizanci se nisu često budili noću i Ana bi se rado pobrinula za njih kad god bi se probudili; zato se dadilja uveče obično vraćala u svoju kolibicu. Međutim, kiša je bila jaka, nepopustljiva, hladna kao sleđeni metal, i padala je kao metalni štapovi. Čučeći ispred vatre, Felisija je trljala cevanice i nagoveštavala da će ostati; a njen krevet, s dva punačka jastuka i heklanim ćebetom, bio je primamljiviji od vetra koji je žestoko šibao napolju. Svet je bio pun buke, morali ste da dignete glas da biste je nadjačali;

metalna kiša je dobovala po krovu, a vetar je zavijao. Ana je stajala kraj prozora i gledala kako munja obasjava vrt, stablo smokve, osakaćeno stablo smokve koje je bilo deo Enokovog zaveštanja. Obasjala je neurednu ogradu misionarskog imanja, straćarice njihovih gostiju - osvetlivši ih kako još nikad nisu svetlele, jer je u tim straćarama bilo ljudi koji nisu mogli da priušte sveće. Njihove stanare preplaviće smeđa voda i blato, voda će im verovatno odneti krovove, ugasiti vatre, uništiti kartonske kofere, te skvasiti zavežljaje, ćebad i svečanu odeću. Sutra ćemo se latiti posla i sve srediti, mislila je Ana. Večeras se ništa ne može uraditi, ne može se ništa uraditi kad ova kiša još lije. Stresla se. Ralf joj je stavio u ruku pola čaše konjaka. Pijuckala ga je stojeći, još kraj prozora; iza nje je parafinska lampa treperila i na mahove bi se jako razbuktala. Jako piće ju je zgrejalo. „Donesi Mljacka", rekla je Ralfu. „Unesi ga u kuću. Možemo ga smestiti kraj vatre, prijaće mu. Znam da ne voli da bude unutra, ali možda će mu se svideti vatra. Osim toga, ako vetar promeni pravac, veranda će biti pod vodom za tili čas.“ Ralf je izašao napolje, s baterijom u ruci, pa prošao kroz prolaz do zadnjeg dela kuće. Oluja je i dalje besnela nesmanjenom jačinom, vetar je zavijao, a kiša dobovala u svom ritmu po krovu, zidu i prozoru. Čuo je da pas podiže glavu i cvili. Ralf mu se javio, coknuvši jezikom. „Dođi, Mljacko" Mljacko je pokušao da se digne na noge, škripućući šapama po uglačanom podu. Međutim, taj napor je bio previše za njega; pao je i žalosno legao na bok. Ralf je spustio bateriju, čučnuo kraj njega pa ga podigao u naručje; noge su mu kruto štrčale, pa je malo zacvileo, upola od negodovanja, upola od olakšanja. U srednjem hodniku je bilo mračno pa je Ralf tražio put pustivši da mu se rame češe o zid; bio je na putu ka dnevnoj sobi, ka Ani koja je stajala kraj vatre sa svojim konjakom. Utom je Mljacko mahnuo šapama, kao da hoće sam da se potrudi - pa ga je ispred kuhinje Ralf nežno postavio na noge. Pas je slabašno zamahnuo repom, te se zavukao pod kuhinjski sto. „Dođi kod vatre", rekao mu je Ralf. „Hajde sa mnom, Mljacko." Ispred zadnjih vrata Ralf je začuo tih zvuk, grebuckanje, vapaj. Bio je to ženski glas, veoma tih: Šeefe, pusti nas unutra. Pomislio je: to su naši gosti, jadni ljudi iz onih straćara; u panici su, bujica im je odnela kuće, treba im sklonište. Kroz glavu mu je prošla misao: danas su ti otrovali psa, jedan

čovek je kivan na tebe, nisi potpuno bezbedan. Utom je ponovo začuo onaj tihi preklinjući glasić: Šeefe, voda nam je sve odnela, uplašeni smo, pusti nas unutra. I tako je, bez dodatnog razmišljanja, napravio izbor; okrenuo je ključ, odmakao se od vrata, pa povukao krutu rezu. Dok je otvarao široka, teška zadnja vrata, osetio je da ih je neko gurnuo, zveknuo ga njima u nos; a zatim se nije iznenadio kad je pred sobom ugledao Enoka, lica blagog, znatiželjnog, smirenog. Enok je zavukao ruku u svoj sako. Mirno kao što čovek vadi novčanik - mirno kao čovek u piljarnici koji vadi novac da plati - Enok je iz svog sakoa izvadio sekiricu. Ralf mu ju je smesta izbio udarcem iz ruke. Imao je vremena za razmišljanje i odmah je pomislio na svoju nadmoćnu snagu, na toliko godine uzimanja punomasnog mleka, krte govedine, proteina koji jačaju mišiće, a pod njim taj siroti zlikovac, čiji se platneni sako poderao pod njegovom šakom, rascepavši se po šavu. Enok je klizio uza zid, šaka podignutih ispred lica. Ralf ga je zveknuo pesnicom u vilicu. Osetio je zamršen otpor zuba i kostiju, osetio je bol u vlastitoj ruci; dok se približavao tom čoveku da ga prebije, osetio je klizavi otpor njegovih tetiva, njegovih žilavih mišića i zelenih kostiju. Nije mu poderao samo sako već i poznatu polovnu košulju natopljenu znojem, pa je gurnuo uza zid to lepljivo, nimalo maljavo telo, udarajući pesnicom iznad čovekovog srca kao da će ga to zaustaviti, dodajući taj ritam, tras, tras, tras, dobovanju kiše. Nije želeo ništa do smrt, ništa nego da oseti kako Enok gubi snagu, kako se tetura i saginje, povraća, pada, a zatim bi njegovo stopalo završilo ostalo; i već je, u nekakvom naglom crvenom izlivu misli, u krvavom snu, video svoje obuveno stopalo kako šutira tu nežnu lobanju, krši kosti, izbija zube, teško udara pa se odbija, teško udara pa se odbija kao mašina, dok ne usmrti to biće. Video je to u svojoj glavi; a ipak je istovremeno u tami iza sebe osetio kretnju. Čuo je da se pas pomera, pokušava da ustane, pa pada. Zatim tup udarac, veoma jak, između lopatica. Verovao je da je udaren nekim velikim tupim predmetom, nečim nalik kocu. Pred očima mu je bila slika štete, ogromna modrica nalik crnom suncu. Okrenuo se da napadne tog uljeza iza sebe, krećući se sporije nego dotad, pa pritisnuo dlanom to nejasno lice i odgurnuo ga. Bilo je to lice neznanca, i mada je kasnije razmišljao i