Andzej Sapkovski Poslednja zelja

Naslov originala Andrzej Sapkowski “Ostatnie życzenie”
Copyright © 1993, by Andrzej SAPKOWSKI Published by arrangement with

Literary Agency “Agence de l’Est” Copyright © 2011 za srpsko izdanje
Carobna knjiga
ISBN 978-86-7702-234-1
Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se
reprodukovati, umnožavati, preštampavati niti u bilo kojoj drugoj formi i bilo
kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez odobrenja izdavača.
Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač prema
odredbama Zakona o autorskim pravima.
Čarobna knjiga Beograd 2012.

Andžej Sapkovski

S poljskogprevela Vesna Milutinović-Đurić

GLAS RAZUMA 1

Došla mu je pred zoru.

Ušla je veoma oprezno, tiho, koračajući bešumno, ploveći kroz odaju poput
utvare, poput priviđenja, i jedini zvuk koji je pratio njeno kretanje dolazio je
od ogrtača koji se otirao o nagu kožu. A ipak je baš taj slabašni, jedva čujni
šum probudio vešca, ili ga je možda samo trgnuo iz polusna u kom se
monotono ljuljao, kao u vodenom bezdanu, plutajući između površine i dna
mirnog mora, usred lako zatalasane morske trave.

Nije se mrdnuo, nije čak ni zadrhtao. Devojka je dolepršala bliže, zbacila
ogrtač, i polako, kolebljivo, naslonila savijeno koleno na ivicu ležaja.
Posmatrao ju je pod spuštenim trepavicama, i dalje ne odajući da je budan.
Devojka se oprezno uspela na postelju, preko njega, obgrlivši ga nogama.
Oslonjena na ispružene ruke, lako mu je milovala lice kosom koja je mirisala
na kamilicu. Odlučna i pomalo nestrpljiva, nagnula se i vrškom grudi dotakla
njegove kapke, obraze, usne. Osmehnuo se, uzimajući je za ruke, veoma
sporo, pažljivo, nežno. Uspravila se, bežeći od njegovih prstiju, ozarena,
osvetljena, prekrivena svojim sjajem u magličastoj svetlosti svitanja. Pomerio
se, ali mu je odlučnim pritiskom obema rukama zabranila da promeni
položaj, laganim, ali sigurnim pokretima bedara tražila je odgovor.

I odgovorio joj je. Nije se više povlačila pred njegovim rukama, zabacila je
glavu unazad i protresla kosu. Koža joj je bila hladna i iznenađujuće glatka.
Oči s kojima se susreo kada je približila svoje lice njegovom bile su velike i
tamne, kao oči rusalke.

Lagano zaljuljan, tonuo je u more kamilice, koje se uzburkalo i zašumilo,
izgubivši spokoj.

VEŠTAC

I

Pričalo se posle da je taj čovek stigao sa severa, od Užarske kapije. Išao je
peške, i na uzdi vodio natovarenog konja. Bilo je kasno popodne i dućani
užara i sarača već su bili pozatvarani, a uličica pusta. Bilo je toplo, a on je na
sebi imao crni plašt prebačen preko ramena. Privlačio je pažnju.

Zaustavio se pred gostionicom „Stari Narakort“, postojao koji trenutak,

osluškivao vrevu glasova. Krčma je, kao i uvek u to doba, bila puna ljudi.

Neznanac nije ušao u „Stari Narakort“. Povukao je konja dalje niz ulicu.
Tamo je bila druga krčma, manja, zvala se „Kod Lisca“. Bila je prazna.
Krčma nije bila na najboljem glasu.

Nad buretom kiselih krastavaca krčmar podiže glavu i pogledom odmeri
gosta. Ne skidajući sa sebe plašt, neznanac je stajao ispred šanka kruto,
nepomično, i ćutao.

— Šta ćeš?

— Pivo — reče neznanac. Imao je neprijatan glas.

Krčmar obrisa ruke o platnenu kecelju i napuni glinenu kriglu. Krigla beše
okrnjena.

Neznanac nije izgledao staro, ali kosa mu je bila gotovo sasvim bela. Ispod
plašta je nosio izlizani kožni prsluk, ušniran pod vratom i na ramenima. Kada
je svukao plašt, svi primetiše da za pojasom na leđima nosi mač. Nije u tome
bilo ničeg čudnog, u Vizimi su gotovo svi hodali s oružjem, ali niko mač nije
nosio na leđima, kao luk ili tobolac.

Neznanac ne sede za sto, među malobrojne goste, već ostade da stoji kraj
bureta, gledajući u krčmara prodornim očima. Uze gutljaj iz krigle.

— Tražim sobu za konačenje.

— Nema — progunđa krčmar, gledajući u čizme gosta, prašnjave i kaljave.
— U „Starom Narakortu“ pitaj.

— Radije bih ovde.

— Nema — krčmar je konačno prepoznao akcenat neznanca. Bio je to Riv.

— Platiću dobro — reče neznanac tiho, gotovo nesigurno.

I upravo tada započeo je čitav taj užasan događaj. Jedan dugajlija rošavog
lica, koji s neznanca nije skidao natmureni pogled još od časa kad je ovaj

ušao u krčmu, ustade i priđe buretu. Dvojica koja su ga pratila stadoše iza, na
ne više od dva koraka.

— Nema mesta, huljo, rivska vucibatino — krkljao je rošavi, stojeći odmah
uz neznanca. — Ovde u Vizimi takvi kao ti nam ne trebaju. Ovo je čestito
mesto!

Neznanac uze svoju kriglu i odmače se. Pogledao je krčmara, ali ovaj skrenu
pogled. Nije mu bilo na pameti da brani jednog Riva. Uostalom, ko je uopšte
voleo Rive?

— Svaki Riv je lopuža — dobacio je rošavi, bazdeći na pivo, beli luk i
srdžbu. — Čuješ li ti, kopile, šta ja govorim?

— Ne čuje, od balege u ušima — reče jedan od dvojice iza, a drugi se
grohotom zasmeja.

— Plaćaj i gubi se! — dreknu rošavi. Neznanac ga tek tada pogleda.

— Kad popijem pivo.

— Mi ćemo ti pomoći — prosikta dugajlija i izbi Rivu kriglu iz ruke. Držeći
ga za ruku, istovremeno je zarivao prste u remen koji je iskosa presecao grudi
neznanca. Jedan od dvojice zamahnu pesnicom. Neznanac se savi u mestu,
izbacujući rošavog iz ravnoteže. Mač zasikta u kaniji i kratko zablesnu pod
svetlom uljanica. Odjednom je sve uzavrelo. Vika. Neko od gostiju strovali
se ka izlazu. Stolica tresnu o pod, gluvo dubnuše o pod glineni sudovi.
Drhtavih usta, krčmar je gledao u jezivo rascepljeno lice rošavog, koji se,
držeći se za ivicu bureta, spuštao, nestajao, kao da tone. Druga dvojica ležala
su na podu. Jedan nepokretno, dok se drugi povijao i trzao usred narastajuće
tamne lokve. U vazduhu je vibrirao, parajući uši, tanki, histerični ženski
vrisak. Krčmar zadrhta, zadrža dah, i poče povraćati.

Neznanac se povuče uza zid. Stegnut, napet, na oprezu. Mač je držao
oberučke, prevlačeći vrhom sečiva po vazduhu. Niko se nije mrdao. Strahota
se, kao hladno blato, uhvatila po obrazima, svezala udove, zapušila grla.

Stražari upadoše u krčmu uz tresak i zveket, njih trojica. Mora da su bili

negde u blizini. Držali su spremne toljage za pojasevima, ali ugledavši trupla,
smesta isukaše mačeve. Riv stajaše prilepljen leđima uza zid, levom rukom
izvlačeći bodež iz sara.

— Bacaj to! — povika jedan od stražara uzdrhtalim glasom. — Bacaj to,
razbojniče! Ideš s nama!

Drugi stražar odgurnu sto koji mu je smetao da se približi Rivu s bočne
strane.

— Trči po ljude, Perčine! — viknu ka trećem, koji se držao bliže vratima.

— Ne treba — reče neznanac, spuštajući mač. — Poći ću sam.

— Poći ćeš, pseto, ali na užetu — prodera se onaj što drhtaše. — Bacaj mač,
da ti njušku ne razvalim!

Riv se ispravi. Hitro primi sečivo pod levu mišku, a desnom, podignutom
uvis, na stranu ka stražarima, iscrta brzo u vazduhu komplikovani znak.
Blesnuše klinovi, kojima su sve do lakata gusto nabijeni bili rukavi kožnog
kaftana.

Stražari se smesta povukoše, zaklanjajući glave podlakticama. Neko od
gostiju naglo ustade, ostali ponovo poleteše ka vratima. Žena još jednom
zavrišta, prodorno, divlje.

— Poći ću sam — ponovi neznanac zvonkim, metalnim glasom. — A vas
trojica ispred. Vodite me kaštelanu. Put ne znam.

— U redu, gospodine — procedi stražar, spuštajući glavu. Krenu ka izlazu,
osvrćući se nesigurno. Druga dvojica žurno krenuše za njim. Neznanac ih je
pratio, držeći mač u kaniji, a bodež u sari. Dok su prolazili kraj stolova, gosti
sakrivaše lica skutevima kaputa.

Velerad, kaštelan Vizime, češkao je bradu i razmišljao. Nije bio sujeveran,
niti bojažljiv, ali mu se nije sviđalo da ostaje sam s belokosim. Najzad se
odlučio.

— Izađite — naredi stražarima. — A ti sedaj. Ne, ne tu. Malo podalje, ako ti

je volja.

Neznanac sede. Više nije nosio mač, niti crni plašt.

— Da čujem — reče Velerad, igrajući se teškim buzdovanom koji je ležao na
stolu. — Ime mi je Velerad, kaštelan sam Vizime. Šta mi ima kazati tvoje
razbojničko visočanstvo pre nego što krene u tamnicu? Trojica mrtvih,
pokušaj bacanja čini, nije loše, uopšte nije loše. Za takve stvari kod nas u
Vizimi se nabija na kolac. Ali ja sam čovek pravedan, saslušaću šta imaš da
kažeš. Govori.

Riv je raskopčao gunj i izvukao iz njega svitak od bele jareće kože.

— Po raskrsnicama i gostionicama kačili ste ovo — reče tiho. — Je l’ istina
što je napisano?

— A — promrmlja Velerad, gledajući u rune utisnute u kožu. — O tome je
reč. Nisam se odmah setio. Istina, dabome da je istina. Ima i potpis: kralj
Foltest, gospodar Temerije, Pontara i Mahakama. Znači da je istina. Ali
poslanice su jedno, a zakon je drugo! Ovde, u Vizimi, pridržavam se zakona i
reda! Ubijanje ljudi neću dozvoliti, jesi razumeo?

Riv klimnu glavom kao da je razumeo. Velerad ljutito zabrekta.

— Imaš li znak vešca?

Neznanac ponovo posegnu rukom u procep prsluka i iskopa okrugli medaljon
na srebrnom lančiću. Na medaljonu je bila prikazana vučja glava s iskeženim
zubima.

— Imaš li kakvo ime? Može biti bilo koje, ne pitam što me zanima, nego da
olakšamo razgovor.

— Zovem se Geralt.

— Može i Geralt. Iz Rivije, rekao bih po naglasku?

— Iz Rivije.

— Da. Znaš li šta, Geralte? Od toga — Velerad klepnu po proglasu
otvorenom šakom — od toga digni ruke. To je ozbiljna stvar. Mnogi su već
probali. To, moj bratko, nije isto što i poseći nekoliko nitkova.

— Znam. To mi je struka, kaštelane. Ovde piše: nagrada tri hiljade orena.

— Tri hiljade — Velerad napući usta. — I princeza za ženu, priča se po
narodu, mada milostivi Foltest nije tako napisao.

— Princeza me ne zanima — mirno reče Geralt. Sedeo je nepomično, s
rukama na kolenima. — Napisano je: tri hiljade.

— Kakva su vremena došla — uzdahnu kaštelan. — Kakva šugava vremena!
Pre samo dvadeset godina, ko bi mogao i pomisliti, makar i pijan, da će
takvih profesija biti? Vešci! Putujuće ubice baziliska! Uslužni krotitelji
vodenjaka i zmajeva! Geralte? Dopušta li se u tvom zanatu pijenje piva?

— Svakako.

Velerad pljesnu rukama.

— Piva! — povika. — A ti, Geralte, sedaj bliže. Šta me se tiče.

Pivo je bilo hladno i penasto.

— Šugava su nastala vremena — Velerad je nastavljao monolog, potežući iz
krigle. — Namnožilo se svakojake gadosti. U Mahakamu, u planinama, sve
vrvi od bobolaka. Po šumama su nekad vukovi zavijali, a da vidiš sada: aveti,
borovici nekakvi, kud god pljuneš, vukodlak ili kakva druga čuma. Po selima
rusalke i noćnice otimaju decu, već ih je na stotine. Bolesti za kakve se nekad
nije ni znalo, da ti se kosa nakostreši. A sad još i ovo! — odgurnu svitak kože
na stolu. — Nije ni čudo, Geralte, što je takva potražnja za vašim uslugama.

— Ovo je kraljevski proglas, kaštelane — Geralt podiže glavu. — Znate li
detalje?

Velerad se nagnu na stolici i skrsti ruke na stomaku.

— Detalje, kažeš? A znam. Nije baš da su iz prve ruke, ali iz dobrih su

izvora.

— Upravo to mi treba.

— Uporan si. Kako hoćeš. Slušaj me sad — Velerad popi pivo i stiša glas. —
Još kao kraljević, za vladavine svog oca, staroga Medela, naš milostivi
Foltest pokazivao nam je šta sve ume, a umeo je mnogo toga.

Računali smo da će ga s vremenom proći. Ali onda, nedugo nakon
krunisanja, odmah po smrti staroga kralja, Foltest je samog sebe prevazišao.
Svima su nam redom vilice popadale. Ukratko da kažem — svojoj je rođenoj
sestri, Adi, napravio dete. Ada beše mlađa od njega, stalno su se držali
zajedno, ali ko bi mogao posumnjati, eto, jedino možda kraljica... Uglavnom,
gledamo, a eto Ade s evo ovolikim stomakom, a Foltest poče govoriti o
venčanju. S rođenom sestrom, razumeš li, Geralte? Situacija beše napeta ko
struna, jer je Vizimir iz Novigrada mislio za Foltesta da da svoju Dalku,
poslao i izaslanike, kad tamo — drž’ kralja za ruke i noge da ne poleti i ne
rastera izaslanike. Dobro je za nas te uspesmo, inače bi nam uvređeni Vizimir
svima creva prosuo. Onda nam, sve uz pomoć Ade, koja je na brata uticala,
pođe za rukom da balavca odvratimo od svadbe. No onda se porodi Ada, kad
joj je vreme bilo, razume se. A sada slušaj, ovde sve počinje. To što se rodilo
nije mnogo ljudi videlo; jedna babica skočila je s prozora kule i ubila se,
drugoj se pamet pomutila, te je i dan-danas brljiva. Sudim tako da natkopile
nije bilo previše naočito. Bilo je žensko. Uostalom, umrla je odmah, rekao
bih da se nikom nije žurilo da podveže pupak. Ada, na svoju sreću, nije
preživela porođaj. A onda, bratko moj, Foltest još jednom ispade budala.
Natkopile je trebalo spaliti, ili, šta ja znam, zakopati negde u pustari, a ne
čuvati ga u sarkofagu u podzemlju dvorca.

— Kasno je sad za tumačenja — Geralt podiže glavu. — U svakom slučaju,
trebalo je zvati nekog od Znajućih.

— Misliš li na one mamipare sa zvezdicama na šeširima? A nego šta, sjatilo
ih se na desetine, ali tek kasnije, kad je već bilo jasno šta u tom sarkofagu
leži. I šta iz njega noću izlazi. Al’ nije odmah počelo izlaziti, a, ne. Sedam
godina od pogreba bilo je mirno. A onda, jedne noći, kad beše pun mesec,
vriska u dvorcu, cika, pometnja! Šta ima dalje da govorim, znaš i sam, i
proglas si čitao. Odojče poraslo u kovčegu, i to podobro, a i zubi mu valjano

izrasli. Jednom rečju, striga! Šteta pa nisi video leševe. Kao ja. Sad bi
obilazio Vizimu u širokom luku.

Geralt je ćutao.

— Onda je — nastavi Velerad — ko što ti rekoh, Foltest sazvao čitavu
gomilu čarobnjaka. Zvečaše jedan preko drugog, umalo se ne pobiše onim
svojim motkama što ih nose, valjda da se odbrane od pasa ako ih ko nahuška
na njih. A huškaju ih bogme redovno. Oprosti mi, Geralte, ako o
čarobnjacima drugačije misliš, s tvojim zanimanjem sigurno je tako, ali za
mene su to redom badavadžije i budale. Vi vešci međ narodom uživate više
poverenja. U najmanju ruku ste, da tako kažem, konkretni.

Geralt se osmehnu, ne reče ništa.

— No vratimo se priči — kaštelan zaviri u kriglu, pa doli piva sebi i Rivu. —
Nekoliki čarobnjaci savetovaše pametne stvari. Jedan je predlagao da se
striga spali zajedno s dvorcem i sarkofagom, drugi je govorio da glavu treba
odrubiti ašovom, ostali su bili složni da joj se glogov kolac zabije u razne
delove tela, naravno za dana, kad đavolica spava u kovčegu, izmorena od
noćnog zabavljanja. Nažalost, našao se i jedan, luda nekakva ćelava sa
zašiljenom kapom, grbavi pustinjak, koji je isfantazirao da su u pitanju uroci,
da se to da otkloniti, i da će od strige opet nastati Foltestova curica, lepa ko
slika. Kazao je da samo treba presedeti u kripti preko noći, i gotovo, svršeno!
Posle čega, zamisli samo, Geralte, kakav je to šupljoglavac bio, ode i provede
noć u dvorcu. Nije teško pogoditi, mnogo od njega nije ostalo, jedino kapica i
toljaga. Ali Foltest se navrzo na tu ideju ko čičak. Zabranio je svaki pokušaj
ubijanja strige i okupio u Vizimi šarlatane iz svih mogućih zabiti zemlje, ne
bi li strigu pretvorili u princezu. To je tek bila živopisna družina! Neke
uvrnute babetine, neki ćopavci, štrokavi, bratko moj, vašljivi, da te bog
sačuva! I počeše bajati, uglavnom nad činijama i bokalima. Naravno, neke su
Foltest ili Veće brzo razotkrili, nekoliko čak obesiše na ogradi, al’
nedovoljno, nedovoljno! Ja bi’ ih sve redom pobesio! A da je striga za to
vreme svaki čas nekog novog umorila, ne mareći za varalice i njihova
bajanja, to ne moram ni da ti pričam. A ni to da Foltest više nije živeo u
dvorcu. Niko više tamo nije živeo.

Velerad stade načas i uze piva. Veštac je ćutao.

— I tako se to vuče, Geralte, evo šest godina, jer ono se rodilo ima već oko
četrnaest leta. Imali smo za to vreme i malo drugih problema, tukli smo se s
Vizimirom iz Novigrada, ali s valjanim, opravdanim razlozima; zbog
pomeranja graničnih stubova, a ne zbog tamo nekih ćerki ili rodbinskih veza.
Foltest, uzgred budi rečeno, već ponekad zucne o ženidbi, i pregleda ponude
što nam šalju sa susednih dvora, a doskoro bi ih bacao niz klozet. Ali ne
prođe dugo, pa ga opet uhvati ta manija, te onda pošalje konjanike da traže
nove čarobnjake. Čak je i nagradu obećao, tri hiljade, na šta se skupilo
nekoliko blesa, lutajućih vitezova, čak i jedan čobančić, kreten, što su ga
znali svi okolo, nek mu je laka crna zemlja. A striga je dobro. Samo što svaki
čas nekog prikolje. Nekako se naviknemo. A od tih junaka, što bi da joj skinu
čini, ipak ima neke vajde, jer beštija može da ždere tu na mestu, i ne tumara
nikud van dvorca. A Foltest sagradio novu palatu, lepu sasvim.

— Šest godina — Geralt podiže glavu — šest godina niko da reši problem?

— A šta ćeš — Velerad prodorno pogleda u vešca. — Jer problem se sigurno
ne može ni rešiti, i s tim se treba pomiriti. Govorim o Foltestu, našem
voljenom i milostivom vladaru, koji i dalje prikucava te proglase po
raskrsnicama. Samo što voljnih ima sve manje. Nedavno se, istina, našao
jedan, ali je tražio tri hiljade isključivo unapred. E, tog smo strpali u džak i
bacili u jezero.

— Prevaranata ne manjka.

— Ne manjka. Naprotiv — složio se kaštelan, ne skidajući pogled s vešca. —
Zato, kad dođeš u dvorac, ne traži zlato unapred. Ako tamo uopšte i kreneš.

— Krenuću.

— Dabome, tvoja stvar. Ne zaboravi ipak na moj savet. Ako pak bude reči o
nagradi, skoro se počelo pričati o drugom njenom delu, spomenuo sam ti.
Princeza za nevestu. Ne znam ko je to izmislio, ali ako striga izgleda ko što
se priča, onda je šala izuzetno gruba. Međutim, opet su se našli lupeži što
poleteše do dvorca, čim se vest pronela o prilici da se upadne u kraljevsku
porodicu. Konkretno, dvojica obućarskih šegrta. Otkud su obućari toliko
glupi, Geralte?

— Ne znam. A šta je s vešcima, kaštelane? Jesu li oni pokušali?

— Bilo ih je nekoliko, nego šta. Ali kad bi čuli da sa strige treba skidati
uroke, a ne ubiti je, najčešće su slegali ramenima i odlazili. I zbog toga je
poraslo moje poštovanje prema vešcima, Geralte. No posle je pristigao jedan,
mlađi je bio od tebe, imena mu se ne sećam, ako ga je uopšte i rekao. Taj je
pokušao.

— I?

— Zubata princeza razvlačila je njegovu utrobu na sve strane.

Geralt klimnu glavom.

— I to su svi?

— Bio je još jedan.

Velerad je zaćutao na trenutak. Veštac ga nije požurivao.

— Da — izgovori najzad kaštelan. — Bio je još jedan. Najpre, kad mu je
Foltest zapretio vešanjem ako ubije ili povredi strigu, samo se nasmejao i
uzeo se pakovati. No onda...

Velerad ponovo stiša glas gotovo do šapata, naginjući se preko stola.

— Onda se prihvatio zadatka. Vidiš, Geralte, ima tu u Vizimi nekoliko
razumnih ljudi, čak i na visokim položajima, kojima se čitava ova stvar
smučila. Priča se da su ti ljudi u tajnosti ubedili vešca da se mane snebivanja i
bajanja, nego da strigu ubije, a da kralju ispriča da čarolija nije delovala, da
se dogodio nesrećan slučaj pri poslu, te da je ćerkica pala sa stepenica. Kralj
će se sigurno razbesneti, ali završiće se na tome da mu ne isplati nagradu.
Veštac hulja reče nam na to da za džabe i sami možemo kod strige. I, šta smo
mogli... Prikupili smo, pogađali se... Samo što ni od toga ništa nije bilo.

Geralt podiže obrve.

— Ništa, kad ti kažem — reče Velerad. — Veštac ne htede da krene odmah,
prve noći. Tumarao je okolo, prikradao se. Napokon je, kako kažu, ugledao

strigu, zasigurno u akciji, jer beštija ne izlazi iz kripte da bi protegla noge.
Kako ju je ugledao, tako je i utekao. Bez pozdrava.

Geralt lako nakrivi usta u nešto što je valjda trebalo da predstavlja osmeh.

— Ti razumni ljudi — poče — zasigurno imaju još tog novca? Vešci ne
uzimaju unapred.

— Dabome, zasigurno imaju — reče Velerad.

— A priča li se koliko?

Velerad se iskezi.

—Jedni kažu: osamsto...

Geralt zavrte glavom.

— Drugi — promrmlja kaštelan — kažu hiljadu.

— I nije mnogo, ako se uzme u obzir da su priče često preuveličane. Najzad,
kralj daje tri hiljade.

— Ne zaboravi i nevestu — podsmešljivo dobaci Velerad. — O čemu mi
razgovaramo? Jasno je da tri hiljade nećeš dobiti.

— Otkud je to jasno?

Velerad tresnu šakom po stolu.

— Ne kvari moju sliku o vešcima, Geralte! To traje već šest godina, i duže!
Striga dokrajči i do pola stotine ljudi godišnje. Danas manje, jer se svi drže
podalje od dvorca. Nije, brate, da ja ne verujem u čarolije, video sam ih ne
jednom, i verujem, do određenog stupnja, u veštine čarobnjaka i veštaca,
razume se. Ali to skidanje uroka je budalaština, to je izmislio onaj grbavi,
balavi starkelja, koji je pobenavio od pustinjske hrane, budalaština u koju
više niko ne veruje. Niko osim Foltesta. Ne, Geralte! Ada je na svet donela
strigu jer je spavala s rođenim bratom, to je cela istina, i nikakva čarolija tu
ne pomaže. Striga jede ljude, ko i svaka striga, i treba je ubiti, lako i

jednostavno. Čuj, pre dve godine, seljacima iz neke udaljene zabiti pod
Mahakamom zmaj pojede sve ovce. Oni se okupe, odu i motkama ga
izubijaju, i nisu ni smatrali za shodno da se time treba nešto posebno hvaliti.
A mi ovde u Vizimi čekamo da se dogodi čudo i zamandaljujemo vrata za
svaki pun mesec ili vezujemo prestupnike pred dvorcem računajući da će
beštija da se najede i vrati u grobnicu.

— Lepo ste se dosetili — nasmeja se veštac. — Je l’ se prestupništvo
smanjilo?

— Ni najmanje.

— Do dvorca, tog novog, kuda se ide?

— Lično ću te odvesti. Šta će biti s predlogom razumnih ljudi?

— Kaštelane — reče Geralt. — Čemu žurba? Ionako se zaista može dogoditi
nesreća na poslu, nezavisno od mojih namera. Tada će razumni ljudi morati
da razmisle kako da me odbrane od kralja i da pripreme tih hiljadu i po orena,
o kojima se priča.

— Rekli smo hiljadu.

— Ne, gospodine Velerade — reče veštac odlučno. — Onaj što ste mu davali
hiljadu zbrisao je samo što je ugledao strigu, nije se ni pogađao. Znači da je
rizik veći od jedne hiljade. A da li je veći od hiljadu i po, to će se tek
pokazati. Naravno, ja ću se pre toga pozdraviti.

Velerad se počeša po glavi.

— Geralte, hiljadu i dvesta?

— Ne, kaštelane. Posao nije lak. Kralj nudi tri hiljade, a ja vam moram reći
da je ponekad lakše skinuti urok nego ubiti. Na kraju krajeva, neko bi od
mojih prethodnika već ubio strigu da je to tako prosto. Mislite da su dozvolili
da ih zakolje samo zato što su se plašili kralja?

— U redu, bratko — Velerad je zamišljeno klimao glavom. — Dogovor stoji.
Samo pred kraljem ni zuc o mogućoj nesreći na poslu. Iskreno ti savetujem.

Foltest je bio mršav, imao je lepo, previše lepo lice. Nije mu još bilo četrdeset
godina, tako je ocenio veštac. Sedeo je na izrezbarenoj stolici od crnog
drveta, nogu ispruženih ka ložištu kraj kog su se grejala dva psa. Pored njega,
na sanduku, sedeo je stariji, snažno građen bradati muškarac. Iza kralja stajao
je još jedan čovek, bogato odeven, s ponosnim izrazom lica. Velmoža.

— Veštac iz Rivije — reče kralj posle tišine koja je nastupila nakon uvodnog
govora kaštelana Velerada.

— Tako je, gospodaru — Geralt pognu glavu.

— Od čega ti je glava tako pobelela? Od vradžbina? Vidim da star nisi.
Dobro de, dobro. Šalim se, ništa ne govori. Usuđujem se da pretpostavim da
imaš nekog iskustva?

— Imam, gospodaru.

— Rado ću saslušati.

Geralt se još niže pokloni.

— Zasigurno znate, gospodaru, da naš kodeks zabranjuje da govorimo o tome
što radimo.

— Zgodan kodeks, milostivi vešče, veoma zgodan. Ali razume se, bez
detalja, s borovicima si imao posla?

—Jesam.

— S vampirima, s lesnicima?

— Takođe.

Foltest se kolebao.

— Sa strigama?

Geralt podiže glavu, pogleda kralja u oči.

— Takođe.

Foltest skrenu pogled.

— Velerade!

— Izvolite, milostivi gospodaru.

— Upoznao si ga s detaljima?

— Jesam, milostivi gospodaru. Tvrdi da je s princeze moguće skinuti urok.

— To znam još odavno. Ali na koji način, milostivi vešče? Ah, tako je,
zaboravio sam. Kodeks. Dobro. Samo jedna mala napomena. Dolazilo je k
meni već nekoliko veštaca. Velerade, jesi li mu govorio? Dobro. Otud znam
da je vaša specijalnost najpre ubijanje, a ne skidanje uroka. To ne dolazi u
obzir. Ako li mojoj ćerki spadne dlaka s glave, tvoja će glava ležati na panju.
O tome toliko. Ostrite, i vi gospodine Segeline, ostanite i dajte mu sve
informacije koje zatraži. Oni uvek mnogo pitaju, vešci. Nahranite ga i nek
spava u dvorcu. Nek se ne vuče po krčmama.

Kralj ustade, zviznu ka psima i krenu prema vratima, razgrćući slamu koja je
prekrivala pod odaje. Kod vrata se okrenu.

— Uspeš li, vešče, nagrada je tvoja. Pokažeš li se dobro, možda nešto i
pridodam. Naravno, naklapanja svetine o ženidbi s princezom ne sadrže ni
reči istine. Ne smatraš valjda da ću ćerku dati makar kakvoj skitnici?

— Ne, gospodaru, ne smatram.

— Dobro je. To pokazuje tvoju razumnost.

Foltest izađe, zatvorivši za sobom vrata. Velerad i velmoža, koji su do tog
trenutka stajali, smesta se raskomotiše za stolom. Kaštelan ispi dopola pun
kraljev pehar, zaviri u vrč, pa opsova. Ostrit, koji je zauzeo Foltestovu
fotelju, gledao je u vešca ispod oka, prelazeći šakama preko rezbarenog
naslona. Segelin, bradonja, dade znak Geraltu.

— Sedajte, milostivi vešče, sedajte. Začas će stići i večera. O čemu biste hteli

da govorimo? Kaštelan Velerad već vam je valjda sve kazao. Poznajem ga i
znam da je pre kazao previše nego premalo.

—Još samo nekoliko pitanja.

— Pitajte.

— Govorio je kaštelan da je, nakon što se striga pojavila, kralj pozvao mnoge
Znajuće.

— Tako je bilo. Samo, ne zovite je ,,striga“, nego ,,princeza“. Lakše ćete
izbeći takvu zabunu pred kraljem... i s njom povezane neprilike.

— Da li je među Znajućim bilo koga poznatog? Slavnog?

— Bilo je takvih i onda, a i kasnije. Ali imena se ne sećam. A vi, gospodine
Ostrite?

— Ne sećam se — reče velmoža. — Ali znam da su nekoliki uživali slavu i
priznanje. O tome se mnogo govorilo.

—Jesu li bili složni da se urok može skinuti?

— Daleko su bili od složnog — nasmeja se Segelin. — U svakom pogledu.
Ali takva se tvrdnja pronela. Trebalo je da bude lako, čak nije zahtevalo ni
magijske moći, i kako sam ja razumeo, dovoljno je bilo da neko provede noć,
od zalaska sunca do trećih petlova, u podzemlju, uz sarkofag.

— Lako, nego šta — prasnu Velerad.

— Voleo bih da čujem opis... princeze.

Velerad skoči sa stolice.

— Princeza izgleda ko striga! — dreknu. — Kao najstrigovatija striga za koju
sam čuo! Njeno visočanstvo, kraljevska kći, prokleto natkopile, visine je
četiri lakta, podseća na pivsko bure, njušku ima od uha do uha, punu zuba ko
bodeža, oči su joj crvene, griva riđa! Šapetine, kandžaste ko u divlje mačke,
vise joj do same zemlje! Čudo je da ne počesmo slati njene minijature po

prijateljskim dvorovima! Jer naša princeza, kuga je pomorila, ima već
četrnaest leta, vreme je da se da za kakvog princa!

— Uzdrži se, kaštelane — namrgodi se Ostrit, pogledajući ka vratima.
Segelin se lako smeškao.

— Opis, iako tako slikovit, u velikoj meri je precizan, a to je milostivi veštac
i tražio, zar ne? Velerad je zaboravio dodati još i da se princeza kreće
neverovatnom brzinom i daleko je snažnija nego što bi se moglo zaključiti po
njenom rastu i građi. A da ima četrnaest godina, istina je. Ako je to uopšte
važno.

— Važno je — reče veštac. — Da li se napadi na ljude događaju samo za pun
mesec?

— Da — odvrati Segelin. — Kad napada izvan starog dvorca. U dvorcu su,
nezavisno od mesečeve faze, ljudi uvek stradali. Ali izlazi samo kad je mesec
pun, a i to ne baš svaki put.

— Da li se bar jedan napad dogodio za dana?

— Ne. Za dana ne.

— Žrtvu uvek proguta?

Velerad srdito pljunu na slamu.

— Ostavi se, Geralte, sad ćemo večerati. Fuj! Guta, načinje, ostavlja, kako
kad, valjda zavisi od raspoloženja. Jednome je samo glavu odgrizla, nekolike
je rasporila, a neke načisto oglodala, do gole kosti, moglo bi se reći. Od takve
se majke rodila!

— Pazi šta govoriš, Velerade — prosikta Ostrit. — Za strigu pričaj šta hoćeš,
ali Adu preda mnom ne vređaj, ko što se ni pred kraljem ne usuđuješ!

— Je li bio neko kog je napala a da je preživeo? — upita veštac, naizgled ne
obraćajući pažnju na velmožin gnev.

Segelin i Ostrit se pogledaše.

— Bio je — reče bradonja. — Na samom početku, pre šest godina, zaskočila
je dvojicu vojnika što su stražarili uz kriptu. Jedan je uspeo da pobegne.

— I kasnije — dodao je Velerad — mlinar, kog je napala kod grada. Sećate li
se?

Mlinara dovedoše na drugi dan, kasno uveče, u odaju u kojoj je konačio
veštac, iznad stražare. Doveo ga je vojnik u plaštu s kapuljačom.

Razgovor nije dao posebne rezultate. Mlinar beše preplašen, mrmljao je i
mucao. Vešcu su više govorili njegovi ožiljci: striga je imala ogroman
razmak vilica i zaista oštre zube, veoma duge gornje očnjake — ukupno
četiri, po dva sa svake strane. Kandže zasigurno oštrije od mačjih, mada
slabije povijene. Samo zahvaljujući tome, mlinar je i uspeo da se iščupa.

Završivši pregledanje, Geralt dade znak mlinaru i vojniku, ispraćajući ih.
Vojnik odgurnu čoveka kroz vrata i svuče kapuljaču. Bio je to Foltest lično.

— Sedi, nemoj ustajati — reče kralj. — Ovo je nezvanična poseta. Da li si
zadovoljan pregledom? Čuo sam da si pre podneva bio u dvorcu.

— Tako je, gospodaru.

— Kada ćeš pristupiti poslu?

— Do punog meseca ima četiri dana. Posle toga.

— Želiš li da je vidiš pre toga?

— Nema potrebe. Ali sita... princeza... biće manje pokretljiva.

— Striga, majstore, striga. Ostavimo se diplomatije. Princeza će tek biti. O
tome sam uostalom i hteo s tobom da popričam. Odgovaraj, nezvanično,
kratko i jasno: hoće li ili neće biti? Samo mi se nemoj braniti tim svojim
kodeksom.

Geralt protrlja čelo.

— Potvrđujem, kralju, da se urok može skinuti. I, ako se ne varam, upravo

provodeći noć u dvorcu. Treće pevanje petla, ako zatekne strigu izvan
sarkofaga, otkloniće urok. Tako se sa strigama obično postupa.

— Tako jednostavno?

— Nije to jednostavno. Prvo, treba preživeti noć. Moguća su i odstupanja od
norme. Na primer, nekad nije dovoljna jedna noć, već tri, i to zaredom. Ima
takođe i slučajeva... no... beznadežnih.

— Tako je — ozlojedi se Foltest. — O tome stalno slušam. Ubiti čudovište,
jer je slučaj neizlečiv. Majstore, siguran sam da je neko s tobom već
razgovarao. Šta veliš? Poseci ljudožderku na samom početku, bez okolišanja,
a kralju ćemo reći da drugačije nije moglo. Kralj neće platiti, ali mi hoćemo.
Veoma zgodan plan. I jeftin. Jer kralj će onda narediti da se veštac poseče ili
obesi, i zlato ostade u džepu.

— Kralj će bezuslovno narediti da se veštac pogubi? — namršti se Geralt.

Foltest je dugo gledao u oči Riva.

— Kralj ne zna — reče konačno. — Ali neka veštac ipak računa na takvu
mogućnost.

Sada je Geralt zaćutao.

— Nameravam da uradim šta je u mojoj moći — reče posle kratke tišine. —
Ali ako pođe po zlu, moraću da branim sopstveni život. Vi biste, gospodaru,
takođe morali da računate na takvu mogućnost.

Foltest ustade.

— Ne razumeš me. Nije o tome reč. Jasno je da ćeš je ubiti ako postane
vruće, dopadalo se to meni ili ne. Jer u protivnom će ona ubiti tebe, to je
sigurno i neizbežno. Ne razglašavam tako, ali ne bih kaznio nikog ko bi je
ubio u sopstvenoj odbrani. Ali ne dopuštam da bude ubijena bez pokušaja da
se spase. Već su pokušali da zapale stari dvorac, gađali su je strelama, kopali
rupe, podmetali mreže i zamke, sve dok nekolicinu nisam obesio. Ali ne radi
se o tome. Majstore, slušaj me!

— Slušam.
— Posle trećih petlova neće biti strige, ako sam dobro razumeo. A šta će biti?
— Ako sve krene po dobru, četrnaestogodišnja devojka.
— Crvenih očiju? Sa zubima krokodila?
— Normalna devojka. Ali samo...
— Samo šta?
— Fizički.
— Eto ti belaja! A psihički? Za doručak svakog dana vedro krvi? Devojački
batak?
— Ne. Psihički... Teško je reći... Cenim, na nivou, šta ja znam, trogodišnjeg,
četvorogodišnjeg deteta. Biće joj neophodna brižna nega duže vreme.
— Razumem. Majstore?
— Slušam.
— Da li joj se to može vratiti? Kasnije?
Veštac je ćutao.
— Aha — reče kralj. — Može. I šta onda?
— Ako bi posle duge, višednevne klonulosti umrla, treba spaliti telo. I to
odmah.
Foltest se ražalosti.
— Ne mislim, ipak, da bi do toga došlo — dodade Geralt. — Radi sigurnosti,
daću vam, gospodaru, nekoliko uputstava kako smanjiti opasnost.
— Već sada? Nije li prerano, majstore? A šta ako...

— Već sada — prekinu ga Riv. — Svašta biva, kralju. Može se dogoditi da
ujutro u kripti pronađete otčaranu princezu pored moga leša.

— Zar tako? Uprkos mojoj dozvoli samoodbrane? Do koje ti je, čini mi se,
veoma stalo.

— Stvar je ozbiljna, kralju. Rizik je veliki. Zato slušajte: princeza oko vrata
uvek mora nositi safir, najbolje bi bilo inkluz na srebrnom lančiću. Uvek.
Dan i noć.

— Šta je to inkluz?

— Safir s vazdušnim mehurom unutar kamena. Pored toga, u odaji u kojoj
bude spavala s vremena na vreme treba paliti grančice smreke, zajika i leska
u kaminu.

Foltest se zamislio.

— Hvala ti na savetima, majstore. Upotrebiću ih ako... A sada, ti mene slušaj
pažljivo. Ako zaključiš da je slučaj beznadežan, ubićeš je. Ako skineš urok, a
devojka ne bude... normalna... budeš li imao i trunku sumnje da si u
potpunosti uspeo, i onda je ubij. Ne boj se, ništa ti ne preti s moje strane.
Vikaću na tebe pred ljudima, isteraću te iz dvorca i iz grada, i to je sve.
Nagradu naravno nećeš dobiti. Možda nešto iskamčiš, znaš od koga.

Za trenutak su ćutali.

— Geralte — Foltest se prvi put vešcu obrati imenom.

— Molim?

— Koliko istine ima u pričama da je dete takvo jer je Ada moja sestra?

— Ne mnogo. Uroci nastaju tako što ih neko baci, nijedna kletva ne nastaje
sama. Ali mislim da je vaša veza sa sestrom bila uzrok čini, pa i takvog
ishoda.

— Tako sam i mislio. Tako su govorili i neki od Znajućih, mada nisu svi.
Geralte? Otkud nastaju takve stvari? Uroci, magija?

— Ne znam, kralju. Znajući se bave proučavanjem uzroka tih pojava. Za nas
vešce dovoljno je znanje da takve pojave može izazvati usredsređena volja.
Kao i znanje kako je suzbiti.

— Ubijati?

— Najčešće. Za to nas uostalom najčešće plaćaju. Retki su oni koji žele
skidanje uroka, kralju. Po pravilu, ljudi jednostavno žele da se sačuvaju od
opasnosti. Ako pak čudovište ima ljude na savesti, onda se pojavljuje i motiv
osvete.

Kralj je ustao, načinio nekoliko koraka po odaji, zastao kraj veščevog mača
koji je visio na zidu.

— Ovim? — pitao je, ne gledajući u Geralta.

— Ne. Taj je za ljude.

— Čuo sam. Znaš li šta, Geralte? Poći ću s tobom u kriptu.

— Nikako.

Foltest se okrenu, oči mu zablistaše.

— Znaš li ti, čarobnjače, da je ja nisam ni video? Ni kad se rodila, a ni...
posle. Bojao sam se. A možda je nikad i neću videti, nije li tako? Valjda
imam pravo da je vidim makar kad je budeš ubijao.

— Ponavljam, nikako. To bi značilo sigurnu smrt. Uključujući i mene. Ako
bih oslabio pažnju, volju... Ne, kralju.

Foltest se okrenu i krenu ka vratima. Geraltu se za trenutak činilo da će izaći
bez reči i pozdrava, ali kralj se zaustavio i pogledao ga.

— Budiš poverenje — reče. — I pored toga što znam da nisi cvećka. Pričali
su mi šta se dogodilo u krčmi. Siguran sam da si ubio te lupeže samo radi
priče, da bi uzbudio ljude, mene. Meni je jasno da si ih mogao savladati bez
ubijanja. Bojim se da nikad neću saznati da li odlaziš da spaseš moju ćerku,
ili da i nju ubiješ. Ali mirim se s tim. Moram tako. Znaš li zašto?

Geralt ne odgovori.

—Jer mislim — reče kralj — mislim da ona pati. Je l’ istina?

Veštac uperi u kralja svoj prodorni pogled. Nije potvrdio, nije klimnuo
glavom, nije načinio ni najmanji gest, ali Foltest je znao. Znao je odgovor.

Geralt poslednji put pogleda kroz prozor dvorca. Sumrak se brzo spuštao. Iza
jezera su treperela nejasna svetla Vizime. Oko dvorca je bilo pusto — pojas
ničije zemlje, kojim se grad proteklih šest godina branio od opasnog mesta,
ne ostavljajući ništa osim ruševina, trulih greda i ostataka škrbavog palisada,
koji izgleda niko nije imao računa da rasturi i prenese. Najdalje, na sasvim
suprotnu stranu naselja, svoju rezidenciju preneo je sam kralj — ispupčena
kula njegovog novog dvorca crnela se u daljini pred pozadinom sve tamnijeg
neba.

Veštac se vrati do prašnjavog stola, za kojim se u jednoj od praznih,
opljačkanih odaja, ne žureći, mirno i marljivo pripremao. Znao je da ima
dosta vremena. Striga neće napustiti kriptu pre ponoći.

Na stolu je pred sobom imao malu okovanu škrinju. Otvori je. Unutra su,
tesno poslagane, u pregradicama obloženim suvom travom stajale bočice od
tamnog stakla. Veštac ih izvuče tri.

S poda podiže duguljasti zavežljaj, debelo obmotan ovčijom kožom i opasan
kaiševima. Veštac razvi zavežljaj i izvadi mač s ukrašenim rukohvatom iz
sjajne crne korice, prekrivene redovima runa i simbola. Obnaži sečivo, koje je
sevnulo čisto kao ogledalo. Bilo je od čistog srebra.

Geralt prošaputa basmu, ispi jednu flašicu za drugom, nakon svakog gutljaja
spuštajući levu ruku na dršku mača. Potom, čvrsto se umotavši u svoj crni
plašt, sede na pod. U odaji nije bilo stolica. Ko što ih ni u čitavom dvorcu nije
bilo.

Sedeo je nepomično, zatvorenih očiju. Njegovo disanje, najpre ravno,
odjednom postade ubrzano, promuklo, nemirno. A onda se potpuno zaustavi.
Mešavina kojom je veštac stavljao u potpunu kontrolu sve organe tela
sastojala se najvećim delom od lastavine, tatule, gloga i mlečike. Ostali njeni

sastojci nisu imali imena ni u jednom ljudskom jeziku. Za čoveka koji nije,
poput Geralta, bio naviknut na nju od samog detinjstva, bio bi to smrtonosan
otrov.

Veštac naglo okrenu glavu. Njegov sluh, u tim trenucima izoštren preko
svake mere, s lakoćom u tišini ulovi šum koraka u koprivama obraslom
dvorištu. To nije mogla biti striga. Bilo je isuviše rano. Geralt zabaci mač na
leđa, sakri zavežljaj u ložište oronulog kamina i tiho, poput slepog miša, sjuri
niz stepenice.

U dvorištu je još uvek bilo dovoljno svetlo da je čovek koji je dolazio mogao
videti lice vešca. Taj čovek — bio je to Ostrit — naglo se povuče, nehotični
izraz zaprepašćenja i odvratnosti iskrivi mu usta. Veštac se nasmeja — znao
je kako izgleda. Pošto bi ispio mešavinu vučje trešnje, jedića i vidovite trave,
lice mu je dobijalo boju krede, a zenice ispunjavale čitavu dužicu. Ali
mešavina mu je omogućavala da vidi i kroz najgušći mrak.

Ostrit se brzo obuzdao.

— Već izgledaš kao leš, čarobnjače — reče. — Mora biti od straha. Ali ne
boj se. Donosim ti pomilovanje.

Veštac ne odgovori.

— Čuješ li ti šta govorim, rivski vidaru? Spasen si. I bogat — Ostrit odmeri u
ruci veliku vreću i baci je Geraltu pred noge. — Hiljadu orena. Uzmi ih, sedi
na konja i nestani odavde!

Riv je i dalje ćutao.

— Ne beči se na mene! — Ostrit povisi glas. — I ne traći mi vreme. Ne
mislim stajati ovde do ponoći. Zar ne razumeš? Ne tražim od tebe da skidaš
uroke. Ne, nemoj misliti da si pogodio. Ja nisam s Veleradom i Segelinom.
Neću ni da je ubiješ. Treba jednostavno da se izgubiš. Sve treba da ostane
kako i jeste.

Veštac se nije pomerao. Nije hteo da velmoža vidi kako su u tom času
ubrzani njegovi pokreti i njegove reakcije. Mrak je padao brzo i to mu je

odgovaralo, jer je čak i polumrak sumraka bio previše svetao za njegove
raširene zenice.

— A zbog čega to, gospodine, sve treba da ostane kako jeste? — pitao je,
trudeči se da polako izgovara svaku reč.

— Tebe se to ni vraški malo ne tiče — Ostrit ponosno uzdiže glavu.

— A može biti da već znam?

— Zanimljivo.

— Ako striga još više dozlogrdi narodu, lakše će biti Foltesta smaknuti s
trona? Ako se kraljevo ludilo do srži ogadi i velmožama i svetini, zar ne?
Prolazio sam, dolazeći do vas, kroz Redanju i Novigrad.

Tamo se mnogo govori o tome kako neki ljudi u Vizimi u kralju Vizimiru
vide spasitelja i pravog monarha. Ali mene se, gospodine Ostrite, ne tiču ni
politika, ni nasledstvo trona, niti bilo kakvi dvorski prevrati. Ja sam ovde da
bih završio posao. Zar nikad niste čuli za osećanje obaveze i obične
čestitosti? Za profesionalnu etiku?

— Pazi kome se obraćaš, ti skitnico! — besno povika Ostrit, spuštajući ruku
na dršku mača. — Dosta mi je toga, ne raspravljam se ja s bilo kim! Vidi ti
njega, etika, kodeksi, moral?! I ko to govori? Razbojnik, koji jedva da je
stigao a već je pobio ljude! Koji se pred Foltestom saginjao u naklon, a za
njegovim se leđima cenkao s Veleradom ko plaćeni ubica? I ti si se usudio da
se kočoperiš, bedni lakeju? Da izigravaš Znajućeg? Maga? Čarobnjaka? Ti
šugavi vešče! Marš odavde da ti oštricom njušku ne prepolovim!

Veštac nije ni zadrhtao, stajao je mirno.

— Vi odlazite, gospodine Ostrite — reče. — Pada mrak.

Ostrit se povuče korak unazad, i munjevito izvuče mač.

— Sam si tražio, čarobnjače. Ubiću te. Neće ti pomoći ti tvoji trikovi. Kod
sebe imam kornjačin kamen.

Geralt se nasmejao. Verovanja u moć kornjačinog kamena bila su pogrešna
koliko i opšteprihvaćena. Ali veštac nije mislio da troši snagu na kletve, niti
da izlaže srebrni mač dodiru s mačem Ostrita.

Savi se pod oštricom koja se okretala, i pesnicom i srebrnim nitnama
manžetne udari velmožu u slepoočnicu.

Ostrit je ubrzo došao svesti, kolutao je očima u potpunom mraku. Primetio je
da je vezan. Geralta, koji je stajao odmah pored, nije video. Ali shvatio je gde
se nalazi i zajaukao je, otegnuto i zastrašujuće.

— Umukni — reče veštac. — Dovući ćeš je pre vremena.

— Ti prokleti ubico! Gde si? Podlače, smesta me odvezuj! Visićeš zbog
ovoga, kučkin sine!

— Ćuti.

Ostrit je teško disao.

— Pustićeš je da me proždere?! Svezanog? — pitao je tiho, dodajući skoro
šapatom i gadnu psovku.

— Ne — reče veštac. — Pustiću te. Ali ne sada.

— Huljo — zasiktao je Ostrit. — Da bi odvukao strigu?

— Da.

Ostrit je ućutao, prestao je da se otima, mirno je ležao.

— Vešče?

— Da.

— Istina je da sam hteo da smaknem Foltesta. I ne ja jedini. Ali ja sam jedini
želeo njegovu smrt, želeo sam da umre u mukama, da izludi, da živ skapa.
Znaš li zašto?

Geralt je ćutao.

— Voleo sam Adu. Kraljevu sestru. Kraljevu ljubavnicu. Kraljevu devu.
Voleo sam je... Jesi li tu, vešče?

—Jesam.

— Znam šta sada misliš. Ali nije tako. Veruj mi, nisam bacao nikakve uroke.
Ne razumem se ni u kakva bajanja. Jednom sam samo iz besa izgovorio...
Jednom samo. Vešče? Slušaš li me?

— Slušam.

— To je bila njegova majka, stara kraljica. To je sigurno bila ona. Nije mogla
da gleda kako on i Ada... Nisam to bio ja. Samo sam jednom, znaš, pokušao
da je odgovorim, ali Ada... Vešče! Pomračilo mi se i rekao sam... Vešče?
Jesam li to bio ja? Ja?

— To više nije važno.

— Vešče? Je li ponoć blizu?

— Blizu je.

— Pusti me ranije. Daj mi više vremena.

— Ne.

Ostrit nije čuo škripanje podignute grobne ploče, ali veštac jeste. Savio se i
bodežom rasekao velmožine veze. Ostrit nije čekao ni na kakve reči, skočio
je, nespretno je sav ukočen odšepao, i potrčao. Njegov pogled već se bio
navikao na mrak, te je lako video put koji je od glavne dvorane vodio ka
izlazu.

Ploča koja je blokirala ulaz u kriptu izletela je uz tresak. Sakriven iza
stepeništa, Geralt je ugledao nakaznu pojavu strige kako lako, brzo i
nepogrešivo juri tragom bata Ostritovih čizama u daljini. Od strige nije
dolazio ni najmanji zvuk.

Jeziv, drhtav, ludački vrisak prolomio se kroz noć, uzdrmao je stare zidove i
trajao, podižući se i spuštajući, vibrirajući. Veštac nije mogao tačno da utvrdi
razdaljinu, njegov izoštreni sluh je varao, ali bio je siguran da je striga brzo
stigla do Ostrita. Isuviše brzo.

Izašao je nasred sale i stao baš kraj ulaza u kriptu. Zbacio je sa sebe plašt.
Pomerio je pleća ne bi li popravio položaj mača. Navukao je rukavice. Imao
je još malo vremena. Iako sita još od prethodnog uštapa, znao je da striga
neće tako brzo ostaviti Ostritov leš. Srce i jetra bili su za nju najvrednije
zalihe hrane za nadolazeće stanje letargije.

Veštac je čekao. Do svitanja je, kako je sračunao, ostalo oko tri sata. Pevanje
petla samo bi ga moglo zbuniti. U blizini i tako verovatno nije ni bilo
nijednog petla.

Čuo ju je. Kretala se sporo, vukući se po kamenom podu. A onda ju je
ugledao.

Opis je bio tačan. Oko neproporcionalno velike glave, nasađene na kratki
vrat, vijorio se oreol crvenkaste zamršene kose. Oči su joj svetlele u mraku
poput dva draga kamena. Striga je stajala nepomično, zagledana u Geralta.
Naglo razjapi čeljusti, kao da se hvali nizovima belih, šiljatih zuba, a onda
škljocnu donjom vilicom, uz škripu koja je podsećala na zatvaranje sanduka.
I odmah skoči, iz mesta, bez zaleta, zamahujući na vešca okrvavljenim
kandžama.

Geralt je odskočio u stranu i zavrteo se u munjevitoj pirueti, striga se očešala
o njega, i ona se zavrtela, kandžama sekući vazduh. Nije izgubila ravnotežu,
napala je ponovo, smesta, iz poluokreta, škljocnuvši zubima tik uz Geraltove
grudi. Riv odskoči na drugu stranu, tri puta promenivši pravac u fijukavim
okretanjima, i zbuni strigu. Odskakujući snažno, mada bez zamaha, udari je u
glavu srebrnim klinovima postavljenim s gornje strane rukavice, na
zglobovima.

Striga je zastrašujuće zarikala, ispunivši dvorac dobujućim ehom, pala na
zemlju, obamrla, i počela zavijati potmulo, zlokobno, besno.

Veštac se zlobno nasmeši. Prva proba je, kao što je i računao, prošla uspešno.

Srebro je bilo pogubno za strigu, kao i za većinu čudovišta koja su nastala
urokom. Mogućnost je dakle postojala: beštija je bila kao i sve druge, a to mu
je moglo garantovati uspešno skidanje uroka, dok mu je srebrni mač pak
mogao garantovati život.

Striga nije žurila s narednim napadom. Ovoga puta približavala se lagano,
kezeći očnjake, odvratno balaveći. Geralt se povukao, kretao se u polukrugu,
pažljivo koračajući; ubrzavajući i usporavajući korake dekoncentrisao je
strigu, otežavao je njenu pripremu za skok. Dok je hodao, veštac je izvlačio
dugačak, tanak, jak lanac, s tegom na vrhu. Lanac je bio od srebra.

U trenutku kad se striga zgrčila i skočila, lanac je zazviždao kroz vazduh, i
svijajući se poput zmije, za tren oka se obmotao oko ramena, vrata i glave
čudovišta. Striga se sunovratila u skoku, ispuštajući pisak koji je parao uši.
Koprcala se po podu, ričući jezivo, od besa ili od plamtećeg bola koji joj je
zadavao neprijateljski metal. Geralt je bio zadovoljan — samo da tako hoće,
ubijanje strige ne bi predstavljalo veliki problem. Ali veštac nije izvlačio
mač. Bar do tog trenutka ništa u reagovanju strige nije mu davalo povoda da
pomisli da bi slučaj mogao biti neizlečiv. Geralt se povuče na odgovarajuće
odstojanje i, ne skidajući pogled s uskovitlane mešine na podu, udahnu
duboko i stade se koncentrisati.

Lanac puče, i srebrne alke se, poput kiše, rasuše na sve strane, zveckajući po
kamenju. Zaslepljena besom, striga je urličući krenula u napad. Geralt je
mirno čekao, i podignutom desnom rukom iscrtao je ispred sebe Znak Ard.

Striga je odletela nekoliko koraka unazad, kao udarena maljem, ali ostala je
na nogama, ispružila je kandže, pokazivala je očnjake. Njena kosa digla se
uvis i zavijorila se, kao da je hodala kroz snažan vetar. Teško, krkljajući,
polako se kretala. Ipak se kretala.

Geralt se uznemirio. Nije očekivao da Znak sasvim parališe strigu, ali nije se
nadao ni da će beštija taj otpor tako lako savladati. Nije mogao predugo da
drži Znak, to ga je suviše iscrpljivalo, a striga se nalazila na ne više od deset
koraka od njega. Naglo je skinuo Znak i odskočio u stranu. Kao što je
očekivao, iznenađena striga poletela je napred, izgubila ravnotežu, srušila se,
klizala po podlozi i skotrljala se niz stepenice, pravo ka otvoru koji je zjapio
u podu i vodio ka ulazu u kriptu. Iz dubine se razleglo pakleno zavijanje.

Da bi dobio na vremenu, Geralt se pope na stepenice koje su vodile do
galerije. Nije prešao ni pola puta kad je striga iskočila iz kripte, jureći kao
ogromni crni pauk. Veštac je sačekao da krene za njim uza stepenice, a onda
preskoči ogradu i slete dole. Striga se okrenula na stepenicama, odskočila i
poletela ka njemu u neverovatnom, više od deset metara dugačkom skoku.
Nije se tako lako dala zavesti njegovim okretima, dva puta su njene kandže
zaparale Rivov kožni prsluk. Ali ponovni, očajnički snažan udarac srebrnih
šiljaka rukavice odbacio je strigu, pokolebao je. Geralt je u sebi osećao
nadolazeći bes, lagano se zanjihao, izvio se unazad i snažnim udarcem noge u
bok oborio beštiju.

Rika koja se sada začula bila je glasnija od svih prethodnih. Malter je počeo
da spada s tavanice.

Striga je ponovo skočila, drhteći od neobuzdane zlobe i želje za ubijanjem.
Geralt je čekao. Već je bio isukao mač, u vazduhu je njime opisivao krugove,
gledajući da se pokreti mača ne poklapaju s ritmom i tempom njegovih
koraka. Striga nije skočila, polako se približavala, prateći pogledom svetli
trag sečiva.

Geralt se iznenada zaustavio, ukočio se, držeći podignut mač. Zbunivši se, i
striga je stala. Veštac je mačem sporo opisao polukrug i načinio korak ka
njoj. Zatim još jedan. A onda je skočio, obrćući mač iznad glave.

Striga se skupila, povukla se krivudajući, a Geralt je ponovo bio blizu, mač
mu je svetlucao u ruci. Veščeve oči zapalile su se zloslutnim sjajem, iza
stisnutih zuba probijao se promukli urlik. Striga se ponovo povukla,
odgurnuta snagom koncentrisane mržnje, besa i žestine kojim je zračio
napadač, i koji su tukli ka njoj u talasima, prodirući joj u glavu i utrobu.
Preneražena do bola od osećanja do tog časa nepoznatog, ispustila je drhtavi,
tanki pisak, okrenula se u mestu i dala se u ludačko bežanje ka mračnom
lavirintu dvorskih hodnika.

Geralt je stajao nasred sale i drhtao od jeze. Sam. Dugo je potrajalo, mislio je,
pre nego što je taj ples na ivici bezdana, taj stravični, ludački balet, dospeo do
očekivanog rezultata i omogućio mu da postigne psihičko jedinstvo s
protivnikom, i da dopre do onih slojeva koncentrisane volje koja je
ispunjavala strigu. Zle, bolesne volje, od kakve je striga i nastala. Veštac se

stresao pri pomisli na trenutak u kome je upio u sebe taj tovar zla, ne bi li ga,
kao ogledalom, usmerio na čudovište. Nikada se još nije susreo s takvom
koncentracijom mržnje i ubilačkog ludila, čak ni kod zmajeva, koji su se u
tom pogledu odlikovali najvećom slavom.

Tim bolje, mislio je, idući ka ulazu u kriptu, koji se crneo u podu kao
ogromna baretina. Tim bolje, tim je snažniji udarac odabrala sama striga. To
će mu obezbediti nešto više vremena za dalje delovanje, pre nego što se
beštija oporavi od šoka. Veštac nije bio siguran da bi izdržao još jedan sličan
napor. Delovanje eliksira već je slabilo, a svitanje je bilo još daleko. Striga ne
sme da uđe u kriptu pre zore, inače će sav dotadašnji trud biti uzaludan.

Spustio se niz stepenice. Kripta nije bila velika, u njoj su bila smeštena tri
kamena sarkofaga. Prvi od ulaza imao je napola odmaknut poklopac. Geralt
izvuče ispod pazuha treću bočicu, ispi je brzo i uđe u grob. Kao što je i
mislio, bio je to dvostruki grob — za majku i ćerku.

Navukao je poklopac tek onda kada je gore ponovo čuo riku strige. Legao je
na leđa kraj mumificiranog Adinog tela, na ploči je s unutrašnje strane iscrtao
Znak Irden. Mač je položio na grudi, zajedno s malim peščanikom s
fosfornim peskom. Prekrstio je ruke. Nije više čuo krike strige koja pretražuje
dvorac. Prestao je da čuje bilo šta, jer su vranino oko i lastavičina suza
počinjali da deluju.

Kada je Geralt otvorio oči, pesak iz peščanika već je bio istekao do kraja, što
je značilo da je njegova letargija bila duža nego što je trebalo. Naćulio je uši,
nije se čulo ništa. Njegova čula sada su radila normalno.

Uhvatio je mač, prešao rukom preko pokrova sarkofaga i izgovorio formulu,
potom je lako, za nekoliko palaca, pomerio ploču.

Tišina.

Povukao je još više poklopac i seo; spremno držeći mač, promolio je glavu
van groba. U kripti je bilo mračno, ali veštac je znao da napolju sviće.
Kresivom je upalio malu uljanicu, podigao je, stvarajući na zidu kripte
čudesne senke.

Pusto.

Iskobeljao se iz sarkofaga, bolan, ukočen, promrzao. I tada ju je ugledao.
Ležala je kraj groba na leđima, naga, onesvešćena.

Bila je ružna. Žgoljava, malih, zašiljenih grudi, prljava. Svetloriđa kosa joj je
dopirala skoro do pojasa. Spustio je uljanicu na ploču i kleknuo pored nje,
nagnuvši se. Usne su joj bile blede, na jagodici je imala podliv od njegovog
udarca. Geralt je svukao rukavice, odložio mač i bez ustručavanja joj zavrnuo
gornju usnu. Zubi su bili normalni. Krenuo je ka njenoj ruci koja je bila
zapletena u kosi. Pre nego što je napipao šaku, ugledao je njene otvorene oči.
Prekasno.

Ošinula ga je kandžama po vratu, krv je šiknula po njenom licu. Urliknula je,
zamahnuvši drugom rukom pravo na njegove oči. Skočio je na nju, zgrabivši
je za zglobove obe ruke, prikovavši je za pod. Škljocnula je zubima, sada već
prekratkim, pred njegovim licem. Udario ju je čelom u lice i snažnije je
držao. Nije više imala staru snagu, uvijala se pod njim, uvijala i ispljuvavala
krv, njegovu krv, koja joj je zalivala usta. Krv je brzo isticala. Imao je sve
manje vremena. Veštac opsova i zagrize je jako za vrat, odmah pod uhom,
zario je zube i stezao ih, sve dok se neljudsko zavijanje nije pretvorilo u
tanki, očajnički vrisak, a onda u davljenički jecaj — plač četrnaestogodišnje
devojčice.

Kad je prestala da se pomera, pustio ju je, pridigao se na kolena, s džepa na
rukavu strgao je komad platna i pritisnuo ga uz vrat. Napipao je mač koji je
ležao sa strane, obamrloj devojci prislonio oštricu uz grlo, i pogledao u njenu
šaku. Nokti su bili uprljani, polomljeni, krvavi, ali... normalni. Sasvim
normalni.

Veštac se teško pridiže. Kroz ulaz kripte već se ulivalo lepljivo, vlažno sivilo
jutra. Krenuo je ka stepenicama, ali se zateturao i teško se spustio na pod.
Kroz natopljeno platno krv mu se slivala po ruci i tekla ka rukavu. Raskopčao
je ogrtač, rascepao košulju, poderao je u krpe i vezao ih oko vrata, znajući da
nema još mnogo vremena, da će se uskoro onesvestiti...

Stigao je. I onesvestio se.

U Vizimi, s druge strane jezera, nakostrešivši perje od hladnoće i vlage, petao
je promuklo zapevao treći put.

Ugledao je okrečene zidove i grede na tavanici odaje iznad stražare. Pomerio
je glavu kriveći se od bola, zajaukao je. Vrat mu je bio previjen, debelo,
čvrsto, stručno.

— Lezi, čarobnjače — rekao je Velerad. — Lezi, ne miči se.

— Moj... mač...

— Da, da. Najvažniji je, naravno, tvoj srebrni mač. Ovde je, ne brini se. I
mač, i koferčić. I tri hiljade orena. Da, da, ne govori ništa. Ja sam matora
budala, a ti mudri veštac. Foltest to već dva dana ponavlja.

— Dva dana...

— Dva, dabome. Dobro ti je vrat rascopala, moglo se videti sve što imaš
unutra. Izgubio si mnogo krvi. Sreća pa smo potrčali u dvorac odmah posle
trećih petlova. U Vizimi niko te noći nije spavao. Nije se moglo. Strašno ste
tamo galamili. Zamara li ti moje brbljanje?

— Prin... ceza?

— Princeza ko princeza. Mršava. I glupava nekako. Plače bez prestanka. I
piški u krevet. Ali Foltest misli da će se to promeniti. Valjda neće nagore,
Geralte?

Veštac zatvori oči.

— Dobro, idem ja — Velerad ustade. — Odmaraj se. Geralte? Pre nego što
pođem, kaži mi zašto si je zagrizao zubima? Je li? Geralte?

Veštac je spavao.

GLAS RAZUMA 2

I

— Geralte?

Podigao je glavu trgnut iz sna. Sunce je već bilo visoko, na silu se probijalo
kroz prozorske kapke zaslepljujuće žutim mrljama, ispunjavalo je odaju
pipcima svetla. Veštac natkrili lice rukom, nepotreban, instinktivan gest kog
se nikada nije oslobodio, a bilo je dovoljno samo da suzi zenice u uspravne
proreze.

— Već je kasno — rekla je Neneke otvarajući prozorske kapke.

— Uspavali ste se. Jola, gubi se! Da si odmah nestala.

Devojka je naglo skočila, izvukla se iz postelje i podigla prekrivač s poda. Na
ramenu, na mestu gde su do malopre bile njene usne, Geralt je osećao potočić
pljuvačke.

— Sačekaj... — izgovorio je nesigurno. Ona ga je pogledala, ali je ubrzo
okrenula glavu.

Bila je drugačija. U sebi više nije imala ništa od rusalke, ništa od blistave
pojave s mirisom kamilice kakva je bila u zoru. Oči su joj bile modre, a ne
crne. I bila je pegava, po nosu, bedrima, ramenima. Te pege bile su zapravo
ljupke, priličile su njenom tenu i riđoj kosi. Ali ih nije video tada, u zoru,
kada je bila poput sna. Sa stidom i nelagodom zaključio je da je to što oseća
žaljenje, žaljenje što nije ostala san. I da sebi to žaljenje nikada neće oprostiti.

— Sačekaj — ponovio je. — Jola... Hteo sam...

— Ne pričaj s njom, Geralte — rekla je Neneke. — Ionako ti neće odgovoriti.
Briši, Jola. Ubrzaj se, dete.

Zavijena u ogrtač, devojka je sitno potrčala ka vratima, tapkajući po podu
bosim nogama, zbunjena, zarumenjena, nespretna. Ni po čemu više nije ličila
na...

Jenefer.

— Neneke — rekao je i dohvatio košulju. — Nadam se da se ne ljutiš... Ne
misliš da je kazniš?

— Ne budi glup — obrecnula se sveštenica prilazeći krevetu. — Jesi li ti
zaboravio gde se nalaziš? Nije ovo ni ćelija, ni manastir. Ovo je Melitelin
hram. Naša boginja sveštenicima ne zabranjuje... ništa. Gotovo ništa.

— Zabranila si mi da pričam s njom.

— Nisam ti zabranila, samo sam ti skrenula pažnju da je besmisleno. Jola ne
govori.

— Šta?

— Ne govori, dala je takav zavet. To je vrsta odricanja zahvaljujući kojoj...
Ah, šta ima tebi da objašnjavam, ionako ne bi razumeo, ne bi se ni potrudio
da razumeš. Poznati su mi tvoji pogledi na religiju. Ne, nemoj još da se
oblačiš. Hoću da pogledam kako zaceljuje tvoj vrat.

Sela je nakraj kreveta, vešto skinula lanene zavoje koji su debelo obmotavali
veščev vrat. Bolno je iskrivio usne.

Odmah po dolasku u Elander, Neneke je uklonila gadne debele šavove od
obućarskog kanapa kojim su ga ušili u Vizimi, otvorila ranu i ponovo je
previla. Rezultat je bio očigledan — u svetilište je stigao skoro zdrav, možda
malo ukočen. Sada je ponovo bio bolestan i u bolovima. Ali nije se bunio.
Sveštenicu je poznavao mnogo godina, znao je da je njeno znanje o lečenju
ogromno i kakvu bogatu i raznovrsnu apoteku poseduje. Lečenje u
Melitelinom hramu moglo je da izađe isključivo na dobro.

Neneke je opipala ranu, isprala je i počela da psuje. Znao je već napamet šta
će reći; počela je još prvog dana i ne bi propustila da ga izgrdi svaki put kad
bi ugledala uspomene na kandže princeze iz Vizime.

— To je strašno! Da dozvoliš da te tako isecka jedna obična striga! Mišići,
tetive, a za dlaku bi ti otišla vratna aorta! Za ime Velike Melitele, Geralte, šta
se s tobom događa? Kako si joj dozvolio da ti priđe toliko blizu? Šta si ti
planirao s njom da radiš? Da je opališ?

Nije odgovorio, ali se blago nasmejao.

— Ne smej se, gluperdo — sveštenica je ustala i uzela s komode torbu sa
zavojima. Iako je bila pokrupna i niska, kretala se hitro i simpatično.

— Nema ničeg smešnog u tome što se dogodilo. Gubiš refleks, Geralte.

— Preteruješ.

— Uopšte ne preterujem — Neneke je prilepila na ranu zelenu smesu koja je
širila miris eukaliptusa. — Nisi smeo da dozvoliš da te rani, a dozvolio si, i to
vrlo ozbiljno. Da ne kažem fatalno. Čak i uz sve tvoje neviđene sposobnosti
za oporavkom, proći će i do nekoliko meseci pre nego što ti se vrati puna
pokretnost vrata. Upozoravam te, u ovom trenutku se ne upuštaj u borbu s
pokretnim protivnicima.

— Hvala na upozorenju. Možeš li mi udeliti još jedan savet: od čega onda da
živim u ovom trenutku? Da okupim nekoliko gospođica, kupim kola i
organizujem putujući dom razvrata?

Neneke je slegnula ramenima, previjajući mu vrat brzim, sigurnim pokretima
punačkih ruku.

— Treba da ti delim savete i životne pouke? Šta sam ti ja, majka? E, gotovo.
Možeš da se obučeš. U trpezariji ti je postavljen doručak. Ubrzaj se, inače ćeš
morati sam da prčkaš. Ne pada mi na pamet da do podneva držim devojke u
kuhinji.

— Gde ću moći da te nađem kasnije? U svetilištu?

— Ne — Neneke stade. — Ne u svetilištu. Ovde si rado viđen gost, vešče, ali
po svetilištu mi se ne motaj. Idi prošetaj. A naći ću ja tebe.

— U redu.

Geralt je po četvrti put prolazio alejom topola koja je od kapije vodila ka
zgradama za stanovanje i ka bloku svetilišta i glavnog hrama koji su bili
utisnuti u strmu stenu. Kratko je razmislio, pa ipak odustao od povratka u
potkrovlje, skrenuo je prema baštama i pomoćnim zgradama. Sveštenice u

sivim radnim odelima, njih desetak, vredno su plevile leje i hranile kokoške.
Među njima su preovladavale mlađe, i to veoma mlade, gotovo deca. Neke od
njih, koje su prolazile ivicom bašte, pozdravljale su ga klimanjem glave ili
osmehom. Odgovarao je na pozdrave, ali nije poznavao nijednu od njih. Iako
je u hramu često boravio, jednom, a nekad i po dvaput godišnje, nikada ne bi
sreo više od tri-četiri poznata lica. Devojke su dolazile i odlazile — kao
proročice u druge hramove, kao babice i isceliteljke ženskih i dečjih bolesti,
kao putujuće druidke, učiteljice ili guvernante. Ali nikada nije manjkalo
novih, koje su pristizale s najrazličitijih mesta i iz najudaljenijih krajeva.
Melitelin hram u Elanderu bio je poznat i dičio se zasluženom slavom.

Kult boginje Melitele beše jedan od najstarijih, svojevremeno i
najrasprostranjeniji, a svoje početke je imao još u pradavnom, preljudskom
vremenu. Gotovo svaka preljudska rasa i svako prvobitno, još uvek
nomadsko ljudsko pleme, poštovalo je neku od boginja plodnosti i rađanja,
zaštitnicu ratara i vrtlara, pokroviteljku braka i ljubavi. Većina tih kultova
ujedinila se i ulila u kult Melitele.

Vreme, koje se prilično nemilosrdno razračunalo s drugim religijama i
kultovima, uspešno ih zguralo u zaboravljene, retko posećivane gradove-
svetinje i hramove, pokazalo se milostivo prema Meliteli. Meliteli i dalje nije
nedostajalo ni pristalica, ni darodavaca. Učeni ljudi koji su analizirali ovu
pojavu, objašnjavali popularnost boginje, obično su se vraćali do prakultova
Velike Majke, Majke prirode, i ukazivali na povezanost s prirodnim
ciklusom, s obnavljanjem života i drugim, pompezno nazivanim pojavama.
Trubadur Neven, Geraltov prijatelj, koji se smatrao stručnjakom za sve
moguće oblasti, tražio je prosta objašnjenja. Kult Melitele, navodio je, jeste
tipično ženski kult. Melitela je ipak zaštitnica plodnosti i rađanja, ona je
pokroviteljka babica. A žena koja rađa mora da viče. Osim uobičajenog
vrištanja, gde obično daje prazna obećanja kako se više nikad u životu neće
podati nijednom šugavom muškarcu, žena koja rađa mora da prizove u zaštitu
i neko božanstvo, a Melitela je za to stvorena. A kako su žene rađale, rađaju i
rađaće, zaključivao je pesnik, tako boginja Melitela ne mora da brine za svoju
popularnost.

— Geralte?

— Tu si, Neneke. Tražio sam te.

— Mene si tražio? — sveštenica ga pogleda zadirkujući ga. — A ne Jolu?

—Jesam i Jolu — priznao je. — Imaš li nešto protiv toga?

— U ovom trenutku imam. Ne bih volela da joj smetaš. Ona mora da se
priprema i da se moli, ako mislimo da nešto ispadne od tog transa.

— Već sam ti kazao — hladno će Geralt — da me ne zanima nikakav trans.
Ne smatram da bi trans bilo kako mogao da pomogne.

— A ja pak — lako se namrgodila Neneke — ne smatram da bi trans mogao
bilo kako da ti naškodi.

— Mene je nemoguće hipnotisati, imam imunitet. A bojim se za Jolu. To
može biti previše iscrpljujuće za medijum.

— Jola nije nikakav medijum, niti umno poremećena vračara. To dete ima
poseban dar boginje. Ne pravi glupe grimase, ako je moguće. Rekla sam ti,
tvoji pogledi na religiju su mi poznati, nikad mi to nije previše smetalo, niti
će. Nisam ja nikakav fanatik. Tvoje je pravo da smatraš da nad nama vlada
Priroda i da je u njoj skrivena sva Moć. Slobodan si da sudiš da su bogovi, a
među njima i moja Melitela, samo personifikacija te moći smišljene za prost
svet, da bi je lakše razumeo, da bi prihvatio njeno postojanje. Prema tebi, ta
moć je slepa. A po meni, Geralte, vera dopušta da se od prirode očekuje to
što oličava moja boginja: mir, zakon, dobro. I nada.

— Znam.

— Ako znaš, otkud prigovori oko transa? Čega se plašiš? Da ću ti narediti da
biješ čelom o pod ispred statue i da pevaš koledarske pesme? Geralte, samo
ćemo jednostavno posedeti malo zajedno, ti, ja i Jola. I videćemo da li će nam
sposobnosti te devojke omogućiti da zavirimo u klupko sila koje te okružuju.
Možda saznamo nešto što bi dobro bilo znati. A možda ne saznamo ništa.
Možda moći sudbine što te okružuju neće hteti da nam se prikažu, možda
ostanu sakrivene i nejasne. To ne znam. Ali zašto ne bismo pokušali?

— Zato jer to nema smisla. Ne okružuje me nikakvo klupko sudbine. A ako
me čak i okružuje, za kog đavola ima da ga čačkamo?

— Geralte, ti si bolestan.

— Ranjen, htela si reći.

— Znam ja dobro šta sam htela reći. S tobom nešto nije u redu, osećam to.
Znam te otkad si bio ovoliki, dečačić si bio kad sam te upoznala, bio si mi do
pojasa. A sada osećam kako se vrtiš kroz neki prokleti vir, sasvim zapetljan,
svezan u omču koja se polako sužava. Želim da znam o čemu je reč. Sama
nisam sposobna, moram se osloniti na Jolu.

— Nije li preduboko to što hoćeš da saznaš? Čemu ta metafizika? Ako ti je
baš stalo, poveriću ti se. Ispuniću ti večeri pričama o svakom zanimljivom
događaju iz proteklih godina. Obezbedi samo burence piva, da mi se grlo ne
osuši, i možemo da počnemo evo već danas. Bojim se, ipak, da ću ti dosaditi,
jer nikakve omče i klupčad nećeš tamo naći. Eto, samo obične priče vešca.

— Poslušaću sa zadovoljstvom. Ali ponavljam, trans ti ne bi škodio.

— A zar ne misliš — nasmejao se — da moja nevera u smisao tog transa
unapred precrtava njegovu svrhu?

— Ne, ne mislim. A znaš li zašto?

— Ne znam.

Neneke se nagnu ka njemu i pogleda ga u oči, s čudnim osmehom na bledim
usnama.

— Jer bio bi to prvi put da mi neko dokaže da nevera ima bilo kakvu moć.

ZRNO ISTINE

I

Crne tačkice koje su se kretale po sjajnom nebu prevučenom trakama magle
privukoše pažnju vešca. Bilo ih je mnoštvo. Ptice su kružile, opisujući
usporene, mirne krugove, potom bi se naglo spuštale, a onda ponovo uzletale

naviše, klepećući krilima.

Veštac ih je dugo posmatrao, procenjivao je razdaljinu i vreme potrebno da je
savlada, s odstupanjima zbog reljefa terena, gustine šume, dubine i toka
klanca koji je očekivao na putu. Najzad je skinuo plašt, za dve rupe zategnuo
pojas koji mu je ukoso presecao grudi. Glava i drška mača prebačenog preko
leđa virile su mu iznad desnog ramena.

— Malo ćemo produžiti put, Ukljeva — reče. — Skrenućemo sa staze. Ne
mislim da te tamo ptičurine kruže bez povoda.

Kobila, razume se, nije odgovarala, ali je krenula, slušajući glas na koji je
navikla.

— Ko zna, možda je to samo neki uginuli los — govorio je Geralt. — Ali
možda i nije los. Ko zna.

Klanac je bio upravo tamo gde ga je očekivao. U jednom trenutku veštac je
odozgo ugledao krošnje drveća koje su tesno ispunjavale raselinu. Padine
jaruge bile su ipak blage, a dno suvo, bez trnjine, bez trulih stabala. Lako je
prošao kroz klanac. S druge strane bila je brezova šuma, a za njom velika
poljana, vresište i vetrolom, koji je naviše protezao pipke isprepletanog
granja i korenja.

Uplašene pojavom jahača, ptice poleteše više i zagraktaše divlje, oštro,
promuklo.

Geralt je odmah ugledao prvo telo — beli ovčiji kožuh i tamnoplava suknja
jasno su se izdvajali od požutelog busenja oštrike. Drugo telo nije video, ali
znao je gde leži — položaj leša odavala su tri vuka koja su, sedeći mirno,
posmatrala konjanika. Veščeva kobila je zafrktala. Vukovi, kao po komandi,
bešumno i ne žureći sitno otkaskaše u šumu, okrećući povremeno trouglaste
glave ka došljaku. Geralt skoči s konja.

Žena u kožuhu i plavoj haljini bila je bez lica, grla i većeg dela leve butine.
Veštac prođe kraj nje ne saginjući se.

Muškarac je ležao licem ka zemlji. GeraJt nije okretao telo, znajući da vukovi

i ptice ni tu nisu dangubili. Nije, uostalom, ni bilo potrebe da pažljivije
pregleda leš — ramena i leđa vunenog prsluka prekrivale su crne, razgranate
šare sasušene krvi. Bilo je očigledno da je muškarac umro od udarca u vrat, a
da su vukovi tek kasnije izmasakrirali telo.

Na širokom pojasu, pored kratke sablje u drvenoj korici, muškarac je imao
kožnu vreću. Veštac ju je pokidao i istresao na travu redom kresivo, parče
krede, vosak za pečatiranje, šaku srebrnih novčića, rasklopivi nožić za
brijanje u ramu od kostiju, zečje uvo, tri ključa na alci i amajliju s falusnim
simbolom. Dva pisma, pisana na platnu, bila su vlažna od kiše i rose, rune su
bile razlivene i razmazane. Treće pismo, na pergamentu, i ono je bilo
uništeno od vlage, ali ipak čitljivo. Beše to kreditno pismo, izdato u banci
patuljaka u Murivelu, na ime trgovca s prezimenom Rule Asper ili Aspen.
Iznos nije bio velik.

Geralt se nagnu i podiže muškarčevu desnu ruku. Baš kao što je
pretpostavljao, bakarni prsten usečen u otečeni, posiveli prst imao je znak
oružara — stilizovani šlem s vizirom, dva ukrštena mača i pod njima
ugraviranu runu A.

Veštac se vrati do ženinog leša. Dok je okretao telo, nešto ga ubode u prst.
Bila je to ruža prikačena za haljinu. Cvet je bio uvenuo, ali nije izgubio boju.
Latice su bile tamnoplave, skoro teget. Geralt je prvi put u životu video takvu
ružu. Okrenu telo potpuno i strese se.

Na obnaženom, izobličenom ženinom vratu video se jasan trag zuba. I to ne
vučjih.

Veštac se oprezno povuče do konja. Ne ispuštajući iz vida ivicu šume, pope
se na sedlo. Dvaput je obilazio poljanu, nagnut, pažljivo je pregledao zemlju.

— Tako je, Ukljeva — tiho reče, zaustavljajući konja. — Stvar je jasna, mada
ne do kraja. Oružar i žena došli su na konjima, iz pravca šume. Van svake je
sumnje da su se iz Murivela vraćali kući, jer niko dugo ne nosi sa sobom
nenaplaćene akreditive. Ali zašto su jahali ovuda a ne stazom — to ne znamo.
Jahali su kroz vresište, jedno uz drugo. I onda su, ne razumem zašto, oboje
sišli, ili pali s konja. Oružar je odmah skončao. Žena je najpre trčala, onda je
pala i takođe skončala, a to nešto

— što nije ostavilo nikakve tragove — vuklo ju je po zemlji, držeći je zubima
za vrat. Ima dva ili tri dana kako se to dogodilo. Konji su se razbežali,
nećemo ih tražiti.

Kobila, razume se, nije odgovarala, nemirno je frktala, reagujući na poznati
ton glasa.

— To nešto što ih je oboje ubilo — dodao je Geralt, gledajući ka ivici šume
— nije bio ni vukodlak ni lesnik. Ni jedan ni drugi ne bi ostavili toliko
lešinarima. Da je u blizini močvara, mislio bih da je kikimora ili zmijevac.
Ali ovde nema močvara.

Saginjući se, veštac pomeri malo pokrov na boku konja, otkrivajući drugi
mač, privezan za bisage, sa sjajnim ukrašenim balčakom i crnim izrezbarenim
rukohvatom.

— Tako je, Ukljeva. Ići ćemo dužim putem. Treba proveriti zašto su oružar i
žena išli kroz šumu, a ne stazom. Ako budemo ravnodušno prelazili preko
ovakvih dogadaja, nećemo zaraditi ni za tvoj ovas, je li tako, Ukljeva?

Kobila je poslušno krenula napred, kroz vetrolom, oprezno prelazeći preko
izvaljenih stabala.

— Iako to nije bio vukodlak, nećemo da rizikujemo — dobacio je veštac,
izvadio sasušeni buketić jedića iz torbe u sedlu i okačio ga za uzde. Kobila je
frknula. Geralt je malo rastvorio prsluk pod vratom i izvukao medaljon s
iskeženim vučjim očnjacima. Okačen o srebrni lančić, medaljon je
poskakivao u ritmu konjskog kasa, kao živa koja blešti pod zracima sunca.

Crveni crep kupastog krova kule prvi put je ugledao s vrha uzvišenja na koje
se popeo dok je presecao krivinu slabo vidljive staze. Padina obrasla leskom,
zagrađena sasušenim granjem, zastrta debelim tepihom žutoga lišća, nije bila
previše bezbedna za spuštanje. Veštac se povukao, oprezno se spustio niz
nagib i vratio na stazu. Jahao je sporo i svaki bi čas zaustavljao konja kako bi
viseći s visokog sedla tražio tragove.

Kobila je cimnula glavu, zanjištala divlje, zatoptala, zaigrala na stazi,
podižući oblak suvog lišća. Geralt je obgrlio vrat konja levom rukom, dok je

desnom, složivši prste u Znak Aksije, prelazio nad glavom konja i šaputao
čini.

— Zar je toliko teško? — mrmljao je, razgledajući okolo, ne skidajući Znak.
— Toliko? Mirna, Ukljeva, mirna.

Čini su brzo delovale, veštac je podbo petom kobilu, ali je ona krenula
oklevajući, tupo, neprirodno, gubeći elastičan ritam hoda. Veštac lako skoči
na zemlju i dalje pođe peške, vodeći konja na uzdi. I tada ugleda zid.

Između zida i šume nije bilo odstojanja, nikakve vidljive pauze. Mlado
drveće i žbunje kleke preplitali su svoje lišće s bršljanom i divljom lozom
obešenom niz kameni zid. Geralt podiže glavu. U tom trenutku oseti kako mu
se uz vrat, ježeći mu kožu i podižući dlake na glavi, pripija i mrda nevidljivo,
mekano stvorenjce. Znao je šta to znači.

Neko ga je posmatrao.

Polako se okrenuo. Ukljeva je frknula, mišići na vratu joj zadrhtaše.

Na ivici uzvišenja s kojeg se maločas spustio nepomično je stajala devojka,
oslonjena jednom rukom na stablo jove. Njena dugačka bela haljina
odudarala je od svetlucave duge raščupane crne kose koja joj je padala preko
ramena. Geraltu se učinilo da se smeška, ali nije bio siguran, bila je
predaleko.

— Pozdrav — rekao je, podižući ruku u znak prijateljskog gesta. Zakoračio
je ka devojci, a ona je, lako okrenuvši glavu, sledila njegovo kretanje. Lice
joj je bilo bledo, oči crne i ogromne. Osmeh, ako je to bio osmeh, nestao je s
lica kao izbrisan. Geralt načini još jedan korak. Lišće je zašuštalo. Devojka je
poput srne strčala niz padinu, provukla se kroz šipražje leske, i bila je već
samo beli pramen kad je nestala u dubini šume. Činilo se da dugačka haljina
nimalo ne ograničava slobodu njenih pokreta.

Veščeva kobila podiže glavu i tugaljivo zarza. Neprestano motreći u pravcu
šume, Geralt je instinktivno umiri Znakom. Vodeći konja na uzdi, krenuo je
polako uza zid, tonući do pojasa u žbunje čička.

Kapija je bila solidna, okovana gvožđem i nasađena na zarđale šarke. Na njoj
se nalazio veliki mesingani zvekir. Geralt se nakratko kolebao, a onda je
ispružio ruku i dotakao patiniranu alku. Istog trenutka je odskočio jer se
kapija istovremeno rastvorila, škripeći, krckajući, razgrćući na stranu busenje
trave, kamenja i granja. Iza kapije nije bilo nikog. Veštac je ugledao prazno
dvorište, zapušteno, zaraslo u koprivu. Ušao je vukući za sobom konja.
Omamljena Znakom, kobila se nije opirala, ali je koračala kruto i nesigurno.

Dvorište je s tri strane bilo okruženo zidovima i ostacima drvenih skela, dok
je četvrtu stranu zauzimala fasada dvorca, prošarana tačkicama oguljenog
maltera, prljavim flekama buđi i vencima bršljana. Prozorski kapci s kojih se
ljuštila farba bili su zatvoreni. Kao i vrata.

Geralt prebaci Ukljevine uzde preko stubića kraj kapije i krenu polako ka
dvorcu. Hodao je alejom posutom šljunkom, koja je vodila pored niskog zida
male fontane pune lišća i smeća. U središtu fontane, na maštovitom postolju,
izvijao se delfin od belog kamena, podižući uvis okrnjeni rep.

Pored fontane, na nečemu što je nekad davno bila cvetna rondela, rastao je
grm ruža. Ničim se, osim po boji cvetova, taj grm nije razlikovao od drugih
koje je Geralt viđao. Cvetovi su bili izuzetni, boje indiga, s blagom senkom
purpura na krajevima pojedinih latica. Veštac je dodirnuo jednu, približio je
licu i pomirisao. Cvetovi su imali uobičajeni miris ruža, samo neznatno
snažniji.

Vrata dvorca, zajedno sa svim prozorskim kapcima, otvoriše se uz tresak.
Geralt naglo podiže glavu. Krckajući po šljunku, alejom je pravo ka njemu
jurilo čudovište.

Desna veščeva ruka munjevito je poletela uvis iza ramena, u istom trenutku
leva je snažno trgnula pojas na grudima i rukohvat mača je sam uskočio u
šaku. Sečivo je siknuvši izletelo iz korice, i opisavši kratak sjajan polukrug
zaustavilo se, upereno prema beštiji koja je jurišala ka njemu. Ugledavši mač,
čudovište se pokolebalo i zaustavilo. Šljunak se razleteo na sve strane. Veštac
nije ni zadrhtao.

Čudovište je imalo obličje čoveka; beše obučeno u pohabanu ali kvalitetnu
odeću, sa otmenim, mada celovito beskorisnim ukrasima. Čovekolikost je

ipak dosezala samo do oboda uprljanog kaftana — na njega se nastavljala
ogromna glava, kosmata ko u medveda, velikih ušiju i s parom divljih očiju, i
sa zastrašujućom čeljusti punom krivih očnjaka, među kojima je, kao plamen,
palacao crveni jezik.

— Gubi se odavde, smrtniče! — urliknulo je čudovište, mašući šapama, ali
ne pomerajući se s mesta. — Inače ću te prožderati! Na komade ću te
pokidati!

Veštac se nije pomerao, niti je spuštao mač.

— Jesi gluv? Gubi se odavde! — dreknulo je stvorenje, a onda je ispustilo iz
sebe zvuk koji je bio nešto između skičanja vepra i rike jelena. Prozorski
kapci počeše klepetati i kuckati, stresajući šut i malter sa zidova. Ni veštac ni
čudovište nisu se pomerali.

— Bcži, dok si još čitav! — riknuo je stvor, ali već pomalo nesigurno.

— Ako nećeš, onda...

— Onda šta? — prekinu ga Geralt.

Čudovište je neobuzdano zadahtalo i iskrivilo ružnu glavu.

— Vidi, vidi, kako je on hrabar — reče mirno, iskezivši zube, sevajući ka
Geraltu zakrvavljenim očima. — Spusti to gvožđe, ako ti je po volji. Možda
ti još nije jasno, ali nalaziš se u dvorištu mog sopstvenog doma! A možda je
tamo odakle potičeš običaj da se domaćinu u njegovom sopstvenom dvorištu
preti mačem?

— Jeste — potvrdi Geralt. — Ali samo kad je reč o domaćinima koji goste
dočekuju rikom i pretnjama rastrzanja na komade.

— O, kuga te izjela — razgnevilo se čudovište. — Još će i da me vređa,
potucalo jedno. Dobrog mi gosta! Mota se po dvorištu, uništava tuđe cveće,
pravi se važan, i još misli da će mu izneti hleba i soli! Fuj!

Stvor pljunu, zasopta i zatvori čeljusti. Donji očnjaci ostaše mu napolju,
dajući mu izgled divljeg vepra.

— I šta sad? — prozbori veštac posle nekog vremena, spuštajući mač.

— Hoćemo li ovako stajati?

— A šta bi ti? Da legnemo? — prasnulo je čudovište. — Sklanjaj to gvožđe
kad kažem.

Veštac vešto uvuče mač u korice na leđima i ne spuštajući ruku pogladi dršku
koja je virila nad ramenom.

— Bolje bi ti bilo — reče — da ne činiš nagle pokrete. Ovaj mač uvek se da
izvući, i to brže nego što misliš.

— Video sam — zakrkljalo je čudovište. — Da nije tako, još odavno bi bio
za kapijom, s otiskom moje pete na zadnjici. Šta hoćeš? Otkud si se ovde
našao?

— Zalutao sam — veštac slaga.

— Zalutao si — ponovi čudovište, kriveći čeljusti u preteću grimasu. —
Onda izlutaj. Kroz kapiju, razume se. Levo uho namesti ka suncu i teraj tako
dok se ne vratiš na drum. No, šta čekaš?

— Ima li ovde vode? — mirno upita Geralt. — Konj je žedan. A i ja sam, ako
ti to posebno ne smeta.

Čudovište se prebaci s noge na nogu, i podrapa se iza uha.

— Slušaj ti — reče. — Zar se ti mene zaista ne bojiš?

— A zar bi trebalo?

Čudovište se osvrnu oko sebe, nakašlja se, snažno povuče naborane
pantalone.

— A, kuga te odnela, šta sad! Gost u kući. Ne sreće se svaki dan neko ko ne
beži ili ne pada u nesvest kad me ugleda. Nek ti bude. Ako si umoran ali
pošten putnik, izvoli unutra. Ako li si pak razbojnik ili lopov, upozoravam te

— ovaj dom izvršava moja naređenja. Unutar ovih zidina ja vladam!

Podiže kosmatu šapu. Svi prozorski kapci ponovo tresnuše o zid, a u
kamenom grlu delfina nešto gluvo zaklokota.

— Izvoli — ponovio je.

Geralt se nije pomerao. Gledao ga je ispitivački.

— Živiš li sam?

— A šta se tebe tiče s kim ja živim? — ljutito reče stvor, razjapljujući
čeljusti, a onda se glasno, grohotom zasmeja. — Aha, razumem. Sigurno te
zanima imam li četrdeset slugu ravnih mi po lepoti. Nemam. No šta bi sad,
kuga te odnela, misliš li iskoristiti poziv upućen od srca? Ako ne misliš, eno
ti kapije, taman za tvojom zadnjicom!

Geralt se kruto pokloni.

— Prihvatam poziv — reče zvanično. — Neću narušiti gostoprimstvo.

— Moj dom je i tvoj dom — odgovori stvor, takođe zvanično, mada
nemarno. — Ovuda. A konja daj ovamo, ka bunaru.

I unutrašnjost dvorca je vapila za temeljnim popravkama; bilo je ipak u
velikoj meri čisto i uredno. Nameštaj je zasigurno prošao kroz ruke dobrih
zanatlija, iako se to dogodilo veoma davno. U vazduhu se osećao oštar miris
prašine. Bilo je mračno.

— Svetla! — zareža čudovište i iz luča udenutog u gvozdene držače istog
trenutka buknu plamen.

— Nije loše — reče veštac. Čudovište se grohotom nasmeja.

— Samo toliko? Zbilja, vidim da te čim bilo neću oduševiti. Rekao sam ti da
kuća ispunjava moje naredbe. Ovuda, izvoli. Samo pazi, stepenice su strme.
Svetla!

Na stepenicama, čudovište se okrenu ka vešcu.

— A što ti se nešto klati oko vrata, goste! Šta je to?

— Pogledaj.

Stvor uze medaljon u šapu, podiže ga ka sebi, lako zatežući lančić na
Geraltovom vratu.

— Gadno izgleda ta životinja. Šta je to?

— Cehovski znak.

— Aha, sigurno se baviš izradom brnjica. Ovuda, izvoli. Svetla!

U velikoj odaji bez prozora nalazio se ogroman sto od hrastovine, sasvim
prazan, ne računajući veliki svećnjak od pozelenelog mesinga, prekrivenog
vencima stvrdnutog voska. Na sledeću komandu čudovišta sveće su se
upalile, zatreperile, neznatno osvetlivši prostor.

Jedan od zidova odaje bio je pun okačenog oružja — visile su na njemu
kompozicije od okruglih štitova, ukrštenih sablji, lovačkih kopalja i gvizarmi,
teških mačeva i sekira. Polovinu susednog zida zauzimalo je ložište
ogromnog kamina, nad kojim su visili nizovi pohabanih i izljuštenih portreta.
Zid nasuprot ulazu bio je popunjen lovačkim trofejima — lopatasti rogovi
losa i račvasti jelenji rogovi bacali su dugačke senke na iskežene njuške
divljih svinja, medveda i riseva, na razbarušena i iskrzana krila prepariranih
orlova i jastrebova. Centralno, počasno mesto zauzimala je požutela,
nagrđena glava planinskog zmaja iz koje je izvirivala kučina. Geralt je prišao
bliže.

— Ulovio ga je moj deda — reče čudovište, ubacujući u čeljust ložišta
ogromnu cepanicu. — Taj je valjda bio poslednji u okruženju koji se dao
uloviti. Sedaj, goste. Pretpostavljam da si gladan?

— Ne sporim, domaćine.

Čudovište sede za sto, spusti glavu, ukrsti na stomaku kosmate šape,
izmrmlja sebi nešto u bradu, vrteći ogromne palčeve, a onda tiho riknu,
lupnuvši šapom o sto. Tacnice i tanjiri zveknuše kalajno i srebrno, pehari