Andzej Sapkovski Poslednja zelja

kristalno zazvoniše. Zamirisalo je pečenje, beli luk, mirođija, muskatni
oraščić. Geralt nije izgledao iznenađen.

— Hm, da — protrlja ruke nakaza. — Bolje od posluge, zar ne? Služi se,
goste. Ovde ti je tovljena kokoš, ovde šunka od divlje svinje, to je pašteta
od... Ne znam od čega. Od nečega je. Ovde imamo leštarke. Ne, kuga ih
odnela, to su jarebice. Pobrkao sam čini. Jedi, jedi. To je kvalitetno, pravo
jelo, ne boj se.

— Ne bojim se — Geralt raščereči kokošku napola.

— Zaboravio sam — prasnu čudovište — da ti nisi od onih što se plaše. A
kako za ovu priliku da te zovem?

— Geralt. A ja tebe, domaćine?

— Nivelen. Ali u okolini me zovu Izrod ili Zubonja. Plaše mnome decu —
čudovište nali sebi u grlo sadržaj ogromnog pehara, a onda zari prste u
paštetu, prazneći tanjir skoro dopola jednim potezom.

— Plaše decu — ponovi Geralt punih usta. — Sigurno bez razloga?

— Tačno! U tvoje zdravlje, Geralte!

— I tvoje, Nivelene.

— Šta veliš, kakvo je vino? Jesi primetio da je od grožđa, a ne od jabuka? Ali
ako ti se ne sviđa, iščaraću drugo.

— Hvala, ovo je dobro. Magijske moći imaš urođene?

— Ne. Imam ih od trenutka kad mi je ovo izraslo. Znaš, njuška. Ni sam ne
znam otkud se to pojavilo, ali kuća ispunjava sve što poželim. Ništa krupno,
umem da iščaram hranu, piće, odeću, čistu posteljinu, toplu vodu, sapun.
Svaka žena to ume i bez magije. Otvaram i zatvaram vrata. Palim vatru. Ništa
krupno.

— Ipak je nešto. A tu... njušku, što kažeš, imaš odavno?

— Dvanaest godina.

— Kako to?

— A šta to tebe briga? Sipaj vina.

— Sa zadovoljstvom. Nije da me je briga, pitam iz znatiželje.

— Takav je povod razumljiv i prihvatljiv — zacereka se gromko čudovište.
— Ali ja ga neću prihvatiti. To se tebe ne tiče i tačka. Ali da bar delimično
umirim tvoju znatiželju, pokazaću ti kako sam izgledao pre toga. Eno,
pogledaj tamo gde su portreti. Prvi, ako kreneš od kamina, to je moj tatica.
Drugi — đavo će ga znati ko. A treći, to sam ja. Vidiš li?

Kroz prašinu i paučinu, s portreta je gledao neupadljivi debeljko vodenkastih
očiju, podbulog, tužnog i bubuljičavog lica. Geralt, kome nije bilo strano
povlađivanje klijentima, posebno među portretistima, tužno je klimnuo
glavom.

— Vidiš? — ponovio je Nivelen, kezeći kljove.

— Vidim.

— Ko si ti?

— Ne razumem.

— Ne razumeš? — čudovište podiže glavu, oči mu zasijaše kao u mačke. —
Moj portret, goste, visi van dometa sjaja sveća. Ja ga vidim, ali ja nisam
čovek. Bar ne u ovom trenutku. Da bi pogledao portret, čovek bi ustao, prišao
bliže, sigurno bi morao da se posluži i svećnjakom. Ti nisi tako uradio.
Zaključak je prost. Ali ja pitam bez ograda: jesi li ti čovek?

Geralt nije spuštao pogled.

— Ako tako postavljaš stvari — odgovori posle kratke tišine — onda ne
potpuno.

— Aha. Neće valjda biti netaktično ako upitam ko si, u takvom slučaju?

— Veštac.

— Aha — ponovi Nivelen posle kratke pauze. — Ako se dobro sećam, vešci
na zanimljiv način zarađuju za život. Ubijaju za pare razna čudovišta.

— Dobro se sećaš.

Ponovo je nastala rišina. Plamičci sveća su trepereli, udarali uvis tankirn
brčićima vatre, presijavali se u rezbarenom kristalu pehara, u kaskadama
voska koji se slivao niz svećnjak.

Nivelen je sedeo nepomično, lako mrdajući ogromnim ušima.

— Pretpostavimo — reče konačno — da ćeš stići da izvučeš mač pre nego
što skočim na tebe. Pretpostavimo da ćeš čak uspeti i da me raniš. Pri mojoj
težini, to me neće zaustaviti, oboriću te s nogu snagom naleta. A onda
odlučuju zubi. Šta misliš, vešče, ko od nas dvojice ima veće šanse ako dođe
do toga da neko nekome pregrize grkljan?

Pridržavajući palcem pocinkovani zatvarač boce, Geralt nali sebi vina, ispi
jedan gutljaj, nasloni se na stolicu. Gledao je ka čudovištu smeškajući se, ali
bio je to izuzetno neprijatan osmeh.

— Dooobro — reče razvučeno Nivelen, čeprkajući noktom po uglu njuške.
— Mora ti se priznati da umeš da odgovoriš na pitanje ne koristeći previše
reči. Baš me zanima kako ćeš se snaći sa sledećim koje ću ti postaviti. Ko ti
je platio za mene?

— Niko. Ovde sam slučajno.

— Da ne lažeš možda?

— Nemam običaj da lažem.

— A kakav imaš običaj? Slušao sam dosta o vešcima. Zapamtio sam da vešci
otimaju malu decu, koju potom hrane magijskim travama. Ona koja to
prežive postaju vešci, čarobnjaci s nadljudskim moćima. Uče ih da ubijaju,
iskorenjuju iz njih sva ljudska osećanja i instinkte. Od njih stvaraju čudovišta
koja će ubijati druga čudovišta. Slušao sam kako se govori da je krajnje

vreme da neko krene u lov na vešce. Jer čudovišta je sve manje, a veštaca sve
više. Jedi jarebicu, pre nego što se sasvim ohladi.

Nivelen uze jarebicu iz tanjira, celu je ubaci među čeljusti i skrcka je ko
dvopek; unutra su pucketale zdrobljene kosti.

— Zašto ćutiš? — upitao je nerazumljivo, žvaćući. — Šta je istina od toga što
se o vama priča?

— Gotovo ništa.

— A šta je laž?

— To da je čudovišta sve manje.

— Tačno. Nije ih malo — kezio je zube Nivelen. — Jedno upravo sedi pred
tobom i pita se da li je učinilo dobro kad te je pozvalo. Odmah mi se nije
dopao tvoj cehovski znak, goste.

— Nisi ti nikakvo čudovište, Nivelene — reče suvo veštac.

— O, kuga te odnela, to je nešto novo! A šta sam onda, po tvom mišljenju?
Puding od šumskih jagoda? Jato divljih gusaka što odleću na jug u tužno
novembarsko jutro? Ne? Da nisam možda kraj izvora izgubljena čednost
sisate mlinareve kćeri? Hajde, Geralte, kaži mi šta sam. Zar ne vidiš kako se
tresem od radoznalosti?

— Čudovište nisi. U suprotnom ne bi mogao da dodirneš srebrnu tacnu. A
pogotovo ne bi uzeo u ruke moj medaljon.

— Ha! — urliknu Nivelen tako da su plamičci sveća na trenutak stajali
vodoravno. — Danas je, očito, dan objavljivanja velikih, strašnih tajni! Sad
ću još saznati i da su mi ove uši izrasle jer ko dete nisam voleo ovsenu kašu s
mlekom!

— Ne, Nivelene — mirno reče Geralt. — To se dogodilo zbog bačenog
uroka. A ja sam siguran da znaš ko ga je bacio.

— A ako znam, šta onda?

— Urok se može skinuti. U većini slučajeva.

— Ti, kao veštac, naravno umeš da skidaš uroke. U većini slučajeva?

— Umem. Hoćeš li da pokušam?

— Ne. Neću.

Čudovište razjapi čeljusti i obesi crveni jezik, dugačak oko dva pedlja.

— Zabezeknuo si se, je li?

—Jesam — priznao je Geralt.

Čudovište se zasmejalo i zavalilo se u fotelju.

— Znao sam da ćeš se zabezeknuti — reče. — Sipaj još i raskomoti se.
Ispričaću ti sve od početka. Bio veštac ili ne, dobro ti gleda iz očiju, a ja
imam želju da pričam. Sipaj još.

— Nema šta.

— A, kuga te odnela — zakrklja monstrum, a onda ponovo lupi šapom o sto.
Kraj dve prazne boce, neznano otkuda, pojavi se veliki glineni balon u
pletenoj vrbovoj korpici. Nivelen zubima otkinu voštani pečat.

— Kao što si i sam sigurno primetio — počeo je, sipajući — okolina je
prilično nenaseljena. Do najbližih ljudskih naseobina ima komadina puta. Jer
vidiš, u svoje vreme, ni moj tatica, a ni moj dedica, nisu davali posebnog
razloga da ih vole susedi, a ni trgovci koji su ovuda prolazili. Svako ko bi se
tu našao u najboljem bi slučaju gubio svoj imetak, ako bi ga tatica ugledao s
kule. Nekoliko obližnjih sela bilo je spaljeno, jer je tatica saznao da se kasni s
plaćanjem nameta. Malo ko je voleo taticu. Osim mene, normalno. Strašno
sam plakao onoga dana kad su na kolima dovezli to što je od mog tatice
ostalo posle udarca dvoručnim mačem. U ono vreme dedica se nije bavio
pljačkanjem, jer je od dana kad je dobio po tintari gvozdenim morgenšternom
jezivo mucao, slinio i retko je na vreme stizao do nužnika. Palo je na mene da
kao naslednik predvodim družinu.

— Bio sam tad mlad — nastavio je Nivelen — pravi balavac, pa su me
momci iz družine začas zavrteli oko malog prsta. Komandovao sam, možeš
da naslutiš, ko što bi masno prasence predvodilo čopor vukova. Ubrzo smo
počeli da radimo stvari koje tata, da je bio živ, nikad ne bi dopustio. Da te
poštedim detalja, preći ću odmah na stvar. Jednoga dana stigli smo čak do
Gelibola, kod Mirte, i opljačkali smo hram. Da zlo bude veće, unutra je bila i
sveštenica.

— Koji je to bio hram, Nivelene?

— Kuga će ga znati koji, Geralte. Ali mora da to nije bio dobar hram. Na
oltaru su, sećam se, stajale lobanje i kosti, goreo je zeleni plamen. Smrdelo je
ko nesreća. Ali da se vratim na stvar. Momci su uhvatili sveštenicu i strgli s
nje odeću, a onda su meni rekli da je vreme da odrastem. I odrastao sam,
glupi slinavac. A dok sam odrastao, sveštenica mi je pljunula u lice i nešto je
izvikala.

— Šta?

— Da sam čudovište u ljudskoj koži, i da ću u čudovišnu kožu dospeti, nešto
o ljubavi, o krvi, ne sećam se. U kosi je imala skriveno šilo, ovako malo.
Ubila se, a onda... Bežali smo odande, Geralte, veruj mi, konji umalo nisu
lipsali. Nije to bio dobar hram.

— Pričaj dalje.

— Dalje je bilo tako kako je sveštenica rekla. Za nekoliko dana, budim se
ujutro, a sluge, kako me koji ugleda, u vrisak i bežaniju! Ja do ogledala...
Vidiš, Geralte, uspaničio sam se, dobio sam neki napad, sećam se toga kao
kroz maglu. Ukratko, padale su glave. Nekoliko. Uzimao sam šta mi je
padalo pod ruku, a odjednom sam dobio snagu. I kuća je pomagala kako je
mogla: treskala su vrata, nameštaj je leteo kroz vazduh, vatra je buktila. Ko se
snašao, taj je zbrisao u tom metežu, moja teta, rođaka, momci iz družine, ma
šta da ti pričam kad su se i psi razbežali, cvileći i podvijenih repova. Pobegla
je i moja maca, Proždrljivka. Od straha je šlog strefio čak i tetinog papagaja. I
ja sam ostao sam, urlikao sam, zavijao, ludeo, razbijao sve šta bih dohvatio,
ponajviše ogledala.

Nivelen je prekinuo, uzdahnuo i šmrknuo.

— Kad je napad prošao — nastavio je posle kratke pauze — već je bilo kasno
za bilo šta. Bio sam sam. Nikome više nisam mogao da objasnim da mi se
promenio samo i jedino izgled, da sam, iako strašnog izgleda, bio samo glupi
dečačić koji u pustom zamku rida nad telima slugu. A onda je naišao užasan
strah: šta ako se vrate i ubiju me pre nego što uspem da im objasnim. Ali niko
se nije vratio.

Čudovište je zaćutalo na trenutak, rukavom obrisalo nos.

— Neću da se vraćam tim prvim mesecima, Geralte, i dan-danas se stresem
kad se setim. Preći ću na stvar. Dugo, veoma dugo sedeo sam u zamku kao
miš pod metlom, nisam provirivao napolje. Ako bi se neko pojavio, retko se
to događalo, nisam izlazio, naredio bih kući da dvaput tresne kapcima ili bih
urliknuo kroz oluk, i to bi obično bilo dovoljno da gost digne za sobom veliki
oblak prašine. Tako je bilo sve do jednog dana: pogledam kroz prozor u cik
zore — i šta vidim? Neki debeli kida ruže iz tetkinog grma. A treba da znaš
da to nije makar šta, to su plave ruže iz Nazaira, još je deda donosio sadnice.
Obuzeo me je bes, iskočio sam napolje. Kad mu se povratio glas koji je
izgubio kad me je ugledao, debeli je zaskičao kako je samo hteo par ruža za
svoju ćerku, molio je da ga poštedim, da mu poklonim život i zdravlje. Već
sam se spremao da ga šutnem kroz glavnu kapiju kad mi je nešto sinulo —
setio sam se bajki koje mi je pričala Lenka, moja dadilja, matora kučketina.
Kuga te odnela, pomislio sam, nisu li lepe devojke one koje žabe pretvaraju u
prinčeve, ili obrnuto, možda onda... Možda u tim pričama leži zrno istine,
neka šansa... Podskočio sam dva hvata, zaurlao sam tako da je divlja loza
popadala sa zida, i dreknuo: „Ćerka ili život!“; ništa bolje ne pade mi na
pamet. Trgovac, jer to je bio trgovac, udari u plač, pa mi reče kako mu je
ćerki tek osam godina. Šta je, smeješ se?

— Ne.

— Jer ja nisam znao da l’ da se smejem ili da plačem nad svojom posranom
sudbinom. Bilo mi žao trgovca, nisam ga mogao gledati kako se trese,
pozovem ga unutra, ugostim ga, na rastanku mu naspem u vreću zlata i
dragog kamenja. Treba da znaš da je u podzemlju ostalo dosta dobra, još iz
tatinog doba, nisam znao tačno šta bih s tim, mogao sam dozvoliti sebi takav

gest. Trgovac je zahvaljivao dok se sav nije izbalavio. I mora da se negde
pohvalio, jer nisu prošla ni dva meseca a eto ti drugog trgovca. Imao je sa
sobom spremnu pogolemu vreću. A i ćerku. Isto pogolemu.

Nivelen ispruži noge ispod stola, proteže se dok fotelja ne zakrcka.

— Začas sam se dogovorio s trgovcem — nastavio je. — Dogovorili smo se
da mi je ostavi na godinu dana. Morao sam da mu pomažem da natovari
vreću na mulu, sam je ne bi podigao.

— A devojka?

— U prvo vreme bi se ukočila kad bi me ugledala, bila je ubeđena da ću je
ipak pojesti. Ali mesec dana kasnije već smo jeli za istim stolom, čavrljali i
išli u duge šetnje. Ali iako je bila mila i iznenađujuće bistra, jezik mi se
zaplitao svaki put kad smo razgovarali. Vidiš, Geralte, nikad nisam bio
hrabar s devojkama, uvek sam se izlagao podsmehu, čak i s devojkama iz
štale, onima s balegom po listovima, koje su momci iz družine obrtali kako su
hteli, na sve strane. Čak i one su se sa mnom sprdale. A šta će tek biti s
ovakvom njuškom, mislio sam. Nisam se usudio ni da joj bilo kako nabacim
razlog zbog kog sam tako skupo platio godinu njenog života. Godina se vukla
ko smrad za vojnikom, dok se na kraju trgovac nije vratio i odveo je. Bio sam
potišten, zatvorio sam se u kuću i nekoliko meseci nisam uopšte reagovao ni
na kakve goste što su dolazili s ćerkama. Ali posle godine dana provedene u
društvu, shvatio sam kako je teško kad nemaš s kim ni prozboriti.

Čudovište ispusti iz sebe zvuk koji je trebalo da bude uzdah, ali zazvučao je
kao štucavica.

— Sledeća se zvala Fene — reče posle kratke tišine. — Bila je mala, bistra i
cvrkutava, pravi kraljić. Uopšte me se nije plašila. I jednog dana, bila je tačno
godišnjica mog prvog podšišivanja, napismo se od medovače, i... he-he.
Odmah posle toga ja iskočim iz kreveta, pravac ogledalo. Priznajem, bio sam
razočaran. I besan. Njuška je ostala kakva je i bila, možda samo s trunčicu
glupljim izrazom. A pričaju da je u bajkama sva narodna mudrost! Ko israno
govno vredi ta mudrost, Geralte. Ali Fene se brzo potrudila da zaboravim na
brige. Bila je to vesela devojka, kažem ti. Znaš čega se dosetila? Zajedno smo
prestrašivali nezvane goste. Zamisli sad: uđe tako neki u dvorište, osvrće se, a

tu ja urličući izlećem na njega, četvoronoške, a Fene, skroz gola, sedi na
mojim leđima i trubi kroz dedin lovački rog!

Nivelen se tresao od smeha, blešteći belim zubima.

— Fene je bila kod mene punu godinu dana — nastavljao je — onda se
vratila porodici, s golemim mirazom. Pripremala se za udaju za gazdu neke
krčme, udovca.

— Pričaj dalje, Nivelene, zanimljivo je.

— Tako kažeš? — reče čudovište, drapajući se pucketavo iza ušiju. — Dobro
onda. Sledeća, Primula, bila je ćerka propalog viteza. Kad je došao ovde,
vitez je imao izgladnelog konja, zarđali pancir i neslućene dugove. Bio je
gadan, kažem ti, Geralte, ko kamara stajske balege. Sličan je miris i širio
okolo. Ruku bi’ mogao dati da je Primula začeta dok je taj bio u ratu, jer je
ona bila baš lepuškasta. Ni ona me se nije plašila; doduše nije ni čudo, u
poređenju s njenim ocem mogao sam se još činiti privlačnim. Kako se
pokazalo, imala je bogovski temperament, a ni ja, nakupivši već malo
samopouzdanja, nisam gubio vreme. Već posle dve sedmice bio sam s
Primulom u vrlo bliskim odnosima, za vreme kojih je volela da me vuče za
uši i da viče: „Gricni me, životinjo!“, „Pokidaj me, beštijo!“ i slične
idiotarije. U pauzama sam trčao do ogledala, ali da znaš, Geralte, gledao sam
ga sa sve većim nemirom. Sve manje sam čeznuo da se vratim u ono staro, ne
tako zdravo stanje. Vidiš, Geralte, ranije sam bio mlitav, a postao sam
momak za pohvalu. Ranije sam stalno bio bolestan, kašljao i slinavio, sad
više ništa. A zubi? Ne bi mogao da veruješ kakve sam ja loše zube imao! A
sada? Nogu od stolice mogu da pregrizem. Hoćeš da pregrizem nogu od
stolice?

— Neka, neću.

— Možda je tako bolje — čudovište razjapi čeljust. — Ženama se sviđalo
kad sam to radio i sad mi u kući ostala tek pokoja cela stolica.

Nivelen je zevnuo, i jezik mu se umotao u rolnu.

— Umorih se od ove priče, Geralte. Da skratim: posle su došle još dve, Ilka i

Venimira. Sve je išlo istim redosledom, da se čoveku smuči. Najpre mešavina
straha i rezerve, onda mrvica simpatije, pojačana sitnim ali skupocenim
poklonima, onda „Gricni me, progutaj me celu“, zatim kući kod tate, nežno
rastajanje i sve veća praznina u riznici. Odlučio sam da pravim duže pauze u
usamljenosti. Naravno, u to da će mi devojački poljubac vratiti moj lik još
davno sam prestao da verujem. I pomirio sam se s tim. Štaviše, zaključio sam
da mi je dobro tako kako jeste i da mi nikakve promene i ne trebaju.

— Nikakve, Nivelene?

— Da znaš da je tako. Rekoh ti — prvo, konjsko zdravlje koje ide uz to.
Drugo, moja različitost deluje na žene ko afrodizijak. Ne smej se! Više sam
nego siguran da bih ko čovek morao dobro da se namučim da bi’ se dohvatio
takve ko što je na primer Venimira; ona je bila veoma naočita gospojica. Čini
mi se da onakvog ko što je na onom portretu ne bi ni pogledala. I treće —
bezbednost. Tatica je imao dosta neprijatelja, a neki od njih su još živi. Oni
koje je pod zemlju poslala družina pod mojom komandom imali su rođake. U
podrumima je zlato. Da nije straha i trepeta koji budim, neko bi po njega
došao. Makar seljaci s vilama.

— Izgledaš kao da si potpuno siguran — reče Geralt, igrajući se praznim
peharom — da se u sadašnjem obliku nikome nisi zamerio. Nijednom ocu,
nijednoj ćerki. Nijednom rođaku ili vereniku. Je li tako, Nivelene?

— Mani me se više, Geralte — razljuti se čudovište. — O čemu pričaš?
Očevi su blistali od sreće, rekoh ti da sam bio preko svih granica darežljiv. A
ćerke? Nisi ti video kakve su bile kad su ovde dolazile, u grubim
suknjetinama, ruku izjedenih od ribanja, povijene od tegljenja kaca. Primula
je još čitave dve sedmice kod mene po leđima i butinama imala tragove kaiša
kojim ju je šibao njen viteški otac. A kod mene su bile ko princeze, u ruku su
uzimale isključivo lepezu, nisu ni znale gde se kuhinja nalazi. Ugađao sam
im i kitio ih đinđuvama. Iščarao bih po njihovim željama toplu vodu za
limenu kadu koju je tata bio opljačkao za mamu u Asengardu. Možeš li to da
zamisliš? Limenu kadu! Retko koji komes, ma šta ja to pričam, retko koji
vladar kod sebe ima limenu kadu. Za njih je to bila kuća iz bajke, Geralte. A
što se tiče kreveta... A, kuga ih odnela, čednost je u današnje vreme ređa od
planinskog zmaja. Nijednu nisam primoravao, Geralte.

— Ali sumnjao si da mi je neko platio za tebe. Ko bi to mogao biti?

— Lopuža što mi je tražila ostatak podruma a više nije imala ćerki —
ubedljivo je rekao Nivelen. — Pohlepa ljudska ne zna za granice.

— I niko drugi?

— I niko drugi.

Obojica su ćutali, gledajući ka nervozno treperavom plamenu sveća.

— Nivelene — reče veštac odjednom. — Jesi li ovde sam?

— Vešče — odgovori čudovište posle trenutka odlaganja — mislim da bi sad
jednostavno trebalo da te nagrdim nepristojnim rečima, uhvatim za gušu i
bacim niz stepenice. Znaš li zašto? Zato što me gledaš ko budalu. Od samog
početka vidim kako ćuliš uši i pogledavaš ka vratima. Znaš ti dobro da ne
živim sam. Jesam li u pravu?

—Jesi. Izvini.

— Kuga nek te nosi s tvojim izvinjenjima. Video si je?

— Jesam. U šumi, blizu kapije. Nije li ona razlog zbog kojeg se trgovci s
ćerkama već neko vreme vraćaju odavde praznih ruku?

— Znači, i to si znao? Tako je, ona je razlog.

— Dozvoliš li, pitaću...

— Nećeš. Ne dozvoljavam.

Opet zaćutaše.

— Šta se može, tvoja je volja — reče najzad veštac, ustajući. — Hvala ti na
gostoprimstvu, domaćine. Vreme je da pođem.

— Pravilno — Nivelen takođe ustade. — Iz određenih razloga ne mogu ti
ponuditi da prenoćiš u zamku, a ne preporučujem ti noćenje u šumi. Otkako

je okolina opustela od ljudi, noću ovde nije dobro. Gledaj da se pre sumraka
vratiš na stazu.

— Imaću to na umu, Nivelene. Jesi li siguran da ti moja pomoć nije
potrebna?

Čudovište ga pogleda iskosa.

— A jesi li ti siguran da bi mogao da mi pomogneš? Uspeo bi da skineš to s
mene?

— Nisam mislio samo na tu pomoć.

— Nisi odgovorio na moje pitanje. Mada... Možda ipak jesi. Ne bi uspeo.

Geralt ga pogleda pravo u oči.

— Tada vam se desio peh — reče. — Od svih hramova u Gelibolu i Dolini
Nimnar, izabrali ste baš hram Koram Agh Tera, Lavoglavog Pauka. Za
skidanje prokletstva sveštenice Koram Agh Tera potrebni su znanje i veštine
koje ja ne posedujem.

— A ko ih poseduje?

— Ipak te zanima? Govorio si da ti je dobro tako kako jeste.

— Kako jeste, dobro je. Ali ne kako bi moglo biti. Strah me je da...

— Strah te je čega?

Čudovište se zaustavi na vratima odaje i okrenu se.

— Dosta mi je tvojih pitanja, vešče! Stalno postavljaš nova, umesto da
odgovoriš na moja. Izgleda da te treba pitati na odgovarajući način. Čuj, već
neko vreme imam ružne snove. Premda bi reč ,,čudovišne“ bila tačnija. Imam
li razloga da strahujem? Kratko, molim te.

— Da li si posle takvih snova, kad bi se probudio, imao kaljave noge? Iglice
u postelji?

— Ne.

--A da li si...

— Ne. Kratko, molim te.

— Imaš razloga da strahuješ.

— Ima li za to rešenja? Samo kratko, molim te.

— Nema.

— Najzad. Hajdemo, ispratiću te.

U dvorištu, dok je Geralt nameštao bisage, Nivelen pomilova kobilu po
nozdrvama, potapša je po vratu. Ukljeva, željna milovanja, savila je glavu.

— Životinje me vole — pohvali se čudovište. — A i ja volim njih. Moja
maca Proždrljivica, iako je najpre pobegla, kasnije mi se vratila. Dugo je to
bilo jedino živo biće koje mi se našlo u nevolji. Ona i Verena...

Umuknuo je, iskrivio vilice. Geralt se nasmejao.

— Voli li i ona mačke?

— Ptice — iskezi zube Nivelen. — Odao sam se, kuga me odnela. A, šta me
briga. Nije ona još jedna trgovačka ćerka, Geralte, niti još jedan pokušaj
traženja zrna istine u starim baljezganjima. To je nešto ozbiljnije. Volimo se.
Zasmeješ li se, gađam pravo u glavu.

Geralt se nije smejao.

— Tvoja Verena — rekao je — ona je najverovatnije rusalka. Znaš li to?

— Pretpostavljam. Mršava. Crna. Govori malo, jezikom koji ne poznajem.
Ljudsku hranu ne jede. Po čitav dan nestaje u šumi, onda se vrati. Da li je to
normalno?

— Manje-više — veštac je zatezao kolan. — Sigurno misliš da se ne bi

vratila ako bi ponovo postao čovek?

— Siguran sam. Znaš kako se rusalke plaše ljudi. Malo ko je video rusalku
izbliza. A Verena i ja... Eh, kuga te odnela. Zbogom, Geralte.

— Zbogom, Nivelene.

Veštac podbode petom kobilu i krenu ka kapiji. Čudovište je tapkalo pored
njega.

— Geralte?

— Slušam te.

— Nisam glup kao što misliš. Stigao si ovde prateći trag jednog od trgovaca
koji je nedavno dolazio. Nekome se nešto dogodilo?

— Da.

— Poslednji je bio kod mene pre tri dana. S ćerkom, ne previše lepom.
Naredio sam kući da zatvori sva vrata i kapke, nisam se javljao. Promuvali su
se po dvorištu i odjahali. Devojka je ubrala jednu ružu iz tetkinog grma i
zakačila je sebi za haljinu. Na drugom ih mestu traži. Ali čuvaj se, ovo je
opasna okolina. Rekoh ti da noću u šumi nije najbezbednije. Čuju se i vide
svakakve stvari.

— Hvala, Nivelene. Neću te zaboraviti. Ko zna, možda pronađem nekog ko
bi...

— Možda, a možda i ne. To je moj problem, Geralte, moj život i moja kazna.
Naučio sam da se nosim s tim, navikao sam se. Ako se pogorša, i tad ću se
navići. A ako se veoma pogorša, ne traži nikoga, dođi sam i završi posao.
Kao veštac. Zbogom, Geralte.

Nivelen se okrenu i žustro otkaska prema dvorcu. Više se nije osvrtao.

Okolina beše pusta, divlja, zloslutno neprijatna. Geralt se nije vratio na stazu
pre sumraka, nije želeo da produžava put, te je krenuo prečicom, kroz borove.
Noć je proveo na ogolelom vrhu visokog brda, s mačem u krilu, kraj vatrice u

koju je svaki čas ubacivao vezice jedića. Negde u noć, daleko u dolini
ugledao je odsjaj vatre, čuo je sumanuto zavijanje i pesmu, i čuo je još nešto,
što je mogao biti samo krik mučene žene. Krenuo je tamo pred zoru, ali
pronašao je jedino izgaženu travu i spaljene kosti u još uvek toplom pepelu.
Nešto što je sedelo u krošnji ogromnog hrasta dralo se i siktalo. Mogao je to
biti lesnik, a mogla je biti i obična divlja mačka. Veštac se nije zaustavio da
proveri.

Oko podneva, dok je pojio Ukljevu na izvoru, kobila je prodorno zarzala,
cimnula se, kezeći žute zube i grizući uzde. Geralt je nehotice umiri Znakom
i tog trenutka ugleda pravilan krug oblikovan od kapica crvenkastih pečurki
koje su izvirivale iz mahovine.

— Zaista postaješ histerična, Ukljeva — rekao je. — To je obično đavolje
kolo, čemu drama?

Kobila je frknula, okrećući glavu ka njemu. Veštac je protrljao čelo,
namrgodio se i stao da razmišlja. Sledećeg trenutka se u jednom skoku našao
u sedlu, okrenuo konja, brzo se vraćao nazad, prateći sopstvene tragove.

— „Životinje me vole“ — promrmljao je. — Oprosti mi, konjiću. Izgleda da
imaš više pameti od mene.

Kobila je podvijala uši, frktala, grebala potkovicama zemlju, nije htela da se
pomeri. Geralt je nije umirivao Znakom — skočio je iz sedla i prebacio uzde
preko glave konja. Na leđima više nije nosio svoj stari mač u koricama od
gušterove kože — njegovo mesto sada je zauzimalo sjajno, naočito oružje s
krstastim balčakom i vitkim, dobro odmerenim rukohvatom, koji se
završavao kugličastom glavom od belog metala.

Ovoga puta kapija se nije otvorila pred njim. Bila je otvorena onako kako ju
je ostavio kad je odlazio.

Začuo je pevanje. Nije razumeo reči, nije čak mogao ni da prepozna jezik na
kom su pevane. Nije ni bilo potrebe — veštac je znao, osećao je i razumeo
samu prirodu, suštinu tog pevanja, tihog, prodornog, koje se razlivalo kroz
vene talasima mučne, iznurujuće grozote.

Pevanje se naglo prekinulo i tada ju je ugledao.

Ležala je na leđima delfina u isušenoj fontani, kamen obrastao mahovinom
obuhvatila je sitnim ručicama, tako belim da su se činile prozirnim. Pod
busenom raščupane crne kose svetlucale su, prikovane za njega, ogromne,
široko otvorene oči boje antracita.

Geralt je prilazio sporo, mekanim, elastičnim koracima, hodajući u polukrugu
od zidina, kraj grma plavih ruža. Stvorenje prilepljeno za leđa delfina
okretalo je za njim maleno lice, na kojem se ocrtavala neopisiva čežnja, puna
lepote od koje se i dalje čula pesma, iako su sićušna, bleda usta bila zatvorena
i od njih nije dopirao ni najtiši zvuk.

Veštac se zaustavio na odstojanju od desetak koraka. Mač koji je polako
izvlačio iz sjajnih crnih korica užario se i zasijao nad njegovom glavom.

— Ovo je srebro — reče. — Oštrica je srebrna.

Bledo lice nije ni zadrhtalo, antracitne oči ne promeniše izraz.

— Toliko ličiš na rusalku — mirno je nastavio veštac — da bi svakoga mogla
obmanuti. Tim pre što si retka pričica, crnokosa. Ali konji nikad ne greše.
Takve poput tebe prepoznaju instinktivno i bez greške. Kaži ko si. Rekao bih
da si mula ili alp. Običan vampir ne bi izašao na sunce.

Uglovi bledih ustašaca zadrhtaše i lako se podignu
GLAS RAZUMA 4
GLAS RAZUMA 5
GLAS RAZUMA 6
— Živ sam — Geralt obrisa s lica prašinu i piljevi

Uglovi bledih ustašaca zadrhtaše i lako se podignuše.

— Nivelen te je privukao zbog svog izgleda, je li istina? Snove o kojima je
govorio ti si izazivala. Mogu da zamislim kakvi su to bili snovi i žalim ga.

Stvorenje se nije micalo.

— Voliš ptice — dodao je veštac. — Ali to ti ne smeta da kolješ ljude oba
pola, zar ne? Zbilja, ti i Nivelen! Divan biste par bili, čudovište i vampirica,
gospodari šumskog zamka. Za tren oka zavladali biste čitavom okolinom. Ti,
krvi večito žedna, i on, tvoj zaštitnik, ubica po želji, slepo oruđe. Ali najpre bi
morao postati istinsko čudovište, ne čovek s maskom čudovišta.

Krupne crne oči se suziše.

— Šta je s njim, crnokosa? Pevala si, znači da si se nagutala krvi. Nije ti
uspelo da zarobiš njegov um, pa si posegnula za poslednjim sredstvom, jesam
li u pravu?

Crna glavica neznatno je klimnula, gotovo neprimetno, a uglovi usana
podigoše se još više. Maleno lice poprimi jeziv izraz.

— Sada se zasigurno osećaš gospodaricom ovog zamka?

Ovoga puta očiglednije je klimnula glavom.

—Jesi li mula?

Lagano, odrično pomeri glavu. Siktanje koje se začulo moglo je dolaziti samo
iz bledih, košmarno osmehnutih usana, mada veštac nije primetio da su se
ikako pomerile.

— Alp?

Odmahivanje.

Veštac se povuče, snažnije stegnu rukohvat mača.

— To onda znači da si...

Uglovi usana polako su se podizali uvis, još više, usta su se rastvorila...

— Bruksa! — povika veštac bacajući se prema fontani.

Iza bledih usana zasijaše šiljati beli zubi. Vampirica je uzletela, izvila leđa
poput leoparda i vrisnula.

Zvučni talas strovalio se na vešca kao rogovi ovna, oduzimajući mu dah,
drobeći mu rebra, parajući uši i mozak bodljama bola. Leteći unazad, uspeo
je nekako da ukrsti ruke u Znak Heliotropa. Čini su značajno ublažile udar
kojim je leđima raspalio o zid, ali i tako mu se smračilo pred očima, a ostaci
vazduha izleteli su mu iz pluća zajedno s jaukom.

Na leđima delfina, u kamenom krugu isušene fontane, na mestu gde je pre
samo jednog trenutka sedela filigranska devojka u beloj haljini, širio je
svetlucavu telesinu ogromni crni šišmiš, razjapljujući dugačke, uzane čeljusti
ispunjene niskama igličastih zuba. Opnasta krila raširiše se, bezglasno
zalepršaše, i stvor jurnu na vešca poput izbačene strele. Osetivši u ustima
metalni ukus krvi, veštac glasno izgovori čini, ispruživši pred sebe šaku s
prstima složenim u Znak Kuen. Sikćući, šišmiš je naglo skrenuo, poleteo uvis
pakosno se smejući, i odmah okomito poleteo nadole, pravo ka veščevom
vratu. Geralt odskoči u stranu, zamahnu mačem, ali promaši. Šišmiš se vešto,
graciozno, grčeći jedno krilo, okrenu, okruži ga i ponovo napade, rastvarajući
bezoku, zubatu gubicu. Geralt je čekao, držeći oberučke mač uperen ka
stvorenju. U poslednjem trenutku je skočio, ali ne na stranu, već pravo
napred, sekući sleva silovito, tako da je vazduh fijuknuo. Nije uspeo. Beše to
tako neočekivano da je ispao iz ritma i za delić sekunde zakasnio da se
skloni. Osetio je kako mu beštijine kandže cepaju obraz, a plišano, vlažno
krilo lupka po vratu. Savio se u mestu, prebacio težinu tela na desnu nogu i
oštrim zamahom zasekao unazad, još jednom promašujući zadivljujuće
okretnog stvora.

Šišmiš je mahnuo krilima, vinuo se uvis i poleteo ka fontani. U trenutku kad
su povijene kandže zaškripale po kamenom zidu, jeziva, zabalavljena njuška
već se rasplinjavala, preobražavala, nestajala, ali bleda ustašca koja su se na
njenom mestu pojavljivala još nisu bila prikrila ubilačke očnjake.

Bruksa je nepodnošljivo zajaukala, modulirajući glas u početak stravične
pesme, izbečila je ka vešcu oči pune mržnje i ponovo vrisnula.

Udar talasa bio je tako snažan da je prelomio Znak. U Geraltovim očima
zakovitlali su se crni i crveni krugovi, u slepoočnicama i temenu je zatutnjalo.
Kroz bol koji mu je pištao u ušima začuo je glasove, tužbalice i jauke, zvuke
flaute i oboe, šum vihora. Koža na njegovom licu trnula je i hladila se. Pao je
na jedno koleno, protresao glavom.

Crni šišmiš bešumno je jurišao ka njemu, u letu rastvarajući zubate čeljusti.
Iako je bio ošamućen talasom vriska, Geralt je reagovao instinktivno. Skočio
je sa zemlje, usklađujući munjevito tempo svojih pokreta s brzinom leta
čudovišta, načinio je tri koraka napred, eskivažu i poluokret, a onda kao
misao brz, oberučni udarac. Oštrica nije nailazila na otpor. Skoro da nije. Čuo
je vrisak, ali ovoga puta bio je to vrisak bola koji je izazvao dodir srebra.

Bruksa se, zavijajući, preobražavala na leđima delfina. Na beloj haljini, malo
poviše leve dojke, pojavljivala se crvena mrlja, ispod ogrebotine ne duže od
malog prsta. Veštac je zaškrgutao zubima. Udarac koji je trebalo da prepolovi
beštiju ostao je tek posekotina.

— Viči, vampirice — zarežao je, otirući krv s obraza. — Izviči se. Izgubi
snagu. A onda ću ti glavu odrubiti!

Ti. Oslabićešprvi. Carobnjak. Ubiću.

Usta brukse nisu se pomerala, ali veštac je jasno čuo reči, odjekivale su u
njegovom mozgu, eksplodirajući, gluvo odzvanjajući, poluglasno, kao pod
vodom.

— To ćemo videti — procedio je, hodajući povijen u pravcu fontane.

Ubiću. Ubiću. Ubiću.

— To ćemo videti.

— Vereeena!

Oborene glave, držeći se obema rukama za okvir vrata, iz dvorca se isteturao

Nivelen. Klimavim korakom krenuo je ka fontani, nesigurno mašući šapama.
Kroz šav kaputa mu je prodirala krv.

— Vereeena! — urliknuo je ponovo.

Bruksa je cimnula glavu ka njemu. Zamahnuvši mačem, Geralt je skočio ka
njoj, ali su reakcije vampirice bile znatno brže. Oštar vrisak — i naredni talas
oborio je vešca s nogu. Stropoštao se na leđa, zaparao šljunak aleje. Bruksa
se izvila, pripremila za skok, zubi u njenim ustima blesnuli su poput
razbojničkih bodeža. Šireći šape kao medved, Nivelen je pokušao da je
uhvati, ali ona mu je vrisnula pravo u lice, odbacujući ga nekoliko hvati
unazad, na drvenu skelu kraj zida, koja se uz prodoran zvuk prelomila,
zatrpavajući ga gomilom drveta.

Geralt je već ponovo bio na nogama, trčao je, u polukrugu je obilazio
dvorište, trudeći se da vampirici odvuče pažnju od Nivelena.

Lepršajući belom haljinom, vampirica je poletela ravno ka njemu, lako kao
leptir, jedva dotičući zemlju. Nije više vrištala, nije pokušavala da se
preobrati. Veštac je znao da je umorna. Ali znao je takođe da čak i umorna ne
prestaje da bude smrtno opasna. Iza Geraltovih leđa, Nivelen je lupao i
urlikao među daskama.

Geralt je skočio ulevo, i kratko, zbunjujuće zavitlao mačem. Bruksa je
kliznula ka njemu, crno-bela, razvejana, strašna. Nije bio spreman na njen
vrisak u trku. Nije stigao da složi Znak, poleteo je unazad, tresnuo leđima o
zid, bol u kičmi sevnuo mu je sve do vrhova prstiju, paralizovao mu ruke,
sasekao kolena. Kleknuo je. Pevljivo zavijajući, Bruksa je skočila ka njemu.

— Vereeena! — urliknuo je Nivelen.

Okrenula se. I tada joj je Nivelen, zamahnuvši, među grudi snažno zabio
polomljen, oštar vrh tri metra dugačkog kolca. Nije kriknula, samo je
uzdahnula. Čuvši taj uzdah, veštac se stresao.

Stajali su tako; Nivelen, široko raširenih nogu, držao je motku oberučke,
učvrstivši njen kraj pod pazuhom. Bruksa je, kao beli leptir na čiodi, visila na
drugom kraju motke, stiskajući je obema rukama.

Vampirica je bolno uzdahnula i iznenada se moćno navalila na kolac. Geralt
je gledao kako na njenim leđima, na beloj haljini, procvetava crvena mrlja, iz
koje se u gejziru krvi grozomorno i nepristojno pojavljuje polomljeni vrh.
Nivelen je kriknuo, zakoračio unazad, onda još jednom, potom je brzo počeo
da se povlači, ali nije ispuštao motku, vukući sa sobom probodenu bruksu.
Još jedan korak, i naslonio se leđima o zidine palate. Kraj motke koju je
držao pod pazuhom zaškrgutao je po zidu.

Bruksa je polagano, gotovo nežno, prevukla sitne šake duž motke, ispružila
ruke svom dužinom, uhvatila se snažno za kolac i ponovo se navalila. Još
više od metra krvavog drveta izlazilo je iz njenih leđa. Oči su joj bile široko
otvorene, glava zabačena unazad. Njeni uzdasi postajali su sve češći, ritmični,
prelazili su u krkljanje.

Geralt je stajao, ali fasciniran prizorom koji je video nije bio sposoban ni za
kakvu akciju. Čuo je reči koje je mutno razabirao u svojoj glavi, kao ispod
svoda hladne i vlažne tamnice.

Moj. Ili ničiji. Volim te. Volim.

Još jedan strašni, uzdrhtali uzdah koji se davio u krvi. Bruksa se trgla,
povukla se dalje duž kolca i ispružila ruke. Nivelen je zarikao u očaju, ne
ispuštajući motku, silio se da odgurne vampiricu što dalje od sebe. Uzalud.
Povukla se još više napred, uhvatila ga za glavu. Zavijao je užasnije, zatresao
kosmatu glavu. Bruksa se ponovo pomerila na kolcu, nagnula je glavu ka
Nivelenovom vratu. Zubi su joj sevnuli zaslepljujućom belinom.

Geralt je skočio. Skočio je kao teška, oslobođena opruga. Svaki pokret, svaki
korak koji je sada trebalo da načini bio je njegova priroda, bio je naučen,
neizbežan, automatski i smrtno siguran. Tri brza koraka. Treći će, kao i
stotine takvih koraka pre njega, završiti na levoj nozi moćnim, odlučnim
stupanjem. Obrt grudima, oštar, zamašan rez. Pogledao je njene oči. Ništa se
više nije moglo promeniti. Čuo je glas. Ništa. Kriknuo je da bi zaglušio reč
koju je ponavljala. Ništa nije mogla. Sekao je.

Udario je sigurno, kao i stotinama puta pre toga, sredinom sečiva, i odmah je,
nastavljajući ritam pokreta, načinio četvrti korak i poluokret. Sečivo, pred
kraj poluokreta već slobodno, kretalo se za njime blistajući, vukući za sobom

lepezu crvenih kapljica. Kosa crna poput gavrana talasala se kroz vazduh,
letela, letela, le-tela...

Glava je pala na šljunak.

Čudovišta je sve manje?

A ja? Šta sam ja?

Ko viče? Ptice?

Žena u kožuhu i plavoj haljini?

Ruža iz Nazaira?

Kako je tiho!

Kako je pusto. Kakva praznina.

U meni.

Savijen u klupko, u grčevima i drhtajima, Nivelen je ležao u koprivi kod zida
palate, držeći se za glavu.

— Ustani — reče mu veštac.

Mlad, lepuškast, snažan muškarac bledog lica koji je ležao kraj zida podiže
glavu i osvrnu se oko sebe. Pogled mu je bio mutan. Protrljao je oči i
pogledao sopstvene šake. Dodirnuo je lice. Zastenjao je tiho, stavio prst u
usta i dugo prepipavao desni. Ponovo se uhvatio za lice, i ponovo zastenjao,
dodirujući četiri krvava, otečena reza na obrazu. Zajecao je, a onda se
zasmejao.

— Geralte! Kako se to... Geralte!

— Ustani, Nivelene. Ustani i dođi. U bisagama imam meleme, obojici će
nam trebati.

— Više nemam... Nemam? Geralte? Kako?

Veštac mu pomože da ustane, trudeći se da ne gleda u sićušne, tako bele,
gotovo prozirne ruke, koje su držale kolac zaboden kroz male grudi
oblepljene mokrom crvenom haljinom. Nivelen je ponovo zastenjao.

— Vereeena...

— Ne gledaj. Hajdemo.

Hodali su kroz dvorište, kraj grma plavih ruža, pridržavajući jedan drugog.
Nivelen je neprestano slobodnom rukom dodirivao svoje lice.

— Neverovatno, Geralte. Posle toliko godina? Kako je to moguće?

— U svakoj bajci postoji zrno istine — rekao je tiho veštac. — Ljubav i krv.
Obe imaju veliku moć. Magovi i učenjaci godinama nad time lome glave, ali
ni do čega nisu došli, osim da...

— Osim da šta, Geralte?

— Ljubav mora biti istinska.

GLAS RAZUMA 3

— Ime mi je Falvik, grof Moen. A ovo je vitez Tailes od Dorndala.

Geralt se pokloni nemarno, gledajući ka vitezovima. Obojica nosaše

oklope i jarkocrvene plaštove sa znakom Bele Ruže na levom ramenu. Malo
se iznenadi, jer, koliko je znao, red u okruženju nije imao nikakav posed.

Naizgled bezbrižna i neusiljeno nasmejana, Neneke je primetila njegovo
iznenađenje.

— Ova gospoda plemenitog porekla — rekla je nevoljno, zavalivši se udobno
u fotelju koja je sličila tronu — nalaze se u službi vojvode Herevarda, koji
milostivo vlada ovim krajevima.

— Princa — s naglašavanjem je ispravi Tailes, mlađi vitez, upirući u

sveštenicu svetloplave oči u kojima se ogledala mržnja. — Princa Herevarda.

— Ne bavimo se onomastičkim detaljima — Neneke se podsmešljivo
nasmejala. — U moje su se vreme prinčevima zvali samo oni u čijim je
žilama tekla kraljevska krv, ali danas to, kako mi se čini, nema prevelikog
značaja. Vratimo se predstavljanju i objašnjenju cilja posete vitezova Bele
Ruže mom skromnom hramu. Treba da znaš, Geralte, da se Kaptol upravo
kod Herevarda zalaže za akt o podeli darovine za red, zato su mnogi vitezovi
Ruže stupili u prinčevu službu. A nemalo ih je, kao prisutni ovde Tailes, dalo
zavet i prihvatilo crveni plašt, koji mu tako lepo stoji.

— Čast mi je — veštac se još jednom pokloni, jednako nemarno kao i prvog
puta.

— Sumnjam — reče hladno sveštenica. — Nisu oni ovde došli da te
počastvuju. Upravo suprotno. Stigli su sa zahtevom da odavde što pre
nestaneš. Došli su da te najure, kratko i precizno govoreći. Smatraš li to
čašću? Ja ne. Ja to smatram uvredom.

— Plemeniti vitezovi nepotrebno su se mučili, kako čujem — Geralt je
slegnuo ramenima. — Nemam nameru ovde da se naselim. Otići ću sam, bez
dodatnih podsticaja i požurivanja, i to uskoro.

— Smesta — zaurlao je Tailes. — Bez odlaganja! Princ naređuje...

— U ovom hramu naređenja izdajem ja — Neneke ga prekinu hladnim,
zapovednim glasom. — Obično se staram da moje naredbe ne budu u
prekomernoj suprotnosti s Herevardovom politikom. Sve dok je ta politika
logična i razumna. U ovom konkretnom slučaju ona je iracionalna i neću je
tretirati ozbiljnije nego što zaslužuje. Geralt iz Rivije je moj gost, gospodo.
Njegovom boravku u ovom hramu se veselim. Zato će Geralt iz Rivije u
njemu ostati koliko on želi.

— Zar si se drznula da se protiviš princu, ženo? — povika Tailes i prebaci
plašt preko ramena, demonstrirajući u punom sjaju žlebasti pršnjak oivičen
mesingom. — Imaš smelosti da osporavaš autoritet vladara?

— Tiše — rekla je Neneke i zažmurila. — Spusti ton. Vodi računa šta

govoriš i kome govoriš.

— Dobro ja znam kome govorim! — vitez istupi korak napred. Falvik, onaj
stariji, snažno ga zgrabi za lakat, i stezaše ga dok ne zaškripa oklopna
rukavica. Tailes se besno istrgnu. — A govorim reči koje su volja princa,
gospodara ovog poseda! Nek ti je na umu, ženo, da u dvorištu imamo
dvanaestoricu vojnika...

Neneke dohvati vrećicu za pojasom i iz nje izvuče malu porcelansku teglicu.

— Zaista ne znam — mirno reče — šta će se dogoditi razbijem li ovu posudu
pod tvojim nogama, Tailese. Možda ti se raspuknu pluća. Možda ti izrastu
životinjske dlake. A možda i jedno i drugo, ko to zna? Verovatno jedino
milostiva Melitela.

— Da se nisi usudila da mi pretiš tim svojim čarolijama, sveštenice! Naši
vojnici...

— Vaši vojnici, usudi li se bilo koji da dotakne sveštenicu Melitele, visiće po
bagremovima duž puta do grada, i to pre nego što sunce dotakne horizont.
Znaju oni to veoma dobro. A znaš i ti, Tailese, zato prestani da se ponašaš ko
prostak. Ja sam te primala na rođenju, balavče usrani, i žalim za tvojom
majkom, ali ne izazivaj sudbinu. Ne teraj me da te učim lepom ponašanju!

— Dobro de, dobro — ubaci se veštac, već pomalo umoran od čitavog
događaja. — Reklo bi se da moja skromna malenkost postaje uzrok ozbiljnog
sukoba, a ne vidim razloga za tako nešto. Gospodine Falviče, izgledate mi
mnogo uravnoteženiji od svog prijatelja, kog, kako vidim, obuzima
mladalački žar. Saslušajte me, gospodine Falviče: uveravam vas da ću ubrzo
napustiti ovu okolinu, za nekoliko dana. Uveravam vas, takođe, da nisam
nameravao, niti nameravam da ovde radim, ni da primam naloge i
narudžbine. Nisam ovde kao veštac, već kao privatno lice.

Grof Falvik ga pogleda u oči i Geralt istog trenutka shvati svoju grešku. U
pogledu viteza Bele Ruže beše čista i nepokolebljiva mržnja. Veštac je
shvatio i bio je siguran u to da onaj koji želi da ga izbaci i protera nije
vojvoda Herevard, već Falvik i njemu slični.

Vitez se okrenu ka Neneke, pokloni se u znak poštovanja i poče govoriti.
Govorio je mirno i ljubazno. Govorio je logično. Ali Geralt je znao da Falvik
laže ko pas.

— Poštovana Neneke, molim za oproštaj, ali princ Herevard, moj senior, ne
želi i neće na svom posedu trpeti vešca Geralta iz Rivije. Nevažno je da li
Geralt lovi čudovišta ili je u privatnoj poseti. Princ zna da Geralt iz Rivije ne
dolazi tek tako u privatne posete. Veštac privlači nevolje kao magnet opiljke.
Čarobnjaci se bune i pišu peticije, druidi otvoreno prete...

— Ne vidim zbog čega bi Geralt iz Rivije snosio posledice razularenosti
ovdašnjih čarobnjaka i druida — prekinula ga je sveštenica.

— Od kada to Herevarda zanima mišljenje jednih ili drugih?

— Dosta je bilo diskutovanja — podiže glavu Falvik. — Zar se ne izražavam
dovoljno jasno, poštovana Neneke? Ponoviću sada tako jasno da jasnije ne
može: niti princ Herevard niti Kaptol ne žele ni dana jednog duže tolerisati u
Elanderu vešca Geralta iz Rivije, poznatog kao Dželat iz Blavikena.

— Ovo nije Elander! — sveštenica ustade iz fotelje. — Ovo je Melitelin
hram! A ja, Neneke, prvosveštenica Melitele, ne želim ni trena jednog više
tolerisati u hramu vaše prisustvo, gospodo!

— Gospodine Falviče — javi se tiho veštac. — Poslušajte glas razuma. Ne
želim da izazivam nevolje, a ni vama, kako zaključujem, nije do toga stalo.
Napustiću ovo mesto najdalje za tri dana. Ne, Neneke, ne govori ništa, molim
te. I tako mi je vreme da pođem. Tri dana, gospodine grofe. Ne tražim ništa
više.

— I ne treba da tražiš — rekla je sveštenica, pre nego što je Falvik stigao da
odreaguje. — Jeste li čuli, momci? Veštac će ostati još tri dana, jer takva je
njegova želja. A ja, sveštenica Velike Melitele, gostiću ga ova tri dana, jer
takva je moja želja. Poručite tako Herevardu. Ne, ne Herevardu. Poručite tako
njegovoj supruzi, plemenitoj Ermeli, i dodajte još — ako misli da i dalje
nesmetano dobija afrodizijake iz moje apoteke, bolje bi joj bilo da umiri svog
vojvodu. Neka obuzda njegove hirove i bubice, koji sve više liče na
simptome ludila.

— Dosta! — tanko je povikao Tailes, a glas mu se prelomio u falset. — Ne
pada mi na pamet da slušam kako neka šarlatanka ponižava mog seniora i
njegovu suprugu! Neću preći preko takvih uvreda! Ovde će vladati zakon
Bele Ruže, doći će kraj vašim gnezdima tame i vradžbina! A ja, vitez Bele
Ruže...

— Slušaj ti, balavče — prekinu ga Geralt, osmehujući se neprijateljski.

— Umiri razleteli jezičić. Obraćaš se ženi koja zaslužuje poštovanje.
Naročito od viteza Bele Ruže. Istina, da bi se postalo to što ti jesi, odnedavno
je dovoljno uplatiti u kasu Kaptola hiljadu novigradskih kruna, red je pun
sinova zelenaša i krojača, ali neki su običaji valjda i kod vas preživeli. Ili
grešim?

Tailes poblede i uhvati se za pojas.

— Gospodine Falviče — rekao je Geralt, ne skidajući osmeh s lica. — Ako li
izvuče mač, oduzeću mu ga i išibaću usranka po zadnjici. A onda ću njime
razvaliti vrata.

Tailes je drhtavim rukama iz pojasa izvukao metalnu rukavicu i uz tresak je
bacio na pod, tik pred veščeve noge.

— Tvojom ću krvlju sprati uvredu reda, kopile! — viknuo je. — Na dvoboju!
Izlazi u dvorište!

— Šta te je spopalo, dete — mirno reče Neneke. — Podigni to što si bacio,
ovde se ne sme prljati, ovo je svetinja. Falviče, vodi odavde tog tikvana, dok
se nije desila kakva nesreća. Znaš šta treba da poručiš Herevardu. Uostalom,
poslaću mu lično pismo, vi mi ne izgledate kao poslanici dostojni poverenja.
Gubite se odavde! Znate gde je izlaz, nadam se?

Pridržavajući razjarenog Tailesa gvozdenim stiskom, Falvik se pokloni,
škripeći oklopom. Onda pogleda vešca u oči. Veštac se nije osmehivao.
Falvik prebaci preko ramena crveni plašt.

— Ovo nije naša poslednja poseta, poštovana Neneke — reče.

— Vratićemo se.

— Upravo toga sam se i plašila — odgovori hladno sveštenica.

— Nezadovoljstvo je moje.

MANJE ZLO

I

Kao i obično, najpre su ga primetile mačke i deca. Prugasti mačak koji je
spavao na osunčanoj kamari složenih drva trgnuo se, pridigao okruglastu
glavu, naćulio uši, frknuo i šmugnuo u koprivu. Trogodišnji Dragomir, sin
ribara Trigla, koji je na pragu kolibe radio sve što je mogao ne bi li još više
umazao već umazanu staru košulju, udario je u vrisku, uperivši uplakane oči
u jahača koji je prolazio pored.

Veštac je jahao polako i nije se trudio da pretekne kola sa senom koja su
zakrčila uličicu. Za njim je, istežući vrat i svaki čas snažno zatežući konopac
zavezan za unkaš sedla, kaskao natovareni magarac. Osim običnih bisaga,
dugouhi je teglio na leđima i veliku nejasnu priliku uvijenu u pokrovac.
Sivobeli bok magarca prekrivali su crni tragovi zgrušane krvi.

Kola su konačno skrenula u bočnu uličicu, koja je vodila ka žitnicama i
pristaništu, odakle je dolazio blag povetarac, miris smole i volovske mokraće.
Geralt je ubrzao. Nije obratio pažnju na prigušeni krik prodavačice povrća,
zagledane u koščatu, kandžastu šapu koja je virila ispod pokrovca i
poskakivala u ritmu kaskanja magarca. Nije se osvrnuo ni na sve veću gomilu
ljudi koji su hodali za njim i talasali se od uzbuđenja.

Pred kućom seoskog kneza, kao i obično, bilo je puno kola. Geralt iskoči iz
sedla, namesti mač na leđima i prebaci uzde preko drvene ograde. Gomila
koja ga je pratila napravi polukrug oko magarca.

Kneževo urlanje moglo se čuti već pred ulazom.

— Zabranjeno, kad kažem! Zabranjeno, pasja te rđa ne ubila! Razumeš li,
huljo, kad ljudski govorim?

Geralt uđe. Pred knezom, malim i debeljuškastim, pocrvenelim od besa,
stajao je seljak i za vrat držao uskoprcalu gusku.

— Šta... O, svih mi bogova! Jesi li to ti, Geralte? Ili me oči varaju? — i
ponovo, obraćajući se seljaku: — Iznosi to odavde, lupežu! Jesi gluv?

— Meni rekli — zamuca seljak, pogledajući na gusku — da valja ponešto
odneti velmožama, jer drukčije...

— Ko je rekao? — dreknu knez. — Ko? Da ja, tobože, uzimam mito? Ne
dozvoljavam i tačka! Napolje, kad kažem! Zdravo, Geralte.

— Zdravo, Kaldemejne.

Stiskajući mu ruku, knez drugom rukom potapša vešca po ramenu.

— Nije te bilo bezmalo dve godine, Geralte, je li tako? Nijedno mesto ne
možeš da zagreješ. Odakle nam stižeš? A, pasje seme, ko da je važno odakle.
Hej, vi tamo, nek nam neko donese piva! Sedaj, Geralte, sedaj. Kod nas
gužva, sutra je vašar. Šta ima kod tebe, pričaj!

— Kasnije. Izađimo najpre.

Napolju se gomila već bila udvostručila, ali se prazan prostor oko magarca
nije smanjivao. Geralt smaknu pokrovac. Gomila zajauka i povuče se.
Kaldemejn široko raširi usta.

— Svih mi bogova, Geralte, šta je to?!

— Kikimora. Daješ li za nju kakve nagrade, uvaženi kneže?

Kaldemejn se prebaci s noge na nogu, gledajući paukastu priliku

zategnutu sasušenom crnom kožom, staklasto oko sa uspravnom zenicom,
igličaste zube u krvavoj čeljusti.

— Gde... Otkud to...

— Na nasipu, oko četiri milje ispred mesta. U močvarama. Kaldemejne, tamo
su morali stradati ljudi. Deca.

— A, dakako, slažem se. Ali niko... Ko je mogao i pomisliti... Hej, narode,
vraćajte se kući, na posao! Nije ovo predstava! Pokrij to, Geralte. Muve se
skupljaju.

Knez je u odaji bez reči uhvatio bokal piva i ispio ga do dna, naiskap.
Uzdahnuo je teško, šmrknuo.

— Nema nagrade — rekao je turobno. — Niko nije ni pretpostavio da tako
što čuči u slanim močvarama. Fakat je, nekoliko ljudi je nestalo u toj okolini,
ali... Malo ko je i prolazio tuda. A ti, otkud si se tamo zatekao? Zašto nisi
jahao glavnim putem?

— Po glavnim putevima teško da nešto mogu da zaradim, Kaldemejne.

— Zaboravio sam — starešina je prigušivao podrigivanje nadimajući obraze.
— A kako je to nekad bila mirna okolina. Samo su patuljci tek ponekad
ženama zapišavali mleko. A gle sad, pred samim nosom neka mačkomora.
Izgleda da ti se moram zahvaliti. Jer da platim ne mogu. Nemam odakle.

— Nevolja. Dobro bi mi došao koji groš, da prezimim — veštac je uzeo
gutljaj iz bokala i obrisao penu s usta. — Krenuo sam u Ispaden, ali ne znam
hoću li stići pre nego što sneg zaveje puteve. Možda ću se zadržati u nekom
utvrđenju duž Lutonjskog druma.

— Ostaješ li dugo u Blavikenu?

— Ne. Nemam vremena. Ide zima.

— Gde ćeš konačiti? Možeš kod mene. Imam slobodnu sobu u potkrovlju, što
da te deru one lopuže u krčmi. Taman da se ispričamo, da mi kažeš šta se
zbiva po svetu.

— Rado. Ali šta će na to reći tvoja Libuše? Poslednji put mi se učinilo da nije
baš luda za mnom.

— U mojoj kući žene nemaju pravo glasa. Ali, među nama, nemoj pred njom
raditi ono što si prošli put, za večerom.
— Misliš li na to kad sam viljuškom gađao pacova?
— Ne. Mislim na to što si ga pogodio iako je bio mrak.
— Mislio sam da će biti zabavno.
— I bilo je. Samo ne čini to pred Libuše. Čuj, a ta... kako reče...
Kiki...
— Kikimora.
— Treba li ti za šta?
— Za šta bi mi trebala? Ako nema nagrade, možeš je baciti u đubre.
— Nije loša ideja. Hej, tamo, Karelka, Borg, Nosikamene! Ima li koga?
Ušao je mesni čuvar s partizanom na ramenu, bučno zapinjući oštricom o
dovratak.
— Nosikamene — reče Kaldemejn. — Nađi nekog da ti pomogne i
idite pred zgradu, uzmite magarca, zajedno s onom mrcinom
upakovanom u pokrovac, i nosite to iza svinjca, te bacite u đubre. Jesi
razumeo?
— Razumeo! Ali... Gospodine kneže...
— Šta je?
— Možda pre nego što bacimo mrcinu...
— A?

— Da je pokažemo Majstoru Irionu. Ko će ga znati, možda mu za nešto
posluži.

Kaldemejn se lupi po čelu otvorenom šakom.

— Nisi blesav, Nosikamene. Čuj, Geralte, možda ti naš mesni čarobnjak da
štogod za tu strvinu. Ribari mu odnose razne čudne ribe, osmonoge, klabatre i
krokodilke, mnogi su na tome zaradili. Hajde, prošetaćemo do kule.

— Obezbedili ste čarobnjaka? Zastalno ili privremeno?

— Zastalno. Majstor Irion. Živi u Blavikenu godinu dana. Moćan mag,
Geralte, biće ti jasno po samom pogledu.

— Sumnjam da će mi moćni mag platiti za kikimoru — namršti se Geralt. —
Koliko znam, ne koristi se za proizvodnju nijednog eliksira. Vaš Irion može
samo da me nagrdi. Mi vešci ne volimo se baš s čarobnjacima.

— Nijednom dosad nisam čuo da je Majstor Irion koga nagrdio. Da će platiti
ne garantujem, ali nije šteta da probamo. U močvarama možda ima još takvih
kikimora i šta ćemo onda? Neka čarobnjak pregleda stvora i, ako treba, nek
baci kakve čari po močvari ili gde već.

Veštac je kratko razmislio.

— Štih za tebe, Kaldemejne. Neka bude, rizikovaćemo susret s Majstorom
Irionom. Idemo li?

— Idemo. Nosikamene, rasteraj onu dečurliju i hvataj dugouhog za konopac.
Gde je moja kapa?

Kula sagrađena od glatko istesanih granitnih blokova, okružena zupčastom
ogradom, izgledala je impozantno, nadvisujući porazbijane crepove i upale
strehe kućeraka.

— Vidim da je obnovio kulu — reče Geralt. — Čarima ili vas je poterao na
posao?

— Uglavnom čarima.

— Pa kakav vam je taj vaš Irion?

— Dobar je. Pomaže ljudima. Ali je osobenjak, namćor. Iz kule skoro da ne
izlazi.

Na vratima ukrašenim rozetom izrađenom od svetlog drveta visila je
ogromna klepetuša u obliku pljosnate, buljooke riblje glave koja je
mesinganu alku držala u zubatoj čeljusti. Kaldemejn, upoznat s delovanjem
mehanizma, približio se, nakašljao i izrecitovao:

— Pozdravlja seoski knez Kaldemejn, poslom kod Majstora Iriona. S njim
zajedno pozdravlja i veštac Geralt iz Rivije, takođe poslom.

Dugo se ništa nije događalo, a onda je riblja glava konačno pomerila zubatu
vilicu, ispuštajući oblačić pare.

— Majstor Irion ne prima. Odlazite, dobri ljudi.

Kaldemejn je tapkao u mestu, pogledao je u Geralta. Veštac slegnu
ramenima. Nosikamen, usredsređen i sav važan, čeprkao je nos.

— Majstor Irion ne prima — metalno je ponovila klepetuša. — Odlazite,
dobri...

— Nisam ja dobar čovek — odbrusi glasno Geralt. — Ja sam veštac. To na
magarcu, to je kikimora koju sam ubio blizu mesta. Obaveza je svakog
čarobnjaka rezidenta da vodi računa o bezbednosti u okolini. Majstor Irion ne
mora da me udostoji razgovora, ne mora da me primi, ako mu je takva volja.
Ali kikimoru neka pregleda, pa nek donese zaključak. Nosikamene, otkači
kikimoru i baci je ovde, pred vrata.

— Geralte — reče tiho knez. — Ti ćeš otići, a ja ću ovde morati da...

— Idemo, Kaldemejne. Nosikamene, vadi taj prst iz nosa i uradi šta sam
kazao.

— Trenutak — izgovorila je klepetuša potpuno drugačijim glasom. —
Geralte, jesi li to uistinu ti?

Veštac je tiho opsovao.

— Gubim strpljenje. Tako je, to sam uistinu ja. I šta s tim što sam uistinu ja?

— Priđi bliže vratima — reče klepetuša, ispuštajući oblačić pare. — Sam.
Pustiću te.

— Šta ćemo s kikimorom?

— Nek je đavo nosi. Želim s tobom da razgovaram, Geralte. Samo s tobom.
Kneže, oprostite.

— Nema veze, Majstore Irione — mahnuo je rukom Kaldemejn. — Zdravo,
Geralte. Videćemo se kasnije. Nosikamene! Baci čudovište u đubre!

— Razumeo.

Veštac priđe ukrašenim vratima, koja su se neznatno odškrinula, taman toliko
da se kroz njih provuče, zatim su se odmah zalupila, ostavljajući ga u
potpunom mraku.

— Hej! — povikao je, ne skrivajući gnev.

— Dolazim — odgovorio je glas, iznenađujuće poznat.

Utisak je bio toliko neočekivan da se veštac zateturao i ispružio ruku, tražeći
oslonac. Nije ga našao.

Vrt je cvetao u beloj i ružičastoj boji i mirisao je na kišu. Nebo je presecao
raznobojni luk duge, koji je povezivao krošnje drveća s dalekim plavim
planinskim lancem. Kućica nasred vrta, malena i skromna, tonula je u slezu.
Geralt je pogledao pod noge i zaključio da do kolena stoji u majčinoj dušici.

— No, hodi ovamo, Geralte — začuo se glas. — Ispred kuće sam.

Hodao je vrtom između drveća. S leve strane primetio je nekog,

okrenuo se. Devojka svetle kose, sasvim naga, koračala je duž niza žbunova,
noseći korpu punu jabuka. Veštac je svečano sebi obećao da ga više ništa

neće iznenaditi.

— Najzad. Dobro došao, vešče.

— Stregobore! — iznenadio se Geralt.

Veštac je u svom životu sretao lopove koji su izgledali kao gradski većnici,
gradske većnike koji su izgledali kao prosjaci, bludnice koje su izgledale ko
princeze, princeze koje su izgledale kao steone krave i kraljeve koji su
izgledali kao lopovi. A Stregobor je oduvek izgledao baš onako kako prema
svim pravilima i zamišljanjima treba da izgleda čarobnjak. Bio je visok,
mršav, pogrbljen, imao je velike, osedele, čekinjaste obrve i dugačak, povijen
nos. Na sve to, nosio je još i crnu odeću koja se vukla za njim, s neverovatno
širokim rukavima, i u ruci je imao podugačak štap s kristalnom kuglom.
Nijedan od čarobnjaka koje je Geralt poznavao nije izgledao poput
Stregobora. Da čudo bude veće, Stregobor je zaista bio čarobnjak.

Seli su u pletene fotelje na tremu okruženom slezom, kraj stočića s belom
mermernom pločom. Naga plavuša s korpom jabuka im se približila,
nasmejala se, okrenula i vratila se ka vrtu, zanoseći bedrima.

— Da li je i to iluzija? — upitao je Geralt, posmatrajući njena bedra.

— Da. Kao i sve ovde. Ali to je, dragi moj, prvoklasna iluzija. Cveće miriše,
jabuke su jestive, pčela može da te ubode, a i nju — čarobnjak je pokazao na
plavušu — možeš...

— Možda kasnije.

— Ispravno. Šta radiš ovde, Geralte? I dalje se baviš ubijanjem izumirućih
vrsta za pare? Koliko si dobio za kikimoru? Sigurno ništa, inače ne bi bio
ovde. I kad samo pomislim da postoje ljudi koji ne veruju u sudbinu. Osim
ako nisi znao za mene. Znao si?

— Nisam znao. Ovo je poslednje mesto na kojem bih očekivao da vidim tebe.
Ako me pamet dobro služi, nekada si živeo u Koviru, u kuli poput ove.

— Mnogo se toga promenilo od tog doba.

— Tvoje ime, na primer. Kako kažu, sada si Majstor Irion.

— Tako se zvao tvorac ove kule, umro je pre oko dvesta godina. Smatrao
sam da bi trebalo da mu nekako odam poštovanje, kad već zauzimam njegovo
sedište. Ovde sam kao rezident. Većina stanovnika živi od mora, a kao što
znaš, pored iluzija, moja specijalnost je vreme. S vremena na vreme umirim
oluju, ponekad je izazovem, ponekad zapadnim vetrom bliže obali priteram
jato pišmolja i bakalara. Može se živeti. To jest — dodao je turobno —
moglo se živeti.

— Zašto ,,moglo“? Otkud promena imena?

— Sudbina ima mnoga lica. Moja je spolja lepa, ali jeziva iznutra. Ispružila je
ka meni svoje krvave kandže...

— Nimalo se nisi promenio, Stregobore — Geralt se namršti. — Lupetaš,
praveći pritom umne i značajne face. Zar ne možeš normalno da govoriš?

— Mogu — uzdahnuo je mag. — Ako će te to usrećiti, govoriću. Dospeo
sam čak ovamo krijući se i bežeći od čudovišnog bića koje me želi ubiti. Ali
bežanje je bilo bezuspešno, pronašla me je. Prema svim pokazateljima,
pokušaće da me ubije sutra, najdalje prekosutra.

— Aha — ravnodušno reče veštac. — Sad mi je jasno.

— Koliko vidim, smrt koja mi preti na tebe ne ostavlja veliki utisak...

— Stregobore — reče Geralt. — Takav je ovaj svet. Svašta se vidi putujući.
Dva seljaka se zbog međe poubijaju nasred polja koje će izjutra izgaziti konji
družine dvojice komesa. Na drveću duž puta vise obešeni, razbojnici po
šumama kolju trgovce. U gradovima na svakom koraku naletiš na leš u
uličnim slivnicima. U palatama se bockaju mačevima, a na pirevima se svaki
čas neko svali pod sto, pomodreo od otrova. Navikao sam se. Zašto bi onda
na mene ostavljala utisak smrt koja preti, i to povrh svega smrt koja preti
tebi?

— Koja, povrh svega, preti meni — zajedljivo je ponovio Stregobor. — A ja
sam te smatrao prijateljem. Računao sam na tvoju pomoć.

— Naš poslednji susret — reče Geralt — dogodio se na dvoru kralja Idija u
Koviru. Došao sam po isplatu za ubijenu amfisbenu koja je divljala u okolini.
A onda ste me ti i tvoj sabratim Zavist naizmenično nazivali šarlatanom,
glupom mašinom za ubijanje i, ako se dobro sećam, lešinarom. Na kraju, Idi
ne samo što mi nije platio ni prebijene pare već mi je dao dvanaest sati da
napustim Kovir, a kako je imao pokvaren peščanik, jedva sam stigao. A sada,
kažeš, računaš na moju pomoć. Kažeš, čudovište te progoni. Čega se bojiš,
Stregobore? Ako te sustigne, samo mu reci da ti voliš čudovišta, da ih čuvaš i
braniš kako im nijedan veštac lešinar ne bi poremetio mir. Zaista, čudovište
će se pokazati izuzetno nezahvalnim ako te raščereči i pojede.

Čarobnjak je ćutao okrenuvši glavu. Geralt se zasmejao.

— Ne nadimaj se poput žabe, čarobnjače. Govori šta ti preti. Videćemo šta se
može učiniti.

— Čuo si za Prokletstvo Crnog Sunca?

— Dabome da sam čuo. Samo pod nazivom Manija Ludog Eltibalda. Tako se
zvao mag koji je izazvao cirkus u kom je pobijeno i zatvoreno u kule na
desetine devojaka iz velikih porodica, čak i kraljevskih. Bile su, tobože,
opsednute demonima, proklete, zatrovane Crnim Suncem, jer tako ste u svom
naduvanom rečniku zvali najobičnije na svetu pomračenje.

— Eltibald, koji uopšte nije bio lud, dešifrovao je natpise s menhira Dauka, s
nadgrobnih ploča u nekropolama Vožgora, proučio je legende i predanja
bobolaka. Svi su govorili o pomračenju na način koji nije ostavljao nimalo
sumnji. Crno Sunce trebalo je da najavi skori povratak Lilit, koja se na istoku
i dalje slavi pod imenom Nija, i uništenje ljudske rase. Stazu za Lilit trebalo
je da prokrči „šezdeset nevesta s krunama zlatnim, koje će krvlju ispuniti
doline reka“.

— Budalaština — rekao je veštac. — A povrh svega, ne rimuje se. Svako
pravo predskazanje pisano je u rimama. Opšte je poznato šta su Eltibald i
Veće čarobnjaka tada naumili. Iskoristili ste buncanje ludaka kako biste
učvrstili svoju vlast. Kako biste razbili saveze, pokvarili rodbinske veze,
uzburkali dinastije, jednom rečju, kako biste jače povukli konce marioneta s
krunama. A ti mi tu naklapaš o proročanstvima kakvih bi se postideo i

prosjak na vašaru.

— Eltibaldovoj teoriji o tumačenju proročanstva mogu se naći zamerke. Ali
nemoguće je osporiti činjenicu da su nastupile čudovišne mutacije devojaka
koje su rođene ubrzo posle pomračenja.

— Šta čini da se ne može osporiti? Čuo sam nešto potpuno suprotno.

— Bio sam na obdukciji jedne od njih — rekao je čarobnjak. — Geralte, to
što smo pronašli u lobanji i moždini ne da se jednoznačno odrediti. Neki
crveni sunđer. Unutrašnji organi izmešani, nekih uopšte nije ni bilo. Sve
prekriveno pokretnim trepljicama, modroružičastim resama. Srce sa šest
komora. Dve praktično zakržljale, ali ipak. I šta kažeš na to?

— Viđao sam ljude s kandžama orla mesto ruku, ljude s vučjim očnjacima.
Ljude s viškom zglobova, viškom organa i viškom čula. Sve su to bile
posledice vašeg brljanja s magijom.

— Viđao si razne mutacije, veliš — čarobnjak podiže glavu. — A koliko si
njih umlatio za pare, u skladu sa svojim veštičjim pozivom? Šta? Jer jedno je
imati vučje zube i zadovoljavati se keženjem na devojke po krčmama, a
drugo je imati vučju prirodu i napadati decu. A upravo je tako bilo u slučaju
devojaka rođenih posle pomračenja. Kod njih su uočeni neuračunljiva
sklonost ka okrutnosti, agresiji, žestoko nadolaženje besa, kao i nabujali
temperament.

— Kod svake žene moguće je uočiti tako što — podsmehnuo se Geralt. —
Šta mi tu trabunjaš? Pitaš koliko sam mutanata ubio, ali ne zanima te koliko
sam ih otčarao, oslobodio uroka? Ja, veštac kome se toliko rugate. A šta ste
učinili vi, močni čarobnjaci?

— Primenjena je viša magija. Naša, a takođe i sveštenička, u raznim
hramovima. Svi pokušaji završili su se smrću devojaka.

— To o vama loše govori, ne o devojkama. Dakle, već imamo prve žrtve.
Razumem da ste samo na njima vršili obdukciju?

— Ne samo na njima. Ne gledaj me tako, znaš dobro da je bilo još leševa.

Najpre smo bili odlučili da se sve eliminišu. Uklonili smo nekoliko...
desetina. Sve su išle na obdukciju. Jedna je secirana naživo.

— I vi, kučkini sinovi, imate smelosti da kritikujete vešce? Eh, Stregobore,
doći će dan kad će se ljudi opametiti i doći vam glave.

— Ne mislim da će taj dan uskoro doći — oporo reče čarobnjak. — Ne
zaboravi da smo radili upravo u odbranu ljudi. Mutantkinje bi udavile u krvi
čitave krajine.

— Tako tvrdite vi, magovi s nosevima podignutim visoko iznad oreola svoje
nepogrešivosti. Ako već govorimo o tome, nećeš mi valjda reći da u svom
lovu na te izmišljene mutantkinje nijednom niste pogrešili?

— Neka ti bude — reče Stregobor posle dužeg ćutanja. — Biću iskren, mada
ne bi trebalo, zbog sopstvenog interesa. Pogrešili smo, i to više nego jednom.
Njihova selekcija bila je neizmerno teška. Zato smo i prestali da ih...
uklanjamo, počeli smo da ih izolujemo.

— Vaše čuvene kule — brecnuo se veštac.

— Naše kule. Bila je to, ipak, još jedna greška. Potcenili smo ih i mnoge su
nam pobegle. Među kraljevićima, posebno onim mlađim, koji nisu imali
mnogo posla, niti mnogo šta da izgube, zavladala je neka suluda moda
oslobađanja zatočenih lepotica. Većina ih je, na sreću, polomila vratove.

— Koliko mi je poznato, zatočenice su u kulama brzo umirale. Pričalo se da
nije prošlo bez vaše pomoći.

— Neistina! Tačno je da su brzo padale u apatiju, odbijale su hranu... I što je
zanimljivo, pred smrt su gubile sposobnost proricanja. Još jedan dokaz
mutacije.

— Svaki novi dokaz ti je sve manje ubedljiv. Imaš li još koji?

— Imam. Silvena, vladarka Naroka, njoj nismo uspeli ni da priđemo, jer je
vrlo brzo preuzela vlast. Danas se u tom kraju dešavaju strašne stvari. Fjalka,
Evermirova ćerka, iz kule je pobegla pomoću užeta ispletenog od pletenica, i

trenutno teroriše Severni Velhad. Berniku iz Talgara oslobodio je kraljević
idiot. Sada čuči u tamnici, oslepeo, a najčešći prizor u Talgaru su vešala.
Postoje i drugi primeri.

— Sigurno da postoje — reče veštac. — U Jamurlaku, na primer, vlada starac
Abrad, ima škrofulu, nema nijednog zuba, rodio se valjda sto godina pre tog
pomračenja, a ne može zaspati ako nekoga ne ubiju pred njegovim očima.
Sve je rođake poklao i pola zemlje istrebio u neuračunljivim, kako ti kažeš,
napadima besa. Ima i tragova nabujalog temperamenta, kažu da su ga u
mladosti zvali Abrad Suknjaš. E moj Stregobore, bilo bi divno kad bi se
okrutnosti vladara mogle objasniti mutacijom ili kletvom.

— Saslušaj me, Geralte...

— Ne pada mi na pamet. Nećeš me ubediti u svoje dokaze, a naročito ne u to
da Eltibald nije bio ludački zlikovac. Bolje se vratimo čudovištu koje te
tobože progoni. Posle uvoda koji si napravio, budi svestan da mi se priča ne
dopada. Ali saslušaću do kraja.

— Ne ometajući me zlonamernim opaskama?

— To ne mogu obećati.

— No dobro — Stregobor uvuče ruke u rukave svoje odore — utoliko će
duže trajati. Dakle, priča započinje u Krejdenu, maloj kneževini na severu.
Princ Krejdena, Fredefalk, bio je oženjen Arideom, mudrom, obrazovanom
ženom. U njenoj familiji bilo je mnogo istaknutih sledbenika čarobnjačke
veštine i zasigurno je u nasledstvo primila veoma redak i moćan artefakt,
Ogledalo Nehalene. Kao što znaš,

Ogledala Nehalene služila su uglavnom prorocima i vidovnjacima, jer ona
nepogrešivo, mada nejasno, predviđaju budućnost. Aridea se često obraćala
Ogledalu...

— S uobičajenim pitanjem, pretpostavljam — prekinu ga Geralt. — ,,Ko je
najlepši na svetu?“ Kao što znam, sva Ogledala Nehalene dele se na ljubazna
i na razbijena.

— Grešiš. Arideu je više zanimala sudbina zemlje. A na njena pitanja
Ogledalo je predviđalo strašnu smrt njoj samoj i čitavom mnoštvu ljudi, od
ruke ili krivicom Fredefalkove kćerke iz prvog braka. Aridea se postarala da
vest o tome stigne do Veća, a Veće je u Krejden poslalo mene. Ne moram da
ističem da se Fredefalkova prvorođena kći rodila ubrzo posle pomračenja.
Kratko sam krišom posmatrao devojčicu. Za to vreme stigla je da zadavi
jednog kanarinca i dva šteneta, a uspela je i da drškom češlja sluškinji iskopa
oko. Izveo sam nekoliko testova pomoću čini, većina ih je potvrdila da je
devojčica bila mutant. Otišao sam s njima Aridei, jer Fredefalk osim kćerke
ništa nije video. Aridea je, kao što ti rekoh, bila pametna žena...

— Jasno — prekinu ga Geralt ponovo — i sigurno nije bila luda za
pastorkom. Više je volela da tron naslede njena deca. Nastavak priče mogu
da pretpostavim. I da se ne nađe niko tada da joj zavrne šiju. A usput i tebi.

Stregobor uzdahnu, podiže pogled ka nebu, na kojem se duga i dalje
presijavala raznobojno i slikovito.

— Ja sam bio za to da je samo izolujemo, ali je princeza odlučila drugačije.
Poslala je devojčicu u šumu, zajedno s plaćenim ubicom, nadzornikom lova.
Kasnije smo ga pronašli u šipražju. Bio je bez pantalona, stoga nije bilo teško
zaključiti tok događaja. Zabila mu je iglu od broša u mozak, kroz uvo,
verovatno u trenutku kada je bio zaokupljen nečim sasvim drugačijim.

— Ako misliš da mi ga je žao, varaš se — procedi Geralt.

— Organizovali smo poteru — nastavio je Stregobor — ali od male nije bilo
ni traga. Ja sam pak ubrzo morao da napustim Krejden jer je Fredefalk počeo
da sumnja. Tek nakon četiri godine primio sam vest od Aridee. Pronašla je
devojčicu. Živela je u Mahakamu sa sedmoricom gnomova koje je ubedila da
im je isplativije da pljačkaju trgovce nego da truju pluća po rudnicima. Zvali
su je Svračka, jer je zarobljenike volela žive da nabija na kolac. Aridea je više
puta unajmljivala ubice, ali nijedan se nije vratio. Kasnije je bilo sve teže
pronaći zainteresovane, za malu se već pročulo. Mačem se naučila služiti
tako da joj se malo koji muškarac mogao suprotstaviti. Na poziv sam tajno
stigao u Kredejn, ali taman da čujem da je Aridea otrovana. Govorilo se da je
to učinio sam Fredefalk, koji se zagledao u mlađu i jedriju za sebe, ali ja
mislim da je to bila Renfri.

— Renfri?

— Tako se zvala. Siguran sam da je ona otrovala Arideu. Princ Fredefalk je
nedugo zatim stradao u čudnoj nesreći prilikom lova, a najstariji Aridein sin
nestao je bez traga. To je takođe moralo biti devojčicino maslo. Govorim
„devojčica", a tad je imala već sedamnaest godina. I bila je prilično izrasla.

— U to vreme — nastavio je čarobnjak posle kratke pauze — ona i njeni
gnomovi već su bili strah i trepet za celi Mahakam. Sve do jednog dana kada
su se oko nečega zavadili, ne znam, može biti oko podele plena ili redosleda
dana u sedmici, dovoljno da su potegli noževe. Sedam gnomova nije
preživelo raspravu. Preživela je samo Svračka. Samo ona. Ali tada sam bio u
okolini. Sreli smo se oči u oči: u trenu me je prepoznala i shvatila je kakvu
sam ulogu odigrao u Krejdenu. Veruj mi, Geralte, jedva da sam stigao da
izgovorim čini, a ruke su mi se tresle ko nikada pre dok je ta divlja mačka
letela ka meni s mačem. Spakovao sam je u zgodan grumen gorskog kristala,
šest lakata s devet. Kada je zapala u letargiju, ubacio sam grumen u rudnik
gnomova i odronio ulaz.

— Traljava rabota — prokomentarisao je Geralt. — S toga se skida urok. Zar
nisi mogao da je spališ u šljaku? Uostalom, znate toliko simpatičnih čini.

— Ne i ja. To nije moja specijalnost. Ali imaš pravo, loše sam uradio.
Pronašao ju je neki idiotski kraljević, brdo para je dao za kontračini, otčarao
ju je i trijumfalno odveo kući, u neko daleko kraljevstvo na istoku. Njegov
otac, stari razbojnik, pokazao je više pameti. Sina je izlemao od batina, a
Svračku odlučio ispitati o blagu koje je s gnomovima pokrala i iz
predostrožnosti sakrila. Njegova greška bila je u tome što je, dok ju je nagu
razapinjao na dželatskoj klupi, u pomoć doveo starijeg sina. I ispade nekako
da je sutradan baš taj stariji sin, već siroče, i bez braće i sestara, vladao ovim
kraljevstvom, a Svračka je preuzela ulogu kraljeve miljenice.

— Znači, ružna nije.

— Stvar ukusa. Miljenica nije bila dugo, do prvog dvorskog prevrata,
pompezno govoreći, budući da je dvorac više ličio na štalu. Ubrzo se
pokazalo da me nije zaboravila. U Koviru me je tri puta podmuklo napala.
Odlučio sam da ne rizikujem i ostao sam u Pontaru. Opet me je pronašla.

Zatim sam pobegao do Angrena, ali i tamo me je otkrila. Ne znam kako to
čini, tragove dobro skrivam. To mora biti odlika njene mutacije.

— Šta te je sprečavalo da je ponovo začaraš u kristal? Griža savesti?

— Ne. Nisam je imao. Ispostavilo se da je otporna na magiju.

— To je nemoguće.

— Moguće je. Dovoljno je da ima odgovarajući artefakt ili auru. Mada, to
opet može biti u vezi s njenom mutacijom, koja napreduje. Pobegao sam iz
Angrena i sakrio se ovde, na Lukomoru, u Blavikenu. Bio sam miran godinu
dana, ali opet me je nanjušila.

— Otkud znaš? Već je u gradu?

— Da. Video sam je u kristalu — čarobnjak podiže štapić. — I nije sama,
dovodi bandu, to je znak da sprema nešto ozbiljno. Geralte, ja nemam više
kuda da pobegnem, ne znam mesto na kom bih se mogao sakriti. Da. To što
si stigao ovde baš u ovom trenutku ne može biti slučajno. To je sudbina.

Veštac podiže obrve.

— Šta imaš na umu?

— Valjda je očigledno. Ubićeš je.

— Nisam plaćeni ubica, Stregobore.

— Ubica nisi, u redu.

— Za novce ubijam čudovišta. Beštije koje prete ljudima. Strašila stvorena
čarima i urocima takvih kao ti. Ljude ne.

— Ona nije čovek. Ona je upravo čudovište, mutant, prokleta nakaza. Doneo
si ovde kikimoru. Svračka je gora od kikimore. Kikimora ubija zbog gladi, a
Svračka iz zadovoljstva. Ubij je i platiću ti koliko god zatražiš. U razumnim
granicama, naravno.

— Već sam ti rekao — priču o mutaciji i prokletstvu Lilit smatram
budalaštinom. Devojka ima razloga da se obračuna s tobom i ja se tu neću
mešati. Obrati se seoskom knezu, mesnoj straži. Ti si mesni čarobnjak, štiti te
mesni zakon.

— Pljujem i na zakon i na kneza i njegovu pomoć! — dreknuo je Stregobor.
— Ne treba meni zaštita, hoću da je ubiješ! U ovu kulu niko ne može ući,
potpuno sam bezbedan. Ali šta imam od toga, neću valjda sedeti ovde do
kraja svoga veka. Svračka neće odustati dok sam živ, ja to znam. Zar treba da
sedim ovde i čekam sopstvenu smrt?

— One su sedele. I znaš li šta, čarobnjače? Lov na devojke trebalo je da
prepustite nekim drugim, moćnijim čarobnjacima, trebalo je da predvidite
posledice.

— Molim te, Geralte.

— Ne, Stregobore.

Čarobnjak je ćutao. Veštačko sunce na veštačkom nebu nije se pomeralo ka
zenitu, ali veštac je znao da je u Blavikenu već sumrak. Osetio je glad.

— Geralte — reče Stregobor — kada smo slušali Eltibalda, mnogi od nas su
imali sumnje. Ali odlučili smo izabrati manje zlo. Sada ja tebe molim za
takav izbor.

— Zlo je zlo, Stregobore — ozbiljno je rekao veštac, ustajući.

— Manje, veće, srednje, sve je jedno, proporcije su uslovne, a granice se
brišu. Nisam sveti pustinjak, u životu nisam činio samo dobro. Ali ako imam
da biram između jednog zla i drugog, onda više volim da uopšte ne izaberem.
Vreme je da pođem. Videćemo se sutra.

— Možda — reče čarobnjak. — Ako stigneš.

U „Zlatnom dvoru“, popularnom svratištu u mestu, beše prepuno i bučno.
Gosti, domaći i došljaci, bili su većinom zauzeti radnjama svojstvenim
njihovom poreklu ili zanimanju. Ozbiljni trgovci raspravljali su se s

patuljcima zbog cene robe ili kreditnih kamata. Manje ozbiljni trgovci
štipkali su za zadnjice devojke koje su raznosile pivo i kupus s graškom.
Lokalni obešenjaci izigravali su dobro obaveštene. Bludnice su se ulagivale
onima s puno para i istovremeno obeshrabrivale one što ih nemaju. Kočijaši i
ribari pili su kao da će se sutra izdati naredba zabrane uzgoja hmelja. Mornari
su pevali pesmu koja je slavila morske talase, hrabrost kapetana i ljupkost
sirena slikovito i precizno.

— Napregni mozak, Stotniče — reče Kaldemejn krčmaru, naginjući se preko
šanka ne bi li se čuo od graje. — Šest momaka i devojka, odeveni u crnu
kožu optočenu srebrom, po novigradskoj modi. Video sam ih na trošarini.
Jesu li odseli kod tebe ili „Kod Tune“?

Krčmar namršti izbočeno čelo, brišući kriglu prugastom keceljom.

— Ovde, kneže — reče najzad. — Kažu da su došli na vašar, a svi mačeve
nose, čak i devojka. U crno, ko što velite, odeveni.

— Dakako — knez klimnu glavom. — Gde su sada? Ovde ih ne vidim.

— U manjem alkovu. Zlatom plaćaju.

— Idem sam — reče Geralt. — Nema od toga potrebe praviti službenu stvar,
bar ne zasad, kad su svi tu. Dovešću je ovde.

— Možda je tako i dobro. Ali pazi, ne želim gužvu.

— Paziću.

Pesma mornara, sudeći prema sve učestalijim nepristojnim rečima,
približavala se velikom finalu. Geralt pomeri draperiju koja je zaslanjala ulaz
do alkova, krutu i lepljivu od prljavštine.

Za stolom je sedelo šest muškaraca. One kojoj se nadao nije bilo među njima.

— Šta ’oćeš? — razdera se onaj koji ga je prvi primetio, proćelav, lica
izobličenog ožiljkom što je prelazio preko leve obrve, korena nosa i desnog
obraza.

— Tražim Svračku.

Od stola ustadoše dve prilike istih godina, identičnih nepomičnih lica, svetle
razbarušene kose duge do ramena, u identičnim pripijenim odelima od crne
kože što se sijaše od srebrnih nitni. Istim pokretima blizanci uzeše s klupe
identične mačeve.

— Miran, Vire. Sedaj, Nimire — reče čovek s ožiljkom, oslanjajući se
laktovima na sto. — Koga, brate, tražiš? Ko je Svračka?

— Znaš dobro na koga mislim.

— Ko je taj? — upita polugoli grmalj, znojav, opasan ukrštenim kaiševima, s
bodljikavim štitnicima na podlakticama. — Znaš li ga, Nohorne?

— Ne znam — reče čovek s ožiljkom.

— To je neki albino — zacereka se suvonjavi tamnokosi muškarac koji je
sedeo kraj Nohorna. Nežne crte lica, krupne crne oči i zašiljene uši
nepogrešivo su odavale polukrvnog vilenjaka. — Albino, mutant, šala
prirode. I takvima je dopušteno da ulaze u krčme, među pristojan svet.

— Ja sam ga negde već video — reče zdepasti, preplanuli tip s kosom
vezanom u pletenicu, odmeravajući Geralta zlim pogledom kroz škiljave oči.

— Nevažno je gde si ga video, Taviče — reče Nohorn. — Slušaj, brate.
Kivril te je maločas strašno uvredio. Zar ga nećeš izazvati? Kakvo dosadno
veče.

— Ne — mirno reče veštac.

— A ako ti pljusnem u lice ovu riblju čorbu, hoćeš li mene izazvati? —
zakrešta goli do pojasa.

— Smiri se, Petnaestice — reče Nohorn. — Rekao je ne, dakle ne. Zasad.
No, brate, govori šta imaš da kažeš i gubi se. Imaš priliku da sc sam izgubiš.
Ne iskoristiš li je, izneće te posluga.

— Tebi nemam ništa da kažem. Hoću da vidim Svračku. Renfri.

— Jeste li čuli, momci? — Nohorn pogleda svoju družinu. — On hoće da
vidi Svračku. A kojim povodom, brate, može li se znati?

— Ne može.

Nohorn podiže glavu i pogleda ka blizancima; ovi istupiše korak napred,
zveckajući srebrnim kopčama na visokim čizmama.

— Znam! — reče odjednom onaj s pletenicom. — Znam gde sam ga video!

— Šta mumlaš tamo, Taviče?

— Pred kućom seoskog kneza. Doneo je neku aždaju na prodaju, nekog
pauka ukrštenog s krokodilom. Ljudi su govorili da je veštac.

— Šta je to veštac? — upita onaj goli, Petnaestica. — A? Kivrile?

— Plaćeni čarobnjak — reče poluvilenjak. — Mađioničar za šaku srebrnjaka.
Rekao sam vam, šala prirode. Sramota za ljudske i božje zakone. Takve treba
spaliti.

— Ne volimo čarobnjake — zareža Tavik, ne odvajajući od Geralta svoje
namrštene oči. — Nešto mi se čini, Kivrile, da ćemo u ovoj rupi imati više
posla nego što smo mislili. Tu ih je više od jednog, a znamo da se drže
zajedno.

— Vuče svoj svoga — zlobno se nasmeja mešanac. — I da zemlja nosi takve
kao ti. Ko vas pravi, strašila?

— Više tolerancije, ako je moguće — mirno reče Geralt. — Tvoja majka,
koliko vidim, mora biti da je često hodala sama po šumi, te imaš dovoljno
razloga da razmišljaš o sopstvenom poreklu.

— Moguće — reče poluvilenjak, ne prestajući da se smeje. — Ali ja sam
makar znao svoju majku. Ti, kao veštac, ne možeš to reći za sebe.

Geralt lako poblede i stisnu usne. Nohorn, čijoj pažnji to nije promaklo,
gromko se zasmeja.

— E pa, brate, preko ovakve uvrede ne možeš preći. To što nosiš na leđima
izgleda ko mač. Dakle, kako? Izaći ćeš s Kivrilom napolje? Veče je tako
dosadno.

Veštac nije reagovao.

— Usrana kukavica — prasnu Tavik.

— Šta je on to govorio o Kivrilovoj majci? — dobacio je monotono Nohorn,
oslonivši podbradak na spletene šake. — Nešto strašno gadno, ako sam
razumeo. Da se davala u promet, ili tako nešto. Hej, Petnaestice, je li u redu
slušati kako neka nakaza vređa majku našeg druga? Majka je, majku joj
njenu, svetinja!

Petnaestica spremno ustade, otkopča mač i baci ga na sto. Isprsi se, namesti
štitnike na podlakticama, pljunu i istupi korak napred.

— Ako imaš bilo kakve sumnje — reče Nohorn — Petnaestica te sada
izaziva na borbu pesnicama. Govorio sam ti da se sam izgubiš. Napravite
mesta.

Petnaestica je prišao, uzdignutih pesnica. Geralt je spustio ruku na rukohvat
mača.

— Pazi se — reče. — Još jedan korak i tražićeš sopstvene ruke po podu.

Nohorn i Tavik skočiše i uhvatiše se za mačeve. Blizanci u tišini istim
pokretima dohvatiše svoje. Petnaestica se povuče. Nije se pomerio jedino
Kivril.

— Šta se događa ovde, dođavola?! Ni na trenutak ne možete ostati sami?

Geralt se okrenuo veoma sporo i pogledao u oči boje morske vode.

Bila je gotovo iste visine kao on. Kosa boje sena beše joj neravno podsečena,
negde do ispod ušiju. Stajala je jednom rukom naslonjena na vrata, u tesnom
plišanom prslučiću zategnutom ukrasnim pojasom. Suknja joj je bila neravna,
asimetrična — leva strana sezala je do nožnog lista, desna je otkrivala snažnu
butinu iznad sara duboke čizme od losove kože. O levom boku nosila je mač,

o desnom bodež s velikim rubinom na vrhu.

— Zanemeli ste?

— To je veštac — promrmlja Nohorn.

— Pa šta?

— Hteo je da razgovara s tobom.

— Pa šta?

— To je čarobnjak! — zabubnja Petnaestica.

— Ne volimo čarobnjake — zareža Tavik.

— Smirite se, momci — rekla je devojka. — Želi da razgovara sa mnom, to
nije zločin. Nastavite da se zabavljate. I bez gužve. Sutra je pazarni dan. Ne
želite valjda da vaši nestašluci pokvare vašar, tako važan događaj u životu
ovog slatkog mestašceta?

U tišini koja je nastupila razlegao se tih, neprijatan kikot. I dalje nemarno
zavaljen na klupi, smejao se Kivril.

— Mani se, Renfri — procedio je mešanac. — Važan... događaj!

— Umukni, Kivrile. Smesta.

Kivril prestade da se smeje. Smesta. Geralt se nije iznenadio. U Renfrinom
glasu začuo je nešto veoma čudno. Nešto što se spajalo s crvenim odbleskom
požara na sečivima, zavijanjem ubijenih, rzanjem konja i mirisom krvi. I
ostali su morali imati slične asocijacije, jer je bledilo prekrilo čak i preplanulu
Tavikovu njušku.

— No, belokosi — Renfri je prekinula tišinu. — Pređimo u veliku odaju i
pridružimo se knezu s kojim si došao ovde. Sigurno i on želi sa mnom da
razgovara.

Kaldemejn je čekao kraj šanka. Ugledavši ih, prekinuo je tihi razgovor s

krčmarom, uspravio se i ukrstio ruke na grudima.

— Slušajte, gospođice — reče tvrdo, ne gubeći vreme na razmenu
uobičajenih ljubaznosti. — Poznato mi je od ovoga tu vešca iz Rivije šta vas
dovodi u Blaviken. Navodno ste ljuti na našeg čarobnjaka.

— Moguće. I šta onda? — tiho je pitala Renfri, takođe ne previše ljubazno.

— Pa to da za takve ljutnje postoje gradski i kaštelanski sudovi. Kod nas na
Lukomoru, ko se oružjem sveti za ljutnju, taj se smatra za ubicu. S tim u vezi,
ili ćete se rano ujutru pokupiti iz Blavikena, zajedno sa svojom crnom
družinom, ili ću vas baciti u tamnicu pre... Kako se ono kaže, Geralte?

— Preventivno.

— Dabome. Da li ste razumeli, gospođice?

Renfri uze vrećicu za pojasom i izvuče presavijeni pergament.

— Pročitajte ovo, kneže, ako ste pismeni. I ne nazivajte me više
,,gospođicom“.

Kaldemejn uze pergament, čitaše ga dugo, zatim ga bez reči pruži Geraltu.

— „Mojim komesarima, vazalima i slobodnim podanicima“ — pročitao je
veštac naglas. — „Stavlja se na znanje da se Renfri, krejdenska princeza, u
našoj službi nalazi i mila nam je, te da će gnev naš na sebe navući svaki onaj
ko joj ne prijatnosti bude učinio. Audoen, kralj...“ ,,Neprijatnosti“ se piše
drukčije. Ali pečat izgleda autentično.

— Zato što jeste autentičan — reče Renfri, uzevši mu pergament. — Stavio
ga je Audoen, vaš milostivi vladar. Zato ne savetujem da mi neprijatnosti
činite. Nezavisno od toga kako se piše, posledice za vas mogu biti pogubne.
Nećete me, poštovani kneže, stavljati u tamnicu. Niti ćete me zvati
,,gospođicom“. Nijedan zakon nisam prekršila. Zasad.

— Narušiš li ga makar za pedalj — Kaldemejn je izgledao kao da je gotov da
pljune — čamićeš u tamnici zajedno s tim pergamentom. Kunem ti se svim
bogovima, gospođice. Idemo, Geralte.