Andzej Sapkovski Poslednja zelja

tragove boginja. Mlada čarobnica postajala je ,,privlačna“, jer je to zahtevao
prestiž njene profesije. Rezultat su bile pseudolepe žene, zlobnih i hladnih
očiju rugoba. Rugoba koje su nesposobne da zaborave svoju ružnoću,
prekrivenu magijskom maskom, sakrivenu ne zato da bi ih to usrećilo, već
isključivo zbog prestiža profesije.

Ne, Geralt nije razumeo Hireadana. Njegove oči, oči vešca, registrovale su
previše detalja.

— Ne, Hireadane — odgovorio je na pitanje. — Ne poričem. Takođe ti hvala
za upozorenje. Ali ovde je reč isključivo o Nevenu. Ranjen je dok je bio sa
mnom, u mom prisustvu. Nisam uspeo da ga izlečim, nisam umeo da mu
pomognem. Kad bih znao da će ga to spasti, seo bih na škorpiona golom
stražnjicom.

— Upravo toga se najviše moraš čuvati — zagonetno se smeškao vilenjak. —
Jer Jenefer to zna, a takvo znanje voli da iskoristi. Nemoj joj verovati,
Geralte. Opasna je.

Nije odgovorio.

Gore zaškripaše vrata. Jenefer je stajala kraj stepenica, oslonjena na ogradu
balkončića.

— Vešče, da li bi mogao da dođeš nakratko?

— Naravno.

Čarobnica se naslonila leđima na vrata jedne od malobrojnih kako-tako
nameštenih soba, u kojoj je bio smešten ranjeni trubadur. Veštac je prišao,
ćutke je posmatrao. Gledao je njeno levo rame, neznatno više od desnog.
Nos, za nijansu predugačak. Usne, možda isuviše tanke. Bradu, za trunku
previše uvučenu. Obrve, pomalo nejednake. Oči...

Uočavao je previše detalja. Sasvim nepotrebno.

— Šta je s Nevenom?

— Zar sumnjaš u moju umešnost?

Posmatrao ju je i dalje. Imala je figuru dvadesetogodišnjakinje, mada je njene
stvarne godine više voleo da ne naslućuje. Kretala se s prirodnom,
neusiljenom gracioznošću. Ne, nije bilo načina da otkrije kako je izgledala
ranije, šta je na njoj prepravljeno. Prestao je da razmišlja o tome, nije imalo
nikakvog smisla.

— Tvoj talentovani prijatelj biće zdrav — rekla je. — Vratiće mu se njegove
vokalne sposobnosti.

— Imaš moju zahvalnost, Jenefer.

Osmehnula se.

— Imaćeš priliku da je pokažeš.

— Mogu li da privirim tamo kod njega?

Zaćutala je na trenutak, posmatrajući ga s čudnim osmehom,

lupkajući prstima po okviru vrata.

— Naravno. Uđi.

Medaljon na veščevom vratu poče oštro, ritmično da podrhtava.

Na centralnoj tački na podu stajala je staklena kugla veličine male lubenice i
plamtela mlečnim svetlom. Kugla se nalazila u središtu

devetokrake zvezde, precizno ucrtane, čiji su kraci dosezali uglove i zidove
prostorije. U zvezdi je crvenom farbom bio oslikan pentagram. Krajevi
pentagrama bili su označeni crnim svećama koje su bile pobodene u
svećnjake čudesnog oblika. Crne sveće gorele su i na uzglavlju kreveta na
kom je, prekriven ovčijim kožama, ležao Neven. Pesnik je mirno disao, bez
krkljanja i hrkanja, s njegovog lica nestala je grimasa bola, a zamenio ju je
idiotski osmeh pun sreće.

— Spava — reče Jenefer. — I sanja.

Geralt je osmotrio šare iscrtane po podu. U njima je bila sakrivena osetna
magija, ali znao je da je ta magija bila uspavana, neprobuđena. Prizivala je u
glavu šum dremajućeg lava, ali je davala i predstavu o tome kako može da
zvuči lavlja rika.

— Šta je to, Jenefer?

— Zamka.

— Za koga?

— Trenutno za tebe — čarobnica okrenu ključ u bravi i obrnu ga u ruci.
Ključ nestade.

— Tako dakle, uhvaćen sam — hladno je rekao. — Šta sada? Posegnućeš na
moju čast?

— Ne nadaj se — Jenefer sede na ivicu kreveta. Neven je, i dalje s
kretenskim osmehom, tiho zajaukao. Bio je to bez sumnje jauk zadovoljstva.

— O čemu se ovde radi, Jenefer? Ako je sve igra, bojim se da ne znam
pravila.

— Spomenula sam ti — počela je — da uvek dobijam ono što želim. Ovoga
puta zadesilo se tako da sam poželela nešto što ima Neven. Uzeću mu to i
rastaćemo se. Ne boj se, neće mu se dogoditi ništa loše...

— Čudesa koja si poređala po podu — prekinu je — služe za prizivanje
demona. Tamo gde se prizivaju demoni, nekome se uvek dogodi nešto loše.
Neću to dozvoliti.

— ... dlaka mu s glave neće zafaliti — nastavljala je čarobnica, uopšte ne
obraćajući pažnju na njegove reči. — Glasić će mu biti još lepši i biće veoma
zadovoljan, prosto presrećan. Svi ćemo biti presrećni. I rastaćemo se, bez
tuge, ali i bez ljutnje.

— Ah, Virdžinija — zaječa Neven, ne otvarajući oči. — Divne su grudi
tvoje, nežnije od pera labuda... Virdžinija...

— Razum je izgubio? Ili bunca?

— Sanja — osmehnula se Jenefer. — Njegova želja ispunjava se u snu.
Sondirala sam mu mozak do samoga dna. Nije bilo mnogo toga. Pokoja
masna šala, nekoliko želja, sijaset poezije. Nebitno. Pečat kojim je bila
zatvorena boca s duhom, Geralte. Znam da nije trubadur onaj koji ga ima, već
ti. Zamoliću te da mi ga daš.

— Šta će ti taj pečat?

— Kako da odgovorim na to tvoje pitanje? — čarobnica se zavod-ljivo
nasmeši. — Da probamo možda ovako: ne tiče te se, vešče. Zadovoljan?

— Ne — i on se nasmeja, jednako neprijatno. — Nisam zadovoljan, Ali neka
te ne grize savest zbog toga, Jenefer. Mene je teško zadovoljiti. Do ovog
trenutka to je polazilo za rukom isključivo osobama iznad proseka.

— Šteta. Ostaćeš, dakle, nezadovoljan. Ti si na gubitku. Pečat, moliću. Ne
pravi grimase koje ne priliče tvom izgledu i tenu. Ukoliko nisi sam primetio,
znaj da je upravo počela zahvalnost koju si mi dužan. Pečat je prva rata cene
za pevačev glas.

— Kako vidim, podelila si cenu na nekoliko rata — hladno je rekao. —
Dobro. Mogao sam to očekivati, i očekivao sam. Ali neka bude poštena
trgovina, Jenefer. Ja sam kupio tvoju pomoć. I ja ću platiti.

Izvila je usne u osmeh, ali su njene ljubičaste oči ostale otvorene i hladne.

— Kada je o tome reč, vešče, ne treba da imaš bilo kakve sumnje.

—Ja — ponovio je. — Ali ne Neven. Odvešću ga odavde, na bezbedno
mesto. Kada to uradim, vratiću se i platiću drugu i sve ostale rate. Jer, što se
prve rate tiče...

Uhvatio se za skriveni džep na pojasu, izvadio je mesingani pečat sa znakom
zvezde i polomljenog krsta.

— Izvoli, uzmi. Ne kao ratu. Primi ovo od vešca u znak zahvalnosti za to što
si se, iako proračunato, prema njemu ponela dobronamernije nego što bi to

učinila većina tvojih pobratima. Primi ovo kao znak dobre volje, kojim ću te
uveriti da ću se, čim se pobrinem za bezbednost svog prijatelja, vratiti ovde i
platiti. Nisam primetio škorpiju u cveću, Jenefer. Spreman sam da platim za
svoju nepažnju.

— Divan govor — čarobnica skrsti ruke na grudima. — Potresan i patetičan.
Šteta što je uzaludan. Neven mi je potreban i on ostaje ovde.

— On je već jednom bio blizu onoga što nameravaš ovde da dovučeš

— Geralt pokaza na šare na podu. — Kada završiš delo i privučeš ovde duha,
i pored tvojih obećanja, Neven će sigurno biti povređen, možda još gore nego
prethodni put. Jer, najzad, tebi je stalo do duha iz boce, zar ne? Nameravaš da
zavladaš njime, da ga nateraš da ti služi? Ne moraš da odgovoriš, znam, ne
tiče me se. Ali radi šta god hoćeš, dovuci ovde i desetinu demona. Samo, bez
Nevena. Ako ugroziš Nevena, to više neće biti poštena trgovina, Jenefer, i
nemaš prava da za nju tražiš otplatu. Neću dozvoliti...

Stao je.

— Pitala sam se kada ćeš osetiti — zakikotala se čarobnica.

Geralt je stegnuo mišiće, napregnuo svu volju, stiskajući vilice do bola. Nije
pomoglo. Bio je kao paralizovan, kao kameni kip, kao stub nabijen u zemlju.
Nije mogao da pomeri ni prst na nozi.

— Znala sam da si u stanju da odbiješ direktne čari — reče Jenefer. — Znala
sam takođe da ćeš se, pre nego što bilo šta preduzmeš, potruditi da me zadiviš
elokvencijom. Ti si brbljao, a čini su visile iznad tebe i polako te lomile. Sada
možeš još samo da govoriš. Ali ne moraš me više zadivljavati. Jasno mi je da
si elokventan. Dalji trud u tom pravcu pokvariće sopstveni efekat.

— Hireadan... — izgovorio je s mukom, i dalje pokušavajući da se izbori s
magijskom paralizom. — Hireadan će shvatiti da nešto kuješ. Brzo će
shvatiti, posumnjaće svakog časa, jer ti ne veruje, Jenefer. Od početka ti ne
veruje...

Čarobnica široko zamahnu rukom. Zidovi odaje se zamutiše i jednako

poprimiše zamagljenosivu strukturu i boju. Nestadoše vrata, nestadoše
prozori, nestadoše čak i prašnjave draperije i od mušica upljuvane slike sa
zidova.

— I šta s tim što će Hireadan shvatiti? — zlobno se iskezila. — Otrčaće po
pomoć? Kroz moju barijeru niko neće proći. Ali Hireadan neće nikud otrčati,
neće učiniti ništa protiv mene. Ništa. On je pod mojim činima. Ne, nije reč o
magiji, nisam radila ništa u tom smislu. Obična hemija organizma. Zaljubljen
je u mene, tikvan. Nisi to znao? Čak je nameravao da izazove Beranta na
dvoboj, možeš li da zamisliš? Vilenjak a ljubomoran. To se retko događa.
Geralte, nisam bez razloga izabrala ovo mesto.

— Beau Berant, Hireadan, Erdil, Neven. Zaista, do cilja ideš
najjednostavnijim putem. Ali mene, Jenefer, nećeš iskoristiti.

— Hoću, hoću, i te kako — čarobnica ustade s kreveta, priđe, pažljivo
obilazeći znakove i simbole iscrtane po podu. — Zar nisam rekla da si mi
nešto dužan za pesnikovo ozdravljenje. Radi se o sitnici, o maloj usluzi. Čim
učinim ono što nameravam, nestaću iz Rindea, a u ovom gradiću imam još
nekih... neplaćenih računa, recimo to tako. Nekim ljudima sam ovde nešto
obećala, a ja uvek ispunjavam obećanja. Pošto sama ipak neću uspeti, ti ćeš ta
obećanja ispuniti umesto mene.

Borio se, borio se svom snagom. Uzalud.

— Ne koprcaj se, veščiću — zlobno se nasmejala. — Ne vredi ti. Imaš
snažnu volju i veliku otpornost na magiju, ali sa mnom i s mojim činima ne
možeš se meriti. I ne izvodi preda mnom komediju. Ne pokušavaj da me
fasciniraš svojom tvrdom i nadmenom muškošću. Tvrd si i nadmen isključivo
po svom mišljenju. Da bi spasao prijatelja, za mene bi učinio sve i bez
magije, platio bi svaku cenu, cipele bi mi lizao. A možda i nešto drugo, ako
bih neočekivano poželela malo zabave.

Ćutao je. Jenefer stade ispred njega, osmehujući se i igrajući se zvezdom od
opsidijana prikačenom na somotsku traku, sjajnu od brilijanata.

— Još u Berantovoj spavaćoj sobi — nastavila je — pošto smo razmenili
nekoliko reči, znala sam kakav si. I znala sam u kojoj ću valuti zatražiti

isplatu od tebe. Moje račune u Rindeu mogao bi izravnati svako, pa i
Hireadan. Ali to ćeš učiniti ti, jer moraš da platiš. Za izigravanje nadmenosti,
za hladan pogled, za oči koje love svaki detalj, za kameno lice, za sarkastičan
ton. Za to što misliš da možeš da staneš lice u lice s Jenefer iz Vengerberga i
da je smatraš arogantnom i punom samoljublja, proračunatom vešticom, a da
istovremeno bečiš oči u njene nasapunjane sise. Plati, Geralte iz Rivije!

Obema rukama zgrabila ga je za kosu i strasno ga poljubila u usta, prilepila se
uz njih kao vampir. Medaljon na vratu je zadrhtao, Geralt je imao utisak da se
lančić skuplja i stiska ga kao garota. U njegovoj glavi nešto je sevnulo, u
ušima je počelo strašno da šumi. Nije više video čarobničine ljubičaste oči,
propao je u tamu.

Klečao je. Jenefer mu je govorila prijatnim, nežnim glasom.

— Zapamtio si?

—Jesam, gospodarice.

Bio je to njegov sopstveni glas.

— Onda kreni i izvrši moja naređenja.

— Razumem, gospodarice.

— Možeš mi poljubiti ruku.

— Hvala, gospodarice.

Osetio je kako joj se približava na kolenima. U glavi mu je zujalo deset
hiljada pčela. Njena ruka mirisala je na jorgovan i ogrozd. Jorgovan i
ogrozd... Jorgovan i ogrozd... Blesak. Mrak.

Ograda, stepenice. Hireadanovo lice.

— Geralte! Šta ti je? Geralte, kuda ćeš?

— Moram... — njegov sopstveni glas. — Moram da idem...

— Svih mu bogova! Pogledajte mu oči!

Vratimirovo lice, iskrivljeno od užasa. Erdilovo lice. I Hireadanov glas.

— Ne! Erdile, ne! Ne dodirujte ga i ne pokušavajte ga zadržati! Skloni se s
puta, Erdile! Skloni mu se!

Miris jorgovana i ogrozda. Jorgovana i ogrozda...

Vrata. Eksplozija sunca. Vrelina. Sparina. Miris jorgovana i ogrozda. Biće
oluje, pomislio je.

I beše to njegova poslednja trezvena misao.

Mrak. Miris...

Miris? Ne, smrad. Smrad mokraće, trule slame i vlažnih prnja. Smrad
dimljive baklje zadenute u gvozdeni držač posađen na zidu od neravnih
kamenih blokova. Baklja baca senku na zemljani pod pokriven slamom...

Senku rešetaka.

Veštac opsova.

— Konačno.

Osetio je kako ga neko podiže i naslanja leđima na mokar zid.

— Već sam počeo da brinem što tako dugo ne dolaziš svesti.

— Hireadane? Gde... Dođavola, glava mi puca... Gde smo to mi?

— A kako ti se čini?

Geralt protrlja lice, osvrnu se oko sebe. Ispod naspramnog zida sedela su
trojica odrpanaca. Nije ih jasno video, sedeli su na mestu koje je bilo
najudaljenije od svetla baklje, gotovo u potpunom mraku. Kod rešetke koja ih
je delila od osvetljenog hodnika šćućurilo se nešto što je samo naizgled
mogla biti hrpa rita. Zapravo, bio je to sićušni starac s

nosom poput rodinog kljuna. Dužina njegove neuredne kose i stanje

odeće govorili su da nije tu bio od juče.

— Bacili su nas u tamnicu — turobno je zaključio.

— Raduje me — reče vilenjak — da ti se povratila sposobnost logičkog
zaključivanja.

— Do sto đavola... A Neven? Koliko dugo smo ovde? Koliko je vremena
prošlo od...

— Ne znam. Isto kao i ti, bio sam bez svesti kad su me ovde ubacili —
Hireadan je zgrnuo slamu, seo je udobnije. — Zar je to važno?

— I te kako je važno, pasju mu mater. Jenefer... I Neven. Neven je tamo, s
njom, a ona planira... Hej vi tamio! Kad su nas zatvorili?

Odrpanci prošaputaše nešto medu sobom. Nijedan od njih nije odgovorio.

— Jeste gluvi? — Geralt je pljunuo; i dalje nije mogao da se oslobodi
metalnog ukusa u ustima. — Pitam koje je doba dana? Ili noći? Znate valjda
kad vam donose da žderete?

Odrpanci ponovo nešto zamrmljaše, jedan se nakašlja.

— Velmožni — najzad progovori jedan. — Ostav’te nas na miru i nemojte
nam se obraćati, ako imate milosti. Mi smo pošteni lopovi, a ne neki politički.
Mi na vlast nismo napadali. Mi smo samo krali.

— Dabome — reče drugi. — Vi imate svoj ćošak, mi svoj. I nek se svaki drži
svoga.

Hireadan frknu. Veštac pljunu.

— Ono tako i jeste — zamumla čupavi starčić s dugačkim nosom. — Svaki u
zatvoru svog se ćoška drži i sa svojima se druži.

— A ti, dedice — podsmešljivo upita vilenjak — družiš li se s njima ili s

nama? U koju se grupu ubrajaš?

— Ni u jednu — ponosno uzvrati dekica. — Zato jer sam ja nevin.

Geralt pljunu još jednom.

— Hireadane? — upitao je, masirajući slepoočnice. — To napadanje na
vlast... Je li istina?

— Apsolutno. Ničega se ne sećaš?

— Izašao sam na ulicu... Ljudi su me zagledali... Onda... Onda je bila neka
prodavnica...

— Zalagaonica — vilenjak spusti glas. — Ušao si u zalagaonicu. Odmah po
ulasku dao si gazdi preko zuba. Jako. Veoma jako.

Veštac je opsovao kroz zube.

— Lihvar je pao — tiho je nastavio Hireadan. — A ti si ga udario nekoliko
puta u osetljivo mesto. Sluga je pritekao u pomoć. Izbacio si ga kroz prozor,
pravo na ulicu.

— Bojim se — promrmlja Geralt — da se nije na tome završilo.

— Bojiš se opravdano. Izašao si iz zalagaonice i marširao sredinom ulice,
gurajući prolaznike i uzvikujući neke gluposti o časti dame. Za tobom se
vukla poprilična gomilica, u kojoj smo bili Erdil, Vratimir i ja. Ti si se onda
zaustavio ispred kuće apotekara Zelenkade, ušao si, i za koji trenutak si
ponovo bio na ulici, vukući Zelenkadu za nogu. I izložio si gomili neku vrstu
govora.

— Kakvog?

— Da kažem najjednostavnije, objasnio si da čak ni profesionalnu

bludnicu muškarac koji drži do sebe ne sme nazivati kurvom, jer je to nisko i
odvratno. Upotreba pak izraza ,,kurva“ za ženu koju nikad nisi povalio, niti si
joj ikada za to dao novce, smatra se balavičkim i apsolutno kažnjivim. Kazna

će, otkrio si svima, biti obznanjena na licu mesta, a biće to kazna koja i
pristaje jednom balavcu. Stisnuo si

apotekarevu glavu među kolena, svukao mu pantalone i istukao ga

kaišem po zadnjici.

— Govori, Hireadane. Govori. Ne pošteđuj me.

— Lemao si Zelenkadu po dupetu ne žaleći ruku, a apotekar je jaukao, drao
se, plakao, dozivao u pomoć bogove i ljude, molio za milost, obećao je čak i
da će se popraviti, ali mu očigledno nisi verovao. Onda je dotrčalo nekoliko
naoružanih bandita, koje u Rindeu zovu gardom.

— I ja sam — Geralt je klimao glavom — tada dakle napao na vlast?

— Ma kakvi tada. Napao si ti mnogo ranije. I lihvar i Zelenkada su u

gradskoj vlasti. Sigurno će te zanimati da su obojica zagovarali

Jeneferino proterivanje iz grada. Ne samo što su tako glasali u vladi

nego su galamili protiv nje po krčmama i prostački je opanjkavali.

— To sam još odavno naslutio. Pričaj dalje. Stigao si do gradskih stražara
koji su dotrčali. Oni su me ubacili u tamnicu?

— Pokušali su. Geralte, kakav je to bio spektakl! Šta si ti s njima napravio,
teško je opisati. Oni su nosili mačeve, korbače, toljage, sekire, a ti jedan
jasenov štap s kuglom koji si oteo nekom gospodičiću. A kad su svi već ležali
po zemlji, krenuo si dalje. Većina nas znala je kud smeraš.

— I ja bih voleo da saznam.

— Otišao si u hram. Jer je sveštenik Krep, takođe član Saveta, u, svojim
propovedima mnogo mesta posvećivao Jenefer. Ti, uostalom, uopšte nisi krio
svoje stavove o svešteniku Krepu. Obećavao si mu lekciju poštovanja za lepši
pol. Govoreći o tome, izostavljao si njegovu zvaničnu titulu, ali si dodavao
neke druge nazive, izazvavši veliko oduševljenje među podmlatkom koji je

za tobom išao.

— Aha — mrmljao je Geralt. — Došlo je, dakle, do još jednog bogohuljenja.
Šta još? Skrnavljenje hrama?

— Ne. Nisi uspeo da uđeš. Ispred hrama je već čekala čitava četa gradskih
stražara naoružanih svime što se moglo naći u arsenalu, osim katapultom,
reklo bi se. Izgledalo je da će te jednostavno-izmasakrirati. Ali nisi stigao do
njih. Iznenada si se oberučke uhvatio za glavu i onesvestio se.

— Ne moraš da završavaš. Ali, Hireadane, otkud si se ti našao u tamnici?

— Kada si pao, nekoliko stražara je doskočilo ne bi li te izbušilo kopljima.
Počeo sam se prepirati s njima. Dobio sam buzdovanom po glavi i probudio
sam se ovde, u jami. Nema sumnje da će me optužiti za učešće u antiljudskoj
uroti.

— Kad smo već kod optužbi — veštac škljocnu zubima — šta li nam preti,
šta misliš?

— Ako se Nevil, gradonačelnik, vratio iz prestonice — progunđa Hireadan
— sve je moguće... Poznajem ga. Ali ako još nije došao, kaznu će izreći
većnici, među njima naravno i Zelenkada i lihvar. A to znači...

Vilenjak je načinio pokret rukom oko vrata. I pored mraka koji je vladao u
podrumu, takav pokret nije ostavljao mnogo mesta za razmišljanje. Veštac je
ćutao. Lopovi su tiho šaputali među sobom. Dedica zatvoren zbog nevinosti
naizgled je spavao. '

— Sjajno — reče najzad Geralt i žestoko opsova. — Nije dovoljno što će me
obesiti, nego ću još i skončati sa svešću da sam bio uzrok tvoje smrti,
Hireadane. Zasigurno i Nevenove. Ne, ne prekidaj me. Znam da je to
Jeneferina podvala, ali krivica je moja. Moja glupost. Omamila me je,
napravila je od mene golo mudo, što bi rekli patuljci.

— Hmm... — mumlao je vilenjak. — Ni manje ni više. Upozorio sam te na
nju. Pasju mu mater, tebe sam upozorio, a sam sam ispao podjednako velika,
oprosti na izrazu, budalčina. Sekiraš se što sedim ovde zbog tebe, a upravo je

suprotno. Ti ovde zbog mene sediš. Mogao sam da te zaustavim na ulici, da
te onesvestim, da ne dozvolim... Nisam to učinio. Jer bojao sam se da ćeš se,
kad se rasprsnu čari koje je na tebe bacila, vratiti i... povrediti je. Oprosti mi.

— Spremno ti opraštam. Jer pojma nemaš koliku je moć imao taj urok. Dragi
vilenjače, ja običan urok lomim u nekoliko minuta i ne onesvešćujem se.
Jeneferin urok ne biste uspeli da slomite, a da ste pokušali da me zaustavite,
moglo je biti nevolja. Priseti se garde.

— Ponavljam ti, nisam mislio o tebi. Mislio sam o njoj.

— Hireadane?

— Da?

— Ti nju... Ti nju...

— Ne volim pompezne izraze — prekinu ga vilenjak, tužno se osmehujući.
— Njome sam, recimo to tako, veoma zadivljen. Sigurno se čudiš kako neko
može biti zadivljen nekim poput nje?

Geralt je suzio oči i prisećao se slike. Slike koja ga je na neobjašnjiv način,
recimo to tako, izbegavajući pompezne izraze, zadivljavala.

— Ne, Hireadane — rekao je. — Ne čudim se.

Kroz hodnik su se začuli teški koraci, odzvanjanje metala.Tamnicu su
ispunile senke četvorice stražara. Zvecnuo je ključ, nevini starčić odskočio je
od rešetke kao ris i sakrio se među kriminalce.

— Tako brzo? — poluglasom se začudio vilenjak. — Mislio sam da je za
postavljanje gubilišta potrebno više vremena...

Jedan od stražara, ćelav ko koleno, grmalj s gustom divljom čekinjom na
njušci, pokazao je na vešca.

— Taj — kratko je rekao.

Druga dvojica uhvatiše Geralta, brutalno ga podigoše i prilepiše uza zid.

Lopovi se stisnuše u svoj ćošak, dugonosi dedica zavukao se pod slamu.
Hireadan je krenuo da skoči, ali je odmah pao nazad na pod, povlačeći se
pred oštricom sablje koja mu je gurnuta uz grudi.

Ćelavi stražar stao je ispred vešca, podvrnuo rukave i protrljao pesnicu.

— Gospodin većnik Zelenkada — rekao je — hoće da te upitam je li ti dobro
kod nas u tamnici. Da ti nečega ne nedostaje? Možda ti smeta hladnoća? A?

Geralt nije smatrao potrebnim da odgovori. Da udari ćelavog takođe nije
mogao, jer su ga stražari koji su ga držali pričepili teškim cokulama.

Ćelavi je kratko zamahnuo i udario ga u stomak. Odbrambeno napinjanje
mišića nije pomoglo. Teško dolazeći do daha, Geralt je neko vreme
posmatrao kopču na svom pojasu, nakon čega su ga stražari ponovo uspravili.

— Ništa ti ne treba? — nastavljao je ćelavi, zaudarajući na crni luk i kvarne
zube. — Obradovaće se gospodin većnik što se ne žališ.

Još jedan udarac, u isto mesto. Veštac se zagrcnuo i mogao je povratiti, samo
da je imao šta. Ćelavi se okrenu. Zamenio je ruku.

Tras! Geralt je ponovo gledao u kopču svog pojasa.

— I, šta kažeš? — ćelavi se neznatno povuče, nesumnjivo nameravajući da
uzme veći zamah. — Nemaš nijednu želju? Gospodin Zelenkada hoće da te
pitam da možda ipak nemaš nekakvu. A zašto ti ništa ne govoriš? Da ti se
nije jezik zapetljao u čvor? Odmah ću ti ga otpetljati!

Tras!

Ni ovoga puta Geralt se nije onesvestio. A morao se onesvestiti, jer mu je
bilo stalo do unutrašnjih organa. Da bi se onesvestio, morao je naterati
ćelavog da...

Stražar je pljunuo, iskezio zube, opet je protrljao pesnicu.

— I šta reče? Nijednu želju?

— Jednu... — procedio je veštac, teško podižući glavu. — Da pukneš, kurvin
sine.

Ćelavi je zaškripao zubima, povukao se i zamahnuo, ovoga puta, u skladu s
Geraltovim planom, nameravajući da udari u glavu. Ali udarac se nije
dogodio. Stražar je iznenada zaklokotao, pocrveneo, obema rukama se
uhvatio za trbuh, zajaukao, urliknuo od bola...

— I šta ja da radim s vama?

Pomračeno nebo iza prozora sasekla je zaslepljujuće svetla traka munje,
ubrzo se začuo oštar, razvučen udargroma. Pljusak je postajao snažniji, olujni
oblak valjao se iznad Rindea.

Posađeni na klupu ispod velikog goblena koji je predstavljao Proroka
Lebjodu dok napasa ovce, Geralt i Hireadan su ćutali, suzdržano spustivši
glave. Gradonačelnik Nevil koračao je po odaji, frkćući i dahćući ljutito.

— Vi prokleti, usrani čarobnjaci! — odjednom je viknuo, zaustavivši se. —
Na moj ste se grad namerili, je li? Nema na ovome svetu drugih gradova, ili
kako?

Vilenjak i veštac su ćutali.

— Zar da tako... — zagrcnu se gradonačelnik. — Zar da ključara... Kao da je
paradajz! Na mrtvo ime! Ko za salatu! To je neljudski!

— Neljudski i bezbožnički — ponovio je sveštenik Krep, prisutan u
kancelariji većnice. — Toliko neljudski da bi i budala shvatila ko iza toga
stoji. Tako je, gradonačelniče. Hireadana obojica poznajemo, a ovaj ovde, što
se izdaje za vešca, ne bi imao dovoljno Snage da tako sredi ključara. Sve je to
Jeneferino maslo, te veštice od bogova proklete!

Iza prozora, kao da potvrđuje sveštenikove reči, udario je grom.

— To je ona, niko drugi — nastavi Krep. — Tu nema sumnje. Ko bi još osim
Jenefer pomislio da se sveti gospodinu većniku Zelenkadi?

— Gle, gle, gle — odjednom se zacerekao gradonačelnik. — Zbog toga se

još i ponajmanje ljutim. Zelenkada mi je pakostio, vreba na moj položaj. Ali
sad više neće imati autoriteta kod ljudi. Svako ko se priseti kako je dobio po
dupetu...

— Falilo je samo da počnete da tapšete tom zločinu, gospodine Nevile —
namrgodi se Krep. — Podsetiću vas, da nisam bacio egzorcizam na vešca,
digao bi ruku i na mene i na manastirsku svetinju...

— To vam je zato što ste zaista gadno govorili o njoj u propovedima, Krepe.
Čak se i Berant žalio na vas. Ali istina je istina. Čujete li, lupeži?

— gradonačelnik se ponovo okrenuo Geraltu i Hireadanu. — Nema
opravdanja! Nemam nameru da tolerišem ovakve ispade! Ajde, dakle, trk,
pričajte redom, pričajte šta imate u svoju odbranu, inače, kunem vam se u sve
relikvije, zaigraću s vama tako da do smrti nećete zaboraviti! Sve da ste mi
ispričali, smesta, ko na ispovesti!

Hireadan teško uzdahnu i pogleda u vešca značajno i molećivo. Geralt je
takođe uzdahnuo i nakašljao se.

I ispričao je sve. Pa, gotovo sve.

— Dakle, tako stoje stvari — reče sveštenik posle kratkog ćutanja. — Divna
priča. Duh oslobođen iz zatočeništva. I čarobnica koja je bacila oko na njega.
Nije loša kombinacija. Ali to se može loše završiti, veoma loše.

— Kakav je to duh? — upita Nevil. — I šta bi s njim ta Jenefer?

— Čarobnjaci svoju snagu crpe iz prirodnih sila — objašnjavao je Krep —
tačnije, iz takozvana Četiri Elementa, poznata još i kao stihije. Vazduh, Voda,
Vatra i Zemlja. Svaka od ovih stihija ima svoju sopstvenu Dimenziju, u
govoru čarobnjaka zovu je Ravan. Postoji Ravan Vode, Ravan Vatre i tako
dalje. Te Dimenzije, nama nedostupne, nastanjuju bića zvana duhovima...

— Zvana u legendama — prekinu ga veštac. — Jer, koliko nam je poznato...

— Ne prekidaj — saseče ga Krep. — To koliko tebi, vešče, nije poznato
videlo se još dok si prepričavao. Zato sada ćuti i poslušaj pametnije od sebe.

Da se vratim na duhove, postoje dakle četiri vrste, baš kao i četiri Ravni.
Postoje džinovi, bića Vazduha, maridi, povezani sa stihijom Vode, ifriti, koji
su duhovi Vatre i d’ao, duh Zemlje...

— Zaneo si se, Krepe — dobacio je Nevil. — Ovo nije svetilišna škola, ne
podučavaj nas. Govori kratko: šta Jenefer hoće od tog duha?

— Takav duh, gradonačelniče, to je živi rezervoar magijske energije.
Čarobnjak koji ima duha u službi može tu energiju da usmerava u obliku čini.
Ne mora da se muči da izvlači Snagu iz Prirode, duh to čini za njega. U tom
slučaju moć čarobnjaka je ogromna, to je gotovo svemoć...

— Nekako nisam baš čuo za magove koji mogu sve — namršti se Nevil. —
Upravo suprotno, moć većine njih je prilično preuveličana. Ovo ne mogu,
ovo ne...

— Čarobnjak Stamelford — ubacio se sveštenik, ponovo uzimajući ton, pozu
i izraz lica akademskog predavača — jednom je pomakao čitavu planinu, jer
mu je zaklanjala pogled iz kule. Niko nikada nije uspeo, ni pre ni posle toga,
da učini išta slično. Zato što je Stamelford, kako priča glasi, imao u službi
d’ao, duha Zemlje. Postoje zapisi o sličnim delima drugih magova. Ogromni
talasi i katastrofalne kiše, nesumnjivo delo marida. Vatreni stubovi, požari i
eksplozije, rabota vatrenih ifrita...

— Vazdušne trube, uragani, letenje nad zemljom — promrmlja Geralt.

— Džefri Monk.

— Slažem se. Ponešto ipak znaš, koliko vidim — Krep ga je pogledao
dobronamernije. — Priča se da je stari Monk znao način da natera u službu
džina, duha Vazduha. I to ne jednog, kruže glasine. Navodno ih je držao u
bocama i koristio prema potrebi, od svakog duha po tri želje. Jer duh, moja
gospodo, ispunjava samo tri želje, a potom je slobodan i vraća se u svoju
Dimenziju.

— Ovaj kod reke ništa nije ispunio — odlučno reče Geralt. — Odmah je
skočio Nevenu za vrat.

— Duhovi su — uzdigao je nos Krep — bića zloćudna i prevrtljiva. Ne vole
one koji ih trpaju u boce i naređuju im da pomeraju planine. Sve će učiniti da
onemoguće izgovaranje želja, a takođe ih ispunjavaju na način koji je
nepredvidljiv i kojim se teško vlada. Nekad i doslovno, dakle treba voditi
računa šta se govori. Da bi se pak duh ukrotio, potrebna je čelična volja,
čvrsti živci, snažna Moć i velika umešnost. Iz toga što govoriš, vešče,
proizilazi da su tvoje umešnosti bile preslabe.

— Preslabe da bi se podlac ukrotio — složio se Geralt. — Ali oterao sam ga,
leteo je tako da je vazduh pištao. A i to je nešto. Istina, Jenefer je ismejala
moj egzorcizam...

— Kakav je to bio egzorcizam? Ponovite.

Veštac je ponovio, reč po reč.

— Šta?!? — sveštenik najpre preblede, zatim pocrvene, a na kraju posive. —
Kako se usuđuješ! Šegačiš li se sa mnom?

— Oprostite — zamucao je Geralt. — Da budem iskren, ja i ne znam... šta
znače te reči.

— Onda ne izgovarajte ono što ne znate! Uopšte ne razumem gde ste mogli
čuti takve gadosti!

— Dosta s tim — gradonačelnik je mahnuo rukom. — Gubimo vreme. Dakle.
Sada znamo zašto je čarobnici potreban duh. Ali kazali ste, Krepe, da to nije
dobro. Šta nije dobro? Neka ga uhvati ako hoće i nek ide dođavola, šta me se
tiče. Ja mislim...

Niko nikada nije saznao šta je u datom trenutku mislio Nevil, ako i to nisu
bila hvalisanja. Na zidu pored goblena s Prorokom Lebjodom iznenada se
pojavio svetlucavi pravougaonik, nešto je blesnulo, a onda se u sredini
većnikove odaje iskrcao... Neven.

— Nevin je! — dreknuo je pesnik besprekornim, zvonkim tenorom, sedeći na
podu i kružeći okolo sumanutim pogledom. — Nevin je! Veštac je nevin!
Tražim da mi verujete!

— Nevene! — viknu Geralt, zaustavljajući Krepa, koji se očigledno spremao
za egzorcizam, a ko zna, možda i za bacanje kletve. — Otkud ti... ovde...
Nevene!

— Geralte! — bard skoči s poda.

— Nevene!

— Ko je sad ovaj? — zarežao je Nevil. — Za sto đavola, ne prestanete li s
činima, ne jamčim vam za sebe. Rekao sam da su u Rindeu čini zabranjene!
Najpre mora da se preda pismena molba, onda da se izmiri porez i javna
taksa... Čekaj... Zar to nije onaj pevač, veštičin talac?

— Neven — ponovio je Geralt, držeći pesnika za ramena. — Kako si dospeo
ovde?

— Ne znam — priznao je bard s glupom i zabrinutom grimasom. — Iskreno
da vam kažem, uopšte nisam svestan toga što mi se dogodilo. Sećam se tek
ponečega, i nek me kuga odnese ako znam šta je od toga bila java, a šta
košmar. Mada se prisećam zgodne crnke vatrenih očiju...

— Šta vi meni ovde o crnkama — ljutito ga prekinu Nevil. — Na suštinu
pređite, milostivi gospodine, na suštinu. Dernjali ste se da je veštac nevin. Šta
sad treba da mislim? Da je Zelenkada sam, svojim rukama, izudarao
sopstvenu guzicu? Jer ako je veštac nevin, onda drugačije nije moglo biti.
Izgleda da je to bila masovna halucinacija.

— Ništa mi ne znamo o guzicama, niti o halucinacijama — ponosno reče
Neven. — Niti o zelenim kadama. Ponoviću, poslednje čega se sećam bila je
elegantna dama, s ukusom odevena u crno i belo. Imenovana me je brutalno
ubacila u svetleću rupu, zacelo magijski portal. A pre toga mi je dala jasno i
izričito naređenje. Kada stignem na odredište, treba bez odlaganja da izjavim,
citiram: „Želja je moja da mi se veruje da veštac ne snosi krivicu za to što se
dogodilo. Takva je, a ne drugačija, moja želja.“ Doslovno tako. Naravno,
pitao sam o čemu je reč, o čemu se radi i zašto sve to tako. Crnka mi nije dala
da dođem do reči. Nagrdila me je ne baš pristojno, uhvatila za vrat i ubacila u
portal. To je sve. A sada...

Neven se ispravi, otrese kaputić, popravi kragnu i neobičan, premda isprljan
žabo.

— ... bi li mi gospoda ispričala kako se zove i gde se u ovom gradu nalazi
najbolja krčma?

— U mom gradu nema loših krčmi — polako reče Nevil. — Ali pre nego što
se u to uveriš, detaljno ćeš pregledati najbolju tamnicu u gradu. Ti i tvoji
kompanjoni. Još niste na slobodi, da vas podsetim, bitange! Samo ih gledaj!
Jedan prepričava neverovatne događaje, a drugi iskače iz zida i dernja se o
nevinosti, želja mu je, urla, da mu poverujemo. Ima drskosti da traži...

— O bogovi! — sveštenik se iznenada uhvati za ćelavu glavu. — Sada
razumem! Želja! Poslednja želja!

— Šta vam je, Krepe? — gradonačelnik nabora čelo. — Je li vam dobro?

— Poslednja želja! — ponovi sveštenik. — Primorala je barda da izgovori
treću, poslednju želju. Duha nije bilo moguće ukrotiti dok ne ispuni tu želju.
A Jenefer je postavila magijsku zamku i sigurno ga je uhvatila pre nego što je
uspeo da umakne u sopstvenu Dimenziju! Gospodine Nevile, treba
neizostavno...

Napolju je zagrmelo. I to tako da su zidovi zadrhtali.

— Dođavola — promrmlja gradonačelnik prilazeći prozoru. — Udarilo je
negde u blizini. Samo da nije u nečiju kuću, još mi samo požar fali...

O bogovi! Pogledajte! Pogledajte ono! Krepe!!! Šta je to?

Svi su kao jedan krenuli ka prozoru.

— O majko! — vrisnu Neven, hvatajući se za grlo. — To je on! To je kurvin
sin koji me je davio!

— Džin! — viknu Krep. — Duh Vazduha!

— Iznad Erdilove krčme! — vikao je Hireadan. — Iznad krova!

— Uhvatila ga je! — sveštenik se toliko nagnuo da umalo nije pao. — Vidite
li magično svetlo? Čarobnica drži duha u zamci!

Geralt je ćutke posmatrao.

Pre mnogo godina, dok je kao potpuni balavac skupljao znanje u Kaer
Morhenu, u Sedištu veštaca, on i njegov drugar Eskel uhvatili su velikog
šumskog bumbara kog su kasnije dugačkim koncem isparanim iz košulje
privezali za bokal na stolu. Posmatrajući šta bumbar radi na uzici, previjali su
se od smeha, sve do časa kad ih je na tom mestu uhvatio Vesemir, njihov
vaspitač, i obojicu ih isprašio kaišem.

Džin koji je kružio nad krovom Erdilove krčme ponašao se identično kao
tada bumbar. Uzdizao se i padao, uzletao i sletao, kružio i besno tutnjao. Jer
džin je, isto kao i bumbar iz Kaer Morhena, bio privezan nitima od
zaslepljujućeg, raznobojnog svetla, koje su ga usko obmotavale, završavajući
se na krovu. Džin je ipak imao više mogućnosti od bumbara privezanog za
bokal. Bumbar nije mogao da razvaljuje okolne krovove, da komada crepove,
kida dimnjake, smrskava kule i mansarde. Džin je mogao. I tako je i činio.

— Uništiće grad! — zaridao je Nevil. — To čudovište uništiće moj grad!

— Gle, gle — zasmejao se sveštenik. — Udario tuk na luk, kako mi se čini!
Ovo je izuzetno snažan džin! Uistinu ne znam ko je koga ovde uhvatio,
veštica njega ili on vešticu! Ha, skončaće se tako što će je džin smrskati u
prah, veoma dobro! Pravda će biti zadovoljena!

— Serem ti se na pravdu! — dernjao se gradonačelnik, ne obraćajući pažnju
na to da pred prozorom mogu stajati birači. — Pogledaj, Krepe, šta se tamo
zbiva! Panika, rušenje! To mi nisi rekao, budalo ćelava! Mudrovao si,
brbljao, a o najvažnijem ni reči! Zašto mi nisi rekao da taj demon... Vešče!
Učini nešto! Čuješ li, nevini čarobnjače? Pokaži tom đavolu! Oprostiću ti za
sve grehe, ali...

— Ništa se tu ne može učiniti, gospodine Nevile — obrecnu se Krep.

— Niste pazili dok sam govorio, i tačka. Nikada ne pazite dok govorim.

To vam je, ponoviću, nečuveno snažan džin; da nije tako, čarobnica bi ga već
obuzdala. Kažem vam, njene čini će uskoro oslabiti, tada će džin da je
smoždi i otići će. I mir će nastati.

— A dotad će se grad pretvoriti u ruševine?

— Treba sačekati — ponovio je sveštenik. — Ali ne skrštenih ruku. Izdajte
naredbe, gradonačelniče. Neka ljudi napuste obližnje kuće i neka se pripreme
za gašenje požara. To što se sada tamo događa nije ništa u poređenju s
paklom koji će nastati kada duh svrši s čarobnicom.

Geralt je podigao glavu, zatekao je Hireadanov pogled i izbegao ga.

— Gospodine Krepe — odjednom je odlučio. — Potrebna mi je vaša pomoć.
Reč je o portalu kroz koji je Neven stigao ovde. Portal i dalje povezuje
većnicu sa...

— Od portala više nema ni traga — hladno je rekao sveštenik, pokazujući ka
zidu. — Zar ne vidiš?

— Iako je nevidljiv, portal uvek ostavlja trag. Činima se taj trag može
povratiti. Proći ću kroz njega.

— Zasigurno ste sišli s uma! Čak i da vas taj prolazak ne rascepa na komade,
šta mislite da postignete? Hoćete da se nađete usred ciklona?

— Pitao sam se možete li da bacite čini koje će povratiti trag.

— Čini? — sveštenik je s ponosom podigao glavu. — Ja nisam bezbožni
čarobnjak! Ja ne bacam kletve! Moja snaga dolazi iz vere i molitve!

— Možete li ili ne?

— Mogu.

— Onda se prihvatite posla, jer vreme leti.

— Geralte — javio se Neven. — Ti si zaista poludeo! Drži se podalje od tog
prokletog davitelja!

— Molim za tišinu — reče Krep. — I za ozbiljnost. Molim se.

— Dođavola s tvojom molitvom! — razdera se Nevil. — Idem da okupim
ljude! Treba nešto učiniti, a ne stajati i blebetati! O bogovi, kakav dan! Kakav
prokleti dan!

Veštac oseti kako Hireadan dodiruje njegovo rame. Okrenuo se. Vilenjak ga
je pogledao u oči, onda je spustio pogled.

— Ideš tamo... jer moraš, zar ne?

Geralt se pokolebao. Učinilo mu se da oseća miris jorgovana i ogrozda.

— Valjda je tako — rekao je otegnuto. — Moram. Izvini, Hireadane...

— Ne izvinjavaj se. Znam šta osećaš.

— Sumnjam da znaš. Jer ni ja sam ne znam.

Vilenjak se nasmejao. Njegov osmeh nije imao ništa zajedničko s radošću.

— Upravo u tome je suština, Geralte. Upravo u tome.

Krep se ispravio, duboko je odahnuo.

— Gotovo — rekao je, s ponosom pokazujući na jedva vidljive linije na zidu.
— Ali portal se leluja i neće još dugo izdržati. Takođe ne mogu biti siguran
da nije prekinut. Pre nego što tamo stupite, vešče, razmislite

o učinjenim gresima. Mogu vam dati blagoslov, ali za oproštaj grehova...

— ... nema dovoljno vremena — završio je Geralt. — Znam, gospodine
Krepe. Za to nikad nema dovoljno vremena. Izađite svi iz odaje. Ako portal
eksplodira, pući će vam bubne opne.

— Ja ostajem — reče Krep kada su se za Nevenom i vilenjakom zatvorila
vrata. Prelazio je rukama kroz vazduh, stvarajući oko sebe pulsirajuću auru.
— Raširiću zaštitu, za svaki slučaj. A ako portal pukne... Pokušaću da vas
izvučem, gospodine vešče. Bubne opne, velika stvar. Opne zarastaju.

Geralt ga je dobronamerno pogledao. Sveštenik se nasmejao.

— Hrabar ste čovek — rekao je. — Želite da je izbavite, zar ne? Ali hrabrost
vam neće previše pomoći. Džinovi su osvetoljubiva bića. Čarobnica je
izgubljena. I vi ćete, ako tamo pođete, biti izgubljeni. Razmislite o gresima.

— Već jesam — Geralt je stao ispred slabo svetlećeg portala. — Gospodine
Krepe?

— Slušam vas.

— Taj egzorcizam, koji vas je onako naljutio... Šta znače te reči?

— Zaista, prigodan je trenutak za šale i dosetke...

— Molim vas, gospodine Krepe.

— Tja — reče sveštenik, krijući se iza gradonačelnikovog teškog hrastovog
stola. — To vam je poslednja želja, pa hajde da kažem. Značilo je... Hmm...
Hmm... „Gubi se odavde i jebi se sam.“

Geralt je stupio u ništavilo, a hladnoća je ugušila smeh koji se u njemu tresao.

Portal u kom je grmelo i kipelo kao u uraganu naglo ga je izbacio, ispljunuo
silinom koja je razdirala pluća. Veštac je bespomoćno tresnuo na pod, gušeći
se, teško hvatajući vazduh široko otvorenih usta.

Pod je podrhtavao. Najpre je mislio da se on sam trese posle putovanja kroz
urušavajuće okno portala, ali ubrzo je shvatio da greši. Čitava kuća je
vibrirala, tresla se i škripala.

Osvrnuo se oko sebe. Nije se našao u odajici u kojoj je poslednji put video
Jenefer i Nevena, već u velikoj glavnoj sali obnovljene Erdilove krčme.

Ugledao ju je. Klečala je između stolova, nagnuta iznad magične kugle.
Kugla je plamtela jakim mlečnim svetlom, presijavala se u crvenoj boji po
prstima čarobnice. Odsjaj koji je kugla bacala obrazovao je sliku. Treperavu,
nestalnu, ali jasnu. Geralt je ugledao sobicu sa zvezdom i pentagramom
iscrtanim na podu, sada zaslepljujuće rasplamsanim. Video je raznobojne,

praštave, vatrene linije koje su izbijale iz pentagrama i nestajale visoko iznad
krova, odakle je dopirala besna rika ulovljenog džina. Jenefer ga je ugledala,
ustala je i podigla ruku.

— Ne! — viknuo je. — Ne čini to! Tu sam da ti pomognem!

— Da mi pomogneš? — prasnula je. — Ti?

—Ja.

— I pored toga što sam ti uradila?

— I pored toga.

— Zanimljivo. Ali u suštini nevažno. Ne treba mi tvoja pomoć. Gubi se
odavde, smesta.

— Ne.

— Gubi se! — vrisnula je, zlokobno se mršteći. — Ovde postaje opasno!
Stvar mi izmiče kontroli, shvataš li? Ne mogu da ga savladam, ne razumem
kako, ali podlac ne gubi snagu. Uhvatila sam ga kad je ispunio trubadurovu
treću želju, već bi trebalo da ga imam u kugli. A on uopšte ne gubi snagu!
Dođavola, čini se da postaje sve snažniji! Ali obuzdaću ga nekako, slomiću
ga...

— Nećeš ga slomiti, Jenefer. On će te ubiti.

— Nije tako lako mene ubiti...

Ućutala je. Cela tavanica krčme odjednom se usijala i razbuktala. Vizija koju
je kugla prikazivala rasplinula se u svetlosti. Na plafonu se iscrtao veliki
vatreni četvorougao. Čarobnica je opsovala podižući ruke, iz njenih prstiju
šiknule su iskre.

— Beži, Geralte!

— Šta se događa, Jenefer?

— Lokalizovao me je... — zastenjala je, crveneći se od mučenja. — Doći će
do mene. Stvara sopstveni portal kako bi ušao. Ne može da pokida užad, ali
kroz portal će uspeti da uđe. Ne mogu... Ne mogu ga zaustaviti!

—Jenefer...

— Ne ometaj me! Moram da ostanem koncentrisana... Geralte, moraš da
bežiš. Otvoriću svoj portal, stazu za tvoje bekstvo. Pazi se, biće to portal koji
izbacuje naslepo, nemam vremena ni snage za drugačiji... Ne znam gde ćeš
izleteti... ali bićeš bezbedan... Spremi se...

Veliki portal na plafonu odjednom se zaslepljujuće zasijao, naduo se i
izobličio, iz ništavila se pomolila vešcu dobro poznata bezoblična njuška,
koja je mljackala obešenim ustima i zavijala tako da je burgijalo u ušima.
Jenefer je skočila, zamahala je rukama i uzviknula čini. Iz njenog dlana
izletela je razgranata svetlost i kao mreža pala na džina. Džin je riknuo i iz
sebe ispustio dugačke šape, koje su kao kobre u skoku poletele ka
čarobničinom grlu. Jenefer se nije povukla.

Geralt se bacio ka njoj, odgurnuo je i zaštitio. Obmotan magijskim svetlom,
džin je iskočio iz portala kao čep iz boce, bacio se na njih razjapljujući
čeljusti. Veštac je stisnuo zube i udario ga Znakom, bez vidljivog efekta. Ali
duh nije napadao. Lebdeo je u vazduhu ispod samog plafona, narastao do
zadivljujućih razmera, izbečio je na Geralta blede oči i zarikao. U njegovoj
rici bilo je nečega poput naređenja, uputstva. Nije razumeo kakvog.

— Ovuda! — viknula je Jenefer, pokazujući ka portalu koji je iščarala na
zidu pored stepenica. U poređenju s portalom koji je duh stvorio, čarobničin
portal izgledao je jadno, neugledno i veoma provizorno. — Ovuda, Geralte!
Beži!

— Samo zajedno s tobom!

Vrteći rukama kroz vazduh, Jenefer je uzvikivala čini, raznobojne linije užadi
prskale su iskrama, praskale su. Džin se zavrteo kao čigra, napinjući se u
užadima, razvlačeći ih. Polako ali neprestano, približavao se čarobnici.
Jenefer se nije povlačila.

Veštac je priskočio, vešto joj postavio nogu, jednom rukom je uhvatio za
struk, drugu joj zario u kosu na vratu. Jenefer je gadno opsovala i udarila ga
laktom u vrat. Nije je puštao. Prodoran miris ozona koji su stvarale čini nije
ugušio miris jorgovana i ogrozda. Geralt je obuzdao čarobničine uskoprcane
noge i skočio, noseći je pravo u ustalasano treperavo ništavilo manjeg
portala.

Portala koji je vodio u nepoznato.

Izleteli su čvrsto zagrljeni, ispali su na mermerni pod, kližući se po njemu
prevrnuli su ogromni svećnjak, a odmah zatim i sto, s kog su uz lupu i tresak
popadali kristalni pehari, zdele s voćem i ogromna činija puna lomljenog
leda, vodenog bilja i ostriga. Neko je vrisnuo, neko zapištao.

Ležali su u samom centru balske dvorane osvetljene kandelabrima. Bogato
odevena gospoda i dame okićene draguljima, prekinuvši ples, gledali su ih u
zaprepašćenoj tišini. Muzičari s galerije završili su sviranje kakofonijom koja
je parala uši.

— Ti kretenu! — vrisnula je Jenefer, pokušavajući da mu iskopa oči. — Ti
prokleti idiote! Sprečio si me! Već sam ga imala!

— Govno si ti imala! — viknuo je, ozbiljno razljućen. — Život sam ti spasao,
glupa veštice!

Frknula je kao besna mačka, njeni dlanovi šiknuli su iskrama. Okrenuvši lice,
Geralt ju je zgrabio za oba zgloba, a onda su se počeli kotrljati među
ostrigama, kandiranim voćem i krhotinama leda.

— Imaju li gospoda pozivnice? — upitao je naočit muškarac sa zlatnim
lančićem dvorskog komornika na grudima, posmatrajući ih s visine, sa
uzvišenim izrazom na licu.

— Odjebi, budalčino! — dreknula je Jenefer, i dalje pokušavajući da iskopa
oči Geraltu.

— Ovo je skandal! — glasno je rekao komornik. — Zaista, preterujete s tom
teleportacijom. Žaliću se Veću čarobnjaka. Zahtevaću...

Niko nikada nije saznao šta bi dvorski komornik zahtevao. Jenefer se
iskobeljala, otvorenim dlanom tresnula je vešca u uho, snažno ga šutnula u
cevanicu i skočila u portal koji se polagano gasio u zidu. Geralt se bacio za
njom, uvežbanim pokretom zgrabio ju je za kosu i struk. Takođe već
uvežbano, Jenefer ga je drmnula laktom. Od žestine pokreta oparala joj se
haljina pod pazuhom, otkrivajući zgodnu devojačku dojku. Iz poderanog
dekoltea izletela je ostriga.

Oboje su upali u ništavilo portala. Geralt je i dalje mogao čuti reči
komornika.

— Muzika! Svirajte dalje! Ništa se nije dogodilo. Molim vas da se ne
uzrujavate zbog ovog nemilog incidenta!

Veštac je bio ubeđen da sa svakim sledećim putovanjem kroz portal raste i
rizik za nesrećom. I nije grešio. Pogodili su u cilj, u Erdilovu krčmu, ali su se
materijalizovali ispod samog plafona. Survali su se, smrskavši stepenišnu
ogradu, uz zaglušujući tresak sleteli su na sto. Sto je tome morao podleći, i
podlegao je.

U trenutku pada Jenefer se našla ispod njega. Bio je siguran da je izgubila
svest. Pogrešio je.

Drmnula ga je korenom šake u oko i pravo u lice sasula mu splet uvreda
kakvih se ne bi postideo ni patuljak grobar, a patuljci grobari po prostakluku
behu neprevaziđeni. Psovkama su se pridružili besni i nekontrolisani udarci
naslepo, gde god je stigla. Geralt je zgrabi za ruke, i u nameri da izbegne njen
udarac čelom, utisnuo je lice u čarobničin dekolte, koji je mirisao na jorgovan
i ogrozd, i ostrige.

— Pusti me! — urlala je, ritajući se kao konjče. — Idiote, gluperdo,
prostačino! Pusti kad kažem! Uže samo što nije puklo, moram da ga osnažim,
džin će inače pobeći!

Nije joj odgovorio, iako je to poželeo. Držao ju je još snažnije, pokušavajući
da je prignječi uz pod. Jenefer je masno opsovala, otrgnula se i svom ga
snagom zveknula kolenom među noge. Pre nego što je uspeo da povrati dah,
istrgla mu se i uzviknula čini. Osetio je kako ga neka čudovišna sila vuče s

poda i baca ga dužinom cele sale, a onda je snagom koja oduzima dah tresnuo
o izrezbarenu dvokrilnu komodu i propisno je smrvio.

— Šta se tamo događa?! — Neven je, pribijen uza zidić, ispružio vrat,
pokušavajući da se pogledom probije kroz pljusak. — Šta se događa tamo,
govorite, dođavola!

— Tuku se! — povika jedan od radoznalih uličara, odskakujući od prozora
krčme kao opečen. Njegovi raščupani pajtosi takođe se baciše u bežaniju,
šljapkajući po blatu bosim nogama. — Čarobnjak i veštica se tuku!

— Tuku se? — iznenadi se Nevil. — Oni se tuku, a jebeni demon ruši moj
grad! Gledajte, opet je otkinuo dimnjak! I razvalio ciglanu! Hej, ljudi! Trkom
tamo! O bogovi, sreća pa pada, buknuo bi požar ko ništa!

— Neće još dugo potrajati — tmurno je rekao sveštenik Krep. — Magijsko
svetlo slabi, užad će uskoro popucati. Gospodine Nevile! Naredite da se ljudi
povuku! Tamo samo što se nije rasplamsao pakao! Od te kuće će ostati
krhotine! Gospodine Erdile, čemu se smejete? Pa to je vaša kuća. Šta vas tako
veseli?

— Tu straćaru sam osigurao na gomilu para!

— Da li polisa predviđa magijske i natprirodne slučajeve?

—Jasna stvar.

— Pametno, gospodine vilenjače. Vrlo pametno. Čestitam. Hej, ljudi, u
zaklon! Kom je život mio, nek ne prilazi bliže!

Iz unutrašnjosti Erdilovog gazdinstva razlegao se zaglušujući huk, zasvetlela
je munja. Ljudi se povukoše, sklanjajući se iza stubova.

— Zašto je Geralt odlazio tamo? — jauknuo je Neven. — Za kog đavola?
Zašto se zainatio da spase tu čarobnicu? Zašto, pasju mu majku? Hireadane,
je l’ ti to razumeš?

Vilenjak se tužno osmehnu.

— Razumem, Nevene — potvrdio je. — Razumem.

Geralt je poskočio pred narednom vatrenonarandžastom strelom koja je
šiknula iz čarobničinih prstiju. Bila je vidljivo umorna, strele su bile slabe i
spore, izbegavao ih je bez veće muke.

— Jenefer! — viknuo je. — Smiri se! Shvati konačno šta ti želim reći! Nećeš
uspeti...

Nije završio. Iz čarobničinih prstiju prsnule su tanušne crvene munje,
pogodivši ga na više mesta i detaljno ga obmotavši. Odelo je zacičalo i
počelo se dimiti.

— Neću uspeti? — prosiktala je, stojeći nad njim. — Sad ćeš videti šta ja sve
uspevam. Dovoljno je da legneš i ne ometaš me više.

— Skini ovo s mene! — zaurlao je, trzajući se i otimajući iz vatrene paučine.
— Zapaliću se, dođavola!

— Lezi mirno — posavetovala ga je, teško dišući. — Peče samo kad se
pomeraš... Ne mogu ti posvetiti više vremena, vešče. Zabavili smo se, ali što
je mnogo — mnogo je. Moram da se posvetim džinu, inače će mi pobeći...

— Pobeći? — vikao je. — Ti si ta koja treba da beži! Taj džin... Jenefer,
pažljivo me saslušaj. Moram nešto da ti otkrijem... Moram ti reći istinu.
Iznenadićeš se.

Džin se trgnuo na uzici, napravio krug, nategnuo niti koje su ga držale i
srušio toranj na kući Beaua Beranta.

— Kako samo urliče! — namrgodio se Neven, nehotice se hvatajući za grlo.
— Kako jezivo urliče! Reklo bi se da je đavolski besan!

— I jeste besan — reče sveštenik Krep.

Hireadan ga pogleda.

— Šta?

— Besan je — ponovi Krep. — I ne čudim se. I ja bih bio besan da moram u
detalje da ispunim prvu želju koju je veštac slučajno izgovorio...

— Kako to? — viknuo je Neven. — Geralt? Želju?

— On je taj koji je imao pečat u ruci kada je zarobila duha. Duh ispunjava
njegove želje. Otud čarobnica ne može da zavlada nad džinom. Ali veštac ne
bi trebalo to da joj kaže, čak i ako je shvatio. Ne bi trebalo da joj kaže.

— Pasju mu mater — promrmlja Hireadan. — Počinjem da razumem,
Ključar u tamnici... je pukao...

— To je bila druga veščeva želja. Ostala mu je još jedna. Poslednja. Ali, svih
mi bogova, ne bi trebalo to da otkrije Jenefer!

Stajala je nepomično, nagnuta nad njim, ni najmanje ne obraćajući pažnju na
džina koji se na krovu krčme cimao u užadima. Zgrada se tresla, s plafona se
posipao kreč i iver, nameštaj je klizio po podu, u grčevitim drhtajima.

— Dakle tako — procedila je. — Čestitam. Uspeo si da me prevariš. Ne
Neven, već ti. Zato se džin tako bori! Ali ja još nisam poražena, Geralte.
Potcenjuješ me, potcenjuješ moje moći. Zasad imam u šaci i džina i tebe.
Imaš još jednu, poslednju želju? Izgovori je onda. Oslobodićeš džina, a ja ću
ga zatvoriti u bocu.

— Nemaš više dovoljno snage, Jenefer.

— Potcenjuješ moju snagu. Želja, Geralte!

— Ne, Jenefer. Ne mogu... Džin će je možda i ispuniti, ali tebi neće oprostiti.
Kada bude na slobodi, ubiće te, osvetiće se tebi... Nećeš moći da ga uhvatiš i
nećeš moći od njega da se odbraniš. Iznurena si, jedva se držiš na nogama.
Stradaćeš, Jenefer.

— To je moj rizik! — besno je vrisnula. — Zašto tebe brine šta će se sa
mnom dogoditi? Bolje misli na ono što džin tebi može dati! Imaš još jednu
želju! Možeš da poželiš šta god hoćeš! Iskoristi priliku! Iskoristi je, vešče!
Možeš da imaš sve! Sve!

— Oboje će stradati? — zajaukao je Neven. — Zašto to? Gospodine Krepe,
ili kako beše... Zašto? Pa veštac... Zašto, teška ga i iznenadna kuga odnela,
zašto ne beži? Zašto? Šta ga zadržava? Zašto ne prepusti sudbini tu prokletu
vešticu i ne beži? Pa to je bez ikakvog smisla!

— Apsolutno bez smisla — gorko je ponovio Hireadan. — Apsolutno bez.

— To je samoubistvo! I jednostavni idiotizam!

— Pa to je valjda njegov fah — uključi se Nevil. — Veštac će spasti moj
grad. Nek mi bogovi budu svedoci, ako li pobedi čarobnicu i odagna demona,
nagradiću ga obilato...

Neven je skinuo s glave šeširić ukrašen čapljinim perom, pljunuo ga, bacio u
blato i izgazio, ponavljajući razne reči na raznim jezicima.

— Pa on... — odjednom je jauknuo. — Ima još jednu neizgovorenu želju!
Može da izbavi i nju i sebe! Gospodine Krepe!

— Nije tako jednostavno — zamisli se sveštenik. — Ali ako bi... Ako bi
izrazio svoju želju... Ako bi nekako povezao svoju sudbinu sa sudbinom...
Ne, ne verujem da će se toga setiti. I verovatno je bolje da se ne seti.

— Želja, Geralte! Brzo! Šta želiš? Besmrtnost? Bogatstvo? Slavu? Vlast?
Moć? Titulu? Brže, nemamo vremena!

Ćutao je.

— Čovečnost — odjednom je rekla, uvredljivo se smejući. — Pogodila sam,
zar ne? To je ono što želiš, o tome maštaš! O izbavljenju, o slobodi da budeš
ono što poželiš, a ne ono što moraš da budeš. Džin će ti ispuniti tu želju,
Geralte. Izgovori je.

Ćutao je.

Stajala je iznad njega u treperavom sjaju čarobne kugle, u bledoj svetlosti
magije, među blescima zrakova koji su vezivali džina, raspuštene kose i očiju
plamtećeljubičastih, uspravljena, vitka, crna, strašna...

I divna.

Naglo se sagnula, pogledala mu je u oči, izbliza. Osećao je miris jorgovana i
ogrozda.

— Ćutiš — prosiktala je. — Dakle, šta ti želiš, vešče? Koja je tvoja
najskrivenija žudnja? Ne znaš, ili ne možeš da se odlučiš? Potraži u sebi,
potraži duboko i detaljno, jer kunem ti se u Moć, drugu priliku nećeš imati!

A on je odjednom znao istinu. Znao je. Znao je ko je bila nekada. Šta je
pamtila, šta nije mogla da zaboravi, s čime je živela. Ko je zaista bila, pre
nego što je postala čarobnica.

Jer u njega su gledale hladne, prodorne, zle i mudre oči grbavice.

Prestravio se. Ne, ne zbog te istine. Prestravio se da bi mogla da pročita
njegove misli, da bi mogla da shvati da je otkrio. I da mu to nikada neće
oprostiti. Ugušio je tu misao u sebi, ubio ju je, izbacio iz pameti zauvek, bez
traga, osetivši ogromno olakšanje. Osetivši da...

Tavanica je pukla. Obmotan mrežom zrakova koji su se već gasili, džin se
bacio pravo na njih urličući; u toj rici bio je trijumf i želja za ubijanjem.
Jenefer se bacila ka njemu, iz njenih ruku izbijala je svetlost. Veoma slaba
svetlost.

Džin je razjapio čeljust i ispružio ka njoj šape. A veštac je iznenada shvatio
da zna za čim žudi.

I izgovorio je želju.

Zgrada je eksplodirala, cigle, grede i daske poletele su uvis u oblaku dima i
iskri. Iz prašine iskoči džin, veliki kao ambar. Urličući i zacenjujući se od
trijumfalnog smeha, duh Vazduha, džin, konačno oslobođen, nevezan
nikakvom obavezom i ničijom voljom, obrnuo je tri kruga iznad grada,
otkinuo šiljak s kule, vinuo se u nebo i odleteo, izgubio se, nestao.

— Pobegao je! Pobegao je! — uzvikivao je sveštenik Krep. — Veštac je
uspeo! Duh je odleteo! Više nikome neće nauditi!

— Ah — reče Erdil s iskrenim uzbuđenjem. — Kakva čudesna ruševina!

— Prokletstvo, prokletstvo! — vikao je Neven povijen iza zidića. —
Razvalio je čitavu kuću! To niko nije mogao da preživi! Niko, kažem vam!

— Veštac Geralt iz Rivije žrtvovao se za ovaj grad — svečano reče
gradonačelnik Nevil. — Nećemo ga zaboraviti, uvek ćemo ga slaviti.
Razmislićemo i o spomeniku...

Neven je stresao s ramena parče trščanog pletiva ulepljenog glinom, otresao
kaput od grudvi maltera navlaženog kišom, pogledao gradonačelnika, i u
nekoliko precizno biranih reči izrazio svoje mišljenje

o posvećenju, slavi, pamćenju i svim spomenicima sveta.

Geralt se osvrnu oko sebe. Kroz rupe u krovu polako su padale kapi vode.
Okolo su se nalazile ruševine i kamare drveta. Mesto na kom su ležali nekim
čudom bilo je potpuno čisto. Na njih nije pala čak nijedna daščica, nijedna
cigla. Izgledalo je kao da ih je čuvao nevidljivi štit.

Jenefer je, lako zarumenjena, klekla pored njega, oslanjajući ruke na kolena.

— Vešče — nakašljala se. — Živ si?

— Živ sam — Geralt obrisa s lica prašinu i piljevinu. Polaganim pokretom,
Jenefer je dodirnula njegov zglob, nežno mu prešla prstima po dlanu.

— Opekla sam te...

— Sitnica. Nekoliko plikova...

— Oprosti. Znaš, džin je pobegao. Definitivno.

— Žao ti je?

— Ne mnogo.

— Dobro je. Pomozi mi da ustanem, molim te.

— Sačekaj — prošaputala je. — Tvoja želja... Čula sam šta si poželeo.
Zaprepastila sam se, jednostavno sam se zaprepastila. Sve sam mogla
očekivati, ali da... Šta te je na to nateralo, Geralte? Zašto... Zašto ja?

— Ne znaš?

Nagnula se nad njim, dotakla ga je, osetio je na licu laki dodir njene kose
koja je mirisala na jorgovan i ogrozd i odjednom je znao da nikada neće
zaboraviti taj miris, taj mekani dodir, znao je da nikada više neće moći da ih
poredi s drugim mirisima i drugim dodirima. Jenefer ga je poljubila i on je
shvatio da više nikada neće poželeti druge usne osim tih, mekanih i vlažnih,
slatkih od karmina. Znao je odjednom da će od tog trenutka postojati samo
ona, njen vrat, ramena i grudi nesputane crnom haljinom, njena nežna, hladna
koža, drugačija od svake koju je ikada dodirnuo. Gledao je izbliza njene
ljubičaste oči, najlepše oči celoga sveta, oči koje će mu, bojao se, postati...

Sve. Znao je to.

— Tvoja želja — šapnule su mu njene usne uz uho. — Ne znam da li se
takva želja uopšte može ispuniti. Ne znam da li u prirodi postoji Moć
sposobna da takvu želju ispuni. Ali ako je tako, osuđen si. Osuđen si na
mene.

Ućutkao ju je poljupcem, zagrljajem, dodirom, milovanjima, a onda svim,
celim sobom, svakom mišlju, jedinom mišlju, svim, svim, svim. Prekinuli su
tišinu uzdasima i šumom odeće bačene na pod, prekinuli su tišinu veoma
blago i bili su lenji, bili su brižni i osećajni, iako nijedno od njih nije previše
znalo šta je to briga i osećajnost, uspeli su jer su silno želeli. I nimalo im se
nije žurilo, i ceo svet odjednom je prestao da postoji, prestao je da postoji na
jedan mali, kratak trenutak, a njima se činilo da je to bila čitava večnost, jer
čitava je večnost to zaista bila.

A onda je svet nastavio da postoji, aii postojao je sasvim drugačije.

— Geralte?

— Mhm?

— I, kako dalje?

— Ne znam.

— Ni ja. Jer vidiš, ja... Nisam sigurna da li je bilo vredno na mene se
osuđivati. Ja ne umem... Čekaj, šta to radiš... Htela sam da ti kažem...

—Jenefer... Jen.

— Jen — ponovila je, sasvim mu se predajući. — Niko me nikada tako nije
zvao. Reci to još jednom, molim te.

—Jen.

— Geralte.

Kiša je prestala. Iznad Rindea se pojavila duga, presecala je nebo
isprekidanim, raznobojnim lukom. Izgledalo je kao da izrasta pravo iz
porušenog krova gostionice.

— Na sve bogove — promrmlja Neven. — Kakva tišina... Nisu živi, kažem
vam. Ili su se međusobno poubijali, ili ih je moj džin dokrajčio.

— Treba pogledati — reče Vratimir, otirući čelo zgužvanom kapom. —

Možda su ranjeni. Da li da pozovemo vidara?

— Bolje grobara — zaključi Krep. — Znam dobro kakva je čarobnica, a

i vešcu je takođe đavo iz očiju gledao. Nema šta, treba početi s iskopavanjem
dve rake na groblju. A za Jenefer bih savetovao da se pre pogreba probode
jasikovim kolcem.

— Kakva tišina — ponovi Neven. — Do malopre su grede letele, a sada
mrtva tišina.

Približili su se ruševinama gostionice, veoma pažljivo i sporo.

— Neka stolar pravi kovčege — reče Krep. — Recite stolaru...

— Tiho — prekinu ga Erdil. — Čuo sam nešto. Šta je to bilo, Hireadane?

Vilenjak pomeri kosu sa zašiljenog uha, nagnu glavu.

— Nisam siguran... Priđimo bliže.

— Jenefer je živa — odjednom reče Neven, naprežući svoj muzički sluh. —
Čuo sam kako dahće. Evo, dahće ponovo!

— Aha — potvrdio je Erdil. — I ja sam čuo. Dahće. Mora da se strašno
muči, kažem vam. Hireadane, kuda ćeš? Pazi!

Vilenjak se povuče od razbijenog prozora kroz koji je oprezno provirio.

— Hajdemo odavde — kratko je rekao. — Nemojmo im smetati.

— Zar su živi oboje? Hireadane? Šta oni tamo rade?

— Hajdemo odavde — ponovi vilenjak. — Ostavimo ih same neko vreme.
Neka ostanu tamo ona, on i njegova želja. Sačekaćemo u nekoj krčmi, neće
proći mnogo vremena, pridružiće nam se. Oboje.

— Šta oni rade tamo? — bio je radoznao Neven. — Reci nam, dođavola!

Vilenjak se osmehnuo tužno. Veoma, veoma tužno.

— Ne volim pompezne izraze — rekao je. — A bez korišćenja pompeznih
izraza to se ne može opisati.

GLAS RAZUMA 7

I

Na poljani je stajao Falvik u punoj opremi, bez šlema, s jarkocrvenim
ogrtačem prebačenim preko ramena. Pored njega, s rukama ukrštenim preko
grudi, stajao je zdepasti bradati patuljak ogrnut lisičjim krznom, u žičanoj
košulji i sa šlemom od gvozdenih prstenova. Bez oklopa, samo u kratkom
prošivenom kaftanu, Tailes je lagano koračao, povremeno mašući isukanim
mačem.

Veštac se osvrnuo, zaustavivši konja. Okolo su svetlucali oklopi i pljosnati
obodi šlemova najamnika koji su držeći koplja okruživali poljanu.

— Dođavola — progunđa Geralt. — Mogao sam to da očekujem.

Neven okrenu konja, tiho opsova ugledavši kopljanike koji su ih

zatvorili iza leđa.

— O čemu je reč, Geralte?

— Ni o čemu. Drži jezik za zubima i ne mešaj se. Pokušaću nekako da nas
izvučem.

— O čemu je reč, pitam? Opet svađa?

— Ućuti.

— Ipak je bila glupa ideja da jašemo ka gradu — žalio se trubadur, gledajući
prema ne previše udaljenim kulama manastira vidljivim kroz šumu. —
Trebalo je da ostanemo kod Neneke, da nos ne pomaljamo van zidova...

— Ućuti, rekao sam. Videćeš, sve će se razjasniti.

— Ne izgleda tako.

Neven je bio u pravu. Nije izgledalo tako. Mašući ogoljenim mačem, Tailes
se šetao, ne gledajući na njihovu stranu. Najamnici, oslonjeni na koplja,
posmatrali su ih turobno i ravnodušno, s licima profesionalaca kod kojih
ubijanje ne proizvodi intenzivniji porast adrenalina.

Sišli su s konja. Falvik i patuljak približili su im se laganim korakom.

— Uvredili ste plemenitog Tailesa, vešče — rekao je grof bez uvoda i bez
uobičajenih pozdrava. — A Tailes vam je, kao što se sigurno sećate, bacio
rukavicu. U oblasti manastira nije priličilo napadati vas, zato smo sačekali da
izmilite iz svešteničinog skuta. Tailes čeka. Morate se tući.

— Moramo?

— Morate.

— A ne mislite li, gospodine Falviče — osmehnuo se Geralt — da mi
plemeniti Tailes ne ukazuje preveliku čast? Nikada nisam dobio priliku da
postanem vitez, a što se rođenja tiče, bolje da ne spominjemo okolnosti koje
su ga pratile. Bojim se da nisam sasvim dostojan da bih... Kako se ono kaže,
Nevene?

— Nedovoljno kadar za pružanje zadovoljenja i izlaženja na megdan

— izrecitovao je pesnik, napućivši usta. — Viteški kodeks nalaže...

— Skupština reda rukovodi se sopstvenim kodeksom — prekinu ga Falvik.
— Da ste vi taj koji je izazvao viteza reda, on bi mogao ili da vam odbije
zadovoljenje, ili da ga pruži, zavisno od volje. Sada je pak obrnuto: vitez
izaziva vas, i samim tim vas podiže do svog ranga, razume se isključivo za
vreme potrebno da spere uvredu. Ne možete odbiti. Odbijanje primanja časti
učinilo bi vas nečasnim.

— To mu dođe logično — reče Neven s majmunskom grimasom. — Vidim,
studirali ste filozofiju, gospodine viteže.

— Ne mešaj se — Geralt podiže glavu, pogleda Falvika u oči. — Završite,
viteže. Hteo bih da znam šta nameravate. Šta bi se dogodilo ako bih se
poneo... nečasno?

— Šta bi se dogodilo? — Falvik nakrivi usta u zlokobni osmeh. — Dogodilo
bi se to da bih istog trenutka naredio da te obese o granu, ti huljo.

— Mir — iznenada se promuklo oglasi patuljak. — Bez nervoze, gospodine
grofe. I bez pogrda, u redu?

— Ne uči me manirima, Kranmere — procedio je vitez. — I imaj na umu da
ti je princ dao naređenja koja moraš do detalja izvršiti.

— Vi mene ne učite manirima, grofe — patuljak spusti pesnicu na dvoseklu
sekiru zadenutu o pojas. — Znam kako se izvršavaju naređenja, snači ću se i
bez podučavanja. Gospodine Geralte, dozvolite. Zovem se Denis Kranmer,
kapetan straže princa Herevarda.

Veštac se kruto pokloni, gledajući patuljka u oči, svetlosive, čelične, ispod
gustih, čekinjastih obrva.

— Izađite na megdan, gospodine vešče — mirno nastavi Denis Kranmer. —
Bolje je tako. Borba neće biti do smrti, već do iznurenja. Izađite na polje i
dopustite da vas iznuri.

— Kako, molim?

— Vitez Tailes je prinčev miljenik — rekao je Falvik, zlokobno se
smeškajući. — Dotakneš li ga mačem u toku borbe, bićeš kažnjen, kopile.
Kapetan Kranmer će te uhapsiti i izručiti njegovom visočanstvu. Radi
kažnjavanja. Takva je naređenja primio.

Patuljak nije čak ni pogledao u viteza, nije odvajao svoje hladne, čelične oči
od Geralta. Veštac se lagano ali prilično neprijatno nasmejao.

— Ako dobro razumem — reče — treba da izađem na dvoboj, jer ako
odbijem, obesiće me. Ako se budem borio, treba da dozvolim protivniku da
me povredi, jer ako ja ranim njega, izlomiće me na točku. Sve lepše od

lepšega. A da vam skratim muke? Zveknuću glavom o panj bora i sam se
iznuriti. Hoće li vas to zadovoljiti?

— Bez sprdnje — siknuo je Falvik. — Ne pogoršavaj sebi položaj. Uvredio
si red, skitaro, i ima da budeš kažnjen, valjda ti je jasno? A mladom Tailesu
potrebna je slava veščevog ukrotitelja, i Kaptol će mu takvu slavu omogućiti.
Da nije tako, već bi visio. Pusti da te pobedi i sačuvaćeš svoj ubogi život. Ne
treba nam tvoj leš: hoćemo da te Tailes zaseče po koži. A tvoja koža, koža
mutanta, lako zarasta. Dakle, trk! Odlučuj se. Izbora nemaš.

— Tako sudite, gospodine grofe? — Geralt se još neprijatnije nasmeja,
osvrnu se, pogledom odmeri najamnike. — A ja mislim da imam.

— Tako je, to je tačno — priznao je Denis Kranmer. — Imate. Ali tako će se
proliti krv, mnogo krvi. Baš kao u Blavikenu. Da li to želite? Želite da
opteretite savest krvlju i smrću? Jer izbor na koji mislite, Geralte, znači
upravo krv i smrt.

— Divno argumentujete, kapetane, prosto fascinantno — podsmehnuo se
Neven. — Čoveka napadnutog u šumi pozivate na humanost, apelujete na
njegova viša osećanja. Tražite, kako razumem, da izvoli da ne proliva krv
razbojnika koji su ga napali. Da se smiluje nad ubicama, jer ubice su jadne,
imaju žene, decu, a ko zna, možda čak i majke. A ne čini li vam se, kapetane
Kranmere, da se prerano brinete?

Jer ja posmatram te vaše kopljanike i vidim kako im kolena klecaju i na samu
pomisao o borbi s Geraltom iz Rivije, vešcem, koji je pokorio strigu golim
rukama. Neće se ovde proliti nikakva krv, niti će neko biti na gubitku. S
izuzetkom onih koji će noge polomiti bežeći ka gradu.

— Ja — mirno je rekao patuljak i drsko uzdigao bradu — nemam šta da
prebacim svojim kolenima. Ni od koga do danas nisam bežao, niti imam
nameru da taj običaj menjam. Nisam oženjen, o deci mi ništa nije poznato, a
ni majku, koju slabo poznajem, radije u ovo ne bih uvlačio. Ali naređenja
koja sam dobio ću izvršiti. Do najsitnijeg detalja, kao i uvek. Ne apelujući ni
na kakva osećanja, molim gospodina Geralta iz Rivije da saopšti svoju
odluku. Sve što kaže prihvatiću i tome se povinovati.

Gledali su se u oči, patuljak i veštac.

— U redu — najzad je rekao Geralt. — Završimo s tim. Ne gubimo dan.

— Dakle, slažete se — Falvik podiže glavu, oči mu zablistaše. — Pristajete
na dvoboj s plemenitim Tailesom iz Dorndala?

— Da.

— Dobro. Pripremite se.

— Ja sam spreman — Geralt navuče rukavice. — Ne gubimo vreme. Ako
Neneke sazna za ovaj ispad, nastaće pakao. Završimo to brzo. Nevene, ostani
miran. Ti nemaš ništa s ovim. Je li tako, gospodine Kranmere?

— Apsolutno — tvrdo potvrdi patuljak i pogleda u Falvika. — Apsolutno,
gospodine Geralte. Bilo kako bilo, to se tiče samo vas.

Veštac izvuče mač iza leđa.

— Ne — reče Falvik, vadeći svoj. — Nećeš se boriti s tom tvojom britvom.
Uzmi moj mač.

Geralt sleže ramenima. Uze grofovo sečivo i zamahnu njime za probu.

— Težak je — hladno zaključi. — Podjednako uspešno mogli smo se tući
ašovima.

— Tailes ima takav isti. Jednake su vam šanse.

— Neverovatno ste duhoviti, gospodine Falviče. Prosto nečuveno.

Najamnici okružiše poljanu retkim lancem. Tailes i veštac stadoše jedan
naspram drugog.

— Gospodine Tailese? Šta kažete na pomirenje?

Viteščić stisnu usne, levu ruku zabaci za leđa i ukoči se u mačevalačkoj pozi.

— Ne? — Geralt se smeškao. — Nećete poslušati glas razuma? Šteta.

Tailes je čučnuo, skočio, napao munjevito, bez upozorenja.

Veštac se nije ni trudio da odbije udarac, izbegao je pljosnato sečivo

hitrim poluokretom. Viteščić je široko zamahnuo, oštrica je još jednom
sasekla vazduh, Geralt se veštom piruetom prošetao ispod sečiva, mekano
odskočio, kratkom, laganom fintom izbacio je Tailesa iz ritma. Tailes opsova,
široko udari zdesna, na trenutak izgubi ravnotežu, pokuša da je povrati,
mahinalno, trapavo i visoko se braneći mačem. Veštac udari brzinom i
silinom groma, polete pravo napred, ispruživši ruku čitavom dužinom. Teško
sečivo bučno se strovalilo na Tailesov mač, koji je, odbivši se, udario Tailesa
pravo u lice. Vitez je zajaukao, pao na kolena i čelo spustio na travu. Falvik
mu je pritrčao. Geralt je zabo mač u zemlju, okrenuo se.

— Hej, straža! — povika Falvik, ustajući. — Hvatajte ga!

— Stanite! Na svoja mesta! — zakrklja Denis Kranmer, uhvativši se za
sekiru. Vojnici se ukipiše. — Ne, grofe — polako reče patuljak. — Ja uvek
izvršavam naređenja do najsitnijeg detalja. Veštac nije dotakao viteza
Tailesa. Balavac se natakao na sopstveno železo. Njegov peh.

— Lice mu je unakaženo! Nagrđen je za ceo život!

— Koža lako zarasta — Denis Kranmer upiljio je u vešca svoje čelične oči i
iskezio zube. — A ožiljak? Ožiljak za viteza znači cenjenu uspomenu, povod
slave i hvale, koje je Kaptol toliko želeo. Vitez bez ožiljka je golo mudo.
Pitajte ga, grofe, uverićete se da je zadovoljan.

Tailes se povijao na zemlji, pljuvao krv, cvileo i zavijao, ne izgledajući
nimalo radosno.

— Kranmere! — urliknuo je Falvik, izvukavši svoj mač iz zemlje. —
Zažalićeš zbog ovoga, kunem ti se!

Patuljak se okrenu, polako izvadi sekiru iz pojasa, nakašlja se i sočno pljunu
u desnu šaku.

— Oj, gospodine grofe — zaškrgutao je. — Ne kunite se krivo. Ne podnosim
krivokletnike, a princ Herevard dao mi je pravo da takve preko grla
kažnjavam. Propustiću kroz uši vaše glupe reči. Ali nemojte ih ponavljati,
lepo vas molim.

— Vešče — gušeći se od zlobe, Falvik se okrenu Geraltu. — Gubi se iz
Elandera! Smesta. Bez trena oklevanja!

— Retko se s njime slažem — progunđao je Denis, prilazeći vešcu i
pružajući mu mač — ali u ovom slučaju ima pravo. Odlazite odavde što pre.

— Učinićemo kako kažete — Geralt prebaci pojas preko leđa. — Ali pre
toga... Imam još jednu reč za gospodina grofa. Gospodine Falviče!

Vitez Bele Ruže nervozno zažmirka, obrisa dlanove o plašt.

— Vratimo se na trenutak kodeksu vašeg Kaptola — nastavio je veštac,
obuzdavajući smeh. — Jedna stvar me veoma zanima. Kada bih se,
pretpostavimo, osetio nezadovoljan i uvređen vašim stavom u čitavoj ovoj
aferi, kad bih vas izazvao na mačevanje, ovde, sada, na licu mesta, šta biste vi
učinili? Biste li me smatrali dostojnim da ukrstite sa mnom sečivo? Ili biste
pak odbili, iako ste svesni da nedostojnim smatram ja vas, nedostojnim čak i
da vas pljunem, išamaram i šutnem u guzicu naočigled najamnika? Grofe
Falviče, budite tako ljubazni, pa umirite moju radoznalost.

Falvik preblede, povuče se jedan korak i osvrnu oko sebe. Vojnici su
izbegavali njegov pogled. Denis Kranmer je iskrivio lice, obesio jezik i
štrcnuo pljuvačku poprilično daleko.

— Iako ćutite — nastavi Geralt — čujem u vašem ćutanju glas razuma,
gospodine Falviče. Umirili ste moju radoznalost, sada ću ja umiriti vašu. Ako
vas slučajno zanima šta će se zbiti ako red na bilo koji način pomisli da se
nametne majci Neneke ili sveštenicama, ili ako bude prekomerno besneo na
kapetana Kranmera, znajte, grofe, da ću vas tada naći, i da ću, ne vodeći se
nikakvim kodeksom, ispustiti iz vas krv kao iz vepra.

Vitez preblede još više.

— Ne zaboravite na moje obećanje, gospodine Falviče. Hajdemo, Nevene.
Vreme nam je. Uzdravlje, Denise.

— Srećno, Geralte — široko se nasmejao patuljak. — Uzdravlje. Veoma mi
je drago zbog našeg susreta, radujem se sledećem.

— I obrnuto, Denise. Doviđenja, onda.

Odjahali su demonstrativno sporo, ne okrećući se. Prešli su u kas tek kada su
ušli u šumu.

— Geralte — iznenada se javi pesnik. — Nećemo valjda pravo na jug? Zar
ne treba u širokom luku da izbegavamo Elander i Herevardove vlasti? Šta? Ili
ti nameravaš da nastaviš ovo paradiranje?

— Ne, Nevene. Ne nameravam. Poći ćemo šumom, a kasnije ćemo skrenuti
na Trgovački put. Zapamti, pred Neneke ni reči o ovoj tučnjavi. Ni slovca.

— Nadam se da ćemo krenuti bez odlaganja?

— Smesta.

Geralt se savio, proverio popravljen luk uzengija, podesio stremenicu koja je
mirisala na novu kožu, još krutu i otpornu u pređici. Popravio je kolan, bisage
i pokrovac urolan iza sedla, i uz njega privezan srebrni mač. Neneke je
nepomično stajala pored, ruku skrštenih na grudima.

Prišao im je Neven, vodeći svog tamnomrkog kastrata.

— Hvala na gostoprimstvu, poštovana — reče ozbiljno. — I ne ljuti se više
na mene. Ja ionako znam da me voliš.

— Naravno — složila se Neneke bez osmeha. — Volim te, tikvane, premda
ni sama ne znam zašto. Uzdravlje.

— Doviđenja, Neneke.

— Doviđenja, Geralte. Pazi na sebe.

Veštac se gorko nasmejao.

— Radije pazim na druge. To se pokazuje bolje, na duže staze.

Iz hrama je, između stubova opletenih bršljanom, izašla Jola u pratnji dve
mlađe sledbenice. Nosila je veščev koferčić. Nevešto je izbegavala njegov
pogled, osmeh zbunjenosti mešao se s rumenilom na njenom pegavom,
bucmastom licu, stvarajući ljupki sklop. Sledbenice koje su je pratile nisu
skrivale značajne poglede i teško su se suzdržavale od kikotanja.

— O, za ime Velike Melitele — uzdahnu Neneke. — Čitava oproštajna
povorka. Uzmi koferčić, Geralte. Popunila sam tvoje eliksire, imaš sve što ti
je nedostajalo. I onaj lek, znaš koji. Uzimaj ga redovno dve nedelje. Nemoj
zaboraviti. Važno je.

— Neću zaboraviti. Hvala ti, Jola.

Devojka spusti glavu i pruži mu koferčić. Tako je silno želela da nešto kaže,
ali nije imala pojma šta je trebalo reći, kakve je reči trebalo upotrebiti. Nije
znala šta bi rekla ni kad bi mogla. Nije znala. A žudela je.

Njihove ruke su se dotakle.

Krv. Krv. Krv. Kosti kao bele pokidane grančice. Tetive kao beličasti
konopci koji eksplodiraju ispod raspuknute kože, kidane velikim, naježenim,
bodljikavim šapama i oštrim zubima. Jezivi odjek rastrzanog tela i krik —
bestidan i strašan u svojoj bestidnosti. U bestidnosti kraja. Smrti. Krv i krik.
Krik. Krv. Krik...

—Jola!!!

Brzinom neobičnom za njenu građu, Neneke je priletela devojci koja je ležala
na zemlji, ispružena, u drhtavici od grčeva, držala ju je za ramena i kosu.
Jedna od sledbenica stala je kao ukopana, druga, prisebnija, klekla je kraj
Jolinih nogu. Jola se izvila u luk, otvorivši usta u nemi vrisak.

—Jola! — vikala je Neneke. — Jola! Govori! Govori, dete! Govori!

Devojka se napregnula još snažnije, zagrizla, stisnula zube, tanak mlaz krvi

potekao je niz njen obraz. Neneke je, crveneći od muke, uzviknula nešto što
veštac nije razumeo, ali se medaljon oko njegovog vrata cimnuo toliko da se
mahinalno savio, povio se pritisnut nevidljivim teretom.

Jola se umirila.

Bled kao platno, Neven je glasno uzdahnuo. Neneke se pridigla na kolena,
teško je ustala.

— Odvedite je — rekla je polaznicama. Već ih je bilo više, okupile su se,
ozbiljne, uplašene, ćutljive.

— Vodite je — ponovila je sveštenica. — Oprezno. I ne ostavljajte je samu.
Brzo ću doći.

Okrenula se ka Geraltu. Veštac je nepomično stajao, stežući uzde u vlažnoj
ruci.

— Geralte... Jola...

— Ne govori ništa, Neneke.

— I ja sam to videla... Na trenutak. Geralte, ne idi.

— Moram.

— Ti si video... video si to?

— Da. Ne jednom.

— I šta?

— Nema svrhe osvrtati se oko sebe.

— Ne idi, molim te.

— Moram. Pobrini se za Jolu. Doviđenja, Neneke.

Sveštenica je polako odmahnula glavom, šmrknula i oštrim, naglim pokretom

nadlanice obrisala suzu.
— Zbogom ostaj — šapnula je, ne gledajući ga u oči.