Promena podneblja - Hilari Mantel

sebe i pokuša da izbavi Luka. „Bog zna da nije nedužan", rekao je Kus. „Ali znaš šta se dešava crncima u policijskim ćelijama.“ Objasnio je da on novca nema. Hitno je, rekao je i skrenuo pogled. U protivnom ne bi došao. Moguće je da su dosad već odveli Luka Embatu niz brdo u Pretoriju i možda ga više nikad neće naći. „Zašto nisi ranije došao?“, upitao je Ralf. „Zato što ne mogu da hodam kad sam u nesvesti", rekao je Kus. Njegove svetle oči bile su zakrvavljene, a šake su mu drhtale. Jedan policajac ga je udario u lice kundakom pištolja, a zatim ga je po svoj prilici udario u glavu, jer je došao sebi u kući jednog svog pacijenta, položen na slamaricu i pokriven jednim Aninim pletenim ćebetom. „Odlično ćebe", rekao je. „Veoma toplo. Hvala ti, Ana.“ Uglavnom se nije sećao šta se dogodilo. Policajac koji ga je udario nazvao ga je belom čamugom. Onaj narednik, rekao je, ne Van Zil. Onaj mršavi, drugi. Kvintus Bink. U narednih nekoliko dana shvatili su da telefoniranje više nije bezbedno. Znali su da u njihovim razgovorima nema ničeg buntovnog. Međutim, sve se dalo izvrnuti, i izvrnulo bi se, a znali su da na liniji ima slušalaca. Van Zil je ponovo svratio - samo je u poseti, rekao je, i poseta je loše prošla. Zurio je u ormar za spise kao da mu je odnekud poznat. „Je li bilo ikakvih posetilaca sinoć?", upitao je. „Nije.“ „Iznenađujete me. Sigurni ste da nije bilo posetilaca pošto je pao mrak?“ „Potpuno sam siguran." „Nije bilo posetilaca u odajama vaše posluge?" „Tu vam ne mogu pomoći. No siguran sam da na imanju nije bilo nikog ko bi vas zanimao." „Zbrisao im je Luk Embata", rekla je Ana sa vrata. Govorila je podsmešljivo. Van Zilu se to nije dopalo. „Gde si čula tu glupost?" „Nije glupost. Čula sam na ulici. Svi znaju. Kako je pobegao, naredniče? Je li vas omađijao? Je li omađijao komandira?" Van Zil je ustao sa stolice i preteći zamahnuo pesnicom. „Reci svojoj ženi da pazi šta govori", rekao je. „Da je ja ne bih pljusnuo po ustima." „Napolje", rekao je Ralf. „Voetsak, naredniče. Napolje iz ove kuće."

To je reč koja se koristi za psa i to samo ako je pas loše naravi. No Van Zil se ne bi libio da je upotrebi, za čoveka niže rase; Ralf je sad verovao da postoje niže rase, koje nisu određene kulturom ni genima, već nedostatkom sposobnosti milosrđa. „Voetsak, naredniče", ponovio je pa krenuo ka njemu kao da hoće da ga izgura na ulazna vrata, preko verande i niz stepenice u dvorište. Narednik Van Zil je znao da ne treba da se tuče; dobio je upozorenja o svojoj preteranoj predanosti poslu. Teturavo je pokušao da zakorači u stranu - tako da kad ga je Ralf stvarno gurnuo, nije bio na putu ka vratima. „Mora biti da si smrdljivi Jevrejin", rekao je policajac Ralfu. „Po mom mišljenju Hitler je bio u pravu." Sa Ralfovim pesnicama na stomaku, brzo se povukao unazad. Pritom je nekontrolisano zamahnuo desnom rukom i srušio na pod papire sa Aninog privremenog radnog stola. Udario je listovima o kantu za smeće i prevrnuo je, a zatim je u pokušaju da povrati ravnotežu ugazio u nju. Ralf nikad neće zaboraviti onaj osećaj kad su mu pesnice utonule u narednikovo salo. Zaprepastilo ga je kako je lako oborio toliku telesinu. Specijalno odeljenje je došlo sutradan ujutro u tri i odvelo ih oboje.

5. Ana je čula da Ralf razgovara preko telefona. „... zaista shvatam“, govorio je, „da ste sakupili sto trideset dve funte na dobrotvornoj večeri i da ste istu tu sumu dali dobrotvornoj ustanovi Pomozimo mornarima, ali bojim se da ćete zbuniti kontrolora ako ih ne prikažete u zasebnim kolonama. Ostavite na trenutak po strani pitanje župnikovih troškova..." Ana je blago opsovala sebi u bradu kad je zakoračila u stranu da bi zaobišla bale novina nagomilane u hodniku. Kad je Ralf izašao iz kancelarije, rekla je: „Ovde sad ima više novina nego kad sam odlazila. Ljudi donose ove svežnjeve u svako doba dana i noći." „Ne baš“, rekao je Ralf i namrštio se. „Zar nisi mogao da ih zamoliš da dolaze u nekom određenom periodu?" „Možda bih ih tako odbio. Oslanjam se na njihovu dobru volju. Što ne kažeš momcima da ih odnesu na tavan?“ „Nema svrhe. Posle će samo morati ponovo da ih snose. A kad probaš da ih pomeriš, svežnjevi se raspadnu i proklete novine se raspu svuda." „Istina", rekao je Ralf. „Izgleda da ljudi danas ne umeju da uvežu svežnjeve." „Možda je to zaboravljena umetnost", Ana će. „Kao ručna setva. Zar ne bismo mogli da ih smestimo u šupu za bicikle?" „Ne. Niti u bilo koju drugu šupu. Mogle bi se skvasiti." Ana je uzdahnula. Te novine su na neki način koristile fondu za obnovu parohijske crkve: očito samo ako su bile suve, ne ako su bile skvašene. „Moram da izađem", rekao je Ralf. „Ali Kit će uskoro doći. Nadala sam se da...“ „Imam sastanak novog odbora. Za beskućnike u Noriču." „Nisam znala da u Noriču ima beskućnika", rekla je Ana. „Čini mi se da ima dovoljno opštinskih stanova." Ralf se vratio u svoju kancelariju,

ostavivši Anu s njenim lošim raspoloženjem. „Možda bi“, progunđala je, „neki od njih mogao da se useli u naš kredenac u hodniku." Ralf je gotovo završio s pismima za taj dan. Prekinulo ga je nekoliko telefonskih poziva, zvali su starci iz okolnih područja udaljenih najviše šesnaest kilometara da se požale na svoje „Obroke na točkovima“; on nije imao ništa s tom službom, ali nikako nije mogao da ih ubedi u to. Često je razmišljao i o „Pokretnim bibliotekama". Dobio je molbu da Udruženje podrži „Kombi dobra vest“, koji je nameravao da se trucka po selima i donosi najsvežije hrišćanske broširane knjige ljudima koji su vezani za kuću. „Znamo ljude koji godinama nisu pročitali nijednu knjigu", pisalo je u pismu, „a čiji su život preobratile uzbudljive nove priče o božjim delima širom sveta.“ Ralf je numerisao pismo i napisao na njemu: „Predlažem da ovo odbijemo. Ljudi vezani za kuću ionako imaju dovoljno briga.“ Ubacio ga je u kutiju za sledeći sastanak odbora Udruženja. Udruženje više nije bilo bogato pa su morali da budu probirljivi; činilo se da se potrebe stalno povećavaju. Ralf je imao svoje procedure: trudio se da ne pomaže ništa suviše doktrinirano i ništa što je uključivalo volontere koji sviraju gitare. Zanimanje su mu privlačili podsticaji za mlade, ali odbijao je prijave svih grupa koje su u nazivu imale reč „deca.“ Prihvatilište u Ist Endu promenilo je svoj karakter. U nekom trenutku šezdesetih prestalo je da bude Sveti Volstan i postalo Iskušenički dom. U ona davna vremena kad je Ralf svakog vikenda odlazio tamo da prebroji posteljinu za pranje pa ponovo sredinom nedelje da je opet prebroji pošto bi stigla iz praonice, prihvatilište je imalo zadatak da sklanja starce sa ulica, da ih izleči od alkoholizma, i pusti nedelju-dve kasnije s novim kaputom i toplim doručkom u stomaku. Ili da pronađe krevet za starog robijaša između dve zatvorske kazne, ili miran kutak za nekog ko se razbesneo pa polupao sve posuđe u kantini Vojske spasa. Danas su, međutim, klijenti bili mladi. Bili su to delom begunci koji su slučajno stigli do poslednje vozne stanice s nekoliko funti u džepu, igrali igre na sreću aparatima dok ne bi ostali bez novca, a zatim spavali na ulici. Neki od njih su bili „pod starateljstvom." „Kad vidiš u kakvom su stanju, pomisliš da je starateljstvo nešto sasvim suprotno od onoga što jeste", govorio je Ralf. Ti mladi ljudi, momci i devojke, imali su nešto zajedničko, određen izgled: bilo ga je teško opisati, ali nakon malo iskustva, lako biste ga uočili.

Bili su često nezdravo ugojeni: napuhani od jeftinih ugljenih hidrata, od soli iz čipsa iz kesica. Kad biste im se obratili, odgovarali su sporo, ako bi uopšte odgovorili; usredsredili bi pogled na neku tačku u daljini, iza sagovornikovog ramena. Velike bočice lekova izdatih na lekarski recept zveckale su u njihovom bednom prtljagu, koji su često nosili u kesama iz Teska - mada se Ralf uvek pitao otkuda im novac za Tesko. Promenili su se i volonteri koji su radili u prihvatilištu. Trenutni direktor Ričard bio je žestok mladić s fakultetskom diplomom. Pre nego što je stupio na dužnost, još dok su poslednji starci polako ulazili u prihvatilište i izlazili iz njega, volonteri su bili uredno ošišani i obrijani mladići u džemperima sa okruglim izrezom i devojke s dobrim akcentom, koje su se obraćale klijentima kao da su ovi neposlušni psi ptičari ili prepeličari. Danas je, međutim, bilo teško razlikovati radnike od klijenata. Izgledali su izgubljeno, ovi moderni volonteri: deca koja su nastojala nečim da ispune godinu dana pre odlaska na fakultet, privučena obećanjem džeparca i punog pansiona u sobi u Londonu koju će imati samo za sebe. Nosili su odeću iz dobrotvornih prodavnica. Nisu čitali nikakve knjige. Retko su razgovarali, osim između sebe. Ralf ih je ponekad pozivao u Norfok, da provedu nedelju dana na seoskom vazduhu. Poveo bi i klijente, pažljivo bi ih potrpao u svoj automobil s njihovim kesama iz Teska, pa ih provezao kroz Eseks i Safok ka toplom porodičnom domu - iako se zbog stanja centralnog grejanja to „topli" moglo upotrebiti samo figurativno. Verovao je da Ana voli da viđa nova lica. Deca su bila naviknuta na Goste, kako su ih zvali. Međutim, danas bi pogledali u pristigle i pretvarali se da su zbunjeniji nego što su zaista bili: „Je li ona Nesrećnica ili Dobra duša?“ Bilo je noći kada bi Ralf sedeo do zore i razgovarao preko telefona s nekim adolescentom iz Londona sklonim samoubistvu; bilo je noći kad bi uskočio u svoj automobil i odbrujao u njemu - ni to nije sasvim prikladan termin s obzirom na stanje u kojem se nalazio taj sitroen - da se pobrine za neku katastrofu kojoj Ričardov žargon nije dorastao. Ralf je zadatke obavljao jednostavnije nego što je Ričard mogao i da zamisli. Bio je smiren i strpljiv, očekivao je najbolje od ljudi, nikad nije dizao ruke od njih. Oni su to cenili; i često bi, iz čistog umora od njegovog neumoljivog optimizma, odlučili da žive, i da se ponašaju bolje.

Ponekad bi ga drski sagovornici upitali zašto Udruženje nije potpuno preselilo svoju delatnost u London, budući da tamo vlada preka potreba za njegovim uslugama. Onda bi Ralf govorio o sumornim, tihim oblicima seoske uskraćenosti: o tinejdžerima morenim dosadom koji šutiraju vlastite pete na autobuskom stajalištu dok čekaju autobus koji nikad neće doći; o penzionerima u svojim izolovanim kućicama, iza starih železničkih šina zaraslih u žbunje, bez telefona, grejanja i priključka za struju. Govorio bi toliko dugo i naporno o zatvaranju ogranaka pruge da bi sagovornik zažalio što je uopšte i otvorio usta. Zapravo je - on je to prvi priznao - potražnja za Ralfom i sve oskudnijim sredstvima kojima je raspolagao postojala na previše mesta. Bio je rascepljen, podeljen. Zahtevi sveta nisu mu davali mira; međutim, je li činio dovoljno za sopstvenu porodicu? Kat-kad je osečao čudnu fizičku silu - šačice koje ga vuku, nevidljive šake koje mu čupaju odeću. Zato je danas imao samo još jedno pismo da napiše: Crkvi engleskog dečjeg društva. Zatim ide u Norič na sastanak odbora, pa juri nazad na večeru, jer Kit dolazi kući i Ana sprema veliku večeru, a Džulijan će dovesti svoju devojku sa farme nadomak mora. Zalepio je markice na svoja pisma. Zevnuo. Ipak, rekao je sebi, nemoj da prezireš te sitnice; one imaju smisla. Mali niz radnji, malih dužnosti obavljenih dobro, naposletku čine neko dobro svetu. Tako bar kaže teorija. Sredinom popodneva Ema je pokupila svoju nećaku Kit na stanici u Noriču. Kit je pretrčala put s torbom; uskršnji povetarac joj je podigao kosu i razvejao je oko glave. Uskočila je u auto pa protresla kosu kao lav koji protresa svoju grivu. Poljubila je tetku i čvrsto je zagrlila. Oči su joj bile lavlje: krupne, zlatne i budne. Izrasla je u pravu lepoticu, pomislila je Ema. U srcolomku. Setila se Ralfa iz vremena kad je služio civilnu službu i dolazio kući na odsustvo. Ralf je bio predaleko da bi slamao srca. „Možeš popiti čaj sa mnom", rekla je Ema. „Zatim ću te odvesti kući. O, ne brini, kupila sam gotov kolač. Nisam se upuštala ni u šta ambiciozno." Ema je živela u urednoj lepoj kući od crvenih cigala, koja se nalazila u glavnoj ulici u Faulsamu. Faulsam nije grad, prema standardima ostatka Engleske: ima nekoliko prodavničica, poštu, crkvu, baptističku kapelu i

nekoliko pabova. Ima spomenik poginulima u ratu i parohijski časopis, ima mesnu zajednicu, nekoliko sportskih terena, Udruženje žena i riblji restoran u kojem se spremaju jela od sveže ribe. Stotinak metara od Emine kuće nalazi se škola koju je Kit pohađala kad je imala pet godina; pedesetak metara dalje nalazi se prodavnica u kojoj je kupovala slatkiše posle škole na putu ka tetkinoj kući. U to vreme Ema je retko radila posle podne; birala je radne sate u drugim terminima, uveče ili vikendom kad su njene kolege htele da budu slobodne. U četiri sata bila bi kod kuće da otvori svoja vrata deci, da ih uvede, da sasluša šta im se sve izdešavalo tog dana, da ih počasti limunadom i običnom zemičkom, a zatim ih odveze kući. Često se dešavalo da gospodin Palmer, agent za nekretnine, ode čim bi Kit došla. Znala je da je on veoma dobar prijatelj njene tetke Eme; pretpostavljala je da on stiže kod nje pre njih kako bi pojeo zemičke s prelivom i slatkiše koji su deci bili uskraćeni. Ponekad je gospodin Palmer bio neobično srećan. Podigao bi je visoko, bacio ka tavanici dok se ona kikotala i kosa joj je letela, a zatim bi joj dao novčić od dva šilinga. Prilično se obogatila od gospodina Palmera. Kad je njen mlađi brat Robin krenuo u školu, žalio se da ne dobija tako mnogo novca kao Kit. Gospodin Palmer bi mu razbarušio kosu i dao mu šest penija. „Pa“, rekla je Kit Robinu, „ko zna, možda je zapao u siromaštvo. Ljudima se to dešava. Tako piše u knjigama." Prošlo je otad petnaest godina i Kit se šminka i izlazi u restoran da jede ostrige sa sinom gospodina Palmera. Iako još nije napunila pedeset, Ema govori za sebe da je „polupenzionisana." „Dođe ti da zbrišeš", rekla je Ralfu, „posle veka provedenog uz blede trudne supruge, i vrištavu decu s boginjama, i starce koji šištavo govore: ‘Gospoja, stare su ovo grudi - imam bronhitis’." Menjala je kolege praznicima i vikendima, nastavila da čita medicinsku literaturu i povremeno držala predavanja o planiranju porodice. Ovo poslednje ju je uvek zanimalo. Pojavljivala se u isturenim objektima i govorila neuvijeno. Pozivali su je u kuće da leči kožne osipe i krstobolju i ona bi im ostavila higijenske predmete od gume. Robin ju je jednom predstavio školskom drugu ovim rečima: „Moja tetka Ema, koja je mnogo doprinela smanjenju broja stanovnika Istočne Anglije." Tražili su da drži govore po školama i koledžima širom zemlje.

Glavešine su je volele jer je govorila otvoreno, ali ne tako da njihovoj mladeži bude neprijatno. Uostalom, bila je stara. Nisu morali da razmišljaju o tome da ona to i radi. Emina kuća je bila topla i uredna. „Raskomoti se“, rekla je. Kit se zavalila u fotelju. Koliko je samo energije imala - a onda bi, samo tako iznenada, potpuno iščilela iz nje. „Išla sam u Volsingam", relda je Ema. „Da se pomolim za Feliksa. Nije li to čudno za mene?" „Jesi li išla na lekovite izvore?" „Ne, samo u hram.“ „Znaš, ima jedno vrelo, ono okruglo - poznavala sam jednu devojku koja je verovala da će ti se, ako se napiješ vode iz njega, ostvariti tajna želja za godinu i jedan dan.“ „Tajna želja?“, rekla je Ema. „Pitam se je li tajna za ostatak sveta ili za tebe samu." Kit se osmehnula. „To je problem, zar ne? To je kao... nije li neko rekao da neuslišene molitve ne postoje? Sve molitve su uslišene, ali ne onako kako primećuješ." Ema je napunila čajnik i unela tanjire. Uspela je nekako da zgnječi kupljeni kolač dok ga je otpakivala. Uvek je za sebe govorila da je slobodni mislilac u vezi sa ishranom. Hranila je svoje goste u nepredvidivim intervalima, u neuobičajeno vreme i neobičnim kombinacijama hrane. Kit se zapitala je li to bilo tako zbog Feliksa; jer Ema nikad nije znala kad će se on pojaviti, a verovatno se dešavalo da mu spremi jelo a da on odbije, da kaže da ga očekuju kod kuće na ručku ili večeri pa bi onda kasnije Ema podgrejala to jelo za sebe... „Ne valja kolač?", upitala je Ema. „Kolač? Ne, dobar je." Igrala se gomilom žutih mrvica na obodu svog tanjira. „Ema, mogu li nešto da te pitam? Reci mi da gledam svoja posla ako hoćeš. Samo, znaš, u poslednje vreme pokušavam da sklopim protekle događaje u jedinstvenu celinu. Razmišljala sam o tebi i Feliksu. Pitala sam se jeste li ikad razgovarali o tome da on ostavi Džini i useli se kod tebe." „O, bilo je mnogo priče o tome. Uvek se mnogo priča o takvim stvarima." Ema je provukla prste kroz kosu. „Poznavala sam ga ranije, znaš, pre nego što se svezao sa Džini. Družili smo se kad smo imali šesnaest-sedamnaest

godina, a kad sam otišla na studije, dolazio je u London da me vidi. Pretpostavljam da sam tad imala svoju priliku. Međutim, rekla sam mu da ohladi. Išao mi je na živce. Njegovi prsnici, uglavnom. Žuti prsnici. Dakle, sama sam kriva, zar ne?“ „Ali kasnije ti nije išao na živce, je li tako?“ „Nije. Naučila sam da ga trpim. Istrajao je. Ali Feliks je imao decu, seti se.“ „Možda nije trebalo da ih ima." „O, Džini nikad nije koristila moje rekvizite. Bebe su se rodile pre nego što smo ponovo počeli da se viđamo. Ili makar pre nego što je naša veza postala ozbiljnija i čvršča. Da, naravno, trebalo je da se venčamo još na početku. Sad to znam... ali bilo je gotovo, nije bilo povratka. On nikad ne bi napustio Danijela i devojčicu." „Ti si mogla da mu rodiš decu. Volela bih da si rodila decu, Ema. Onda bi nas bilo više." „Ali onda verovatno ne bi bilo Danijela." „Pa, ne znam... Mislim da bih menjala Danijela za rođake. Oni mi ne bi bili kao rođaci, već kao braća i sestre." „Ne smeš da budeš gramziva, Kit“, rekla je Ema. „U stvari, Feliks ne bi ostavio Džini sve i da nije imao decu. Džini nije od onih žena koje muževi ostavljaju. A ono što smo mi imali bilo je dovoljno, Feliksu i meni. I ovo što ti imaš je dovoljno." „Valjda“, rekla je Kit. Zračak lepote ozario je Emino lice, od nekog davnog popodneva iz nedeljne škole. Ponovila je to, blago: „Ne smeš da budeš gramziva, Kit.“ Ema je pokušala da spreči Ralfovu decu da je zovu „tetka“. Ako te zovu tetkom, na kraju to i postaneš, govorila je; nije želela da bude nalik likovima iz dela P. G. Vudhausa. 2 Trudila se da im olakša život, ali nije bilo lako biti Ralfovo dete. Ralfovi standardi su bili visoki, ali razlikovali su se od standarda drugih ljudi. Kad su bila mala, deca su se igrala sa svojim drugovima iz niza opštinskih kuća podignutih pokraj puta koji je vodio iza crkve, četiristo metara od Crvene kuće. Ralfova deca imaju bolje manire, mislila je Ema; ali

deca iz opštinskih kuća su bolje obučena. Mladi Eldredi su srećom imali školske drugove u sličnom položaju, inače bi mislili da se prema njima postupa strogo. Kit je, na primer, imala drugaricu čiji otac nije dao da se u kuću unese televizor. Robin je poznavao jednog dečaka kome je majka plela pantalone po sopstvenom dizajnu. Norfok odgaja takve ljude; dok sede šćućureni u kućama zaklonjeni od vetra, rađaju čudne ideje. Emin dom je nekad predstavljao utočište za decu; i dalje su voleli da provode vreme kod nje, iako nije bila u stanju da napravi sendvič a da joj ne ispadne sve iz njega. U potpunosti je shvatala koliko im znači u praktičnom pogledu. Davala im je novac za ono što su najviše želeli - za odeću, neočekivane troškove i za zadovoljstva koja je Ralf prezirao. Jadni Ralf, mislila je. Sve ih je upisao na časove muzike, a oni niti su muzikalni niti su zahvalni. Robin je prošle godine rekao: „Tata bi trebalo da bude dobar s mladim ljudima, ali on je dobar s drugim mladim ljudima. Ne s narna." Ema i Kit su popile čaj pa se odvezle pet kilometara do Crvene kuće. Kad su se zaustavile, Kit je upitala: „Je li tata i dalje Džulijanu na vratu - u vezi sa onih godinu dana rada u Udruženju?“ „Mislim da je digao ruke od toga. Džulijan ne bi izdržao u Londonu, zar ne? Vratio bi se za nekoliko dana.“ Ema se nagnula preko sedišta da poljubi nećaku. „Neću ulaziti. Idem s kolegama u Kings arms. Biće to prava lumperajka." „Lepo se provedi." Kit je promolila glavu kroz prozor automobila. „Možda ću ja to odraditi, umesto njega. Odradiću godinu dana... neće boleti. Ili hoće?“ Ema se iznenadila. „Mislila sam da ideš na postdiplomske studije? Mislila sam da si to čvrsto rešila?" Kit odmahnu glavom. Lice joj je bilo mirno, gotovo tužno. „Nisam ništa čvrsto rešila. Imala sam tu ideju... pisala sam kući tati... rekla sam da ne želim da budem u Londonu... ali mislim da bih mogla to da odradim, ako je radi Udruženja, ako mogu da budem od neke koristi tamo.“ Skrenula je pogled. „Ipak, ne znam šta da mislim. Izgubila sam... ne, ne znam šta sam izgubila." Nevinost?, zapitala se Ema. Biće da joj je Kit pročitala misao jer je rekla: „Nije zbog Danijela. Ne bih ostala ovde radi Danijela. Mada bi mogao da mi

posluži kao izgovor." Ema se odvezla. Vrata kuće su se širom otvorila i izašao je Džulijan, pretvarajući se da zaviruje u žbunje i doziva: „Dođi na večeru, mac-macmac.“ Iza njega je Rebeka rekla: „Kejt iz Kejt Hola.“ Njen brat izgleda dobro, pomislila je odmah Kiti, izgleda srećno. Uspravio se onako lepo visok, i zagrlio je. Iza njega je stajala njegova crvenokosa devojka, Sandra Glas. Kit je zatekla Danijela Palmera u kuhinji sa ostatkom porodice. Svi su je pažljivo gledali, da vide koliko joj je drago što ga vidi. „Zdravo", rekla je Kit. „Nisam te očekivala. Gde ti je auto?“ „Sakrio sam ga.“ Danijel nije znao na čemu je sa Kit, nije znao kakve je volje; pitao se šta porodica misli koliko joj on znači. „Dobro došla kući“, rekao je. Podigao joj je pramen kose i dodirnuo ga usnama. „Znaš, ima novi automobil", rekao je Džulijan. „Boji se da ne pokisne." „To je moj morgan“, rekao je Danijel. Na licu mu se videlo oduševljenje. Kit je vratila izdvojeni pramen među ostale pramenove. „Ručno napravljen“, rekao je Danijel. „Čekao sam ga četiri godine." „Zamisli", rekla je Kit. Pitala se kako želja može tako dugo da traje. „Mislim da bih se ja plašio da ga vozim“, rekao je Ralf. „Pretvara se da je star, ali nije“, dodala je Beki. „Gde je Robin?" „Igra se u njemu", rekao je Ralf. Danijel je pokazao ključeve svog automobila, držeći ih kao da mu između prstiju kapaju dijamanti. „Ne brini. Neće daleko stići." Sandra Glas nije nijednom progovorila. Nije izgleda znala o čemu ostali govore. Tek je stigla, videla je Kit: u ruci je držala papirnu kesu, pažljivo prislonjenu uz stari džemper. „O, gospođo Eldred", rekla je, „donela sam vam kokošja jaja “ Danijel, koji nije viđao Sandru pre toga, osmotrio ju je sa upitnim osmehom. Činilo mu se kao da je pala s Marsa. Odlučili su da po običaju jedu u kuhinji, jer su večeri bile hladne a centralno grejanje je ponovo zadavalo nevolje. Ranije je Ralf sreo Anu na

vratima kotlarnice s kofom uglja koju je teglila. „Ana“, rekao je, „pored dva sina u kući, ne očekujem da te vidim kako...“ „Namerno ovo radim", rekla je Ana. „Hoću da se ugrejem." Dok su se izborili s kotlom, oboje su se ugrejali. „Jadničak", rekao je Ralf. „Pretpostavljam da bismo učinili dobro delo kad bismo ga izvadili i poslali na neki otpad za kotlove. A ipak, nezamislivo mi je da se prebacimo na gas. Ne ove godine. Osim toga, cenu gasa diktira politika, cene skaču, drže te u pritvoru dok ga ne platiš." „Danijel mi je jednom objasnio", rekla je Ana, „da kad skoči cena jedne vrste goriva cene svih ostalih skoče ubrzo potom." „Ali uvođenje...", rekao je Ralf. „Iskreno, s obzirom na to kakvi su trenutno računi... samo račun za telefon." „Da“, rekla je Ana. „A ipak, kad bilo ko svrati i upita može li da se posluži našim telefonom, ti kažeš: ’Naravno, samo izvolite’, a kad se ponudi da plati kažeš: ’Ma ni govora.’ Sećaš se one volonterke - Abigejl, je 1’ se tako zvala? - one što je pitala može li da pozove momka? A ispostavilo se da je otišao u Australiju da uzgaja ovce." „Ekstreman slučaj. U svakom slučaju, zahvaljujući tom pozivu, prestala je da se sekira." „Ljudi bi trebalo da imaju jeftinija osećanja", rekla je Ana. „Trebalo bi da ih imaju po jeftinoj tarifi." Zatim je rekla: „Uzgred, dok nema nikog, reci mi šta misliš o Danijelu ovih dana?" Danijel je sasvim u redu, zaista, mislio je Ralf. Uvek se osećao prijatno u društvu Feliksovog sina. Danijel je nosio istu odeću kao on - somotne pantalone, stare sakoe od tvida, vunene džempere od septembra pa sve do maja. Tek nedavno je shvatio da Danijelova odeća nije, kao njegova, organskog razvoja. Danijel je išao u London da je kupi po visokoj ceni. Izgledala je staro jer su je namerno pravili da tako izgleda. Ralf je svoju odeću nosio jer je nju imao u svom ormaru. Danijel ju je nosio iz drugog razloga - da postane neko. Da postane seoski gospodin, rekao je Robin; a to je poza. Robin je znao takve stvari. No ipak je bio oduševljen dvosedom, morganom, tako da su ga jedva uvukli u kuću da jede. Kasnije je izašao i Ralf, da pređe rukom preko njegove blistave karoserije i promrmlja reči

hvale. Danijel je bio kao dete za Božić, van sebe od radosti; bilo bi drsko ne diviti se. Međutim, taj automobil i njegovo moguće značenje budili su nelagodu u Ralfu. Pod njegovom haubom prela je moderna mehanika; kao što je Rebeka rekla, poručivao je da je nešto što nije. Nema veze, pomislio je, ako je Kit izabrala Danijela, on mu sigurno neće tražiti zamerke. Danijel će je čuvati. Nema ničeg lažnog u vezi s njegovim bankovnim saldom i arhitektama iz njihovog okruga smeši se uspeh. Može da priušti taj automobil i može da priušti Kit. Izradiće projekat za njihovu kuću, nema sumnje, i sagraditi je na odličnoj lokaciji, i Kit će imati čistačicu i toplu vodu kad god poželi i... Ralf se najednom zgrči od goleme strašne tuge; stajao je u šupi s Danijelom i Robinom, ogrnut starom kabanicom, dok su na vrata u jakim naletima ulazili kiša i plavi večernji vazduh, i osetio kako ga je tuga ščepala za dušnik, kako ga je prodrmusala kao kakav zlikovac. Okrenuo se. Niko mu ne sme videti lice. To se dešavalo ponekad. U poslednje vreme češće. Dok je pokušavao da se odvoji od tog osećanja, da se otrgne od njega, zapitao se: zašto se ovo dešava? Vratio se u kuću. U kuhinji je Sandra prala sudove; Beki ih je brisala; Ana je presipala ostatke večere u kutije koje će posle staviti u frižider. Obična porodica: 1980. i sve je u redu. Prošlo je godinu dana otkako je Džulijan upoznao Sandru Glas. Bilo je to jedne nedelje u aprilu; Džulijan nije mogao da pobrka datume jer su tog dana izviđači u Nort Volšamu održavali svoju paradu na Dan Svetog Đorđa. A šta je on radio u Nort Volšamu? Hteo je da izađe iz kuće. Imali su izuzetno neprijatne goste, Nesrećnike. Robin je imao izgovor - redovni trening ovog ili onog sporta. Uvek je nalazio način da utekne. Njegova majka, koja je bila bolećiva prema tim gostima, zapazila je Džulijanovu muku. „Da li bi otišao u Nort Volšam umesto mene? Imam paket odeće za crkvenu rasprodaju, među njom su i stvari tvog oca kojih bi se veoma rado otarasila. Ako bi samo mogao da ih ostaviš na ovoj adresi koju ću ti dati - ostavi ih u garaži ako ne zatekneš nikoga kod kuće - automobil bi bio tvoj čitavo popodne. Šta misliš?" Ništa se nije dešavalo u Nort Volšamu; ništa se nije dešavalo u pijačnom gradiću nedeljom po podne. Samo su izviđači marširali ulicom sa svojim

orkestrom i grupa motordžija im se rugala. Parkirao je auto, odneo paket u kuću nadomak crkve, pa prošetao pustom ulicom po ćudljivom suncu. Bez nekog posebno razloga zastao je i zagledao se u izlog apoteke. Unutra su se nalazili raskošna zbirka vitaminskih dodataka ishrani, tableta glukoze, spremna piramida kodak filmova i primamljiva zbirka termofora, za pesimiste koji ih možda kupuju u velikom broju za predstojeće leto. Motordžije su se okupile oko spomenika nasred trga. Njihovi motori su mirovali, a oni su se u svojim kožnim jaknama gurali i laktali oko njegove uvažene kupole. Džulijan je uvek voleo da vidi taj spomenik, ali nije mu se primicalo motordžijama. Nije se bojao - ili nije hteo da misli da se boji; međutim, kao i izviđači, on bi im bio provokacija. Bio je uredno odeven, kao dobar školarac za vikend, u širokoj krem pamučnoj košulji i lepo ispeglanim farmerkama - niko nije mogao da spreči njegovu majku da pegla odeću. Kosa mu je bila tamnoplava; ipak je bila suviše svetla i upadljivo blistava i čista. Bio je svestan svojih crta: svog neuobličenog lica, krupnih bistrih plavih očiju. Znao je šta predstavljaju: nedužnost koja izaziva. Nije izgleda bilo bitno što je fizički bio jači od većine ljudi. Snaga nije od velike koristi ako ne smete da je koristite. Momci naslonjeni na stubove gradskog spomenika imali su kožne jakne sa nitnama i obrijane glave. Devojke koje su bile s njima imale su duge metalne minđuše i ljutita lica. Protezale su se naslonjene na motocikle ili stajale uz momke i mazile se uz njihove kožne jakne i bučno čavrljale. Jedna je zadigla tanku suknjicu, prebacila nogu preko jednog motocikla, sela na sic pa ga zajahala klackavim pokretima, oponašajući snošaj. Druga devojka je stajala malo dalje od te skupine. Bila je s njima, ali uopšte nije izgledala kao da im pripada. Imala je čupavu gustu tamnocrvenu kosu; lice i telo joj je slabo video, i samo zbog njene neobičnosti osmotrio ju je malo bolje. Nosila je crno-beli sako od tvida, prevelik za nekoliko brojeva; bio je iznošen, sako kakav bi pedesetogodišnja norfoška domaćica nazvala svojim starim mantilom za rad u vrtu. Niti je bio moderan, niti se kosio s modom. Imala je ravne cipele na pertlanje: takođe ni po čemu buntovne. Neko joj se obratio pa je snažno zamahnula crvenokosom glavom i krenula preko ulice, kaskajući, kao životinja, u pravcu crkve. Džulijan se okrenuo i stavio ključeve od auta u džep. I sam je prešao put, pa krenuo za njom na crkveno imanje. Stala je ispod oronulog, klonulog

tornja, čiji je vrletni vrh nadvisivao ulice i spomenik na središtu trga i motordžije. Kad ga je ugledala, kao da se stresla u svom ogromnom sakou, pa otkasala dalje, na drugi kraj crkvenog dvorišta. Tamo je sela na jednu klupu (koju je postavio Odbor za pomoć starim licima) i čekala da je on sustigne. U početku se nije usuđivao da sedne pored nje, iz straha da se ona ne uplaši pa ponovo ne pojuri. Njena životinjska crta činila se naglašena, pa je poželeo da ima nešto da joj ponudi, grumen šećera ili čak komad hleba, da joj pokaže da ima dobre namere. Kao da mu je pročitala misli, zavukla je ruku u sako pa izvadila jabuku, a zatim još jednu. Ponudila mu je jednu, držeći je u ispruženoj ruci, bez osmeha. „Uvek nosiš zalihe sa sobom?“, upitao je. „Da, svakako", rekla je. Džulijan je pokazao glavom ka trgu. „Poznaješ ono društvo?" „Ne baš." „Mislio sam da si s njima." „Jutros sam im se pridružila. Nisam imala šta drugo da radim. Otišla sam u Kromer s njima. Niko nije imao novca. Zatim smo došli ovamo. Dovezli su me.“ Džulijan je uzeo jabuku pa seo na klupu pored nje. Obrisala je jabuku rukavom sakoa i zagrizla je. Žvakala je utučeno, zamišljeno, zagledana u nadgrobne spomenike i prastare crkvene zidine. „Hoćeš li se vratiti s njima?" „Neću.“ Bila je ljuta. „Nemaju mozga." „Gde živiš?" „U Bernamsu. Poznaješ ovaj kraj?“ „Prilično si daleko od kuće.“ „Možeš da stigneš prilično daleko kad putuješ motociklom, takvi su motocikli. Ipak, nije me briga za to. Trebalo bi da krenem natrag." Bacila je ogrizak jabuke na tlo, ali nije se mrdnula, samo se skupila u svom sakou. Kiša je počela da sipi. „Skloniću se u crkvu“, rekla je. Kasnije mu se činilo da Sandra poznaje sve okružne crkve, velike i male. Doživljavala ih je onako kako su drugi ljudi doživljavali zaklone na autobuskim stajalištima i čekaonice. Morao je da ubrza korak da ne bi zaostao iza nje kad je pojurila ka tremu. „Ako nećeš pojesti jabuku", rekla je,

„vrati mi je, možda će mi zatrebati kasnije." Rekao je: „Mogu te ja odvesti kući." „Imaš li auto?" „Imam.“ „Mlad si da bi imao auto." „To je auto moje majke. Rado ću te povesti. Drugačije se nikad nećeš vratiti, a ne bih rekao da će ova kiša uskoro stati." „Dobro", rekla je. Stajali su na crkvenom tremu jedan minut i gledali kako kiši. „Utočište", rekla je neočekivano. „Znaš za ovu crkvu?" Džulijan ju je pogledao iskosa, u lice. Kakve svetle oči. „Dok se gradila, u toku je bila Seljačka buna. U blizini se odigrala bitka. Mislim da je to bila poslednja bitka. Nekolicina pobunjenika je ušla ovamo, moleći za utočište, ali crkva nije bila završena, tako da se nije računalo. Norički biskup ih je uhvatio i sve poubijao." Devojka je žmirnula, zagledana u njega. „Prvi put čujem za to“, relda je. Prezirao je sebe, što trtlja poluistine. Zašto je to uradio? Nasmejao se pa rekao: „Zar ti nisu pričali o tome u školi?" Prezirao je sebe još više. Šta ga je nateralo da truća o Seljačkoj buni, za boga miloga? Ona ga je pomela, zato se tako ponaša. Nije mu rekla kako se zove. Spustila je sivkasto-zlatne trepuške na obraz. „Ne sećam se ničega o tome", rekla je. A zatim je, veoma Ijubazno, dodala: „Volim da slušam priče o starim mestima, tako da ako imaš išta da mi kažeš, ne treba da se plašiš da mi se neće dopasti." Izgleda da je očekivala dugo poznanstvo. Kiša je malo popustila. Džulijan ju je uzeo za veliki rukav sakoa pa žurno poveo ka autu. Motordžije su se razišle. Ona je sad njegova odgovornost. * Kišica je dobovala po vetrobranu. More, s njihove desne strane, bilo je skriveno maglom. Iz nje su se pomaljali kampovi u Seringamu, a vetar je čupao behar sa trešnjevih stabala u dvorištima prizemnih kuća. To drveće je izgledalo kao da ga je neko greškom ostavio napolju, ili preneo iz nekog blažeg podneblja. Između Kleja i Vejborna golet se neprimetno utopila u močvare.

Posmatrači ptica vrzmali su se okolo kao torbari sa svojom opremom i krupnim koracima grabili ka nevidljivom moru. Na poljima je bilo ovaca; između njihovih sporih prilika videli su se vratovi labudova koji se odmaraju, čvrsti i čisti kao mermer, iznenađujuće beli na zamagljenom vazduhu. Pokraj puta natpisi - nevešto ispisani kredom na tablicama ili farbom na daskama: SVEŽA MORSKA HRANA, ŠKAMPI, ŠKOLJKE, SVEŽE KRABE, KRABE U MARINADI, DIMLJENA RIBA, glasile su reklame. Turistička sezona je počinjala. Vozili su se u prijateljskoj tišini. U Blejkniju - slane močvare, nejasna mešavina zemlje, mora, vazduha - Sandra se okrenula na sedištu. „Izvini ako sam bila ljuta tamo. Obično nisam ljuta." Džulijan je krajičkom oka video lice blagih crta; lice prozračno-bledo i one svetle oči. Izgledala je snažno, staloženo: bele šake je držala na krilu, poverljivo sklopljene jednu u drugoj. „Šta su ti oni motoristi rekli da si onako odjurila?" Sandra je malo razmislila pa rekla: „Kritikovali su moju odeću." Časak kasnije oboje su vrištali od smeha. Anin dotrajali automobil orio se od smeha. Jak nalet vetra sa mora zasuo je staklo kišnim kapima. „Pa, moram priznati da...", rekao je Džulijan. „Zašto ga nosiš?" „Dobile smo ga na poklon", rekla je Sandra. „Ne mogu da priuštim odeću kakvu oni imaju. Baš zanimljivo: kad imaš malo novca pa možeš da priuštiš jeftinu odeću, možeš je baciti kad se raspadne. Ali ako si siromašan, odeća ti traje večno. Daju ti stvari koje bi kraljica s ponosom nosila." „Ko ti je to dao?“ „Neka crkva. Mama ima neke veze. Nekad je čistila kuću ženi crkvenog tutora. Zato nas se ona seti kad god je crkvena rasprodaja. Samo što nikako da upamti koji broj nosimo." Ponovo su se zasmejali. Brisači su fijukali; ispred njih, ka Velsu, na horizontu se video biserni sjaj lepšeg vremena. „Mogu slobodno da kažem da će me ovaj stari sako nadživeti,", rekla je Sandra. „Jednom sam se u njemu provukla kroz živicu i ništa mu nije bilo.“ Kad su stigli do Holkama, magla je počela da se razilazi. Svetlost je sijala u patuljastim prozorčićima jednospratnica od kremena, kućica koje su se kotrljale ka obali; kremen u zidu crkve sa zaobljenom kupolom svetlucao je kao dragulj. „Skreni ovde“, rekla je Sandra i uputila ga ka moru. Skrenuli

su između visokih živica, ostavivši za sobom široku panoramu vodenica, crvenih krovova i udaljenih ambara. Put se suzio. „Ja živim u ovoj uličici", rekla je Sandra. „Hoćeš da uđeš? Da popiješ čaj?“ Automobil je zatruckao niz nagib. „Majka kaže da je ovo jedan od najistaknutijih brežuljaka u Norfoku“, rekla je Sandra. „Evo nas. Stani ovde.“ Zaustavili su se ispred skupine niskih objekata, vrata okrenutih ka unutrašnjosti dvorišta, zaklonjenih od vetra. Kraj zaklonjenog zida raslo je stablo kruške, po jezercetu su plovile guske, a bio je tu i povrtnjak skriven od vetra nevešto napravljenim zaklonom. Unutra su se nalazili i nekoliko oronulih kokošinjaca, stari točak zaprežnog vozila oslonjen na ogradu i pored ulaznih vrata ručna kolica napunjena nečim umotanim u najlon. Izašli su iz auta. Jedna žena je došla do vrata. „Ono je moja majka", rekla je Sandra. Gospođa Glas se činila viša od Sandre, ne mnogo stara. Nosila je zakrpljene farmerke i dva bezoblična džempera, onaj ispod je bio duži od onog preko njega. I ona je imala crvenu kosu, dužu od kćerkine, podignutu i pričvršćenu ukosnicama. Džulijan je video da su joj pramičci zalutali i pali niz leđa kad se okrenula da ih povede u kuću. Prvi put se zapitao kako njegova majka uspeva da ukroti onu tamnu kovrdžavu kosu i drži je skupljenu i učvršćenu onim veštim kreacijama. To sigurno iziskuje pravo umeće. Gospođa Glas je radila napolju. Njene blatnjave gumene čizme stajale su pored vrata. Ušli su u široko predsoblje puno kovitlavog vazduha - na podu tkane ponjave, kolekcija tamnog nameštaja. „Nisi od onih motordžija", rekla je gospođa Glas. „Uđi, pristavila sam čajnik." Ušao je za njom u kuhinju. Bila je to velika prostorija, svetla, kvadratna, popločana. Dve tvrde stolice stajale su pored staromodnog šporeta ispred kog se sušila odeća. Mirisalo je na mokru vunu i zapaljeno drvo. Gospođa Glas je sklonila odeću pa privukla treću stolicu, spretnim stopalom u pletenoj čarapi. „Gde si ga našla, Sandra?" Ne očekujući odgovor, dala mu je šolju zaslađenog čaja. Džulijan nije znao šta da kaže. Gospođa Glas nije ćaskala niti je ponovo upitala gde je bila njena kći. Džulijan je sedeo okrenut ka začelju kuće i gledao kako svetlo gasne. Kroz zasvođena vrata, niz stepenice, spazio je malu mlekaru, s dubokim kamenim policama i uvučenim prozorima. Gospođa Glas je osetila

promaju pa skočila i zatvorila vrata. Džulijan je naglo skrenuo pogled. Hteo je da zakorači u tu mlekaru i pređe rukom preko ledenih neravnih zidova nalik zidovima crkve. Pošto je izašao iz kuće i krenuo automobilom, spazio je staklenu baštu polomljenih staklenih ploča; kapiju spalu sa šarki. Došlo mu je da zaustavi automobil, da se vrati, ponudi svoje usluge. No odmah zatim je pomislio: ne možeš tražiti od Ijudi da se oslone na tebe ako odlaziš krajem leta. Od sada do oktobra ne mogu mnogo uticati na to mesto. Samo bi mi slomilo srce. Posle toga Džulijan nije video Sandru nekoliko nedelja. No u junu, dok se jednog vedrog vetrovitog dana vraćao autom iz prijateljeve kuće u Hanstantonu, video je pored puta dve žene kako prodaju povrće sa običnog stola. Odmah ih je prepoznao, sa onim belim licima i lepršavim šalovima. Zaustavio se i izašao iz auta. „Zdravo, Džulijane", rekla je gospođa Glas. Nosila je torbicu s novcem svezanu oko pojasa, kao trgovkinja na pijaci. Sandra je natukla vunenu kapu dublje preko obrva i stidljivo mu se osmehnula. „Uskoro ćemo imati jagode", rekla je gospođa Glas. „Zbog njih dolaze." „Ima li mnogo posla?" „Svraćaju prolaznici", rekla je gospođa Glas. „Igrači golfa u povratku kući, ovo mesto je puno terena za golf." Vetar joj je kidao reči iz usta. „U jeku sezone bude turista koji sami sebi spremaju hranu. Tad u ponudi imam povrće, oljušteno i isečeno, šargarepe, bilo šta, spakujem ga u najlonske kese, ako se ne proda, moramo da ga pojedemo. Imamo u ponudi i divlje obalsko bilje, iako turisti ne znaju šta je to. Imamo i hleba, kad naložimo vatru, ako smo raspoložene. Iz jedne knjige učim da pravim vekne različitih oblika. Znam da pravim vekne u obliku pletenica, klasja, preistorijskih čudovišta, žaba i armadila. Armadilo im se mnogo dopada - a treba samo da napraviš čudovište, spljoštiš ga i istačkaš po vrhu." „To sigurno iziskuje mnogo truda", rekao je Džulijan. „Mukotrpan posao", rekla je Sandra. „Za mene." „Dolaze nam posmatrači ptica, pravim im sendviče. Pošaljemo ih u Brankaster i Bernam Torp, da prouče staze kojima je Lord Nelson nekad hodio." „U mladosti", dodala je Sandra. „Njegov zavičaj."

„Imamo u ponudi kozje mleko, pačja jaja. Sandra sve to dogura u ručnim kolicima. Međutim, ovaj sto je prava gnjavaža. Moramo da ga nosimo između sebe." „Uz najistaknutije brdo“, rekla je Sandra. „Probale smo da ga stavimo na kolica, ali izudarao nas je po nogama." „Zar ne možete da ga ostavite ovde?“, upitao je Džulijan. Razgledao je okoliš. „Pored zida?“ „Ukrali bi ga turisti“, rekla je gospođa Glas. Pljeskala je dlanovima da ugreje šake i skakutala s noge na nogu. „Dolazi leto", primetila je. „Siguran sam da bih mogao nešto da smislim", rekao je Džulijan. „Mogao bih da ukopam stub iza onog zida, niko ga ne bi video, mogao bih da zavežem sto za njega. Obmotam lanac oko nogara i stavim katanac." „Toga se nismo setile, jelda?", rekla je Sandra majci. „U stvari jesmo, ali imamo mnogo posla pa ne stižemo da se pozabavimo tim. Međutim, morali bismo ga zaštiti od vremenskih neprilika. Ne smemo dopustiti da nam sto trune." „Možda bi Džulijan mogao da mu napravi kuću", rekla je gospođa Glas. „Bilo bi surovo ostaviti ga pod vedrim nebom, okovanog u lance kao nešto opasno." Žene su se zgledale. Nasmejale su se: opušteno. Džulijanu je gotovo laknulo. Sutradan se Džulijan vratio na farmu Glasovih. Žene su bile vrlo uposlene; gospođa Glas je sedela kraj šporeta i plela u vrednom zanosu, a Sandra je, pošto mu je otvorila vrata, nastavila da trpa gomilu otirača od agave u crne plastične kese za smeće. „Za pijacu u Hanstantonu", rekla je gospođa Glas. „Idemo sutra, imamo tezgu. Otirači dobro idu jer ljudi žive među tolikim blatom. Kao i razni predmeti ispleteni od pruća." „Gde nabavljate otirače?", upitao je Džulijan. „Kupujem ih jeftino od jedne budale." „Korpe pravimo same“, rekla je Sandra. „Naučila me je. Radimo to zimi kad zbog hladnoće vreme provodimo u kući." „Kako stižete do Hanstantona?" Gospođa Glas je zakolutala očima. „Stvarno je radoznao", rekla je.

„Sviđa li ti se ovo što plete?“, upitala je Sandra. „Radi to zbog turista." „Samo sam mislio, sa svim tim stvarima..." „Imamo vozilo", rekla je gospođa Glas. „Nekakvo. Trudimo se da ga ne koristimo češće od jednom nedeljno zbog sudskih poziva." „Bila je u pritvoru zbog neplaćanja poreza", rekla je Sandra. „Moramo da skrivamo taj prokleti auto", rekla je gospođa Glas. „Policija je dolazila s vremena na vreme, njuškali su, hteli su da vide šta mogu da urade za nas. Imali smo psa Bilija, nisu se obazirali na njega, tad nisu bili toliko revnosni. Ali uginuo je.“ „Treba da nabavite drugog psa“, rekao je Džulijan. „Ako ćete tako biti bezbedne. Siguran sam da bih mogao da vam nabavim psa.“ „Nemoj“, rekla je gospođa Glas. Džulijan je sedeo naspram nje i video je da su joj se krupne svetle oči napunile suzama. Lepa je, pomislio je, verovatno je bila lepa, sigurno je bila lepa. Kao da se naljutila na sebe, odgurnula je teški pleteni predmet i gledala kako joj je skliznuo sa krila. „Bili je hteo meso", rekla je. „Bilo mi ga je žao, ne možeš očekivati od psa da živi od šargarepe i repe." Ustala je. „Dosta je otirača", rekla je. „Kasnije ćemo spakovati korpe, sad ćemo malo da se odmorimo i popijemo čaj.“ Džulijan je rekao: „Poći ću s vama kad krenete na pijacu. Morate li da nosite sto? Pomoći ću vam oko istovara i utovara." „Nema potrebe", rekla je Sandra. „Uvek smo uspevale i same.“ „Mogu da uradim šta god želite", rekao je Džulijan. „Mogu da popravim krov ako imate merdevine, spalo vam je nekoliko crepova. Dobar sam stolar. Mogao bih da vam zalepim nove tapete ako želite. Mogu iskopati krompir umesto vas.“ Gospođa Glas je rekla: „Sedi, momče. Nema potrebe ništa da radiš.“ Džulijan je seo i pio svoj čaj. Nije se sećao da mu je ikad iko zapovedio da ne radi ništa. Tog leta je, činilo se Ralfu, Sandra postala redovan gost u njegovoj kući. Zatekao bi je u kuhinji kako sedi na stolici za ljuljanje, sklopljenih šaka, stopala zavučenih ispod stolice, prekrštenih nogu. Voleo je da razgovara s njom kad god bi je zatekao tamo. Oštroumna je to devojka, rekao je Ani, uprkos čudnom načinu govora; poseduje prirodnu bistrinu uma koju obrazovni proces nije uspeo da zamagli. Skola je u Sandrinom životu predstavljala smetnju. Napustila ju je čim je mogla. „Nisam videla njenu

svrhu", rekla je Ralfu. „Put je bio predug, trebalo mi je dva sata da stignem tamo. A kada bih se vratila kući, već bi se smrklo." Sandra nikad nije dolazila praznih ruku. Uvek bi donela neki skroman poklon - recimo, glavicu zelene salate ili svež hleb; jednom, kad nisu pekle hleb, donela je teglu kompota od bresaka iz ostave. Ana je najpre bila dirnuta, zatim razdražena. „Sandra", rekla je, „ne moraš da nam donosiš poklone. Možeš slobodno da dolaziš ovamo i jedeš svakog dana i da ostaneš koliko god želiš, još niko od naših gostiju nije morao da plati za svoj boravak u ovoj kući.“ Niko drugi se nikad nije ponudio, pomislila je. Ponekad bi Sandra donela kolač; međutim, kolače su pekle samo u krajnjoj nuždi, kad nisu imale ništa drugo da ponesu na pijacu. Bilo je dovoljno samo da umoče prste u rastegljivo testo puno jaja i ribizli nabacanih u činiju pa da počnu da psuju i proklinju. Ma koliko da su se trudile, kolači im nikad ne bi dobro ispali. Kolači gospođe Glas imali su u sebi nešto tužno i spljošteno, neku melanholičnu crtu. Sandrini kolači bi se digli, ali silovito, kao vulkani, a zatim bi se raspukli na vrhu. Kako je moguće da iz rerne izađu dva sasvim suprotna loša kolača pečena na istoj (doduše nepouzdanoj) temperaturi, jedna je od misterija Istočne Anglije, govorila je Sandra. No uprkos izgledu, kolači su se sasvim lepo prodavali. Ljudi vole da kupuju plodove tuđeg rada; vole da stave novčić u šaku koja se potrudila da nešto napravi. Džulijan je mislio da mušterije ne privlači roba, već krupne sive zanosne oči tih žena. Tog je leta pijačne dane provodio u Hanstantonu, iza tezge Glasovih; klepetavo grubo platno odvajalo ga je od susednih tezgi, od blistave sintetičke odeće, kariranih radničkih košulja, najlonskih presvlaka za automobilska sedišta s dezenom leopardovog krzna, od gumenih patosnica, jeftinih čipkanih stolnjaka, svetlih plastičnih kuhinjskih uređaja, igrački za plažu na naduvavanje. Osećao je da je porastao za nekoliko centimetara, kosa mu je bila razbarušena, lice preplanulo, a preko grudi je nosio platnenu torbu punu sitnog novca kao što vojnici nose redenik s mecima. Kako se letu bližio kraj, more je poprimalo boju blata i ubrzo je zaduvao vetar koji je probijao kroz odeću, prodirao do kosti, terajući kupce dublje na kopno ka čajdžinicama i igraonicama. Ralf mu je rekao: „Gle, znam da si dovoljno odrastao da sam odlučuješ,

ali nemoj suviše da se vežeš, važi? Imaj na umu da u oktobru odlaziš na fakultet. Vredno si radio da bi ga upisao i ne bih voleo da te išta omete, da se zbog nečega kaješ ili da te nešto vuče nazad." Džulijan je dane uglavnom provodio na farmi Glasovih. Nadgledao je povrtnjake, testerisao klade i popravljao ograde. Razmišljao je da ponovo zastakli staklenik, ali nije stigao time da se pozabavi pre nego što je stigla jesen, a onda je morao da ode. Ralf je brinuo. Brinula je verovatno i Ana, ali nije tražio od nje da govori o tome. Sećao se Džulijana kao dečačića u njegovoj prvoj školi, kako nije umeo da zaveže pertle, da nauči tablicu množenja niti da sveže sebi kravatu. Lio je suze zbog kravate. Džulijan nije imao ništa protiv toga da mu je mama ili tata stavljaju umesto njega, svakog jutra; međutim, imaće časove fizičkog i moraće da je skine. A onda neće znati ponovo da je stavi, govorio je kroz jecaje. Evo u čemu je bio problem: moraće da je zapetlja u nekakav čvor napravljen po vlastitom nahođenju, nije umeo da napravi čvor kakav je društvo zahtevalo; moraće da je rasteže i gužva i uvija kao komad kanapa. Onda će, jadikovao je svakog jutra, svi znati da je smotan kao sajla. „Nisi smotan", rekao je Ralf. „To ti govore? Veoma je ružno od njih što ti to govore." Dok je svakog dana stavljao tu platnenu traku detetu oko vrata, Ralf je imao osećaj kao da mu stavlja omču. A onda je jedne srede po podne, obeležene suzama, Kit uzela stvar u svoje ruke. Raspetljala je čvor koji je Džulijan svezao pa svezala kravatu kako treba; zatim ju je jednostavno olabavila, podigla mu je ispod kragne pa mu je tako vezanu skinula preko glave. Zakačila ju je o rub njegovog kreveta. „Evo“, rekla je. „Sad možeš samo da je navučeš preko glave ujutro. Vidiš?" „O da.“ Džulijanovo lice se ozarilo. „Dakle moraću samo da...“ „Samo da povučeš čvor nagore", rekla je Kit. „Evo ovako." Uhvatila je njegovim prstima kraći kraj kravate. „Sad polako - nemoj prejako. Tako je. Divno. Pričekaj samo i videćeš. Uskoro će te svi imitirati." Godinama potom Džulijan je pamtio tu Kitinu odličnu ideju s dirljivom zahvalnošću. Čak i sad kad je odrastao, kaže da ga još niko nije naučio ničemu tako korisnom. Ralf bi voleo da se on toga dosetio. Nije znao kako da pomogne Džulijanu; obično strpljenje izgleda nije bilo

dovoljno. Učenje čitanja mu je išlo sporo, sporo mu je išlo učenje tablice množenja; kad je probao da nauči da piše, izgledalo je kao da koristi tuđe pismo. Čak i kad je savladao slova, napredovao je sporo. Uvek bi zastao da obriše ono što je napisao i počne iz početka. Njegova zbirka gumica bila mu je dragocena. Robin je u poverenju rekao majci da je Ralf svakoj od njih nadenuo ime: Miš i Maca i Majka medvedica. Džulijan bi zaspao nad svojim čitankama, iscrpljen od truda i nastojanja da ih shvati. Odveli su ga na pregled očiju, ali vid mu je bio savršen. Ana se setila kakav je bio kao beba: pogled mu je uvek leteo sa majčinog lica nekud drugde. Džulijan je imao dugo sećanje, duže nego što se činilo mogućim. Jednog dana kad je imao šest godina, upitao je: „Gde je otišla ona mačka, Ema?“ „Ja nemam mačku", odgovorila je Ema. „Ali imala si je, imala si Fredija." Opisao je tog prastarog tigrastog mačka, ogromnog i sporog nalik pokretnoj sofi, opisao je njegovo oklembešeno uvo i rep kojem je nedostajao vrh. Ema se zapanjila. Fredi je uginuo davno, još pre nego što je Džulijan naučio da hoda i da govori. Bio je to čudesan podvig memorije, zaista izvanredan. Ispričala je to Ani i Ralfu. Ana je rekla: „Sigurno nas je čuo kako ga opisujemo. Sigurna sam da smo često govorili o Frediju." Kit je slušala. „Džulijan stvarno ima mnogo sećanja", rekla je. „A i ja. Sećamo se događaja još od pre našeg rođenja." „Ne budi smešna", rekla je Ana. „Znaš da je to nemoguće." Ispisali su Džulijana iz seoske škole, sa obrazloženjem da su mu našli mesto u drugoj školi, i istrpeli direktorkinu sumnjičavost. Držali su ga kod kuće jedno tromesečje, mučeni grižom savesti, i pokušavali sami da ga poduče. Uglavnom se igrao kockicama, gradio kuće pa ih rušio. No počeo je da gleda u knjige, samo radi slika. Njegov strah se smanjio. Neprimetno, veoma polako i pažljivo, počeo je da čita. Nevolje se nisu završile ili bar njegovi novi nastavnici nisu tako mislili. Teško je ne grditi takvo dete, kod kuće i u školi. Džulijan je stalno kasnio, bio je nepažljiv, divno učtiv ali veoma nezainteresovan. Njegovi razgovori su bili inteligentni ali sažeti. Gotovo nigde nije stizao na vreme; činilo se da ne shvata svrhu tačnosti. Čak i kad je došao u tinejdžersko doba, nikad nije nosio sat. „On je prirodna životinja", rekla je Kit. „Upravlja se prema suncu."

Činilo se da je Džulijan nepoverljiv prema površinama. Kada bi crtao kuću, počeo bi od onoga što se nalazio u njoj. Prvo bi nacrtao šerpe i tiganje, predmete u ormarima. Zatim krevete i stolice, pa tek onda zidove, vrata i prozore. Kad je crtao drvo, ne bi nacrtao samo stablo, lišće i grane, već korenje, koje je sezalo duboko ispod zemlje, izvan opsega normalnog vida. Do puberteta se Džulijan prilagodio svetu, naučio je da se uklopi. Sporadično pažljiv, položio je dovoljan broj ispita, i to sa ocenama koje su mu bile potrebne; i polagao ih je uporno sve dok nije došlo vreme za fakultet - ako je uopšte želeo da ga upiše. Ralf je pokušao da ga zainteresuje za geologiju, misleći da će mu se možda dopasti njen marljivi, vanjski aspekt. Međutim, Džulijan je u svojoj glavi geologiju povezivao sa zamotanim obeleženim fosilima koje je Ralf i dalje čuvao u kutijama na tavanu. Izgleda da je imao poseban strah od njih: od njihovih prekinutih tragova, od njihovih mrtvih ugašenih života. A onda je Rebeka počela da sanja košmare o tim fosilima. „Možda bi trebalo da ih se otarasiš, da ih daš u muzej", predložila je Ana. „Nikad ih i ne gledaš." Istina, pomislio je Ralf. Zaista ih nikad ne gledam. Popeo se tamo jednog vikenda i neko ih vreme odmotavao i označavao u glavi. Bio je tu đavolji nokat, svež, strašan i upečatljiv kao i uvek, ležao je hladan na njegovom dlanu i mirisao na more. Tip: Mollusca. Klasa: Pelecypoda. Red: Pterioida. Porodica: Gryphaeidae. Rod: Gryphaea. Vrsta: arcuata. Ostatak starog vraga... znao je Ijude, ili je njegov otac znao ljude, koji su tvrdili da je sve fosile u stene stavio satana, kako bi namamio naučnike da iznose naučne hipoteze, koje su ih udaljile od božjeg znanja. Stavio je đavolji nokat u džep, a kad je sišao sa tavana, prebacio ga je u fioku svog radnog stola Zašto ga ne bi držao pri ruci? Bio je to njegov trofej, osvojen u bici za razum. Čim je stigao na fakultet, Džulijan je napisao dugo pismo Sandri Glas. Dve nedelje kasnije dobio je ilustrovanu razglednicu, prikazivala je seoske prizore, oblake i crkvene tornjeve. Pisao joj je ponovo, zvao ju je u posetu. Nije odgovorila. Pomislio je kako verovatno nema novca za voznu kartu; a ako joj pošalje novac, da li bi mu onda odgovorila? Možda joj njegova pisma ne stižu, možda poštara mrzi da siđe niz njihov puteljak. Pisao je ocu: da li bi hteo da se odveze do farme da vidi je li sve u redu?

Otac je iznenađeno odgovorio da kaže da jeste, naravno, sve je u redu; Sandra je navraćala nekoliko puta, pojavila bi se neočekivano, dovezla bi se auto-stopom, magistralom do Fejknama, iz Fejknama do Badzvela, a zatim bi dopešačila do kuće. Nije mu se sviđalo što stopira, zapravo veoma se brinuo, ali nije mogao da je odgovori. Džulijan bi trebalo da joj piše o tome. Odgovoru ne bi trebalo mnogo da se nada jer kaže da nije navilda da piše pisma. Malo pre Božića Džulijan je napisao još jedno pismo, šefu svoje katedre. Zatim je spakovao torbe pa seo u voz za Norič. Potom je stopirao prevoz pa prebacujući kofer iz ruke u ruku prepešačio poslednjih nekoliko kilometara od glavnog puta do Crvene kuće. Tamo je ostao, sve otad. Kad nije bio na pijaci, ili kad nije radio na maloj farmi Glasovih, bio je ispod svog novog automobila; tačnije svog starog automobila, automobila za čiju mu je kupovinu novac dala Ema. Uspeo je da ga dovede u vozno stanje; putovao je njim do obale i nazad. Njegove nove veštine bile su neporecivo korisne. Anin automobil je tad bio samo skupina škripanja i klepetanja, koja se jedva držala u jednom komadu, a kada bi naftom zamašćeni momci u servisima ugledali Ralfov sitroen, zakikotali bi se, prevrnuli očima pa bacili svoje prostirke na tlo. Zatim je moris treveler gospođe Glas valjalo izbaviti iz oronulosti i nezakonitosti. Rekao je Ralfu za problem s porezom i osiguranjem; Ralf mu je odmah dao gotovinu namenjenu za kupovinu novog usisivača i školske odeće za Rebeku. Džulijan je obećao da će popraviti stari usisivač; ima vrednost tehnološkog rariteta, rekao je Ralf, za godinu-dve možda će moći da ga odnesu u London i prodaju Muzeju nauke. Rebeki nova odeća zapravo nije bila potrebna - moći će, u suštini, da stane u staru. Kod školskih uniformi je često zanimljivo ako izgledaš malo drugačije od ostalih devojčica. Džulijan je dao novac gospođi Glas. Ne dolazi u obzir da mu ga vrati, rekao je, uopšte nije u tome reč. „Jednostavno ne želim da razmišljam o tome hoće li vas zaustaviti", rekao je, „ili hoće li policija dolaziti ovamo kad mene nema.“ „Oni će ipak dolaziti ako hoće“, rekla je gospođa Glas. „Iznenadio bi se koliko prekršaja čovek može da počini a da toga i nije svestan. Znaš, ne želim da uzmem tvoj novac. Ali vidim da ti želiš da ga daš.“ Čak i sad kad je sve po zakonu, rekla je, koristiće automobil samo

pijačnim danima. Problem je naći novac za gorivo. „Gorivo ne možeš isplesti", rekla je. „A ne daju ni da se trampi za nešto." Nije rekao Sandri za sestrinu školsku uniformu niti za svađu svojih roditelja koja je izbila kad je priča izašla na videlo. On se slagao sa ocem, ali nije ništa rekao. Kriva je Ana, kriva je njena navika da čuva novac po ćupovima i krčazima svuda po kući, kao kakva bakica u svojoj seoskoj kućici. To je predstavljalo preveliko iskušenje za druge ljude, kad bi im novac preko zatrebao. Nije rekao Sandri jer je znao da bi ona pomislila kako je ta svađa glupa. Mislila je da je njegova porodica bogata; rekla mu je to. „Ma daj“, rekao je Džulijan. „Imaju nas četvoro, a nijedno od nas još ništa ne zarađuje. Mama je učiteljica, ali bolesna je i već godinama je nesposobna za rad. Tata radi za dobrotvorno društvo, nema veliku platu, zarađuje tek toliku da podmiri osnovne troškove. „Eto vidiš", rekla je Sandra. „Ima platu. Zarađuje. Podmiruje troškove. Naravno, mi troškove i nemamo, jer nikad ne kupujemo ništa ako ne moramo. Novac ne ulazi u naše planove. Naučila sam to na časovima geografije, jedino sam to upamtila. Mi se bavimo naturalnom privredom." „Mislim da se vi ponosite svojim siromaštvom", rekao je Džulijan. „Ne, ne ponosimo se. Samo ne razmišljamo o njemu. Samo guramo." „Mogle biste da primate pomoć", rekao je Džulijan. „Drugi Ijudi je primaju." „O, znamo sve o tome. Mama je išla u službe, molila za pomoć. Ponekad nešto dobiješ, ponekad ne. Nevolja je u tome što te drže da satima sediš u čekaonici kad za to vreme možeš da budeš napolju i nastojiš nešto da zaradiš. Dobiješ kijavicu i prehladu od drugih ljudi. Kad je mama poslednji put išla, pitali su je ima li muškog prijatelja. Rekla je bolje da jedem repu čitave zime nego da pričam birokratama o ljubavnim vezama." Posle vlastite kuće, večito pune gostiju i njihovih bučnih izgreda, mir i tišina farme Glasovih za Ralfa su predstavljali oporavak. Promenilo se samo jedno: tokom onog semestra koji je proveo u Londonu, neko im je dao crnobeli televizor. Gledale su sve sapunice i razgovarale o njima s blagim iznenađenjem, kao da su likovi ljudi koje poznaju. Upoznale su ga s likovima pa je sedeo s njima i gledao, i pritom naglas predviđao dalji razvoj radnje, i to tačno. Bilo je to nešto novo za njega. Imali su televizor kod kuće, ali držali

su ga u hladnoj zabačenoj dnevnoj sobi, kao kakvog osiromašenog rođaka kojeg je najbolje ne hrabriti. Otkrile su i veliku ljubav prema zbirkama pripovedaka. Kad je Sandra jednog dana svratila u Crvenu kuću, Ana ju je odvela u Dereham da joj pomogne u kupovini i Sandra je na tezgi s polovnim knjigama našla knjigu po imenu Midlmarč, sa otkinutom zadnjom koricom. Kupila ju je za dvadeset penija. Tu su knjigu zvale „knjiga koju čitamo" i stalno su pričale o Doroti, sa istim blagim zanimanjem, istim blagim zamerkama. „To je to“, rekla je gospođa Glas. „Kad si mlad, jednostavno ne znaš šta želiš od života. A sve upropastiš pre nego što saznaš." „Kocka je bačena", rekla je Sandra. Zbunjivale su Džulijana. On je bio samo geograf; to je bar bio predmet njegovih studija pre nego što je pobegao. Ljudi sa drugih fakulteta tvrdili su da geografiju studiraju priglupi, loši studenti, koji pucaju od zdravlja. Moguće je da je to tačno: od onih nekoliko ljudi s njegove godine s kojima je neobavezno porazgovarao, troje ili četvoro je reklo da će biti nastavnici, da će predavati geografiju i fizičko vaspitanje. Njemu je bilo nezamislivo da uči decu bilo čemu - ponajmanje od svega da šutiraju okolo fudbalsku loptu ili vise na konopcu. Ako će već biti zdrav i glup, to može da bude i kod kuće. Tako je on razmišljao. To izgleda nije ubedilo njegovu majku. Otac ga nije ništa pitao; no začudo, zbog toga je majku voleo više, a oca manje. Ne brine se zbog mene, rekao je Robinu. Ne može da me natera da budem Dobra duša, a nisam dovoljno jadan da budem Nesrećnik. Brine samo za one bubuljičave klince s papirnim kesama. Nisi još, nisi još dovoljno jadan da budeš Nesrećnik, rekao je Robin. Jednog dana u februaru spavao je sa Sandrom, na spratu u njenom velikom mesinganom krevetu. Gospođa Glas je u prizemlju nastavila da plete. Sandra je iskrvarila svud po posteljini. „Prepušta se stihiji", rekla je Ana. „Kad god ga upitam šta hoće da postigne u životu, promeni temu.“ Ralf je rekao: „Uvek je bio takav. A ima li uopšte smisla znati šta hoćeš da postigneš u životu? Toliko toga može da krene naopako.“ Ana je delovala napeto. „Pa se onda jednostavno prepustiš stihiji?“

„Seti se kad je bio mali“, rekao je Ralf. „Mislili smo da nikad neće naučiti da čita, da nikad ništa neće postići. Ipak smo ga izlečili, samo tako što smo ga pustili da bude ono što jeste. Izlečilo ga je onih nekoliko nedelja mira. Da smo ga ostavili u školi, da se tamo na njega izdiru neuki učitelji, nikad ništa ne bi postigao. A eto, dogurao je do fakulteta..." „I propustio svoju priliku", rekla je Ana. „A šta će biti s njim ako se sveže sa Sandrom?" „Mogao bi da uradi i nešto gore.“ „Jasno mi je“, rekla je Ana, „da je Sandra slučaj za tvoje milosrđe.“ Ralf je blago rekao: „Nadam se da možemo da budemo milosrdni. Sad kad postoji potreba za tim.“ „Zar ne postoji uvek?“ „Mislio sam u našoj porodici." „Pretpostavljam da ja nisam milosrdna", rekla je Ana. Ralf nije odgovorio. Međutim, mislio je: nikad neću kinjiti i prisiljavati svoju decu kao što je moj otac kinjio i prisiljavao mene. Džulijan je objasnio Sandri i gospođi Glas ono što nije bio u stanju da objasni kod kuće. Dok je govorio, setio se mesta na kojem je bio nasukan, onog mesta u Midlendsu, gde se između nebodera jedva vide komadići neba. „Nostalgija", rekla je Sandra. „Zar je ne bi preboleo s vremenom?" Nije bila tašta; izgleda da joj nije ulazilo u glavu da se - delom, u svakom slučaju - možda vratio zbog nje. „Ne znaš ti ništa o tome, Sandra", rekla je gospođa Glas. „Nikad nisi bila daleko od kuće. To je kao bolest. Nostalgija. Ljudi to ne shvataju. Krive li tebe, tvoji mama i tata?" „Ne bih mogao da navedem nostalgiju kao razlog", rekao je Džulijan. „Mislili bi da je to slab razlog. Oni su bili mlađi od mene kad su otišli u Južnu Afriku." „Stvarno?", rekla je Sandra. „Nisam to znala.“ „Neki ljudi jednostavno nisu rođeni za putovanja", zaključila je gospođa Glas. Ralf je rekao Ani: „U pravu si, naravno. U vezi sa Džulijanom. Izvini." Zurila je u taj prizor: taj iznenadni napad javne pokornosti. „Verovatno bi trebalo da saznam više o svemu tome“, rekao je. „Mislim da ću, posle Uskrsa, otići da posetim gospođu Glas.“

6. Te nedelje posle Uskrsa vetrovi su bili toliko žestoki da se činilo da će počupati manje drveće iz korena. Nije bilo ni trenutka, ni danju ni noću, da je svet mirovao. Gospođa Glas nije imala telefon pa Ralf nije mogao da je pozove i dogovori vreme posete. „Da pođem s tobom?“, upitala je Ana. „Nemoj. Izgledali bismo kao delegacija. Kao da smo došli da se požalimo na nju.“ „Zapita se čovek kakva je to žena“, rekla je Ana. „Čudan život vode." U Velsu je skrenuo na magistralni put. Nebo je bilo šareno, oblaci su se kretali brzo, jurili su nad njim dok je obilazio senovite crvene zidove Holkam Hola: s vremena na vreme bi se razdvojili da otkriju plavetnilo Tihog okeana. More se nije videlo odmah; međutim, kad je put skrenuo, Ralf je na prekinutoj liniji horizonta ugledao prugu sivog, neodređenog, mutnog. Bilo je deset sati kad se truckavo spustio niz kameniti nagib do kuće Glasovih. Vrata su se otvorila pre nego što je ugasio motor. Gospođa Glas je stajala i čekala na vratima. Njegova prva misao: kako je mlada, nema više od trideset pet - trideset šest godina. Bila je bleda, imala je prava leđa i crvenu kosu - tamniju od kćerkine, dugu i lepu. Vetar mu je povukao odeću čim je iskoračio iz auta, i zavijorio mu sako kao plašt. „Ovo vreme!“, rekla je gospođa Glas. Osmehnula mu se. „Zdravo, Džulijanov tata." Bila je to niska kuća; stara; njen kostur se pobunio, zaškripao je pod nasrtajem vetra. Čuo je njene razne zvukove, dok je gospođa Glas oklevala na vratima; pomislio je: ovo je kuća kao brod, sve je u pokretu, brod koji se suprotstavlja buri. „Idite tamo levo", rekla je gospođa Glas. „Uđite u salon. Naložila sam vatru i pristavila čajnik."

„Možda ste me očekivali", rekao je. Seo je pored vatre, na stolicu sa zaobljenim naslonom, i čekao da ona donese čaj. Vetar se stišao; bilo je to kao da je bučni klipan izašao iz prostorije. U toj iznenadnoj tišini začuo je otkucavanje sata sa kamina. Vratila se. Pružila mu šolju. „Nisam zasladila. Hoćete li šećera? Nećete, nisam ni mislila da volite slatko." „Zaboga", rekao je. „Kako ste znali?" Sklonila je kosu sa lica. „Šećer je za udobnost." „Mislite da meni udobnost nije potrebna?" Gospođa Glas nije odgovorila. Privukla je hoklicu kaminu. Ralf je napola ustao sa svoje stolice; „Hvala, udobno mi je ovde“, rekla je. „Onaj tamo sat.“ Ralf je mahnuo glavom. „Imali smo isti takav u kući kad sam bio dečak. Pripadao je mom ocu. Bio je njegov ponos i njegova radost. Nije dao nikom drugom da ga pipne." „Nećete mi reći“, rekla je gospođa Glas šaljivo, „da je stao onoga dan kad je vaš otac umro.“ „Nije, ne baš. Moja majka ga je izbacila." „To je bilo preterano." „Za nju, da, jeste. Nije mogla da trpi zvonjavu." „Je li to ikad pomenula? Mislim, za njegovog života?" „Ne verujem. Bila je suzdržana žena. Tačnije, suzdržavala se pred njim.“ Imala je lepe šake, gospođa Glas, žuljevite šake žene navikle na rad napolju, ali ipak bele, dugoprste. Bile su to šake koje bi moglo da krasi prstenje, a jedan ih je i krasio: jednostavna burma od crvenog zlata, star prsten, prsten koji je verovatno bio generacijama u porodici. Koža joj se malo naborala oko očiju: od tolikih godina gledanja u vetar. Sve to je video na treperavoj svetlosti koja je ulazila u prostoriju, jutarnjoj svetlosti: klizila je po krem zidovima, bojila ih u boju putera. Rekao je: „Imamo problem sa Džulijanom. Zapravo, ne baš problem." „Problem, ali nije problem", rekla je gospođa Glas. „Mislili smo, Ana i ja - Ana, to mi je žena - da je možda razgovarao s vama. S nama ne razgovara." „Znate li zašto?" „Nema razloga, nadam se. Priroda mu je jednostavno takva." „Ali“, kazala je smireno gospoda Glas, „ako je u pitanju priroda, šta se tu

može učiniti?" Ralf se nagnuo napred, da joj zaokupi pažnju. „Vidite, Džulijan nikad nije bio mnogo komunikativan. I slobodnog je duha, moglo bi se reći. No ipak verujemo da treba da ga puštamo da stvari rešava sam, svojim tempom - uvek smo se vodili tim principom." „Sandra je ista takva", rekla je gospođa Glas. „Otporna na naredbe. Nije da se trudim." „Da... pa smo se pitali, Ana i ja, je li vama šta rekao o svojim planovima." „Planovima", rekla je gospođa Glas, kao da je za nju to nova reč. „Nije pominjao nikakve planove. Uradio je mnogo za mene, na imanju. Ništa ne tražim, on sam uradi. Ne možete reći da nije vredan. Da dangubi." Nastupila je stanka. Pogledali su u vatru; plamenovi su u tom trenutku bili svetli kao vazduh, sunce im je izvlačilo boju. Pogled im je držalo samo treperenje. Grubim metalnim glasom časovnik je odzvonio četvrt sata. Ralf je pogledao naviše u njega u čudu. Činilo se da zvuk treperi u vazduhu. Nasmejala se. „Možete da ga uzmete", rekla je, „ako vam toliko znači." Odmahnuo je glavom. „Veoma ljubazno od vas, ali radije ne bih. Mislim da delim majčino mišljenje." „Je li bio iz Norfoka, vaš otac?“ „O, da. U stvari iz Svofama, ali preselili smo se u Norič kad sam bio dete.“ „Gradski dečak", rekla je gospođa Glas. „Zamislite. Ja se nikad nisam mnogo selila." „Je li pripadala vašoj porodici? Ova kuća?“ „O, ne.“ Izgledala je zbunjeno. „Ne uopšte." „Veoma je lepa. Veoma mirna. Ne čudi me što Džulijan voli da provodi vreme ovde. Mlekara je, kaže...“ „Da - želite li da razgledate?" Ralf se usprotivio, učtivo. Ustala je, spustila šolju na kamin pored sata. Uvela ga je u kuhinju, gde su ona i Sandra provodile većinu slobodnog vremena, njihove stolice su stajale sa obe strane šporeta; odatle ga je odvela u mlekaru, njene čedne kamene ploče, njena studen. Pločice su bile napukle i pod njihovom glazurom nalazio se svet zaustavljen u trenutku: krave su večito pasle po kvadratima plave trave, po poljima plavog cveća. Okrenula se prema njemu i osmehnula. „Ne pravimo

svoj puter, to ne radimo", rekla je, „ali imala sam kravu, jednom. Dejzi, tako se zvala - originalno, zar ne? Prodavala sam mleko tamo gore navrh puta. To je protiv svih pravila, pa sam morala da prestanem." „Vrlo ste preduzimljivi", rekao je Ralf. „Sad imam dva ponija na najvišem polju, držim ih zbog vikendaša. Nismo znale ništa o konjima kad smo ih uzele. Ali mislile smo da sigurno nisu tako komplikovani kao ljudi." „I uspelo je?“ „Jeste. Sandra ima svoje talente." Provela ga je natrag kroz hodnik, pa su se popeli uz nimalo strme stepenice. Na spratu su se nalazile četiri spavaće sobe, svaka kvadratna i uredna, svaka sa istim krem zidovima; i nameštajem od tamnog drveta, škrinje i komode, masivne i s kozjim nogama. „Sav ovaj nameštaj pripadao je mojoj babi", rekla je. „Ovo je Sandrina soba." „Liči na sobu iz bajke", rekao je. „Znate na šta mislim? Ovaj krevet.“ „Da. Sandra je lično sašila taj jorgan, prvi koji je napravila, ja sam je naučila. Pažljiv je radnik, spora je ali dovoljno uredna. Nevolja je u tome što ih ljudi neće. Ili ih hoće, ali neće da plate cenu, za jedan jorgan potrebni su meseci rada, a ljudi se odluče za nešto jeftino, nešto sašiveno na mašini. Ne vide razliku. A razlika postoji, kad malo bolje pogledate." Kad su se vratili u prizemlje, ponovo je pristavila čaj. Seli su u kuhinju da sačekaju da voda provri. „Ja sam žena koja pije mnogo čaja", rekla je kao da se izvinjava. „Pade mi na pamet", reče Ralf, „sigurno mnogo vredi, ovo mesto." „Nikad nisam razmišljala o tome.“ „Cene naglo rastu. Iznenadili biste se. Jeste li zainteresovani? Znam dobru firmu agenata za nekretnine, mog starog prijatelja, ali umro je. Ako me pratite." „Naravno", rekla je. „Dao bi mi cenu iz groba?" Okrenula je glavu prema njemu: kakve svetle oči. „Zapravo, on ima sina Danijela, on je arhitekta, fin mladić, pomalo se viđa s mojom kćerkom Kit. Verovatno bi došao ovamo besplatno, dao bi vam okvirnu cifru, poznaje tržište jednako dobro kao ostali. Zanimalo bi ga da vidi ovo mesto." „A gde bismo onda živele?“, upitala je gospođa Glas. „Razmišljao sam... znate, ne bih da se mešam, naravno, ali znam da je

novac problem. Mogle biste da kupite sebi jednospratnu kućicu u nekom predgrađu i ostala bi vam fina svota za ulaganje, a to bi vam donosilo prihod.“ „Mogla bih da živim kao vojvotkinja", predložila je gospođa Glas. „Dobro, ne baš tako.“ „Kada bih imala jednospratnu kućicu u predgradu, morala bih da se otarasim svojih pataka i kokošaka. Ne bih imala jaja za prodaju. Povrće da ne pominjem." „Mogle biste da nađete posao. To bi za vas bilo mnogo sigurnije." „O, nađemo mi posao s vremena na vreme. U jeku sezone. U Hanstantonu, u Bernam Marketu. Ponekad odemo i konobarišemo nedeljudve. Nije da smo dobre konobarice. Nismo navikle na to.“ Iznenadilo ga je kako je polako i promišljeno govorila, kao da vaga svaku reč. Iznenadilo ga je i kako je govorila o svojoj kćeri i sebi kao da su vršnjakinje; kao da su istomišljenice, i ono što oseća jedna oseća i druga. Rekla je: „Sandra i ja nemamo ništa protiv poštenog rada. To niko ne može da kaže. Međutim, više volimo da pravimo jedna drugoj društvo kod kuće.“ „Veoma ste bliske." „Zar vi niste bliski sa svojom decom?" „Ne znam. Volim da mislim da jesam. Međutim, mnogo je drugih stvari koje moram da radim." „Mislim da roditelji treba da brinu o svojoj deci i da deca treba da brinu o svojim roditeljima. To je najvažnije, to je na prvom mestu." „Preterao sam“, rekao je. „Nisam hteo da se mešam. Izvinite." „Ne brinite, u redu je. To je jače od vas. Navikli ste da drugima popravljate život, zar ne, i da im delite savete?" Pogledala je naviše, pravo u njegovo lice. „Istina, mene nikad niko nije savetovao, možda bi bilo bolje da jeste. Znate, Sandra i ja, snalazimo se. Imamo samo za ono najnužnije, znam. Ali uvek postoji nešto što može da se uradi. Ponekad idemo da čistimo kuće. I znam gde su najbolje kupine. U Brankasteru - mogla bih da vam ih naberem ove godine. Naberemo pune korpe, pravimo pite, od kupina i jabuka, koristimo vlastite jabuke, prodajem ih gore na putu." Slegnula je ramenima. „Uvek se nešto nađe.“ „Divim vam se, gospođo Glas“, rekao je Ralf. „Vi živite život u koji verujete."

Spustila je pogled pa pocrvenela. „Šta, Ralfe, zar vi ne živite?" Uskršnji praznici su se završili. Kit se vratila u London na poslednjih nekoliko nedelja. Robinu je počelo drugo školsko polugodište u Noriču; rana jutra su i dalje bila prohladna, ustajao je po plavičastoj svetlosti da prepešači kilometar i po do raskrsnice i tamo sačeka prvi autobus. Njegov trud će biti nagrađen, mislili su njegovi roditelji. Hteo je da upiše medicinski fakultet i upisaće ga. Međutim, činilo se da nema čovekoljubiva interesovanja. Godišnja doba je delio promenom opreme za igru; sad, kako je stiglo proleće, bacio je svoju hokejašku palicu na tavan i spakovao torbu za kriket. Vikendima se vozio autobusom po okrugu, igrao utakmice. Nedeljom uveče bi se vratio poskakujući, ili bi se dovukao s tužnim pričama o loptama bačenim preblizu udarača ili s ponosnim sagama od kojih su mu obrazi rumeneli i zbog kojih je ličio na svog oca kad je ovaj bio mlad. „Šezdeset pet promašaja od prvih dvadeset uzastopnih bacanja", rekao bi, „a onda smo ubrzali, udarili loptu palicom i završili utakmicu odmah posle pauze za čaj s pet vratnica u rukama." „Znaš li ti o čemu Robin govori?", upitala bi Ana, crpeći slabašno, ustaljeno zadovoljstvo iz detetovog zdravlja i jednostavnosti, iz njegove sličnosti s drugim mladićem kojeg je nekad poznavala. „Bože dragi, ja uopšte nisam bio kao Robin", rekao bi Ralf. „Moj otac je mislio da je kriket visoka crkva. Misliš da će ikad išta raditi kad ode? Recimo da postane kardiohirurg i da treba da uradi transplantaciju, a na televiziji se prikazuje kvalifikaciona utakmica?" Međutim, Ema bi rekla, govoreći iz iskustva: „Robin će postati dobar lekar. Samo polovinu pažnje posvećivaće poslu. To će ograničiti štetu koju može da nanese." A Rebeka? Ona se odvezla biciklom, prvog dana polugodišta, u školu udaljenu četiri-pet kilometara; lepršava, srdita, lepa devojčica, koja je dostigla fazu kad se stidela svoje porodice. Taj njen stid ubrzo se povećao. Jednog ponedeljka ujutro, nedelju dana posle početka polugodišta, Džulijan je sišao u kuhinju s ključevima od svog automobila u ruci. „Ja ću te odvesti", rekao joj je. „Skloni bicikl u šupu." Rebeka je ispustila kašiku u zdelicu s kukuruznim pahuljicama i pritom poprskala sto mlekom. „Odjednom si tako ljubazan“, rekla je. „A kako misliš

da se vratim, gospodine?" „Ja ću doći po tebe." „Svojim takozvanim automobilom?" „Da.“ „Ali ja to ne želim.“ „Beks, u životu nije sve onako kako želimo." Rebeka se uspravila pa otresito rekla: „Izgleda da u tvom jeste." Džulijana to nije ni taklo. „Požuri, pojedi doručak", rekao je. „Nemoj da se raspravljaš." „Šta će moji prijatelji reći kad me vide da dolazim u tom čudu?“ Izbečila je oči i uperila kažiprstom da pokaže šta će njeni prijatelji uraditi. „Zafrkavaće me čitave nedelje. Biću društveni izgnanik, biću ška... kako se ono kaže? Nije škakljati - znaš na šta mislim?" „Škartirana", rekao je Džulijan. „Hajde, idemo, devojko." Rebeka je videla da je Džulijan ozbiljan; zašto, nije znala. Okrenula se prema majci i požalila: „Mama, ne moram da idem s njim, je l' da?“ Ana je ubacivala peškire iz korpe u svoju plahu i ostarelu veš--mašinu s dva bubnja. „Neka te Džulijan poveze. To je lepo od njega. Ružno je jutro, veoma je hladno.“ Rebeka je zlovoljno obukla jaknu pa uzela užinu i izašla za Džulijanom iz kuće. „Kad stignemo, možeš da staneš malo dalje, da me niko ne vidi...“, govorila je kad su se zadnja vrata zalupila za njima. Kad se Džulijan vratio, Ralf je razgovarao preko telefona s Londonom, stišavao je najnoviju krizu u prihvatilištu. Vrata kancelarije su bila odškrinuta pa je Džulijan čuo deliće razgovora. „Ono što meni pada na pamet", govorio je Ralf, „jeste da neće moći mnogo da kupi našim neznatnim novcem, s obzirom na uličnu cenu, i šta će onda raditi da bi došla do ostatka novca?" S drugog kraja žice doprlo je zabrinuto brbljanje. U kuhinji se veš-mašina ljuljala i plesala po kamenim pločicama škripavu tandrkavu gavotu. Ana je sedela za kuhinjskim stolom. Podigla je pogled sa Istern dejli presa. „Šta je sve ono značilo, Džulijane?" Džulijan je počeo da seče sebi hleb za tost. „Nešto sam razmišljao", rekao je iznenada. „Ona devojčica u Devonu, Dženet Tejt - sećaš se, bilo je u novinama?" „Ono nestalo dete?"

„Našli su njen bicikl na puteljku. Imala je trinaest godina. Oteo ju je neki čovek. Misle da je mrtva." Ušao je Ralf. „Biće ovo jedan od onih dana“, rekao je. „Ono dete, Melani - sećaš se, pominjao sam je. Proguta svaku zabranjenu supstancu koje se dokopa, pobegla je iz hraniteljske porodice, zbrisala iz dečjeg doma?" „Šta je tu novo?“, upitala je umorno Ana. „Zar svi oni to ne rade?" „Samo što su je oslobodili optužbe za krađu u prodavnici prošle nedelje. Sad je pobegla i odnela naš bedni novac. Nije da će daleko stići s njim. Zato sam razmišljao... da li bismo mogli da je primimo da deo leta provede ovde s nama?" „To zapravo nije pitanje, zar ne?“, rekla je Ana. „To je naredba." „Gle, stvarno joj je potrebno da neko vreme bude deo normalne porodice." „A ovo je normalna porodica?" Podbočila se o ruku, sa osmehom. „Naravno, Ralfe, naravno da možemo da je primimo, moramo da je primimo, siroticu." „Čuo sam šta si maločas govorio", rekao je Ralf Džulijanu. Spustio je ruku na sinovu glavu, nežno. „Šta te je nagnalo da razmišljaš o tome?" „Rekao sam vam. Dobro, rekao sam mami. Ona devojčica sa jugozapada. Ne izlazi mi iz glave." „Ali to se dogodilo u Devonu. Kilometrima daleko odavde." „Upotrebi malo maštu“, rekao je Džulijan. „Zločini rađaju druge zločine. Ljudi ih oponašaju." „Rebeka se vozi u školu u društvu. I vraća se u društvu. Trebalo bi da ih pratiš automobilom pa bi video." „Da, ali kad skrene sa glavnog puta, vozi se sama osamsto metara, zar ne? To nije fer, nije bezbedno." Razdražljivo je pomerio glavu, sklonivši se od oca. „Zato sam odlučio. Ako će je neko od vas dvoje voziti svakog drugog dana, neću imati ništa protiv. U protivnom ću je voziti ja. Sestra mi je. Nisam spreman da rizikujem." Ana je podigla pogled. „A hoćeš li je štititi čitavog života, Džulijane? Trinaestogodišnjaci su u opasnosti, ali u opasnosti su i osamnaestogodišnjaci. Kao i četrdesetogodišnjaci. Čuo si da ponekad pretuku i bakice, zar ne?" „Ana“, rekao je Ralf, „nema potrebe da budeš zajedljiva. Samo, znaš u čemu je problem, Džulijane? Da svi razmišljaju kao ti, niko nikad ne bi

puštao decu iz kuće." „Dobro", rekao je Džulijan. „Vi dakle mislite da je to nerazumno? E pa dozvolite da vam nešto kažem. Pre deset godina jedan dečak je nestao nadomak Fejknama, imao je jedanaest godina, popeo se uz put da se vidi s drugom i nikad se nije vratio. Iste te godine devojčica se vozila biciklom po puteljku nadomak Kromera — šta mislite, je li to dovoljno blizu kuće? Ejpril, tako se zvala, i imala je isto godina kao Rebeka. Zaputila se kod sestre u Routan. Video ju je neki traktorista, četiristo metara od njene kuće, u dva sata i šest minuta posle podne. U dva i petnaest tri geometra su spazila njen bicikl u polju. Od nje nije bilo ni traga. Bila je šeststo metara udaljena od kuće. Otad je niko nije video." Odlučnog izraza lica, čekao je njihove prigovore. No otac je samo rekao, jedva čujno, ne dižući pogled sa stola: „Proučavao si te slučajeve. A zašto?" „Objasnio sam koliko sam mogao.“ „Ne mogu reći da grešiš. Opasan je ovo svet, naravno." „Biće svađe svakog jutra", rekla je Ana. „Ne znam šta da kažem. Ne znam šta da ti kažem, Džulijane." „Idem sad kod Sandre." Osvrnuo se i pogledao ih sa vrata. Ana je skupljala tanjire, bučno. „Pomozi mi, molim te, Ralfe." Zvučala je povređeno, iscrpljeno. Ralf se uz škripu odmakao od stola. Počeo je da sklanja sto polako, odlučno, zagledan u tanjir, pa u šolju: u sve samo ne u Anino lice. Dva dana kasnije Ralf se vratio da vidi gospođu Glas. Osećao se iscrpljeno, uznemireno; bilo mu je teško da bude u istoj prostoriji sa Anom. Rebeka je jaukala i cvilela; društveni život joj je uništen, rekla je. Džulijan je strpljivo objasnio da će je voziti kud god želi da ide; povešće i njene drugove i postaraće se da svi bezbedno stignu kući. „Ne želim te na grbači", brecnula se; Ana ju je gledala bez reči, a na ukočenom licu joj se ocrtavala napetost. Kiša je šibala prozore; vazduh je bio zelen i zagušljiv, treperav kako se primicalo leto. Moram da pustim porodicu da diše: to je bio izgovor koji je Ralf dao sebi. A osim toga, razmišljao je o Ejmi Glas. Stalno mu je bila na pameti; osećao je da je zagospodarila njegovim mislima pa je morao ponovo da je vidi ne bi li ih oslobodio, ne bi li je sveo na običnu ženu, naivnu, ograničenu,

neuglednu. Pamtio ju je na vratima seoske kuće, sećao se kako su one bele dugoprste šake poletele uvis da sklone kosu sa lica. Setio se zatamnjenog sjaja njene burme od crvenog zlata i njenih usana. Dan je bio lepši nego prilikom njegove poslednje posete: vlažan i zelen, sa svežim povetarcem; sve to je obećavalo lepo popodne. Na putevima je već bilo kamp-prikolica, a iza njihovih cvetnih, čedno okačenih zavesa, mogli su se nakratko spaziti njihovi vlasnici i njihovi umanjeni životi. Uskoro će magistralom ići kolona automobila, u svakom teret jogunaste dece koja se deru, guraju laktovima, žale se na glad, dosadu i vrućinu. Gospođa Glas ga je ponovo čekala na vratima. „Čula sam automobil", objasnila je. „Da, zaista ima prepoznatljiv zvuk." Stajao je zagledan u nebo. „Divan dan za život." „Jeste. Kad uzmete u obzir alternativu." „Bio sam u prolazu", rekao je. „Pomislih, vreme je ručku. Zapitao sam se da li bih mogao da vas izvedem na ručak, vas i Sandru." „Sandra nije tu. Otišla je da čisti apartmane u Velsu, priprema ih za početak turističke sezone." „Onda samo vas?“ Sklonila se sa vrata. „Uđite." Pogledala je naniže u svoje farmerke. „Bilo bi dobro da porazgovaram sa svojom dobrom vilom, zar ne?“ „Ne morate da se doterujete - mislio sam da ručamo u nekoj krčmi ili nekom sličnom mestu?“ „Dajte mi pet minuta." Kad se vratila, nosila je druge farmerke, izbledele ali čiste i ispeglane, i belu košulju raskopčanu oko vrata. Kosu je pustila i iščetkala; padala joj je preko ramena do krsta. Na sunčevoj svetlosti izgledala je kao kakva tečnost. Imala je boju slatkog šerija koji su prijatelji njegovog oca, razuzdano i sa osećajem krivice, pijuckali svakog Božića. „Za mene samo pola čaše, gospodine Eldrede." Uzeo je jedan pramen, provukao ga između prstiju; ona je nepomično stajala, kao krotka životinja. „Podseća me na nešto", rekao je. „Na nešto dobro?" „Na nešto tužno." Vozili su se uz obalu. Posle Brankastera pogled im je zaokupilo more, njegova siva linija se zadebljala. Zaustavili su se kod hotelčića koji je

poznavao, čiji su prozori gledali na ritove i močvare. Bili su prvi gosti na ručku. Devojka im je donela jelovnik. „Hoćete li nešto da popijete?“, upitala je. „Ja ću viski“, odlučila je gospođa Glas. Konobarica je donela dve čašice i pažljivo ih stavila jednu uz drugu. U kamenom ognjištu gorela je vatrica, uzdisala je vlastitim životom; u sredini je slabo gorela, ali drvo po obodu se ugljenisalo i pretvaralo iz pepeljasto-sivog u belo, iz drveta u prah. Na komodi su stajali prugasti tulipani; klonulih peteljki, ali njihove krepke glavice bile su uzdignute, kao da će poleteti iz vaze, vinuti se uvis. „Danas imaju jastoga", rekao je Ralf. „Jeste li za jastoga?" „Hvala, ali ne bih mogla ni da ga taknem", rekla je gospođa Glas. „Imam urođenu odbojnost prema životinjama s ljušturom. Moj muž je bio lovac na krabe; radio je nadomak Seringama. Dobro, život mu sad sigurno nije tako uzbudljiv. Nisam ga videla šesnaest godina." „Sandra je tad imala, koliko... Dve godine?" Klimnula je glavom. „Ali on nije Sandrin otac." Podigla je pogled. „Jeste li šokirani?" „Gospode bože, Ejmi - potrebno je mnogo više od toga da bih se šokirao. Ja ne živim pod staklenim zvonom, znate." „Kad mi je Sandra pričala o vama, najpre sam pomislila da živite pod staklenim zvonom. Pitala sam je: ’Čime se bavi Džulijanov otac?’ Rekla je: ’lde okolo i čini dobra dela.’ Pomislila sam da ste svešteno lice." „I bio bih, pretpostavljam, da je bilo malo drugačije. To bi ugodilo mojoj porodici. Međutim, meni nije bilo bitno da im udovoljavam kad sam bio dečak." „Ali bili ste misionar, zar ne? To samo pokazuje kolika sam neznalica - dok mi Džulijan nije objasnio, mislila sam da su svi misionari sveštena lica." „A ne, imate doktore, učitelje — ljude koji su uopšteno korisni. Nismo išli okolo i preobraćali Ijude." „Već su bili preobraćeni, pretpostavljam." „Da, većinom. Međutim, mi nismo bili kao misionari iz crtanih filmova. Nismo imali prenosive orgulje i nismo vikali ’Hvalite Gospoda!’" „Drago mi je što ne moram to da zamišljam." Osmeh joj je iščezao. „Ali Džulijan mi je rekao, znate... da su vas strpali u zatvor." Ralf klimnu glavom. „To nije bilo ništa", rekao je: ako se otpiše druga

najgora stvar koja mu se ikad desila. „Džulijan je mnogo ponosan na vas.“ „Je li? Nikad ne razgovaramo o tome." „Ne. Kaže da to ne volite." „Čitav taj deo svog života radije zaboravljamo, Ana i ja. To je... stavili smo tačku na njega." „Jesu li postupali prema vama veoma loše, dok ste bili u zatvoru?" „Ne. Rekao sam vam, to nije bilo ništa strašno. Da jeste, došli bismo kući pošto su nas pustili, ali nismo, vidite, otišli smo na sever, otišli smo u Bečuanu. Ostali smo.“ „To je donekle misterija. Za Džulijana. Pita se zašto nećete da pričate o tome. Gradi razloge u svojoj glavi." „Kit je prošla kroz jednu fazu, znate da deca to rade - htela je da napravi od nas heroje. Nije joj bilo jasno zašto nisam išao u marševe, pridružio se anti-aparthejdu, sedeo na putu ispred južnoafričke ambasade." „A zašto im ne objasnite?" „Zato što je to mnogo komplikovanije nego što misle, budalasti ljudi paradiraju okolo sa svojim transparentima. Muka mi je što koriste Južnu Afriku da bi se osećali dobro. Što su tako jebeno moralni u pogledu države koju nikad nisu videli, u pogledu života ljudi o kojima ne znaju ništa. Posebno kad je u njihovom životu tako malo morala." „Nisam htela da vas uzrujam." Ralf je odmahnuo glavom. „Izvinite. Po... izgubim strpljenje. Siguran sam da to jeste tajna, za decu.“ „Niste otvoreni prema njima, jelda?" „Nisam.“ Podigao je čašu pa iskapio viski i zatražio još jedan. Pojeli su šunku, piletinu i pečeni krompir, i Ralf je skrenuo razgovor, sa prošlosti na sadašnjost, sa roditelja na decu. Zanimao ga je njen život, ali nije mogao da očekuje da će mu išta odati kad je sam bio tako tvrdoglavo tajanstven. Naručili su čokoladni mus, kafu i još po jedan viski, a zatim je ona rekla: „Mislim da je vreme da se vratimo svojim obavezama." Odvezao ju je kući. Kad se pripremao da skrene na nizbrdicu ka kući, policijski automobil je promolio njušku na put. Dvojica policajaca u njemu, lica namerno bezizražajnih, okrenula su se da osmotre gospođu Glas. Jedan je

rekao nešto drugom. Ralf je sačekao da se sklone. Trenutak kasnije su se sklonili i odvezli. „Dobro je što nemam pištolj", rekla je Ejmi, „inače bih dosad verovatno ustrelila onu dvojicu. Stalno nešto njuškaju ovuda. Uvek se potrude da te dobro osmotre." „Je li to zato što ste imali problem s registracionom nalepnicom?" Pogledala ga je iskosa. „Ralfe, vi ste mi dali novac. Hvala vam.“ „Ne, ne, zaboravite to. Nisam mislio da vas podsećam ni na šta.“ „Nije zbog toga, već zato što trgujemo, Sandra i ja. Misle da dobijamo... ukradenu robu.“ „Pa dobijate li je?“ „Da li bih vam rekla da je dobijamo?" „Voleo bih da znam." „Radi svog sina“, rekla je Ejmi, dovršivši misao umesto njega. „Dobro, to je razumljivo, ali budite bez brige. Mislite da sam glupa? Znam da motre na mene. Mislite da hoću da gledam kako Sandru izvlače pred sud?“ „Ne. Oprostite." „Ja ne bih mogla da idem u haps. Ne kao vi. Ana je sigurno veoma hrabra žena. Ja bih lupala glavom o rešetke dok me ne bi pustili ili dok me to ne bi ubilo." „Ako vas uznemiravaju, morate mi reći. Mogu da se požalim." „A šta biste kad bi vam se to obilo o glavu?“ Osmehnula se da izbriše uvredu iz tih svojih reči. „Uđite. Napraviću nam još po jednu kafu.“ „Bolje ne. Moram da idem dalje." Da je rekla de uđite, uđite, samo na pet minuta, pristao bi. Hteo je da ga nagovara. Međutim, rekla je: „Dobro. Znam da ste sigurno veoma uposleni." Otvorila je vrata automobila. „Bilo mi je lepo, ovaj izlazak je za mene predstavljao zadovoljstvo, promenu. Niko me nikad nikud ne izvodi." Sagnula se i poljubila ga u obraz. „Hvala, Ralfe.“ Nije ništa rekao. Odvezao se. Tri nedelje su prošle i za to vreme se nekoliko puta vraćao. I to svaki put kad je znao da je njegov sin negde drugde. Deset sati, vetrovito jutro, Danijel Palmer na zadnjim vratima: nije voleo da dolazi nepozvan, ali tog jutra je imao spreman izgovor. „Zdravo, Kit.

Dakle, kod kuće si zastalno." „Kod kuće sam tokom leta", rekla je. „Kako su prošli završni ispiti?" Slegnula je ramenima. Ušao je za njom u kuhinju. „Džul i ja smo maločas pristavili vodu“, rekla je Kit; ne neljubazno, već tako da Danijel shvati da se zbog njega neće posebno truditi. „Kako si, Džulijane?" Džulijan klimnu glavom. Danijel je počeo da skida svoj novi komad odeće, kišni mantil; bio je to komplikovan mantil, s mnogo preklopa i kopči, i džepova na neočekivanim mestima. „Išao sam u Vud Daling da pogledam onu štalu", rekao je. „Znate koju? Preuredićemo je u stambeni prostor. Dobićemo četiri spavaće sobe od nje.“ „Ako morate", rekao je Džulijan. Kit ga je upitno pogledala. Džulijan je rekao: „Ugrađuju prozore tamo gde ne treba da stoje prozori i vrata tamo gde ne treba da stoje vrata." „Šta očekuješ da ljudi rade?“, upitala je Kit. „Da ulaze i izlaze na velika vrata, kao da su konji za vuču? I da žive u mraku?" „Normalno je da staneš na stranu svog momka", Džulijan će. „On mi nije momak." „Gle“, rekao je opušteno Danijel. „Razumem tvoje gledište, ali jedina druga opcija je da pustimo da štala propadne.“ „To bi makar bilo iskreno." „Ne razumem", rekao je Danijel, „toliko divljenje i poštovanje prema originalu. Jer, znaš, ta štala nije original. Istražio sam njenu istoriju. Čitava krovna konstrukcija je promenjena osamdesetih godina devetnaestog veka. Verovatno je tad počela da propada. Poslednjih stotinu godina je krpe kako bilo.“ Džulijan se prisetio te trošne štale, njenog pegavog krova: prekrivenog lišajevima, uleglog, s mnoštvom mrlja sličnih nijansi. „Izgleda verodostojno", rekao je Džulijan, „kako god da je postala takva. Takva je otkako znam za nju." „Izgleda da smo skloni da preuveličavamo značaj starina", rekla je Kit. „Uzmimo, na primer, Danijelov mantil." „Onda treba da se potrudimo da to radimo kako dolikuje", rekao je Džulijan.

„Ti to nameravaš da staneš u zaštitu štale, Džulijane? Da budeš njen čuvar?" „Tako nekako." Okrenuo se prema Kit. „Idem kod Sandre." „Gde drugo", rekla je Kit. Kad je Džulijan otišao, Danijel je rekao: „Ne dopadam mu se mnogo, tvom bratu." „Ma ne, dopadaš mu se sasvim dovoljno. Misli da si vidno nepismen gramzivi pozer, ali dopadaš mu se. Još kafe? Kolačić sa đumbirom?" Kit mu je pružila limenu kutiju s keksima i pritom je agresivno protresla tako da je keks zazvečao u njoj. „Daj, nemoj to da primaš k srcu. Trenutno u kući niko nikog ne voli. Džulijan navaljuje da svakodnevno vozi Beki u školu i dolazi po nju, jer je zaključio da u okolini ima otmičara." „Otmičara? Šta, to je neka mafija ili nešto slično?" Danijel se osmehnuo. „Naumili su da opljačkaju Bekinu pernicu, je li?“ „Niko ne može da ga urazumi. Beki je pobesnela od jeda. Za njegov automobil kaže da je 'takozvani automobil’ i da bi radije da je vodi u školu u onim kaiševima za prohodavanje. Stalno gnjavi mamu i tatu da mu kažu da prestane, ali oni neće. Što više besni, to oni više ćute. Mi mislimo, Robin i ja, da su se sigurno zbog nečega žestoko posvađali, ali ne možemo da dokučimo zbog čega jer se nikad ne svađaju, nikad.“ „Svi parovi se svađaju. Sigurno." „To čitaš u časopisima", rekla je Kit. „Međutim, za moje roditelje to pravilo ne važi. Moj otac je toliko dobar da ti se smuči, pravi svetac. Međutim, nevolja je u tome što je to zaista tako, zaista je tako. Majka se ponekad rasrdi, ali to traje minut. Vidiš je kako se razbesni, a onda se predomisli, pa je i sama dobra, kao svetica." „Čoveče, kako živeti u skladu s tim?“, rekao je Danijel. „Baš tako. To se i ja pitam." „Jesi li zbog toga toliko utučena?" „Jesam li? Pretpostavljam da jesam.“ „Još nisi napravila nikakve planove? O odlasku?" „Ne.“ Spustila je šolju. „Postajem kao Džulijan", rekla je. Mañana. Ne marim." „Meni bi odgovaralo da ostaneš", rekao je Danijel. „Ali ti to znaš, Kit.“ Očekivao je neki mrzovoljan odgovor: Nisam ovde da bih udovoljila tebi,

zar ne? Umesto toga je rekla: „Recimo da... ovaj... Poslala sam po formulare - recimo da odem u Afriku?" „Kao tvoji roditelji?" „Da, ali ja ne bih izabrala crkvenu grupu.“ „Previše ograničenja?“ „Da. A pored toga — ne verujem ni u šta.“ „Jasno. Pretvaraš se, zar ne?“ Sklonila je kosu sa lica, nespokojna i uznemirena. „Nemaš nikakve dokaze. Ne bih volela nikog da povredim." „Ne misliš da treba da otvoreno kažeš šta misliš i budeš uvažena?" „Šta - zbog ateizma? To i nije neki razlog, zar ne? Bolje je biti čuvar štale. To je značajnije." „Da, to mi je jasno. A išla bi kao volonter, je li?“ „Mogu da se ponudim. Možda me neće hteti. Mislim da traže samo stručne ljude, inženjere, kopače bunara i slično. Mogla bih da predajem engleski, možda.“ „Nisi to dosad pominjala." „Nisam.“ Ošinula ga je pogledom. „Ne pominjem sve što mi padne na pamet." „Jesi li razgovarala s roditeljima?" „Nisam razgovarala ni sa kim, osim s tobom. O, i s Robinom, pomenula sam to Robinu, ali vežbao je odbrambeni udarac ispred ogledala na plakaru, tako da ne verujem da me je čuo.“ Danijel se osmehnuo i lako lupnuo glavu šakom. „On je u svom svetu, Robin." „Ipak, možeš da isprobaš svoje misli na njemu. Da ih izgovoriš. Da ih osetiš u vazduhu. Da vidiš zvuče li suviše nerazumno pre nego što ih predstaviš ostatku čovečanstva." „Meni to ne zvuči nerazumno, iako naravno ja... iz čisto sebične perspektive... znaš, zanima me, zašto želiš da ideš?“ „Zato što sanjam o tome“, rekla je Kit. „Većinu noći, u poslednje vreme. Izvini ako to zvuči glupo. Ali stvarno nemam da ti dam nikakav drugi razlog." Namrštio se. „Lepe ili ružne snove?" „Ni jedne ni druge. Imaju atmosferu. Nemaju događaje. Znaš kakvi su to snovi?"

„Ne baš“, slagao je Danijel. „Retko pamtim svoje snove." „O, prokleti muškarci!“, Kit će. „Mislim da su niži oblik života. Obitavaju u večnoj sadašnjosti, kao psi i mačke.“ „Vidi, mislim da treba da krenem." Danijel se pomerio na ivicu stolice i počeo da petlja oko jednog preklopa i kopče. „Naravno“, rekla je Kit. „Nemoj da zastaneš i razmetljivo pogledaš u svoj skupoceni ručni sat. Gospode bože, možda žena hoće da govori o svojim osećanjima! Bogami, sigurno je kasno! Bolje beži!“ Danijel se osmehnuo: krotko, sramežljivo. Malo se poklonio na kuhinjskim vratima. „Mogu li ponovo da svratim, gospođice Ketrin?" Kit je odmahnula glavom, pa nešto progunđala sebi u bradu. Vrata su škljocnula kad ih je Danijel zatvorio za sobom. Kit je ponovo sela na svoju stolicu i obgrlila se rukama. Shvatila je da su joj oči pune suza. Ništa joj nije bilo jasno. Kit je već dugo bila kod kuće. Bilo je kao i obično - Ema je došla po nju na stanicu u Noriču. Bio je to vid sporog pažljivog povratka u porodicu, taj čaj sa Emom. Međutim, Ema je delovala zabrinuto i neraspoloženo. „Šta je bilo?“, upitala je Kit. Nedostaje joj Feliks, pomislila je; sigurno je usamljena. Kad je zakoračila u Crvenu kuću, odmah ju je zapahnula njena atmosfera. „Zapahnula" je pogrešna reč; pre bi se reklo da se uvukla u nju. Bila je to hladna magla potištenosti; prvi utisak je bio da se nešto događalo, polako i glupo, nešto što ljudi kojih se ticalo nisu mogli da shvate. Iscrplo joj je snagu, ma šta to bilo; bila je umorna, beznadežno umorna. Iz Londona je otišla sasvim zdrava, mučena samo onim uobičajenim osećajem opadanja koji donosi kraj ispitnog roka. Posle ovoga, misliš, pošto se završe ispiti, uradiću ovo i uradiću ono... a onda ne uradiš. Postaneš školjka, iznureno nastojanje koje se zatvara. Očekuješ osećaj slobode, a osećaš se zatočeno u istom starom telu, istim jednoličnim rutinama; očekuješ veselost, a osećaš samo nekakvu uobičajenu dosadu, razočarenje, neprirodnu čežnju za danima kad si čitao, beležio i sedeo budan čitave noći. Međutim, ona je sad otišla mnogo dalje od toga. Od neke nove iscrpljenosti zadrhtala bi pri svakom naporu, mentalnom i fizičkom. Otkrila je neobično, neznano, nazadno zadovoljstvo u odlasku u krevet po danu. Pomerila je svoj krevet tako da je gledao u prozor. Našla je sebi još dva

jastuka, pa bi se naslonila na njih i smirila. Otvorenih očiju, gledala je kako nebo juri mimo njenog prozora i kako ptice kruže i obrušavaju se iz visine. Ana joj je donosila hranu na poslužavnicima: kuvano jaje, narandžu pažljivo oguljenu i izdeljenu na kriške, kolačiće sa cimetom tek izvađene iz rerne. „Nemoj“, rekla je Kit. „Nemoj se truditi. Stvarno." Neobično joj je prijalo da pregladni, nikad nije bila naročito mršava pa je znala da neće mnogo oslabiti. No prijalo joj je da dovodi svoju situaciju do krajnjih granica. Zamišljala je da umire. Bila je stara, veoma krhka, veoma slaba. Život je čilio iz nje. Ali živela je. Nije se kajala, testament je sastavila i ništa nije ostavila nedovršeno. Umirala je kao dobra i časna žena. I zaista je bila sve umornija i umornija, kao da joj se umor gomilan godinama nataložio iza očiju... možda, mislila je, imam mononukleozu, neku posebnu bolest prikladnu mojim godinama... Onda bi spavala, ali predveče bi je digli zvuci kuće koja se budila i pripremala se za veče: prodorna zvonjava telefona, krckanje i škripa dok su se porodični automobili polako i brektavo zaustavljali ispred kuće, treskanje vratima i klepetanje šerpi za večeru, teški pljusak uglja ubačenog u šporet nalik odronjenom kamenju; zatim Robinove stope koje silovito jure uza stepenice ka sledećem spratu, Džulijan za njim i ponekad zvonki sopran Sandre Glas iz kuhinje: „Da očistim šargarepe, Ana?" Kućni život. Sandru Glas je prvu videla kad ju je tetka ostavila pred kapijom. Stajala je iza kuće, sa korpom veša. Kad je Kit izašla iz auta, videla je kako se Sandra isteže da okači na konopac belu spavaćicu - čednu, s lepim karnerima - koju joj je Danijel poklonio za Božić prethodne godine. Sandrini su obrazi bili rumeni od naprezanja i vetra. Izgledala je veoma lepo. „Pozajmila mi ju je tvoja majka", rekla je. „Prespavala sam ovde. Nadam se da se ne ljutiš. Ispeglaću je i biće jednako lepa kakva je i bila. Umem lepo da peglam." Kit je skupila obrve. „Uzmi je ako želiš", rekla je. „Još jedan Danijelov falš." Unela je torbe u kuću pa sat vremena sedela u kuhinji i odbijala Sandrine pokušaje da pripazi na nju, da joj ispeče koje jaje, da otegli prtljag na sprat; nije čak ni čaj sebi skuvala, niti je otišla u ve-ce, niti sprala prljavštinu metropole sa lica. Činilo joj se da ne može da uradi ništa kako bi premostila

taj jaz između svog nekadašnjeg života i života koji tek dolazi. Onda su prošli dani; osećala se bolesno, mučena neodređenom, bezimenom bolešću. Činilo joj se da se oko nje širi beo prostor, praznina. Mislila je da je ona ta koja može da utvrdi i izleči neprijatnost u kući, iznenadni manjak sreće, njeno nestajanje. Nakon nekog vremena, kao što je znala da će se desiti, otac je našao zgodnu priliku za razgovor. On je hteo da razgovara; ona nije imala šta da kaže. Međutim, morala je uskoro da odluči hoće li se vraćati u London da radi u Udruženju. Živela bi u prihvatilištu: demokratski se slagala sa svim slojevima društva: ne bi koristila izraze kao što je „falš“. Ne bi govorila da su ljudi ovakvi ili onakvi. „Ne želim da te pritiskam", rekao je otac. „Džulijanu smo dali slobodu - neću da misliš da je tebi uskraćujemo. Međutim, vidiš, imam spisak prijava od ljudi koji žele taj posao, hoće da steknu iskustvo pre nego što krenu na kurseve socijalnog rada...“ „Da“, rekla je Kit. „Ponašam se sebično." Provukla je prste kroz dugu kosu. Setila se da je to Ema uradila, pre nekoliko godina, u Noriču. „Znaš, tata, do određene tačke je lako. Ideš u školu. Ideš na fakultet. Ni o čemu ne misliš, iz dana u dan. Samo radiš ono što se od tebe očekuje. A onda neko zatraži od tebe da napraviš izbor i zatekneš se kako... polako... škripavo... staješ. Tako je meni.“ Počela je da plete kosu u pletenicu, labavo ju je omotavala, provlačila. „Ja sam mehanizam koji se zaustavlja." „Životna kriza“, rekao je Ralf. „Da, trebalo je da znam da postoji neki žargonski naziv za to.“ „Žao mi je. Ali to je što je.“ „Jesi li ti ikad bio u životnoj krizi?" „O, jesam. Nekoliko puta. Prva je bila kad sam imao sedamnaest ili tako...“ „Kad si se posvađao s bakom i dekom.“ „Da... dobro, znaš sve o tome. Mesecima posle toga osećao sam se kao da koračam u nekoj magli. Bila je to nekakva depresija, gušenje - potpuno onesposobi čoveka jer sve vreme nisam donosio odluke za sebe već su ih drugi ljudi donosili umesto mene. Tako sam na kraju postao učitelj, a po prirodi nisam prikladan za taj poziv." „Zar nisi? Mislila sam da si bio dobar učitelj."

„Nisam... Učiteljima su potrebna svakojaka čvrsta ubeđenja." Pogledala ga je u drskoj neverici. „A ti ih nemaš?" „Gospode bože, misliš da sam ja čovek s čvrstim ubeđenjima?" „Ostavljaš takav utisak. Hoću reći, izgledaš kao da veruješ u svoj rad, na primer. Zatim u porodični život, i u Boga, i u Laburističku partiju u globalu - u čitav taj paket u stvari." „Paket." Razmislio je o tome. „Ne bih porekao da je moj otac verovao u paket. No usuđujem se da se nadam da njegov paket deluje gluplje od mog?“ Osmehnula se. „Da. Biti pobornik kreacionizma i svađati se sa članovima svoje porodice oko darvinizma... da, to zaista zvuči glupo. Viktorijanski." „Tako je i meni izgledalo. Čak i tad. Međutim, mi u Norfoku smo uvek bili nazadni." „Trebalo je da im se suprotstaviš", rekla je. „Nije to tako lako, Kit. Verovatno bi me kaznili zbog toga. Ljudi su kinjili jedni druge u to vreme." Tako joj je zaobilazno govorio da nema od čega da strahuje; ne od njega, u svakom slučaju. „Moraš da se odmoriš", rekao je. „A kad se odmoriš, razmisli. A tad ćeš znati šta želiš dalje u životu." Afriku nije pomenula, tu ideju koju je imala. Bolje ne; plašila se da ne uzburka kakav izvor nesreće. Kasnije jedne noći, dok je u sitne sate hodala po kući, zatekla je Robina samog u hladnoj dnevnoj sobi u zadnjem delu kuće gde se skrivao televizor. „Kvalifikaciona utakmica reprezentacije", objasnio je. „Upravo se završila. Krenuo sam u krevet. Hoćeš kafu?“ Klimnula je glavom; sela na fotelju, čupkala materijal kojim je bila presvučena, pa rekla: „Znaš, u svakoj drugoj porodici bi ovu fotelju izbacili napolje da je odnesu smetlari." „Nikad je nisam primetio", rekao je Robin. „Isti si otac. Zar nikad ne vidiš koliko smo odrpani? Koliko siromašni?" „Nismo siromašni." Robin je bio gnevan. „Gospođa Glas i Sandra, one su siromašne. Beks se smejala Sandri jer je ova rekla: ’Sviđa ti se moja suknja? Kupila sam je u dobrotvornoj prodavnici.’" „Beks je derište. Ne zna ništa. Kad si u tim godinama, misliš da si osetljiv - u stvari, ja sam tako mislila, sećam se. Ali osetljiv si otprilike kao izbacivač u noćnom klubu."

„Šta ti znaš o noćnim klubovima?" „Onoliko koliko dete dvoje svetaca treba da zna.“ Podigla je pogled. „Šta je s tom kafom?" Kad je Robin doneo kafu - modernu, sivu, mlaku i nezaslađenu - upitala ga je: „Nego, znaš šta ja mislim? Mama mukotrpno radi da bi održala ovu kuću na nogama, sa onom peći koju valja nahraniti, i onom sumanutom mašinom i onim prastarim usisivačem. A tata samo donosi kući glomazne starinske kredence za hodnik iz Jarmuta, pa nam se blaženo osmehuje kao Jehova i misli da je ispunio svoju dužnost. Zar se nikad ne zapitaš zašto sve vreme moramo da budemo dobri, zašto moramo da imamo tako brižnu savest, zašto moramo da primamo Goste svakog leta?“ „Uskoro ćemo dobiti nove Goste", rekao je Robin. „Morloke, Jahue, drolje i kurve.“ „Zašto ne možemo da budemo normalni, egoistični i gramzivi?“ Robinov pogled je bio prikovan uz prazni televizijski ekran. „Hejnz 184“, rekao je zamišljeno. „Udarao je lopte tako da su letele po čitavom terenu. Viv Ričards 145. Bože, pomozi Engleskoj. Ne znam, Kit. Ako hoćeš da budeš gramziva, zašto se ne udaš za Danijela?" „Nije me zaprosio i ne želim da se udam. U svakom slučaju, nije u pitanju karijera. Šta ti misliš da je ovo, doba V. G. Grejsa?" 3 „Voleo bih da jeste.“ Robin uzdahnu. „I... šta ćeš onda uraditi? Vući ćeš se po kući i ići svima na živce?" „Radim li to?“ „Ne, ali jebi ga - tu je Džulijan koji ostvaruje svoje seoske fantazije, Beki s mentalnim uzrastom sedmogodišnjaka i niko osim mene s bilo kakvom predstavom cilja.“ „Ma da, naravno", rekla je Kit. „Žestok momak, to si ti, je li? Napred sa hokejaškim palicama. Napred sa palicama za kriket. Što ne počneš da treniraš boks za školarce pa možeš nabaviti i tapacirani šlem? S njim na glavi bićeš potpuno gluv za život." Sedeli su u tišini, Robin utonuo u sofu, Kit sklupčana na fotelji, nogu podvučenih pod suknju spavaćice, koja joj je bila preuska ispod ruku, ali ni kratka ni duga. „Sva ta pitanja, Robine. Nikad pre nisam vodila razuman razgovor s tobom."