Andzej Sapkovski Poslednja zelja

Svi ućutaše, iznenađeno gledajući ka njemu. Geralt je na sebi osetio
smaragdni Pavetin pogled, Ježev pogled iza crnog vizira, osetio je poput
talasa poplave narastajuću Moć, koja je jačala u vazduhu. Video je kako pod
uticajem te Moći dim iz baklji i fenjera poprima fantastične oblike. Znao je
da i Mišovor vidi isto. Znao je takođe i da to niko drugi ne vidi.

— Kao što rekoh — mirno je ponovio — sazivanje saveta može se pokazati
nepotrebnim. Razumeš li šta mi je na umu, Ježu iz Erlenvalda?

Bodljikavi vitez načinio je dva škripava koraka napred.

— Razumem — gluvo je rekao iza poklopca šlema. — Samo glupak ne bi
razumeo. Čuo sam šta je maločas rekla milostiva i plemenita gospa Kalante.
Divan je način smislila da me se otarasi. Prihvatam tvoj izazov, neznani
viteže!

— Ne sećam se — reče Geralt — da sam te izazvao. Ne planiram dvoboj s
tobom, Ježu iz Erlenvalda.

— Geralte! — povikala je Kalante, kriveći usta i zaboravivši da se vešcu
obrati kao „plemenitom Reviksu“. — Ne prevršavaj meru! Ne iskušavaj moje
strpljenje!

— Niti moje — dodade zlokobno Rajnfarn. Krah an Krajte je samo zarežao,
dok mu je Ejst Turseah pokazivao stegnutu pesnicu. Krah je zarežao još
glasnije.

— Čuli ste svi — progovorio je Geralt — kako je baron iz Tiga govorio

o čuvenim junacima koji su oduzeti od roditelja zbog istih obećanja kakvo je
od kralja Regnera iznudio Jež. Zašto, naime, s kakvim ciljem, neko zahteva
takva obećanja? Odgovor znaš, Ježu iz Erlenvalda. Takva zakletva ima
sposobnost da stvori moćnu, neraskidivu sudbinsku sponu između onoga ko
zahteva obećanje i onoga ko je objekt tog obećanja — Čeda Nenadnosti.
Takvo dete, obeleženo slepom sudbinom, može biti predodređeno za
nesvakidašnje stvari. Može biti u stanju da odigra nezamislivo važnu ulogu u
životu onog s kim ga veže sudbina. Upravo zato, Ježu, zatražio si od Regnera
cenu koju danas zahtevaš. Ti ne želiš tron Cintre. Želiš da uzmeš princezu.

— Tačno je tako kako govoriš, neznani viteže — gromko se nasmeja Jež. —
Upravo to zahtevam! Dajte mi onu koja je moja sudbina!

— To moraš dokazati — reče Geralt.

— Zar se usuđuješ u to da sumnjaš pošto je kraljica potvrdila istinitost mojih
reči? Nakon toga što si i sam maločas rekao?

— Da. Jer nisi nam sve ispričao. Regner je, Ježu, znao za moć Zakona
Nenadnosti i za težinu obećanja koje je dao. A dao ga je znajući da zakon i
običaj štite takvo obećanje i paze da se ono ispuni samo onda kada ga potvrdi
snaga sudbine. Tvrdim, Ježu, da zasad nemaš nikakva prava na princezu.
Steći ćeš ih tek onda kada...

— Kada šta?

— Kada princeza sama pristane da krene s tobom. Tako glasi Zakon
Nenadnosti. Saglasnost je deteta, a ne roditelja, to što potvrđuje zakletvu i
dokazuje da se dete zaista rodilo u senci sudbine. Zato si se vratio nakon
petnaest godina, Ježu. Jer takav je uslov dodao uz obećanje kralj Regner.

— Ko si ti?

—Ja sam Geralt iz Rivije.

— Ko tebi, Geralte iz Rivije, daje pravo da budeš autoritet u vezi sa
zakonima i običajima?

— On poznaje taj zakon bolje od bilo kog drugog — promuklo reče Mišovor
— jer se i na njega nekad odnosio. Njega su odveli iz roditeljskog doma jer je
bio taj kom se otac nije nadao po povratku kući. Jer je bio predodređen za
nešto drugo. I snagom sudbine postao je ono što jeste.

— A šta je on?

— Veštac.

U tišini koja je zavladala udarilo je zvono sa stražare, tmurno najavljujući
ponoć. Svi se trgnuše i podigoše glave. Mišovor je, gledajući u Geralta,

načinio čudnu, iznenađenu grimasu. Ali najupadljivije se trgnuo i nemirno
pomerio Jež. Ruke u zaštitnim rukavicama nehotice su mu klonule uz butine,
bodljikavi šlem nesigurno se zaljuljao.

Neobična, nepoznata Moć, koja je ispunjavala dvoranu kao siva magla, naglo
se zgusnula.

— Tačno je — reče Kalante. — Ovde prisutni Geralt iz Rivije jeste veštac.
Njegovo zvanje dostojno je poštovanja i uvažavanja. Posvetio se tome da nas
štiti od užasa i košmara koje donosi noć, koje šalju zlokobne, po ljude štetne
sile. On ubija svakojaka strašila i monstrume koji vrebaju na nas po šumama i
jarugama. Kao i one koje imaju drskosti da svraćaju u naše domove.

Jež je ćutao.

— Dakle — nastavila je kraljica, podižući nakitom okićenu ruku — nek se
sprovede zakon, neka se ispuni obećanje koje zahtevaš, Ježu iz Erlenvalda.
Ponoć je otkucala. Tvoj te zavet više ne obavezuje. Skini šlem. Pre nego što
moja ćerka saopšti svoju volju, pre nego što odluči o svojoj sudbini, neka vidi
tvoje lice. Svi čeznemo da vidimo tvoje lice.

Jež iz Erlenvalda polako podiže oklopljenu šaku, cimnu vezove šlema, skinu
ga držeći ga za gvozdeni rog i tresnu o pod. Neko je vrisnuo, neko opsovao,
neko piskavo uzdahnuo. Na kraljičinom licu pojavi se zao, veoma zao osmeh.
Osmeh okrutnog trijumfa.

Iznad širokog, polukružnog okovratnika pršnjaka posmatrala su ih dva
ispupčena crna čvorića očiju, smeštena s obe strane izdužene, tupe rilice
prekrivene riđastom čekinjom i okićene drhtavim pipcima, pune belih oštrih
očnjaka. Glava i vrat prilike koja je stajala nasred dvorane ježili su se kao
kresta kratkih, sivih, pokretnih bodlji.

— Evo kako izgledam — progovori stvor — što si dobro znala, Kalante.
Prepričavajući događaj iz Erlenvalda, Regner nije mogao preskočiti opis
onoga koji mu je spasao život. I kojem je, mimo njegovog izgleda, obećao što
je obećao. Dobro si se pripremila za moj dolazak, kraljice. Tvoje oholo i
prezrivo odbijanje da održiš reč prebacili su ti i tvoji vazali. Kada ti nije pošlo
za rukom da nahuškaš na mene ostale udvarače, izvukla si iz rukava vešca,

ubicu koji sedi s tvoje desne strane, nadohvat ruke. A za kraj obična, niska
prevara. Mislila si da me poniziš, Kalante. Znaj da si ponizila sebe.

— Dosta! — Kalante ustade, stisnutom pesnicom se podboči o bedro.

— Završimo s ovim. Paveta! Vidiš ko, ili radije šta, stoji pred tobom i polaže
na tebe pravo. Na osnovu Zakona Nenadnosti i prastarog običaja, odluka je
tvoja. Odgovori. Dovoljna je jedna tvoja reč. Reci ,,da“ i postaćeš svojina,
plen ovog čudovišta. Reci ,,ne“ i nikad ga više nećeš videti.

Moć koja je tutnjala u sali stiskala je Geraltove slepoočnice železnim
obručem, šumela mu u ušima, ježila dlake na vratu. Veštac je gledao u sve
belje zglobove Mišovorovih prstiju, stisnutih na ivici stola. Tanak trag znoja
koji se slivao niz kraljičin obraz. Mrvice hleba na stolu koje su se pomerale
poput crva i oblikovale rune što su se razilazile i ponovo skupljale u jasan
natpis: PAZI!

— Paveta! — ponovila je Kalante. — Odgovori. Želiš li da kreneš s ovim
stvorenjem?

Paveta je podigla glavu.

— Da.

Moć koja je preplavila salu zasvirala je, gluvo dobujući u lukovima svoda.
Niko, apsolutno niko, nije ispustio ni najtiši zvuk.

Kalante se polako, veoma polako, spustila na presto. Njeno lice bilo je bez
ikakvog izraza.

— Svi ste čuli — u tišini se razlegao miran Ježev glas. — Ti, Kalante,
takođe. I ti vešče, lukavi plaćeni ubico. Moja prava su potvrđena. Pravda i
sudbina pobedile su laži i podvale. Šta vam još preostaje, plemenita kraljice,
preobučeni vešče? Hladan mač?

Niko se nije javljao.

— Najradije bih — nastavio je Jež, pomerajući pipke i klapćući njuškom —
smesta napustio ovo mesto zajedno s Pavetom, ali neću sebi oduzeti izvesno

zadovoljstvo. Ti ćeš, Kalante, biti ta koja će dovesti svoju ćerku ovde gde
stojim, i spustiti njenu belu ruku na moju.

Kalante je polako okrenula glavu prema vešcu. U njenim očima bilo je
naređenje. Geralt se nije pomerao, osetivši i videvši kako se orošena Moć u
vazduhu koncentriše oko njega. Samo oko njega. Već je znao. Kraljičine oči
su se suzile, usta su joj drhtala...

— Šta?! Šta reče? — urliknu odjednom Krah an Krajte, skočivši s mesta. —
Belu ruku? Na njegovu ruku? Princeza, s tim čekinjavim smrdljivcem? S
tom... svinjskom njuškom?

— A ja sam s njime mislio da se borim kao s vitezom! — zapretio je
Rajnfarn. — S tim strašilom, s tom marvom! Pse treba napujdati na njega!
Pse!

— Straža! — viknula je Kalante.

A zatim se sve odigralo munjevito. Krah an Krajte zgrabio je nož sa stola i
tresnuo stolicom o pod. Draig Bon-Du poslušao je naređenje Ejsta i bez
razmišljanja ga opaučio gajdama po potiljku iz sve snage. Krah se svalio na
sto, između kečige u sivom sosu i skeleta rebara koji je ostao od pečene divlje
svinje.

Rajnfarn je skočio na Ježa sa svetlucavim bodežom koji je izvukao iz rukava.
Kokodak je naglo poskočio i hitnuo tronožac pravo pod njegove noge.
Rajnfarn je vešto preskočio prepreku, ali je trenutak nepažnje bio dovoljan —
Jež ga je zavarao kratkom eskivažom i bacio na kolena snažnim udarcem
oklopljene pesnice. Kokodak je priskočio da otme Rajnfarnov bodež, ali ga je
zadržao princ Vindhalm, zgrabivši ga za butinu poput lovačkog psa.

Od ulaza su dotrčavali stražari naoružani gvizarmama i glejvama.
Uspravljena i puna pretnje, Kalante im je pokazala na Ježa zapovedničkim,
naglim pokretom. Paveta je zavrištala, Ejst Turseah je psovao. Svi su
poskakali sa svojih mesta i ne znajući tačno šta bi činili.

— Ubijte ga! — viknula je kraljica.

Jež se okrenuo ka stražarima besno frkćući i kezeći zube. Bio je nenaoružan,
ali okovan bodljikavim čelikom, od kog su se zveketavo odbijali šiljci
gvizarmi. Udarci su ga ipak odbacili unazad, pravo na Rajnfarna, koji je
ustajao i zadržao ga uhvativši ga za noge. Jež je zarikao, odbijajući
gvozdenim nadlakticama udarce sečiva koja su mu se sručivala na glavu.
Ukrstivši koplja, stražari su priterali Ježa do izrezbarenog kamina. Rajnfarn,
okačen oko njegovog pojasa, pronašao je ispod pancira prorez i u njega zabio
bodež. Jež se presavio.

— Duniiiiii! — vrisnula je tankim glasom Paveta skočivši na stolicu.

S mačem u ruci, veštac je poleteo ka njima preko stola, razgrćući tanjire,
tacne i pehare. Znao je da nema mnogo vremena. Pavetin vrisak zvučao je
sve neprirodnije. Rajnfarn je još jednom zamahnuo bodežom.

Geralt je skočio sa stola i zasekao, kleknuvši. Rajnfarn je zakukao, strovalio
se na zid. Veštac se zavrteo, sredinom mača pljesnuo stražara koji je
pokušavao da zabije oštar jezik glejva između Ježeve kecelje i pršnjaka.
Stražar se srušio na zemlju, gubeći pljosnati šlem. Od ulaza su dotrčavali
sledeći.

— Ne sme se tako! — zaurlao je Ejst Turseah hvatajući se za stolicu.
Zamahnuo je i smrskao kabasti nameštaj o pod, a onim što mu je ostalo u ruci
jurišao je ka stražarima.

Zaglavljen istovremeno između dve kuke od gvizarmi, Jež se uz zveket
stropoštao, zaurlao i zafrktao, vučen po podu. Priskočio je i treći stražar i
zamahnuo glejvom ka njemu. Geralt ga je samim vrhom mača udario po
slepoočnici. Dvojica što su vukla Ježa odskočiše, ispustivši gvizarme.
Nadolazeći sa ulaza, povukoše se pred parčetom stolice koje je fijukalo u
Ejstovoj ruci poput čarobnjačkog mača Balmura u slavnoj desnici Zatreta
Vorute.

Pavetin vrisak dostigao je vrhunac i kao da se odjednom slomio. Geralt je
osetio šta nadolazi i ravno se položio po zemlji, loveći pogledom zelenkasti
blesak. Osetio je stravičan bol u ušima, čuo je zastrašujući huk i užasavajući
krik iz mnogobrojnih grla. A potom ravan, jednoličan, vibrirajući princezin
vrisak.

Sejući unaokolo posuđe s jelima, sto se počeo podizati, okretati, teške stolice
letele su po dvorani rasprskavajući se o zidove, gobleni i ćilimi lepršali su
dižući oblak prašine. S ulaza se čula lomljava, vriska i suvo treskanje
gvizarmi koje su pucale kao prutići.

Presto na kom je sedela Kalante odskočio je i kao strela preleteo preko sale,
tresnuo o zid i rasprskao se. Kraljica je bespomoćno skliznula, kao krpena
lutka. Ejst Turseah je, jedva stojeći na nogama, skočio ka njoj, uhvatio je za
ramena i svojim je telom zaštitio od grada koji je tukao o zidove i pod.

Stiskajući medaljon u ruci, Geralt je, koliko je brzo mogao, išao na stranu na
kojoj je Mišovor, nekakvim čudom i dalje na kolenima, a ne na stomaku,
držao uvis podignutu kratku glogovu grančicu. Navrh grančice bila je
nataknuta lobanja pacova. Goblen na zidu iza druidovih leđa, koji je
predstavljao opsadu i požar tvrđave Ortagor, goreo je pravom pravcatom
vatrom.

Paveta je zavijala. Okrećući se, krikom je kao bičem sekla sve i svakoga. Ko
god je pokušao da se pridigne s poda, padao bi i kotrljao se ili bi se
raspljeskao o zid. Pred Geraltovim očima, velika srebrna posuda za sos,
izrađena u obliku broda sa zadignutim pramcem, zafijukala je kroz vazduh i
svalila s nogu vojvodu s prezimenom teškim za pamćenje dok je pokušavao
da pobegne. S drvenog stropa polagano je spadao malter. Ispod stropa je
kružio sto i na njemu rasprostrti Krah an Krajte, sipajući psovke.

Geralt je dopuzao do Mišovora, obojica su prilegli iza gomile koju su,
gledajući odozgo, činili Drozd iz Strepta, burence piva, Drogodar, stolica i
Drogodarova lauta.

— To je čista, iskonska Moć! — viknuo je druid, nadjačavajući rusvaj i
lomljavu. — Ona njom ne vlada!

— Znam! — vikao je Geralt. Pečeni fazan, još uvek s nekoliko prugastih pera
koja su mu štrčala iz trtice, pao je neznano otkuda i tresnuo ga u leđa.

— Treba je zaustaviti! Zidovi počinju da pucaju!

— Vidim!

— Spreman?

— Da!

—Jedan! Dva! Sad!

Udarili su je istovremeno, Geralt Znakom Ard, Mišovor strašnom,
trostepenom čini, od koje je, činilo se, pod počeo da se topi. Stolica na kojoj
je princeza sedela razletela se u paramparčad. Paveta je, kao da to nije ni
primetila, ostala da i dalje lebdi u vazduhu, unutar prozirne zelene kugle. Ne
prestajući da vrišti, okrenula se ka njima, a njeno sićušno lice odjednom se
zgrčilo u zlokobnu grimasu.

— Svih mi demona! — zaurla Mišovor.

— Pazi! — povika veštac, savijajući se. — Blokiraj je, Mišovore! Blokiraj je
ili smo gotovi!

Sto se teško survao na pod, mrveći pod sobom nogare i sve što se našlo ispod.
Krah an Krajte, koji se našao na stolu, ravno je odskočio, oko tri lakta uvis.
Okolo je pljuštala teška kiša tanjira i ostataka hrane, pucale su u dodiru s
podom kristalne vaze. Zagrmeo je pervaz odvaljen od zida, potresajući
temelje zamka.

— Oslobađa sve! — vikao je Mišovor, držeći štapić uperen ka princezi.

— Oslobađa sve! Sva Moć će sada krenuti na nas!

Geralt je udarcem mača odbio veliku dvozubu viljušku koja je letela pravo na
druida.

— Blokiraj, Mišovore!

Smaragdne oči poslaše ka njima dve zelene munje. Munje su se uvile u
zaslepljujuće, uskovitlane vrtloge, virove, iz čije unutrašnjosti se na njih
prolomila Moć, kao ovan za razbijanje zidova, rasprskavajući lobanje, gaseći
oči, parališući dah. Zajedno s Moći na njih se posipalo staklo, fajans, tacne,
svećnjaci, kosti, načeti komadi hleba, daske i daščice, i raspaljene cepanice iz
ložišta. Krešteći divlje, kao veliki tetreb, iznad njihovih glava je preleteo

kaštelan Hakso. Ogromna glava kuvanog šarana rasprskala se na Geraltovim
grudima, na zlatnom polju, medvedu i gospođici iz Četriroga.

Kroz Mišovorove čini, koje su tresle zidove odaje, kroz sopstveni krik i
jaukanje ranjenih, huku, zujanje i tutnjanje, kroz Pavetino zavijanje, veštac je
odjednom začuo najjeziviji od svih zvukova koje je ikada čuo.

Kokodak je, klečeći, rukama i kolenima gušio gajde Draiga Bon--Dua. A on
sam je, nadjačavajući čudovišne zvuke koji su izlazili iz mešine, zabacivši
glavu unazad, zavijao i rikao, skičao i kreštao, blejao i cvileo u mešavini
glasova svih znanih i neznanih, domaćih i divljih, mitskih životinja.

Uplašena Paveta ućuta, gledajući ka baronu široko otvorenih usta. Moć je
naglo posustala.

— Sad! — zaurla Mišovor, mašući štapićem. — Sad, vešče!

Udarili su je. Zelenkasta kugla koja je okruživala princezu pukla jc pod
udarom kao mehur sapunice, vakuum je istog časa usisao Moć što je ludovala
po dvorani. Paveta je teško klepnula na pod i rasplakala se.

Nakon trenutka tišine, koja je odzvanjala u ušima posle nedavnog
pandemonijuma, kroz razvaline i ruševine, kroz polomljeni nameštaj i
bespomoćna tela, teško i s mukom počeše se probijati glasovi.

— Cuach op arse, ghoul y badraigh mai an cuach — ponavljao je Krah an
Krajte, pljujući krv koja mu je tekla iz posečene usne.

— Obuzdaj se, Krah — s naporom izgovori Mišovor, otirući s odela heljdinu
kašu. — Ovde ima žena.

— Kalante. Voljena moja. Kalante! — ponavljao je Ejst Turseah u pauzama
između poljubaca. Kraljica je otvorila oči, ali nije pokušavala da se oslobodi
njegovog zagrljaja.

— Ejste, ljudi nas gledaju — rekla je.

— Neka gledaju.

— Bi li mi neko objasnio šta se ovde dogodilo? — upitao je maršal Visegerd,
izvlačeći se ispod pokidanog ćilima.

— Ne — reče veštac.

— Vidara! — viknuo je tanko Vindhalm iz Atre, povijen nad Rajnfarnom.

— Vode! — dozivao je jedan od braće iz Strepta, Držigora, gaseći svojim
ogrtačem zapaljeni goblen. — Vode, brzo!

— I piva! — zakrkljao je Kokodak.

Nekoliko vitezova koji su bili u stanju da stoje na nogama pokušali su da
podignu Pavetu, ali ona je samo odgurnula njihove ruke i lelujavim korakom
krenula prema kaminu, kraj kog je, oslonjen leđima o zid, sedeo Jež, nevešto
pokušavajući da se otarasi krvavih ploča oklopa.

— Današnja omladina! — promumla Mišovor gledajući u njih. — Rano su
počeli! Samo na jedno misle!

— Na šta?

— Zar ti, vešče, ne znaš da ona koja je netaknuta, devica, ne bi mogla da
koristi Moć?

— Đavolu nek ide njeno devičanstvo — promrmlja Geralt. — Otkud kod nje
uopšte takve sposobnosti? Iz onoga što ja znam, ni Kalante, ni Regner...

— Nasledila je preskokom, nema druge — reče druid. — Njena baba,
Adalija, pokretom obrve dizala je mostove. Hej, Geralte, pogledaj! Još uvek
joj nije dosta!

Kalante je, i dalje držeći za ruku Ejsta Turseaha, pokazivala stražarima na
ranjenog Ježa. Geralt i Mišovor odmah su krenuli ka njemu, ali nije bilo
potrebe. Stražari su odskočili od poluležećeg čoveka, povukli su se šapućući i
mrmljajući.

Čudovišna Ježeva njuška se rasplinula, razvodnila, počela gubiti konture.
Pokretne bodlje i čekinja menjale su se u crnu, sjajnu kovrdžavu kosu i bradu

koja je okruživala belo, uglasto muško lice, ukrašeno istaknutim nosom.

— Šta... — promuca Ejst Turseah. — Ko je to? Jež?

— Duni — nežno izusti Paveta. Kalante je, stisnutih usta, okrenula glavu.

— Začaran? — promrmlja Ejst. — Ali kako...

— Izbila je ponoć — reče veštac. — Upravo ovog trenutka. Zvono koje smo
prethodno čuli predstavljalo je nesporazum. Greška zvonika. Je li istina,
Kalante?

— Istina je, istina — prostenja muškarac po imenu Duni, odgovarajući
umesto kraljice, koja ionako nije imala nameru da odgovori. — Možda bi

mi neko, umesto raspravljanja, pomogao da skinem sa sebe ovaj lim i pozvao
vidara? Onaj ludi Rajnfarn me je ubo ispod rebra.

— Šta će nam vidar? — reče Mišovor, uzimajući štapić.

— Dosta — Kalante se uspravila, ponosno uzdižući glavu. — Dosta s tim.
Kad se sve završi, želim da vas vidim u svojoj odaji. Sve vas redom, kako tu
stojite. Ejst, Paveta, Mišovor, Geralt i ti... Duni. Mišovore?

— Da, kraljice.

— Može li taj tvoj štapić... Ugruvala sam kičmu. I sve okolo.

— Razumem, kraljice.

— ... kletva — nastavio je Duni, masirajući slepoočnice. — Od rođenja.
Nikada nisam saznao šta je bio uzrok, ko mi je to uradio. Od ponoći do jutra
normalan čovek, od jutra... videli ste šta. Akerspark, moj otac, želeo je to da
prikrije. Narod u Mehtu je sujeveran, čini i kletve u kraljevskoj porodici
mogle su se pokazati fatalnim za dinastiju. Jedan od očevih vitezova odveo
me je s dvora, on me je gajio, nas dvojica lutali smo po svetu, putujući vitez
sa štićenikom, a kasnije, kad je on stradao, putovao sam sam. Više se i ne
sećam od koga sam čuo da me od kletve može osloboditi Čedo Nenadnosti.
Ubrzo potom sreo sam Regnera. Ostatak znate.

— Ostatak znamo, to jest pretpostavljamo — klimnula je glavom Kalante. —
Posebno to da nisi čekao dogovorenih petnaest godina, te da si ranije zavrteo
pamet mojoj ćerki. Paveta!! Koliko dugo?

Princeza spusti pogled i podiže jedan prst.

— O, molim lepo. Ti mala veštice. Pred mojim nosom! Neka samo saznam
ko ga je noću puštao u dvorac! Dok li samo dohvatim dvorske dame s kojima
si išla brati jagorčevinu. Jagorčevina, đavola! I šta ja sad da radim s vama?

— Kalante... — započeo je Ejst.

— Polako, Turseah. Nisam završila. Duni, stvar se značajno zakomplikovala.
S Pavetom si već godinu dana, i šta se dogodilo? Ništa. To znači da si od
neodgovarajućeg oca zatražio zavet. Sudbina se poigrala s tobom. Kakva
ironija, kako reče ovde prisutni Geralt iz Rivije.

— Dovraga sudbina, zaveti i ironija — namrači se Duni. — Volim Pavetu i
ona voli mene, jedino to je važno. Ne možeš, kraljice, stajati na putu našoj
sreći.

— Mogu, Duni, i te kako mogu — nasmejala se Kalante jednim od svojih
besprekornih osmeha. — Ali na tvoju sreću, ne želim. Imam izvestan dug
prema tebi, Duni. Za ono, znaš. Bila sam odlučna... Trebalo bi da te molim za
oproštaj, ali to baš i nemam običaj. Dakle, dajem ti Pavetu i onda smo kvit.
Paveta? Da se nisi predomislila?

Princeza je porekla, oduševljeno odmahujući glavom.

— Hvala, gospo. Hvala — nasmeja se Duni. — Mudra si i velikodušna
kraljica.

— Naravno da jesam. Uz to i lepa.

— I lepa.

— Ako želite, oboje možete ostati u Cintri. Narod je ovde manje sujeveran
nego u Mehtu i lako se privikava. Uostalom, čak i kao Jež si bio veoma
simpatičan. Jedino što zasad ne možeš računati na presto. Imam nameru da

još neko vreme vladam, uz novog kralja Cintre. Plemeniti Ejst Turseah iz
Skeliga izvoleo mi je nešto predložiti.

— Kalante...

— Tako je, Ejste, pristajem. Nikada još nisam čula izjavu ljubavi ležeći na
podu, među ostacima sopstvenog zamka, ali... Kako si ono rekao, Duni?
Jedino to je važno, i neka nikome ne pada na pamet da staje na put našoj
sreći, dobronamerno vas savetujem. A vi, šta ste se tako zagledali? Nisam još
tako stara kako mislite dok gledate na moju skoro pa udatu ćerku.

— Današnja omladina — promrmlja Mišovor. — Ne pada iver daleko...

— Šta ti tamo mrmljaš, čarobnjače?

— Ništa, gospo.

— I bolje. Usput, Mišovore, imam za tebe jedan predlog. Paveti će biti
potreban učitelj. Trebalo bi da nauči kako da se služi svojim posebnim
darom. Volim ovaj zamak i draže bi mi bilo da ostane kakav jeste. Pri
narednom histeričnom napadu moje nadarene kćerke mogao bi se sasvim
razleteti. Šta kažeš, druide?

— Biće mi čast.

— Tako sam i mislila — kraljica se okrenu ka prozoru. — Sviće. Vreme

je...

Naglo se okrenula na stranu gde su Paveta i Duni šaputali jedno drugom,
držeći se za ruke i skoro se dodirujući čelima.

— Duni!

— Molim, kraljice?

— Čuješ li? Sviće! Već je dan! A ti...

Geralt pogleda ka Mišovoru, Mišovor ka Geraltu, i obojica se počeše smejati.

— A šta vam je tako veselo, čarobnjaci? Zar ne vidite...

— Vidimo, vidimo — potvrdi Geralt.

— Čekali smo da i sama vidiš — smejao se Mišovor. — Pitao sam se kada
ćeš shvatiti.

— Šta to?

— Skinula si kletvu. Ti si je skinula — reče veštac. — U trenutku kad si
rekla „Dajem ti Pavetu“, sudbina se ispunila.

— Tačno — potvrdi druid.

— Svih mi bogova — polako reče Duni. — Konačno! Dođavola, mislio sam
da ću se više radovati, da će zasvirati trube ili tako nešto... Navika. Kraljice!
Hvala. Paveta, čuješ li?

— Mhm — reče princeza, ne podižući kapke.

— Tim samim — uzdahnula je Kalante, gledajući ka Geraltu umornim
pogledom — sve se dobro završava. Nije li tako, vešče? Kletva je skinuta,
spremaju se dve svadbe, obnova prestoničke dvorane potrajaće oko mesec
dana, četiri mrtva, bezbroj ranjenih, Rajnfarn iz Atre jedva diše. Radujmo se!
Znaš li, vešče, da sam u jednom trenutku imala želju narediti da te...

— Znam.

— Ali sada ti moram odati počast. Želela sam efekat i dobila sam ga. Cintra
će se ujediniti sa Skeligom. Moja ćerka se ne udaje loše. Do malopre sam
mislila kako bi se sve ovo i tako dogodilo, u skladu sa sudbinom, čak i da te
nisam pozvala na gozbu i stavila kraj sebe. Ali pogrešila sam. Sudbinu je
mogao promeniti Rajnfarnov bodež. A Rajnfarna je zaustavio mač u veščevoj
ruci. Pošteno si radio, Geralte. Sada je pitanje cene. Govori šta želiš.

— Trenutak — reče Duni, opipavajući obmotanu butinu. — Pitanje cene,
kažete. Ja sam taj koji je dužnik, zato bi trebalo da ja...

— Ne prekidaj me, zete — sklopila je oči Kalante. — Tvoja tašta ne podnosi

kada je neko prekida. Zapamti to. I znaj da nisi nikakav dužnik. Složilo se
tako da si bio neka vrsta predmeta ugovora koji sam sklopila s Geraltom iz
Rivije. Rekla sam da smo kvit i ne vidim zašto bih se za to beskonačno
izvinjavala. Ali ugovor me i dalje obavezuje. Dakle, Geralte. Tvoja cena.

— U redu — reče veštac. — Molim za tvoju zelenu ešarpu, Kalante. Neka
me zauvek podseća na boju tvojih očiju, najlepšu od svih znanih mi boja.

Kalante se nasmejala i otkačila s vrata ogrlicu sa smaragdima.

— Ova ogrlica — rekla je — ima kamenje sa sopstvenim nijansama. Čuvaj
je, zajedno s milim uspomenama.

— Mogu li nešto reći? — skromno upita Duni.

— Kako da ne, zete, izvoli sarno.

— Tvrdim i dalje da sam ja tvoj dužnik, vešče. Mom je životu pretio bodež
Rajnfarna. Mene bi dotukli stražari da tebe nije bilo. Ako se o bilo kakvoj
ceni govori, ja sam taj koji treba da je plati. Jemčim da sam u stanju. Šta
želiš, Geralte?

— Duni — polako izgovori Geralt. — Veštac kome se takvo pitanje postavi
mora zamoliti da mu se ponovi.

— Onda ponavljam. Jer vidiš, tvoj sam dužnik iz još jednog razloga. Kada
sam tamo, u dvorani, saznao ko si, mrzeo sam te i o tebi sam veoma rđavo
mislio. Gledao sam te kao slepo, krvi žedno oruđe, kao nekog ko bez
razmišljanja i bez duše ubija, ko otire sečivo od krvi i broji pare. A uverio
sam se da je poziv vešca zapravo dostojan poštovanja. Braniš nas ne samo od
Zla koje nam preti u mraku već i od onog koje raste u nama samima. Šteta je
što vas je tako malo.

Kalante se nasmejala. Prvi put te noći Geralt je bio spreman da prizna da je
njen osmeh bio prirodan.

— Divno je govorio moj zet. Moram tom govoru dodati još dve reči. Tačno
dve. Oprosti, Geralte.

— A ja — reče Duni — ponavljam. Šta želiš?

— Duni — ozbiljno reče Geralt. — Kalante, Paveta. I ti, čestiti viteže
Turseah, budući kralju Cintre. Da bi neko postao veštac, mora se roditi u
senci sudbine, a nema ih mnogo koji se tako rode. Zato nas je tako malo.
Starimo, ginemo, a nemamo kome da prenesemo svoje znanje, svoje veštine.
Nedostaju nam naslednici. A ovaj je svet pun Zla, koje samo čeka da nas
nestane.

— Geralte — šapnula je Kalante.

— Tako je, ne grešiš, kraljice. Duni! Daćeš mi ono što već poseduješ, a o
čemu ne znaš. Za šest godina vratiću se u Cintru i proveriću da li mi je
sudbina bila naklonjena.

— Paveta — Duni široko raširi oči. — Zar si...

— Paveta! — povika Kalante. — Zar... Zar si...

Princeza je spustila pogled i zacrvenela se. A onda je odgovorila.

GLAS RAZUMA 5

— Geralte? Hej! Jesi li tu?

Pridigao je glavu iznad požutelih, grubih strana Istorije sveta Roderika de
Novembrea, zanimljivog, mada donekle kontroverznog štiva koje je od juče
proučavao.

— Tu sam, Neneke. Šta se desilo? Potreban sam ti?

— Imaš gosta.

— Opet? Ko je ovoga puta? Vojvoda Herevard lično?

— Ne. Ovoga puta Neven, tvoj kompanjon, taj probisvet, taj trut i neradnik,
sveštenik umetnosti, sjajna zvezda balade i ljubavne pesme. Kao i obično,
ozaren slavom, naduven ko svinjska bešika i bazdi na pivo. Želiš li da se
vidiš s njim?

— Naravno. On mi je prijatelj.

Neneke se ozlojedila, slegnula ramenima.

— Ne razumem takva prijateljstva. On je tvoja apsolutna suprotnost.

— Suprotnosti se privlače.

— Očigledno. O, evo ga, stiže — pokazala je pokretom glave. — Tvoj slavni
pesnik.

— On zaista jeste slavan pesnik, Neneke. Nećeš me valjda ubeđivati da nisi
slušala njegove balade.

— Slušala sam — namršti se sveštenica. — Još kako. Čuj, ne razumem se u
to, može biti da je sposobnost slobodnog preskakanja od potresne lirike do
bestidnih svinjarija upravo odlika talenta. Nije važno. Oprosti, ali neću vam
praviti društvo. Danas nisam raspoložena ni za poeziju, ni za njegove

vulgarne pošalice.

Iz hodnika se začuo zvonki smeh, zvuk laute, na prag biblioteke zakoračio je
Neven, u ljubičastom kaputiću s čipkastim manžetnama i s nakrivljenim
šeširićem. Ugledavši Neneke, trubadur se preterano naklonio, pomevši pod
čapljinim perom prikačenim za šešir.

— Moje duboko poštovanje, cenjena majko — kretenski je zapištao. — Slava
i hvala Velikoj Meliteli i svim njenim sveštenicama, izvorištima vrlina i
mudrosti...

— Ne trabunjaj, Nevene — brecnula se Neneke. — I ne zovi me majkom.
Znaj da me hvata jeza na pomisao da mi ti možeš biti sin.

Okrenula se na peti i izašla, šušteći dugačkom haljinom. Neven je, praveći
majmunske grimase, imitirao naklon.

— Nije se nimalo promenila — reče veselo. — I dalje uopšte ne zna da se
našali. Besna je na mene jer sam na dolasku malo proćaskao s vratarkom,
jednom tako dragom plavušicom dugih trepavica, s devičanskom kosom što
joj seže do zgodnog dupeta koje bi greh bilo ne šljapnuti. Pa sam ga i
šljapnuo, a baš tada naiđe Neneke... A, šta sad. Zdravo, Geralte.

— Zdravo, Nevene. Kako si znao da sam ovde?

Pesnik se ispravi i povuče pantalone.

— Bio sam u Vizimi — reče. — Čuo sam za strigu, saznao sam da si ranjen.
Razmišljao sam gde bi mogao otići na oporavak. Kako vidim, već si zdrav?

— Vidiš dobro. Ali probaj to da objasniš Neneke. Sedi, da popričamo.

Neven je seo i bacio pogled na knjigu koja je ležala na stalku.

— Istorija? — nasmejao se. — Roderik de Novembre? Čitao sam, čitao. Dok
sam studirao na Akademiji u Oksenfurtu, istorija je zauzimala drugo mesto
na listi mojih omiljenih predmeta.

— Šta je bilo na prvom mestu?

— Geografija — ozbiljno reče pesnik. — Atlas sveta bio je veći i iza njega je
lakše bilo sakriti bočicu votke.

Geralt se suvo nasmeja, ustade i iz regala izvuče Arkana magije i alhemije
Luninija i Tirsa i na svetlo dana izvadi okruglu, slamom opletenu posudu,
sakrivenu iza debelog toma.

— Oho! — razveseli se bard. — Mudrost i nadahnuće se i dalje kriju u
knjižnicama, koliko vidim. Oooh! To mi se sviđa! Od šljive, je l’ tako? Tako
je, to ja zovem alhemijom. Ovo je filozofski kamen, zaista vredan
proučavanja. U tvoje zdravlje, brate. Ooooh, jaka, jaka ko kuga!

— Šta te dovodi ovde? — Geralt prihvati bocu od pesnika, uze gutljaj i
nakašlja se, uhvativši se za previjeni vrat. — Kuda smeraš?

— Nikuda. To jest, mogao bih krenuti tamo kuda ti kreneš. Mogao bih ti biti
društvo. Misliš li da dugo ostaješ ovde?

— Ne dugo. Lokalni vojvoda mi je dao do znanja da nisam rado viđen na
njegovom posedu.

— Herevard? — Neven je poznavao sve kraljeve, prinčeve, vladike i seniore
od Jaruge pa do Zmajevih gora. — Ma, briga te za njega! Ne bi se on upuštao
u zavadu s Neneke, s boginjom Melitele. Narod bi mu spalio zamak.

— Ne želim probleme. A ovde sedim ionako predugo. Krenuću na jug,
Nevene. Daleko na jug. Ovde neću naći posla. Civilizacija. Šta će kome ovde
veštac? Kad pitam za neki posao, gledaju me ko budalu.

— Šta ti govoriš? Kakva civilizacija! Pre nedelju dana prešao sam preko
Buine, i putujući sam se naslušao raznih priča. Priča se da ima vodenjaka,
vrtila, himera, letećih duhova, svih mogućih svinjarija. Trebalo bi da si do
guše u poslu.

— Priče sam i ja čuo. Pola ih je ili izmišljeno ili preuveličano. Ne, Nevene,
svet se menja. Nečemu dolazi kraj.

Pesnik nagnu bocu, zažmuri i uzdahnu teško.

— Misliš li to da opet oplakuješ svoju tužnu sudbinu vešca? I još pritom da
filozofiraš? Uočavam pogubne posledice neodgovarajuće literature. Da se
svet menja, zaključio je čak i stari prdavac Roderik de Novembre. To
menjanje sveta, uzgred budi rečeno, jedina je teza iz njegovog traktata s
kojom se mogu složiti bez prigovora. Ali nije ta teza toliko revolucionarna da
bi me sada obasipao njom, i da još slažeš grimase mislioca, koje ti uopšte ne
priliče.

Umesto da odgovori, Geralt poteže iz boce.

— Tako je, tako je — ponovo uzdahnu Neven. — Svet se menja, sunce
zalazi, a votka se bliži kraju. Šta se još, po tvom mišljenju, bliži kraju? Nešto
si spominjao kraj, filozofe.

— Daću ti nekoliko primera — reče Geralt nakon kratkog ćutanja. — Iz
poslednja dva meseca provedena na ovoj obali Buine. Dolazim jednoga dana,
gledam: most. Ispod mosta sedi trol, od svakog ko prođe traži naplatu. Ko
odbije da plati, dobije preko noge, nekad i obe. Odem dakle knezu, kol’ko
ćete mi dati, pitam, za onoga trola. Knez zine od čuđenja. Kako to, pita, a ko
će most da popravlja ako trola nema? Trol pazi na most, redovno ga sređuje u
znoju svoga čela, solidno, reklo bi se. Tako jeftinije ispadne davati mu mito.
Krenem onda dalje, gledam: vilerep. Omanji, oko pet aršina od vrha nosa do
kraja repa. Leti, drži ovcu u kandžama. Odem u selo, pitam: kol’ko dajete za
gada? Seljaci na kolena, ne, viču, to je omiljeni zmaj najmlađe ćerke našega
barona, ako mu krljušt zafali s leđa, baron će spaliti selo, a nama će kožu
odrati. Idem dalje, i sve me glad hvata. Raspitujem se za posao, ima, naravno,
ali kakvog? Onom uhvati rusalku, onom nimfu, onom tamo divoženu...
Poludeli sasvim, po selima devojaka ko repe, a njima se prohtelo neljudi.
Jedan mi traži da ubijem dvokrilaša i donesem mu koščicu s njegovog dlana,
jer ako je samelje i doda u čorbu, navodno će poboljšati potenciju...

— To nije tačno! Izmišljotina! — prekide ga Neven — Probao sam. Ne
pomaže ama baš ništa, a čorba smrdi ko obojak. Ali ako ljudi u to veruju i
spremni su da plate...

— Neću da ubijam dvokrilaše. Niti bilo koja druga bezopasna stvorenja.

— Onda ćeš hodati gladan. Ili naći drugi posao.

— Koji?

— Bilo koji. Budi sveštenik. Ne bi bio loš s tim svojim skrupulama,
moralom, s tvojim znanjem o ljudskoj prirodi i drugim stvarima. To što ne
veruješ ni u kakve bogove ne bi trebalo da predstavlja problem. Malo
sveštenika poznajem koji veruju. Postani sveštenik i prestani da kukaš nad
sobom.

— Ne kukam. Iznosim činjenice.

Neven prebaci nogu preko noge i sa zanimanjem se zagleda u izlizani đon.

— Izgledaš mi, Geralte, ko matori ribar koji je pred kraj života otkrio da ribe
smrde, a od vode vuče i lomi u kostima. Budi dosledan. Kukanje i žaljenje
ništa neće popraviti. Ja bih, kad bih zaključio da nema potražnje za poezijom,
okačio lautu o klin i postao baštovan. Uzgajao bih ruže.

— Trabunjaš. Ne bi bio spreman na takvo odricanje.

— Tja — složi se pesnik, i dalje zagledan u đon — možda i ne bih. Ali naše
se profesije znatno razlikuju. Potražnje za poezijom i zvukom laute nikada
neće nestati. S tvojim zanimanjem je teže. Vi vešci sami sebe oslobađate
posla, postepeno ali neprestano. Što bolje i savesnije radite, tim manje posla
imate. Vaš cilj, suština vašeg postojanja jeste svet bez čudovišta, spokojan i
bezbedan svet. Ili svet u kome su vešci suvišni. Paradoks, zar ne?

— Tačno.

— Nekada davno, dok je još bilo jednoroga, postojala je prilično brojna
grupa devojaka koje su čuvale nevinost kako bi ih mogle loviti. Sećaš li se? A
sećaš li se pacolovaca sa sviralama? Ljudi su se otimali za njihove usluge. A
prognali su ih alhemičari koji su pronašli efikasne otrove, a na to se
nadovezalo opšte pripitomljavanje mačaka, belih tvorova i lisica. Životinjice
su bile jeftinije i draže i nisu lokale mnogo piva. Primećuješ li analogiju?

— Primećujem.

— Onda iskoristi tuđa iskustva. Device od jednoroga, kad su izgubile posao,

odmah su se razdevičile. Neke od njih, u želji da nadoknade godine odricanja,
postale su kasnije čuvene po svojoj strasti i tehnici. A pacolovci... No na njih
se ipak ne ugledaj, jer su se svi do jednog propili

i propali. Šta da se radi, sada je izgleda došao red na vešce. Čitaš Roderika de
Novembrea? Ima tamo, ako se dobro sećam, nekih beležaka o vešcima, o
onim prvim, koji su jezdili zemljom pre nekih trista godina. U doba kad su
seljaci odlazili u žetvu u naoružanim grupama, kada su sela ograđivali
trostrukim palisadima, trgovački karavani ličili na paradu najamničke vojske,
i kad su na bedemima mnogih gradova dan i noć stajali katapulti spremni za
paljbu. Jer smo mi ljudi ovde bili uljezi. Ovom zemljom vladali su zmajevi,
mantikore, grifoni i amfisbene, vampiri, vukodlaci i strige, kikimore, himere i
leteći duhovi. I morali smo im oduzimati ovu zemlju komad po komad, svaku
dolinu, svaki prevoj, svaku šumu i svaku poljanu. I uspeli smo, ne bez
dragocene pomoći veštaca. Ali ta su vremena prošla, Geralte, otišla su u
nepovrat. Baron ne dozvoljava da se ubije vilerep jer je to zasigurno poslednji
drakonoid u prečniku od hiljadu milja, i više ne budi strah, već saosećanje i
nostalgiju za prošlim vremenom. Trol ispod mosta saživeo se s ljudima i on
više nije nakaza kojom plaše decu, već relikt i lokalna atrakcija, uz to korisna.
A himere, mantikore i amfisbene? Čuče po čestarima i nepristupačnim
planinama...

— Dakle, bio sam u pravu. Nečemu dolazi kraj. Dopadalo ti se to ili ne,
dolazi kraj.

— Ne dopada mi se to što izgovaraš banalne, otrcane fraze. Ne dopada mi se
izraz lica s kojim to činiš. Šta se s tobom događa? Ne poznajem te takvog,
Geralte. Ah, dođavola, krenimo što pre na taj jug, u te divlje krajeve. Čim
smakneš koje čudovište, odmah će te proći seta. A čudovišta je tamo prilično.
Priča se da tamo, ako staru babu izmori život, ona sama ode po suva drva u
šumu i ne nosi sa sobom koplje. Rezultat je zagarantovan. Trebalo bi da se
onde naseliš zastalno.

— Možda bi trebalo. Ali neću se naseliti.

— Zašto? Vešcima je tamo lakše da zarade.

— Lakše je da zarade — Geralt nagnu iz bočice. — Ali je teže da potroše.

Tamo se jedu ječam i proso, pivo ima ukus mokraće, devojke se ne peru, a
komarci grizu.

Neven se glasno zasmeja, naslonivši glavu na regal, na kožne hrbate knjiga.

— Proso i komarci! To me podseća na naš prvi zajednički pohod na kraj
sveta — rekao je. — Sećaš li se? Upoznali smo se na veselju u Galeti i
nagovorio si me...

— Ti si mene nagovorio. Morao si da zbrišeš iz Galete punim kasom jer je
cura koju si opalio ispod podijuma s muzikantima imala četvoricu krupne
braće. Tražili su te po celom gradu, preteći da će te izlemati i uvaljati u smolu
i strugotinu. Zato si se tada pričepio uz mene.

— A ti od radosti umalo iz gaća nisi iskočio jer si našao kompanjona. Do tog
trenutka usput si mogao da proćaskaš jedino s konjem. Ali nek ti bude, u
pravu si, bilo je kako kažeš. Tada sam uistinu morao da nestanem na neko
vreme, a Dolina Cveća učinila mi se zgodnom prilikom. Izgledalo je kao da
ćemo biti na kraju sveta, na predstraži civilizacije i Novog, najisturenija tačka
na međi dva sveta... Sećaš li se?

— Sećam se, Nevene.

KRAJ SVETA

I

Neven siđe pažljivo niz stepenice krčme, noseći u rukama dve krigle s kojih
se slivala pena. Psujući ispod nosa, provlačio se kroz grupicu radoznalih
dečaka koji su se unaokolo gurkali. Prešao je ukoso preko dvorišta, obilazeći
kravlju balegu.

Oko stola koji beše postavljen na seoski trg, za kojim je sedeo veštac

i razgovarao sa starešinom, okupilo se još nekoliko desetina naseljenika.
Pesnik spusti krigle i sede. Shvatio je odmah da se za vreme njegovog

kratkog odsustva razgovor nije odmakao ni za pedalj.

— Ja sam veštac, poštovani starešino — po ko zna koji put ponovio je Geralt,
brišući s usta pivsku penu. — Ničim ne trgujem. Ne bavim se vrbovanjem za
vojsku i ne znam da lečim sakagiju. Ja sam veštac.

— To je profesija — po ko zna koji put objasnio je Neven. — Veštac,
razumete? Strige i utvare ubija. Svaku gamad tamani. Profesionalno, za
novac. Shvatate, starešino?

— Aha! — starešinino čelo izborano velikim brazdama teškog razmišljanja
odjednom se izravnalo. — Veštac! Što ne rekoste odmah!

— Upravo — složi se Geralt. — Odmah ću vas, dakle, pitati: da neće tu u
okolini biti kakvog posla za mene?

— Aaaa — starešina ponovo stade razmišljati, na veoma primetan način. —
Posao? Kao te... No... Nemani? Pitate ima li ovden nemani?

Veštac se nasmeja i klimnu glavom, trljajući rukom kapak koji ga je svrbeo
od prašine.

— Ima — posle duže pauze starešina dođe do zaključka. — Pogledajte tamo,
vidite li one planine? Tamo žive vilenjaci, tamo je njino kraljevstvo. Njini
dvorci, kad vam velim, skroz su od suvoga zlata. Ihaj, gospodine. Vilenjaci,
kažem vam. Užas. Ko tamo ode, taj se više ne vraća.

— Tako sam i mislio — reče Geralt hladno. — Baš zato ni ja ne mislim na tu
stranu.

Neven se bezobzirno zacereka. Baš kako je Geralt očekivao, starešina je dugo
razmišljao.

— Aha — najzad reče. — Jeste, tako je. Ali ima ovden i druge nemani. Iz
zemlje vilenjaka eno ih sve lete na nas. O, gospodine, ima ih, ima. Ne zna im
se broj. A najgora je ona Mora, jesam li dobro reko, narode?

,,Narod“ živnu i okruži sto sa svih strana.

— Mora! — reče jedan. — Tako je, tako je, istinu veli starešina. Bleda
devica, ona što u kuće u zoru dolazi i deca poslen od toga umru!

— I đavolci — dodao je drugi, najamnik iz gradske straže. — Konjima grivu
mrse po štalama!

— I šišmiši! Ima i šišmiša!

— I vila! Od njih ljudima kraste iskaču!

Narednih nekoliko minuta proteklo je u intenzivnom nabrajanju čudovišta
koja su svojim podlim postupcima, ili samo svojim postojanjem,
uznemiravala seljake iz okoline. Geralt i Neven slušali su o stramputilima i
mamunima, zbog kojih pošten pijani seljak ne može da pogodi gde mu se
kuća nalazi, o letećem duhu, koji leti i kravama mleko ispija, o glavi na
nogama pauka koja trči po šumi, o hoboldima što nose crvene kapice i o
strašnoj štuki koja otima ženama veš iz ruku dok ga peru na reci, i samo se
čeka kad će se navrsti i na same žene. Nije izostalo, po običaju, ni
obaveštenje da stara Naradkova noću leti na žarilu, a danju radi pobačaje, da
mlinar meša brašno sa žirovim prahom,

i da je izvesni Duda, govoreći o kraljevskom vladaru, istoga nazvao lopovom
i huljom.

Geralt ih je mirno saslušao, klimajući glavom u tobožnjoj usredsređenosti,
postavio je nekoliko pitanja koja su se uglavnom ticala puteva i topografije
terena, nakon čega je ustao i glavom dao znak Nevenu.

— No ostajte dobro, dobri ljudi — reče. — Uskoro ću se vratiti, a onda ćemo
videti šta se može učiniti.

Odjahali su ćutke duž koliba i plotova, praćeni bučnim psima i dečjom
vriskom.

— Geralte — javio se Neven, stojeći na uzengijama i kidajući zrelu jabuku sa
grane koja se pružala van ograde voćnjaka. — Čitavim putem žalio si se kako
je sve teže naći posao. A iz ovoga što sam malopre čuo proizilazi da ćeš ovde
sve do zime raditi, i to bez predaha. Ti bi zaradio koji groš, ja bih imao divne

teme za balade. Zašto onda, hoćeš li mi objasniti, idemo dalje?

— Ne bih ovde zaradio ni paru, Nevene.

— Zašto?

— Zato što u onome što su govorili nije bilo ni reči istine.

— Kako, molim?

— Nijedno stvorenje koje su pominjali ne postoji.

— Mora da se šališ! — Neven ispljunu košticu i baci ogrizak na rundova koji
se posebno navrzao na putište konja. — Ne, to je nemoguće. Posmatrao sam
te ljude, a ja se u ljude razumem. Nisu lagali.

— Nisu — složi se veštac. — Nisu lagali. Duboko su verovali u sve. Ali to
ništa ne menja.

Pesnik nakratko zaćuta.

— Nijedno od tih stvorenja... Nijedno? To ne može biti. Nešto od toga što su
spomenuli mora postojati. Makar jedno! Priznaj.

— Priznajem. Jedno zasigurno postoji.

— Aha! Koje?

— Šišmiš.

Kroz poslednje plotove izjahali su do druma koji je vodio između njiva žutih
od repice i žitnih polja ustalasalih od vetra. Putem su se, u suprotnom smeru,
vukla istovarena kola. Bard je prebacio nogu preko unkaša sedla, naslonio
lautu na koleno i sviruckao žalosne melodije, s vremena na vreme mašući
rukom prema vragolastim, nasmejanim devojkama koje su išle ivicom puta, s
grabuljama na krepkim ramenima.

— Geralte — odjednom reče. — Ali čudovišta ipak postoje. Možda ih nema
koliko ih je bilo nekad, možda ne čuče za svakim drvetom u šumi, ali ipak su

tu. Postoje. Kako onda objasniti to što ljudi izmišljaju nešto čega nema? I ne
samo to, nego još i veruju u to što su izmislili? A? Geralte iz Rivije, slavni
vešče? Nisi razmišljao zašto?

—Jesam, slavni pesniče. I znam zašto.

— Da čujem.

— Ljudi — Geralt okrenu glavu — vole da izmišljaju čudovišta i užase. Sami
se sebi onda čine manje užasnim. Kad piju do besvesti, varaju, kradu, tuku
žene, more glađu starce, udaraju sekirom lisice uhvaćene u klopku ili
strelama probadaju poslednjeg na svetu jednoroga, vole da misle kako je od
njih ipak užasnija Mora koja pred zoru dolazi u kolibu. Tako im je lakše na
srcu. I lakše da žive.

— Zapamtio sam — reče Neven posle kratkog ćutanja. — Sastaviću rime i
napraviti o tome baladu.

— Napravi. Ali ne računaj na veliki aplauz.

Jahali su polako, ali su ubrzo izgubili iz vida poslednje kolibe iz naselja.
Uskoro su prošli liniju pošumljenih brežuljaka.

— Ha! — Neven zaustavi konja i osvrnu se oko sebe. — Pogledaj, Geralte.
Nije li lepo ovde? Nek me đavo nosi, ovo je idila. Oko se raduje!

Teren se iza brežuljaka lagano spuštao prema ravnim, pruženim poljima
ispresecanim mozaikom raznobojnih useva. Po sredini, pravilno kao list
deteline, caklila su se tri jezera okružena tamnim pojasevima jošikovog gaja.
Horizont je označavala zamagljena, siva linija planina, koje su se uzdizale
nad crnim, bezobličnim pojasom šume.

— Idemo, Nevene.

Drum je vodio pravo ka jezerima, duž nasipa i u jošikama skrivenih ribnjaka
punih raskvakanih divljih pataka, krčuga, čaplji i gnjuraca. Bogatstvo
pernatih životinja čudilo je pored svuda vidljivih tragova čovekovog
prisustva — nasipi su bili održavani, obloženi prućem, propusti ojačani

kamenjem i balvanima. Kroz žlebnjake ribnjaka, nimalo istrulele, veselo je
curkala voda. U trskama pored jezera videli su se čunovi i veze, a iz dubine
su štrčale motke postavljenih mreža i bubnjeva.

Neven se naglo okrenu.

— Neko ide za nama — reče uznemireno. — Na kolima!

— Da li je moguće? — našali se veštac i ne okrenuvši se. — Na kolima? A ja
sam mislio da ovuda lete na šišmišima.

— Znaš šta? — obrecnu se trubadur. — Što smo bliže kraju sveta, to ti se
više izoštrava duhovitost. Strah me je da pomislim do čega može doći!

Jahali su bez žurbe, a kako su kola sa dva pegava upregnuta konja bila
prazna, stigla su ih dosta brzo.

— Prrrrr! — muškarac koji je kočijašio odmah iza njih zaustavi. konje. Nosio
je kožuh na golo telo i imao kosu sve do obrva. — Bogovima hvala,
milostivi!

— I mi ih hvalimo — odgovori Neven, vičan u običajima.

— Ako hoćemo — promrmlja veštac.

— Zovem se Koprivica — saopšti kočijaš. — Gledao sam vas dok ste sa
starešinom iz Gornjeg Sela razgovarali. Znam da ste veštac.

Geralt pusti uzde i dozvoli kobili da profrkće na koprive kraj puta.

— Čuo sam — nastavi muškarac u kožuhu — kako vam je starešina
budalaštine pričao. Merkao sam vaše lice i nije mi čudno bilo. Odavno ne čuh
takvih laži i naklapanja.

Neven se zasmeja. Geralt oprezno pogleda u seljaka, ne govoreći ništa. Seljak
po imenu Koprivica se nakašlja.

— Biste li hteli da se zauzmete za pravi, istinski posao, gospon vešče?

— pitao je. — Imao bih nešto za vas.

— O čemu je reč?

Koprivica nije spuštao pogled.

— O poslu se na drumu loše pregovara. Pođimo kod mene, u Donje Selo.
Tamo ćemo popričati. Put vas taman tako vodi.

— Otkuda takva sigurnost?

— Otuda što ovde nemaš drugog puta, a vaši konji su na tu stranu njuškom, a
jok repom okrenuti.

Neven se ponovo zasmeja.

— Šta kažeš na to, Geralte?

— Ništa — reče veštac. — Na drumu se loše pregovara. Kad je tako, pođimo,
milostivi Koprivice.

— Privežite konje za lotre i sedajte na kola — predloži seljak. — Biće
zgodnije. Zašto zadnjicu u sedlu mučiti?

— Živa istina.

Popeli su se na kola. Veštac se ugodno ispruži na slami. Očigledno u bojazni
da ne isprlja svoj elegantni zeleni kaputić, Neven sede na dasku. Koprivica
coknu konjima i kola se zakotrljaše po nasipu ojačanom balvanima.

Prešli su most preko kanala zaraslog u žute lokvanje i sočivicu, prošli kraj
pojasa pokošenih livada. U daljini, dokle je pogled sezao, protezala su se
plodna polja.

— Teško je poverovati da je ovo kraj sveta, kraj civilizacije — reče Neven.
— Samo baci pogled, Geralte. Žito kao zlato, a u kukuruzu bi se sakrio i
seljak na konju. Ili ova repa, pogledaj kako je ogromna.

— Razumeš se u ratarstvo?

— Mi pesnici u sve moramo da se razumemo — uzvišeno reče Neven.

— U suprotnom bismo se kompromitovali pišući. Učiti treba, dragi moj,
učiti. Sudbina sveta zavisi od ratarstva, zato je dobro razumeti se. Ratarstvo
hrani, oblači, štiti od zime, pruža razonodu i pomaže umetnost.

— Za zabavu i umetnost si malo preterao.

— A od čega se peče rakija?

— Razumem.

— Slabo razumeš. Moraš da učiš. Pogledaj to ružičasto cveće. To je vučika.

— U stvari, to je graovica — ubaci se Koprivica. — Zar niste videli vučiku?
Ali jedno ste pogodili, gospon. Ovden sve silno rađa, da je čoveku milina.
Zato se i kaže: Dolina Cveća. Zato su se naši dedovi ovden ponaseljavali i
proterali vilenjake.

— Dolina Cveća, ili Dol Blatana — Neven podbode laktom vešca ispruženog
na slami. — Čuješ li? Vilenjake su proterali, ali stari vilenjački naziv nisu
smatrali neophodnim da promene. Nedostatak mašte. A kako vam je da živite
s vilenjacima, domaćine? Ima ih gore u planinama, iza međe.

— Ne mešamo se jedni s drugima. Oni njino, mi naše.

— Najbolje je tako — reče pesnik. — Zar ne, Geralte?

Veštac nije odgovorio.

— Hvala na posluženju — Geralt obliza koštanu kašiku i spusti je u praznu
činiju. — Po sto puta hvala, domaćine. A sada, ako dozvoljavate, pređimo na
stvar.

— A, može, dabome — složio se Koprivica. — A, Dune?

Dun, starešina Donjeg Sela, pogolem muškarac turobnog pogleda, glavom je
dao znak devojkama, a one su žurno pokupile pribor sa stola i napustile
gostinsku sobu, na izrazito žaljenje Nevena, koji im se od samog početka

gozbe kezio i primoravao ih na kikotanje primitivnim šalama.

— Slušam, dakle — reče Geralt gledajući ka prozoru, iza kog se čulo
udaranje sekira i testera. U dvorištu je bio u jeku neki posao s drvetom, oštri
miris smole dopirao je sve do odaje. — Kažite kako bih vam ovde mogao biti
od pomoći.

Koprivica pogleda ka Dunu. Starešina sela klimnu glavom i nakašlja

se.

— E pa, ovako mu je to — reče. — Ima tuna kod nas jedno polje...

Geralt munu ispod stola Nevena, koji se već bio spremio za

dobronameran komentar.

— Polje — nastavio je Dun. — Jesam li dobro kazao, Koprivice? Bilo je to
polje dugo vremena pod ugarom, ali mi smo ga preorali i sad evo sadimo tuna
konoplju, hmelj i lan. Dobar je to komad, da vi kažem. Do same šume
dolazi...

— I šta? — nije izdržao pesnik. — Šta je na tom polju?

— E pa — Dun podiže glavu, počeša se iza uha. — E pa, tamo vršlja davol.

— Šta? — prasnu Neven. — Šta vršlja?

— Pa ja kazah. Đavol.

— Kakav đavol?

— A kakav može biti? Đavol i tačka.

— Đavola nema!

— Ne mešaj se, Nevene — mirnim glasom reče Geralt. — A vi govorite
dalje, milostivi Dune.

— Znači kazo sam: đavol.

— To mi je već jasno. — Geralt je, kad je samo hteo, mogao biti nečuveno
strpljiv. — Kažite kako izgleda, otkuda je došao, u čemu vam smeta. Po redu,
ako je moguće.

— E pa — Dun podiže kvrgavu šaku i stade nabrajati, redom, s velikom
mukom ispravljajući prste. — Po redu, dakako, mudar ste vi čoek. E pa
dobro. Izgleda on, gospodine, kao đavol, isti istijati đavol. Otkud je došao? E
pa niotkud. Bum, tras, pras i eto ti ga: đavol. A da nam smeta, pa on nama
uistinu baš mlogo i ne smeta. Čak bidne i da nam pomogne.

— Pomogne? — zacereka se Neven, mučeći se da izvadi muvu iz piva.

— Đavo?

— Ne mešaj se, Nevene. Pričajte dalje, gospodine Dune. Na koji vam način
pomaže taj, kako kažete...

— Đavol — ponovio je seljak naglašavajući. — E pa, pomaže ovako: zemlju
nam đubri, rastresa, ptice plaši, repu i cveklu nam nadgleda. A i gusenice što
se u kupusu izlegnu pojede. Al’ da budem pošten, tako nekad i kupus pojede.
Samo bi ždrao. Ko svaki đavol.

Neven se ponovo zacereka, zatim puknu prstima i muvom umočenom u pivo
pogodi mačku koja je spavala kraj ognjišta. Mačka otvori jedno oko i
prekorno pogleda barda.

— Međutim — mirno reče veštac — spremni ste mi platiti da se rešite tog
đavola, je li tako? Drugim rečima, ne želite ga u blizini?

— A koj bi ’teo đavla na očevini? — Dun ga pogleda turobno. — Ovo je
naša zemlja od deda i pradeda, kako nam je kralj naložio, i šta će tu đavolci.
Pljujem na njegovu pomoć, šta sad, ko da mi nemamo ruku? A to, gospon
vešče, nije đavol, to je jedna pakosna marva, i u glavi mu je, da prostite,
takvo jedno govno da se to ne može izdržati. Ne znaš ujutru šta će mu uveče
na pamet pasti. Ili nam, gospodine, bunar opogani, ili za devojkama trči, plaši
ih, preti da će ih zaskočiti. Krade, gospodine, sirotinji hranu. Upropasti i

kvari, dosađuje, rije po nasipu, rupe pravi ko krtica ili pacov neki, voda iz
jednoga ribnjaka sasvim je istekla i šarani nam pocrkali. U stogu zapali lulu,
kurvin sin, sve nam seno u dim otišlo...

— Razumem — prekinu ga Geralt. — Dakle, ipak smeta.

— Ne — zavrte glavom Dun. — Ne smeta. Samo zbija šale, ete tako.

Neven se okrenu ka prozoru ne bi li zadržao smeh. Veštac je ćutao.

— A, šta tu ima da se priča — javio se Koprivica, koji je do tog trenutka
ćutao. — Vi ste tu veštac, je l’ tako? Ondak smirite tog đavola. Tražili ste
posla u Gornjem Selu, sam sam slušao. Evo, sad ga imate. Platićemo kol’ko
treba. Al’ pazite, nećemo da đavola ubijete. To jok.

Veštac podiže glavu i neprijatno se nasmeja.

— Interesantno — reče. — Nesvakidašnje, rekao bih.

— Šta? — namršti se Dun.

— Nesvakidašnji slučaj. Otkud toliko milosrđe?

— Ne sme se ubijati — Dun se još više namršti — jer u toj Dolini...

— Ne sme i gotovo — prekinu ga Koprivica. — Samo ga uhvatite,
gospodine, ili proterajte za sedmu goru. A za isplatu vas nećemo oštetiti.

Veštac je ćutao, ne prestajući da se smeška.

—Jesmo li se pogodili? — upita Dun.

— Najpre bih hteo da ga vidim, tog vašeg đavola.

Seljaci se pogledaše.

— Vaše pravo — reče Koprivica i ustade. — I vaša volja. Đavol se po noći
šunja po čitavom kraju, ali preko dana sedi negde u konoplji. Ili među starim
vrbama u močvari. Tamo se može ugledati. Nećemo mi vas da pritiskamo.

Ako biste se odmorili, odmarajte se kol’ko vam volja. Na udobnosti i jelu
nećemo štedeti, prema zakonu gostoprimstva. Uzdravlje! ji

— Geralte — Neven ustade s tronošca, baci pogled na dvorište, na seljake
koji su se udaljavali. — Sve manje mi je jasno. Ni dan nije prošao otkako
smo razgovarali o izmišljenim avetima, a ti se odjednom spremaš za lovljenje
đavola. A da su đavoli izmišljeni, da su to mitska stvorenja, zna valjda svako,
s očiglednim izuzetkom zaostalih seljaka. Šta treba da znači tvoj neočekivani
zanos? Znajući te pomalo, pretpostavljam da nisi pao tako nisko da nam na
ovaj način obezbeđuješ noćenje, kupanje i hranu?

— Zaista — namrgodi se Geralt. — Biće da me već pomalo znaš, pevaču.

— U tom slučaju, ne razumem.

— Šta tu ima da se razume?

— Đavola nema! — viknu pesnik, konačno budeći mačku iz sna. — Nema!
Đavoli ne postoje, dođavola! r

— Istina — nasmešio se Geralt. — Ali ja, Nevene, nikada nisam mogao da se
oduprem izazovu da pogledam na nešto što ne postoji.

— Jedno je sigurno — promrsi veštac obuhvativši pogledom isprepletanu
džunglu konoplje koja se prostirala pred njima. — Taj đavo nije glup.

— Po čemu to zaključuješ? — zainteresova se Neven. — Po činjenici da sedi
u neraskrčenom gustišu? Pa svaki zec ima toliko pameti.

— Radi se o posebnim odlikama konoplje. Ovako ogromno polje emituje
snažnu antimagijsku auru. Većina čini ovde bi bila beskorisna. A pogledaj
tamo, vidiš li one motke? To je hmelj. Polja sa šišarkama hmelja imaju slično
dejstvo. Kladim se da to nije slučajnost. Nitkov oseća auru i zna da je tu
bezbedan.

Neven se nakašlja, popravi pantalone.

— Baš me zanima, Geralte — reče češući čelo pod šeširićem — kako ćeš

ovome pristupiti. Nikad te još nisam video dok radiš. Pretpostavljam da znaš
ponešto o hvatanju đavola. Pokušavam da se setim nekih drevnih balada. Bila
je jedna o đavolu i devojci, nepristojna ali zabavna. Devojka je, razumeš...

— Poštedi me devojaka, Nevene.

— Kako hoćeš. Hteo sam da budem od pomoći, samo to. A drevne pesmice
ne treba omalovažavati, u njima cveta mudrost skupljana kroz čitava
pokolenja. Ima tako jedna balada o nadničaru po imenu Jolop, koji je...

— Dosta priče. Vreme je da se prihvatimo posla. Da zaradimo za postelju i
hranu.

— Šta misliš da uradiš?

— Pronjuškaću malo po konoplji.

— Originalno — obrecnu se trubadur. — Mada ne baš prefinjeno.

— A ti, kako bi ti radio?

— Inteligentno — naduo se Neven. — Lukavo. Krenuo bih, na primer, s
poterom. Isterao bih đavola iz šikare, a na otvorenom polju bih ga stigao na
konju i uhvatio užetom. Šta misliš o tome?

— Zacelo zanimljiv koncept. Ko zna, možda bi to i moglo da se izvede, ako
si rad da učestvuješ, jer su za takvu operaciju potrebna najmanje dvojica. Ali
zasad još nećemo loviti. Sada hoću da vidim kako izgleda taj đavo. Zato
moram da pročeprkam po konoplji.

— Hej! — bard je tek sada primetio. — Nisi poneo mač!

— A šta će mi? Znam i ja balade o đavolima. Ni devojka, a ni

nadničar po imenu Jolop nisu koristili mač.

— Hmm... — Neven se osvrnu oko sebe. — Moramo li da se zavlačimo baš u
sredinu gustiša?

— Ti ne moraš. Možeš da se vratiš u selo i tamo me sačekaš.

— O, ne — protestovao je pesnik. — Zar da propustim ovakvu priliku?

Hoću i ja da vidim đavola i da se uverim da je zaista tako strašan kako

ga opisuju. Pitao sam se da li baš moramo da se provlačimo kroz

konoplju, kad tamo već ima staza.

— Tako je — Geralt rukom natkrili oči. — Imamo stazu. Iskoristićemo

je.

— A šta ako je to đavolova staza?

— Tim bolje. Nećemo se previše nahodati.

— Znaš, Geralte — brbljao je bard idući iza vešca uskom, neravnom
stazicom kroz konoplju. — Oduvek sam mislio da je ,,đavo“ samo neka
metafora, izmišljena da bi se moglo psovati. „Đavo te odneo“, „đavoli ga
naneli“, „dođavola“. Svi tako govorimo. Hobiti kad vide da im dolaze gosti
kažu: „Opet koga đavo nosi“. Patuljci psuju, kad im nešto ne ide od ruke:
„Duwel hoael“, a za rđavu robu kažu: ,,Duwelsheyss“. A u Drevnom jeziku
postoji izreka: ,,A d’yaebl aea arse“, što znači...

— Znam šta znači. Prestani da blebećeš, Nevene.

Neven ućuta, skinu šeširić s čapljinim perom, mahnu njime i obrisa znojavo
čelo. U gustišu je vladala teška, vlažna, zagušljiva vrelina, ojačana mirisima
cvetajućih trava i korova. Staza je lako zaokretala, a odmah iza pregiba
završavala se nevelikim, izgaženim proplankom u korovu.

— Pogledaj, Nevene.

Na samoj sredini proplanka stajao je veliki pljosnati kamen, na kojem beše
nekoliko glinenih posudica. Među njima je upadala u oči skoro do kraja
sagorela lojna sveća. Na mrljama rastopljenog loja Geralt je video zalepljena
zrnca kukuruza i boba, kao i druge, neprepoznatljive, koštice i klice.

— Tako sam i mislio — progunđa. — Prinose mu žrtvu.

— Upravo tako — reče pesnik, pokazujući na sveću. — I pale đavolu ugarac.
Ali hrane ga, koliko vidim, zrnevljem, ko neku ptičicu. Bogme, gadan
svinjac. Sve se lepi od katrana i meda. Šta...

Ostatak bardovih reči zaglušilo je glasno preteće blejanje. U konoplji je nešto
zašuštalo i zatoptalo, nakon čega se iz gustiša ukazao najčudniji stvor kog je
Geralt ikada video.

Stvorenje je bilo nešto više od jednog hvata, buljavih očiju, s kozjim
rogovima i bradom. Još su i usta koja su se mrdala, podeljena i mekana,
podsećala na kozu dok žvaće. Donji deo tela bio je prekriven dugačkim,
gustim tamnoriđim dlakama, sve do račvastih papaka. Strašilo je bilo
obdareno i dugim repom, s kitnjastom kiticom na kraju, kojim je energično
mahalo.

— Uk! Uk! — zakevta stvorenje, trupkajući papcima. — Šta hoće tu? Beži,
beži, na rogove nabijam, uk-uk!

— Da te nije neko nekad šutnuo u guzicu, jarče? — nije izdržao Neven.

— Uk! Uk! Beeeee! — zableja kozorog.

Teško je bilo proceniti da li je ovo bilo potvrđivanje, odricanje ili pak samo
blejanje radi blejanja.

— Ućuti, Nevene — zareža veštac. — Ni reči.

— Blebleblebeeeeee! — besno je zagrgutao stvor, pri čemu mu se usta široko
razvukoše i ukazaše se žuti konjski zubi. — Uk! Uk! Uki
Bleubeeeubleuuubeeeee!

— I te kako — klimnu glavom Neven. — Vergl i zvono su tvoji. Možeš da ih
poneseš kad kreneš kući.

— Prestani, dođavola — prosikta Geralt. — Sve ćeš pokvariti. Glupe šale
zadrži za sebe...

— Šale!!! — glasno riknu kozorog i poskoči. — Šale, beee, beeee! Nove
šaljivdžije su došle, a? Jesu li doneli gvozdene kuglice? Ja ću vam dati
gvozdene kuglice, bitange, uk-uk-uk! Je l’ vam do šale? Evo vam šala! Evo
vam vaše kuglice! Evo!

Stvor poskoči i snažno zamahnu rukom. Neven jauknu i sede na stazu,
hvatajući se za čelo. Stvor je zablejao, zamahnuo je ponovo. Pored
Geraltovog uha nešto je fijuknulo.

— Evo vam vaše kuglice! Beeee!

Gvozdena kugla prečnika jednog cola zviznula je vešca u rame, sledeća je
Nevena pogodila u koleno. Pesnik je gadno opsovao i bacio se u beg. Ne
čekajući, i Geralt je skočio za njim, dok su im kugle zviždale nad glavama.

— Uk! Uk! Beeee! — vrištao je kozorog poskakujući. — Daću vam ja
kuglice! Šaljivdžije posrane!

Kugla je zazviždala kroz vazduh. Neven je psovao još sočnije hvatajući se za
potiljak. Geralt se bacio na stranu, u konoplju, ali nije izbegao hitac koji ga je
pogodio u plećku. Moralo se priznati, đavo je gađao neverovatno precizno i
činilo se da ima neiscrpne zalihe kugli. Trčeći cikcak kroz rastinje, Geralt je
čuo trijumfalno, pobedničko đavolovo blejanje, a odmah potom i fijuk
sledeće kugle, bogohuljenje i topot Nevenovih nogu dok je bežao niz stazu.

A onda je nastala tišina.

— Da znaš, Geralte... — Neven prisloni na čelo potkovicu rashlađenu u
vedru. — Tako nešto nisam očekivao. Jedna grdoba rogata s kozjom bradom,
jedan jarac kosmati, a najurio te je kao kakvog balavca. A ja da dobijem po
glavi. Pogledaj kakvu čvorugu imam!

— Po šesti put mi je pokazuješ. Ne izgleda ništa zanimljivije nego prvog
puta.

— Baš si drag. A mislio sam da sam s tobom bezbedan!

— Nisam ti tražio da tumaraš sa mnom po konoplji. Međutim, tražio sam ti

da držiš za zubima svoj pogani jezik. Nisi me poslušao, sad trpi. U tišini, ako
je moguće, jer evo ih dolaze.

U odaju uđoše Koprivica i grdosija Dun. Za njima je tapkala sasvim seda i
kao perec iskrivljena bakica koju je vodilo strašno mršavo devojče svetle
kose.

— Milostivi Dune, milostivi Koprivice — započe veštac bez uvoda. — Pre
nego što sam krenuo, pitao sam niste li već i sami nešto pokušali da
preduzmete u vezi s tim vašim đavolom. Rekli ste da ništa niste radili. Imam
razloga da sumnjam da je bilo drugačije. Čekam objašnjenje.

Seljani promrmljaše nešto među sobom, nakon čega se Dun nakašlja u
pesnicu i istupi jedan korak.

— Pravo velite, gospodine. Molim da oprostite. Slagasmo, jer stid nas izjeo.
Hteli smo sami đavla nadmudriti, mislili smo otići će od nas...

— Na koji način?

— Kod nas u Dolini — polako je govorio Dun — i pre su se strašila
pojavljivala. Leteći zmajevi, zemaljska vrtila, krvopije, golemi pauci i zmije
razne. A mi smo oduvek način za svake gadosti u našoj knjizi tražili.

— U kakvoj knjizi?

— Pokaž’te knjigu, bako. Knjigu, kažem. Knjigu! Kap će me pogoditi! Gluva
ko top! Lile, reci babi da knjigu pokaže!

Svetlokosa devojka istrgnu veliku knjigu iz staričinih kandžastih prstiju i
pruži je vešcu.

— U toj knjizi — nastavio je Dun — koju u našoj familiji imamo odvajkada,
stoje načini za sva čudovišta, čari i čuda kakvih je na svetu bilo i kakvih će
biti.

Geralt okrenu u rukama težak, debeli tom, oblepljen masnom prašinom.
Devojka ostade da stoji pred njim, gužvajući rukama keceljicu. Bila je starija
nego što je spočetka pomislio — zavela ga je njena sitna građa, toliko

drugačija od krepkog izgleda ostalih devojaka iz sela, verovatno njenih
vršnjakinja.

Spustio je knjigu na sto i pomerio tešku drvenu koricu.

— Pogledaj ovo, Nevene.

— Prve rune — ocenio je bard, gledajući preko veščevog ramena, s
potkovicom i dalje prislonjenom uz čelo. — Najstarije pismo korišćeno od
uvođenja savremenog alfabeta. Nastalo na osnovu vilenjačkih runa i
ideograma patuljaka. Neobična sintaksa, ali tada se tako govorilo. Zanimljivi
crteži i iluminacije. Retko se viđa tako nešto, Geralte, a i ako se vidi, to je
onda u manastirskim bibliotekama, a ne po selima na kraju sveta. Svih mu
bogova, otkud vam ovo, dragi seljani? Nećete nam valjda reći i da umete to
da čitate? Bako? Umeš li da čitaš Prve rune? Umeš li da čitaš bilo koje rune?

— Čegaaa?

Svetlokosa devojka priđe starici i šapnu joj nešto u uho.

— Da čitam? — osmehujući se, bakica pokaza bezube desni. — Ja? Ne,
zlatice. Tom rabotom ja ne vladam.

— Objasnite mi — hladno reče Geralt, okrećući se ka Dunu i Koprivici — na
koji način koristite knjigu, ako ne znate da čitate rune?

— Najstarija baba uvek zna šta u knjizi stoji — sumorno reče Dun. — A to
što zna nauči neku mladu, kad joj za pod zemlju dođe čas. I sami vidite da je
našoj bakici došao čas. Baba je zato prihvatila Lile i uči je. Al’ još uvek baba
najbolje zna.

— Stara veštica i mlada veštica — promrmlja Neven.

— Ako sam dobro razumeo — reče Geralt s nevericom — baba zna celu
knjigu napamet. Je li tako? Bako?

— Celu jok, kud bi celu — odgovori baba, opet posredstvom Lile — sam’
ono što podno sličice stoji.

— Aha — Geralt nasumice otvori knjigu. Crtež na pocepanoj stranici
predstavljao je pegavu svinju s rogovima u obliku lire.

— Pohvalite se onda, bako. Šta ovde piše?

Baba zamljacka, zagleda se u crtež, pa zažmuri.

— Rogati tur ili taurus — izrecitovala je. — Neuki ga pogrešno zovu bizon.
Rogove ima i bode njima...

— Dovoljno je. Veoma dobro, zaista — veštac okrenu nekoliko slepljenih
strana. — A ovde?

— Hmurnici i planetnici različiti su. Jedni kišu liju, drugi vetar seju, a oni
gromove bacaju. ’Oćeš li rod od njik da sačuvaš, uzmi nož gvozdeni novi,
mišje balege tri lota, masti od sive čaplje...

— Dobro je, bravo. Hmm... A ovde? Šta je to?

Crtež je predstavljao raščupano strašilo na konju, ogromnih očiju i još većih
zuba. U desnoj ruci strašilo je držalo povelik mač, u levoj džak para.

— Veštilo — promumla baba. — Neki ga zovu i veštac. Zvati ga opasno je
mlogo, ali treba, kad protiv strašila i gadova ništa ne pomaže, veštilo će
pomoći. Paziti se treba...

— Dovoljno je — promrsi Geralt. — Dovoljno je, bako. Hvala.

— Ne, ne — protestovao je Neven, zlobno se smeškajući. — Kako ide dalje?
Prilično je zanimljiva ta knjiga! Pričajte, bako, pričajte.

— Eee... Paziti se treba da se ne dira veštilo, jer bi se od toga moglo
ošugaviti. A devojke od njega kriti, jer veštilo je preko svake mere pohotno...

— Sve se slaže, svako slovo — zasmeja se pesnik, a i Lile se, kako se Geraltu
učinilo, jedva primetno osmehnula.

— ... jerbo veštilo je mlogo gramžljiv i na zlato lakom — mumlala je baba
zatvorenih očiju — i ne dati mu više negoli: za vodenjaka srebrni groš ili

jedan i po. Za mačkodlaka: dva srebrna groša. Za vampirca: čet’ri srebrna
groša...

— To su bila vremena — promrmlja veštac. — Hvala, bako. A sad, nam
pokažite gde se to o đavolu govori i šta knjiga o đavlima kaže. Ovoga puta
više bih da čujem, jerbo me se tiče šta ste protivu njega upotrebili.

— Vodi računa, Geralte — zasmeja se Neven. — Počinješ da upadaš u
žargon. To je zarazan manir.

S mukom savlađujući drhtanje ruke, baba je okrenula nekoliko stranica.
Veštac i pesnik nagnuše se preko stola. Na crtežu se nalazio bacač kuglica,
rogat, dlakav, s dugačkim repom i zlobnim osmehom.

— Đavol — izrecitovala je baba. — Zvani još rakita ili silvan. Za stoku i
perad velika štetočina i nametljivac. ’Oćeš li ga iz polja isterati, ovako učini...

— Pazi samo — promrmlja Neven.

— Uzmi oraha jednu šaku — nastavila je baba, pomerajući prst preko
pergamenta. — Uzmi dalje gvozdenih kuglica drugu. Meda burence, i još
jedno katrana. Sivog sapuna čabar, kiselog sira drugi. Kud đavol sedi, kreni
noćom. Pa počni jesti orahe. Ondak će đavo, što je lakom, pritrčati i pitati je
li ukusno. A ti ćeš njemu gvozdene kuglice...

— A kuga vas izjela — mrmljao je Neven. — Vrat slomili...

— Tiho — reče Geralt. — No, bako. Nastavi.

— ... pošto zube izlomi, đavo će te gledati kako meda jedeš, pa cc i sam meda
iskati. Dadni njemu katran, a ti sira jedi. Neće mnogo proći, a ti ćeš čuti kako
u đavolu krči i huči, ali ti se drži ko da nije ništa. Kad zaiska đavo sira, ti
njemu sapuna. Posle sapuna đavol više neće izdržati...

— Jeste li stigli do sapuna? — prekinu je Geralt s kamenim licem, okrenuvši
se prema Dunu i Koprivici.

— Ma kakvi — požali se Koprivica. — Jedva do kuglica. Oh, gospodine, dao
nam je preko njuške čim je kuglicu zagrizao...

— A ko vam je kazo — razgnevi se Neven — da mu tolike kuglice dajete?
Stoji u knjizi jednu šaku. A vi njemu džak onih kugli dadoste! Municije ste
njemu za dve godine bezmalo natovarili, glupi li ste!

— Vodi računa — nasmeja se veštac. — Upadaš u žargon. Zarazno je.

— Hvala.

Geralt naglo podiže glavu i pogleda u oči devojku koja je stajala uz babu.
Lile nije spuštala pogled. Oči su joj bile svetle i besno plave.

— Zašto đavolu prinosite žrtve u obliku zrnevlja? — pitao je oštro. — Valjda
se odmah vidi da je on običan biljožder.

Lile nije odgovarala.

— Postavio sam ti pitanje, devojko. Ne boj se, od razgovora sa mnom nećeš
se ošugaviti.

— Ništa nju ne pitajte, gospon — javio se Koprivica s primetnom nelagodom
uglasu. — Lile... Ona... Neobična je. Neće vam odgovoriti, ne primoravajte
je.

Geralt je i dalje gledao Lile u oči, a Lile i dalje nije spuštala pogled. Osetio je
kako mu drhtavica prelazi po leđima i uspinje se uz vrat.

— Zašto niste krenuli na đavola s motkama i vilama? — podigao je glas. —
Zašto mu niste postavili klopku? Da ste samo hteli, njegova kozja njuška sad
bi bila pobodena na štap kao strašilo za vrane. Mene ste upozorili da ga ne
ubijam. Zašto? Ti si im zabranila, je l’ istina, Lile?

Dun je ustao s klupe. Glava mu je sezala gotovo do tavanice.

— Izađi, devojko — zarežao je. — Povedi babu i izađi odavde.

— Ko je to, milostivi Dune? — nastavio je veštac, kad su se za babom i Lile
zatvorila vrata. — Ko je ta devojka? Zašto zaslužuje poštovanje veće nego
ova prokleta knjiga?

— Nije vaša stvar — Dun ga pogleda, a u njegovom pogledu nije bilo
prijateljstva. — Mudre žene kod vas, u vašim gradovima, proganjajte, kod
sebe lomače potpaljujte. Kod nas toga nije bilo, niti će biti.

— Niste me razumeli — hladno reče veštac.

—Jerbo se nisam ni trudio — zareža Dun.

— To sam primetio — procedio je Geralt, takođe se ne trudeći da bude
ljubazan. — Ali jednu osnovnu stvar bolje bi vam bilo da razumete, milostivi
Dune. I dalje nas ne veže nikakav dogovor, i daije prema vama nemam
nikakve obaveze. Nemate povoda da mislite da ste kupili vešca koji će za
jedan ili jedan i po srebrni groš uraditi ono što vi uraditi ne znate. Ili ne želite.
Ili ne smete. Dakle, ne, milostivi Dune. Još uvek niste kupili vešca i ne
verujem ni da ćete uspeti. Ne uz vaše nehtenje da razumete.

Dun je ćutao, odmeravajući Geralta natmurenim pogledom. Koprivica se
nakašljao, uzvrteo se na klupi stružući nogama po glinenom podu, a onda je
naglo ustao.

— Gospon veštac — rekao je. — Ne srdite se. Kašćemo vam šta i kako.
Dune?

Starešina sela potvrdno klimnu glavom i sede.

— Kadenosmo ovud’ jahali — započeo je Koprivica — gledali ste kako tu
sve niče, kako letina uspeva. Često ovdena takva bidne kakvu negda drugo
teško ili uopšte ne vidiš. Tako su ti u nas sadnice i seme važna stvar, mi i
namete tako plaćamo, i prodajemo i trampimo se...

— Kakve to veze ima sa đavolom?

— Ima. Isprve je đavol dosađivao i glupe vragolije pravio, a onda je počo
zrno da krade naveliko. U početku smo mu odnosili pomalo na kamen u
konoplju, mislismo ješće i okaniće se. Ništa od toga: krao je i dalje, da je
prštalo. A kad počesmo od njega kriti zalihe po podrumima i šupama na tri
brave zatvorenim, on ti se razbesneo, gospon, rikao, blejao, ,,uk-uk“ vikao, a
kad on ,,uk-uk“ viče, bolje ti je put pod noge. Pretio da će...

— ... da naguzi — ubaci se Neven s vragolastim osmehom.

— I to — saglasio se Koprivica. — A i o crvenoj prašini je natuknuo. Da ne
pričam sad naširoko, nije mogo krasti, pa nam tražio namet. Naredio da mu
zrnevlje i ostala dobra u celim džakovima nosimo. Ondak smo se uistinu
razljutili i hteli smo mu onu guzicu s repom isprašiti. Ali...

Seljak se nakašlja, spusti glavu.

— Ne treba vrdati — odjednom se javi Dun. — Zlo smo vešca ocenili. Pričaj
sve, Koprivice.

— Baba zabranila đavla da bijemo — brzo reče koprivica — no mi znamo da
to je Lile, jer baba... Baba priča samo šta joj Lile kaže. A mi... Znate sami,
gospodin veštac. Mi slušamo.

— Primetio sam — Geralt se osmehnu. — Baba ume jedino da trese bradom i
da melje tekst koji ni sama ne razume. A u devojku gledate ko na kip boginje,
raširenih usta, izbegavate njen pogled, ali pokušavate da pogodite njene želje.
A njene želje za vas su zapovesti. Ko je ona, ta vaša Lile?

— Pa većma ste pogodili, gospodin. Veštica. No Mudra, znači. Ali ne
govorite nikome. Molimo vas. Kad bi to do vladara došlo, ili ne daj
bogovima do namesnika...

— Ne brinite se — ozbiljno reče Geralt. — Znam u čemu je stvar i neću vas
odati.

Neobične žene i devojke na koje se moglo naići po selima, nazivane
vešticama ili Mudrama, nisu imale previše simpatija među velmožama, koji
su kupili namete i izvlačili korist od ratarstva. Ratari su uvek tražili savete
veštica, po bezmalo svakom pitanju. Slepo su im i bezgranično verovali.
Odluke koje su bile zasnovane na takvim savetima često su bile apsolutno
protivrečne politici vladara i vladika. Geralt je znao i za prilično radikalne i
nerazumne slučajeve — za ubijanje čitavih priplodnih stada, za prestajanje
setve ili žetve, čak i za migracije čitavih sela. Vladari su zato istrebljivali
„bapske priče“, često ne birajući sredstva. Tako su seljaci veoma brzo naučili
da skrivaju Mudre. Ali nisu prestali da slušaju njihove savete. Jer kako je

svedočilo iskustvo, jedna stvar bila je van sumnje — na duge staze, uvek se
ispostavljalo da su Mudre bile u pravu.

— Lile nam nije dala đavla ubiti — nastavio je Koprivica. — Kazala je da
uradimo kako knjiga kaže. Ko što znate, nije uspelo. Već je bilo nevolja s
vladarom. Kad bismo dali manje negoli obično zrna za namet, usta bi
raščepio, vikao, psovao. O đavlu mu nismo ni pisnuli, jer vladar je strog i ne
zna za šalu. I tad se vi stvoriste. Pitasmo Lile možemo li vas... najmiti...

— I šta?

— Kazala je preko babe, mora najpre da vas vidi.

— I videla je.

— Videla. I prihvatila vas, to znamo, umemo da poznamo kad Lile prihvati a
kad ne. '

— Ni reč mi nije rekla.

— Nikome ona, osim babi, nikad reč nije rekla. Ali da vas ne prihvata, ni za
šta na svetu ovde ne bi ušla.

— Hm... — zamislio se Geralt. — Zanimljivo. Proročica koja, umesto da
proriče, ćuti. Kako se zadesila kod vas?

— Ne znamo, gospon veštac — promrmlja Dun. — Ali s babom je, kako
pamte stariji, tako isto bilo. Prethodna baba je uzela pod svoje devojče
ćutljivo, neku što se pojavila ne zna se otkud. A to devojče, to je danas
upravo naša baba. Moj deda je govorio da se babe tako smenjuju. Ko što se
mesec na nebu smenjuje i svaki put eto novog. Ne smejte se...

— Ne smejem se — odmahnuo je glavom Geralt. — Previše sam toga video
da bih se tome smejao. Kao što ne mislim da zavlačim nos u vaše stvari,
milostivi Dune. Moja se pitanja odnose na utvrđivanje veze između Lile i
đavola. I sami ste valjda već shvatili da ta veza postoji. Ako vam je pak stalo
do vaše proročice, onda vam u vezi s đavolom mogu dati jedan jedini savet:
morate ga zavoleti.

— Znate, gospodine — reče Koprivica — nije to samo za đavola. Lile ne
dopušta bilo kome naneti nepravdu. Nijednom stvoru.

— Naravno — ubaci se Neven. — Seoske proročice i druidi potiču od istog
stabla. A druid, kad mu krpelj sisa krv, on mu još kaže i ,,prijatno“.

— Pogodili ste — nasmeja se Koprivica. — Pogodili ste u srž. Isto je tako
bilo kod nas s divljim svinjama što su vrtove rile. I šta bude? Eno pogledajte
— vrtovi ko naslikani. Našao se način, ni Lile ne zna koji. Šta oči ne vide,
srcu nije žao. Razumete?

— Razumem — promrsi Geralt. — Dabome. Ali ništa od toga. S Lile ili bez
nje, vaš đavo je silvan. Neobično retko, ali razumno stvorenje. Neću ga ubiti,
moj kodeks mi to zabranjuje.

— Ako je on razuman — javi se Dun — onda mu razumno priđite.

— Tako je — prihvati Koprivica. — Ako đavol ima razum, znači zrno prema
razumu krade. Onda vi, gospon veštac, saznajte zašto tako radi. On to zrno
sve i ne poždere. Pa šta će mu onda? Za inat nam radi, ili kako? Šta on hoće?
Saznajte i najurite ga iz okoline na neki vaš veštičji način. Hoćete li?

— Pokušaću — odlučio se Geralt. — Ali...

— Ali šta?

— Vaša knjiga, dragi moji, malo je prestarila. Razumete na šta mislim?

— Pa, pošteno da kažem — zabrunda Dun — ne baš.

— Objasniću vam. Računate li, milostivi Dune i milostivi Koprivice, da će
vas moja pomoć koštati srebrni groš, ili jedan i po, onda ste se đavolski
prevarili.

— Hej!

Iz gustiša se začuo šum, ljutito ,,uk-uk“ i pucketanje motki.

— Hej! — ponovio je veštac, oprezno sakriven. — Hajde, rakita, pokaži

se.

— Sam si rakita.

— Nego kako? Đavo?

— Sam si đavo — kozorog izvuče glavu iz konoplje, kezeći zube.

— Šta hoćeš?

— Da porazgovaramo.

— Rugaš se, je li? Misliš ja ne znam koji si ti? Seljaci su te unajmili da me
izbaciš odavde, a?

— Tako je — priznao je Geralt ravnodušno. — I baš o tome hoću da
porazgovaramo. Možda ćemo se dogovoriti.

— Tu te boli — beknuo je đavo. — Hteo bi jeftino da se izvučeš, a? Bez
truda? Ne prolaze sa mnom ti trikovi, beee! Život, čoveče, to ti je takmičenje.
Pobeđuje bolji. Ako misliš da me pobediš, pokaži da si bolji. Umesto
dogovaranja — dokazi. Pobednik određuje uslove. Predlažem da se trkamo,
odavde do stare vrbe na nasipu.

— Ne znam gde je nasip, niti znam gde je stara vrba.

— Da znaš, ne bih ti ni predlagao da se trkamo. Volim nadmetanje, al’ ne
volim da gubim.

— Primetio sam. Ne, nećemo se trkati. Vrućina je danas.

— Šteta. Onda, da se odmerimo na drugi način? — đavo iskezi žute zube i
podiže sa zemlje veliki kamen. — Znaš li igru ,,Ko se više dere?“ Ja se derem
prvi. Zatvori oči.

— Imam drugi predlog.

— U uvo sam se pretvorio.

— Iselićeš se odavde bez nadmetanja, trke i dranja. Sam, bez primoravanja.

— Svoj predlog možeš da gurneš u d’yebl aep arse — đavo je pokazao
znanje Drevnog jezika. — Ne selim se odavde. Ovde mi se sviđa.

— Ali napravio si veliki džumbus. Preterao si sa šalama.

— Duwelsheyss ti za moje šale — silvan je, kako se pokazalo, znao i jezik
patuljaka. — A tvoj predlog vredi taman koliko i Duwelsheyss. Sam se nikad
neću iseliti. Možda ako me pobediš u nekoj igri. Da ti dam šansu? Igrajmo se
zagonetki, ako ne voliš igre na snagu. Sad ću ti dati zagonetku, ako je rešiš,
pobedio si, i ja ću da se iselim. Ako ne uspeš, ja ostajem, ti se gubiš.
Napregni mozak, zagonetka nije laka.

Pre nego što je Geralt stigao da se pobuni, đavo je zablejao, pocupkao
papcima, ošinuo repom po zemlji i izrecitovao:

Rumeni listići, okruglaste mahunice,

Raste u mekojglini, odmahpored rečice,

Na dugačkoj stabjici cvetićjedan pegaii,

Nepokazuj mački, odmah će gapojesti.

— I, šta je to? Pogodi.

— Nemam pojma — ravnodušno je priznao veštac, i ne trudeći se da
razmisli. — Možda grašak?

— Nije. Izgubio si.

— A kako glasi tačan odgovor? Šta ima... hm... okruglaste mahune?

— Kupus.

— Čuj — zarežao je Geralt. — Počinješ da mi igraš po nervima.

— Upozorio sam — zacereka se đavo — da zagonetka nije laka. Teško.

Pobedio sam, ostajem. A ti odlaziš. Doviđenja, prijatno.

— Samo trenutak — veštac je skriveno uvukao ruku u džep. — A moja
zagonetka? Imam valjda pravo na revanš?

— Ne — protestovao je đavo. — Zbog čega sad to? Zamisli da ne pogodim.
Ti misliš da sam glup?

— Ne — Geralt je odmahnuo glavom. — Ja mislim da si zlobni, nadmeni
tikvan. Sad ćemo igrati sasvim novu igru, koja tebi nije poznata.

— Ha! Dakle ipak! Kakva je to igra?

— Igra se zove — izgovorio je polako veštac — ,,Ne čini drugome što „ tebi
nije milo“. Ne moraš da zatvaraš oči.

Geralt se pogrbio u munjevitom zamahu, gvozdena kuglica od cola oštro je
klisnula kroz vazduh i uz tresak mlatnula đavola ravno među rogove. Stvor je
poleteo na leđa kao pogođen gromom. U dugačkom skoku Geralt se bacio
među motke i uhvatio ga za dlakavu nogu. Silvan je zablejao i ritnuo se,
veštac je rukom sakrio glavu, ali i tako mu je zazvonilo u ušima, jer je đavo,
uprkos slaboj građi, udarao snagom besnog magarca. Pokušao je da ga ščepa
za kopito koje se ritalo, ali nije uspeo. Kozorog se razleteo, zamlatarao
rukama po zemlji i ponovo ga udario, pravo u čelo. Veštac je psovao,
osećajući kako mu se đavolova noga izvlači iz prstiju. Odvojivši se, obojica
se razleteše na različite strane, s treskom obarajući motke i uplićući se u
puzavice konoplje.

Đavo je prvi ustao i jurnuo, oborivši rogatu glavu. Ali i Geralt je već sigurno
stao na noge i bez teškoća izbegao napad, ščepao stvora za rogove, snažno ga
povukao, svalio na zemlju i prignječio kolenima. Đavo je zablejao i pljunuo
ga pravo u oči, i to na način kog se ne bi postidela ni balava kamila. Veštac se
instinktivno povukao, ne puštajući ipak đavolove rogove. Pokušavajući da
trgne glavom, Silvan se ritnuo s oba kopita istovremeno, i gle čuda — s oba
je pogodio. Geralt je gadno opsovao, ali nije popustio stisak. Podigao je
đavola sa zemlje, priterao ga uz motke koje su pucketale, i svom ga snagom
zviznuo u dlakavo koleno, a onda se sagnuo i pljunuo mu pravo u uvo. Đavo
je jauknuo i škljockao tupim zubima.