Andzej Sapkovski Poslednja zelja

— Vešče — Renfri dodirnu Geraltovo rame — još samo reč s tobom.

— Nemoj zakasniti na večeru — dobaci knez preko ramena — Libuše će biti
besna.

— Neću zakasniti.

Geralt se nasloni na šank. Igrajući se medaljonom s vučjom čeljusti obešenim
oko vrata, gledao je u devojčine plavo-zelene oči.

— Čula sam za tebe — rekla je. — Ti si Geralt iz Rivije, belokosi veštac.
Stregobor ti je prijatelj?

— Ne.

— To uprošćuje stvar.

— Ne previše. Nemam nameru mirno da posmatram.

Renfrine oči se suziše.

— Stregobor će sutra umreti — rekla je tiho, sklanjajući s čela neravno
podsečenu kosu. — Bilo bi manje zlo ako bi umro samo on.

— Ako umre Stregobor, pre njega umreće još nekoliko osoba. Drugu
mogućnost ne vidim.

— Nekoliko, vešče, to je skromno rečeno.

— Da bi mene uplašila, treba ti nešto više od reči, Svračko.

— Ne zovi me Svračka. Ne volim to. Stvar je u tome što ja vidim druge
mogućnosti. Vredelo bi o tome popričati, ali, avaj, Libuše čeka. Da li je
makar zgodna ta Libuše?

—Je li to sve što si imala da mi kažeš?

— Ne. Ali idi sada. Libuše te čeka.

Nekog je bilo u njegovoj sobici u potkrovlju. Geraltu je to bilo jasno i pre
nego što je stigao do vrata, shvatio je po jedva primetnom vibriranju
medaljona. Ugasio je uljanicu kojom je osvetljavao stepenice. Izvukao je
bodež iz sare i stavio ga za pojas na leđima. Uhvatio je kvaku. U odaji je bilo
mračno. Ne za vešca.

Svesno je polako prekoračio prag i lagano je i pažljivo za sobom zatvorio
vrata. U sledećoj sekundi snažno je skočio i svalio se na čoveka koji je sedeo
na njegovom krevetu, pribio ga na postelju, levu podlakticu usadio mu pod
bradu, latio se za bodež. Nije ga pronašao. Nešto nije bilo u redu.

— Sasvim dobar početak — odazvala se prigušenim glasom, nepomično
ležeći pod njim. — Računala sam na to, ali nisam očekivala da ćemo tako
brzo završiti u krevetu. Pomeri mi ruku s grla, ako je moguće.

— To si ti.

— To sam ja. Slušaj, postoje dve mogućnosti. Prva: sići ćeš s mene da
porazgovaramo. Druga: ostajemo u ovom položaju, ali volela bih makar da
izujem čizme.

Veštac je odabrao prvu mogućnost. Devojka je uzdahnula, ustala, popravila
kosu i suknju.

— Upali sveću — reče. — Ja ne vidim u mraku kao ti, a volim da vidim svog
sagovornika.

Otišla je do stola, visoka, mršava, okretna, sela je ispruživši noge u dugačkim
čizmama. Nije imala nikakvo vidljivo oružje.

— Imaš li ovde nešto za piće?

— Ne.

— Onda je dobro što sam donela — nasmejala se, spuštajući na sto putnu
čuturicu i dve kožne čašice.

— Skoro će ponoć — hladno reče Geralt. — Možda da pređemo na stvar?

— Odmah. Evo, popij. U tvoje zdravlje, Geralte.

— I tvoje, Svračko.

— Zovem se Renfri, dođavola — podigla je glavu. — Dopuštam da
izostavljaš prinčevsku titulu, ali prestani da me zoveš Svračka!

— Tiše, probudićeš celu kuću. Hoću li najzad saznati s kojom si se uamerom
uvukla ovde kroz prozor?

— Nisi nimalo dosetljiv, vešče. Želim da spasem Blaviken od krvoprolića.
Da bih s tobom o tome razgovarala, šunjala sam se po krovovima ko mačka u
februaru. Valjda ćeš znati to da ceniš.

— Cenim — odgovori Geralt. — Samo ne znam šta može biti od tog
razgovora. Situacija je jasna. Stregobor sedi u čarobnjačkoj kuli, da bi ga se
dočepala, morala bi ga tamo opsedati. Ako tako učiniš, neće ti pomoći tvoje
zaštitno pismo. Audoen te neće štititi budeš li otvoreno prekršila zakon.
Knez, straža, ceo Blaviken istupiće protiv tebe.

— Ceo Blaviken, ako istupi protiv mene, užasno će zažaliti — Renfri se
nasmeja, otkrivši bele, krvoločne zube. — Video si moje momke? Zaklinjem
ti se da se razumeju u svoj zanat. Možeš li da zamisliš šta će se dogoditi ako
dođe do obračuna između njih i svih onih iz straže, koji se sa svakim
korakom spotaknu o vlastito koplje?

— A možeš li ti, Renfri, da zamisliš da ću ja stajati i mirno posmatrati takav
obračun? Kao što vidiš, stanujem kod kneza. U slučaju potrebe, moraću da
stanem na njegovu stranu.

— Ne sumnjam da hoćeš — uozbilji se Renfri. — Samo što ćeš sigurno biti
sam, jer će se ostatak posakrivati po podrumima. Nema na svetu ratnika koji
bi se suprotstavio sedmorici s mačevima. To nijedan čovek neće uspeti. No,
belokosi, nemojmo se uzajamno zastrašivati. Ko što sam rekla, pokolj i
krvoproliće je moguće sprečiti. Konkretno, postoje dve osobe koje ga mogu
sprečiti.

— Pretvorio sam se u uho.

— Prva — reče Renfri — bi bio sam Stregobor. Ako dobrovoljno izađe iz
svoje kule, ja ću ga odvesti negde u pustoš, a Blaviken će ponovo utonuti u
svoju prijatnu apatiju i ubrzo zaboraviti čitavu stvar.

— Stregobor možda ostavlja utisak ludaka, ali ne do te mere.

— Ko zna, vešče, ko zna. Postoje argumenti koji se ne mogu odbaciti, postoje
ponude koje se ne mogu odbiti. Među takvima je, recimo, Tridamski
ultimatum. Pred čarobnjaka ću postaviti Tridamski ultimatum.

— Na čemu se zasniva takav ultimatum?

— To je moja slatka tajna.

— Nek ti bude. Sumnjam ipak u njegov uspeh. Stregoboru cvokoću zubi kad
govori o tebi. Ultimatum koji bi ga naveo na to da se dobrovoljno preda u
tvoje zgodne ručice morao bi biti bogovski dobar. Pređimo bolje na drugu
osobu koja može da spreči pokolj u Blavikenu. Pokušaću da pogodim ko bi to
bio.

— Baš me zanima koliko si pronicljiv, belokosi.

— To si ti, Renfri. Ti sama. Pokazaćeš prinčevsku, ma šta ja to govorim,
pokazaćeš kraljevsku velikodušnost i odustaćeš od osvete. Jesam li pogodio?

Renfri zabaci glavu unazad i gromko se zasmeja, pokrivajući blagovremeno
usta šakom. Zatim se uozbilji i uperi u vešca svoje sjajne oči.

— Geralte — ja jesam bila princeza, ali u Krejdenu. Imala sam sve na šta
sam i pomislila, nisam morala da tražim. Sluge na svaki poziv, haljine,
cipelice. Gaćice od batista. Ukrase i đinđuve, ponija kulaša, zlatne ribice u
bazenu. Lutkice i za njih dom, veći od ovog tvog sobička. I tako je bilo sve
do dana kada su tvoj voljeni Stregobor i ona kurva Aridea naredili
nadzorniku da me odvede u šumu, zakolje i donese im moje srce i jetru.
Predivna priča, zar ne?

— Ne, priča je odvratna. Drago mi je što si tada savladala nadzornika, Renfri.

— Đavola sam ga savladala. Smilovao se i pustio me. Ali me je kučkin sin

prethodno silovao, ukrao mi minđuše i zlatnu dijademu.

Geralt ju je gledao pravo u oči, igrajući se medaljonom. Nije spustila pogled.

— I to je bio princezin kraj — nastavila je. — Haljina se pocepala, batist je
zauvek izgubio belinu. A onda su nastupili glad, smrad, motke i udarci.
Podala bih se svakoj bitangi za činiju supe ili krov nad glavom. Znaš li kakvu
sam kosu imala? Kao svilu, a sezala mi je makar lakat poniže struka. Kad
sam dobila vaši, odsekli su mi je makazama za ovce, do same glave. Nikada
mi više nije izrasla kako treba.

Ućutala je nakratko, sklonila s čela neravne pramenove.

— Krala sam da ne bih umrla od gladi — nastavila je. — Ubijala sam da
mene ne bi ubili. Čučala sam u zapišanim tamnicama, ne znajući da li će me
sutra obesiti ili će me samo išibati i najuriti. A sve to vreme, moja su mi
maćeha i tvoj dragi čarobnjak bili za petama, slali su ubice, pokušavali da me
otruju. Bacali čini. Očekuješ da pokažem velikodušnost? Da mu oprostim kao
prava kraljica? Kao prava kraljica, otkinuću mu glavu, a pre toga možda i obe
noge, videću.

— Aridea i Stregobor su pokušali da te otruju?

— Naravno. Jabukom začinjenom ekstraktom vučje trešnje. Jedan gnom me
je spasao. Dao mi je emetik od kog sam mislila da ću se izvrnuti ko čarapa.
Ali preživela sam.

— Bio je to jedan od sedmorice gnomova?

Renfri, koja je u tom trenutku nalivala. zastade sa čuturicom iznad čaše.

— Oho-ho — reče. — Svašta znaš o meni. A što? Imaš nešto protiv
gnomova? Ili drugih humanoida? Da budem iskrena, prema meni su bili bolji
od većine ljudi. Ali to ne bi trebalo da te se tiče. Rekla sam ti, Stregobor i
Aridea gonili su me kao divlju zver, dokle god su mogli. Kasnije više nisu
mogli, i sama sam postala lovac. Aridea je otegla papke u svom krevetu,
imala je sreće što je se ranije nisam dokopala, imala sam za nju spremljen
specijalni program. A sada ga imam za čarobnjaka. Geralte, po tebi, zaslužio

je smrt? Reci.

— Nisam sudija. Ja sam veštac.

— Naravno. Rekla sam da dve osobe mogu sprečiti krvoproliće u Blavikenu.
Druga si ti. Čarobnjak će te pustiti u kulu, a onda ćeš ga ubiti.

— Renfri — reče Geralt mirno. — Dolazeći u moju odaju, da li si slučajno s
krova pala na glavu?

— Jesi li veštac ili nisi, dođavola? Kažu da si ubio kikimoru, da si je doneo
na magarcu na procenu. Stregobor je gori od kikimore, koja je beslovesna
marva i ubija jer su je bogovi za to stvorili. Stregobor je svirepi manijak i
zlotvor. Donesi mi ga na magarcu, a ja neću štedeti zlata.

— Nisam plaćeni ubica. Svračko.

— Nisi — složila se osmehujući se. Zavalila se na naslon klupice i prekrstila
noge na stolu, nimalo se ne trudeći da suknjom prekrije butinu. — Ti si
veštac, zaštitnik ljudi, braniš ih od Zla. A u ovom slučaju, Zlo su gvožđe i
vatra, koji će ovuda besneti ako stanemo jedno naspram drugog. Zar ne misliš
da predlažem manje zlo, najbolje rešenje? Čak i za tog kučkinog sina
Stregobora. Možeš ga ubiti milosrdno, jednim potezom, iznenada. Umreće ne
znajući da umire. A ja mu to ne garantujem. Naprotiv.

Geralt je ćutao. Renfri se protegla, podižući ruke.

— Razumem tvoje kolebanje — rekla je. — Ali odgovor moram da znam
odmah.

— Znaš li zašto su Stregobor i kraljica hteli da te ubiju, tada u Krejdenu, a i
kasnije?

Renfri se naglo ispravi i spusti noge sa stola.

— To je valjda očigledno — buknula je. — Hteli su da se otarase
Fredefalkove prvorođene ćerke, bila sam naslednica prestola. Arideina deca
rođena su u morganatskoj vezi i nisu imala nikakva prava na...

— Renfri, ne govorim o tome.

Devojka spusti glavu, ali samo na trenutak. Oči joj zasijaše.

— No, u redu. Navodno sam prokleta. Okužena u majčinoj utrobi. Kao da
sam...

— Dovrši.

— Čudovište.

— A jesi li?

Za trenutak, veoma kratak, izgledala je razoružano i slomljeno. I veoma
tužno.

— Ne znam, Geralte — šapnula je, a lice joj je ponovo ogrubelo. — A i kako
bih, dođavola, znala? Kad posečem prst, krvarim. Krvarim takođe svakoga
meseca. Ako se prejedem, boli me stomak, ako se napijem — glava. Kad sam
vesela, pevam, kad sam tužna, psujem. Kad nekog mrzim, ja ga ubijem, a
kad... Ah, dođavola, dosta je! Tvoj odgovor, vešče.

— Moj odgovor glasi: ,,Ne“.

— Pamtiš li šta sam govorila? — upitala je nakon kratke tišine. — Postoje
predlozi koji se ne odbijaju jer posledice bivaju strašne.

Ozbiljno te upozoravam, jer moj je predlog upravo takav. Dobro razmisli.

— Dobro sam razmislio. I uzmi to za ozbiljno, jer i ja tebe ozbiljno
upozoravam.

Renfri ćutaše neko vreme, igrajući se niskom bisera trostruko obmotanom
oko zanosnog vrata, koja je vragolasto upadala među dve skladne polulopte
vidljive u prorezu prsluka.

— Geralte — reče. — Da li ti je Stregobor tražio da me ubiješ?

— Da. Smatrao je da bi to bilo manje zlo.

— Mogu li da pretpostavim da si mu odgovorio isto kao i meni?

— Možeš.

— Zašto?

— Zato što ne verujem u manje zlo.

Renfri se lako osmehnu, nakon čega joj usta iskrivi grimasa, veoma skaredna
pod žutim svetlom sveće.

— Ne veruješ, kažeš. Vidiš, imaš pravo, ali samo delimično. Postoje samo
Zlo i Veće Zlo, a iza njih, u senci, stoji Veoma Veliko Zlo. Veoma Veliko
Zlo, Geralte, nisi u stanju ni da zamisliš, iako tvrdiš da te ništa ne može
iznenaditi. I vidiš, Geralte, nekada biva da te Veoma Veliko Zlo ščepa za
gušu i kaže: „Biraj, bratac, ili ja ili ono drugo, malo manje“.

— Mogu li znati šta smeraš?

— Ništa. Malo sam popila, pa filozofiram, tražim opšte istine. Jednu sam
upravo pronašla: manje zlo postoji, ali mi ga ne možemo sami izabrati.
Veoma Veliko Zlo mora nas primorati na takav izbor. Hteli mi to ili ne.

— Biće da sam ja premalo popio — veštac se gorko osmehnu. — U
međuvremenu, kako to biva, ponoć je već prošla. Pređimo na konkretno. U
Blavikenu nećeš ubiti Stregobora, neću ti to dozvoliti. Neću dozvoliti ni da
dođe do obračuna i krvoprolića. Po drugi put ti govorim: okani se osvete.
Odustani od ubijanja. Na taj način dokazaćeš mu, i ne samo njemu, da nisi
neljudsko, krvoločno čudovište, mutant i čudak. Dokazaćeš mu da je
pogrešio. I da ti je svojom greškom učinio veliku nepravdu.

Renfri je nakratko posmatrala medaljon vešca kako se obrće na lančiću.

— A ako ti kažem, vešče, da ne mogu da oprostim i odustanem od osvete,
biće to isto kao da sam mu, i ne samo njemu, dala za pravo, je l’ tako?
Dokazaću tim samim da ipak jesam čudovište, neljudski demon proklet od
bogova? Poslušaj me, vešče. Na samom početku mog izgnanstva prihvatio
me je jedan slobodni kmet. Svidela sam mu se. Pošto se on meni uopšte nije

sviđao, svaki put kad je hteo da me ima, mlatio me je toliko da sam jutrom
jedva ustajala iz brloga. Jednom sam ustala dok je još bio mrak i prerezala
kmetu grlo. Kosom. Tada još nisam bila vešta kao danas, i nož mi se činio
premalim. I vidiš, Geralte, dok sam slušala kako kmet grca i davi se, dok sam
gledala kako se rita nogama, osetila sam kako me tragovi njegove motke i
pesnica više nimalo ne bole, i da mi je dobro, tako dobro da... Otišla sam
radosno zviždućući, zdrava, vesela i srećna. I kasnije je svaki put bilo isto
tako. Kad bi bilo drugačije, ko bi gubio vreme na osvetu?

— Renfri — reče Geralt. — Nezavisno od tvojih razloga i motiva, odavde
nećeš otići zviždućući, i neće ti biti tako dobro. Nećeš otići vesela i srećna, ali
otići ćeš živa. Sutra ranom zorom, tako kako je knez naredio. Već sam ti
rekao, ali ponoviću. Nećeš ubiti Stregobora u Blavikenu.

Renfrine oči blistale su na svetlu sveće, sijali su se biseri u prorezu prsluka,
sijao se medaljon s vučjom čeljusti, obrćući se na srebrnom lančiću.

— Žao mi te je — reče iznenada, sporo, zagledana u treperavi kružić

srebra. — Tvrdiš da manje zlo ne postoji. Stojiš na trgu, na kaldrmi

zalivenoj krvlju, sam, usamljen, jer nisi umeo izabrati. Nisi umeo, ali izabrao
si. Nikada nećeš znati, nikada nećeš biti siguran, nikada, čuješ li... A tvoja
plata, kamen, ružna reč. Žao mi te je.

— A ti? — pitao je veštac tiho, gotovo šapatom.

— Ni ja ne umem da izaberem.

— Ko si?

— Ono sam što sam.

— Gde si?

— Hladno... mi...

— Renfri! — Geralt je stegnuo medaljon u šaci. Trgnula je glavu, kao
probuđena iz sna, trepnula je nekoliko puta, začuđena. Za trenutak, veoma

kratak, izgledala je uplašeno.

— Pobedio si — iznenada reče. — Pobedio si, vešče. Sutra ujutro otići ću iz
Blavikena i nikada se više neću vratiti u ovo šugavo mesto. Nikada. Nalij,
ako je ičega ostalo u toj flaši.

Uobičajeni podsmešljivi, nestašni smešak vratio se na njene usne dok je
spuštala praznu čašicu na sto.

— Geralte?

— Tu sam.

— Taj prokleti krov je strm. Radije bih izašla kad svane. Po mraku mogu
sleteti i povrediti se. A ja sam princeza, nežnog tela, osetim i zrno graška
kroz slamaricu. Ukoliko, naravno, nije dobro ispunjena slamom. Šta kažeš?

— Renfri — Geralt se osmehnu mimo volje. — Zar to što govoriš pristaje
princezi?

— Šta ti, dođavola, uopšte znaš o princezama? Ja sam bila princeza i znam da
je sva lepota takvog života u tome da možeš da radiš šta želiš. Moram li da ti
kažem otvoreno šta želim, ili sam pretpostavljaš?

Geralt, i dalje nasmejan, nije odgovarao.

— Ne želim čak ni da pomislim da ti se ne dopadam — namršti se devojka.
— Radije ću misliti da se plašiš da te ne sustigne sudbina slobodnog kmeta.
Eh, belokosi. Nemam kod sebe ništa oštro. Uostalom, proveri sam.

Spustila je svoje noge na njegova kolena.

— Izuj mi čizme. Sara je najbolje mesto za skrivanje noža.

Bosa je ustala i povukla kopču na kaišu.

— Ovde takođe ništa ne skrivam. A ni ovde, kao što vidiš. Ugasi tu prokletu
sveću.

Napolju je, negde u mraku, drečala mačka.

— Renfri?

— Šta?

— To je batist?

— Sigurno da je batist, dođavola. Jesam li princeza ili nisam?

— Tata — dosađivala je Marilka. — Kada ćemo ići na vašar? Na vašar, tata!

— Tišina, Marilka — povikao je Kaldemejn, omazavši tanjir hlebom. — I šta
kažeš, Geralte? Odlaze iz grada?

— Da.

— Nisam mislio da će tako glatko proći. S tim pergamentom s pečatom
Audeona držali su me za gušu. Dobro sam se pretvarao, ali istina je da im
ništa ne bih mogao.

— Čak ni ako bi otvoreno prekršili zakon? Ako bi zapodenuli tučnjavu,
nasilje?

— Čak ni tada. Audeon je, Geralte, jedan veoma razdražljiv kralj, šalje na
gubilište za šta bilo. A ja imam ženu, ćerku, dobro mi je na mom položaju, ne
moram da lomim glavu odakle ću sutra da iščačkam masti za kašu. Jednom
rečju, dobro je što odlaze. A kako je do toga došlo?

— Tata, hoću na vašar!

— Libuše! Vodi Marilku odavde! Da, Geralte, nisam to očekivao. Ispitivao
sam Stotnika, krčmara iz „Zlatnog dvora“, kakva je ta novigradska družina.
To je đavolska banda. Neke je prepoznao.

— Aha?

— Onaj s ožiljkom na njušci je Nohorn, nekad je bio gardista Abergarda, iz
takozvane slobodne angrenjske družine. Čuo si za slobodnu družinu? Razume

se, ko nije čuo. Onaj bik što ga zovu Petnaestica, on takođe. Nemam utisak
da je nadimak dobio po petnaest dobrih dela što je učinio u životu. Onaj
crnpurasti poluvilenjak je Kivril, razbojnik i profesionalni ubica. Navodno je
bio umešan u masakr u Tridamu.

— Gde?

— U Tridamu. Nisi čuo? Pričalo se o tome pre tri... Da, pre tri godine, jer
Marilka je tada imala dve. Baron iz Tridama držao je u tamnici neke
razbojnike. Njihovi drugari, među njima navodno i taj mešanac Kivril,
zauzeli su na reci skelu punu hodočasnika, bilo je to za vreme Svete Nis.
Poslali su baronu zahtev da oslobodi zatvorenike. Baron je, razume se, odbio,
a oni su onda počeli ubijati hodočasnike, redom, jednog za drugim. Pre nego
što je baron smekšao i pustio one iz tamnice, ovi su niz vodu bacili preko
desetoro. Baronu je zatim pretio progon, ili čak sekira. Jedni su mu
prebacivali što je popustio tek pošto je toliko ljudi pobijeno, drugi su digli
veliku galamu što je ogromno zlo učinio, da je to bio pren... presedan, ili
kako već, da ih je trebalo pobiti samostrelima, zajedno s taocima, jurnuti na
njih čamcima, ne popustiti ni mrvu. Baron je na sudu govorio da je izabrao
manje zlo, jer je na skeli bilo na stotine ljudi, žena i dece.

— Tridamski ultimatum — prošaputa veštac. — Renfri...

— Šta?

— Kaldemejne, vašar.

— Šta?

— Kako ne razumeš, Kaldemejne? Prevarila me je. Neće otići. Nateraće
Stregobora da izađe iz kule, kao što su naterali barona iz Tridama. Ili će
naterati mene da... Razumeš li? Počeće ubijati ljude na vašaru. Vaš trg, među
ovim zidinama, to je prava klopka!

— Svih mu bogova, Geralte! Sedi! Kud ćeš, Geralte?

Uznemirena zbog vikanja, Marilka je zacmizdrila, šćućurena u uglu

kuhinje.

— Govorila sam ti! — vrisnu Libuše, pruživši ruku ka vešcu. — Govorila
sam! Samo zlo s njim dolazi!

— Tišina, ženo! Geralte! Sedi!

— Treba ih zaustaviti. Odmah, pre nego što ljudi dođu na trg. Sazovi stražu.
Kad budu izlazili iz krčme, za glave i u tamnicu.

— Geralte, budi razuman. Ne smemo tako, ne možemo ih zatvarati ako ništa
nisu skrivili. Krenuće da se brane, proliće se krv. Oni su profesionalci,
poklaće mi ljude. A ako to stigne do Audeona, platiću glavom. U redu,
sazvaću stražu, otići ću na trg, tamo ću ih držati na oku...

— To ništa ne vredi, Kaldemejne. Kad svetina već uđe na trg, nećeš sprečiti
paniku i klanje. Treba ih onesposobiti odmah, dok je trg prazan.

— To je nezakonito. Ne mogu to dozvoliti. Šta ako su to za poluvilenjaka i
Tridam samo glasine? Možda nisi u pravu i šta onda? Audeon će me živog
odrati.

— Treba birati manje zlo!

— Geralte! Zabranjujem ti! Kao knez ti zabranjujem! Ostavi mač, stani!

Marilka je vrištala, sakrivši ručicama lice.

Natkrilivši oči rukom, Kivril pogleda ka suncu koje se pomaljalo iza drveća.
Na trgu je bivalo sve življe, kotrljala su se kola i kolica, prvi preprodavci
punili su tezge robom. Odzvanjali su udarci čekića, petao je pevao, glasno su
kreštali galebovi.

— Biće lep dan — zamišljeno je rekao Petnaestica. Kivril ga pogleda iskosa,
ali ništa ne reče.

— Šta je s konjima, Taviče? — upita Nohorn, navlačeći rukavice.

— Spremni, osedlani. Kivrile, nešto ih je malo na tom trgu.

— Biće ih više.

— Valjalo bi da nešto pojedemo.

— Kasnije.

— Baš. Ko da ćeš kasnije imati vremena. I želje.

— Pogledajte — odjednom reče Petnaestica.

Od glavne ulice dolazio je veštac, prolazio je između tezgi i išao pravo ka
njima.

— Aha — reče Kivril. — Renfri je bila u pravu. Dodaj mi samostrel,
Nohorne.

Sagnuo se, zategnuo tetivu, nagazivši stopalom potpetak. Pažljivo je
namestio strelu. Veštac je ušao. Kivril podiže samostrel.

— Ni korak dalje, vešče!

Geralt se zaustavi. Od grupe ga je delilo četrdesetak koraka.

— Gde je Renfri?

Mešanac namršti svoje lepo lice.

— Pred kulom, otišla je čarobnjaku s jednim predlogom. Znala je da ćeš doći.
Rekla mi je da ti prenesem dve stvari.

— Govori.

— Prva stvar je poruka, koja glasi: „Ono sam što sam. Biraj. Ili ja, ili ono
drugo, manje.“ Trebalo bi da znaš o čemu je reč.

Veštac klimnu glavom, zatim podiže ruku hvatajući rukohvat mača koji mu je
štrčao iznad desnog ramena. Oštrica je blesnula, opisujući luk nad njegovom
glavom. Sporim korakom krenuo je prema grupi.

Kivril se gadno, zloslutno nasmeja.

— Dakle, tako. Ona je i to predvidela, vešče. Zato ću ti sada preneti i drugu
stvar koju ti poručuje. Pravo među oči.

Veštac je koračao. Poluvilenjak prinese samostrel obrazu. Postalo je veoma
tiho.

Škripnula je tetiva. Veštac mahnu mačem, razleže se otegnuti zvuk udarenog
metala, strela polete uvis obrćući se, suvo tresnu o krov i zadudnja u oluku.
Veštac je koračao.

— Odbio je... — zastenja Petnaestica. — Odbio je u letu...

— U gomilu — komandovao je Kivril. Zasiktaše mačevi izvučeni iz korica,
grupa se zbila rame uz rame, uperivši ka njemu oštrice.

Veštac je ubrzao korake, njegov hod, začuđujuće skladan i mek, prešao je u
trk, ali ne pravo prema grupi bodljikavoj od mačeva, već ka boku, okružujući
ga po spirali koja se sužavala.

Tavik nije izdržao, bacio se napred, skraćujući rastojanje. Za njim skočiše i
blizanci.

— Ne razdvajaj se! — dreknu Kivril okrećući glavu i izgubivši vešca iz
vidnog polja. Opsovao je i odskočio na stranu gledajući kako se grupa posve
raspada i vrti među tezgama u ludačkoj povorci.

Prvi je bio Tavik. Samo trenutak ranije gonio je vešca, sada je odjednom
spazio da mu prolazi s leve strane, trčeći u suprotnom smeru. Usitnio je
nogama kako bi ga zaskočio, ali veštac se provukao sa strane i uspeo da
zamahne mačem. Tavik je osetio snažan udarac odmah iznad bedra. Obrnuo
se i shvatio da pada. Već na kolenima, začuđen je pogledao ka svom bedru i
počeo vikati.

Istovremeno napadajući nejasni crni oblik koji je leteo ka njima, blizanci su
naleteli jedan na drugog, sudarili se plećima, na trenutak izgubivši ritam. To
je bilo dovoljno. Rasečen čitavom širinom grudi, Vir se savio, opuštene glave

načinio još par koraka i svalio se na tezgu s povrćem. Nimir je dobio u
slepoočnicu, okrenuo se u mestu i pao na šljunak, teško, tromo.

Na trgu se uskovitlalo od razbežalih preprodavaca, zatandrkale su prevrnute
tezge, razletela se prašina i vika. Tavik je pokušao još jednom da se pridigne
na drhtavim rukama, ali je pao.

— S leve, Petnaestice! — zaurla Nohorn, trčeći polukružno ne bi li s leđa
iznenadio vešca.

Petnaestica se brzo okrenuo. Ne dovoljno brzo. Primio je udarac u stomak,
izdržao je, namestio se da uzvrati, onda je dobio drugi, u vrat, odmah ispod
uha. Uspravljen, napravio je četiri lelujava koraka i strovalio se na kolica
puna ribe. Kolica su se zakotrljala. Petnaestica je skliznuo na kaldrmu,
srebrnu od krljušti.

Kivril i Nohorn udarili su istovremeno s dveju strana, vilenjak snažnim
udarcem odozgo, Nohorn s kolena, nisko i ravno. Oba udarca ostaše odbijena,
dva metalna zveketa slila su se u jedan. Kivril je odskočio, spotakao se,
zadržao se nekako na nogama, uhvativši se za drvenu konstrukciju tezge.
Nohorn se bacio i zaštitio ga uspravno držeći mač. Odbio je udarac, tako
snažan da ga je bacio unazad, morao je kleknuti. Podižući se, namestio se za
odbranu, presporo. Dobio je rez preko lica, simetričan starom ožiljku.

Kivril se odbio leđima o tezgu, preskočio Nohorna i napao iz poluokreta,
oberučke. Nije uspeo i istog trenutka je odskočio. Nije osetio udarac, noge su
se savile pod njime tek kada je posle instinktivne parade pokušao da pređe iz
finte u sledeći napad. Mač mu je ispao iz ruke posečene sa spoljnje strane,
poviše lakta. Pao je na koleno, protresao glavu, hteo je da ustane, ali nije
mogao. Spustio je glavu na kolena, i tako je zamro u crvenoj lokvi, među
razbacanim kupusom, đevrecima i ribom.

Na trg je ušla Renfri.

Prilazila je polako, mekanim, mačjim koracima, zaobilazeći kolica i tezge.
Gomila, koja je po ulicama i pod zidovima kuća zujala poput roja stršljena,
naglo je utihnula. Geralt je stajao nepomično, držeći mač u spuštenoj ruci.
Devojka je prišla na deset koraka i stala. Primetio je da pod prslukom nosi

kratak pancir, koji jedva da joj je prekrivao bedra.

— Načinio si izbor — zaključila je. — Siguran si da je pravi?

— Ovde se neće ponoviti Tridam — teško je izgovorio Geralt.

— Ne bi se ni ponovio. Stregobor me je ismejao. Rekao je da mogu poubijati
ceo Blaviken, uz njega i nekoliko okolnih sela, a on ni tada neće izaći iz kule.
I nikoga, uključujući i tebe, unutra neće pustiti. Zašto me tako gledaš? Da,
prevarila sam te. Celog života sam varala, kad god je trebalo, zašto bi s
tobom bio izuzetak?

— Odlazi, Renfri.

Zasmejala se.

— Ne, Geralte — izvukla je mač, hitro i vešto.

— Renfri.

— Ne, Geralte. Ti si izabrao. Na mene je red.

Jednim oštrim pokretom strgnula je suknju s butina, zavrtela je kroz vazduh,
obavivši materijal oko leve podlaktice. Geralt se povuče i podiže ruku,
slažući prste u Znak. Renfri se ponovo zasmeja, kratko, promuklo.

— Zaboravi na to, belokosi. Na mene to ne deluje. Samo mač.

— Renfri — ponovio je. — Odlazi. Ako ukrstimo mačeve, ja... više neću...
moći...

— Znam — reče. — Ali ja... Ja takođe ne mogu drugačije. Jednostavno ne
mogu. Ono smo što smo. Ti i ja.

Krenula je na njega lakim, razigranim korakom. U desnoj ruci, ispruženoj u
stranu, svetlucao je mač, levom je vukla suknju po zemlji. Geralt se povuče
za dva koraka.

Skočila je, mahnula levom rukom, suknja je fijuknula kroz vazduh, a zajedno

s njom blesnuo je skriveni mač u kratkom rezu. Geralt je odskočio, tkanina ga
nije ni dotakla, a Renfrino sečivo skliznulo je po kosoj paradi. Brzo je
uzvratio sredinom mača i zavrteo oba sečiva spojivši ih, pokušavajući da ih
joj izbije iz ruku. To je bilo pogrešno. Odbila je njegovu oštricu i već
sledećeg trenutka je savijenih kolena i zaljuljanih bedara nasrtala na njega
ciljajući u lice. Jedva je uspeo da se odbrani, odskočio je pod materijalom
suknje koja je padala na njega. Obrnuo se u pirueti, izbegavajući oštricu koja
je treperila u munjevitim zamasima, i ponovo odskočio. Skočila je na njega,
hitnula mu suknju pravo u oči, sekla je ravno, izbliza, iz poluokreta. Izbegao
je udarac okrećući se tik ispred nje. Znala je za taj trik. Bol ga je trgnuo, ali
mu nije poremetio ritam. Obrnuo se još jednom, na suprotnu stranu, odbio je
sečivo koje je letelo ka njegovoj slepoočnici, napravio je brzu fintu i napao.
Renfri je odskočila, spremila se da udari odozgo. Prikleknuvši u iznenadnom
napadu, Geralt ju je munjevito zasekao odozdo, samim vrhom mača, po
otkrivenoj butini i preponi.

Nije pisnula. Padajući na koleno i na bok, ispustila je mač, i obema rukama
pritisnula povređenu butinu. Između prstiju je šiknula krv, u svetlom mlazu,
preko ukrasnog kaiša, čizama od losove kože, na prljavu kaldrmu. Gomila
stisnuta po ulicama zatalasala se i razgalamila.

Geralt je vratio mač u korice.

— Ne odlazi... — zastenjala je, sklupčavajući se.

Nije odgovorio.

— Hladno... mi...

Nije odgovorio. Renfiri je ponovo zajaukala, povijajući se još više. Krv je u
živahnim potočićima ispunjavala jamice među kamenjem.

— Geralte... Zagrli me...

Nije odgovorio.

Okrenula je glavu i naslonila obraz na zemlju. Bodež veoma šiljatog vrha, do
tog trenutka skriven pod njenim telom, iskliznuo je iz obamrlih prstiju.

Nakon trenutka koji je postao večnost, veštac je podigao glavu začuvši kako
o kaldrmu lupka Stregoborov štap. Čarobnjak je dolazio žurno, zaobilazeći
leševe.

— Kakva klanica — zadahtao je. — Video sam, Geralte, sve sam video u
kristalu...

Prišao je bliže, nagnuo se. U crnom dugačkom plaštu, oslonjen o štap,
izgledao je staro, veoma staro.

— Da ne poveruješ — zavrteo je glavom. — Svračka, sasvim beživotna.

Geralt nije odgovorio.

— No, Geralte — čarobnjak se uspravi. — Idi po kolica. Odnećemo je u
kulu. Treba uraditi obdukciju.

Pogledao je vešca i, ne čekajući odgovor, nagnuo se nad telom.

Neko koga veštac nije poznavao uhvatio je rukohvat mača i hitro ga izvukao.

— Dodirni je samo, čarobnjače — izgovorio je neko koga veštac nije
poznavao. — Samo je dodirni i glava će ti leteti po kaldrmi.

— Šta ti je, Geralte, jesi li poludeo? Ranjen si, u šoku si! Obdukcija je jedini
način da se utvrdi...

— Ne dotiči je!

Videvši podignutu oštricu, Stregobor je odskočio, mahnuo štapom.

— Dobro! — viknuo je. — Kako hoćeš! Ali nikada nećeš saznati! Nikad
nećeš biti siguran! Nikada, čuješ li, vešče?

— Gubi se!

— Kako hoćeš — čarobnjak se okrenu, udari štapom o kaldrmu. — Vraćam
se u Kovir, ni dana više ne ostajem u ovoj rupi. Kreni sa mnom, šta ćeš ovde.
Ovi ljudi ne znaju ništa, videli su te samo kako ubijaš. A ubijaš okrutno,

Geralte. Dakle, ideš li?

Geralt nije odgovorio, nije ga čak ni pogledao. Spakovao je mač. Stregobor je
slegnuo ramenima i krenuo žustrim korakom, ritmično lupkajući štapom.

Iz gomile je poleteo kamen i odjeknuo udarivši o kaldrmu. Za njim i drugi,
preletevši tik iznad Geraltovog ramena. Uspravivši se, Geralt podiže obe ruke
i načini njima brzi gest. Gomila je zažamorila, kamenje je poletelo gušće, ali
Znak ga je odbijao na stranu; promašivalo je cilj zaštićen nevidljivim oblim
pancirom.

— Dosta!!! — zaurla Kaldemejn. — Dosta s tim, dođavola!

Gomila zahuča kao talas koji udara o obalu, ali kamenje prestade da leti.
Veštac stajaše nepomično. Knez mu priđe.

— Da li je to sve? — upita, raširenim rukama pokazujući na trg po kom su
bila razbacana tela. — Ovako izgleda manje zlo koje si izabrao? Da li si
završio što si smatrao neophodnim?

— Da — teško je odgovorio Geralt, ne odmah.

—Je li ti rana ozbiljna?

— Ne.

— U tom slučaju, kupi se odavde.

— Da — rekao je veštac. Stajao je još trenutak, izbegavajući knežev pogled.
Onda se sporo, veoma sporo okrenuo.

— Geralte.

Veštac se okrenu.

— Nikada se ne vraćaj ovde — reče Kaldemejn. — Nikada.

GLAS RAZUMA 4

— Razgovarajmo, Jola.

Potreban mi je razgovor. Kažu da je ćutanje zlato. Možda. Ne znam je li baš
toliko vredno. U svakom slučaju, ima svoju cenu. Koju treba platiti.

Tebi je lakše. Tako je, nemoj poricati. Ti ćutiš jer si tako izabrala, ti se
ćutanjem žrtvuješ svojoj boginji. Ne verujem u Melitelu, ne verujem ni u
druge bogove, ali cenim tvoj izbor, cenim tvoju žrtvu, cenim i poštujem to u
šta veruješ. Jer tvoja vera i posvećenost, cena ćutanja koju plaćaš, učiniće te
boljom, vrednijom osobom. Makar te mogu učiniti takvom. A moja nevera ne
može ništa. Nema nikakve moći.

Pitaš se u šta onda verujem?

Verujem u mač.

Nosim ih dva, kao što vidiš. Svaki veštac nosi dva mača. Zlobnici govore:
srebrni za čudovišta, a ovaj gvozdeni za ljude. To naravno nije istina. Postoje
čudovišta koja je moguće raniti isključivo srebrnom oštricom, ali postoje i
takva za koja je gvožđe smrtonosno. Ne, Jola, ne svako gvožđe, samo ono
koje potiče od meteora. Pitaš se šta je to meteor? To je zvezda padalica.
Sigurno si nekada videla zvezdu kako pada, kratki, treperavi trag na mračnom
nebu. Ugledavši je, sigurno si zamislila neku želju, možda je za tebe to bio
još jedan razlog da veruješ u bogove. Za mene, meteor je samo komad metala
koji se zarije u zemlju pošto padne. Metal od kog se može izraditi mač.

Možeš, naravno da možeš uzeti moj mač. Vidiš kako je lagan? Čak i ti ga
nosiš bez napora. Ne! Ne dodiruj sečivo, poseći ćeš se. Oštrije je od britve.
Mora da bude takvo.

O da, vežbam često. Svakog slobodnog trenutka. Ne smem da ispadnem iz
forme. I ovde, u najdalji kutak manastirskog parka, došao sam kako bih se
razdrmao, kako bih sagoreo to gadno, odvratno trnjenje u mišićima koje me
obuzima, tu hladnoću koja kruži u meni. A ti si me ovde pronašla. Zanimljivo

je da sam pre nekoliko dana ja bio taj koji je pokušavao da pronađe tebe.
Tražio sam te. Hteo sam...

Potreban mi je ovaj razgovor, Jola. Sednimo, porazgovarajmo na trenutak.

Ti me u stvari uopšte ne poznaješ, Jola.

Zovem se Geralt. Geralt iz... Ne. Samo Geralt. Geralt niotkuda. Ja sam
veštac.

Moj dom je Kaer Morhen, Naseobina veštaca. Odande potičem. Tamo je...
Bilo je jedno utvrđenje. Nije mnogo od njega ostalo.

Kaer Morhen... Tamo su pravili ovakve poput mene. To se više ne radi, a u
Kaer Morhenu niko ne živi. Niko osim Vesemira. Pitaš se ko je Vesemir? On
je moj otac. Zašto me gledaš tako začuđeno? Šta je u tome čudno? Svako ima
oca. Moj otac je Vesemir. A to što nije moj pravi otac, pa šta? Pravog nisam
poznavao, kao ni majku. Ne znam čak ni da li su živi. I u biti, to me mnogo i
ne zanima.

Da, Kaer Morhen... Tamo sam prošao kroz uobičajenu mutaciju. Ogledi s
Travama, a onda i sve ostalo. Hormoni, bilje, virusi. Pa iz početka. I još
jednom. Dok se ne postigne rezultat. Pričaju da sam Promene podneo
iznenađujuće dobro, bolovao sam veoma kratko. Zaključili su da sam
neobično otporan balavac i izabrali su me za dalje, komplikovanije...
eksperimente. S njima je bilo gore. Mnogo gore. Ali kao što vidiš, preživeo
sam. Jedini od onih koje su za takve eksperimente odabrali. Od tada mi je
kosa bela. Potpuni gubitak pigmenta. Kako se ono kaže — sporedni ishod.
Sitnica. Ne smeta mnogo.

Onda su me učili raznim veštinama. Dosta dugo. Dok konačno nije došao dan
kada sam napustio Kaer Morhen i krenuo na put.

Već sam imao svoj medaljon, da, upravo ovaj. Znak Škole Vuka. Imao sam i
dva mača: srebrni i gvozdeni. Osim mačeva, sa sobom sam nosio uverenja,
strast, motivaciju i... veru. Veru u to da sam potreban i koristan. Jer svet je,
Jola, navodno bio pun čudovišta i beštija, a moj zadatak bio je da štitim one
kojima ove beštije prete. Kad sam krenuo iz Kaer Morhena, maštao sam o

susretu s mojim prvim čudovištem, jedva sam čekao trenutak kada ću stati
pred njega oči u oči. I dočekao sam.

Moje prvo čudovište, Jola, beše ćelavo i izuzetno ružnih, kvarnih zuba. Sreo
sam ga na drumu, gde je zajedno sa svojim drugovima čudovištima, vojnim
pljačkašima, zaustavio seljačka kola i iz njih izvukao devojčicu, oko trinaest
godina staru, a možda ni toliko. Drugari su držali devojčicinog oca, a ćelavi
joj je cepao haljinu i drao se kako je došlo vreme da sazna šta je pravi
muškarac. Dojahao sam, sišao s konja i rekao ćelavom da je i za njega takvo
vreme došlo. To mi se učinilo duhovito. Ćelavi je pustio malu i bacio se na
mene sekirom. Beše veoma spor, ali izdržljiv. Udario sam ga dvaput, tek tada
je pao. Udarci nisu bili posebno čisti, ali rekao bih da su bili veoma
spektakularni, takvi da su se prijatelji ćelavog razbežali, videvši šta veščev
mač može načiniti od čoveka.

Zamaram li te, Jola?

Potreban mi je ovaj razgovor. Zaista mi je potreban.

Gde sam beše stao? Aha, kod mog prvog viteškog čina. Vidiš, Jola, u Kaer
Morhenu utisnuto mi je u glavu da se ne mešam u takve stvari, da ih obilazim
izdaleka, da se ne igram lutajućeg viteza i da ne odmenjujem čuvare zakona.
Na put sam krenuo ne da se razmećem, već da za novac izvršavam poverene
mi zadatke. A ja sam se umešao kao kakav glupak, ne prešavši ni pedeset
milja od podnožja planine. Znaš li zašto sam to učinio? Zamišljao sam kako
će mene, svog spasitelja, devojčica oblivena suzama zahvalnosti ljubiti po
rukama, a njen otac mi se na kolenima zahvaljivati. Međutim, devojčin otac
pobegao je zajedno s pljačkašima, a devojčica, na koju je pljusnula krv
ćelavog, ispovraćala se i dobila napad histerije, a kad sam joj prišao, od
straha se onesvestila. Od tog vremena veoma retko sam se uplitao u slične
priče.

Radio sam svoje. Ubrzo sam naučio kako. Dolazio sam do seoskih međa,
zaustavljao se pod palisadima naselja i gradova. I čekao. Ako su pljuvali,
psovali i bacali kamenje, odlazio sam. Ako bi, umesto toga, neko došao i
davao mi zadatke, ispunjavao sam ih.

Obilazio sam gradove i utvrđenja, tražio sam proglase pribijene na stubove

po raskršćima. Tražio sam obaveštenja: „Hitno potreban veštac“. A onda bi
obično usledilo neko kultno mesto, podzemna grobnica, groblje ili ruševina,
šumska jaruga ili pećina puna kostiju i smrada crkotine. I nešto što je
postojalo samo zato da bi ubijalo. Zbog gladi, iz zadovoljstva, vođeno
nečijom bolesnom voljom i iz drugih razloga. Mantikora, viverna, maglinjak,
vretenica, vodeni tanjirić, himera, lesnik, vampir, gul, graveir, vukodlak,
gigantski škorpion, striga, babajaga, kikimora, zmijevac. I sledio bi ples u
tami i sevanje mača. I sledio je strah i gađenje u očima onog ko bi mi potom
uručivao nagradu.

Greške? Ah, i te kako. Grešio sam.

Ali držao sam se principa. Ne, ne kodeksa. Ponekad bih se zaklinjao
kodeksom. Ljudi to vole. Poštuju i uvažavaju one koji imaju neke kodekse i
rukovode se njima.

Nema nikakvog kodeksa. Nikada nije ustanovljen nikakav kodeks veštaca. Ja
sam svoj izmislio. I držao ga se. Uvek...

Ne uvek.

Jer događalo se nekad da nema mesta nikakvim sumnjama. Da je trebalo reći:
„A šta me se to tiče, nije moja stvar, ja sam veštac.“ Da je trebalo poslušati
glas razuma. Poslušati instinkte, ako već ne ono što nalaže iskustvo. Pa makar
i običan, najobičniji strah.

Trebalo je da poslušam glas razuma, tada...

Nisam poslušao.

Mislio sam da biram manje zlo. Izabrao sam manje zlo. Manje zlo! Ja, Geralt
iz Rivije. Poznat kao Dželat iz Blavikena.

Ne, Jola, ne dodiruj mi ruku. Dodir ti može omogućiti... Možeš videti... A ja
ne želim to da vidiš. Ne želim da znam. Razumem svoju sudbinu, koja kruži
kroz mene kao vir. Moja sudbina? Ona ide u korak za mnom, ali ja se nikad
ne okrećem.

Omča? Da, Neneke je oseća. Šta me je tad obuzelo, tamo u Cintri? Kako sam
mogao tako glupo da rizikujem?

Ne, ne i još jednom ne. Ja se nikada ne okrećem za sobom. A u Cintru se
nikada neću vratiti, kao gnezdo kuge ću je zaobilaziti. Nikada se tamo neću
vratiti.

Ha, ako dobro računam, to dete se moralo roditi u maju, negde oko Svetog
Beletejna. Ako bi zaista bilo tako, imali bismo posla sa zanimljivim sticajem
okolnosti. Jer, i Jenefer se rodila na Beletejn...

Pođimo, Jola. Pada mrak.

Hvala ti što si pristala da razgovaraš sa mnom.

Hvala ti, Jola.

Ne, nije mi ništa. Dobro sam.

Sasvim dobro.

PITANJE CENE

I

Veštac je imao nož pod grlom.

Ležao je potopljen u sapunicu, glave zabačene unazad, na klizavu ivicu
drvenog korita. U ustima je osećao gorak ukus sapuna. Nož dozlaboga tup
bolno ga je strugao po Adamovoj jabučici, krckajući, prevlačio se prema
podbratku.

S izrazom lica umetnika koji stvara remek-delo, berberin ga je grebnuo još
jednom, iz čistog manira, a onda mu obrisao lice parčetom lanenog platna
namočenog nečim što je moglo biti liker od anđelike.

Geralt je ustao, dozvolio da sluga izlije na njega čabrić vode, stresao se,

izašao iz kade, ostavljajući mokre tragove po podu boje cigle.

— Peškir, gospodine — sluga je bacio radoznali pogled na njegov medaljon.

— Hvala.

— Ovde je odelo — reče Hakso. — Košulja, gaće, pantalone, prsluk. A
čizme su ovde.

— Na sve ste mislili, kaštelane. A svoje ne mogu da obujem?

— Ne. Pivo?

— Rado.

Oblačio se sporo. Dodir strane, grube, neprijatne odeće na nabubreloj koži
kvario mu je raspoloženje koje se popravilo dok se izležavao u vrućoj vodi.

— Kaštelane?

— Slušam vas, gospodine Geralte?

— Ne znate li možda čemu sve ovo? Zašto sam im potreban?

— Nije moja stvar — reče Hakso, pogledajući na sluge. — Moje je da vas
obučem...

— Da me preobučete, hteli ste reći.

— ... da vas obučem i dopratim na gozbu kod kraljice. Obucite prsluk,
gospodine Geralte. I sakrijte pod njega veščev medaljon.

— Ovde je stajao moj bodež.

— Ali više ne. Na bezbednom je mestu, baš kao i oba vaša mača i ceo
imetak. Gde idete, ide se bez oružja.

Veštac slegnu ramenima, navlačeći na sebe uzani purpurni prsluk.

— Šta je to? — upita, pokazujući na vez na prednjem delu.

— Ah, da — reče Hakso. — Mogao sam zaboraviti. Dok traje gozba, zvaćete
se milostivi Raviks iz Četriroga. Kao počasni gost, sedećete desno od
kraljice, takva je njena želja. A to na prsluku, to je vaš grb. Na zlatnom polju
crni medved, na njemu devojka u plavom, raspuštene kose i uzdignutih ruku.
Trebalo bi to da zapamtite, neko od gostiju može vas zapitkivati za heraldiku,
to se često događa.

— Jasno, zapamtiću — ozbiljno reče Geralt. — A Četrirog, gde se nalazi?

— Dovoljno daleko. Jeste li spremni? Možemo li krenuti?

— Možemo. Recite mi još, gospodine Hakso, kojim se povodom održava
gozba?

— Princeza Paveta navršava petnaest godina; prema običaju, sjatili su se
kandidati za njenu ruku. Kraljica Kalante misli da je da za nekog iz Skeliga.
Stalo nam je do saveza s ostrvljanima.

— Zašto baš s njima?

— One s kojima su u savezu ne napadaju tako često kao druge.

— Značajan povod.

— Ali ne i jedini. U Cintri, gospodine Geralte, tradicija ne dopušta žensku
vladavinu. Naš kralj Regner nedavno je umro od kuge, a kraljica ne želi
drugog muža. Naša vladarica Kalante je mudra i pravedna, ali kralj je kralj.
Onaj ko se bude oženio princezom sedeće za tronom. Dobro bi bilo da se
nađe momak za pohvalu. A takve treba tražiti na Skeliškim ostrvima. Oni su
čvrst narod. Pođimo sada.

Na polovini galerije koja je okruživala malo, pusto dvorište, Geralt se
zaustavi i pogleda oko sebe.

— Kaštelane — reče poluglasno. — Sada smo sami. Govorite za šta će
kraljici veštac. Morate to znati. Ko zna ako ne vi?

— Za to za šta i svima drugima — obrecnu se Hakso. — Cintra je kao i svaka
druga zemlja. Imamo i vukodlake, i baziliske, a i mantikora se nađe ako se
dobro potraži. Otud i veštac može biti od koristi.

— Ne zamajavajte me, kaštelane. Pitam šta će kraljici veštac na gozbi, i to
preobučen u plavog medveda s raspuštenom kosom.

Hakso se takođe osvrnuo, čak se i nadvio preko stepeništa na galeriji.

— Nešto se loše zbiva, gospodine Geralte — progunđao je. — Mislim na
zamak. Nešto zastrašuje.

— Šta?

— A šta može da zastrašuje? Strašilo. Kažu da je malo, grbavo, bodljikavo
ko jež. Noću lunja po zamku, zvekeće lancima. Ječi i stenje po odajama.

—Jeste li ga videli?

— Nisam — Hakso pljunu. — Niti hoću da vidim.

— Trabunjate, kaštelane — veštac se namrgodio. — To ne pije vodu. Krenuli
smo na vereničku gozbu. I šta ja tamo da radim? Da pazim da grbavac ne
iskoči i ne zastenje ispod stola? Bez oružja? Nalickan ko pajac? Eh,
gospodine Hakso.

— A mislite šta hoćete — namrštio se kaštelan. — Naredili su da vam ništa
ne govorim. Molili ste, i ja sam vam rekao. A vi da ja trabunjam. Veoma ste
ljubazni.

— Oprostite, nisam mislio da vas uvredim, kaštelane. Samo sam se čudio...

— Onda prestanite da se čudite — Hakso okrenu glavu, i dalje namršten. —
Nema šta da se čudite. I da vam dam savet, gospodine vcšče, naloži li vam
kraljica da se razgolitite, da zadnjicu obojite plavom farbom i na tremu se
obesite naglavačke kao svećnjak, učinite to bez čuđenja i kolebanja. Inače vas
mogu zadesiti razne neprijatnosti. Jeste li razumeli?

— Razumeo sam, gospodine Hakso. Nek bude šta hoće, ogladneh posle ovog

kupanja.

Ne računajući uobičajeni, ceremonijalni pozdrav, kada mu se obratila kao
„gospodaru Četriroga“, kraljica Kalante s vešcem nije prozborila ni reč.
Gozba nije počinjala, gosti su i dalje ulazili, a glasnik ih je gromko
najavljivao.

Sto je bio ogroman, pravougaoni, za njim se moglo smestiti više od četrdeset
ljudi. U njegovom čelu, na tronu s velikim naslonom, sedela je kraljica
Kalante. S njene desne strane sedeo je Geralt, s leve sedokosi bard s lautom
po imenu Drogodar. Krajnje dve stolice s kraljičine leve strane bile su prazne.

Desno od Geralta, na dužoj strani stola, sedeli su kaštelan Hakso i vojvoda s
prezimenom teškim za pamćenje. Za njima su sedeli gosti iz kneževine Atre
— vitez Rajnfarn, natmuren i ćutljiv, i bucmasti dvanaestogodišnjak pod
njegovim nadzorom, princ Vindhalm, jedan od pretendenata za princezinu
ruku. Dalje — šareni i raznobojni vitezovi iz Cintre i okolni vazali.

— Baron Ejlembert iz Tiga! — objavio je glasnik.

— Kokodak! — promrmlja Kalante, gurkajući Drogodara. — Biće veselo.

Mršav i brkat, bogato odeveni vitez duboko se poklonio, ali su njegove žive,
vesele oči i smešak koji je drhtuljio na usnama protivrečili poniznosti.

— Dobro nam došli, gospodine Kokodak — ceremonijalno reče kraljica.
Baronov nadimak očigledno je bio srastao s njim više nego porodično
prezime. — Radujem se vašem dolasku.

— I ja se radujem pozivu — saopšti Kokodak i uzdahnu. — Pogledao bih
princezu, ako dozvoliš, kraljice. Teško je u samoći živeti, gospo.

— Koješta, gospodine Kokodak — Kalante se blago nasmešila, vrteći prstom
loknu kose. — Svakako nam je dobro poznato da ste oženjeni.

— Eee — razgnevi se baron. — Znaš i sama, gospo, kako je žena moja nežna
i slabašna, a sada u našim krajevima velike boginje vladaju. Dajem mač i
opasač ako za godinu dana već i žalost ne prođe.

— Nesrećan si, Kokodak, ali i srećan u isto vreme — Kalante se još vlade
nasmeja. — Tvoja je žena zaista slabašna. Čula sam da te je za vreme prošle
žetve ulovila s devojkom u stogu, pa te s vilama jurila gotovo jednu milju, al’
te nije stigla. Moraš bolje da je hraniš i paziš, i da gledaš da joj noću leđa ne
ozebu. A za godinu dana videćeš kako će se oporaviti.

Kokodak se ražalostio, ali ne sasvim uverljivo.

— Aluziju sam razumeo. Ali na gozbi mogu ostati?

— Biće mi drago, barone.

— Poslanstvo iz Skeliga! — povika glasnik, već prilično promukao.

Ostrvljani kročiše živahnim, gromkim koracima, njih četvorica, u

blistavim kožnim prslucima opšivenim fokinim krznom, prepasani trakama
od karirane vune. Predvodio ih je žilavi ratnik tamnog lica i orlovskog nosa,
vodeći sa sobom plećatog momčića riđe kose. Svi se pokloniše pred
kraljicom.

— Velika mi je čast — reče Kalante, lako porumenela — pozdraviti još
jednom u svom zamku sjajnog viteza kakav je Ejst Turseah iz Skeliga. Da
nije svima dobro poznato da prezireš ženidbu, obradovala bih se nadajući se
da si možda pristigao da prosiš moju Pavetu. Da ti usamljenost nije ipak
dojadila, gospodine?

— Ne jednom, lepa Kalante — odgovori crnpurasti ostrvljanin, podižući ka
kraljici svetlucave oči. — Ipak, suviše opasan vodim život da bih razmišljao
o trajnoj vezi. Kad ne bi tako bilo... Paveta je mlađušna još gospojica, tek
pupoljak, ali...

— Ali šta, viteže?

— Iver ne leti daleko od klade — nasmeja se Ejst Turseah, beli zubi mu
zablistaše. — Dovoljno je pogledati tebe, kraljice, i znati kakva će lepotica
princeza postati kad dođe doba da usreći kakvog ratnika. U međuvremenu,
ipak, njenu ruku treba da traže mladići. Takvi kao što je sestrić našeg kralja

Brana, ovaj ovde Krah an Krajte, koji je upravo s tim ciljem i stigao.

Krah, poklonivši riđastu glavu, kleknu pred kraljicom na jedno koleno.

— Koga si još doveo, Ejste?

Zdepasti, krepki muškarac s metlastom bradom i dugajlija s kobzom na
leđima kleknuše pored Kraha an Krajtea.

— Ovo je junački druid Mišovor, koji je, baš kao i ja, prijatelj i savetnik
kralja Brana. A to je Draig Bon-Du, naš slavni dvorski pesnik. Trideset
mornara iz Skeliga čeka pak u dvorištu, goreći u nadi da će im se lepa
Kalante iz Cintre pojaviti makar na prozoru.

— Sedajte, plemeniti gosti. Ti, gospodine Turseah, ovde.

Ejst zauze slobodno mesto za užim delom stola, odvojen od kraljice samo
praznom stolicom i Drogodarovim mestom. Ostali ostrvljani sedoše zajedno s
leve strane, izmedu maršala Visegerda i trojice sinova vladike Strepta, koje
zvaše Golać, Kos i Držigora.

— Tu su manje-više svi — kraljica se nagnula ka maršalu. — Počinjemo,
Visegerde.

Maršal pljesnu. Noseći tacne i bokale, sluge se u dugom redu uputiše ka
stolovima, pozdravljani radosnim mrmljanjem gostiju.

Kalante gotovo da ništa nije jela, nevoljno je srebrnom viljuškom gurkala
posluženu hranu. Drogodar je, žurno progutavši nešto, nastavio da prebira po
lauti. Ali zato su ostali gosti pustošili : pečene prasiće, ptice, ribe i školjke, u
čemu je prednjačio riđi Krah an Krajte. Rajnfarn iz Atre je strogo opominjao
mladog kneza Vindhalma, jednom ga je čak pljesnuo po prstima jer je
pokušao da se uhvati za bokal s jabukovačom. Prekidajući na trenutak
glodanje kostiju, Kokodak je razveselio susede oponašanjem pištanja blatne
kornjače. Postajalo je sve veselije. Uzdizane su i prve zdravice, sve trapavije.

Kalante je popravila usku zlatnu dijademu u pepeljastoj kosi uvijenoj u lokne,
i lagano se okrenula ka Geraltu, koji je bio zauzet krckanjem ljušture crvenog

raka oklopnika.

— No, vešče — rekla je. — Oko nas je već dovoljno glasno da bismo mogli
diskretno razmeniti nekoliko reči. Počnimo od ljubaznosti. Radujem se što
sam vas upoznala.

— Radost je obostrana, kraljice.

— Nakon ljubaznosti sledi konkretno. Imam posao za tebe.

— Naslućivao sam. Retko ko me poziva na gozbe iz čiste simpatije.

— Ah, sigurno nisi zanimljiv sagovornik za stolom. Ima li još nečega što
naslućuješ?

— Ima.

— A šta bi to bilo?

— Reći ću ti kada saznam kakav zadatak imaš za mene, kraljice.

— Geralte — reče Kalante, dodirujući prstima ogrlicu od smaragda, od kojih
je najmanji bio veličine majskog gundelja — šta misliš, kakav to zadatak
može biti za vešca? Hm? Kopanje bunara? Popravljanje rupe na krovu?
Vezenje goblena koji predstavlja sve moguće položaje koje su kralj Vridank i
prelepa Kero isprobali prve bračne noći? Sam valjda najbolje znaš na čemu se
zasniva tvoja profesija.

— Tako je, znam. A sada mogu reći i šta naslućujem, kraljice.

— Radoznala sam.

— Naslućujem da, kao i većina drugih, moje zanimanje mešaš sa jednom
sasvim drugom profesijom.

— Oh — Kalante je, opušteno nagnuta ka Drogodaru, koji je prebirao po
lauti, izgledala zamišljeno i odsutno. — A ko bi, Geralte, bili ti drugi, kojih je
tako mnogo, a s kojima me tako ljubazno izjednačavaš po neznanju? I s
kakvom to profesijom mešaju tvoje zanimanje ti glupaci?

— Kraljice — mirno reče Geralt — dolazeći u Cintru, sretao sam seljake,
trgovce, putujuće patuljke, kotlare i drvoseče. Pričali su mi o babajagi koja
negde među ovdašnjim šumama ima svoje skrovište, kućicu na trima
kokošjim kandžama. Spominjali su himeru koja se gnezdi u gorama. Govorili
su o vretenicama i skolopendromorfama. Verovatno bi se našla i mantikora,
ako bi se pažljivo tražilo. Toliko je zadataka koje veštac može ispuniti, bez
potrebe da se pritom oblači u tuđe perje i grbove.

— Nisi odgovorio na moje pitanje.

— Kraljice, ne sumnjam da bi savez sa Skeližanima, sklopljen udajom tvoje
ćerke, Cintri bio potreban. Moguće je takođe da intriganti koji to žele da
spreče zaslužuju da im se očita lekcija, i to tako da se vladar u to ne meša.
Sigurno je da bi najbolje bilo da im lekciju očita nikome poznati gospodar
Četriroga, koji će potom nestati sa scene. A sada ću odgovoriti na tvoje
pitanje. Moje zanimanje mešaš s profesijom plaćenog ubice. Ti drugi, kojih je
tako mnogo, to su oni koji imaju vlast. Nije mi prvi put da sam pozvan na
dvor na kojem problemi vladara zahtevaju hitre udarce mača. Ali ja nikada
ljude nisam ubijao za novac, bez obzira na to da li je reč o dobroj ili lošoj
stvari. Niti ću to ikada činiti.

Kako je nestajalo piva, atmosfera za stolom je bivala sve življa. Riđokosi
Krah an Krajte našao je zahvalne slušaoce za priču o bici na Tvitu. Iscrtavši
na stolu mapu pomoću koske s mesom umočenim u sos, unosio je na nju
taktičku situaciju, glasno objašnjavajući. Kokodak je, opravdavajući svoj
nadimak, iznenada zakokodakao kao prava pravcata kokoška, izazvavši opšte
veselje gostiju, a zaprepašćenje među slugama, koje su bile ubeđene da se
ptica, rugajući se njihovom oprezu, nekako uvukla iz dvorišta u salu.

— Eto kako me je sudbina kaznila isuviše domišljatim vešcem — Kalante se
osmehnula, ali oči su joj bile skupljene i zle. — Vešcem koji, bez trunke
poštovanja ili makar obične ljubaznosti, demaskira moje intrige i nečasne,
zločinačke planove. Da nije možda ipak opijenost mojom lepotom i
zanosnom ličnošću pomračila tvoj um? Nikada više to ne čini, Geralte. Ne
obraćaj se na takav način onima koji imaju vlast. Mnogi ti neće oprostiti
takve reči, a znaš kakvi su kraljevi, poznato ti je da se koriste raznim
sredstvima. Bodež. Otrov. Tamnica. Užarena klešta. Postoje na stotine, na
hiljade načina za kojima će posegnuti ne bi li osvetili svoj povređeni ponos.

Ne bi poverovao, Geralte, kako je nekim vladarima lako povrediti ponos.
Retko će koji od njih mirno podneti reči kao što su: ,,ne“, ,,neću“ ili
,,nikada“. I ne samo to, takvog je dovoljno prekinuti dok govori, ili ubaciti
neprimerenu opasku, i eto ti osiguranog lomljenja pod točkom.

Kraljica sastavi uske bele šake i lako ih prisloni na usta, praveći efektnu
pauzu. Geralt je nije prekidao i ništa nije dobacivao.

— Kraljevi — nastavila je Kalante — ljude dele na dve kategorije. Jednima
naređuju, a druge kupuju. Slede naime staru i banalnu istinu da je svakoga
moguće kupiti. Svakoga. Samo je pitanje cene. Slažeš li se s tim? Ah, pitam
nepotrebno. Ti si veštac, izvršavaš poslove i uzimaš naplatu, kad si ti u
pitanju, reč ,,kupiti“ gubi svoj podrugljivi prizvuk. Tako je i pitanje cene u
tvom slučaju neosporna stvar, povezana sa stepenom težine zadatka, načinom
izvršavanja, majstorstvom. Kao i s tvojom slavom, Geralte. Seljaci po
vašarima pevaju o delima belokosog vešca iz Rivije. Ako je samo polovina
od toga istina, onda mogu pretpostaviti da cena tvojih usluga nije mala.
Angažovati te za tako jednostavne i banalne stvari kao što su dvorske spletke
ili ubistva bilo bi traćenje novca. To mogu završiti i neke druge, jeftinije
ruke.

— BRAAAK! Ghaaa-braaak! — iznenada je riknuo Kokodak, dobivši
gromoglasan aplauz za imitaciju još jedne životinje. Geralt nije znao koja bi
to životinja mogla biti, ali nije poželeo da ikada na nju naleti. Okrenuo je
glavu, uhvativši spokojan, otrovnozeleni kraljičin pogled. Drogodar je,
pognute glave i lica nevidljivog od zaslona sede kose koja mu je padala na
ruke i instrument, tiho prebirao po lauti.

— Ah, Geralte — rekla je Kalante, gestom ruke zabranjujući slugi da joj
dosipa u pehar. — Ja pričam, a ti ćutiš. Na gozbi smo, svi želimo dobro da se
zabavimo. Zabavi me. Počinju da mi nedostaju tvoje zgodne primedbe i
domišljati komentari. Dobro bi došao i poneki kompliment, iskazivanje
počasti ili na primer uveravanje u pokornost. Prema proizvoljnom redosledu.

— Kraljice — reče veštac — nesumnjivo je da sam slabo zanimljiv
sagovornik za stolom. Načuditi se ne mogu da si upravo meni pružila čast da
sedim na ovom mestu. Ovde je možda ipak trebalo smestiti nekog kome to
daleko više priliči. Svakoga koga bi poželela. Dovoljno je bilo nekome

narediti ili nekoga kupiti. To je samo pitanje cene.

— Pričaj, pričaj — Kalante je nagnula glavu unazad, pritvorila oči i namestila
usne u prijatan osmeh.

— Otud sam počastvovan i ponosan što baš ja sedim kraj kraljice Kalante iz
Cintre, čiju lepotu prevazilazi samo njena mudrost. Za podjednako veliku
čast smatram i to što je kraljica izvolela čuti za mene, i što na osnovu toga što
je čula ne misli da me upotrebi za banalne poslove. Prošle zime me je princ
Hrobarik, ne bivši tako milostiv, probao unajmiti da pronađem lepoticu koja
je, sita njegovih uobičajenih udvaranja, pobegla s bala, izgubivši cipelicu.
Teško mi je bilo ubediti ga da mu je potreban veliki nadzornik lovaca, a ne
veštac.

Kraljica je slušala sa zagonetnim osmehom.

— I drugi takođe vladari, niži od tebe, gospo Kalante, u pogledu mudrosti,
nisu se ustručavali ponuditi mi banalne zadatke. Uglavnom ih je zanimalo
prosto lišavanje života pastorka, očuha, maćehe, strica, tetke, ko će ih sve
nabrojati. Smatrali su da je to samo pitanje cene.

Kraljičin osmeh mogao je da znači sve.

— Ponavljam, dakle — Geralt je lagano pognuo glavu — da sam neizmerno
ponosan što mogu sedeti kraj tebe, gospo. Ponos pak nemerljivo mnogo znači
za nas vešce. Ne bi verovala, kraljice, koliko mnogo. Izvesni vladika jednom
je povredio ponos vešca, nudivši mu posao koji ne priliči časti i kodeksu
veštičjem. Štaviše, nije prihvatao ljubazno odbijanje, hteo je da spreči vešca
da napusti njegovu tvrđavu. Svi koji su kasnije govorili o tom događaju
složili su se da to nije bila jedna od najboljih zamisli ovog vladike.

— Geralte — progovorila je Kalante posle kratke tišine. — Grešiš. I te kako
si zanimljiv sagovornik za stolom.

Otirući brkove i prednji deo prsluka od pivske pene, Kokodak je zabacio
glavu i počeo prodorno zavijati, prilično uverljivo oponašajući vučicu za
vreme parenja. Psi iz dvorišta i čitave okoline javiše se za njim.

Jedan od braće iz Strepta, na primer Držigora, umočivši prst u pivo, iscrtavao
je debelu liniju oko formacije koju je nacrtao Krah an Krajte.

— Greška i nesposobnost! — vikao je. — Nije trebalo tako činiti! Tu, na
krilu, trebalo je poterati konjicu i udariti s boka!

— Ha! — riknuo je Krah an Krajte, tukući koskom o sto, prskajući lica i
tunike suseda kapljicama sosa. — I oslabiti sredinu? Ključnu poziciju?
Besmisleno!

— Samo slep čovek, ili umobolan, ne bi iskoristio takvu situaciju!

— Tako je! Ispravno! — povikao je Vindhalm iz Atre.

— Ko tebe pita, balavče?

— Sam si balavac!

— Začepi gubicu, da te ne bi’ ovom koskom!

— Sedaj na guzicu i ćuti, Krah — dreknu Ejst Turseah, prekidajući razgovor
s Visegerdom. — Dosta više svađanja. Hej, gospodine Drogodaru! Grehota
vašeg talenta! Vaše lepo, mada tiho sviranje odista zahteva više pažnje i
koncentracije. Draig Bon-Du, prestani žderati i lokati! Za ovim stolom ni
jednim ni drugim nikoga nećeš zadiviti. Naduvaj svoje gajde i obraduj naše
uši pravom, vojničkom muzikom. Uz tvoje dopuštenje, uzvišena Kalante!

— O, majko moja — kraljica je šapnula Geraltu, podižući na trenutak pogled
ka svodu, u nemoj bespomoćnosti. Ali klimnula je glavom odobravajuće,
osmehujući se sasvim prirodno i ljubazno.

— Draig Bon-Du — reče Ejst. — Sviraj nam pesmu o bici kod Hoćebuža!
Ona ne ostavlja ni najmanje sumnje u taktičke poteze zapovednika! Kao ni u
to ko je onomad stekao besmrtnu slavu! U zdravlje hrabre Kalante iz Cintre!

— Uzdravlje! U slavu! — uzvikivali su gosti, puneći pehare i glinene krigle.

Gajde Draiga Bon-Dua ispustile su zloslutno brujanje, a onda su buknule
strašnim, otegnutim, nijansiranim zavijanjem. Gosti su se prihvatili pevanja,

udarajući ritam, to jest uhvativši šta bilo i lupajući time o sto. Kokodak je
žudno gledao ka vreći od kozje kože, bez sumnje omađijan mišlju o
ubacivanju zastrašujućih tonova koji su dolazili iz njene unutrašnjosti u svoj
repertoar.

— Hoćebuž — reče Kalante gledajući u Geralta — moja prva bitka. Iako se
bojim da ću izazvati ogorčenost i prezir ponosnog vešca, priznaću ti da smo
se tada tukli zbog novca. Naime, neprijatelj je palio sela koja su nam plaćala
namete, a mi smo, nezasiti i pohlepni, umesto da ih ostavimo na miru, jurnuli
na polje. Banalan povod, banalna bitka, banalne tri hiljade leševa koje su
raskljuvali gavranovi. I pogledaj samo — umesto da se stidim, ja sedim
ponosna kao paun što o meni pevaju u pesmama. Čak i uz tako užasnu,
varvarsku muziku.

Ponovo je navukla na lice parodiju osmeha, punog zadovoljstva i ljubaznosti,
podizanjem praznog pehara odgovarala je na zdravice koje su se uzdizale duž
celoga stola. Geralt je ćutao.

— Nastavimo — Kalante je uzela batak fazana kojim ju je Drogodar poslužio
i počela ga ljupko grickati. — Kao što sam govorila, probudio si moje
interesovanje. Govorili su mi da ste vi vešci zanimljiva kasta, nisam mnogo
verovala. Sada verujem. Pri udarcu dajete zvuk koji svedoči da ste od čelika,
a ne od ptičjeg govna. To ipak ni na koji način ne menja činjenicu da si ovde
jer treba da izvršiš zadatak. I izvršićeš ga bez mnogo mudrovanja.

Geralt se nije nasmejao s omalovažavanjem i zlobom, iako je to veoma želeo.
I dalje je ćutao.

— Mislila sam — promrmljala je kraljica, trudeći se da svu svoju pažnju
posveti fazanovom bataku — da ćeš nešto reći. Ili da ćeš se nasmejati. Ne?
Tim bolje. Onda mogu smatrati da smo dogovor sklopili?

— Nejasni zadaci — suvo reče veštac — ne mogu se jasno izvršiti, kraljice.

— Šta je tu nejasno? Od samog si početka valjda sve shvatio. Naravno, moji
planovi odnose se na savez sa Skeližanima i na brak moje kćerke Pavete. Ako
se ispostavi da su ti planovi ugroženi, ni u tom slučaju nisi pogrešio da ćeš mi
biti potreban da takvu opasnost eliminišeš. Ali tu se završava tvoja

domišljatost. Nagađanje da brkam tvoj poziv s profesijom najmljenog ubice
prilično me je uvredilo. Primi k znanju, Geralte, da se ubrajam među one
malobrojne vladare koji odlično znaju čime se bave vešci i za šta ih treba
angažovati. S druge strane, neko ko ubija ljude tako vešto poput tebe, pa
makar to ne bilo za novac, ne treba da se čudi što mu se naširoko pripisuje
profesionalizam u toj oblasti. Tvoja slava te pretiče, Geralte, i ona je glasnija
od prokletih gajdi Draiga Bon-Dua. I u njoj je isto tako malo prijatnih nota.

Iako nije mogao čuti kraljičine reči, gajdaš je završio svoj koncert. Gosti ga
nagradiše haotičnim, vrištećim ovacijama, nakon čega se s novim žarom
posvetiše tamanjenju ostataka hrane i pića, prisećanju na tokove raznih bitaka
i nepristojnim šalama o devojkama. Kokodak je ispuštao gromke zvuke i nije
se moglo razaznati da li je to bila imitacija još jedne od životinja ili pokušaj
olakšavanja pretovarenog stomaka.

Ejst Turseah se nagnu preko stola.

— Kraljice — reče — postoje zasigurno važni razlozi zbog kojih sve vreme
posvećuješ isključivo gospodinu iz Četriroga, ali krajnji je čas da vidimo
princezu Pavetu. Na šta čekamo? Ne valjda na to da nam se Krah an Krajte
zapije. A taj trenutak nije daleko.

— U pravu si, Ejste, kao i obično — Kalante se toplo osmehnu. Geralt nije
prestajao da se čudi bogatom arsenalu njenih osmeha. — Zaista, s plemenitim
Raviksom imam važne stvari da razmotrim. Ne boj se, posvetiću vreme i tebi,
ali znaš moje principe: najpre obaveze, potom zadovoljstva. Gospodine
Hakso!

Podigla je ruku i klimnula glavom kaštelanu. Hakso je ustao bez reči,
naklonio se i brzo otrčao uza stepenice, nestajući u mračnoj galeriji. Kraljica
se ponovo okrenula ka vešcu.

— Čuo si? Predugo razgovaramo. Ako je Paveta završila s uspijanjem pred
ogledalom, biće ovde začas. Dakle, naćuli uši jer neću ponavljati. Želim da
postignem to što sam zamislila, a što si u velikoj meri odgonetnuo. Nikakva
druga rešenja ne dolaze u obzir. Što se tebe tiče, imaš izbor. Možeš biti
primoran na delanje mojim naređenjem... o posledicama u slučaju
neposlušnosti mislim da nema svrhe sada da raspredam. Poslušnost će,

razume se, biti obilato nagrađena. Ili mi možeš učiniti plaćenu uslugu. Obrati
pažnju da nisam rekla: „Mogu te kupiti“, jer sam odlučila da ne povređujem
tvoj ponos vešca. Razlika je ogromna, zar ne?

— Ogromnost te razlike nekako je promakla mojoj pažnji.

— Onda bolje obrati pažnju kada ti se obraćam. Razlika, dragi moj, leži u
tome što se kupljenom plaća prema sopstvenom ćefu, onaj koji traži uslugu
sam određuje cenu. Jasno?

— Donekle. Pretpostavimo da ću izabrati oblik plaćene usluge. Trebalo bi
onda valjda da znam na čemu se ta usluga zasniva?

— Ne, ne bi trebalo. Naređenje, svakako, mora biti konkretno i jednoznačno.
Druga je stvar ako je reč o plaćenoj usluzi. Interesuje me efekat. Ništa više.
Tvoja je stvar kakvim ćeš ga sredstvima osigurati.

Podižući glavu, Geralt je naleteo na crn, prodoran Mišovorov pogled. Ne
skidajući pogled s vešca, druid iz Skeliga je, naizgled zamišljeno, krunio
rukom parče hleba i ispuštao mrvice. Geralt je pogledao nadole. Pred njim su
se, na hrastovoj dasci stola, mrvice, zrnca kaše i crvenkasti komadići ljušture
raka pomerali brzo kao mravi. Oblikovali su se u rune. Rune su se na trenutak
povezale u reč. U pitanje.

Mišovor je čekao, ne spuštajući pogled. Geralt je jedva primetno klimnuo
glavom. Druid je zatvorio oči i s kamenim izrazom na licu pokupio mrvice sa
stola.

— Plemenita gospodo! — uzviknuo je glasnik. — Paveta od Cintre!

Gosti utihnuše, okrećući glave prema stepeništu.

Predvođena kaštelanom i pažom svetle kose u tamnocrvenom prsluku,
princeza je silazila sporo, pognute glave. Kosu je imala identične boje kao
majka — pepeljastoplavu, ali nosila ju je upletenu u dve debele pletenice do
ispod pojasa. Osim dijademice s nežno izrezbarenim dragim kamenjem i
pojasa od sićušnih zlatnih alki, koji joj je na bedrima stezao dugačku
srebrnoplavu haljinu, Paveta nije nosila nikakve ukrase.

U pratnji paža, glasnika, kaštelana i Visegerda, princeza je sela na slobodnu
stolicu izmedu Drogodara i Ejsta Turseaha. Viteški ostrvljanin smesta se
pobrinuo za njen pehar i zabavio je razgovorom. Geralt je primetio da je
odgovarala s ne više od jedne reči. Pogled joj je bio spušten, prikriven
dugačkim trepavicama, sve vreme, čak i tokom glasnih zdravica koje su joj
upućivali s raznih krajeva stola. Nesumnjivo je bilo da je njena lepota
ostavila utisak na goste — Krah an Krajte prestao je da podriguje, ćuteći je
buljio u Pavetu, zaboravivši čak i na kriglu s pivom. Vindhalm iz Atre je
takođe pogledom gutao princezu, prelivajući se u raznim nijansama rumenila,
kao da ga je još samo nekoliko zrnaca u peščaniku delilo od prve bračne noći.
Sa sumnjivom usredsređenošću, sitno devojčino lice proučavali su i Kokodak
i braća iz Strepta.

— Aha — tiho reče Kalante, očigledno zadovoljna efektom. — I šta kažeš,
Geralte? Devojka se, bez lažne skromnosti, umetnula na majku. Malo je
žalim zbog tog riđeg klipana, Kraha. Sva moja nada je u tome da će taj
balavac možda izrasti u nekog nalik Ejstu Turseahu. Ipak je to ista krv. Slušaš
li me, Geralte? Cintra se mora ujediniti sa Skeligom jer to zahteva državni
interes. Moja ćerka treba da se uda za odgovarajuću osobu, jer to je moja
ćerka. Upravo to je efekat koji mi moraš obezbediti.

— Ja ga moram obezbediti? Nije li dovoljna tvoja volja da bi se to dogodilo,
kraljice?

— Stvari mogu krenuti tako da ne bude dovoljna.

— Zar nešto može biti snažnije od tvoje volje?

— Sudbina.

— Aha. Dakle ja, bedni veštac, treba da se suprotstavim sudbini, koja je jača
od kraljičine volje. Veštac u borbi protiv sudbine! Kakva ironija.

— Šta je tu ironija?

— Na stranu to. Kraljice, čini se da se usluga koju tražiš graniči s
nemogućim.

— Kad bi se graničila s mogućim — procedi Kalante kroz osmehnuta usta —
snašla bih se i sama, ne bi mi bio potreban slavni Geralt iz Rivije. Prestani
mudrovati. Sve se može rešiti, samo je pitanje cene. Dođavola, u tvom
veštičjem cenovniku mora se negde nalaziti cena za ono što se graniči s
nemogućim. Pretpostavljam da nije mala. Obezbedi mi efekat

o kom sam govorila i dobićeš sve što poželiš.

— Kako si rekla, kraljice?

— Daću šta poželiš. Ne volim da ponavljam. Pitam se, vešče, da li pred svaki
posao koji prihvatiš pokušavaš da ubiješ volju nalogodavcu jednako predano
kao sada meni? Vreme leti. Odgovori, da ili ne?

— Da.

— Bolje je, bolje je, Geralte. Tvoji odgovori su već znatno bliži idealu, sve
više liče na one kakve očekujem kada postavim pitanje. A sada diskretno
izvuci levu ruku i dohvati zadnju stranu naslona mog trona.

Geralt je zavukao ruku ispod žuto-plave draperije. Gotovo odmah je napipao
mač priljubljen uz naslon presvučen kozjom kožom. Mač mu je bio dobro
poznat.

— Kraljice — rekao je tiho — ako zaboravimo to što sam ranije govorio o
ubijanju ljudi, svakako si svesna da protiv sudbine nije dovoljno imati mač?

— Svesna sam — Kalante je okrenula glavu. — Potreban je i veštac, da drži
rukohvat mača. Kao što vidiš, pobrinula sam se za to.

— Kraljice...

— Ni reči više, Geralte. Predugo već kujemo zaveru. Posmatraju nas, a Ejst
postaje nervozan. Porazgovaraj malo s kaštelanom. Pojedi nešto, popij. Ali ne
suviše. Želim da ti ruka bude sigurna.

Poslušao je. Kraljica se uključila u razgovor koji se odvijao između Ejsta,
Visegerda i Mišovora, uz ćutljivo i pospano prisustvo Pavete. Drogodar je
odložio lautu i nadoknađivao zaostatak u jelu. Hakso nije bio pričljiv.

Vojvoda s prezimenom teškim za pamćenje, koji je očigledno načuo nešto o
poslovima i problemima Četriroga, ljubazno je upitao da li se kobile dobro
ždrebe. Geralt je odgovorio potvrdno i dodao još i da se ždrebe daleko bolje
od pastuva. Nije bio siguran da li je šala dobro prihvaćena. Vojvoda nije
postavio više nijedno pitanje.

Mišovorove oči i dalje su čekale veščev pogled, ali se mrvice na stolu više
nisu pomerale.

Krah an Krajte se sve više sprijateljivao s dvojicom braće iz Strepta. Treći,
najmlađi, više nije bio upotrebljiv nakon pokušaja držanja tempa koji je u
piću nametao Draig Bon-Du. Trubadur je, kako se činilo, iz te probe izašao
čitav.

Okupljeni u dnu stola, mlađi i manje važni upravitelji, nacvrcani, zapevali su
falširajući poznatu pesmu o rogatom jaretu i osvetoljubivoj ženici bez smisla
za humor.

Kovrdžavi sluga i kapetan straže u zlatno-plavim bojama Cintre dotrčaše do
Visegerda. Maršal je namršteno saslušao raport, ustao, stao iza trona i,
nagnuvši se nisko, promrmljao nešto kraljici. Kalante baci brz pogled na
Geralta, odgovori kratko, jednom rečju. Visegerd se nagnuo još niže,
prošaptao, kraljica ga je strogo pogledala i bez reči udarila otvorenom šakom
o naslon prestola. Maršal se poklonio i preneo naređenje kapetanu straže.
Geralt nije čuo kako je glasilo naređenje. Primetio je ipak kako se Mišovor
nemirno pomerio i pogledao prema Paveti. Princeza je sedela nepomično,
pognute glave.

U holu se začu odzvanjanje teških, metalnih koraka, koje se probijalo kroz
žagor za stolom. Svi podigoše i okrenuše glave.

Pojava koja se približavala bila je okovana oklopom u kombinaciji gvozdenih
pločica i kože natopljene voskom. Ispupčeni, uglasti, crno i plavo emajlirani
pršnjak prelazio je preko kecelje i kratkih štitnika na budnama. Panciri na
naramenicama ježili su se od oštrih čeličnih bodlji, kao i kaciga s gustim,
rešetkastim vizirom, izduženim poput pseće njuške, koja beše posejana
bodljarna kao kora kestena.

Zveckajući i škripeći, neobični gost priđe stolu, stavši nepomično okrenut
pravo ka prestolu.

— Uzvišena kraljice, plemenita gospodo — progovorio je došljak iza štitnika
šlema, čineći kruti naklon. — Oprostite što ometam svečanu gozbu. Moje
ime je Jež iz Erlenvalda.

— Dobro nam došao, Ježu iz Erlenvalda — sporo je izgovorila Kalante. —
Izvoli sesti za sto. U Cintri se radujemo svakom gostu.

— Zahvaljujem, kraljice — Jež iz Erlenvalda pokloni se još jednom i spusti
na grudi pesnicu u gvozdenoj rukavici. — Ipak, u Cintru ne dolazim kao gost,
već važnim poslom koji ne trpi odlaganje. Ako kraljica Kalante dozvoli,
izložiću šta imam istoga časa, ne trošeći vaše vreme.

— Ježu iz Erlenvalda — ljutito reče kraljica. — Tvoja hvale vredna briga za
naše vreme ne opravdava nedostatak poštovanja. A takvo je tvoje obraćanje
meni iza gvozdenog poklopca. Stoga skini kacigu. Nekako ćemo podneti
gubitak vremena koje će ti taj čin oduzeti.

— Moje lice, kraljice, zasad mora ostati prekriveno. Uz tvoje dopuštenje.

Među okupljenima se razleže ljutit žagor, mrmljanje, naglašeno tu i tamo
kroz zube izgovorenom psovkom. Saginjući glavu, Mišovor je pomerao usne
bez glasa. Veštac je osetio kako su čini na trenutak naelektrisale vazduh i
kako mu je medaljon zadrhtao. Kalante je gledala u Ježa skupivši oči i
lupkajući prstima po naslonu prestola.

— Dopustiću — najzad je rekla. — Želeći da verujem da je razlog s kojim
dolaziš dovoljno važan. Govori onda šta te ovde dovodi, Ježu bez lica.

— Hvala za dopuštenje — reče došljak. — Pošto ne mogu da podnesem
primedbu o nedostatku poštovanja, otkriću da je reč o viteškoj zakletvi. Nije
mi dozvoljeno otkrivati lice pre ponoći.

Kraljica je nemarnim podizanjem ruke potvrdila da prihvata objašnjenje. Jež
krenu napred, škljocajući bodljikavim oklopom.

— Pre petnaest godina — glasno je započeo — tvoj suprug, gospo Kalante,
kralj Regner, izgubio se za vreme lova po Erlenvaldu. Lutajući po bespućima,
pao je s konja u jarugu i uganuo nogu. Ležao je na dnu klanca i dozivao
pomoć, a odgovaralo mu je samo siktanje zmija i zavijanje vukodlaka koji su
pristizali. Stradao bi bez sumnje da nije bilo pomoći koja mu je ukazana.

— Znam da je tako bilo — potvrdi kraljica. — Ako to znaš i ti,
pretpostavljam da si bio upravo onaj koji mu je pomoć ukazao.

— Tako je. Zahvaljujući meni, čitav i zdrav se vratio u zamak. Tebi, gospo.

— Dugujem ti za to zahvalnost, Ježu iz Erlenvalda. Zahvalnost tu ne
umanjuje činjenica da je Regner, gospodar moga srca i moje postelje, otišao s
ovoga sveta. Rada sam te upitati na koji ti način mogu zahvaliti, ali bojim se
ipak da plemenitog viteza, koji daje viteške zakletve i koji se u svim
postupcima rukovodi viteškim zakonom, takvo pitanje može uvrediti. Jer bi
ono pak moglo pretpostaviti da pomoć koju si pružio kralju nije bila
nesebična.

— Dobro ti je poznato, kraljice, da nije bila nesebična. Znaš takođe i da
dolazim upravo po nagradu koju mi je kralj obećao pošto sam mu spasao
život.

— Ah, tako? — Kalante se nasmeja, ali je u njenim očima plamtela zelena
vatra. — Pronašao si, dakle, kralja na dnu jaruge, bespomoćnog, ranjenog,
ostavljenog na milost zmijama i čudovištima. I tek onda, kada ti je obećao
nagradu, požurio si da ga izbaviš? A da ti nije hteo ili nije mogao obećati
nagradu, ostavio bi ga tamo, a ja do dana današnjeg ne bih znala gde se bele
njegove kosti? Ah, kako plemenito. Nema sumnje da je tvoj postupak vođen
nekom određenom viteškom zakletvom.

Žagor među okupljenima postade glasniji.

— I danas dolaziš po svoju nagradu, Ježu? — nastavi kraljica, osmehujući se
sve zlokobnije. — Nakon petnaest godina? Zasigurno računaš na kamatu koja
je u međuvremenu narasla... Ovo nije banka patuljaka, Ježu. Govoriš da ti je
nagradu obećao Regner? Hm, teško ćemo ga ovde dovući ne bi li ti platio.
Jednostavnije bi možda bilo da tebe pošaljemo njemu, na onaj svet. Tamo

ćete se dogovoriti šta je ko kome dužan. Isuviše sam volela svog supruga,
Ježu, da bih mogla da prestanem da mislim o tome kako sam ga mogla
izgubiti tada, pre petnaest godina, da nije pristao da trguje s tobom. Pomisao
na to ne budi u meni previše simpatična osećanja prema tvojoj ličnosti.
Maskirani došljače, da li ti znaš da si u ovom trenutku, u Cintri, u mom
zamku i u mojoj moći, podjednako bespomoćan i blizak smrti kao Regner
tada na dnu klanca? Šta ćeš mi predložiti, koju cenu, koju nagradu da ti
obećam da ćeš odavde izaći živ?

Medaljon na Geraltovom vratu je zadrhtao, zavibrirao. Veštac baci brz pogled
ka Mišovoru i nalete na njegove prodorne, izrazito uznemirene oči. Lagano je
odmahnuo glavom i upitno podigao obrve.

Druid je takođe odmahnuo, jedva uočljivim pokretom kovrdžave brade
pokazao je ka Ježu. Geralt nije bio siguran.

— Tvoje reči, kraljice — povikao je Jež — imaju za cilj da me zaplaše. I da
probude gnev plemenite gospode koja se ovde okupila. Prezir tvoje lepe
ćerke Pavete. A iznad svega toga, tvoje su reči neistinite. I to dobro znaš!

— Drugim rečima, lažem kao pas.

Do Kalantinih usta dopuzala je veoma nakaradna grimasa.

— Dobro znaš, kraljice — nepokolebljivo je nastavljao došljak — šta se onda
dogodilo u Erlenvaldu. Znaš da mi je sami spaseni Regner, sopstvenom
voljom, obećao dati šta god poželim. Sve vas ovde pozivam da budete
svedoci onoga što ću sada ispričati! Kad me je kralj, spasen od loših
posledica i doveden u blizinu svoje svite, po drugi put pitao šta želim,
odgovorio sam mu. Tražio sam da obeća da će mi dati ono što je kod kuće
ostavio, a o čemu ne zna i čemu se ne nada. I kralj se zakleo da će tako biti. A
po povratku u zamak zatekao je tebe, Kalante, na porođaju. Tako je, kraljice,
čekao sam petnaest godina, a kamata za moju nagradu je narasla. Danas, kada
pogledam lepu Pavetu, vidim da se moje čekanje isplatilo! Gospodo i
vitezovi! Neki od vas stigli su u Cintru pretendujući na princezinu ruku.
Izjavljujem da ste došli uzalud. Od dana svog rođenja, snagom kraljevske
zakletve, lepa Paveta pripada meni!

Među gostima nastade galama. Neko je vikao, neko psovao, neko lupao
pesnicom o sto prevrćući posuđe. Držigora iz Strepta izvukao je nož iz
ovčijeg pečenja i njime mlatarao. Krah an Krajte se sagnuo i očigledno
pokušavao da istrgne dasku iz krstastih nogara stola.

— To je nečuveno! — dreknu Visegerd. — Koje dokaze imaš? Dokaze!

— Kraljičino lice — povikao je Jež, izvlačeći ruku iz gvozdene rukavice —
najbolji je dokaz!

Paveta je sedela nepomično, ne podižući glavu. U vazduhu se zgušnjavalo
nešto veoma čudno. Veščev medaljon trzao se na lančiću ispod koporana.
Video je kako kraljica daje znak pažu koji je stajao iza prestola i šapućući mu
daje kratku naredbu. Geralt nije uspeo da je čuje. Zbunilo ga je ipak čuđenje
koje se oslikalo na dečakovom licu, i fakat da je naredba morala biti
ponovljena. Paž je otrčao ka izlazu.

Graja za stolom nije jenjavala. Ejst Turseah obrati se kraljici.

— Kalante — reče mirno. — Da li on govori istinu?

— Čak i ako govori — procedila je kraljica, grizući usnu i čupkajući zelenu
ešarpu na ramenu — pa šta onda?

— Ako govori istinu — namršti se Ejst — obećanje treba ispuniti.

— Zaista?

— Treba li da razumem — turobno upita ostrvljanin — da jednako bezbrižno
gledaš na sva obećanja? U njih ubrajam i ona koja su se veoma dobro urezala
u moje pamćenje.

Geralt, koji se nije nadao da će ikada na Kalante ugledati rumenilo, suzne oči
i drhtave usne, bio je zatečen.

— Ejste — prošaptala je kraljica. — To je nešto drugo...

— Zaista?

— Ah, ti pasji sine! — razdera se iznenada Krah an Krajte, ustajući s mesta.
— Poslednji glupak koji je tvrdio da sam nešto uradio uzalud ostao je na dnu
Alenker zaliva, gde ga štipkaju krabe! Nisam čak iz Skeliga doplovio ovamo
da bih se vraćao praznih ruku! Našao se udvarač, majku mu bludničku! Deder
neka neko donese moj mač, i dajte smesta oružje i ovoj budali! Pa ćemo da
vidimo ko...

— A da možda ipak začepiš, Krah? — zajedljivo reče Ejst, oslanjajući se
pesnicama o sto. — Draig Bon-Du! Bićeš mi odgovoran za dalje ponašanje
kraljevog sestrića!

— Hoćeš li i mene ućutkati, Turseah? — povikao je ustajući Rajnfarn iz Atre.
— Ko ima smelosti da me zadrži da krvlju sperem uvredu koja je mome
princu ovde učinjena? I njegovom sinu Vindhalmu, jedinom koji je dostojan
Pavetine ruke i postelje! Donesite mačeve! Odmah ću, na ovom mestu,
pokazati tom Ježu, ili kako ga već zovu, kako se u Atri svetimo za takve
klevete! Zanima me baš da li će se naći išta da me u tome spreči?

— Naravno. Poštovanje dobrih običaja — mirno reče Ejst Turseah. — Ne
pristoji ovde započinjati bitku, niti bilo koga izazivati, bez prethodne
saglasnosti gospodarice ovog doma. No šta je to, zar je prestona odaja Cintre
krčma u kojoj se može lupati po njuškama i bosti noževima kako se kome
prohte?

Svi ponovo počeše vikati jedan na drugog, psovati i mahati mkama. Pometnja
je utihnula, kao nožem posečena, kada se u sali začuo kratki, besni krik
razjarenog bizona.

— Da — reče Kokodak, nakašlja se i ustade sa stolice — Ejst je pogrešio.
Ovo više ne izgleda ni kao krčma. Ovo je nešto poput zverinjaka, stoga je i
bizon bio na mestu. Uzvišena Kalante, dozvoli da izložim svoje viđenje
problema koji ovde imamo.

— Većina prisutnih, kako vidim — reče otegnuto Kalante — ima i izlaže
svoje viđenje ovog problema, čak i bez moje dozvole. Čudno je to da moje
viđenje nikog ne zanima. A prema mom ličnom viđenju, pre će mi se ovaj
prokleti zamak svaliti na glavu nego što ću Pavetu dati ovom čudaku. Nemam
ni najmanju nameru da...

— Obećanje kralja Regnera... — započe Jež, ali ga kraljica smesta prekinu,
tresnuvši zlatnim peharom o sto.

— Obećanje kralja Regnera tiče me se koliko i prošlogodišnji sneg! A što se
tiče tebe, Ježu, još nisam odlučila hoću li Krahu ili Rajnfarnu dozvoliti da se
s tobom sretnu na bojištu, ili ću jednostavno narediti da te obese. Prekidajući
me dok govorim, značajno utičeš na moju odluku!

Još uvek uznemiren zbog drhtaja medaljona, Geralt je razgledajući po sali
iznenada naleteo na Pavetine oči, smaragdnozelene, kao i oči njene majke.
Princeza ih nije više krila ispod dugih trepavica — klizila je njima od
Mišovora do vešca, ne obraćajući pažnju na druge. Mišovor se vrpoljio,
povijen, nešto je mrmljao.

Kokodak se, i dalje stojeći, značajno nakašljao.

— Govori — klimnula je glavom kraljica. — Ali konkretno i, ako je moguće,
kratko.

— Kako izvoljevate, kraljice. Uzvišena Kalante i vi vitezovi! Zaista,
neobičan je zahtev Jež iz Erlenvalda postavio pred kralja Regnera, neobičnu
je nagradu zatražio kada mu je kralj obećao ispunjenje svake želje. Ali
nemojmo se praviti da nismo slušali već o takvim željama, o kao svetu
starom Zakonu Nenadnosti. O ceni koju može tražiti onaj ko spase nečiji
život u beznadežnoj, reklo bi se, situaciji, ko ispuni nemoguću, reklo bi se,
želju. „Daćeš mi to što prvo izađe da te dočeka." Reći ćete da to može biti
pas, helebardar kraj kapije, ili tašta, nestrpljiva da izgrdi zeta koji se vraća
kući. Ili: „Daćeš mi ono što u kući zatekneš, a čemu se ne nadaš.“ Posle
dugog putovanja, milostiva gospodo, i neočekivanog povratka, obično će to
biti ljubavnik u ženinom krevetu. Ali biva i tako da to bude dete. Dete
označeno sudbinom.

— Skrati, Kokodak — namršti se Kalante.

— Kako izvoljevate. Gospodo! Zar niste čuli za decu označenu sudbinom?
Zar legendarni junak Zatret Voruta nije kao dete predat patuljcima, jer je bio
prvi na kog je otac naišao vraćajući se kući? A Blesavi Dei, koji je od putnika
iznudio da mu preda ono što je kući ostavio a o čemu ne zna? To iznenađenje

bio je slavni Supre, koji je kasnije Blesavog Deija oslobodio od kletve koja je
nad njime visila. Prisetite se takođe Zivelene, koja je postala kraljica Metine
zahvaljujući gnomu Rumplesteltu, a zauzvrat mu obećala svoje prvo dete.
Zivelena nije održala obećanje kada je Rumplestelt došao po nagradu, čarima
ga je naterala u beg. Nedugo potom i ona i dete umreše od kuge. Ne igra se
nekažnjeno sa sudbinom!

— Nemoj me plašiti, Kokodak — Kalante iskrivi lice. — Bliži se ponoć,
doba strahova. Imaš li još koju legendu iz svog nesumnjivo teškog detinjstva?
Ako nemaš, onda sedaj.

— Molio bih za dopuštenje — baron je uvrtao dugački brk — da još malo
postojim. Hteo bih da podsetim ovde prisutne na još jednu legendu. To je
stara, zaboravljena legenda, svi smo je verovatno slušali u svom teškom
detinjstvu. U toj su se legendi kraljevi držali datih obećanja. A nas, bedne
vazale, s kraljevima veže samo kraljevska reč: na njoj su zasnovani traktati,
savezi, naše privilegije, naša dobra. I šta? Zar u sve to treba da sumnjamo?
Zar da sumnjamo u neprikosnovenost kraljevske reči? Zar da dočekamo da ta
reč znači koliko i prošlogodišnji sneg? Zaista, ako tako treba da bude, onda
nas nakon teškog detinjstva čeka i teška starost!

— Na čijoj ti strani stojiš, Kokodak? — dreknuo je Rajnfarn iz Atre.

— Tišina! Neka govori!

— To okuženo blebetalo vređa kraljevsko veličanstvo!

— Baron iz Tiga je u pravu!

— Tišina — reče odjednom Kalante ustajući. — Dozvolite mu da završi.

— Najlepše zahvaljujem — pokloni se Kokodak. — Ali upravo sam završio.

Nastala je tišina, neobična posle galame koju su izazvale baronove reči.
Kalante je i dalje stajala. Geralt je bio siguran da niko osim njega nije
primetio drhtaj njene ruke kojom je obrisala čelo.

— Moja gospodo — najzad je rekla — dužna sam vam objašnjenje. Tako je,

ovaj... Jež... govori istinu. Regner mu je zaista obećao to čemu se nije nadao.
Izgleda da je naš neprežaljeni kralj bio tikvan za ženske stvari i da nije umeo
brojati do devet. A istinu mi je priznao tek na samrti. Jer znao je šta bih
učinila da mi je ranije ispričao šta je obećao. Znao je na šta je spremna majka
čijim se detetom tako lakomisleno raspolaže.

Vitezovi i velmože su ćutali. Jež je stajao nepomično, kao gvozdeni,
bodljikavi kip.

— A Kokodak — nastavila je Kalante — tako je, Kokodak me je podsetio na
to da ja nisam majka, već kraljica. Dobro, dakle. Kao kraljica, sutra ću sazvati
Savet. Cintra nije tiranija. Savet će odlučiti da li obećanje pokojnog kralja
treba da odredi sudbinu naslednice trona. Odlučiće da li nju i presto Cintre
treba predati skitnici, ili pak treba postupiti u skladu s interesima kraljevstva.

Kalante je zaćutala na trenutak i pogledala iskosa Geralta.

— A što se tiče plemenitih vitezova koji su u Cintru stigli s nadom da će
osvojiti princezinu ruku... Ostaje mi samo da izrazim žaljenje zbog velike
uvrede i poniženja kakvo su ovde doživeli. Zbog poruge koja je na njih pala.
Krivica nije moja.

Kroz šumu glasova koja se razlegla među gostima, veštac je ulovio šapat
Ejsta Turseaha.

— Tako mi svih bogova mora — prostenjao je ostrvljanin. — To nije dobro.
To je javno huškanje na krvoproliće. Kalante, ti ih prosto podbadaš...

— Umukni, Ejste — besno je prosiktala kraljica. — Razljutićeš me.

Crne Mišovorove oči su blesnule kada je druid njima pokazao na

Rajnfarna iz Atre, koji se spremao da ustane s tmurnim, namrštenim izrazom
na licu. Geralt je istog trenutka reagovao, preduhitrio ga i ustao prvi, glasno
tresnuvši stolicom.

— Sazivanje vlade možda će se pokazati nepotrebnim — rekao je glasno i
zvonko.