Andzej Sapkovski Poslednja zelja

— Ne čini drugome... — zadihano je govorio veštac — ... što tebi nije milo!
Igramo li dalje?

— Bleblebleeeeee!!! — đavo je grgutao, zavijao i mahnito pljuvao, ali ga je
Geralt čvrsto držao za rogove i pritiskao mu glavu uza zemlju, zahvaljujuči
čemu je njegova pljuvačka gađala pravo u sopstvene, đavolove papke, koji su
grebali zemlju i podizali oblake prašine i rastinja.

Narednih nekoliko minuta proteklo je u intenzivnom bacakanju, razmeni
uvreda i udaranju nogama. Ako je Geralta uopšte bilo šta moglo radovati, bila
je to jedino činjenica da ga u tom trenutku niko ne vidi, jer je scena u kojoj se
nalazio bez sumnje bila kretenska.

Jačina sledećeg udarca rastavila je borce i bacila ih na suprotne strane, u
gustinu konoplje. Đavo je ponovo preduhitrio vešca, pridigao se i bacio se u
beg, primetno posrćući. Teško dišući i brišući lice, Geralt je krenuo u poteru.
Probili su se kroz konoplju i upali u hmelj. Veštac je čuo galop konja. Zvuk
koji je očekivao.

— Ovde, Nevene! Ovde! — povikao je. — U hmelj!

Iznenada je ugledao grudi konja tik ispred sebe i u narednom trenutku je bio
odgurnut. Odbio se od konja kao od stene i odleteo na leđa, od udarca o
zemlju smračilo mu se pred očima. Uprkos tome, uspeo je da se otkotrlja na
stranu, iza motki za hmelj, i da izbegne kopita. Vešto se pridigao, ali u tom
trenutku je naleteo drugi jahač, ponovo ga oborivši. A onda se odjednom
neko svalio na njega i prikovao ga za zemlju.

A onda se video blesak i osetio je prodoran bol na potiljku.

A zatim mrak.

Osećao je pesak u ustima. Kad je krenuo da ga ispljune, shvatio je da leži
licem prema zemlji. Kad je pokušao da se pomeri, shvatio je da je vezan.
Lagano je podigao glavu. Čuo je glasove.

Ležao je na šumskoj stazi, odmah pored borovog stabla. Na oko dvadeset
koraka od njega stajalo je nekoliko rasedlanih konja. Video ih je kroz perjastu

paprat, nejasno, ali jedan od tih konja bez sumnje je bila Nevenova riđuša.

— Tri džaka kukuruza — čuo je. — Dobro je, Torkve. Veoma dobro. Lepo si
se pokazao.

— Nije to još sve — rekao je blejeći glas, koji je isključivo mogao biti glas
đavola silvana. — Pogledaj ovo, Galare. Ko bajagi pasulj, ali potpuno beo. I
gle koliki je! A ovo, ovo se zove repica. Oni od toga prave ulje.

Geralt je snažno zažmurio i ponovo otvorio oči. Ne, to nije bio san. Đavo i
Galar, ko god on bio, služili su se Drevnim jezikom, jezikom vilenjaka. Ali
reči ,,kukuruz“, ,,pasulj“ i ,,repica“ koristili su na zajedničkom.

— A to? Šta je to? — upita onaj što se zvao Galar.

— Laneno seme. Lan, razumeš? Košulje se prave od lana. To je mnogo
jeftinije od svile, a otpornije. Način obrade je, kako mi se čini, prilično
komplikovan, ali ispitaću šta i kako.

— Samo da se primi taj tvoj lan, samo da nam ne propadne ko repa —
požalio se Galar, služeći se i dalje čudnim volapukom. — Pobrini se za nove
sadnice repe, Torkve.

— Bez brige — beknu đavo. — Ovde s tim nema problema, sve raste ko
ludo. nabaviću vam, ne boj se.

— I još nešto — reče Galar. — Saznaj konačno šta je to njihovo tropolje.

Veštac je oprezno podigao glavu i pokušao da se okrene.

— Geralte... — začuo je šapat. — Probudio si se?

— Nevene... — šapnuo je i Geralt. — Gde smo...? Šta nam se...?

Neven je samo tiho zastenjao. Geraltu je svega bilo dosta. Opsovao je,
napregnuo se i prevrnuo na stranu.

Nasred poljane stajao je đavo, koji se, kao što je već saznao, zvao Torkve.
Bio je zauzet utovaranjem džakova, torbi i bisaga na konje. U tome mu je

pomagao mršav, visok muškarac, koji je mogao biti isključivo Galar. Čuvši
kako se veštac pomerio, okrenuo se. Kosa mu je bila crna, sa izražajnim
odsjajem tamnoplave boje. Imao je oštre crte lica i velike, sjajne oči. I
zašiljene uši.

Galar je bio vilenjak. Vilenjak iz planina. Čistokrvni Aen Seidhe, predstavnik
Drevnog naroda.

Galar nije bio jedini vilenjak u vidokrugu. Na kraju poljane sedelo ih je još
šest. Jedan je bio zauzet pražnjenjem Nevenovih bisaga, drugi je udarao po
trubadurovoj lauti. Ostali, okupljeni oko razvezanog džaka, zanimali su se
halapljivim žderanjem repe i sirove šargarepe.

— Vanadaine, Toruvjel — rekao je Galar, pokazujući pokretom glave na
zarobljenike. — Vedrai! Enn'le!

Torkve je poskočio i zablejao.

— Ne, Galare! Ne! Filavandrel je zabranio! Zaboravio si?

— Ne, nisam zaboravio — Galar prebaci dva svezana džaka preko leđa
konja. — Ali treba proveriti da nisu olabavili čvor.

— Šta hoćete od nas? — jauknuo je trubadur dok mu je jedan od vilenjaka
proveravao veze, pričepivši ga kolenom uza zemlju. — Zašto nas vezujete? O
čemu se radi? Ja sam Neven, pesn...

Geralt je čuo zvuk udarca. Obrnuo se i iskrenuo glavu.

Vilenjakinja koja je stajala nad Nevenom imala je crne oči i bujnu vranu kosu
koja joj je padala preko ramena i koja je samo kod slepoočnica bila upletena
u dve tanušne pleteničice. Nosila je kratak kožni žaketić preko prostrane
košulje od zelenog satena i tesne vunene pantalone uvučene u jahačke čizme.
Oko bedara je imala obavijenu šarenu maramu koja joj je sezala do polovine
butina.

— Que glosse? — pitala je gledajući u vešca, igrajući se drškom dugačkog
bodeža za pojasom. — Que l’enpaiienn, ell’ea?

— Nell’ea — porekao je. — T’enpavienn, Aen Seidhe.

— Jesi li čuo? — vilenjakinja se okrenu prema svom prijatelju, visokom
Seidheu, koji je, ne mareći da proveri kako je Geralt vezan, udarao u
Nevenovu lautu s ravnodušnim izrazom na izduženom licu. — Jesi li čuo,
Vanadaine? Čovek-majmun ume da govori! Ume čak i da bude drzak!

Seidhe je slegnuo ramenima. Peruške koje su krasile njegovu jaknu zašuštale
su.

— Razlog više da mu začepimo usta, Toruvjel.

Vilenjakinja se nagnula iznad Geralta. Imala je duge trepavice, neprirodno
belu kožu i isušene, ispucale usne. Nosila je dugačku ogrlicu od rezbarenih
komadića zlatne breze navučenih na remen nekoliko puta obmotan oko vrata.

— Kaži još nešto, majmunočoveče — prosiktala je. — Da vidimo šta još ume
tvoj grkljan naviknut na lajanje.

— Čemu to, zar ti treba povod — veštac se s mukom okrenu na leđa, ispljunu
pesak — da udariš vezanog? Tuci bez razloga, već sam video da ti se to
sviđa. Istresi se.

Vilenjakinja se uspravi.

— Nad tobom sam se već istresla, i to dok su ti ruke bile slobodne — reče. —
Ja sam naletela na tebe konjem i dala ti po glavurdi. Znaj da ću te ja i
dokrajčiti kad dođe vreme.

Nije odgovarao.

— Najradije bih te udarila iz blizine, dok te gledam u oči — nastavila je
vilenjakinja. — Ali strašno smrdiš, čoveče. Zato ću te gađati strelom.

— Tvoja volja — veštac slegnu ramenima, koliko su mu to konopci
dozvoljavali. — Uradićeš šta ti je želja, plemenita Aen Seidhe. U vezan i
nepokretan cilj trebalo bi da pogodiš.

Vilenjakinja je stala u raskorak iznad njega, nagnula se, sevnula zubima.

— Trebaio bi — prosiktala je. — Što poželim, to pogodim. Ali možeš biti
siguran da od prve strele nećeš stradati. A ni od druge. Potrudiću se da osetiš
kako umireš.

— Ne prilazi toliko blizu — iskezio se pokazujući gađenje. — Strašno
smrdiš, Aen Seidhe.

Vilenjakinja skoči, zanjiha uska bedra i, zamahnuvši, udari ga u butinu.
Geralt se zgrčio i izvio, videvši gde namerava ponovo da ga udari. Bio je u
pravu, udarila ga je u bedro, tako da su mu zubi zazvonili.

Visoki vilenjak koji je stajao pored pratio je udarce oštrim akordima na lauti.

— Ostavi ga, Toruvjel! — zableja đavo. — Jesi li poludela? Galare, naredi
joj da prestane!

— Thaesse! — vrisnula je Toruvjel i još jednom udarila vešca. Visoki Seidhe
snažno je trgnuo strune, jedna je pukla uz razvučeni fijuk.

— Dosta je! Dosta, u ime bogova! — nervozno se razderao Neven,
koprcajući se i bacakajući u konopcima. — Zašto se iživljavaš nad njim,
glupa ženetino? Ostavite nas na miru! A ti ostavi na miru moju lautu, jesi
čuo?

Toruvjel se okrenula ka njemu sa zlim izrazom na ispucalim usnama.

— Muzičar! — zarežala je. — Čovek a muzičar! Lautista!

Bez reči je uzela instrument iz ruku visokog vilenjaka i, zamahnuvši, tresnula
lautu o stablo bora; ostatak, opleten žicama, bacila je Nevenu na grudi.

— Na kravljem rogu da sviraš, divljače, ne na lauti.

Pesnik je prebledeo kao mrtvac, usne su mu zadrhtale. Osećajući narastajući
hladni bes negde u sebi, Geralt je privukao pogledom crne oči Toruvjel.

— U šta tako buljiš? — prosiktala je vilenjakinja naginjući se. — Ružni
majmunočoveče! Hoćeš li da ti iskopam te zmijolike oči?

Njena ogrlica visila je tik nad njim. Veštac se izvio, naglim zamahom skočio,
zubima uhvatio ogrlicu i snažno trgnuo, ukrutivši noge i okrenuvši se na
stranu. Toruvjel je izgubila ravnotežu i svalila se na njega. Geralt se praćakao
u konopcima kao riba izvađena iz vode, prignječio je telom vilenjakinju,
zabacio glavu unazad toliko da mu je nešto zaškripalo u vratnom pršljenu i
svom snagom je udario čelom u lice. Toruvjel je jauknula i zagrcnula se.

Grubo su ga podigli s nje, vukući ga za odelo i kosu. Neko ga je udario,
osetio je kako mu se prstenje zariva u kožu na obrazu, šuma pred njegovim
očima zaigrala je i zatalasala se. Uspeo je da vidi kako se Toruvjel podiže na
kolena, video je kako joj krv teče iz nosa i usta.

Vilenjakinja je izvukla bodež iz korice, ali je odjednom zajecala, pogrbila se,
uhvatila se za lice i spustila glavu među kolena.

Visoki vilenjak, u kratkom kaputu ukrašenom drečavim perima, izvukao je
bodež iz njene ruke i krenuo ka vešcu, kog su pridržavali. Nasmejao se dok je
podizao sečivo. Geralt ga je već video kako se crveni, krv s čela koje je
rasekao slivala mu se u očne duplje.

— Ne! — zablejao je Torkve, dotrčavajući do vilenjaka i obesivši mu se oko
ruku. — Ne ubijaj! Ne!

— Voe'rle, Vanaddin — začuo se odjednom devojčin glas. — Quess aen?
Caelm, evellienn! Galare!

Geralt je okrenuo glavu, onoliko koliko mu je dozvoljavala pesnica koja je
ščepala njegovu kosu.

Konj koji je stizao preko polja bio je snežnobeo, duge grive, mekane i svilene
poput ženske kose. Kosa jahača koji je sedeo u raskošnom sedlu bila je
identične boje; preko čela je nosio traku ukrašenu safirima.

Torkve je prišao konju, uhvatio se za uzengije i zasuo belokosog vilenjaka
rekom reči. Seidhe ga je zaustavio gospodarskim gestom, skočio je s konja.
Prišao je Toruvjel, koju su pridržavala dvojica vilenjaka, pažljivo je pomerio
s njenog lica krvavu maramicu. Toruvjel je bolno jauknula. Seidhe je zavrteo
glavom, okrenuo se prema vešcu i prišao mu bliže. Njegove crne, užarene

oči, koje su blistale kao zvezde na bledom iicu, imale su sive podočnjake, kao
da je već nekoliko noći zaredom bio bez sna.

— I vezan ujedaš — reče tiho na zajedničkom jeziku, bez akcenta. — Kao
bazilisk. Izvući ću zaključke iz toga.

— Toruvjel je počela — zableja đavo. — Tukla ga je, vezanog, ko da je
razum izgubila...

Vilenjak mu još jednim gestom pokaza da ućuti. Na njegovo naređenje ostali
odvukoše vešca i Nevena pod bor, pojasevima ih pričvrstiše uz stablo. Onda
su svi kleknuli kraj Toruvjel, koja je lcžala. Zaklonili su je, ali Geralt je čuo
kako je u jednom trenutku kriknula, trzajući se u njihovim rukama.

— Nisam ovo želeo — rekao je đavo, stojeći i dalje pored njih. — Nisam
želeo, čoveče. Nisam znao da će se oni pojaviti baš dok smo rni... Kad su
tebe onesvestili i kad su vezali tvog druga, molio sam ih da vas ostave tamo u
hmelju. Ali...

— Nisu mogli da ostave svedoke — promrmlja veštac.

— Valjda nas neće ubiti? — jauknu Neven. — Valjda nas neće...

Torkve je ćutao, mrdajući mekani nos.

— Dođavola — ponovo je zajaukao pesnik. — Ubiće nas? Geralte, o čemu se
ovde radi? Čemu smo bili svedoci?

— Naš kozorogi prijatelj u Dolini Cveća ispunjava određenu misiju. Je l’
istina, Torkve? Po nalogu vilenjaka krade seme, sadnice, ratarsko znanje...
Šta još, đavole?

— Šta se da — beknuo je Torkve. — Sve što im treba. A pokaži mi takvu
stvar koja njima ne treba. Oni gladuju gore u planinama, posebno zimom. A o
ratarstvu pojma nemaju. Dok pripitome neku životinju, dok bilo šta odgaje na
proplancima... Oni za to nemaju vremena, čoveče.

— Dupe me zabole za njihovo vreme. Šta sam im ja učinio? — zajauka
Neven. — Šta sam im ja nažao učinio?

— Dobro razmisli — reče belokosi vilenjak, nečujno im prišavši — i možda
ćeš moći sam sebi da odgovoriš na to pitanje.

— On se jednostavno sveti za sva zla koja su ljudi naneli vilenjacima

— zajedljivo se osmehnu veštac. — Ne pravi razliku na kome će se svetiti.
Ne dozvoli da te zavede njegova plemenita pojava i prefinjen govor, Nevene.
Ni po čemu se taj ne razlikuje od crnooke koja nas je izgazila. Mora nad
nekim da iskali svoju bespomoćnu mržnju.

Vilenjak podiže smrvljenu Nevenovu lautu. Kratko je u tišini gledao uništeni
instrument, najzad ga je bacio u žbunje. '

— Kad bih poželeo da iskalim svoju mržnju ili želju za osvetom — rekao je,
igrajući se rukavicama od mekane bele kože — upao bih u dolinu kad je noć,
spalio selo i poklao meštane. Detinje lako, oni čak i ne postavljaju stražu. Ne
vide nas i ne čuju kad uđu u šumu. Postoji li šta prostije i lakše od brze, tihe
strele iza drveta? Ali mi ne mislimo da idemo u lov na vas. Ti si, čoveče
neobičnih očiju, taj koji je krenuo u lov na našeg prijatelja, silvana Torkvea.

— Eeee, pretera — beknuo je đavo. — Kakav sad lov, malo smo se poigrali...

— Vi ljudi, vi ste ti koji mrzite svakog ko se od vas razlikuje, pa makar samo
oblikom ušiju — mirno je nastavio vilenjak, ne obraćajući pažnju na
kozoroga. — Zato ste oteli našu zemiju, izbacili ste nas iz naših domova,
proterali u divlje planine. Zauzeli ste našu Dol Blathanna, Dolinu Cveća.
Moje ime je Filavandrel aen Fidhail iz Srebrnih Kula, iz roda Feleaornova iz
Belih Brodova. Trenutno sam prognan i najuren nakraj sveta, ime mi je
Filavandrel s Kraja Sveta.

— Svet je veliki — promrmlja veštac. — Svi možemo da stanemo. Mesta je
dovoljno.

— Svet je veliki — ponovi vilenjak. — Istina je, čoveče. Ali vi ste izmenili
taj svet. Najpre ste ga menjali silom, s njim ste postupali kao i sa svim
ostalim što vam je palo pod ruku. Sada se čini da je svet počeo da vam se
prilagođava. Popustio je pred vama. Podlegao vam je.

Geralt nije odgovarao.

— Torkve je rekao istinu — nastavio je Filavandrel. — Da, gladujemo. Da,
preti nam propast. Sunce sija drugačije, vazduh je drugi, voda više nije ona
voda koja je bila. Ono što smo nekad jeli, što smo koristili, propada,
zakržljava, nestaje. Mi nikada nismo obrađivali zemlju, nismo je, za razliku
od vas ljudi, cepali motikama i ralima. Vama zemlja plaća krvavi harač. Nas
je darivala. Vi silom iz zemlje izvlačite njena bogatstva. Nama je zemlja
rađala i cvetala jer nas je volela. Šta da se radi, nijedna ljubav ne traje večno.
Ali mi želimo da preživimo.

— Umesto da kradete, zrno možete da kupite. Onoliko koliko vam je
potrebno. I dalje imate mnoštvo stvari koje ljudi smatraju dragocenim.
Možete trgovati.

Filavandrel se prezrivo nasmeja.

— S vama? Nikad.

Geralt je naborao lice, kruneći stvrdnutu krv na obrazu.

— Nek vas nose đavoli, zajedno s vašom arogancijom i prezirom. Bez želje
za zajedničkim življenjem, sami sebe osuđujete na propast. Zajednički život i
dogovor su vaša jedina šansa.

Filavandrel se naglo nagnuo napred, oči su mu blesnule.

— Zajednički život, po vašim uslovima? — pitao je izmenjenim, ali i dalje
mirnim glasom. — S priznavanjem vaše dominacije? S gubitkom identiteta?
Zajednički život kao ko? Zarobljenici? Robovi? Zajednički život s vama, iza
zidova kojima se od nas po gradovima ograđujete? Zajednički život s vašim
ženama, zbog čega nas šaljete na vešala? Motreći šta na svakom koraku
nailazi na decu koja su rezultat takvog suživota? Zašto izbegavaš moj pogled,
neobični čoveče? Kako teče tvoj suživot s bližnjima od kojih se ipak
neznatno razlikuješ?

— Snalazim se — veštac ga pogleda pravo u oči. — Nekako se snalazim. Jer
moram. Jer drugog izlaza nemam. Jer sam savladao ponos i gordost zbog

različitosti, zato što sam shvatio da su ponos i gordost, iako odbrana od
različitosti, žalosna odbrana. Zato što sam shvatio da sunce sija drugačije jer
se nešto menja, ali ja nisam središte tih promena. Sunce sija drugačije i sijaće,
lajanje na njega ništa neće promeniti. Činjenice treba prihvatiti, vilenjače, to
treba naučiti.

— Upravo to i želite, nije li istina? — Filavandrel nadlanicom obrisa znoj
koji se pojavio na njegovom bledom čelu, nad belim obrvama. — To biste i
ostalima da nametnete? Da ih ubedite da je, naime, došlo vaše vreme, vaša,
ljudska era i epoha, da je to što činite drugim rasama jednako prirodno kao i
izlazak i zalazak sunca? Da se s time svi moraju pomiriti i to prihvatiti? I ti
mene optužuješ za gordost? A kakvi su pogledi koje zastupaš? Zašto vi ljudi
konačno ne shvatite činjenicu da je vaša vladavina nad svetom prirodna
taman koliko i vaške namnožene u kožuhu? S jednakim uspehom mogao bi
mi predložiti suživot s vaškama, s istom pažnjom slušao bih vaške kad bi u
zamenu za prihvatanje njihove vlasti pristajale na zajednički život u kožuhu.

— Onda ne gubi vreme na diskusiju s takvim neprijatnim insektom, vilenjače
— reče veštac, s mukom savlađujući glas. — Čudi me zašto toliko čezneš da
u jednoj vaški poput mene probudiš osećanje krivice i kajanja. Jadan si,
Filavandrele. Ogorčen si, gladan osvete i svestan sopstvene nemoći. Hajde,
probodi me mačem. Osveti se čitavoj ljudskoj rasi. Videćeš kako će ti laknuti.
Udri me pre toga u jaja ili zube, kao ova tvoja Toruvjel.

Filavandrel okrenu glavu.

— Toruvjel je bolesna — reče.

— Poznajem tu bolest i njene simptome — Geralt pljunu preko ramena. —
To što sam joj dao trebalo bi da pomogne.

— Zaista, ovaj razgovor je besmislen — Filavandrel ustade. — Žao mi je, ali
moramo vas ubiti. Nema to veze ni s kakvom osvetom, takav kraj je čisto
praktičan. Torkve mora i dalje da izvršava svoje zadatke, a niko nema prava
da nagađa za koga to radi. Ne možemo ratovati s vama, a na trgovinu i
razmenu nećemo nasesti. Nismo baš toliko naivni da ne znamo ispred koga
stoje vaši kupci. Ko za njima dolazi. I kakvu vrstu suživota donosi.

— Vilenjače — tiho se javi Neven, koji je do tog trenutka ćutao. — Imam
mnogo prijatelja. Ljudi koji bi platili za naš otkup. Ako zaželiš, može i u
namirnicama. U bilo kom obliku. Razmisli o tome. To ukradeno semenje nije
dovoljno da vas spase...

— Njih ništa ne može da spase — prekinu ga Geralt. — Ne ponižavaj se pred
njim, Nevene, ne moli ga. To je uzaludno i vredno žaljenja.

— Za nekoga ko će živeti tako kratko — usiljeno se nasmeja Filavandrel —
pokazuješ iznenađujući prezir prema smrti, čoveče.

— Jednom majka rađa i jednom se umire — mirno reče veštac. — Filozofija
vašaka, zar ne? A tvoja je dugovečnost? Žalim te, Filavandrele.

Vilenjak podiže obrve.

— Objasni zašto.

— Žalosno ste smešni, svi vi, s ukradenim džačićima semenja na
natovarenim konjima, sa šačicom zrnevlja, s tim mrvicama od kojih mislite
preživeti. I s tom vašom misijom, koja treba da vam odvrati misli od bliske
propasti. Jer ti znaš da je već kraj. Ništa neće izbiti, niti se roditi na visoravni,
ništa vas ne može spasti. Ali vi ste dugovečni, živećete dugo, veoma dugo, u
nadmeno izabranoj izolaciji, u sve manjem broju, sve slabiji, sve gorči. I ti
znaš šta će se onda dogoditi, Filavandrele. Znaš da će tada očajni mladići s
očima stogodišnjih staraca, i devojke uvenule, jalove i bolesne, takve poput
Toruvjel, odvesti u dolinu one koji još uvek budu mogli da drže u rukama
mačeve i strele. Sići ćete u cvetne doline u susret smrti, želeći da umrete
dostojanstveno, u borbi, a ne u jazbinama u koje će vas baciti anemija, sušica
i skorbut. Tada ćeš se, dugovečni Aen Seidhe, setiti mene. Setićeš se kako
sam te žalio. I shvatićeš da sam bio u pravu.

— Vreme će pokazati ko je bio u pravu — tiho reče vilenjak. — I u tome leži
pobeda dugovečnosti. Ja imam šansu da se u to uverim. Pa makar
zahvaljujući ukradenoj šaci zrnevlja. Ti takvu šansu nećeš imati. Za tren ćeš
umreti.

— Poštedi makar njega — Geralt pokretom glave pokaza na Nevena.

— Ne, ne iz patetičnog milosrđa, već po razumu. Za mene niko neće pitati,
ali njega će poželeti da osvete.

— Rđavo si ocenio moj razum — razvučeno reče vilenjak. — Ako on preživi
zahvaljujući tebi, bez sumnje će osećati obavezu da te osveti.

— U to budi siguran! — planuo je Neven, bled kao smrt. — Budi siguran,
kučkin sine! Ubij i mene, jer ti obećavam da ću u suprotnom protiv vas dići
ceo svet. Videćeš šta sve mogu vaške iz kožuha! Istrebićemo vas, makar
morali da sravnimo sa zemljom te vaše planinčine! U to budi siguran!

— O, kako si glup, Nevene — uzdahnuo je veštac.

— Jednom majka rađa i jednom se umire — reče pesnik gordo, pri čemu su
efekat gordosti pomalo kvarili zubi koji su zveckali kao kastanjete.

— To rešava stvar — Filavandrel izvuče rukavice iz pojasa i navuče ih.

— Vreme je da završimo ovu epizodu.

Na njegovu kratku naredbu vilenjaci se poređaše s lukovima. Učinili su to
hitro, očigledno su samo na to čekali. Jedan je, kako je veštac primetio, i
dalje žvakao repu. Toruvjel je, s ukrštenim povojem od tkanine i brezine kore
preko usta i nosa, stajala pored strelaca. Bez luka.

— Da vam zavežemo oči? — pitao je Filavandrel.

— Odlazi — veštac okrenu glavu. — Idi...

— A d’jeablap arse — dovršio je Neven, zvoneći zubima.

— O ne! — iznenada je zabeketao đavo, trčkarajući i telom zaklanjajući
osuđenike. — Razum ste izgubili? Filavandrele! Nismo se tako dogovorili!
Ne tako! Trebalo je da ih odvedeš u planine i držiš negde u pećini dok mi ne
završimo ovde...

— Torkve — reče vilenjak. — Ne mogu. Ne smem da rizikujem. Video si šta
je uradio s Toruvjel, i to vezan? Ne smem da rizikujem.

— Baš me briga šta smeš a šta ne smeš! Šta vi zamišljate? Mislite da ću vam
dozvoliti zločin? Ovde, na mojoj zemlji? Kraj mog naselja? Vi budale
proklete! Kupite se odavde s tim vašim lukovima dok vas na rogove nisam
nabio, uk-uk!

— Torkve — Filavandrel nasloni ruku o pojas. — To što moramo da uradimo
je neminovnost.

— Dumlshejss, a ne neminovnost!

— Idi na stranu, Torkve.

Kozorog je mrdao ušima, zablejao glasnije, razrogačio oči i savio lakat u
uvredljiv gest, popularan među patuljcima.

— Nećete ovde nikoga ubijati! Sedajte na konje i terajte se u planine, iza
prevoja! U suprotnom, moraćete da ubijete i mene!

— Urazumi se — polako je govorio belokosi vilenjak. — Ako ih ostavimo
žive, ljudi će saznati šta radiš. Uhvatiće te i umoriti. Valjda ih poznaješ.

— Poznajem — beknu đavo, i dalje zaklanjajući Geralta i Nevena. — Izgleda
da ih poznajem bolje nego što poznajem vas! I ne znam, zaista, uz koga mi je
bolje da se držim! Žalim što sam se s vama ujedinio, Filavandrele!

— Sam si tražio — hladno reče vilenjak, dajući znak strelcima. — Sam si
tražio, Torkve. L’sparellean! Evellien!

Vilenjaci izvukoše strele iz tobolaca.

— Odlazi, Torkve — reče Geralt stisnutih zuba. — To je besmisleno. Idi na
stranu.

Ne pomerivši se s mesta, đavo mu pokaza gest patuljaka.

— Čujem... muziku... — iznenada zajeca Neven.

— Događa se — reče veštac, gledajući ka vrhovima strela. — Ne uzbuđuj se.
Nije nikakva sramota zaglupeti od straha.

Filavandrelovo lice se izmeni, zgrči se u neobičnu grimasu. Belokosi Seidhe
naglo se okrenu, viknu strelcima, kratko, odsečno. Strelci spustiše oružje.

Poljem je dolazila Lile.

To više nije bilo mršavo seosko devojče u gruboj haljinici. Kroz travu koja je
bujala poljanom hodala je, ne, nije hodala — plovila je ka njima Kraljica,
blistava, zlatokosa, vatrenih očiju, zanosna Kraljica Polja okićena vencima
cvetova, snopovima klasja i bilja. S njene leve strane, na krutim nogama
cupkalo je lane, s desne je šuškao veliki jež.

— Hael, Dana Meadbh — s poštovanjem je rekao Filavandrel. Po-gnuo je
glavu i kleknuo.

Kleknuše i ostali vilenjaci, polako, kao da oklevaju, jedan za drugim padali
su na kolena, glave su spuštali nisko, iz poštovanja. Poslednja koja je
kleknula bila je Toruvjel.

— Hael, Dana Meadbh — ponovio je Filavandrel.

Lile nije odgovarala na pozdrave. Zaustavila se na nekoliko koraka ispred
vilenjaka, plavičastim očima prešla je preko Nevena i Geralta. Torkve, koji je
takođe bio pognut, povijen u naklonu, odmah se dade na rasecanje konopaca.
Nijedan Seidhe nije se pomicao.

Lile je i dalje stajala pred Filavandrelom. Nije progovarala, nije davala ni
najmanji zvuk, ali veštac je video promene na licu vilenjaka, osećao je auru
koja ih je okruživala i nije imao sumnje da se između njih dvoje odvijala
razmena misli. Đavo ga odjednom povuče za rukav.

— Tvoj prijatelj — tiho je zablejao — odlučio je da se onesvesti. Samo što
nije. Šta da radim?

— Daj mu par puta preko nosa.

— Sa zadovoljstvom.

Filavandrel ustade s kolena. Po njegovom nalogu vilenjaci se munjevito
baciše da sedlaju konje.

— Pođi s nama, Dana Meadbh — reče belokosi vilenjak. — Potrebna si nam.
Ne napuštaj nas, Večna. Ne oduzimaj nam svoju ljubav. Bez nje ćemo
umreti.

Lile polako pomeri glavu i pokaza ka istoku, prema planinama. Vilenjak se
pokloni, stežući u ruci ukrašene uzde svog belogrivog konja.

Prišao im je Neven, bled i zanemeo, pridržavao ga je silvan. Lile ga je
pogledala, nasmejala se. Pogledala je vešca u oči i dugo ga gledala. Nije rekla
ni reč. Reči nisu bile potrebne.

Većina vilenjaka već je bila na sedlima kad su se približili Filavandrel i
Toruvjel. Geralt je pogledao u crne vilenjakinjine oči, koje su virile iznad
zavoja.

— Toruvjel... — počeo je. I nije završio.

Vilenjakinja je klimnula glavom. S unkaša sedla uzela je lautu, velelepni
instrument od lakog, majstorski izrađenog drveta, s vitkim, izrezbarenim
vratom. Bez reči je uručila lautu Nevenu. Pesnik je prihvatio instrument,
poklonio se. Takođe bez reči, ali njegove oči su mnogo govorile.

— Zbogom, neobični čoveče — Filavandrel je tiho rekao Geraltu. — U pravu
si. Reči nisu potrebne. Ništa neće promeniti.

Geralt je ćutao.

— Posle daljeg razmiŠljanja — dodao je Seidhe — došao sam do zaključka
da si bio u pravu. Onda kada si nas žalio. Doviđenja onda. Doviđenja, do
dana u kom ćemo sići u dolinu, da bismo umrli dostojanstveno. Tada ćemo te
potražiti, ja i Toruvjel. Nemoj nas izneveriti.

Neko vreme gledali su jedan drugog u tišini. A onda je veštac odgovorio,
kratko i jednostavno:

— Potrudiću se.

— Svih mu bogova, Geralte — Neven prestade da svira, prigrli lautu i

dodirnu je obrazom. — Ovo drvo samo peva! Ove strune su žive! Kakav
čudesan ton! Dođavola, par udaraca i malo straha za ovakvu lauticu — to je
veoma niska cena. Dao bih da me tuku od jutra do mraka da sam znao šta ću
dobiti. Geralte? Slušaš li ti mene uopšte?

— Teško vas je ne čuti — veštac podiže glavu iznad knjige, pogleda u đavola
koji je bez prestanka pištao na neobičnoj fruli, načinjenoj od komada trske
različitih dužina. — Čujem vas, svi vas u okolini čuju.

— Duwelsheyss, a ne okolina — Torkve odloži frulu. — Pustinja i gotovo!
Divljina. Bestragija. Eh, nedostaje mi moja konoplja!

— Konoplja mu nedostaje — zasmeja se Neven, pažljivo pritežući majstorski
izrezbarene čivije laute. — Umesto da si čučao u gustišu ko miš pod metlom,
ti si plašio devojke, uništavao nasip i poganio bunar. Čini mi se da ćeš sada
biti oprezniji i da ćeš se manuti vragolija, a, Torkve?

— Ja volim vragolije — izjavi đavo kezeći zube. — I život bez njih ne mogu
da zamislim. Ali nek vam bude, obećavam da ću na novom terenu biti
oprezniji. Uzdržavaću se od vragolija.

Noć beše oblačna i vetrovita, vihor je njihao tresku, šuštao je u granama
žbunja među kojim su podigli logor. Neven je ubacio suve grančice u vatru.
Torkve se vrpoljio na ležaju, repom rasterujući komarce. U jezeru je
pljusnula riba.

— Čitav naš pohod na kraj sveta opisaću u baladi — izjavio je Neven.

— I tebe ću u njoj opisati, Torkve.

— Nemoj da misliš da će ti proći glatko — obrecnu se đavo. — Onda ću i ja
isto da napišem baladu i opisaću tebe, i to tako da dvanaest godina nećeš
smeti da se pojaviš u pristojnom društvu. Zato pazi. Geralte?

— Molim?

— Jesi li pročitao šta zanimljivo u toj knjizi koju si onako nečasno iznudio od
seljaka?

— Naravno.

— Pročitaj onda i nama, dok još ima vatre.

— Da, da — Neven zasvira na zvučnim žicama Toruvjeline laute. — Čitaj,
Geralte.

Veštac se osloni na lakat, privuče knjigu bliže vatri.

— Videti je možeš — počeo je — u letnje doba, od dana maja i juna, pa sve
do dana oktobra, ali pojavljuje se najčešće na Praznik Srpa, koji stari zovu
,,Lammas“. Ukazuje se ona kao Vila Svetlokosa, u cveću cela, a sve što živi
hita i privija se k njoj, zajedno bilje i zverinje. Zato se i zove Živa. Stariji je
zovu ,,Danamebi“ i poštuju je mnogo. Čak i Bradati, iako unutar planina, a ne
na poljima žive, cene je i imenuju ,,Bloemenmagde“.

— Danamebi — promrmlja Neven. — Dana Meabdh, Vila Poljska.

— Kuda Živa stupi, zemlja cveta i rađa, i bujno se leže svaki stvor, takva je
moć njena. Ljudi joj svakojake žrtve od letine prilažu, u nadi da će njihovu, a
ne tuđu zemlju Živa posetiti. Jer vele još da će se jednom Živa nastaniti kod
onoga naroda koji se nad drugima istakne, no to su samo bapske priče. Jer
mudraci pravi govore da Živa zemlju jedino voli i to što na njoj raste i živi,
podjednako, bez razlike, sićušnu divlju jabuku i ubogog crva, a svi narodi
njoj ne znače više nego ova suva jabučica, jer će ionako jednom preminuti, a
nova će iza njih, druga plemena doći. A Živa večna je, bila je i biće, zauvek,
na vjeki vjekov.

— Na vjeki vjekov! — zapevao je trubadur i zasvirao na lauti. Torkve se
nadovezao visokim cvrkutom na svojoj trščanoj pištaljci.

— Pozdravljena budi, Poljska Vilo! Za rod, za cveće u Dol Blathanna, ali i za
glavu dolepotpisanog, koju si od oštrih strela sačuvala. Znate, nešto ću vam
reći.

Prestao je da svira, prigrlio je lautu kao dete i rastužio se.

— U baladi verovatno neću spominjati vilenjake i teškoće s kojima su se

susreli. Ne nedostaje ološa koji bi se rado uputio u gore... Čemu požurivati...

Trubadur ućuta.

— Dovrši — gorko reče Torkve. — Hteo si da kažeš: požurivati to što je
neminovno. Neizbežno.

— Ne pričajmo o tome — prekinu ih Geralt. — Zašto o tome govoriti? Reči
nisu potrebne. Ugledajte se na Lile.

— S vilenjakom je komunicirala telepatski — promrmljao je bard. — Osetio
sam to. Je li tako, Geralte? I ti možeš da osetiš takvu komunikaciju. Razumeo
si o čemu... Šta je poručila vilenjaku?

— Tek ponešto.

— O čemu je govorila?

— O nadi. O tome da se sve obnavlja i da će se uvek obnavljati.

— Samo toliko?

— Dovoljno.

— Hm... Geralte? Lile živi u selu, među ljudima. Misliš li da će...

— ... da će među njima ostati? Ovde, u Dol Blathana? Možda. Ukoliko...

— Ukoliko šta?

— Ukoliko se ljudi pokažu vredni toga. Ukoliko kraj sveta ostane kraj sveta.
Ukoliko budemo poštovali granice. No dosta priče. Vreme je za spavanje.

— Istina. Ponoć je blizu, vatra se gasi. Posedeću još, rime mi se oduvek
najbolje slažu kraj vatre koja se gasi. A treba mi i naslov za moju baladu. Lep
naslov.

— Možda Kraj svetai

— Banalno — frknuo je pesnik. — Čak i ako je to mesto zaista kraj sveta,
treba ga drugačije označiti. Nekom metaforom. Pretpostavljam da znaš šta je
metafora, Geralte? Hm... Da razmislim... Tamo gde... Prokletstvo. Tamo
gde...

— Laku noć — reče đavo.

GLAS RAZUMA 6

Veštac je rašnirao košulju, odlepio je vlažni lan s vrata. U pećini je bilo
veoma toplo, zapravo vruće, u vazduhu je lebdela teška, mokra para koja je
rosila plesnivi kamen i bazaltne ploče zidova.

Svuda unaokolo bile su biljke. Izrastale su iz udubljenja isklesanih u podu i
ispunjenih tresetom, iz velikih sanduka, saksija i lonaca. Uspinjale su se po
stenama, po drvenim skelama i motkama. Geralt ih je radoznalo zagledao,
raspoznajući nekoliko retkih primeraka — one koji su ulazili u sastav lekova
i eliksira veštaca, magičnih filtera i čarobnjačkih napitaka. I druge, još ređe,
čije je karakteristike mogao jedino da pretpostavlja. Kao i one koje uopšte
nije poznavao i za koje čak nije bio ni čuo. Gledao je zidove pećine
oblepljene pojasevima zvezdolisnog nostriksa, zbijene lopte pustoglava koje
su, se izlivale iz ogromnih saksija, mladice peskarice obasute bobicama
crvenim kao krv. Prepoznao je mesnate žilaste listove bokvice, bordo-zlatne
elipse bezmera i tamne strelice kopljička. Spazio je paperjastu mahovinu
krvostoja, privijenu uz kamene gromade, svetlucave čvoruge vraninog oka i
tigrasto-prugaste latice miširepe orhideje.

U tamnom delu pećine izbočavale su se kape pečuraka, sive kao poljsko
kamenje. Nedaleko odatle rastao je veligrozd, bilje koje je u stanju da
neutralizuje svaki poznati otrov. Izvirujući iz dubokih sanduka utisnutih u
zemlju, žuto-sive neugledne metlice otkrivale su ranak, koren snažnih i
univerzalnih lekovitih svojstava.

Na sredini pećine nalazile su se vodene biljke. Geralt je video kade pune
voščika i kornjačine sočivice, i basene prekrivene gustom skramom ricije,
hrane za parazitski žutnjak. Staklene posude pune vijugavih rizoma
halucinogenog dvoboda, vitkih tamnozelenih kriptokorina i kvržica nitića.
Blatnjava, zamuljena korita, uzgajališta nebrojenih plesni, algi i močvarnog
rastinja.

Zasukavši rukave svešteničke odežde, Neneke izvadi makazice i koštane
grabljice iz korpe i bez reči prionu na posao. Geralt je zaseo na klupicu

između pramenova svetla koje je padalo kroz velike kristalne ploče na
pećinskom svodu.

Sveštenica je mrmljala i pevušila, vešto provlačeći ruke kroz gustiš listova i
mladica, brzo je seckala makazama i punila korpu snopovima bilja.
Nameštala je daščice i ramove koji su pridržavali biljke, s vremena na vreme
prevrtala je zemlju vrhom grabljica. Povremeno je, ljutito brundajući, kidala
sasušene ili pregnjile stabljike, bacala ih u posudu s humusom, za ishranu
pečuraka i drugih, ljuskavih i zmijoliko izuvijanih, biljaka koje veštac nije
poznavao. Nije čak bio ni siguran da li su to uopšte bile biljke, činilo mu se
da su se svetlucavi podzemni podanci lako pomerali, pružajući dlakave
grančice prema rukama sveštenice.

Bilo je toplo. Veoma toplo.

— Geralte?

— Molim — savladao je sanjivost što ga je obuzimala. Radeći makazama,
Neneke ga je posmatrala kroz velike peraste listove muhokrva.

— Ne odlazi još. Ostani nekoliko dana duže.

— Ne, Neneke. Vreme je da krenem na put.

— Zašto ti se toliko žuri? Zbog Herevarda se nemoj sekirati. A onaj probisvet
Neven nek ide sam, đavo ga odneo. Ostani, Geralte.

— Ne, Neneke.

Sveštenica škljocnu makazama.

— Da li ti se toliko žuri iz manastira jer se bojiš da bi te ona mogla pronaći?

— Da — priznao je bez opiranja. — Pogodila si.

— To uopšte nije teška zagonetka — promrmljala je. — Ali opusti se. Jenefer
je već dolazila. Pre dva meseca. Neće se brzo vratiti, posvađale smo se. Ne,
ne zbog tebe, za tebe nije ni pitala.

— Nije pitala?

— A, tu te boli — zasmejala se sveštenica. — Egocentrik si, kao i svaki
muškarac. Nema ničeg goreg od nedostatka interesovanja, istina? Od
ravnodušnosti? Ali ne, ne brini se. Znam Jenefer isuviše dobro. Nije ništa
pitala, ali je budno motrila, tražeći ovuda tvoje tragove. A na tebe je izuzetno
besna, to sam osetila.

— Oko čega ste se posvađale?

— Ni oko čega što bi tebe moglo da zanima.

— Ionako znam.

— Ne bih rekla — mirno je prokomentarisala Neneke, popravljajući daščice.
— Tvoje znanje o njoj je veoma površno. Kao i njeno znanje o tebi, uzgred
rečeno. To je prilično tipično za vezu koju imate, ili ste imali. Ni jedno ni
drugo niste sposobni ni za šta osim za snažne emocionalne ocene posledica,
pri istovremenom ignorisanju uzroka.

— Dolazila je ovde da pokuša da se izleči — tiho je zaključio. — Zato ste se
posvađale, priznaj.

— Ništa ne priznajem.

Veštac je ustao, stao pod puno svetlo jedne od kristalnih ploča u svodu
pećine.

— Dozvoli mi jedan trenutak, Neneke. Baci pogled na ovo.

Razdrešio je tajni džep u pojasu, izvukao maleni zavežljaj,

minijaturnu vrećicu od kozje kože i sasuo njen sadržaj na dlan.

— Dva dijamanta, rubin, tri divna nefrita, zanimljiv ahat — Neneke se u sve
razumela. — Koliko su te koštali?

— Dve i po hiljade temerskih orena. Nagrada za strigu iz Vizime.

— Za pocepani vrat — namršti se sveštenica. — Šta ćeš, pitanje cene. Ali
dobro si učinio zamenivši gotovinu za te šljokice. Oren slabo stoji, a cena
kamenja u Vizimi nije visoka, jer su preblizu rudnici patuljaka u Mahakamu.
Ako prodaš te kamičke u Novigradu, dobićeš najmanje petsto novigradskih
kruna, a kruna ti je trenutno šest i po orena, i raste.

— Želim da ih uzmeš.

— Za depozit?

— Ne. Nefrite čuvaj u svetinji kao, da kažemo, moju žrtvu boginji Meliteli. A
ostalo kamenje je... za nju. Za Jenefer. Predaj joj kad te ponovo poseti, što će
se sigurno uskoro dogoditi.

Neneke ga pogleda pravo u oči.

— Ne bih to činila na tvom mestu. Veruj mi, još više ćeš je razbesneti, ako je
to uopšte moguće. Ostavi sve tako kako jeste, jer ništa više nisi u stanju ni da
popraviš, ni da poboljšaš. Pobegavši od nje, poneo si se kao... recimo da je to
bio način koji preterano ne priliči zrelom muškarcu. Pokušavajući da se
dragim kamenjem iskupiš za sopstvenu krivicu, ponašaš se kao veoma,
veoma prezreo muškarac. Zaista ne znam koji tip muškaraca manje
podnosim.

— Bila je isuviše posesivna — progunđao je, odvraćajući pogled. — Nisam
to mogao da podnesem. Tretirala me je poput...

— Prestani — oštro je rekla. — Ne kvasi mi skute. Nisam ti majka, koliko
puta treba da ponovim? Tvoja ispovednica takođe ne mislim da budem. Baš
me dupe zabole kako te je tretirala, a to kako si ti nju tretirao još me se manje
tiče. A da posredujem i da joj ja uručujem to glupo kamenje nemam ni
najmanju nameru. Ako želiš da budeš magarac, izvoli pa budi bez mog
posredovanja.

— Nisi me razumela. Ne želim da je molim, niti da je kupim. Ali ipak sam joj
nešto dužan, a terapija kojoj hoće da se podvrgne verovatno je prilično skupa.
Želim da joj pomognem, to je sve.

— Gluplji si nego što sam mislila — Neneke je podigla korpu sa zemlje. —
Skupa terapija? Pomoć? Geralte, za nju su ti tvoji kamičci sitničica na koju
može da pljune. Znaš li ti koliko Jenefer može da naplati za prekid trudnoće
kod velike dame?

— I te kako znam. Kao i to da za lečenje besplodnosti uzima još i više. Šteta
je što samoj sebi u tom smislu ne može pomoći. Zato pomoć traži kod drugih,
uključujući i tebe.

— Njoj niko ne može pomoći, to je apsolutno nemoguće. Ona je čarobnica.
Kao i većini magova, polne žlezde su joj atrofirale, potpuno su
nefunkcionalne. Nikad neće moći da ima decu.

— Nisu sve čarobnice nerazvijene u tom pogledu. Znam ponešto, o tome, isto
ko što i ti znaš.

— Svakako — Neneke zatvori oči. — Znam.

— Ne postoji pravilo koje nema izuzetke. I nemoj mi, molim te, servirati
banalne neistine o izuzecima koji potvrđuju pravila. Ispričaj mi nešto o
izuzecima kao takvim.

— O izuzecima — hladno je odgovorila — moguće je reći isključivo jedno.
Oni postoje. Ništa više. A Jenefer... Nažalost, nije izuzetak. Bar ne u pogledu
nerazvijenosti o kojoj govorimo. Jer u drugim pogledima teško da ima većih
izuzetaka od nje.

— Čarobnjacima je već polazilo za rukom da ožive mrtve — Geralt se nije
obazirao na njenu ravnodušnost, niti aluziju. — Poznajem dokumentovane
primere. A oživljavanje mrtvih teže je od uklanjanja atrofije organa, kako mi
se čini.

— Loše ti se čini. Jer ja ne znam ni za jedan dokumentovan, u celini uspešan
primer uklanjanja atrofije ili regeneracije endokrinih žlezda. Geralte, dosta je,
ovo počinje da liči na konzilijum. Ti se u to ne razumeš, ja se razumem. I ako
ti kažem da je Jenefer za određene sposobnosti platila izgubivši neke druge,
onda je to tako.

— Ako je to baš toliko očigledno, ne razumem zašto se i dalje trudi...

— Mnogo toga ti ne razumeš — prekinu ga sveštenica. — Đavolski mnogo.
Prestani da se baviš Jeneferinim mukama, misli o svojim sopstvenim. Tvoj
organizam takođe doživljava promene koje su nepovratne. Njoj se čudiš, a šta
ćeš za sebe reći? Tebi takođe treba da bude očigledno da nikada nećeš biti
čovek, a opet se neprestano trudiš da budeš. Čineći ljudske greške. Greške
koje veštac ne bi smeo da čini.

Oslonio se leđima o zid pećine, obrisao je znoj nad obrvom.

— Ne odgovaraš — zaključila je Neneke, lako se osmehujući. — Ne čudi
me. Nije lako diskutovati s glasom razuma. Ti si bolestan, Geralte.
Hendikepiran si. Loše reaguješ na eliksire. Imaš ubrzan puls, usporenu
akomodaciju oka, zakasnele reakcije. Ne uspevaju ti najjednostavniji Znaci. I
ti bi da pođeš na put? Ti moraš da se lečiš. Terapija je neophodna. A pre nje
trans.

— Dakle, zato si mi poslala Jolu? U okviru terapije? Zbog olakšavanja
transa?

— Kako si samo glup!

— Ne baš toliko.

Neneke se okrenu, zavuče ruke među mesnate stabljike vešcu nepoznatih
puzavica.

— Dobro, neka ti bude — reče neusiljeno. — Tako je, poslala sam ti je. U
okviru terapije. I mogu ti reći da je uspelo. Sutradan si mnogo bolje
reagovao. Bio si mirniji. Osim toga, terapija je bila potrebna i Joli. Ne ljuti se.

— Ne ljutim se ni zbog terapije, a ni zbog Jole.

— Već zbog glasa razuma koji čuješ?

Nije odgovorio.

— Trans je neophodan — ponovila je Neneke, bacivši pogled na svoj

pećinski vrt. — Jola je spremna. Uspostavila je s tobom i fizički i psihički
kontakt. Ako planiraš da odeš, uradimo to noćas.

— Ne. Ne želim. Razumi, Neneke, Jola u transu može početi da predskazuje.
Da proriče, da vidi budućnost.

— O tome se, dakle, radi.

— Upravo. A ja ne želim da znam budućnost. Kako bih radio to što radim
ako bih znao budućnost? Uostalom, ja je i ovako znam.

— Siguran si?

Nije odgovorio.

— Onda dobro — uzdahnula je. — Pođimo. Aha, Geralte, ne želim da budem
indiskretna, ali reci mi... Reci mi kako ste se upoznali? Ti i Jenefer. Kako je
to počelo?

Veštac se nasmejao.

— Počelo je tako što Neven i ja nismo imali ništa za doručak i odlučili smo
da ulovimo ribu.

— Treba li da shvatim da si, umesto ribe, ulovio Jenefer?

— Ispričaću ti kako je bilo. Ali može li posle večere, prilično sam ogladneo.

— Hajdemo onda. Imam već sve što mi je trebalo.

Veštac je krenuo ka izlazu, još jednom je prešao pogledom po pećinskoj
bašti.

— Neneke?

— Aha?

— Polovina toga što ovde imaš, to su biljke koje ne rastu više nigde na svetu.
Ne grešim, je li tako?

— Ne grešiš. Više nego polovina.

— Kako to objasniti?

— Kažem li milošću boginje Melitele, sigurno ti neće biti dovoljno...

— Sigurno neće.

— Tako sam i mislila — Neneke se nasmejala. — Vidiš, Geralte, to naše
svetlo sunce još uvek sija. Ali ne sija više kao nekada. Želiš li, pročitaj u
knjigama. Ako pak ne bi na to da gubiš vreme, možda će te zadovoljiti
objašnjenje da kristal od kog je načinjen krov deluje kao filter. Eliminiše
smrtonosne zrake, kojih je u sunčevoj svetlosti sve više. Zato ovde rastu
biljke koje nigde na svetu nećeš videti da slobodno rastu.

— Razumem — klimnuo je glavom veštac. — A mi, Neneke? Šta je s nama?
Na nas takođe sija sunce. Zar ne bi trebalo da se i sami sakrijemo pod takav
krov?

— U principu, trebalo bi — uzdahnula je sveštenica. — Ali...

— Ali šta?

— Već je kasno.

POSLEDNJA ŽELJA

I

Som je izvukao na površinu svoju brkatu njušku, snažno se trgnuo, pljusnuo,
ustalasao vodu, sevnuo belim trbuhom.

— Pazi, Nevene! — viknu veštac, odupirući se petama u mokrom pesku. —
Drži, dođavola!

— Držim... — prostenja pesnik. — Majko draga, kakvo čudovište! To je
levijatan, a ne riba! Ala će biti da se jede!

— Popuštaj, popuštaj, pući će konopac!

Som se spustio do dna i naglo poleteo uzvodno, u pravcu zavijutka reke.
Konopac je siknuo, Nevenove i Geraltove rukavice se zadimiše.

— Vuci, Geralte, vuci! Ne popuštaj, da se ne uplete u korenje!

— Pući će konopac!

— Neće pući! Vuci!

Pogrbili su se i povukli. Konopac je siktao kroz vodu, vibrirao, sejao kapljice
koje su kao živa svetlucale u odsjaju izlazećeg sunca. Som je naglo izronio,
uskovitlao se pod samom površinom, konopac se olabavio. Počeli su brzo da
ga namotavaju.

— Mogli bismo da ga dimimo — zadahta Neven. — Odnećemo ga u selo i
dati da ga udime. A od glave ćemo skuvati supu!

— Pazi!

Osetivši plićak pod stomakom, som izbaci iz vode polovinu svoje telesine od
dva hvata, protrese glavu, pljusnu pljosnatim repom i oštro jurnu u dubinu. Iz
rukavica se ponovo zadimilo.

— Vuci! Izvucimo na obalu kučkinog sina!

— Konopac već pucketa! Popusti, Nevene!

— Ne boj se, izdržaće! Od glave ćemo... skuvati supu...

Ponovo privučen bliže obali, som se zakovitlao i besno povukao, kao da je
poručivao da neće tako lako završiti u loncu. Kapljice su poletele čitav hvat
uvis.

— Kožu ćemo prodati... — opirući se, Neven je oberučke vukao konopac,
crven od muke. — A brkovi... Od brkova ćemo da napravimo...

Niko nikada nije saznao šta je pesnik nameravao da napravi od brkova soma.

Konopac je pukao uz prasak, a obojica ribara izgubiše ravnotežu i svališe se
na mokri pesak.

— A đavo te odneo! — viknuo je Neven tako da je eho zabubnjao u žbunju.
— Koliko hrane propade! E dabogda crko, somino prokleta!

— Govorio sam ti — Geralt je tresao pantalone. — Govorio sam da ne vučeš
na silu. Upropastio si stvar, prijatelju. Biće ribar od tebe ko od kozje guzice
truba.

— Nije istina — uvredio se trubadur. — To što je avetinja uopšte zagrizla
moja je zasluga.

— Zanimljivo. Prstom nisi mrdnuo da mi pomogneš da namestim udicu.
Svirao si na lauti i drekenjao se da te je čula čitava okolina, drugo ništa.

— Grešiš — iskezio se Neven. — Jer gledaj, kad si zadremao, skinuo sam
crve s udice i zakačio crknutu vranu koju sam našao u žbunju. Hteo sam
ujutru da vidim tvoju facu kad iz vode izvučeš pticu. A som se za vranu
uhvatio. Na tvoje crviće jedino bi se govno zakačilo.

— Zakačilo bi se, zakačilo — veštac je pljunuo u vodu, namotavajući
konopac na drvene raklje. — Ali se pokidalo jer si vukao kao ludak. Namotaj
ostale konopce, umesto što brbljaš. Sunce je već izašlo, vreme je da krenemo.
Idem da se spakujem.

— Geralte!

— Šta?

— I na drugom konopcu ima nešto... Ne, pasja mater, samo se zakačilo.
Dođavola, drži kao kamen, ne mogu da izvučem! Nooo, krenulo je... Ha-ha,
gledaj šta izvlačim! To mora biti olupina nekog jedrenjaka iz doba kralja
Dezmoda! Koliko govno! Pogledaj, Geralte!

Neven je, razume se, preterivao; klupko buđavih konopaca, ostataka mreža i
vodenih biljaka izvučeno iz vode bilo je pozamašno, ali ipak ni blizu
razmerama olupina iz doba legendarnog kralja. Bard je raširio klupko na

obali i počeo čačkati po njemu vrhom čizme. Biljke su se pokretale od
pijavica, algi i sitnih račića.

— Ha! Vidi šta sam pronašao!

Geralt se zainteresovao i prišao. Pronalazak je predstavljao okrnjeni
keramički bokal, nešto poput amfore s dva uha, upleten u mrežu, pocrneo od
istrulelih algi, kolonija mafiša i puževa, s kog se slivao smrdljivi mulj.

— Ha! — Neven još jednom ponosno povika. — Da li ti znaš šta je ovo?

— Naravno. To je stari lonac.

— Grešiš — saopštio je trubadur, grebući parčetom drveta školjke i
skamenjenu, zgrudvanu glinu s bokala. — Ovo je, ni manje ni više, čarobni
bokal. U njemu, naime, sedi duh koji će ispuniti tri moje želje.

Veštac se gromko zasmeja.

— Možeš se smejati koliko hoćeš — Neven je očistio bokal, nagnuo se i
isprao ga. — Ali na čepu je pečat, a na pečatu čarobnjački znak.

— Kakav? Pokaži mi.

— Ma nemoj — pesnik je sakrio bokalčić iza leđa. — Da nećeš još nešto? Ja
sam ga pronašao i potrebne su mi sve želje.

— Ne diraj taj pečat! Ostavi to!

— Pusti kad ti kažem! To je moje!

— Nevene, pazi!

— Dakako!

— Ne dodiruj ga! O, dođavola!

Iz bokala, koji je za vreme drmusanja pao na pesak, buknuo je crven, svetao
dim.

Veštac je odskočio i bacio se ka logoru po mač. Neven, prekrstivši ruke na
grudima, nije čak ni zadrhtao.

Dim je zatoptao, skupio se u nepravilnu kuglu koja je lebdela u visini
pesnikove glave. Kugla se oblikovala u karikaturalnu glavu bez

nosa, s velikim očima i nečim sličnim kljunu. Glava je imala oko hvat u

prečniku.

— Duše! — progovori Neven, lupnuvši nogom. — Ja sam te oslobodio i od
ovoga časa tvoj sam gospodar. Moje želje...

Glava je zazveckala kljunom, koji zapravo uopšte nije bio kljun, već nešto u
obliku obešenih, deformisanih usta koja su menjala svoj izgled.

— Beži! — povikao je veštac. — Beži, Nevene!

— Moje želje — nastavio je pesnik — su sledeće. Prva: neka smesta šlog
strefi Valdoa Marksa, trubadura iz Cidarisa. Druga: u Kaelfi živi grofica
Virdžinija, koja se nikome ne da. Neka se da meni. Treća...

Niko nikada nije saznao šta je bila treća Nevenova želja. Čudovišna glava
obrazovala je dve još čudovišnije šape i zgrabila barda za vrat. Neven je
zakreštao.

Geralt je doleteo do glave u tri skoka, zamahnuo je srebrnim mačem i
zasekao je od uha, kroz sredinu. Vazduh je zafijukao, iz glave je buknuo dim
i ona je naglo porasla, duplirajući svoj prečnik. Čudovišne čeljusti, sada
takođe značajno veće, rastvoriše se, zakloparaše i zaškripaše, šape su
prodrmale Nevena dok se otimao i prignječile ga uza zemlju.

Veštac je složio prste u Znak Ard i sakupio u glavi maksimalnu količinu
energije koju je mogao da pokrene. Materijalizujući se u bledu svetlost oko
njegove glave, poput zaslepljujućeg zraka, energija je udarila u cilj. Huknulo
je tako da je Geraltu zatuklo u ušima, a od implozije usisanog vazduha i šiblje
je zašuštalo. Čudovište jc zaglušujuće riknulo, još više je poraslo, ali je
pustilo pesnika, podiglo se uvis, počelo da kruži, odletelo iznad površine

vode mašući šapama.

Veštac je skočio da okrene Nevena, koji je nepokretno ležao. U tom trenutku
njegovi prsti naišli su na okrugli predmet zariven u pesak.

Bio je to mesingani pečat ukrašen znakom polomljenog krsta i devetokrake
zvezde.

Glava koja je lebdela iznad reke već je bila veiičine plasta sena. Razjapljena
njuška od koje je dolazila rika podsećala je pak na vrata ambara srednje
veličine. Ispruživši šapetine, čudovište je napalo.

Uopšte ne znajući šta da radi, Geralt je stisnuo pečat u šaci i ispruživši ruku
prema napasniku uzviknuo formulu egzorcizma koju ga je nekada davno
naučila jedna sveštenica. Nikada dotad nije koristio ovu formulu, budući da u
bapske priče principijelno nije verovao.

Efekat je prevazišao njegova očekivanja.

Pečat je zasiktao i naglo se zagrejao, opekavši mu dlan. Gigantska glava
zamrla je u vazduhu, nepomično je visila nad rekom. Lebdela je tako
nekoliko trenutaka, onda je najzad zafijukala, riknula i rasula se u pulsirajuće
klupko dima, u veliki oblak. Oblak je tanko zazviždao i neverovatnom
brzinom poleteo uz reku, ostavljajući na površini reke uzburkani trag. U
nekoliko sekundi nestao je u daljini, samo je voda još neko vreme nosila
zavijanje koje se stišavalo.

Veštac je priskočio pesniku koji se previjao na pesku.

— Nevene? Jesi li živ? Dođavola, Nevene! Šta ti je?

Pesnik je protresao giavu, zamahao rukama i otvorio usta da vrisne. Geralt se
namrštio i zažmurio — Neven je imao školovan, prodoran tenor, a pod
uticajem straha mogao je dostići nečuvene registre. Ali ono što se dokotrljalo
iz bardovog grkljana bio je jedva čujan, promukao krik.

— Nevene! Šta je s tobom? Kaži nešto!

— Hhhh... eeee... kheee... khhuuurvin...

— Boli li te nešto? Šta ti je? Nevene!

— Hhhh... Khuuu...

— Ne govori ništa. Ako je sve u redu, klimni glavom.

Neven se namrgodio i s velikom mukom klimnuo, a odmah se potom okrenuo
na bok, sklupčao se i povratio krv, gušeći se i kašljući.

Geralt je opsovao.

— Svih mu bogova! — stražar se izmače i spusti fenjer. — Šta mu je?

— Pusti nas da prođemo, dobri čoveče — tiho reče veštac, pridržavajući
Nevena zgrčenog u sedlu. — Hitno nam je. Vidiš i sam.

— Vidim — stražar proguta pljuvačku, gledajući u bledo lice pesnika i
njegov podbradak uprskan crnim ugruškom krvi. — Ranjen? Gadno to
izgleda, gospodine.

— Hitno je — ponovi Geralt. — Na putu smo od svitanja. Molim vas, pustite
da prođemo.

— Ne možemo — reče drugi stražar. — Kroz kapiju se sme samo od izlaska
do zalaska sunca. Po noći ne može. Takvo je naređenje. Ne može niko, osim
sa znakom od kralja ili gradonačelnika. Ili ako je plemić s porodičnim grbom.

Neven zakrešta, još više se zgrči, naslonivši čelo na konjsku grivu, zadrhtao
je, stresao se, trzao se od suve mučnine. Po razgranatim, stvrdnutim šarama
na konjskom vratu potekao je novi mlaz.

— Ljudi — rekao je Geralt najpribranije što je umeo. — Vidite valjda koliko
mu je loše. Moram da pronađem nekog ko će ga izlečiti. Pustite nas, molim
vas.

— Nemojte moliti — stražar se osloni na helebardu. — Naređenje je
naređenje. Pustim li vas, završiću na stubu srama, isteraće me začas iz službe,
ko će onda decu da mi hrani? Ne, gospodine, ne mogu. Skinite prijatelja s

konja i dajte ga u odaju na barbakani. Previćemo ga, do zore će izdržati, ako
mu je tako suđeno. A to nije daleko.

— Nije dovoljno previti ga — zveckao je zubima veštac. — Potreban je
vidar, sveštenik, sposoban lekar...

— Takvog ionako po noći ne biste probudili — reče drugi stražar. — Toliko
možemo da učinimo za vas, da ne biste morali do jutra pred kapijom da
čergarite. U odaji je toplo, a i ranjenika možete na nešto da položite, lakše će
mu biti nego u sedlu. Dajte, pomoći ćemo da ga skinete s konja.

U odaji unutar barbakane zaista je bilo toplo, zagušljivo i udobno. Vatra je
veselo pucketala u kaminu, a za kaminom je uporno cvrčao popac.

Za teškim kvadratnim stolom s postavljenim bokalima i tanjirima sedela su
trojica muškaraca.

— Oprostite, poštovani, što vam smetamo... — reče stražar koji je pridržavao
Nevena. — Nadam se da nemate ništa protiv... Ovaj ovde vitez, hmm... I
drugi, ranjen, pa sam mislio...

— Dobro si mislio — jedan od muškaraca okrenu ka njima mršavo, oštro,
izražajno lice i ustade. — Hajte, spustite ga na ležaj.

Muškarac beše vilenjak. Poput još jednog koji je sedeo za stolom. Obojica su
bili stalno nastanjeni, asimilovani, na šta je ukazivala njihova odeća, koja je
bila karakteristična mešavina čovečje i vilenjačke mode. Treći muškarac,
izgledom najstariji, bio je čovek, i to vitez, sudeći po odelu i prosedoj kosi,
ošišanoj tako da se smesti ispod šlema.

— Ja sam Hireadan — predstavi se viši vilenjak, onaj s izražajnim licem.
Kao i inače s predstavnicima Drevnog naroda, nije bilo načina da se proceni
njegova starost, mogao je lako imati dvadeset, kao i sto dvadeset godina. —
A ovo je moj rođak Erdil. Ovaj pak ovde plemić — to je vitez Vratimir.

— Plemić — promrmljao je Geralt, ali pažljiviji pogled na grb prišiven na
tunici raspršio je njegovu nadu: štit sa zlatnim ljiljanima u četiri dela ukoso je
bio prevučen srebrnim plaštom. Vratimir ne samo da je poticao iz vanbračne

veze već je ta veza bila mešovita, ljudsko-neljudska veza. Kao takav se, i
pored porodičnog grba, nije mogao smatrati punopravnim plemićem i
nesumnjivo mu nije pripadala privilegija prolaska kroz kapiju posle sumraka.

— Nažalost — vilenjakovoj pažnji nije promakao veščev pogled — i mi
moramo da čekamo jutro. Zakon ne poznaje izuzetke, bar ne za ovakve poput
nas. Izvolite u društvo, gospodine viteže.

— Geralt iz Rivije — predstavi se veštac. — Ja sam veštac, ne vitez.

— Šta je s njim? — Hireadan pokaza na Nevena, kog su stražari u
međuvremenu položili na ležaj. — Liči na trovanje. A ako je trovanje, mogu
da mu pomognem. Imam kod sebe dobar lek.

Geralt je seo, nakon čega je ukratko izneo uzdržano saopštenje o događaju
kraj reke. Vilenjaci se pogledaše. Prosedi vitez štrcnu pljuvačku kroz zube,
mršteći lice.

— Neverovatno — reče Hireadan. — Šta je to moglo biti?

— Duh iz boce — promrmlja Vratimir. — Kao u bajci...

— Ne sasvim — Geralt pokaza na Nevena, zgrčenog na krevetu. — Ne znam
nijednu bajku koja bi se ovako završila.

— Ozlede ovog nesrećnika — reče Hireadan — evidentno su magijske
prirode. Bojim se da moji medikamenti ne bi mnogo pomogli. Ali makar mu
mogu olakšati muke. Jesi li mu već davao kakav lek, Geralte?

— Eliksir protiv bolova.

— Dođi, pomozi mi. Pridrži mu glavu.

Neven je halapljivo ispio vino pomešano s lekom, kod poslednjeg gutljaja se
zagrcnuo, zakašljao, ispljuvao kožni jastuk.

— Ja ga poznajem — reče drugi vilenjak, Erdil. — To je Neven, trubadur i
pesnik. Video sam ga jednom, kad je pevao na dvoru kralja Etaina u Cidarisu.

— Trubadur — ponovio je Hireadan, gledajući u Geralta. — Nije dobro.
Uopšte nije dobro. On ima oštećene mišiće vrata i grkljana. Menjaju mu se
glasne žice. Treba najbrže moguće zaustaviti delovanje čari, jer inače... Može
otići u nepovrat.

— To znači... Da li to znači da neće moći da govori?

— Da govori će moći. Možda. Ali ne i da peva.

Ne rekavši ni reč, Geralt sede za sto, nasloni čelo na stisnute pesnice.

— Čarobnjak — rekao je Vratimir. — Neophodan je magijski lek ili čini za
ozdravljenje. Moraš ga odvesti u neki drugi grad, vešče.

— Kako to? — Geralt podiže glavu. — A ovde, u Rindeu? Ovde nema
čarobnjaka?

— U čitavoj Redanji teško je naći maga — reče vitez. — Je li tako, gospodo
vilenjaci? Otkad je kralj Heribert nametnuo razbojnički porez na čini, magovi
bojkotuju prestonicu i sve gradove koji su revnosni u ispunjavanju
kraljevskih odredaba. A gradski većnici iz, Rindea, koliko sam čuo, čuveni su
u tome po svojoj revnosti. Je l’ tako? Hireadane, Erdile, jesam li u pravu?

—Jesi — potvrdi Erdil. — Ali... Hireadane, mogu li?

— Moraš — reče Hireadan, gledajući ka vešcu. — Nema razloga da to
držimo u tajnosti, ionako svi znaju, ceo Rinde. U gradu, Geralte, boravi
trenutno jedna čarobnica.

— Zasigurno inkognito?

— Ne sasvim — nasmeja se vilenjak. — Osoba o kojoj govorim veliki je
individualista. Podjednako prezire bojkot kojim je Veće čarobnjaka obeležilo
Rinde, kao i naređenja ovdašnjih gradskih većnika, i to joj se lepo isplati, jer
zbog bojkota je ovde ogromna potražnja za magijskim uslugama. Naravno,
čarobnica ne plaća nikakav porez.

— A gradska vlast to toleriše?

— Čarobnica živi u rezidenciji poznatog trgovca, posrednika iz Novigrada,
koji je istovremeno i počasni ambasador. Tamo joj niko ništa ne može. Ona je
u azilu.

— To je pre kućni zatvor nego azil — ispravi ga Erdil. — Ona je tamo
praktično zatvorenica. Ali ne žali se na nedostatak mušterija. Bogatih
mušterija. Ne mari za gradske većnike, organizuje balove i pijanke...

— Gradski većnici besne, huškaju na nju sve redom, kvare joj ugled kako
stignu — dodao je Hireadan. — Šire o njoj odvratne spletke, nadajući se
valjda da će moćnici iz Novigrada zabraniti trgovcu da joj pruža utočište.

— Ne volim da kucam na takva vrata — promrmlja Geralt. — Ali nemam
izbora. Kako se zove taj trgovac-ambasador?

— Beau Berant.

Vešcu se učini da se Hireadan namrštio dok je izgovarao ime.

— Tako je, to je zaista tvoja jedina šansa. To jest, jedina šansa nesrećnika
koji jauče onamo na krevetu. A da li će čarobnica hteti da ti pomogne... Ne
znam.

— Čuvaj se kad budeš išao tamo — reče Erdil. — Gradonačelnikove uhode
motre na kuću. Ako te budu zaustavili, znaš šta treba da činiš. Pare svaka
vrata otvaraju.

— Krenuću čim otvore kapiju. Kako se zove čarobnica?

—Jenefer iz Vengerberga.

— Gospodin spava — ponovi vratar gledajući Geralta s visine. Bio je za
glavu viši i gotovo dvostruko širi u ramenima. — Jesi gluv, vucibatino?
Gospodin spava, kažem.

— Neka njega, nek spava — složi se veštac. — Ja imam posla ne s tvojim
gospodinom, već sa damom koja tu boravi.

— Imaš posla, kažeš — vratar je, kako se pokazalo, bio duhovit čovek, što je

bilo neobično za nekoga takve građe i spoljašnjosti. — Onda idi, skitaro, u
javnu kuću, pa tamo završavaj poslove. Gubi se!

Geralt otkači s pojasa vrećicu s novcem i izmeri je u ruci, držeći je za
remenje.

— Nećeš me potkupiti — ponosno reče kerber.

— I nemam nameru.

Vratar je bio previše krupan da bi imao refleks koji bi mu omogućio da se
izmakne ili zaštiti i od naglog udarca običnog čoveka. Pre veščevog udarca
nije stigao ni da trepne. Teška vrećica ga je s metalnim zvukom zveknula u
slepoočnicu. Strovalio se na vrata, hvatajući se obema rukama za dovratak.
Geralt ga odvoji od njega udarcem u koleno, gurnu ga ramenom i još jednom
opauči vrećicom. Vratareve oči se pomutiše i komično se ukrstiše, noge se
pod njime složiše kao dva peroreza. Videvši kako grmalj, iako već gotovo
besmisleno, mlati okolo rukama, veštac ga snažno udari i treći put, pravo u
teme.

— Pare — promrmlja — svaka vrata otvaraju.

Na tremu je bio polumračno. Iza vrata s leve strane dopiralo je gromko
hrkanje. Veštac je oprezno provirio tamo. Na rasturenom krevetu, fućkajući
nosom, spavala je punačka žena u spavaćici zadignutoj poviše bedara. Nije to
bio najdivniji prizor. Geralt je dovukao vratara do odajice i zakačio rezu na
vratima.

S desne strane bila su još jedna vrata, poluotvorena, a iza njih su se spuštale
kamene stepenice. Veštac je već hteo da prođe pored njih kad je odozdo
začuo nejasno psovanje, lomljavu i suvi tresak razbijenog suda.

Kuhinja beše velika, puna pribora za domaćinstvo, mirisala je na bilje i drvo i
smolu. Na kamenom podu, među parčićima glinenog bokala, klečao je
potpuno nag muškarac nisko spuštene glave.

— Sok od jabuke, đavo ga odneo — govoraše mucavo, vrteći glavom kao
ovan koji se greškom zabio u zid tvrđave. — Sok... od jabuke. Gde... Gde je

posluga?

— Izvolite? — ljubazno reče veštac.

Muškarac podiže glavu i proguta pljuvačku. Oči su mu izgledale besciljne i
veoma zakrvavljene.

— Ona traži sok od jabuke — reče, a onda, podižući se s očiglednom
mukom, sede na sanduk pokriven kožuhom i nasloni se na peć. — Moram...
odneti gore, jer...

— Imam li zadovoljstvo da govorim s trgovcem Beauom Berantom?

— Tiše — bolno se namršti muškarac. — Ne deri se. Čuj, tamo u bačvici...
Sok. Od jabuke. Sipaj u nešto... i pomozi mi da se popnem uz stepenice, u
redu?

Geralt slegnu ramenima, zatim saosećajno klimnu glavom. On sam je radije
izbegavao alkoholne ispade, ali stanje u kom se trgovac nalazio uopšte mu
nije bilo nepoznato. Pronašao je među priborom bokal i šolju od cinka, sipao
je sok iz bačvice. Začuo je hrkanje i okrenuo se. Goli muškarac je spavao,
glave obešene na grudima.

Veštac je za trenutak pomislio da ga polije sokom i probudi, ali se
predomislio. Izašao je iz kuhinje, noseći bokal. Hodnik se završavao teškim
vratima ukrašenim intarzijom. Ušao je pažljivo, odškrinuvši ih samo koliko
mu je bilo neophodno da se uvuče unutra. Bilo je polumračno, raširio je
zenice. I namreškao nos.

U vazduhu se osećao težak miris uskislog vina, sveća i prezrelog voća. I još
nečega, što je ličilo na mešavinu mirisa jorgovana i ogrozda.

Osvrnuo se oko sebe. Sto nasred odaje izgledao je kao pravo bojište bokala,
flaša, pehara, srebrnih tanjira i tacni, zdela i pribora za jelo ukrašenog
slonovom kosti. Zgužvani, svučeni stolnjak bio je poliven vinom, pun
ljubičastih fleka, ukrućen od voska koji se slivao iz svećnjaka. Kore
pomorandži bleštale su kao cveće među košticama šljiva i bresaka, repovima
krušaka i neurednim peteljkama grožđa. Jedan pehar bio je prevrnut i

razbijen. Drugi je bio čitav, dopola pun, iz njega je štrčala ćureća kost. Kraj
pehara je stajala crna cipela s visokom potpeticom. Bila je izrađena od kože
baziliska. Nije bilo skuplje sirovine koja se koristila u obućarstvu.

Druga cipela ležala je ispod stolice, na nemarno bačenoj crnoj haljini s belim
karnerima i izvezenim cvetovima.

Geralt je za trenutak zastao, neodlučan, boreći se s osećanjem zbunjenosti, sa
željom da se okrene na peti i izađe. Ali to bi značilo da je kerber na tremu
sasvim bespotrebno dobio batine. Veštac nije voleo da išta čini bespotrebno.
U uglu prostorije ugledao je kružne stepenice.

Na stepenicama je pronašao četiri uvele bele ruže i salvetu s flekama od vina
i jarkocrvenog ruža. Miris jorgovana i ogrozda se pojačavao.

Stepenice su vodile do spavaće sobe, čiji je pod prekrivalo veliko kosmato
krzno. Na krznu je ležala bela košulja s čipkanim manžetnama i na desetine
belih ruža. I crna ženska čarapa.

Druga čarapa visila je s jednog od četiri rezbarena stubića koji su pridržavali
kupasti baldahin iznad kreveta. Rezbarije na njima prikazivale su nimfe i
faune u različitim pozama. Neke poze bile su posebno zanimljive. Neke
idiotski smešne. Većina se ponavljala.

Geralt se glasno nakašlja, gledajući u gomilu crnih uvojaka koji su izvirivali
ispod damastnog jorgana. Jorgan se pomeri i zastenja. Geralt se nakašlja još
glasnije.

— Beau? — nejasno upita gomila crnih uvojaka. — Jesi li doneo sok?

— Doneo sam.

Ispod crnih uvojaka ukaza se bledo trouglasto lice, ljubičaste oči i tanke, lako
iskrivljene usne.

— Ooooh... — usne joj se još više iskriviše. — Oooh... Umirem od žeđi...

— Izvoli.

Žena je sela, iskobeljavši se iz postelje. Imala je lepa ramena i skladan vrat,
na vratu crnu somotsku traku sa zvezdanim draguljem koji je blistao od
brilijanata. Osim toga, na sebi nije imala ništa.

— Hvala — uzela je bokal iz njegove ruke, ispila halapljivo, zatim je podigla
ruke i dotakla slepoočnice. Jorgan je još više skliznuo. Geralt je skrenuo
pogled. Učtivo, ali nerado.

— Ko si ti u stvari? — pitala je crnokosa žena, žmureći i ogrćući se
jorganom. — Šta radiš ovde? Gde je Berant, dođavola?

— Na koje pitanje najpre da odgovorim?

Istog trenutka je zažalio zbog svoje ironije. Žena podiže ruku, iz njenih
prstiju polete zlatasti mlaz. Geralt je reagovao instinktivno, slažući obe ruke u
Znak Heliotropa, uhvatio je čari tik ispred lica, ali je pritisak bio tako snažan
da ga je odgurnuo unazad, do zida. Skliznuo je na pod.

— Nema potrebe! — povikao je, videvši da žena ponovo podiže ruku.

— Poštovana Jenefer! Dolazim u miru, bez loših namera!

Sa stepenica se čuo topot, na vratima spavaće sobe ukazaše se sluge.

— Gospođice Jenefer!

— Odlazite — mirno im je naredila čarobnica. — Niste mi više potrebni.
Plaća vam se da čuvate kuću. Ali pošto je ova prilika ipak uspela nekako da
uđe, pozabaviću se njime sama. Prenesite tako gospodinu Berantu. A za
mene, molim vas, pripremite kupku.

Veštac teško ustade. Jenefer ga je gledala u tišini, žmirkajući očima.

— Odbio si moje čini — najzad je rekla. — Čarobnjak nisi, to se vidi. Ali
reagovao si neobično brzo. Govori ko si, neznanče koji dolaziš u miru.
Savetujem ti da brzo odgovaraš.

—Ja sam Geralt iz Rivije. Veštac.

Jenefer se izvuče iz kreveta, hvatajući fauna izrezbarenog na stubu za
fragment anatomije prilično zgodan za hvatanje. Ne spuštajući pogled s
Geralta, podiže s poda plašt s krznenim okovratnikom. Ogrnuvši se njime
potpuno, ustala je. Ne žureći se, sipala je sebi još jednu šolju soka, ispila je
naiskap, nakašljala se, prišla mu. Geralt je diskretno protrljao krsta, koja su se
trenutak ranije bolno sastavila sa zidom.

— Geralt iz Rivije — ponovila je čarobnica, gledajući ga ispod crnih
trepavica. — Kako si se zadesio ovde? I s kojim ciljem? Nadam se da
Berantu nisi uradio ništa loše?

— Ne. Nisam. Gospođice Jenefer, potrebna mi je tvoja pomoć.

— Veštac — promrmljala je, prilazeći još bliže, pažljivo se ogrćući plaštom.
— Ne samo da je prvi koga vidim izbliza već niko drugi do čuveni Beli Vuk.
Svašta sam slušala o tebi.

— Mogu da zamislim.

— Ne znam šta zamišljaš — zevnula je, a onda prišla još bliže.

— Dozvolićeš? — rukom je dodirnula njegov obraz, približila lice, pogledala
ga u oči. Stisnuo je zube. — Zenice ti se instinktivno prilagođavaju svetlu ili
ih širiš i skupljaš po svojoj volji?

— Jenefer — rekao je mirno. — Jahao sam do Rindea čitav dan, bez prekida.
Čitavu noć sam čekao da se kapije otvore. Dao sam preko glave vrataru koji
nije hteo da me pusti ovde. Neljubazno i nametljivo pokvario sam ti san i
spokoj. A sve to zato jer je mom prijatelju potrebna pomoć, koju upravo ti
možeš da mu pružiš. Molim te, pomozi mu, a onda, ako želiš, možemo da
pričamo o mutacijama i aberacijama.

Povukla se jedan korak, neprivlačno je iskrivila usta.

— O kojoj vrsti pomoći je reč?

— O regeneraciji magijski oštećenih organa. Grla, grkljana i glasnih žica.
Oštećenja izgledaju kao da su izazvana skrletnom maglom. Ili nečim veoma

sličnim.

— Sličnim — ponovila je. — Ukratko, nije skrletna magla povredila tvog
prijatelja. Šta se dalje događalo? Govori, ovako u zoru izvučena iz sna
nemam ni snage ni želje da ti kopam po mozgu.

— Hmm... Onda će biti bolje da krenem iz početka...

— O ne — prekinula ga je. — Ako je baš toliko komplikovano, onda malo
pričekaj. Neprijatan zadah, raščupana kosa, slepljeni kapci i druge jutarnje
neugodnosti znatno ograničavaju sposobnosti moje percepcije. Siđi u
podrumsko kupatilo. Začas ću i ja doći, i onda ćeš mi sve ispričati.

—Jenefer, ne želim da se namećem, ali vreme leti. Moj prijatelj...

— Geralte — grubo ga prekinu. — Zbog tebe sam ustala iz kreveta, a nisam
nameravala da to činim pre podnevnog zvona. Spremna sam da preskočim i
doručak. Znaš li zašto? Jer si mi doneo sok od jabuke. Žurio si se, patnja tvog
prijatelja ti je zaokupila misli, a mimo svega si posvetio pažnju ožedneloj
dami. Pridobio si me time i nema sumnje da ću ti pomoći. Ali od vode i
sapuna ne odustajem. Odlazi. Molim te.

— Dobro.

— Geralte.

— Molim — zaustavio se kod praga.

— Iskoristi priliku, te se i ti okupaj. Po mirisu sam u stanju da pogodim ne
samo rasu i godine već i boju dlake tvoga konja.

Ušla je u kupatilo u trenutku kada se Geralt, sedeći go na malenoj, klupici,
polivao vodom iz kačice. Nakašljao se i skromno se okrenuo leđima.

— Ne snebivaj se — rekla je, nabacivši naramak odeće na vešalicu. — Ne
padam u nesvest na prizor golog muškarca. Moja prijateljica Tris Merigold
ume da kaže — ako si videla jednog, onda si ih videla sve.

Ustao je, ogrnuvši se peškirom oko bedara.

— Lep ožiljak — nasmejala se Jenefer gledajući njegove grudi. — Šta ti se
dogodilo? Pao si pod testeru u pilani?

Nije odgovorio. Čarobnica ga je i dalje zagledala, koketno nakrivljujući
glavu.

— Prvi veštac kog mogu da vidim izbliza, i to skinutog do gole kože. Oho!
— nagnula se, naćulivši uho. — Čujem tvoje srce. Veoma sporo kuca. Možeš
da kontrolišeš adrenalin? Ah, oprosti mi, profesionalna radoznalost. Reklo bi
se da si neobično osetljiv u pogledu svojstava svog organizma. Te osobine
obično opisuješ rečima koje preterano ne volim, upadajući pritom u patetični
sarkazam, koji volim još manje.

Nije odgovorio.

— Ali dosta o tome. Moja kupka se hladi — Jenefer je načinila pokret kao da
je htela da zbaci sa sebe plašt, ali se pokolebala. — Ja ću da se kupam, ti ćeš
da mi pričaš. Uštedećemo na vremenu. Ali... Ne želim da te zbunjujem, osim
toga, jedva se i poznajemo. Dakle, zbog pristojnosti...

— Okrenuću se — nesigurno je predložio.

— Ne. Moram da vidim oči onog s kim razgovaram. Imam bolju ideju.

Čuo je izgovorene čini, osetio je vibriranje medaljona, i ugledao crni plašt
kako mekano klizi na pod. A onda se začulo pljuskanje vode.

— Sada ja ne vidim tvoje oči, Jenefer — reče. — Šteta.

Nevidljiva čarobnica se zasmejala, bućkala se u kadi.

— Pričaj.

Geralt je završio petljanje s pantalonama koje je navlačio pod peškirom, seo
je na klupu. Dok je zakopčavao čizme, opisivao je događaj na reci, svodeći
na minimum opis borbe sa somom. Jenefer nije izgledala kao neko koga bi
mogao zanimati ribolov.

Kad je stigao do trenutka u kom se oblak-čudovište pojavilo iz bokala, veliki

sunđer koji je trljao nevidljivu Jenefer je zamro.

— Da, da — čuo je. — Zanimljivo. Duh zarobljen u boci.

— Ma kakav duh — osporavao je. — To je bio neki oblik skrletne magle.
Neka nova, nepoznata vrsta...

— Nova nepoznata vrsta zaslužuje da je nekako nazovemo — rekla je
nevidljiva Jenefer. — Duh nije ništa lošiji naziv od drugih. Nastavi, molim te.

Poslušao je. Sapunica u kadi uporno se penila tokom nastavka priče, voda se
prelivala preko ivica. U jednom trenutku nešto je privuklo njegov pogled.
Zagledao se pažljivije i ispod sapunice koja je pokrivala nevidljivost zapazio
je obrise i konture. Obrisi i konture progutali su ga tako da je zanemeo.

— Pričaj! — požurivao ga je glas koji je dolazio iz ništavila, ispod obrisa. —
Šta je dalje bilo?

— To je sve — rekao je. — Oterao sam tog, kako kažeš, duha...

— Na koji način?

Vedro se podiglo i izlilo vodu. Sapunica je nestala, kao i konture.

Geralt je uzdahnuo.

— Činima — rekao je. — Egzorcizmom, preciznije.

— Kakvim? — voda iz jedra ponovo se prosula. Veštac je počeo budno da
posmatra pokrete vedra, jer je voda, iako nakratko, takođe pokazivala štošta.
Ponovio je čini, u skladu s osnovama bezbednosti, menjajući glas ,,e“
udahom. Verovao je da će njegovo znanje ovih pravila ostaviti utisak na
čarobnicu, stoga se začudio kada se iz kade začuo ludački smeh.

— Šta je tu smešno?

— Taj tvoj egzorcizam... — peškir je sleteo s čiviluka i počeo žustro da briše
ostatke kontura. — Tris će plakati od smeha kad joj budem ispričala! Ko te je
to naučio, vešče? Te... čini?

—Jedna sveštenica iz hrama Huldre. To je tajni jezik svetinje... ,

— Tajni kako za koga — peškir je lupnuo o ivicu kade, voda je pljusnula po
podu, tragovi mokrih stopala obeležili su čarobničine korake. — Nisu to bile
nikakve čini, Geralte. Uz to, ne bih ti savetovala da te reči ponavljaš u drugim
svetinjama.

— Ako nisu bile čini, šta je onda bilo? — pitao je, gledajući kako dve crne
čarape, jedna za drugom, od vazduha obrazuju dve zgodne noge.

— Šaljiva izreka — gaćice s karnerčićima zategnule su se oko vazduha na
neobično zanimljiv način. — Mada pomalo nepristojna.

Bela košulja s velikim žaboom u obliku cveta zalepršala je uvis i formirala
oblike. Kako je veštac primetio, Jenefer nije nosila nikakve drangulije s
fišbajnima koje su žene obično koristile. Nije ni morala.

— Kakva izreka?

— Nebitno.

Iz četvorougaone kristalne bočice koja je stajala na stočiću iskočio je čep. U
kupatilu je zamirisalo na jorgovan i ogrozd. Čep je opisao nekoliko krugova i
uskočio na svoje mesto. Čarobnica je zakopčala manžetne na košulji, navukla
je haljinu i materijalizovala se.

— Zakopčaj me — okrenula se leđima, češljajući kosu češljem od
kornjačevine. Češalj je, kako je primetio, imao dugačak i oštar šiljak, koji bi
u slučaju potrebe uspešno mogao zameniti bodež.

S namerom joj je polako zakopčavao haljinu, kopču po kopču, uživajući u
mirisu njene raspuštene crne kose, koja joj je stepenasto padala do polovine
leđa.

— Vratimo se stvoru iz flaše — reče Jenefer, stavljajući na uši brilijantske
minđuše — neosporno je da ga tvoje smešne ,,čini“ nisu naterale u beg. Bliža
istini bila bi hipoteza da je iskalio bes na tvom prijatelju i otišao, jednostavno
iz dosade.

— Najverovatnije — Geralt se složi turobno. — Pošto sumnjam da je odleteo
u Cidaris da bi ucmekao Valdoa Marksa.

— Ko je taj Valdo Marks?

— Trubadur koji mog prijatelja, takođe pesnika i muzičara, smatra za
šarlatana što podleže ukusu rulje.

Čarobnica se okrenu s čudnim bleskom u ljubičastim očima.

— Da li je tvoj prijatelj stigao da izgovori želju?

— Čak dve. Obe izrazito glupe. Zašto pitaš? Pa to je evidentno glupost, to da
geniji, džinovi, duhovi iz lampe ispunjavaju želje.

— Evidentno glupost — ponovila je Jenefer s osmehom. — Naravno. To je
izmišljotina, besmisleno naklapanje, baš kao i sve legende u kojima dobri
duhovi i vračare ispunjavaju želje. Takve bajke izmišljaju bedni primitivci,
koji ne mogu čak ni da zamisle da svoje brojne želje i čežnje mogu podmiriti
sopstvenim delanjem. Raduje me da nisi među takvima, Geralte iz Rivije.
Zato si mi duhovno bliži. Ja, kad nešto poželim, ne maštam nego delam. I
uvek dobijam to što želim.

— Ne sumnjam. Jesi li spremna?

— Spremna sam — čarobnica zategnu kaišiće na cipelama i ustade. Čak ni na
potpeticama nije bila preterano visoka. Protresla je kosu, koja je, kako je
primetio, uprkos upornom češljanju, sačuvala živopisan, razbarušen i
uskovitlan nered.

— Imam za tebe pitanje, Geralte. Pečat koji je zatvarao bocu... Da li ga tvoj
prijatelj još uvek ima?

Veštac se zamislio. Pečat nije bio kod Nevena, već kod njega samog. Ali
iskustvo ga je učilo da čarobnjacima ne treba previše govoriti.

— Hmm... Mislim da da — zavarao ju je razlogom zbog kog je odugovlačio
da odgovori. — Da, valjda ima. A zašto? Zar je taj pečat važan?

— Čudno pitanje — oštro je rekla — za jednog vešca, specijalistu za
natprirodne pojave. Za nekoga ko bi trebalo da zna da je taj pečat toliko
važan da se ne bi smeo doticati. I ne bi se smelo dozvoliti prijatelju da ga
dodiruje.

Stisnuo je vilice. Udarac je bio precizan.

— No dobro — Jenefer promeni svoj ton u značajno prijatniji. — Ne postoje
ljudi koji ne greše, ne postoje takođe ni vešci koji ne greše, kao što je
očigledno. Svako može da pogreši. Možemo da krenemo na put. Gde se
nalazi tvoj prijatelj?

— Ovde, u Rindeu. U kući izvesnog Erdila. Vilenjaka.

Pažljivo ga je pogledala.

— Kod Erdila? — ponovila je, izvijajući usne u osmeh. — Znam gde je to.
Kako pretpostavljam, tamo boravi i njegov rođak Hireadan?

— Tako je. A šta...

— Ništa — prekinula ga je, podigla ruke, zatvorila oči. Medaljon na
veščevom vratu je zadrhtao, cimnuo je lančić.

Na vlažnom zidu kupatila zablistao je oblik koji je podsećao na vrata, u čijem
okviru se kovitlalo treperavo, mlečno ništavilo.

Veštac je tiho opsovao. Nije voleo magijske portale i putovanja kroz njih.

— Moramo li... — nakašljao se. — To je blizu...

— Ne mogu da hodam po ulicama ovog grada — odsečno je rekla. — Ovde
ne luduju za mnom, mogu me izvređati, gađati kamenjem, a možda i nečim
gorim. Nekoliko osoba ovde uspešno kvari moj ugled, misleći da to prolazi
nekažnjeno. Ne boj se, moji portali su bezbedni.

Geralt je jednom bio svedok tome kako je kroz bezbedni portal proletela
polovina čoveka. Druga polovina nikada nije pronađena. Primera da je neko
ušao u portal i da mu se svaki trag izgubio znao je nekoliko.

Čarobnica još jednom namesti kosu, za pojas prikači vrećicu protkanu
biserima. Vrećica se činila premalom da bi se u nju moglo smestiti bilo šta
osim šake bakrenjaka i ruža za usne, ali Geralt je znao da to nije obična
vrećica.

— Obgrli me. Jače, nisam od porcelana. Krećemo!

Medaljon je zavibrirao, nešto je blesnulo i Geralt se odjednom našao usred
crnog ništavila, u oštroj hladnoći-. Ništa nije video, nije čuo, nije osećao.
Hladnoća je bila jedino što su čula registrovala.

Hteo je da opsuje, ali nije uspeo.

— Prošao je sat otkako je ušla tamo — Hireadan okrenu peščani sat koji je
stajao na stolu. — Počinjem da se brinem. Zar je Nevenovo grlo bilo toliko
loše? Misliš li da bi trebalo zaviriti gore kod njih?

— Prilično jasno je rekla da to ne želi — Geralt ispi šolju biljnog napitka,
mršteći se od užasa. Poštovao je i voleo nastanjene vilenjake zbog njihove
inteligencije, mirne rezervisanosti i specifičnog smisla za humor, ali njihove
navike koje su se ticale jela i pića nije razumeo, niti delio. — Ne nameravam
da joj smetam, Hireadane. Za magiju je potrebno vreme. Neka potraje i dan i
noć, samo da Neven ozdravi.

— Tako je, imaš pravo.

Iz susedne prostorije čulo se udaranje čekića. Erdil je, kako se ispostavilo,
živeo u napuštenoj gostionici, koju je kupio, nameravao da je obnovi i da je
vodi zajedno sa ženom, tihom i ćutljivom vilenjakinjom. Vitez Vratimir, koji
se posle zajednički provedene noći u stražari pridružio družini, dobrovoljno
je ponudio svoju pomoć u remontnim radovima. Zajedno s bračnim parom
bacio se na popravljanje lamperije, odmah pošto se umirio metež izazvan
iznenadnom i spektakularnom pojavom vešca i Jenefer, koji su u svetlosti
portala iskočili iz zida.

— Da budem iskren — započe Hireadan — nisam očekivao da ćeš tako lako
uspeti. Jenefer ne spada u posebno spontane osobe kada je reč o posvećenosti
poslu. Ne uzbuđuju je preterano problemi bližnjih, niti joj remete san.

Ukratko govoreći, nisam čuo da je ikad ikome pomogla bez interesa. Pitam se
kakav interes može imati da pomogne Nevenu i tebi.

— Možda preteruješ? — nasmeja se veštac. — Na mene nije ostavila toliko
loš utisak. Očigledno je da voli da demonstrira nadmoć, ali u poređenju s
drugim čarobnjacima, sa čitavom tom arogantnom bandom, ona je hodajuća
ljupkost i sušta ljubaznost.

Hireadan se takođe nasmeja.

— To je pomalo kao kad bi rekao da je škorpion lepši od pauka, jer ima tako
simpatičan repić — reče. — Čuvaj se, Geralte. Nisi prvi koji je tako
doživljava, ne znajući da je od ljupkosti i lepote načinila oružje.

Sredstvo kojim se služi veoma vešto i bez skrupula. Što svakako ne umanjuje
činjenicu da je fascinirajuće lepa žena. Nećeš poreći, zar ne?

Geralt pronicljivo pogleda u vilenjaka. Već mu se po drugi put učinilo da na
njegovom licu primećuje trag rumenila. To ga nije začudilo ništa manje od
Hireadanovih reči. Čistokrvni vilenjaci nisu imali običaj da se zanose
ljudskim ženama. Čak ni onim izuzetno lepim. Jenefer pak, iako privlačna na
svoj način, nije se mogla smatrati lepoticom.

Ukusi su različiti, ali u biti je malo ko čarobnice opisivao kao ,,lepe“. Sve su
one poticale iz društvenih krugova u kojima je isključiva sudbina ćerki bila
udaja. Ko bi razmišljao o tome da osudi ćerku na godine mučenja s naukom i
na torture somatskih promena kad je može dati za muža i korisno se oroditi?
Ko bi poželeo da ima čarobnicu u kući? Osim poštovanja koje je pratilo
magove, porodica čarobnice od nje ne bi imala ni najmanje koristi, jer dok bi
devojka završila školovanje, s porodicom bi već prestajalo da je vezuje bilo
šta — računalo se jedino bratstvo. Zato su čarobnice postajale isključivo one
devojke koje nisu imale nikakve šanse da pronađu muža.

Za razliku od sveštenica i druidki, koje su nerado uzimale ružne ili
obogaljene devojke, čarobnice su primale svaku koja bi ispoljavala
predispozicije. Ako bi, naime, dete prošlo kroz sito prvih godina učenja
zanata, stupala je magija — koja je ispravljala i izravnavala noge, popravljala
nepravilno zarasle kosti, zalečivala zečje usne, uklanjala ožiljke, belege i