Budenje - Stephen King

Naziv originala:
Stephen King
REVIVAL

Copyright © 2014 by Stephen King
Translation Copyright © 2015 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

Ova knjiga posvećena je nekim osobama koje su sazdale moju kuću:

Meri Šeli
Bremu Stokeru
H. F. Lavkraftu
Klarku Eštonu Smitu
Donaldu Vondreju

Fricu Lajberu
Ogastu Derlitu

Širli Džekson
Robertu Blohu
Piteru Straubu
I ARTURU MAKENU, čija me kratka priča
Veliki bog Pan proganja čitavog života.

Ni mrtvi ne mogu počivati večno.
Čak i smrt može umreti, sred neznanih eona.

H. F. Lavkraft

I

MIRODIJA U SVAKOJ ČORBI.
PLANINA LOBANJA. SPOKOJNO JEZERO

Životi su nam na neki način zaista nalik filmovima. Porodica i prijatelji čine
glavnu glumačku postavu. Sporedne uloge pripadaju susedima, kolegama,
učiteljima i svakodnevnim prolaznicima. Postoje i sitne uloge: blagajnica u
samoposluzi s lepim osmehom, prijateljski nastrojen barmen u lokalnom
pojilištu, tipovi s kojima vežbamo tri dana nedeljno u teretani. Tu su i hiljade
statista - onih što teku kroz svačiji život, kao voda niz slivnik. Vidimo ih
jednom, i nikad više. Tinejdžer dok lista grafičke novele u knjižari, onaj pored
kog se moramo provući (mrmljajući: Oprostite) da bismo stigli do časopisa.
Žena u susednoj traci pred semaforom, što u nezgodnom trenutku osvežava
ruž. Čovek koji vam prodaje kesicu kikirikija na bejzbol utakmici.

Ponekad se u našem životu pojavi neko ko se ne može svrstati ni u jednu
od ovih kategorija, džoker što godinama iskače iz špila u nepredvidivim
vremenskim razmacima, često u kriznim trenucima. U filmovima se ovakav
lik naziva mirodijom u svakoj čorbi ili agentom promene. Kad se pojavi u
filmu, jasno vam je da je tu zato što ga je scenarista umetnuo. I ko je
scenarista naših života? Sudbina ili splet okolnosti? Želim da verujem da je u
pitanju ono drugo, želim to svim srcem i dušom. Kad pomislim na Čarlsa
Džejkobsa - mog agenta promene, mog din-dušmanina - ne mogu da verujem
da njegovo prisustvo u mom životu ima ikakve veze sa sudbinom. To bi
značilo da je sve ono grozno - oni užasi - bilo predodređeno. Ako je to slučaj,
ne postoji ništa slično svetlu i naše verovanje u njega samo je budalasta
iluzija. Ukoliko je tako, živimo u tami kao životinje u jazbini ili mravi duboko
u mravinjaku.

I nismo sami.

Kler mi je za šesti rođendan poklonila vojsku. Oktobra 1962. godine spremao
sam se za odsudnu bitku.

Potičem iz velike porodice. Bilo nas je petoro - četiri dečaka i jedna
devojčica. Kao najmlađi, uvek sam dobijao najviše poklona za rođendan. A
najbolje od Kler. Ne znam da li zbog toga što je bila najstarija ili zato što je
bila jedina devojčica. Možda iz oba razloga. Vojska je bila daleko najbolji od
svih sestrinih čudesnih poklona. Dobio sam dve stotine zelenih plastičnih

vojnika. Jedni su imali puške, drugi automate. Desetak je bilo spojeno sa
cevastim stvarčicama. Rekla mi je da se zovu minobacači. U kompletu je bilo
osam kamiona i dvanaest džipova. Verovatno nešto najopakije u vezi s
vojskom bila je kartonska kutija u obliku vojničkog ormarića obojenog
kamuflažnim zelenim i smeđim nijansama s utisnutim natpisom na poklopcu
VLASNIŠTVO VOJSKE SAD. Kler je ispod toga dopisala: ZAPOVEDNIK DŽEJMI
MORTON.

Moje ime i prezime.
„Videla sam reklamu na poslednjoj stranici Terijevog stripa“, rekla je kad
su moji krici oduševljenja napokon utihnuli. „Nije mi dozvolio da isečem
porudžbenicu zato što je bezveznjaković...“
„To je tačno“, oglasio se Teri. Imao je osam godina. „Ja sam tvoj stariji
brat, bezveznjaković.“ Napravio je viljušku od prva dva prsta. Nabio ih je u
nozdrve.
„Prestani“, rekla je majka. „Neću dozvoliti svađe na rođendanu. Teri, vadi
te prste iz nosa.“
„Bilo kako bilo“, kazala je Kler, „iskopirala sam je i poslala narudžbenicu.
Strahovala sam da neće stići na vreme, ali došla je. Drago mi je što ti se
dopada.“ Poljubila me je u slepoočnicu. Uvek me je tu ljubila. I posle toliko
godina još osećam njene nežne poljupce.
„Obožavam ga!“, rekao sam i pritisnuo kartonski ormarić na grudi.
„Zauvek ću ga obožavati!“
Ovo se dešavalo posle meni najdražeg doručka - slanine i palačinki s
borovnicama. Za rođendan su nam spremali najomiljenija jela. Poklone su
nam delili posle doručka. Dobijali smo ih u kuhinji opremljenoj peći na drva,
dugim stolom i velikom mašinom za pranje, večito u kvaru.
„Zauvek kod Džejmija traje najviše četiri dana“, reče Kon, vitki tinejdžer
(mada se kasnije ugojio). Još onda je naginjao nauci.
„Ta ti je valjala, Konrade!“, reče otac. Obukao se za posao, u čisto radno
odelo s koncem izvezenim imenom - RIČARD - na levom džepu. Na desnoj
strani grudi pisalo je MORTON ULJE ZA LOŽENJE. „Zadivljen sam.“
„Hvala, ćale.“
„Slatkorečivošću si zaslužio priliku da pomogneš majci da pospremi sto
posle doručka.“
„Endijev je red za pospremanje!“
„Bio je Endijev red“, reče tata, dok je sipao sirup preko poslednje
palačinke. „Hvataj se prljavih sudova, slatkorečivi. Gledaj da ništa ne
polomiš.“
„Pokvarićeš ga do srži“, zlovoljno će Kon. Ipak je počeo da kupi sudove.
Koni nije u potpunosti grešio, opisujući moje doživljavanje izraza zauvek.
Endijev poklon, komplet za malog hirurga, posle pet dana skupljao je prašinu
ispod kreveta (neki delovi tela nedostajali su od početka; Endi ga je pazario

na dobrotvornoj priredbi u Jurika Grandžu za četvrt dolara). Istu sudbinu
doživela je slagalica koju sam dobio od Terija. Kon mi je poklonio vju-master,
kaleidoskop s kartonskim sličicama. I on je, posle nešto dužeg vremena,
završio u ormanu, da više nikad ne vidi belog dana.

Od mame i tate dobio sam odeću, zato što mi je rođendan padao krajem
avgusta, a te godine polazio sam u prvi razred. Kupili su mi nove pantalone i
košulje, uzbudljive kao televizijski test-signal. Pokušao sam da im se radosno
zahvalim. Mislim da su me lako prozreli. Šestogodišnjaci loše imitiraju
radost... Tužna je činjenica da većina ljudi prilično brzo ovlada tom veštinom.
U svakom slučaju, nova odeća oprana je u mašini i obešena na žicu u
dvorištu, da bi na kraju završila ispeglana na policama mog ormana.
Podrazumevalo se da neće biti korišćena do prvog školskog zvona u
septembru. Sećam se da sam dobio prilično lep džemper - smeđ sa žutim
prugama. Pretvarao sam se da sam superheroj zvani Čovek-Osa kad bih ga
obukao: Kvarnjaci, čuvajte se mog opakog žalca!

Kon se prevario u vezi sa kartonskim ormarićem s plastičnom vojskom. Od
jutra do mraka igrao sam se vojnicima, na pojasu gole zemlje između našeg
travnjaka i Metodističkog puta, u to doba neasfaltiranog. Svi drumovi u
Harlouu u to vreme bili su od utabane zemlje, izuzev Puta broj 9 i dve
kolovozne trake do bogataškog odmarališta na Kozjoj planini. Sećam se kako
je majka stalno bogoradila zbog prašine koja se leti skupljala u kući.

Gotovo svakog popodneva igrao sam se vojnicima s dva najbolja druga,
Bilijem Paketom i Alom Noulsom. Ali sam bio sam, kad se Čarls Džejkobs prvi
put pojavio u mom životu. Ne sećam se zašto mi Bili i Al tog dana nisu pravili
društvo, ali znam da sam bio srećan što nisam morao da razdvajam vojsku u
tri odreda. Još više mi je prijalo što se nisam prepirao s njima o redosledu
pobeđivanja. Iskreno, smatrao sam da nije pošteno da gubim zato što smo se
igrali mojim vojnicima, iz mog ormarića.

Majka me je pogledala u oči i položila ruke na ramena kad sam joj nedugo
posle rođendana predstavio ovo razmišljanje. To je bio siguran predznak da
ću dobiti još jednu životnu lekciju. „Takvo to je moje razmišljanje zaslužno je
za polovinu zala koja pritiskaju svet, Džejmi. Kad se igraš s prijateljima,
vojnici pripadaju svima vama.“

„Čak i kad se borimo na različitim stranama?“
„Čak i tada. Kad Bili i Al krenu kući na večeru, a ti popakuješ vojnike u
kutiju...“
„U ormarić!“
„Tako je, u ormarić. Kad ih složiš, ponovo su tvoji. Otkrićeš, kad porasteš,
da ljudi na mnogo načina mogu biti neprijatni jedni prema drugima. Uverena
sam da svi loši postupci proističu iz dobre stare sebičnosti. Obećaj mi da

nikad nećeš biti sebičan, sinko.“
Obećao sam. I pored toga nisam voleo kad bi Bili ili Al pobedili u ratu.

Tog dana u oktobru 1962. godine sudbina sveta visila je o koncu iznad
malenog tropskog komada zemlje zvanog Kuba. Borio sam se na obe strane,
što znači da sam bio sigurni pobednik. Gradski ravnjač drumova nedavno je
prošao Metodističkim putem („Samo premešta kamenje s jednog na drugo
mesto“, gunđao je tata). Ostavio je mnogo rastresite zemlje za sobom.
Iskoristio sam je da napravim brežuljak, brdo, a zatim i veoma veliko brdo -
sezalo mi je gotovo do kolena. Isprva sam hteo da ga nazovem Kozjom
planinom. To mi je zvučalo neoriginalno (prava Kozja planina je, naposletku,
bila na osamnaest kilometara od moje kuće) i kilavo. Nazvao sam ga planina
Lobanja. Čak sam, s dva prsta, pokušao da izbušim dve pećine nalik očima.
Preterano suva zemlja nije mi dozvoljavala da ostvarim taj naum. Stalno se
obrušavala.

„Tako je to“, rekao sam plastičnim vojnicima koji su se kotrljali po
ormariću. „Život je težak, i ne može se sve dobiti.“ Bila je to jedna od očevih
omiljenih rečenica. Siguran sam da je čovek koji je izdržavao petoro dece
imao mnogo razloga da veruje u nju. „Borićete se u ko bajagi pećinama.“

Rasporedio sam polovinu vojske na vrhu planine Lobanje. Izgledali su
veličanstveno. Naročito sam voleo tipove s minobacačima. To su bile Švabe.
Američku vojsku poredao sam na ivici travnjaka. Dobili su sve džipove i
kamione da bi izgledali opako dok budu jurišali uza strmu planinsku padinu.
Bio sam siguran da će se neki usput prevrnuti, ali će izvestan broj stići do
vrha. Pregaziće tipove s minobacačima, a ovi će vrišteći tražiti milost. Neće je
dobiti.

„Borićemo se do smrti“, rekao sam, redajući poslednje herojske
Amerikance. „Hitsmeru, nadrljao si!“

Pomerao sam ih napred, stroj po stroj, i imitirao zvuk automata u maniru
iz stripova, kad je senka pala preko bojnog polja. Podigao sam pogled i video
čoveka koji je zaklonio popodnevno sunce, siluetu obasjanu zlatnom
svetlošću - pomračenje u ljudskom obliku.

Nešto se dešavalo. U našoj kući se u subotu po podne uvek nešto
dešavalo. Endi i Kon bili su u dugačkom zadnjem dvorištu. Igrali su se s
gomilom drugara. Vikali su i smejali se. Kler je bila u sobi s prijateljicama.
Slušale su ploče na Imperijalovom parti-tajm gramofonu. The Loco-Motion,
Soldier Boy, Palisade Park. Iz garaže je dopiralo lupanje čekića. Teri i tata
radili su na starom fordu iz pedeset prve koji je tata zvao Drumska raketa. Ili
Projekat. Jednom ga je nazvao sranjem. Zapamtio sam taj izraz. I danas ga
koristim. Nazovi nešto sranjem kad želiš da popraviš raspoloženje. To obično
daje dobre rezultate.

Svašta se dešavalo, ali je u tom trenutku sve zamrlo. Znam da je to varka
prouzrokovana manjkavim pamćenjem (da i ne pominjem pun kofer mračnih
asocijacija), ali je ta uspomena bila veoma snažna. Deca više nisu vikala u
zadnjem dvorištu, ploče nisu svirale na spratu, niti je čekićanje dopiralo iz
garaže. I sve ptice su utihnule.

Nepoznati se nagnuo prema meni. Zapadno sunce sinulo je preko
njegovih ramena. Zaslepilo me je. Podigao sam ruku da bih zaklonio oči.

„Izvini, izvini“, rekao je. Pomerio se tako da ga osmotrim a da ne gledam u
sunce. Nosio je crni sako za crkvu, crnu košulju s neobičnim okovratnikom,
plave farmerke i izgužvane mokasine. Odevao se kao podeljena ličnost. Sa
šest godina delio sam odrasle na tri grupe: mlade odrasle, odrasle i starkelje.
Ovaj tip pripadao je prvoj grupi. Spustio je ruke na kolena da bi izbliza
osmotrio suprotstavljene vojske.

„Ko si ti?“, pitao sam ga.
„Čarls Džejkobs.“ To ime sam negde čuo. Pružio mi je ruku. Odmah sam je
prodrmao, zato što sam i sa šest godina bio lepo vaspitan. Svi smo bili. Mama
i tata postarali su se za to.
„Zašto nosiš taj okovratnik s rupom?“
„Zato što sam sveštenik. Odsad ćeš me nedeljom viđati u crkvi. Sretaćemo
se i četvrtkom uveče na sastancima Udruženja metodističke mladeži, ako
budeš dolazio na njih.“
„Gospodin Latur je bio naš sveštenik“, rekao sam, „ali on je umro.“
„Znam. Žao mi je zbog toga.“
„U redu je, zato što mama kaže da se nije mučio. Otišao je pravo u raj. I
nije nosio takav okovratnik.“
„Nije ga nosio zato što je bio laički propovednik. To znači da je bio neka
vrsta dobrovoljca. Starao se da crkva ostane otvorena, u odsustvu
profesionalnog sveštenika. Zaslužio je sve pohvale zbog svoje plemenitosti.“
„Mislim da moj tata zna za tebe“, rekao sam. „On je crkvenjak. Skuplja
priloge u crkvi. Smenjuje se s drugim crkvenjacima.“
„Deljenje je dobro“, reče Džejkobs. Spustio se na kolena pored mene.
„Da li ćeš se pomoliti bogu?“ Ta pomisao me je uznemirila. Molitva je bila
za crkvu i Udruženje metodističke mladeži, koje su moja braća i sestre zvali
školom u četvrtak uveče. Poći ću u nju kad je gospodin Džejkobs pokrene,
istovremeno kad i u prvi osnovne. „Ako hoćeš da razgovaraš s mojim tatom,
on je u garaži s Terijem. Ugrađuju novo kvačilo u Drumsku raketu. Bolje reći,
tata ga ugrađuje. Teri mu dodaje alat i gleda šta radi. Ima osam godina. Ja
imam šest. Mislim da je mama na verandi iza kuće. Gleda kako se dečaci
dobacuju loptom.“
„Tu igru zvali smo tresni je kad sam ja bio mali“, rekao je. Osmehnuo se.
To je bio lep osmeh. Odmah mi se dopao.
„Stvarno?“

„Aha, zato što smo morali da udarimo loptu palicom čim je uhvatimo.
Kako se ti zoveš, sinko?“

„Džejmi Morton. Imam šest godina.“
„To si mi već rekao.“
„Mislim da se niko nikad nije molio u našem prednjem dvorištu.“
„Neću ni ja. Voleo bih da pobliže pogledam tvoju vojsku. Koji su Rusi, a
koji Amerikanci?“
„Pa, ovi na zemlji su Amerikanci, naravno. Na planini Lobanji su Švabe.
Amerikanci moraju da osvoje planinu.“
„Zato što im stoji na putu“, reče Džejkobs. „Iza planine Lobanje nalazi se
put za Nemačku.“
„Tako je! Tamo je glavni Švaba Hitsmer!“
„Počinilac nebrojenih zala“, rekao je.
„Uh?“
„Ništa. Nadam se da ti neće smetati ako loše momke budem zvao
Nemcima? Izraz Švabe mi ne zvuči lepo.“
„Neće mi smetati. To je sjajno. Švabe su Nemci, a Nemci su Švabe. Moj tata
je bio u ratu. Samo poslednje godine. Popravljao je kamione u Teksasu. Jesi li
ti bio u ratu, gospodine Džejkobse?“
„Nisam. Bio sam premlad, baš kao i za Koreju. Kako će Amerikanci
osvojiti to brdo, generale Mortone?“
„Na juriš!“, povikao sam. „Pucaće iz automata! Bam! Dum-dum-dum!“
Nastavio sam nešto tiše iz grla: „Taka-taka-taka.“
„Frontalni juriš uzbrdo zvuči rizično, generale. Podelio bih trupe, da sam
na tvom mestu... evo ovako...“ Pomerio je polovinu Amerikanaca ulevo, a
polovinu udesno. „Tako ćeš ih obuhvatiti kao kleštima. Je l’ vidiš?“, spojio je
palac i kažiprst. „Napašćeš cilj s obe strane.“
„Možda ću“, rekao sam. Dopadala mi se ideja o frontalnom jurišu.
Obećavala je mnogo krvi. Svideo mi se i predlog gospodina Džejkobsa.
Bio je lukav. Lukavstvo donosi rezultate, a oni zadovoljstvo. „Pokušao sam
da napravim pećine, ali zemlja je previše suva.“
„Vidim.“ Zabio je prst u planinu Lobanju. Gledao je kako se zemlja
obrušava i zatrpava rupu. Ustao je i otro prašinu s kolena. „Imam klinca koji
će se za godinu ili dve rado igrati tvojim vojnicima.“
„Može odmah da se igra, ako želi“, pokušavao sam da ne budem sebičan.
„Gde je on?“
„Još je u Bostonu, s majkom. Ima mnogo toga da se spakuje. Mislim da će
stići u sredu, najkasnije u četvrtak. Mori je premlad za vojnike. Bacao bi ih
okolo.“
„Koliko ima godina?“
„Samo dve.“
„Kladim se da još piški u gaće!“, povikao sam i počeo da se smejem.

Nisam mogao da se suzdržim, iako nije bilo pristojno. Klinci koji piške u gaće
tako su smešni.

„Piški u gaće, kad smo već kod toga“, sa osmehom će Džejkobs, „ali sam
siguran da će to prerasti. Kažeš da ti je otac u garaži?“

„Da.“ Setio sam se gde sam čuo njegovo ime - mama i tata su za večerom
razgovarali o novom svešteniku koji stiže iz Bostona. Zar nije preterano
mlad? Naglasila je majka. Jeste, ali dobiće platu u skladu s tim, odvratio je otac
sa osmehom. Još su razgovarali o njemu, ali nisam obraćao pažnju. Endi je
brčkao po krompir-pireu. Stalno je to radio.

„Hoćeš li pokušati da izvedeš obuhvatni manevar?“, rekao je kad je pružio
korak.

„Ha?“
„Klešta“, rekao je i ponovo spojio palac i kažiprst.
„O. Nego šta ću. Biće sjajno.“
Podelio sam vojsku i napao. Dobro je ispalo. Sve Švabe su izginule, ali
bitka nije bila dovoljno spektakularna. Stoga sam krenuo u frontalni juriš
kamionima i džipovima. Jurili su uza strmu padinu planine Lobanje. Švabe su
se strmoglavljivale u bezdan, s očajničkim urlicima: „Aaaaaj!“ Mama, tata i
gospodin Džejkobs sedeli su na verandi ispred kuće dok je bitka besnela. Pili
su ledeni čaj i razgovarali o crkvenim temama. Tata je bio crkvenjak, a majka
pripadnica Damskog sestrinstva. Nije bila šefica, ali je bila zamenica šefice.
Eh, da ste samo videli sve otmene šešire koje je nosila tih dana. Bilo ih je
najmanje deset. To je bilo srećno doba.
Majka je pozvala svoju decu i njihove prijatelje da upoznaju novog
sveštenika. I ja sam krenuo ka njima. Gospodin Džejkobs mi je mahnuo da se
vratim. Rekao je mami da smo se već upoznali. „Nastavi da se boriš,
generale!“, doviknuo mi je s verande.
Nastavio sam da se borim. Kon, Endi i njihovi prijatelji vratili su se u
zadnje dvorište i nastavili da se igraju. Kler i njene prijateljice popele su se na
sprat i produžile da se igraju (iako im je majka rekla da utišaju muziku,
molim vas i hvala). Gospodin i gospođa Morton razgovarali su prilično dugo s
prečasnim Džejkobsom. Nisam mogao da shvatim sklonost odraslih ka
dosadnom i zamornom brbljanju.
Zaboravio sam na njih zato što sam vojevao bitku za planinu Lobanju na
nekoliko različitih načina. U najzahvalnijem scenariju - koji je sadržao i
obuhvatni manevar gospodina Džejkobsa - deo američke vojske prikovao je
Nemce na frontu, dok je ostatak zaokolio i iznenadio neprijatelja otpozadi.
„Vat is zis?“, kriknuo je jedan od njih, trenutak pre no što je dobio hitac u
glavu.
Počeo sam da se umaram od rata. Hteo sam da požurim po komad kolača
(ako su Kon, Endi i prijatelji ostavili neki), kad je ona senka ponovo pala
preko mene i bojnog polja. Podigao sam glavu i ugledao gospodina

Džejkobsa. Nosio je čašu vode.
„Dobio sam je od tvoje majke. Mogu li nešto da ti pokažem?“
„Naravno.“
Ponovo je kleknuo i nasuo vodu preko planine Lobanje.
„To je oluja s grmljavinom!“ povikao sam. Imitirao sam udare groma.
„Hmm, ako ti tako kažeš. Oluja s grmljavinom. Pogledaj sad.“ Ispružio je

dva prsta kao đavolje rogove. Zario ih je u vlažno tle. Rupe su ovog puta
opstale. „Očas posla“, rekao je. „Pećine.“ Uzeo je dva Nemca. Stavio ih je
unutra. „Teško ćeš ih isterati odatle, generale. Ali siguran sam da su
Amerikanci dorasli zadatku.“

„Hej! Hvala ti!“
„Dodaj vode kad zemlja počne da se obrušava.“
„Hoću.“
„Ne zaboravi da vratiš čašu u kuhinju posle bitke. Ne želim da se tvoja
majka naljuti na mene prvog dana u Harlouu.“
Obećao sam da ću tako učiniti. Pružio sam mu ruku. „Ruka ruci, gospodine
Džejkobse.“
Sa osmehom je pružio ruku i krenuo niz Metodistički put ka parohijskom
domu, u kom će sledeće tri godine živeti s porodicom, dok ne bude otpušten.
Ispratio sam ga pogledom. Zatim sam se okrenuo planini Lobanji.
Još jedna sen pala je po bojištu pre no što sam se ponovo zaigrao.
Pripadala je mom ocu. Pažljivo se spustio na kolena da ne bi zgazio nijednog
američkog vojnika. „Pa, Džejmi, šta misliš o novom svešteniku?“
„Sviđa mi se.“
„I meni. Sviđa se i tvojoj majci. Veoma je mlad za taj posao. Bićemo
njegova prva pastva, ako bude dobar. Mislim da će se snaći. Pogotovo s UMM-
om. Mladost traži mladost.“
„Vidi, tata, pokazao mi je kako da pravim pećine. Dovoljno je da ovlažim
zemlju, toliko da počne ličiti na blato.“
„Vidim.“ Prošao je rukom kroz kosu. „Moraš dobro da se opereš pre
večere.“ Uzeo je čašu. „Hoćeš li da je vratim u kuću umesto tebe?“
„Da, molim te, i hvala ti.“
Poneo je čašu. Okrenuo sam se planini Lobanji, samo da bih video da se
zemlja osušila i da su se pećine obrušile. Vojnici u njima bili su živi zakopani.
To mi nije smetalo. Naposletku, bili su loši momci.

U današnje vreme svi smo nepodnošljivo osetljivi na seks. Nijedan roditelj
zdrave pameti ne bi poverio šestogodišnjaka novom poznaniku koji živi sam
(makar i samo nekoliko dana). Moja mama upravo je to učinila sledećeg
ponedeljka po podne, bez trunke oklevanja.

Prečasni Džejkobs - mama mi je rekla da bi trebalo da ga tako zovem,

umesto svešteniče - oko petnaest do tri dopešačio je uz Metodističko brdo.
Pokucao je na spoljna vrata. Bojio sam na podu dnevne sobe, dok je mama
gledala kviz. Poslala je ime VKSH televiziji. Nadala se da će dobiti veliku
mesečnu nagradu, Elektroluksov usisivač, iako je znala da nema velikih
izgleda. Govorila je da nada umire poslednja. To je bila šala.

„Možete li da mi pozajmite najmlađe dete na pola sata?“, pitao je prečasni
Džejkobs. „Voleo bih da mu pokažem nešto u garaži.“

„Šta je to?“, pitao sam, dok sam ustajao s poda.
„Iznenađenje. Ispričaćeš majci šta si video.“
„Mama?“
„Naravno da možeš ići“, rekla je, „ali prvo skini odeću koju si nosio u školi,
Džejmi. Hoćete li da popijete čašu ledenog čaja, prečasni Džejkobse, dok se on
preoblači?“
„Hoću“, rekao je. „Pitam se da li biste me mogli zvati Čarli.“
Odgovorila je posle kraćeg razmišljanja: „Ne bih, ali mogla bih da probam
sa Čarlse.“
Obukao sam farmerke i majicu. Razgovarali su o temama za odrasle kad
sam sišao niz stepenice. Zbog toga sam izašao da sačekam školski autobus.
Kon, Teri i ja išli smo u malu školu s jednom učionicom na Devetki -
petstotinak metara od kuće - ali je Edi išao u srednju, a Kler pohađala prvu
godinu u Gejts Fols Haju, na drugoj strani reke. („Idi ti u prvi razred, samo
pazi da ne budeš prva devojka“, govorila joj je mama - i to je bila šala.)
Autobus ih je dovozio do raskrsnice Devetke i Metodističkog puta, u
podnožju Metodističkog brda.
Video sam kako silaze iz autobusa i žure nizbrdo - koškajući se, kao i
uvek. Slušao sam ih dok sam stajao pored poštanskog sandučeta - prečasni
Džejkobs izašao je iz kuće.
„Da li si spreman?“, pitao me je. Uhvatio me je za ruku. To je bio savršeno
prirodan gest.
„Naravno“, rekao sam.
Mimoišli smo se s Endijem i Kler na putu nizbrdo. Endi me je pitao gde
idem.
„Idem kod prečasnog Džejkobsa kući“, rekao sam. „Pokazaće mi
iznenađenje.“
„Pa, nemoj dugo“, reče Kler. „Tvoj je red da namestiš sto.“ Pogledala je
Džejkobsa i brzo okrenula glavu. Starija sestra opako će se zaljubiti u njega,
pre kraja godine, baš kao i njene prijateljice.
„Brzo ću ga poslati kući“, obećao je Džejkobs.
Išli smo nizbrdo do Devetke, koja je vodila do Portlanda ukoliko bismo
skrenuli levo, ili do Gejts Folsa, Kasl Roka i Luistona ako bismo skrenuli
desno. Zastali smo i pogledali levo ili desno, što je bilo smešno zato što na
Devetki gotovo i nije bilo automobila, izuzev leti. Prolazili smo pored

kukuruznih i pšeničnih polja. Osušene stabljike kukuruza šuškale su na
blagom jesenjem povetarcu. Posle deset minuta stigli smo do parohijskog
doma, čiste bele kuće s crnim kapcima. Iza nje je bila Prva metodistička crkva
Harloua, što je bilo smešno ime za jedinu metodističku crkvu u gradu.

U Harlouu je bila samo još jedna bogomolja - Silomska crkva. Moj otac je
silomite smatrao umerenim do ozbiljnim čudacima. Nisu jurcali okolo u
čezama niti činili nešto slično, ali svi muškarci i dečaci nosili su crne šešire
kad god bi izašli iz kuće. Žene i devojke nosile su haljine do članaka i bele
kapice. Tata je govorio da silomiti tvrde da znaju kad će biti kraj sveta i da je
to zapisano u specijalnoj knjizi. Majka je rekla da je u Americi svako slobodan
da veruje u šta god hoće, dok god nikog ne povređuje... ali nije tvrdila da tata
nema pravo. Naša crkva bila je veća od silomske, ali veoma skromna. I bila je
bez zvonika. Imala ga je, ali ga je davnih dvadesetih godina srušio uragan.

Prečasni Džejkobs i ja zemljanim prilaznim putem stigli smo do
parohijskog doma. Video sam da ima plavi plimut belveder, divan automobil.
„Je li mu menjač standardni ili automatski s ručkom na upravljačkoj tabli?“,
pitao sam.

Izgledao je iznenađeno. Osmehnuo se. „Automatski s ručicom na tabli“,
kazao je. „To je svadbeni poklon tazbine.“

„Da li tazbina živi u jazbini?“
„Moja ne živi“, rekao je. Nasmejao se. „Voliš li automobile?“
„Svi ih volimo“, odgovorio sam, misleći na čitavu porodicu... iako se to baš
nije moglo reći za mamu i Kler. Žene kao da nisu razumele lepotu automobila.
„Kad dovrši Drumsku raketu, tata će je provozati na trkalištu u Kasl Roku.“
„Stvarno?“
„Pa, neće je on provozati. Mama kaže da ne bi mogao zato što je previše
opasno. Voziće je neko drugi. Možda Dvejn Robišo. Radi u Braunijevoj radnji s
tatom i mamom. Prošle godine vozio je na trkalištu, ali mu se motor zapalio.
Tata kaže da odonda traži druga kola.“
„Dolaze li Robišoovi u crkvu?“
„Hmm...“
„Shvatiću to kao ne. Uđi u garažu, Džejmi.“
Ušao sam u senovitu prostoriju što se osećala na buđ. Džejkobs po svoj
prilici nije primetio da sam se malo uplašio senki i neprijatnog mirisa. Poveo
me je dublje u tamu. Zastao je i pokazao na svojih ruku delo. Zinuo sam od
čuda.
Prečasni je coknuo jezikom kao što čine ljudi što se nečim ponose. „Dobro
došao na Spokojno jezero, Džejmi.“
„Auh!“
„Napravio sam ga dok sam čekao da Petsi i Mori dođu ovamo. Trebalo je
da sredim kuču dok Petsi ne stigne s nameštajem. Uradio sam nešto.
Popravio sam pumpu na bunaru, na primer. Nije bilo mnogo posla za mene.

Tvoja mama i pripadnice Damskog sestrinstva temeljito su očistile i
pripremile parohijski dom. To nije bio lak posao. Gospodin Latur je dolazio sa
Ors Ajlanda. Ovde niko nije živeo od Drugog svetskog rata. Zahvalio sam joj
se, ali bih voleo da joj se još jednom zahvališ u moje ime.“

„Naravno, budi siguran da ču joj reći“, odvratio sam, iako ne verujem da
sam joj preneo sveštenikove reči. Slušao sam ga jednim uvetom. Svu pažnju
upravio sam na sto koji je zauzimao gotovo polovinu garaže. Moja planina
Lobanja izgledala je jadno u poređenju s ovim zelenim brdovitim pejzažem.
Odonda sam video mnogo sličnih maketa panorama, većinom u izlozima
prodavnica igračaka. Njima su obično jezdili dugi električni vozovi. Na stolu
koji je načinio prečasni Džejkobs nije bilo vozića. To i nije bio pravi sto, već
table šperploče na postoljima. Na njima je bio skoro četiri metra dug i oko
metar i po širok seoski krajolik. Četrdeset centimetara visoke bandere
gospodarile su pejzažem. Pružale su se dijagonalno preko makete panorame,
čiji je najveći deo zauzimalo jezero s pravom vodom. Blistalo se jarkoplavom
bojom, čak i na oskudnom svetlu garaže.

„Uskoro ću morati da je sklonim“, rekao je, „da bih mogao da smestim
automobil u garažu. Petsi će tražiti da je uklonim.“

Savio se u struku i položio ruke na kolena. Upro je pogled u brdašca,
igličaste bandere, končaste žice i veliko jezero. Na maketi panorame stajale
su plastične ovce i krave. Pasle su pored vode (bile su prevelike; nisam to
primetio, niti bih mario da jesam). Bilo je mnogo uličnih svetiljki. Čudio sam
se njihovom postojanju s obzirom na to da nije bilo grada i ulica koje bi
osvetljavale.

„Kladio bih se da bi mogao voditi bitku na njoj sa svojim vojnicima, zar
ne?“

„Sigurno“, rekao sam. Mogao sam da vodim čitav rat na toj maketi
panorame.

Klimnuo je. „To je neizvodljivo, zato što se na Spokojnom jezeru svi lepo
slažu. Nikakve borbe nisu dozvoljene na njemu. Po tome je slično raju.
Planirao sam da ga prenesem u podrum crkve kad počnem s UMM-om. Ti i
tvoja braća mogli biste da mi pomognete u tom poslu. Mislim da će se
dopasti deci.“

„Siguran sam da će im se svideti!“ Zatim sam dodao nešto što sam čuo od
oca. „Unerediće se od sreće!“

Nasmejao se. Potapšao me je po ramenu. „Hoćeš li da vidiš čudo?“
„Što da ne“, rekao sam, iako nisam bio sasvim siguran. Slutio sam da će se
desiti nešto strašno. Najedanput sam postao svestan da smo sami u staroj
garaži bez automobila, u prašnjavom budžaku koji je zaudarao kao da je
godinama bio zaključan. Vrata ka spoljašnjem svetu bila su otvorena, ali mi se
činilo da su kilometar daleko. Prečasni Džejkobs mi se sviđao, ali sam
poželeo da sam ostao kod kuće, bojio na podu dnevne sobe i čekao da vidim

hoće li mama osvojiti usisivač, koji će joj doneti pobedu u neprestanoj borbi s
letnjom prašinom.

Prečasni Džejkobs polako je mahnuo rukom iznad Spokojnog jezera.
Zaboravio sam na nervozu. Tiho zujanje razleglo se ispod improvizovanog
stola. Ličilo je na zvuk kakav ispušta naš televizor lampaš dok se zagreva. Sva
sićušna ulična svetla su zasijala. Bila su bleštavobela, zamalo pa previše
snažna da bih gledao u njih. Bacala su magičan mesečinast sjaj preko zelenih
brda i plavih voda. I plastične krave i ovce izgledale su stvarnije, verovatno
zato što su bacale senke.

„Gospode, kako si to uradio?“
Osmehnuo se. „Prilično dobar trik, zar ne? Bog je rekao: Nek bude svetlost. I
bi svetlost, i svetlost beše dobra. Samo što ja nisam Bog, pa moram da se
oslonim na elektricitet. A to je divno, Džejmi. Zbog tog božjeg dara osećamo
se odlično kad god pritisnemo prekidač za svetlo, zar ne?“
„Pretpostavljam da je tako“, rekao sam. „Moj deda Ejmos pamti vreme bez
električnog osvetljenja.“
„Mnogo ljudi ga pamti“, rekao je, „uskoro će svi oni otići... i kad se to desi,
niko neće razmišljati o elektricitetu kao čudu. A on je čudo i misterija. Znamo
kako funkcioniše. Gubimo iz vida da nije isto znati kako nešto funkcioniše i
šta je to.“
„Kako si uključio svetiljke?“, pitao sam.
Pokazao je na policu iza stola. „Vidiš li crvenu sijalicu?“
„Aha.“
„To je fotoelektrična ćelija. Mogu da se kupe. Napravio sam je. Projektuje
nevidljiv zrak. Svetla oko Spokojnog jezera su zasijala kad sam ga prekinuo.
Ako to ponovo učinim... kao sad...“ Prošao je rukom iznad pejzaža. Ulične
svetiljke su se zatamnele, svele su se na svetlosne iskre i zgasnule. „Vidiš li?“
„Super“, zadivljeno sam prozborio.
„Pokušaj.“
Podigao sam ruku. Isprva se ništa nije desilo. Prekinuo sam svetlosni zrak
tek kad sam se podigao na vrhove prstiju. Zujanje ispod stola ponovo se čulo.
Svetlost je sinula.
„Uspeo sam!“
„Pazi da se ne unerediš od sreće“, rekao je prečasni, i prošao rukom kroz
moju kosu.
„Kakvo je to zujanje? Zvuči kao naš televizor.“
„Pogledaj ispod stola. Evo ovde. Uključiću svetlo da bi bolje video.“
Pritisnuo je prekidač na zidu. Nekoliko prašnjavih sijalica na tavanici je
zasijalo. Nisu odagnale buđav miris (namirisao sam još nešto vrelo i uljasto),
ali su razvejale tamu.
Sagnuo sam se. U mom životnom dobu retko sam se saginjao. Video sam
tri ili četiri kutije zalepljene s donje strane stola. Bile su izvor zujanja i

uljastog mirisa.
„To su baterije“, rekao je. „I njih sam napravio. Elektricitet je moj hobi. I

ovakve drangulije.“ Nacerio se kao dečak. „Volim spravice, iako izluđuju moju
suprugu.“

„Moj hobi je borba protiv Švaba“, rekao sam. Setio sam se da mi je rekao
da taj izraz ne zvuči lepo: „Htedoh reći, Nemaca.“

„Hobi je svakom potreban“, rekao je. „I svakom je potrebno čudo ili dva da
bi spoznao kako je život više od dirinčenja od kolevke pa do groba. Hoćeš li
da vidiš još jedno čudo, Džejmi?“

„Naravno!“
U uglu je bio drugi sto, pokriven alatkama, komadićima žice, s tri ili četiri
razmontirana tranzistora, kakve su imali Kler i Endi, i baterijama iz radnje.
Tu je bila i mala drvena kutija. Džejkobs je uzeo kutiju, spustio se na koleno
da bismo bili na istom nivou. Otvorio je i izvadio majušnu figuricu u beloj
odori. „Znaš li ko je ovo?“
Znao sam zato što je tip izgledao gotovo isto kao moja fluorescentna
noćna svetiljka. „To je Isus. Isus s rancem na leđima.“
„Nije to običan ranac, već onaj s baterijama. Pogledaj.“ Podigao je
poklopac ranca. Pokretao se na majušnoj šarki. Unutra sam video nešto što
nije bilo veće od dva blistava novčića od deset centi, pokrivena tankim slojem
lema. „I njih sam napravio zato što se u radnjama ne može kupiti nešto ovako
malo i snažno. Mogao bih da ih patentiram. Možda jednog dana, ali...“
Odmahnuo je glavom. „To sad nije važno.“
Zatvorio je ranac. Odneo je Isusa do Spokojnog jezera. „Nadam se da si
zapazio koliko je voda plava“, rekao je.
„Jesam! To je najplavlje jezero koje sam video!“
Klimnuo je. „I to je jedna vrsta čuda, moglo bi se reći... dok ga pobliže ne
pogledaš.“
„Ozbiljno?“
„To je obična boja. Ponekad razmišljam o tome, kad ne mogu da spavam.
Kako plitka voda izgleda duboka zbog malo boje.“
Ćutao sam, iako mi se to činilo glupom temom za razmišljanje. Naglo je
spustio Isusa pored jezera.
„Planiram da ovo iskoristim na UMM-u - kao nastavno sredstvo - ali ću ti
pokazati kao radi. Važi?“
„Važi.“
„Evo šta piše u četrnaestom poglavlju Jevanđelja po Mateju. Hoćeš li da
saslušaš svete reći božje, Džejmi?“
„Naravno, pretpostavljam da hoću“, rekao sam. Ponovo sam osetio nemir.
„Znam da hoćeš“, rekao je, „zato što najduže pamtimo ono što naučimo u
detinjstvu. U redu, hajdemo. Dobro me slušaj. I odmah nagna Isus učenike - to
znači da im je zapovedio - da uđu u lađu i napred da idu na one strane dok on

otpusti narod. I otpustivši narod, pope se na goru sam da se moli Bogu. Moliš li
se ti bogu, Džejmi?“

„Da, svake noći.“
„Ti si dobar dečak. Dobro, vratimo se na priču. Uveče je bio sam na gori.
Brod je bio nasred mora, opkoljen velikim valovima, gonjenim snažnim
vetrom. Isus je u vreme četvrte straže krenuo ka njima. Hodao je po moru.
Kad su učenici videli kako hodi po moru, uznemirili su se. Govorili su da je to
duh. Urlali su od straha. Isus im se obratio, zboreći: Ne bojte se, ja sam, ne
plašite se. To je kraj priče i nek bog blagoslovi svetu reč. Dobra pripovest, zar
ne?“
„Pretpostavljam da jeste. Da li zboreći znači da im je govorio? Znači,
jelda?“
„Tako je. Da li bi voleo da vidiš kako Isus hoda po Spokojnom jezeru?“
„Naravno! Obavezno!“
Posegnuo je ispod Isusove bele odore. Figurica se pomerila. Kad je stigla
do Spokojnog jezera, nije potonula, već je nastavila da uzvišeno klizi po vodi.
Za dvadesetak sekundi stigla je na drugu stranu. Na njoj je bilo brdo. Pokušala
je da se popne uz njega. Video sam da će se prevrnuti. Prečasni Džejkobs
zgrabio ju je pre no što se to dogodilo. Posegnuo je ispod Isusove odore da bi
ga isključio.
„Uspeo je!“, rekao sam. „Hodao je po vodi!“
„Pa...“ Čudno se osmehivao. Usne su mu se najednom kraju savijale
nadole. „Da i ne.“
„Kako to misliš?“
„Vidiš li mesto na kom je ušao u vodu?“
„Da...“
„Pruži ruku. Nešto ćeš opaziti. Pazi da ne dodirneš žice, zato što njima
teče prava električna struja. Protrešće te. Pogotovu ako su ti ruke vlažne.“
Oprezno sam posegnuo. Nisam verovao da izvodi praktičnu šalu na moj
račun - kao što su Teri i Kon ponekad činili - ali bio sam na nepoznatom
mestu s nepoznatim čovekom i nisam bio sasvim siguran šta radi. Činilo mi
se da je voda duboka. To je bila iluzija, stvorena plavom bojom rezervoara i
svetlošću koja se odražavala od površine vode. Prst mi je potonuo samo do
prvog članka.
„Nisi na najboljem mestu“, reče prečasni Džejkobs. „Idi malo desno.
Razlikuješ li levo od desnog?“
Razlikovao sam. Mama me je naučila: Desna je ruka kojom pišeš. To,
naravno, ne bi pomoglo Kler i Konu. Bili su ono što je tata zvao levacima.
Pomerio sam ruku i napipao nešto u vodi. Bio je to metal, s udubljenjem.
„Mislim da sam ga našao“, rekao sam prečasnom Džejkobsu.
„I ja to mislim. Pronašao si šinu po kojoj Isus hoda.“
„To je magični trik!“ kazao sam. Viđao sam mađioničare u Šouu Eda

Salivana. Kon je za rođendan dobio kutiju s mađioničarskim trikovima.
Izgubio je sve osim plovećih lopti i nestajućeg jajeta.

„Tako je.“
„Kao Isus što hoda po vodi do onog broda!“
„Ponekad“, rekao je, „plašim se da je tako.“
Izgledao je tako tužno i daleko da sam se ponovo malčice uplašio. Bilo mi
ga je žao. Nije mi bilo jasno zbog čega bi bio tužan kad je imao tako divan ko
bajagi svet poput Spokojnog jezera u garaži.
„To je stvarno dobar trik“, rekao sam. Potapšao sam ga po ruci.
Vratio se s mesta gde je odlutao. Osmehnuo mi se. „Imaš pravo“, rekao je.
„Pretpostavljam da mi je teško bez supruge i klinca. Mislim da sam te zbog
toga pozajmio, Džejmi. Vreme je da te vratim mami.“
Uhvatio me je za ruku kad smo stigli do Devetke, iako na njoj nije bilo
automobila. Tako smo stigli do Metodističkog puta. Nije mi smetalo što ga
držim za ruku. Prijalo mi je. Znao sam da vodi računa o meni.

Gospođa Džejkobs i Moris stigli su posle nekoliko dana. Klinac je bio običan
balavko u pelenama, ali ona je bila lepa. U subotu, dan pre no što je prečasni
Džejkobs prvi put stao za propovedaonicu naše crkve, Teri, Kon i ja pomogli
smo mu da preseli Spokojno jezero u crkveni podrum. Tamo će se svakog
četvrtka uveče sastajati Udruženje metodističke mladeži. Koliko je jezero
plitko, bilo je veoma vidljivo bez vode, kao što se jasno videla i šina s
udubljenjem.

Prečasni Džejkobs naveo je Terija i Kona da se zakunu da će čuvati tajnu.
Objasnio je da ne želi da pokvari doživljaj maloj deci (u tom trenutku osećao
sam se kao veliki, što mi je veoma prijalo). Pristali su. Mislim da su obojica
održali reč, ali su svetla u podrumu crkve bila mnogo snažnija od onih u
garaži. Lepo se videlo da je Spokojno jezero samo široka barica ako ste stajali
blizu maketi panorame i pažljivo posmatrali. Videla se i šina s udubljenjem.
Do Božića su svi znali.

„To je obična prevara“, rekao mi je Bili Paket jednog četvrtka po podne.
On i njegov brat Roni mrzeli su veronauku, ali ih je mama terala da idu.
„Povratiću ako nam još jednom pokaže taj trik i ispriča priču o hodanju po
vodi.“

Hteo sam da se potučem s njim zbog toga, ali nisam. Bio je veći od mene.
Bio mi je prijatelj i imao je pravo.

II

TRI GODINE. KONRADOV GLAS. ČUDO

Prečasni Džejkobs otpušten je zbog propovedi koju je održao u crkvi
dvadeset prvog novembra 1965. godine. Lako pronalazim taj datum na
internetu, zato što sam ga stavio među favorite. Održao je propoved u
nedelju pre Dana zahvalnosti. Sedam dana kasnije nestao je iz naših života.
Otišao je sam. Petsi i Moris - kog su klinci iz UMM-a zvali Prilepak Mori - već
su otišli, baš kao i plimut belveder s automatskim menjačem s ručicom
menjača na komandnoj tabli.

Ispostavilo se da iznenađujuće dobro pamtim tri godine između prvog
viđenja Spokojnog jezera i dana Strašne propovedi, iako bih vam pre početka
pisanja ovog svedočanstva rekao da sam gotovo sve zaboravio. Šta mislite,
koliko ljudi raspolaže živopisnim uspomenama na događaje između šeste i
devete godine života? Ali pisanje je divno i strašno. Otvara duboke, dotad
nedostupne, bunare uspomena.

Poželeo sam da dignem ruke od sastavljanja ovog svedočenja i da
napišem - nimalo tanku - knjigu o tim godinama i tom svetu što se toliko
razlikuje od ovog u kom sad obitavam. Sećam se majke, nepojmljivo lepe na
jutarnjem suncu, kako stoji pored daske za peglanje u letnjoj haljinici. Sećam
se kako plivam u Harijevom jezercetu s braćom u prevelikim kupaćim
gaćama neugledne zelene boje. Govorili smo jedan drugom da je glibavo dno
jezerceta od balege, iako smo znali da gacamo po blatu (verovatno samo po
blatu). Sećam se sanjivih popodneva u školi u Vest Harlouu od jedne učionice.
Sedeo sam na zimskim kaputima u ćošku za pisanje i pokušavao da naučim
sirotog glupog Dikija Ozguda da napiše reč žirafa. Sećam se da mi je govorio:
Z-z-zašto da je p-p-pišem, kad je nikad nisam v-v-video?

Sećam se mreže zemljanih puteva koja je premrežavala grad, igranja
klikera u školskom dvorištu na odmoru jednog hladnog aprilskog dana i
tužne molitve vetra među borovima dok sam ležao u postelji nakon što sam
se pomolio bogu, čekajući da zaspim. Sećam se oca kako izlazi iz garaže s
francuskim ključem u ruci, kapom s natpisom MORTON ULJE ZA LOŽENJE
natučenom na čelo i krvi koja curi po zamašćenim prstima. Sećam se kako
Ken Makenzi najavljuje crtaće s Popajem u Majti najnti šouu i kako sam
morao da prepustim televizor kad bi Kler došla s prijateljicama zato što su
htele da gledaju Amerikan bendstend da bi znale šta cure nose. I danas
uzdrhtim kad se setim zalazaka sunca crvenih kao krv na očevim šakama.

Sećam se još hiljadu sitnica, uglavnom dobrih, ali nisam seo za kompjuter
da bih nataknuo ružičaste naočare i prizivao slatku nostalgiju. Selektivno
pamćenje je među najvećim grehovima starosti. Nemam vremena za tako
nešto. Prošlost nije bila uvek lepa. Živeli smo na selu. Takav život bio je težak
u to doba. Pretpostavljam da je još takav.

Moj prijatelj Al Nouls zaglavio je levu ruku u očevu mašinu za
razvrstavanje krompira. Izgubio je tri prsta pre nego što je gospodin Nouls
stigao da isključi glomaznu opasnu spravu. Zatekao sam se na licu mesta.
Pamtim kako su se kaiševi zacrveneli i kako je Al vrištao.

Moj otac je (zajedno s Terijem, odanim i neveštim pomoćnikom)
osposobio Drumsku raketu - bože, kako prekrasnu, razornu buku stvaraše taj
oživljeni motor! Predao ju je, sveže ofarbanu i s brojem 19 ispisanim na
stranicama, Dvejnu Robišou da bi se s njom takmičio na trkalištu u Kasl Roku.
Idiot ju je prevrnuo i uništio u prvom krugu. Izvukao se bez ogrebotine.
„Pedala za gas sigurno se zaglavila“, rekao je s budalastim osmehom. Otac je
kazao da se tog dana samo Dvejn zaglavio na trkalištu.

„Nadam se da si shvatio da ne bi trebalo da poveravaš ništa vredno
Robišoovima“, rekla mu je majka. Otac je zavukao ruke u džepove tako
duboko da sam video rub njegovog donjeg veša. Verovatno je to uradio da bi
bio siguran da neće pobeći i otići negde gde ne bi trebalo.

Leni Makintoš, poštarov sin, izgubio je oko kad se sagnuo da vidi zašto
petarda dinamitara koju je gurnuo u konzervu ananasa nije eksplodirala.

Moj brat Konrad izgubio je glas.
Sad vam je jasno da ni u to doba nije sve bilo lepo i krasno.

Prečasni Džejkobs uspeo se prve nedelje na propovedaonicu. U crkvi je bilo
više ljudi nego ranijih godina, kad je u njoj propovedao zdepasti, sedokosi,
dobroćudni gospodin Latur. Stari propovednik isporučivao je dobronamerne
ali neupečatljive propovedi i neizostavno ronio suze na Dan majki, koji je
zvao Majčina nedelja (ove podatke dugujem majci, koja mi ih je saopštila
godinama kasnije - slabo sam zapamtio gospodina Latura). U crkvi nije bilo
uobičajenih dvadesetak nego skoro četiri puta više vernika. Sećam se kako su
uglas pojali pohvalne pesme: Praise God from Whom all blessings flow, Praise
Him the creatures here below. Naježio sam se. Gospođa Džejkobs umela je s
orguljama. Njena plava kosa - vezana jednostavnom crnom trakom - blistala
se u svim bojama na svetlosti s vitražnog prozora.

Vraćali smo se kući iz crkve en famille. Najboljim, nedeljnim cipelama
podizali smo oblačiće prašine. Išao sam odmah iza roditelja. Čuo sam kako
mama s olakšanjem govori: „Mislila sam da će nam zato što je tako mlad
držati lekcije o građanskim pravima, zabrani regrutacije ili o nečem sličnom.
Umesto toga čuli smo veoma lepu propoved zasnovanu na Bibliji. Mislim da

će se ljudi vratiti u crkvu, a ti?“
„Vratiće se na neko vreme“, reče otac.
Ispostavilo se da su i mama i tata na svoj način bili u pravu. Broj vernika

nikad nije pao na nivo propovedništva gospodina Latura - što će reći desetak
duša zimi, okupljenih oko peći na drva u promajnoj crkvi - ali je neosetno
opao na šezdeset, pa pedeset, da bi se zadržao oko brojke od četrdeset, kao
barometar nepredvidivog letnjeg dana. Niko nije tu pojavu povezivao s uvek
jasnim, prijatnim i na Bibliji zasnovanim (nikad nisu imale veze s atomskim
bombama ili marševima slobode) propovedima gospodina Džejkobsa.
Poseta se jednostavno proređivala.

„Ljudi se sve ređe okreću bogu“, rekla je majka, posle naročito slabo
posećene propovedi. „Jednog dana žaliće zbog toga.“

I Udruženje metodističke mladeži u te tri godine doživelo je skromnu
renesansu. U Laturovo doba četvrtkom uveče retko se okupljalo više od
desetoro dece. Četvoro je nosilo prezime Morton: Kler, Endi, Kon i Teri. U to
doba smatran sam premladim da bih prisustvovao veronauci. Endi mi je
zbog toga ponekad lupao čvrge i zvao me srećnikom. Kad sam jednom pitao
Terija kako je tada bilo na okupljanjima, slegnuo je ramenima. „Pevali smo
pesme, čitali Bibliju i obećavali da nikad nećemo piti alkoholna pića ili pušiti
cigarete. Pričao nam je da volimo svoje majke, da katolici odlaze u pakao zato
što poštuju idole i da Jevreji vole pare. Rekao nam je da Isus sluša kad god
neko od naših prijatelja priča masne šale.“

Posećenost je pod novim režimom dostigla nivo od tridesetoro dece
između šest i sedamnaest godina. To je stvorilo potrebu za nabavkom novih
stolica na rasklapanje. Deca nisu dolazila u većem broju zbog mehaničkog
Isusa prečasnog Džejkobsa koji je jezdio preko Spokojnog jezera. Uzbuđenje
izazvano tim čudom brzo je splasnulo, čak i kod mene. Ne verujem da je
poseta narasla ni zbog slika Svete zemlje na zidovima.

Povećanje posete imalo je veze sa sveštenikovom mladošću i poletom.
Organizovao je igre i zajedničke aktivnosti na otvorenom, naporedo s
verskim podučavanjem. Objašnjavao nam je da to čini zato što se većina
Isusovog propovedanja odvijala na otvorenom prostoru, što znači da
hrišćanstvo nije ograničeno samo na crkvu. I dalje smo čitali Bibliju, ali smo
to radili igrajući se muzičkih stolica. Često bi neko pao na pod tragajući za
četrnaestim poglavljem i devetim stihom Ponovljenog zakona ili Timotejom
2:12. To je bilo prilično smešno. Deca su dolazila i zbog igrališta za bejzbol,
koje je uz Konovu i Edijevu pomoć napravio iza crkve. Dečaci su pokatkad
igrali bejzbol četvrtkom, dok su devojčice navijale. Ponekad su devojke igrale,
a dečaci (nadajući se da su devojčice zaboravile da je njihov red za igru i da
su došle u suknjama) navijali za njih.

Zanimanje prečasnog Džejkobsa za elektricitet često je igralo značajnu
ulogu u razgovorima s mladeži, četvrtkom uveče. Sećam se kad nas je jednog
popodneva pozvao i zamolio Endija da dođe u džemperu na veronauku.
Pozvao je mog brata da stane u središte prostorije kad smo se okupili. Rekao
je da će nam pokazati teret greha. „Iako sam siguran da nisi veliki grešnik,
Endru“, dodao je.

Moj brat se nervozno osmehnuo, ali ništa nije rekao.
„Ne radim ovo da bih vas uplašio, deco“, rekao je. „Ima sveštenika koji
veruju u takav pristup, ali ja ne igram u tom kolu. Pokazaću vam kako to
izgleda da biste znali.“ (Kasnije sam naučio da ljudi uvek govore tako nešto
pre no što vas nasmrt uplaše.)
Naduvao je nekoliko balona. Rekao nam je da zamislimo da svaki teži
desetak kilograma. Podigao je prvi i rekao: „Ovaj simbolizuje laganje.“
Protrljao ga je o košulju i prislonio na Endijev džemper. Čvrsto se zalepio za
njega.
„Ovaj simbolizuje krađu.“ Zalepio je još jedan balon na Endijev džemper.
„Ovaj simbolizuje bes.“
Nisam siguran, ali čini mi se da je zalepio sedam balona na Endijev
džemper iz kućne radinosti, po jedan za svaki od smrtnih grehova.
„To je više od sedamdeset kilograma grehova“, rekao je. „To je veliki
teret! Ali ko uklanja svetske grehe?“
„Isus!“, odvratio je poslušni hor glasova.
„Tako je. Evo šta se dešava kad zatražite oproštaj.“ Odnekud je izvukao
iglu. Probušio je sve balone, uključujući i onaj koji se oslobodio i poleteo uvis.
Morao je da ga uhvati i ponovo prilepi za Edija. Mislim da smo svi smatrali da
je bušenje balona zanimljiviji deo lekcije od svetog statičkog elektriciteta.
Najimpresivniju demonstraciju elektriciteta izvodio je pomoću
sopstvenog izuma koji je zvao Jakovljevim merdevinama. Bila je to metalna
kutija veličine ormarića gde se nalazila moja plastična vojska. Iz nje su štrčale
dve žice, nalik na televizijsku antenu. Kad bi uključio uređaj (radio je na
struju iz mreže, umesto na baterije) i okrenuo prekidač sa strane, duge iskre
popele bi se uz žice. Bile su tako sjajne da smo ih jedva posmatrali. Sunule bi s
vrha i nestale. Menjale bi boju kad bi poprskao žice nekim praškom. Devojke
su stenjale od zadovoljstva.
I ta predstava imala je neki religiozni smisao - makar u umu Čarlsa
Džejkobsa - ali sam ga zaboravio. Možda je imala neke veze sa Svetim
Trojstvom? Komplikovane, egzotične ideje bledele su i nestajale kao prolazna
groznica u odsustvu Jakovljevih merdevina, razigranih šarenih iskri što su se
oglašavale kao razgoropađene divlje mačke.
Ipak se veoma jasno sećam jednog mini-predavanja. Opkoračio je
naopako okrenutu stolicu. Posmatrao nas je preko naslona. Njegova supruga
gledala nas je s klavirske stoličice, smerno prekrštenih ruku na krilu i blago

oborene glave. Molila se, ili dosađivala. Znao sam da je ovo drugo bio slučaj s
najvećim delom prisutnih. Većina metodističke mladeži iz Harloua počela je
da se umara od elektriciteta i pratećih čudesa.

„Deco, nauka nas uči da je elektricitet kretanje atomskih čestica,
elektrona pod naponom. Elektroni se kreću, stvarajući električnu struju. Što
je kretanje brže, voltaža je veća. To je nauka. Nauka je dobra, ali je ograničena.
Znanje u jednom trenutku presušuje. Šta elektroni uistinu predstavljaju?
Nauka kaže da su to atomi pod naponom. U redu, to lepo zvuči, ali šta su
atomi?“

Nagnuo se napred, preko naslona stolice. Usmerio je plave oči (i one su
izgledale naelektrisano) na nas.

„To niko ne zna! To je prostor u kom se pojavljuje religija. Elektricitet su
jedna od božjih vrata ka beskonačnosti.“

„Voleo bih da donese električnu stolicu i sprži nekog belog mišića“, rekao
je Bili Paket jedne večeri posle blagoslova. „To bi bilo zanimljivo.“

Većina nas se, uprkos čestim (i sve dosadnijim) lekcijama o svetoj voltaži,
radovala školi četvrtkom uveče. Prečasni Džejkobs se, kad nije bio nadahnut
hobijem, izražavao živo i zanimljivo na predavanjima zasnovanim na Svetom
pismu. Govorio je o problemima s kojima smo se svakodnevno suočavali - od
maltretiranja u školi, do iskušenja da prepisujemo na proverama znanja.
Uživali smo u igrama, u najvećem broju predavanja i u pevanju zato što je
gospođa Džejkobs bila umešna pijanistkinja koja nikad nije grešila ili otezala
u izvođenju.

I nije znala da svira samo crkvene pesme. Jedne nikad nezaboravljene noći
odsvirala je tri pesme Bitlsa. Pevali smo s njom uz From Me to You, She Loves
You i I Want to Hold Your Hand. Moja majka se klela da je Petsi Džejkobs
sedamdeset puta bolja na klaviru od gospođe Latur. Crkvenjaci su se
jednodušno složili s predlogom mlade sveštenikove supruge da se od
dobrotvornih priloga kupi klavirsko pojačalo iz Portlanda.

„Možda ne bi bilo loše da ubuduće ne izvodite pesme“, rekao je gospodin
Kelton, crkvenjak s najdužim stažom u metodističkoj crkvi u Harlouu. „Deca
mogu da ih čuju i na radiju. Više bismo voleli da se držite... pa... hrišćanskih
melodija.“

Gospođa Džejkobs je promrmljala da se slaže, smerno oborenih očiju.

U igri je bio još jedan činilac: Čarls i Petsi Džejkobs bili su veoma seksepilni.
Pomenuo sam da su se Kler i njene prijateljice zatreskale u njega. Ubrzo se i
većina momaka zatreskala u nju. To se desilo zato što je Petsi Džejkobs bila
divna žena. Imala je plavu kosu, kremast ten, pune usne i krupne zelene oči.
Koni se kleo da ima veštičje moći, zato što bi mu kolena klecnula kad god bi
upravila zelene oči na njega. Zbog takvog izgleda pratilo bi je mnoštvo glasina

da je koristila više šminke od neupadljivog karmina. U dvadeset trećoj ništa
više nije joj bilo potrebno. Mladost je bila njena šminka.

Nedeljom je nosila savršeno pristojne haljine do kolena ili listova, iako su
tih godina rubovi ženskih haljina počeli da se nezaustavljivo penju uz noge.
Na okupljanjima UMM-a četvrtkom uveče nosila je savršeno pristojne
pantalone i bluze (prikladne i totalno odgovarajuće, kako je govorila moja
majka). Majke i bake iz pastve i pored toga pažljivo su je motrile, zato što je i
ta savršeno pristojna odeća otkrivala stas zbog kog su prijatelji moje braće
ponekad kolutali očima ili trzali rukom kao da su dodirnuli ringlu koju je neko
zaboravio da isključi. Igrala je bejzbol na devojačkim večerima. Jednom sam
čuo brata Endija - u to vreme četrnaestogodišnjaka - kako govori da je
posmatranje gospođe Džejkobs kako trči po bazama istinsko religiozno
iskustvo.

Uspevala je da svira klavir na okupljanjima četvrtkom uveče i da
učestvuje u većini aktivnosti UMM-a, zato što je svuda vodila dečačića sa
sobom. Bio je poslušno dete, lako za čuvanje. Svi su voleli Morija. Koliko se
sećam, čak je i Bili Paket, taj mladi ateist u nastanku, voleo Morija, koji gotovo
nikad nije plakao. Jedva da bi zajecao kad bi pao i izgulio kolena. Prestao bi da
plače čim bi ga neka devojčica podigla i pomazila. Sledio nas je gde god je
mogao kad bismo izašli da se igramo. Krenuo bi za devojčicama kada ne bi
mogao da drži korak s dečacima. Pazile su ga na časovima veronauke. Ljuljale
su ga u skladu s ritmom na časovima pevanja. Tako je i dobio nadimak
Prilepak Mori.

Kler ga je naročito volela. Dobro se sećam - iako sam siguran da je to
višeslojna uspomena - kako sede u ćošku s igračkama. On je na stoličici, a
Kler na kolenima pored njega. Pomaže mu da nešto oboji ili da napravi zmiju
od domina. „Želela bih da imam četvoro takvih kad se udam“, jednom se
poverila majci. Tad je imala oko sedamnaest godina. Bila je na pragu
završetka UMM-a.

„Želim ti sreću u tom pogledu.“, reče majka. „Samo se nadam da će tvoji
biti lepši od Morija, Kler.“

Ovo je bila malo gruba, ali nimalo neistinita opaska. Iako je Čarls Džejkobs
bio zgodan muškarac, a Petsi Džejkobs veoma lepa mlada žena, Prilepak Mori
bio je neupečatljiv kao krompir-pire. Imao je savršeno okruglo lice koje me je
podsećalo na lice Čarlija Brauna. Kosa mu je bila neupadljivo smeđa. Očeve
oči bile su plave, majčine čarobno zelene, a Morijeve smeđe. Devojčice su ga
odreda volele, govoreći da bi volele da imaju bepče poput njega. Dečaci su se
prema njemu odnosili kao prema mlađem bratu. Bio je naša maskota. Bio je
Prilepak Mori.

Jednog februarskog četvrtka uveče, s braćom i sestrom vraćao sam se iz
parohijskog doma, obraza crvenih od sankanja iza crkve (prečasni Džejkobs
montirao je električno osvetljenje na stazi). Pevali smo I’m Henry the Eight iz

sveg glasa. Sećam se da su Endi i Kon bili naročito dobro raspoloženi zato što
su doneli sanke i posadili Morija ispred sebe. Mališan se neustrašivo vozio.
Ličio je na figuru na brodskom pramcu.

„Volite ta okupljanja, zar ne?“, pitao nas je otac. Mislim da je u njegovom
glasu bilo blagog čuđenja.

„Da!“, rekao sam. „Hiljadu puta iščitali smo Bibliju. Zatim smo izašli da se
sankamo! I gospođa Džejkobs se sankala s nama. Stalno je padala sa sanki!“

Smejao sam se. On se smejao sa mnom. „To je sjajno, ali jeste li išta
naučili, Džejmi?“

„Ljudska volja trebalo bi da bude produžetak božje volje“, rekao sam.
Ponavljao sam navode s noćašnjeg predavanja. „Naučio sam i da će doći do
kratkog spoja ako povežem negativni i pozitivni pol baterije žicom.“

„To je istina“, rekao je. „Zbog toga moraš da paziš kad startuješ kola na
kablove, ali ne vidim ništa hrišćansko u tom saznanju.“

„Naravoučenije je hrišćansko. Onaj ko radi nešto pogrešno zato što misli
da će tako nešto popraviti, neće uspeti u svom naumu.“

„Uh.“ Dohvatio je poslednje izdanje Kar end drajvera, s prelepim jaguarom
XK-E na naslovnoj stranici. „Pa, znaš kako se kaže, Džejmi: Put u pakao
popločan je dobrim namerama.“ Dodao je posle kraćeg razmišljanja: „I
osvetljen električnim svetiljkama.“

Nasmejao se. Smejao sam se s njim iako nisam shvatio šalu, ako se uopšte
radilo o šali.

Endi i Kon drugovali su s braćom Ferguson, Normom i Halom. Bili su dođoši
ili posetioci izdaleka. Fergusonovi su živeli u Bostonu, što znači da su se
družili na letnjim raspustima. Imali su letnjikovac na jezeru Lukaut, na
kilometar i po od naše kuće. Dva para braće srela su se na letnjoj biblijskoj
školi.

Porodica Ferguson imala je pristup odmaralištu na Kozjoj planini. Kon i
Endi ponekad su ga posećivali s njima. Vozili su se velikim kombijem
Fergusonovih. Plivali su i ručali u klubu. Rekli su da je bazen hiljadu puta bolji
od Harijevog jezerceta. Ni Tedi ni ja nismo mnogo marili za to - našoj bari
ništa nije falilo, imali smo svoje društvo - ali je Kler pucala od zavisti. Htela je
da vidi kako žive bogataši.

„Žive kao mi, draga moja.“, reče mama. „Greše oni što tvrde da su bogataši
drugačiji.“

Kler je provlačila odeću kroz valjke za ceđenje na našoj staroj mašini za
pranje. „Sumnjam u to“, rekla je napućenih usana.

„Endi kaže da cure koje plivaju u bazenu nose bikinije“, rekao sam.
Majka je zafrktala. „To je isto kao da plivaju u grudnjacima i gaćicama.“
„Volela bih da imam bikini“, napomenula je Kler. Pretpostavljam da je to

bila provokacija, kakve sedamnaestogodišnjakinje uživaju da priređuju
roditeljima.

Majka joj je pripretila prstom. Sapun je kapao s kratko podrezanog nokta.
„Tako cure zatrudne, gospođice.“

Kler je mudro vratila servu. „U tom slučaju trebalo bi da zabraniš Konu i
Endiju da idu tamo. Neka cura mogla bi da zatrudni posle druženja s njima.“

„Zatvori gubicu“, reče majka. Upravila je pogled u mom pravcu. „Pazi šta
pričaš pred decom.“

Kao da nisam znao od čega devojke zatrudne: od seksa. Dečaci legnu
preko njih. Muvaju se dok ne dobiju osećaj. Kad se to desi, iz dečakovog miška
poteče nešto misteriozno što se zove sperma. Ona utone u devojčin stomak.
Devet meseci kasnije vreme je za pelene i dečja kolica.

Roditelji nisu zabranili Konu i Endiju da posećuju odmaralište jednom ili
dva puta nedeljno na letnjem raspustu, uprkos sestrinom oštrom
protivljenju. Kad su Fergusonovi došli na februarski raspust 1965. godine i
pozvali moju braću na skijanje, roditelji su ih bez oklevanja poslali na Kozju
planinu. Pričvrstili su iskrzane stare skije na krov kombija, pored sjajnih
novih skija Fergusonovih.

Kon se sa skijanja vratio s ružnom crvenom modricom na grlu. „Da li si
skrenuo sa staze i naleteo na granu?“, pitao ga je tata kad je došao na večeru i
video ozledu.

Kon, odličan skijaš, našao se uvređenim. „Bože, tata, otkud ti ta pomisao.
Trkao sam se s Normom. Spuštali smo se naporedo, đavolskom brzinom...“

Mama je mahnula viljuškom na njega.
„Izvini, mama, vrtoglavom brzinom. Norm je udario o snežnu grbinu i
izgubio ravnotežu. Zamlatarao je rukama, evo ovako“ - pokazao im je, i
gotovo prosuo mleko iz čaše - „udario me je u vrat skijaškim štapom. Bolelo
je kao sam... znate, neopisivo me je bolelo. Sad mi je bolje.“
Samo što nije bilo. Sutradan se crvena modrica istanjila, ali mu je glas bio
promukao. Do večeri se sveo na nivo slabašnog šapata. Dva dana kasnije
potpuno je onemeo.

Dijagnoza doktora Renoa bila je istegnuće vrata koje je dovelo do istezanja
nerva grkljana. Rekao je da je viđao takve slučajeve i da će Konradov glas za
nedelju-dve početi da se vraća. Krajem marta biće zdrav kao dren. Nema
razloga za brigu. Doktor nije imao zbog čega da brine, njegov glas bio je
dobar. To se nije moglo reći za mog brata. Kon je april dočekao pišući poruke
i gestikulirajući kad god bi hteo nešto da saopšti. Uporno je išao u školu iako
su dečaci počeli da mu se podsmevaju, pogotovo nakon što je rešio problem
učešća na času (do izvesne mere) tako što je na jednom dlanu napisao DA, a
na drugom NE. Imao je gomilu kartica za sadržajniju komunikaciju. Ispisao ih

je štampanim slovima. Društvo iz škole najviše je volelo onu s natpisom
MOGU LI U TOALET?

Kon je sa osmehom primao zadirkivanje. Znao je da bi u protivnom
prošao još gore. Jedne noći ušao sam u sobu koju je delio s Terijem. Zatekao
sam ga kako bezglasno plače na svom krevetu. Prišao sam mu. Pitao sam ga
šta nije u redu. To je bilo glupo pitanje, pošto sam znao šta ga muči, ali u
takvim prilikama morate nešto reći. Mogao sam to da kažem pošto mene
Skijaški štap sudbine nije udario po vratu.

Izlazi! Oblikovao je reč ustima. Obrazi i čelo, pokriveni svežim
bubuljicama, goreli su. Oči su mu se nadule od plača. Izlazi, izlazi! Zatim me je
šokirao: Jebeno izlazi napolje, balavi kurcožderu!

Tog proleća u majčinoj kosi pojavile su se prve sedine. Kad se tata jednog
popodneva vratio kući s posla umorniji no inače, mama mu je rekla da
moraju odvesti Kona u Portland kod specijaliste. „Dovoljno smo čekali“, rekla
je. „Ona stara budala Džordž Reno može da priča šta hoće, ali ja znam šta se
desilo, baš kao i ti. Nepažljivi slinavi bogataš pocepao je našem sinu glasne
žice.“

Otac je umorno seo za sto. Nisu primetili da neobično dugo skidam
patike. „Ne možemo da priuštimo tako nešto, Lora“, rekao je.

„Mogao si da priuštiš hajram oil u Gejts Folsu!“, rekla je oštrim, gotovo
režećim glasom, kakav nikad ranije nisam čuo.

Sedeo je pogleda uperenog u sto, umesto u nju, iako na njemu nije bilo
ničeg izuzev stolnjaka s crveno-belim kvadratićima. „Upravo zbog toga ne
možemo da priuštimo specijalistički pregled. Klizamo se po veoma tankom
ledu. Znaš kakva je bila zima.“

Svi smo znali: bila je topla. Kad porodični prihod zavisi od prodaje ulja za
loženje, pažljivo pratite termometar između Dana zahvalnosti i Uskrsa, sa
nadom da će crvena linija ostati na niskom nivou.

Mati je stajala za sudoperom. Zarila je ruke u oblak sapunice. Sudovi su
negde ispod oblaka zvečali, kao da želi da ih polomi umesto da ih opere.
„Morao si da ga kupiš, zar ne?“ Još je pričala onim tonom. Mrzeo sam ga. Htela
je da ga ponizi. „Veliki naftni magnatu!“

„Posao je dogovoren pre no što se Kon povredio“, rekao je, ne dižući
pogled. Ponovo je zario ruke duboko u džepove. „Sklopljen je u avgustu.
Zajedno smo čitali Old farmers almanah. Predviđao je hladnu i snežnu zimu,
najhladniju od završetka Drugog svetskog rata. Zaključili smo da će to biti
pravi potez. Proverila si sve brojke na računskoj mašini.“

Sudovi su zvečali ispod sapunice. „Pozajmi!“
„Mogao bih, ali, Lora... slušaj me.“ Konačno je podigao pogled. „Moraću da
pozajmim samo da bismo pregurali leto.“
„On je tvoj sin!“
„Znam da jeste, prokletstvo!“, zaurlao je tata. Preplašio me je. Sigurno je

preplašio i majku, zato što sudovi ispod oblaka sapunice ovog puta nisu
samo zazvečali. Razbili su se. Podigla je ruke. Jedna je krvarila.

Pružila ju je prema njemu - kao moj onemeli brat koji pokazuje DA ili NE
razredu - i rekla: „Vidi šta si me naterao da u...“ U tom času ugledala me je
kako sedim na gomili drva za potpalu i piljim u kuhinju. „Beži odatle! Idi
napolje da se igraš!“

„Lora, ne istresaj se na Džej...“
„Izlazi!“, povikala je. Kon bi tako vikao na mene, da je imao glasa. „Bog
mrzi njuškala!“
Rasplakala se. Istrčao sam kroz vrata. I ja sam plakao. Sjurio sam se niz
Metodističko brdo i pretrčao Devetku, ne gledajući ni levo ni desno. Nisam ni
znao da trčim u parohijski dom. Bio sam previše potresen da bih pomislio da
potražim pastirski savet. Trčao bih dok ne padnem da se Petsi Džejkobs nije
zatekla u prednjem dvorištu, u kom je proveravala je li neki cvet posađen
prošle jeseni iznikao. Bila je tamo i pozvala moje ime. Jedan deo mene hteo je
da nastavi da trči, ali - kao što sam već rekao - bio sam lepo vaspitan i kad
sam bio potresen. Stoga sam se zaustavio.
Prišla mi je. Dahtao sam, oborene glave. „Šta se desilo, Džejmi?“
Ništa nisam rekao. Obuhvatila mi je bradu prstima i podigla glavu. Video
sam Morija. Sedeo je na travi pored parohijskog doma, okružen kamionima
igračkama. Osmehivao mi se.
„Džejmi? Šta nije u redu?“
Učeni smo da budemo ljubazni i da ne pričamo o onom što se dešava u
porodici. To je bio jenkijevski običaj. Razvezala mi je jezik ljubaznošću. Sve
sam joj rekao: za Konovu nevolju (ubeđen sam da niko od roditelja, uprkos
velikoj zabrinutosti, nije bio upoznat s pravim razmerama problema), za
majčin strah da su njegove glasne žice pokidane i da više nikad neće
progovoriti, za njen zahtev da se ide kod specijaliste i tatino mišljenje da to
ne možemo priuštiti. Vika me je najviše pogodila. Nisam joj rekao za neobični
glas kojim je majka govorila, ali samo zato što nisam znao kako da ga opišem.
Oglasila se, kad sam ućutao: „Idi u šupu, moraš da porazgovaraš sa
Čarlijem.“

Šupa je postala Džejkobsova radionica otkako je belveder zauzeo svoje mesto
u garaži parohijskog doma. Petsi me je uvela u nju. Petljao je nešto oko
televizora bez ekrana.

„Kad sastavim ovo luče“, rekao je prebacivši ruku preko mog ramena i
izvadivši maramicu iz zadnjeg džepa, „moći ću da hvatam televizijske stanice
iz Majamija, Čikaga i Los Anđelesa. Obriši oči, Džejmi. I tvoj nos zahteva
izvesnu pažnju, kad smo već kod toga.“

Očarano sam posmatrao kutiju televizora dok sam se brisao. „Hoće li

stvarno moći da hvata stanice iz Čikaga i Los Anđelesa?“
„Ma kakvi, šalio sam se. Pokušavam da ugradim pojačivač signala, što će

mi omogućiti da uhvatim nešto pored Kanala 8.“
„Mi hvatamo 6 i 13“, rekao sam. „Iako Šestica ima nešto snega.“
„Imate krovnu antenu. Porodica Džejkobs oslanja se na sobnu.“
„Zašto je ne kupite? Prodaju ih u Vestern autu u Kasl Roku.“
Nacerio se. „Dobra ideja! Staću pred crkvenjake na tromesečnom

sastanku. Reći ću im da ću potrošiti nešto novca od dobrotvornih priloga za
kupovinu televizijske antene, da bi Mori mogao da gleda Majti najnti, a
gospođa i ja Petikout džankšen1 utorkom uveče. To sad nije važno, Džejmi.
Reci mi zašto si tako tužan.“

Pogledom sam potražio gospođu Džejkobs. Nadao sam se da će me
poštedeti ponavljanja tužne priče, ali se ona tiho iskrala iz šupe. Uhvatio me
je za ramena i poveo do nogara za sečenje drva. Bio sam dovoljno visok da
sednem na njih.

„Da li je Kon u pitanju?“
Naravno da je pogodio. Molba za povratak Konovog glasa bio je deo svake
molitve tog proleća na okupljanjima UMM-a. Molili smo se i za druge mlade
ljude koji su proživljavali teške trenutke (slomljene kosti bile su
najzastupljenije, Bobi Andervud gadno se opekao, Keri Doti morala je da se
ošiša do glave i istrlja lobanju sirćetom kad je njena zaprepašćena majka
videla da joj vaške mile po kosi). Prečasni Džejkobs i njegova supruga nisu
znali u kako teškom stanju je Kon i kako se ta muka proširila na sve ukućane
kao veoma opasan virus.
„Tata je proletos kupio hajram oil“, rekao sam. Ponovo sam se rasplakao.
Mrzeo sam to zato što to rade samo klinci, ali nisam mogao da se zaustavim.
„Rekao je da je cena predobra da bi propustio takvu priliku. Imali smo toplu
zimu. Cena ulja za loženje pala je na pola dolara za četiri i po litre. Ne mogu da
priušte lekara-specijalistu. Da ste je čuli, znali biste da nije zvučala kao
mama. Tata ponekad gura ruke u džepove, zato...“ Jenkijevska suzdržanost
ponovo se nametnula. Rekao sam samo: „Ne znam zašto to čini.“
Ponovo mi je pružio maramicu. Uzeo je metalnu kutiju s radnog stola dok
sam se brisao. Žice su štrčale na sve strane, kao loše podšišana kosa.
„Evo pojačala.“, rekao je. „Mog izuma. Kad ga priključim, biće dovoljno da
izbacim žicu kroz prozor i da je produžim do krova. Zatim ću je pričvrstiti
na... ono.“ Pokazao je na uspravljene zarđale vile u ćošku šupe. „One će biti
Džejkobsova priručna antena.“
„Da li će hvatati signale?“, pitao sam.
„Ne znam. Mislim da hoće. Verujem da su, čak i ako budu funkcionisale,
dani televizijskih antena odbrojani. U sledećih deset godina televizijski
signali putovaće telefonskim kablovima. Biće mnogo više od tri televizijska
kanala. Signali će do 1990. godine stizati sa satelita. Znam da ovo zvuči kao

naučna fantastika, ali ta tehnologija već postoji.“
Pogled mu je bio snen. Pomislio sam: Sasvim je zaboravio na Kona. Sad

znam da to nije bila istina. Samo je meni davao vremena da se povratim i
možda sebi, za razmišljanje.

„Ljudi će se isprva diviti novim izumima. Ubrzo će početi da ih uzimaju
zdravo za gotovo. Reći će: Baš fino, imamo telefonsku televiziju ili Imamo
zemaljsku satelitsku televiziju. U oba slučaja će grešiti. I jedno i drugo
tehnološko čudo biće dar elektriciteta, koji je toliko bitan i prisutan da ga
više ne opažamo. Ljudi vole da kažu: To i to je slon u dnevnoj sobi, misleći da je
nešto suviše veliko da bi bilo zanemareno. Ali neće se opažati ni slon, ako se
provodi dovoljno vremena u dnevnoj sobi.“

„Izuzev kad budeš morao da počistiš kaku“, rekao sam.
Ta opaska nagnala ga je na grohotan smeh. Smejao sam se s njim, uprkos
očima nateklim od plakanja.
Prišao je prozoru i pogledao napolje. Dugo je ćutao, s rukama na leđima.
Okrenuo se i rekao: „Hoću da večeras dovedeš Kona u parohijski dom. Hoćeš
li to učiniti?“
„Naravno“, rekao sam, bez mnogo poleta. Mislio sam da razmišlja o
zajedničkoj molitvi. To nije moglo da škodi, ali mnogo molitava izrečeno je za
Konovo zdravlje bez ikakvog uspeha.

Roditelji nisu imali ništa protiv našeg odlaska u parohijski dom (morao sam
da ih pitam odvojeno, zato što su te večeri jedva razmenili pokoju reč).
Konija sam morao da nagovaram, verovatno zato što ni sam nisam bio
ubeđen u uspeh poduhvata. Nisam odustao, zato što sam dao reč prečasnom.
Zatražio sam pomoć od Kler. Njena vera u moć molitve bila je mnogo
snažnija od moje. Raspolagala je vlastitim moćima. Verujem da su proisticale
iz činjenice da je bila jedina devojka među muškarcima. Samo je Endi od
četvoro braće Morton - njoj najbliži po uzrastu - mogao da joj odoli kad bi ga
trepćući za nešto zamolila.

Trojka je prešla Devetku, bacajući duge senke u svetlosti punog meseca.
Trinaestogodišnji, vitki tamnokosi Kon nosio je Endijevu izbledelu platnenu
jaknu. Stiskao je beležnicu, od koje se nije razdvajao. Pisao je u hodu, pa su
slova bila nepravilna. OVO JE GLUPO.

„Možda je“, reče Kler, „ali dobićemo kolače. Gospođa Džejkobs uvek ima
kolače.“

Dobili smo i Morija. Petogodišnjak je bio u pidžamici. Dotrčao je do Kona.
Bacio mu se u naručje. „Još ne možeš da pričaš?“, pitao ga je.

Kon je odmahnuo glavom.
„Moj tata će te srediti“, rekao je. „Radio je čitavo popodne.“ Pružio je ruke
ka mojoj sestri. „Nosi me, Kler, nosi me Kleri Beri, pa ću te poljubiti!“

Nasmejala se od srca kad ga je uzela iz Konovog naručja.
Prečasni Džejkobs bio je u šupi, u izbledelim farmerkama i džemperu. U

ćošku je bila električna grejalica sa usijanim grejačima. U radionici je ipak
bilo hladno. Pretpostavljam da je bio previše zauzet raznovrsnim projektima
da bi je izolovao i valjano zagrejao. Privremeno oćoraveli televizor bio je
pokriven platnom.

Džejkobs je zagrlio Kler. Poljubio ju je u obraz. Zatim se rukovao s Konom,
koji je pokazao beležnicu. Na njoj je pisalo: PRETPOSTAVLJAM DA ĆEMO SE
JOŠ MOLITI.

Namrštio sam se, zato što mi se natpis učinio malčice nepristojnim.
Džejkobs se samo osmehnuo. „Možda ćemo se i time pozabaviti, ali ću prvo
probati nešto drugo.“ Obratio se meni. „Kome bog pomaže, Džejmi?“

„Oni što sebi pomažu“, rekao sam.
„Gramatički neprecizno, ali tačno.“
Prišao je radnom stolu i podigao nešto što je ličilo na debeli platneni
pojas ili najtanje električno ćebe na svetu. Kabl je visio s njega. Spajao ga je s
malom belom plastičnom kutijom s dugmetom na vrhu. Džejkobs je stajao s
pojasem u rukama. Smrknuto je posmatrao Kona. „Ovo je projekat kojim sam
se bavio prošle godine. Nazvao sam ga električni nervni stimulator.“
„Jedan od tvojih izuma“, rekao sam.
„Ne baš. Ideja o korišćenju elektriciteta za umanjenje bola i stimulisanje
mišiča je veoma, veoma stara. Rimski lekar Skribonije Largo šest godina pre
Hristovog rođenja otkrio je da se bol u stopalu i nozi smanjuje ako pacijent
stane na električnu jegulju.“
„To ste izmislili!“, optužila ga je Kler kroz smeh. Kon se nije smejao. Zurio
je u platneni pojas.
„Ni u kom slučaju“, reče Džejkobs, „ali moj izum koristi male baterije -
koje sam ja izumeo - kao pogon. Električne jegulje retke su u centralnom
Mejnu. Teško ih je omotati oko dečjeg vrata. Nameravam da to učinim s
ovom spravicom. Doktor Reno verovatno je imao pravo u pogledu tvojih
glasnih žica, Kone, možda nisu pokidane. Možda im je potrebno električno
paljenje na kablove. Voljan sam da izvedem eksperiment. Na tebi je da odlučiš
želiš li da učestvuješ u njemu. Šta kažeš?“
Kon je klimnuo. U njegovim očima uočio sam izraz koji neko vreme nije
bio u njima - nadu.
„Kako to da nam ovo niste pokazali na sastancima UMM-a?“, pitala je Kler
gotovo optužujućim tonom.
Džejkobsovo lice svedočilo je o iznenađenju i blagoj nelagodnosti.
„Pretpostavljam da nisam mogao smisliti način da ovo povežem s
hrišćanskim podučavanjem. Mislio sam da je isprobam na Alu Noulsu, dok
me Džejmi nije danas obišao. Znate šta ga je zadesilo?“
Svi smo klimnuli. Izgubio je prste u mašini za razvrstavanje krompira.

„Još oseća prste koji nisu tu. Žali se da ga bole. Ostatak šake služi ga
slabije zbog oštećenja nerava. Već sam rekao da godinama znam da
elektricitet može biti od pomoći u takvim slučajevima. Izgleda da ćeš ti biti
moj zamorac, Kone.“

„Znači da je sreća htela da završite ovu spravu baš kad nam je zatrebala?“,
zanimala se Kler. Nije mi bilo jasno zašto je to zanima, ali se videlo da to
smatra bitnim.

Džejkobs ju je prekorno pogledao i rekao: „Podudarnosti i sreća samo su
reči kojima ljudi lišeni vere opisuju božju volju, Kler.“

Pocrvenela je i oborila pogled ka patikama. Kon je u međuvremenu pisao
po beležnici. Podigao ju je. HOĆE LI BOLETI?

„Mislim da neće“, reče Džejkobs. „Struja je veoma slaba. Uistinu je
zanemarljiva. Probao sam je na ruci - obmotao sam je pojasom kao spravom
za merenje pritiska - i osetio samo golicanje, slično onom što se javlja kad
vam ruka ili noga utrnu. Ako te nešto zaboli, podigni ruke. Odmah ću isključiti
spravu. Staviću ti je oko vrata. Tesno će prionuti, ali te neće stezati. Disaćeš
bez problema. Kopče su najlonske. Na ovakvim spravama nema metala.“

Obmotao je pojas oko Konovog vrata. Ličio je na debeli zimski šal. Kon
nas je uplašeno posmatrao razrogačenim očima. Klimnuo je kad ga je
prečasni pitao je li spreman. Kler mi je poklopila šaku svojom. Imala je hladne
prste. Mislio sam da će se Džejkobs pomoliti za uspeh poduhvata. Verujem da
je to na određeni način i učinio. Sagnuo se da bi pogledao Kona pravo u oči i
rekao: „Očekuj čudo.“

Kon je klimnuo. Video sam kako se platno oko njegovog vrata diže i
spušta kad je progutao knedlu.

„Dobro je. Idemo.“
Čuo sam tiho zujanje kad je prečasni Džejkobs okrenuo dugme na vrhu
kontrolne kutije. Kon je trznuo glavom. Usne su mu se trgle prvo na jednom, a
zatim i na drugom uglu. Trzao je rukama i mahao prstima.
„Boli li te?“, pitao je Džejkobs. Kažiprst mu je lebdeo iznad dugmeta,
spreman da reaguje. „Podigni ruke ako te boli.“
Kon je odmahnuo glavom. Progovorio je kao da ima usta puna šljunka:
„Ne... boli. Toplo je.“
Kler i ja razmenili smo začuđene poglede i snažnu, gotovo telepatsku,
misao: Čuh li ja nešto? Stiskala mi je ruku tako snažno da me je bolela, ali
nisam mario. Pogledali smo Džejkobsa, koji se smešio.
„Ne pokušavaj da pričaš. Ne još. Pojas će biti uključen dva minuta. Izuzev
ako ne počne da te boli. Podigni ruke ako se to desi. Odmah ću ga isključiti.“
Kon nije dizao ruke, iako su mu se prsti neprestano dizali i spuštali, kao
da svira nevidljivi klavir. Gornja usna razvukla mu se nekoliko puta u nevoljni
osmeh. Oči su mu treptale i kolutale. Jednom je prozborio, šljunkastim
glasom: „Ponovo... govorim.“

„Ćuti!“, strogo će Džejkobs. Kažiprst mu je lebdeo iznad dugmeta,
spreman da isključi uređaj. Pogled mu je počivao na sekundari sata. Okrenuo
je dugme posle čitave večnosti. Tiho zujanje je utihnulo. Otkopčao je neobični
pojas. Podigao ga je preko Konove glave. Ovaj je odmah stisnuo vrat. Koža mu
je bila malčice crvena. Mislim da nije bila takva zbog električne struje, već
zbog dodira s pojasom.

„Kone - reci: navrh brda, vrba mrda. Zaustavi se čim te grlo zaboli.“
„Navrh brda“ poče Kon neobičnim, šljunkastim glasom, „vrba mrda.“ A
zatim: „Moram da pljunem.“
„Boli li te grlo?“
„Ne, samo moram da pljunem.“
Kler je otvorila vrata šupe. Kon se nagnuo napolje, pročistio grlo (iz kog
se čuo neprijatan metalni zvuk sličan škripi zarđalih šarki) i ispljunuo
najveću šlajmaru koju sam ikad video. Okrenuo se prema nama. Masirao je
grlo jednom rukom.
„Navrh brda.“ Još to nije bio nekadašnji Konov glas, ali zvučao je mnogo
razgovetnije i nalik ljudskom. Suze su mu se zakotrljale niz obraze. „Vrba
mrda.“
„To je dovoljno“, reče Džejkobs. „Idemo u kuću. Popićeš čašu vode. Veliku
čašu. Moraš da piješ mnogo vode. Večeras i sutra. Sve dok ne progovoriš
normalnim glasom. Hoćeš li to učiniti?“
„Hoću.“
„Pozdravi oca i majku kad se vratiš kući. Zatim idi u sobu i klekni. Zahvali
se bogu što ti je vratio glas. Hoćeš li to učiniti?“
Kon je žustro klimnuo. Plakao je jače no ikad i nije bio jedini. Kler i ja smo
plakali s njim. Samo je prečasni Džejkobs bio suvih očiju. Mislim da je bio
previše zaprepašćen da bi plakao.
Samo Petsi nije bila iznenađena. Stisnula je Kona za ruku kad smo ušli u
kuću i izjavila staloženim glasom: „Evo dobrog dečaka.“
Mori je zagrlio mog brata i ovaj njega. Stisnuo ga je tako jako da je mališan
iskolačio oči. Petsi je donela čašu vode iz kuhinje. Kon ju je ispio. Zahvalio se
gotovo normalnim glasom.
„Nema na čemu, Kone. Morijevo vreme za odlazak u krevet davno je
prošlo. Vreme je i da se vi vratite kući.“ Uhvatila je sinčića za ruku.
Povela ga je prema stepenicama. Dobacila nam je ne osvrćući se: „Mislim
da će vaši roditelji biti veoma srećni.“
Strahovito je potcenila njihovu radost.

Bili su u dnevnoj sobi i gledali Virdžinijanca.2 Nisu razgovarali. Osećao sam
ledenu atmosferu među njima, uprkos radosti i uzbuđenju. Endi i Teri rvali su
se na spratu. Prepirali su se oko nečeg. Drugim rečima, sve je bilo kao i

obično. Mama je imala pletivo u krilu. Nagnula se da rasplete klupko u korpi
kad je Kon rekao: „Zdravo, mama. Zdravo, tata.“

Tata se zevajući zagledao u njega. Mama se ukočila, s jednom rukom u
korpi i s iglama u drugoj. Podigla je glavu, veoma polako. Kazala je: „Šta...“

„Zdravo“, ponovio je Kon.
Vrisnula je i skočila sa stolice. Prevrnula je korpu s pletivom. Zgrabila ga
je kao što je ponekad činila kad smo bili mali i kad je htela da nas izbubeca
zbog nekog ogrešenja. Te noći nije bilo bubotaka. Ridajući, zagrlila je Kona.
Čuo sam kako Teri i Endi trče niz stepenice da bi videli šta se dešava.
„Reci još nešto!“ povikala je. „Reci još nešto, da ne mislim kako sam
sanjala!“
„Ne bi trebalo da...“, počela je Kler, ali ju je Kon prekinuo. Zato što je
mogao da govori.
„Volim te, mama“, rekao je. „Volim te, tata.“
Tata je uhvatio Kona za ramena. Izbliza je pogledao njegovo grlo. Ništa
nije video. Crvena modrica je izbledela. „Hvala bogu“, rekao je. „Hvala bogu,
sinko.“
Kler i ja smo razmenili poglede. Nismo morali glasno da izreknemo ono
što nam je bilo na umu: I prečasni Džejkobs zaslužuje zahvalnost.
Objasnili smo kako se od Kona očekuje da ispočetka oprezno koristi glas.
Endi je otišao u kuhinju kad smo im ispričali za vodu. Vratio se s tatinom
velikom šoljom za kafu (na kojoj je bila kanadska zastava i natpis
IMPERIJALNI GALON KOFEINA), punom vode. Kon je pio dok smo Kler i ja na
smenu pričali šta se dogodilo. Kon se ubacio nekoliko puta. Rekao je kako je
osetio golicanje kad je pojas uključen. Kler bi ga prekorila kad god bi otvorio
usta.
„Ne mogu da verujem“, ponavljala je mama. Nije mogla da skine pogled s
Kona. Nekoliko puta zgrabila ga je i zagrlila, kao da se boji da će mu izrasti
krila, da će se preobraziti u anđela i odleteti.
„Ako mu crkva nije platila ulje za loženje“, reče tata, kad smo završili
priču, „prečasni Džejkobs više nikad neće morati da plati nijedan litar.“
„Nešto ćemo smisliti“, odsutno će mama. „Sad ćemo proslaviti. Teri,
donesi sladoled spremljen za Klerin rođendan iz frižidera. Prijaće Konovom
grlu. Ti i Endi postavite sto. Sve ćemo pojesti. Iznesite velike činije. Ne ljutiš
se zbog toga, Kler?“
Odmahnula je glavom. „Ovo je bolje od rođendanske zabave.“
„Moram u toalet“, reče Koni. „Zbog popijene vode. Zatim ću se pomoliti.
Prečasni mi je to rekao. Ne ulazite u sobu dok se molim.“
Popeo se na sprat. Endi i Teri otišli su u kuhinju da bi poslužili
napolitanca (koji smo zvali van-čok-jag... uspomene nezaustavljivo
oživljavaju). Mama i tata vratili su se u fotelje. Zurili su u televizor, ne videći
ga. Gledao sam kako mama pruža ruku i kako je tata prihvata, ne gledajući u

nju, kao da je znao gde će biti. Taj prizor ispunio me je srećom i olakšanjem.
Neko me je povukao za ruku. Bila je to Kler. Provela me je kroz kuhinju,

gde su se Endi i Teri prepirali oko veličine porcija. Uvela me je u predsoblje.
Posmatrala me je razrogačenim i blistavim očima.

„Jesi li ga video?“ Nije me pitala, već je zahtevala odgovor.
„Koga?“
„Prečasnog Džejkobsa, glupane! Da li si ga video kad sam ga pitala zašto
nam nije pokazao električni pojas na sastancima UMM-a?“
„Pa... da...“
„Rekao je da je godinu dana radio na njemu. Pokazao bi ga da je to istina.
Pokazuje nam sve što napravi!“
Setio sam se koliko je bio iznenađen kad ga je Kler razotkrila (i ja sam više
nego jednom imao isti izraz kad bi me u nečem otkrili), ali...
„Hoćeš li da kažeš da je lagao?“
Žustro je klimnula. „Da! Lagao je! A njegova supruga? Znala je za to! Znaš
li šta mislim? Počeo je da radi na pojasu čim si otišao. Verovatno je imao
spremnu ideju - mislim da ima hiljade ideja o električnim izumima; iskaču
mu iz uma kao kokice - ali nije uradio ništa na realizaciji ove dok se nisi
pojavio.“
„Bože, Kler, ne mislim...“
Još me je držala za ruku. Nestrpljivo me je i snažno povukla prema sebi,
kao da mi pomaže da se izvučem iz gliba. „Zar nisi video njihov kuhinjski sto?
Prazan tanjir i čaša bili su još na njemu! Preskočio je večeru da bi završio
posao na vreme. Radio je kao demon, ako je suditi po njegovim šakama. Bile
su crvene. Imao je plikove na dva prsta.“
„Uradio je sve to za Kona?“
„Ne bih rekla.“ Gledala me je pravo u oči.
„Kler! Džejmi!“ zvala je mama. „Dođite na sladoled!“
Kler nije ni pogledala ka kuhinji. „Tebe je prvog upoznao od sve dece u
UMM-u. Tebe najviše voli. Učinio je to zbog tebe, Džejmi. Učinio je to zbog
tebe.“
Ušla je u kuhinju. Ostavila me je da stojim pored drva za ogrev. Bio sam
zaprepašćen. Nisam joj preneo moj intuitivni utisak: prečasni Džejkobs bio je
iznenađen Konovim izlečenjem koliko i mi.
Nije očekivao da će pojas funkcionisati.

III

NESREĆA. MAJČINA PRIČA.
STRAŠNA PROPOVED. RASTANAK

Patriša Džejkobs je 1965. godine, jednog oktobarskog dana, toplog i bez
oblačka, smestila Prilepka Morija na prednje sedište plimut belvedera,
svadbenog poklona njenih roditelja, i krenula u Crveno-beli market u Gejts
Folsu - „Krenula je u bakaluk“, rekli bi Jenkiji u to doba.

Farmer Džordž Barton - neženja zvani Usamljeni Džordž - pet kilometara
odatle pošao je od kuće s kopačem krompira, pričvršćenim za zadnji deo
Fordovog kamioneta. Planirao je da se odveze kilometar-dva niz Devetku do
južnog polja. S kopačem nije mogao da vozi brže od šesnaest kilometara na
sat. Vozio je pored druma, da bi oni što idu prema jugu mogli da ga bezbedno
zaobiđu. Usamljeni Džordž ponašao se uviđavno. Bio je dobar
poljoprivrednik, komšija, član školskog odbora i crkvenjak. Takođe je bio,
kako je govorio s primesom ponosa, pepileptičar. Hitro bi dodao da mu je
doktor Reno prepisao pilule koje skoro savršeno kontrolišu napade. Možda je
imao pravo, ali je tog dana doživeo jedan za volanom kamioneta.

„Verovatno nije trebalo da vozi, izuzev možda na poljima“, kasnije je
govorio doktor Reno, „ali kako reći čoveku njegovog zanimanja da mora da se
odrekne vozačke dozvole? Nije imao ženu ili odraslu decu koja bi mogla da
sednu za volan umesto njega. Oduzimanje vozačke dozvole primoralo bi ga
da proda imanje na licitaciji.“

Gospođa Adel Parker se, nedugo nakon što su Petsi i Mori krenuli u
Crveno-beli market, spuštala niz brdo Seroj. Približavala se uskoj i opasnoj
krivini, gde je zabeleženo mnogo udesa. Vozila je veoma polako, tako da je
imala vremena da stane - na jedvite jade - pre no što obori ženu koja se
teturala nasred puta. Žena je jednom rukom stiskala kapajući zamotuljak na
grudi. Petsi Džejkobs služila se samo jednom rukom, zato što je druga bila
otkinuta do lakta. Krv joj je tekla niz lice. Deo skalpa visio joj je pored ramena.
Jesenji povetarac nosio je krvave uvojke. Desno oko palo joj je na obraz. U
sekundi je ostala bez sve lepote. Lepota je krhka.

„Pomozite mojoj bebi!“, kriknula je kad je gospođa Parker zaustavila stari
studebejker i izašla. Videla je belveder, iza krvave žene s kapajućim
zamotuljkom. Goreo je, prevrnut na krov. Pored njega je bio ugnuti prednji
deo kamioneta Usamljenog Džordža. Džordž je ležao preko volana. Prevrnuti
kopač krompira iza njega zaprečio je Devetku.

„Pomozite mojoj bebi!“ Petsi je pružala zavežljaj. Adel Parker pokrila je oči
i zavrištala kad je videla da to nije beba, već dečačić s otkinutim licem. Videla
je kako Petsi kleči na kolenima, kao da se moli, kad je skinula ruke s očiju.

Još jedan kamionet spustio se niz brdo Seroj. Zamalo što nije udario u
zadnji deo studebejkera Parkerove. Vozio ga je Fernald Devit, koji je tog dana
obećao Džordžu da će mu pomoći u vađenju krompira. Iskočio je iz kabine,
pritrčao gospođi Parker i pogledao ženu koja je klečala na putu. Potrčao je do
mesta sudara.

„Gde ćeš?“, vrisnula je gospođa Parker. „Pomozi joj! Pomozi toj ženi!“
Fernald, koji se borio kao marinac na Pacifiku i tamo video neopisive
užase, nije zastao, ali joj je doviknuo preko ramena: „Ona i dete su gotovi.
Džordž možda nije.“
Nije pogrešio. Petsi je umrla mnogo pre dolaska ambulantnih kola iz Kasl
Roka. Usamljeni Džordž Barton doživeo je osamdeset i neku. Nikad više nije
seo za volan motornog vozila.
Pitate se: „Kako je moguće da sve to znaš, Džejmi Mortone? U to doba
imao si samo devet godina.“
Ali znam.

Majka je 1976. godine, kao relativno mlada žena, obolela od raka jajnika. Bio
sam na drugoj godini Univerziteta Mejn. Tražio sam da me oslobode
pohađanja drugog semestra, da bih mogao da budem s njom do kraja. Iako
deca Mortonovih više nisu bila deca (Kon je bio na drugoj strani horizonta,
na Havajima, proučavajući pulsare u Opservatoriji Mauna Kea), vratila su se
kući da bi bila s mamom i pomogla tati, previše potresenom da bi bio
koristan. Samo se muvao po kući ili dugo šetao po šumi.

Mama je želela da umre kod kuće. Bila je odlučna u tome. Hranili smo je na
smenu. Davali smo joj lekove i sedeli pored nje. U to doba bila je tek nešto
više od skeleta. Uzimala je morfijum zbog bolova. To je čudna supstanca.
Slamala je prepreke - čuvenu jenkijevsku uzdržanost - koje bi inače bile
nesalomive. Februarskog popodneva, nedelju dana pre njene smrti, došao je
moj red za bdenje. Tog dana padao je sneg. Bilo je veoma hladno. Severni
vetar ljuljao je kuću i vrištao ispod streha. U kući je bilo toplo, čak vruće. Tata
je radio s lož-uljem, sećate se. Posle gadne godine sredinom šezdesetih, kad
smo se suočili s bankrotstvom, nije postao samo uspešan već i umereno
imućan.

„Spusti ćebad, Terense“, reče majka. „Zašto ih ima tako mnogo? Gorim.“
„Džejmi je ovde, mama. Teri je napolju u garaži s tatom.“ Sklonio sam
jedino ćebe s nje i otkrio groznu sivoružičastu spavaćicu - činila se praznom.
Njena kosa (posedela i pre no što je dobila rak) proredila se i svela na
nekoliko pramenova. Usne su se povukle sa zuba, koji su zbog toga izgledali

preveliki, nekako konjasti. Samo se oči nisu promenile. Bile su još mlade i
pune napaćene znatiželje: Šta mi se dešava?

„Džejmi, Džejmi, to sam i rekla. Mogu li dobiti pilulu? Bol je danas
nepodnošljiv. Nikad nisam ovoliko trpela.“

„Dobićeš je za petnaest minuta, mama.“ Trebalo je da je uzme za dva sata,
ali nisam video svrhu u strogom pridržavanju rasporeda. Kler je predložila da
joj damo sve pilule odjednom. Endi se prenerazio. Samo je on ostao veran
strogom religioznom vaspitanju.

„Hoćeš li da je pošalješ u pakao?“ pitao je.
„Neće otići u pakao, ako joj mi damo lekove“, reče Kler - sasvim razumno,
po mom mišljenju. „Ne može odgovarati za ono što nije znala.“ Zamalo što mi
nije slomila srce kad je izrekla jednu od majci najdražih poštapalica. „Više ne
zna da li gazi ili jaše. Ne više.“
„Uradila bi tako nešto“, reče Endi.
„Ne bih“, uzdahnula je Kler. Bližila se tridesetoj. Bila je lepša no ikad.
Možda zato što se konačno zaljubila? Ako jeste, radilo se o najjetkijoj životnoj
ironiji. „Nemam tu vrstu hrabrosti. Imam je dovoljno da je pustim da se
muči.“
„Kad se nađe u raju, njene patnje biće samo sen“, reče Endi, kao da stavlja
tačku na raspravu. Pretpostavljam da je verovao da je ta tema iscrpljena.

Vetar je zavijao, a stari staklići na jedinom prozoru u spavaćoj sobi zlokobno
zveckali. Mati je rekla: „Sad sam tako, tako mršava. Svi su rekli da sam bila
zgodna mlada. Lora Makenzi sad je tako mršava.“ Usne su joj se obesile u
klovnovskoj grimasi tuge i bola.

Provešću još tri sata u sobi s njom pre nego što me Teri bude smenio.
Možda će neko vreme spavati, ali sad je bila budna. Očajnički sam želeo da joj
skrenem pažnju s njenog tela, koje je proždiralo samo sebe. Uhvatio bih se za
bilo šta da bih postigao taj cilj. Slučajno je to bio Čarls Džejkobs. Pitao sam je
ima li pojma gde je otišao posle Harloua.

„O, to je bilo odvratno doba“, rekla je. „Nešto grozno desilo se njegovoj
ženi i mališanu.“

„Da“, rekao sam. „Sećam se.“
Umiruća majka nastavila je sjetkim prezirom. „Ne znaš. Ne razumeš. Bilo
je grozno zato što njihova pogibija nije bila ničija krivica. Sigurno nije
Bartonova. Dobio je napad.“
Rekla mi je ono što sam vam ispričao. Sve je čula od Adel Parker, koja joj je
saopštila da će je slika umiruće žene doveka proganjati. „Ja nikad nisam
zaboravila“, reče mama, „njegov vrisak kod Pibodija. Nisam znala da
muškarac može ispustiti takav zvuk iz sebe.“

Fernaldova supruga, Dorina Devit, pozvala je moju majku da joj saopšti
novosti. Imala je dobar razlog da prvo pozove Loru Morton. „Moraćeš da mu
kažeš“, rekla je.

Majka se užasnula. „O, ne! Ne mogu!“
„Moraćeš“, strpljivo joj se objašnjavala Dorina. „Ovakve vesti ne
saopštavaju se telefonom. Vi ste mu najbliži susedi, ako izuzmemo onu
kravetinu Majru Harington.“
Majka mi se obratila, nakon što je morfijum zbrisao preostalu
suzdržanost, „Prikupila sam svu hrabrost. Napustila me je dok sam prelazila
preko praga. Morala sam da se okrenem, otrčim do ve-cea i da se olakšam.“
Spustila se niz naše brdo, prešla Devetku i stigla do parohijskog doma.
Znao sam da joj je to bila najduža šetnja u životu, iako to nije rekla. Pokucala
je. Nije otvarao, iako je čula radio.
„Kako bi me čuo?“, zapitala je tavanicu kad sam seo pored nje, „kad sam
prvi put jedva dodirnula drvo.“
Drugi put je jače pokucala. Otvorio je vrata. Gledao je kroz mrežu na
spoljnim vratima. Držao je veliku knjigu u ruci. I posle toliko godina sećala se
njenog naslova: Protoni i neutroni: tajni svet elektriciteta.
„Zdravo, Lora“, rekao je. „Jeste li dobro? Mnogo ste bledi. Uđite, uđite.“
Ušla je. Pitao je šta nije u redu.
„Desila se jeziva nesreća“, rekla je.
Zvučao je još zabrinutije. „Da li je stradao Dik ili neko od dece? Hoćete li
da pođem s vama? Sedite, Lora. Plašim se da ćete se onesvestiti.“
„Svi moji su dobro“, rekla je. „Reč je... o Petsi i Moriju, Čarlse.“
Pažljivo je spustio veliku knjigu na sto u hodniku. Tada je verovatno
pročitala naslov. Nisam se iznenadio što ga nije zaboravila. U takvim
trenucima čovek vidi i pamti sve. Znam to iz ličnog iskustva. Voleo bih da ne
znam.
„Koliko teško su povređeni?“ Nastavio je pre no što je stigla da odgovori:
„Da li su u Sent Stiviju? Moraju biti, ona je najbliža. Možemo li da idemo vašim
kombijem?“
Bolnica Sent Stiven bila je u Kasl Roku, ali oni nisu tamo odvezeni. „Čarlse,
pripremite se za težak udarac.“
Uhvatio ju je za ramena - nežno, nikako čvrsto. Oči su mu plamtele kad se
nagnuo prema njoj. „Koliko su loše? Lora, koliko su povređeni?“
Majka se rasplakala. „Mrtvi su, Čarlse. Žao mi je.“
Pustio ju je. Ruke su mu se obesile pored tela. „Ne, nisu“, rekao je. To je
bio glas čoveka koji navodi prostu činjenicu.
„Trebalo je da se dovezem do vas“, reče majka. „Trebalo je da se dovezem
kombijem. Nisam razmišljala. Samo sam krenula.“
„Nisu“, ponovio je. Okrenuo joj je leđa i prislonio čelo na zid. „Nisu.“
Udarao je glavom o zid dovoljno jako da se obližnja slika Isusa s jagnjetom

zatresla. „Nisu.“ Udario je ponovo. Slika je pala s eksera.
Uhvatila ga je za ruku. Bila je mlitava i meka. „Čarlse, ne činite to.“ Dodala

je, kao da se obraća nekom od svoje dece, a ne odraslom čoveku. „Nemojte,
dušo.“

„Nisu.“ Ponovo je udario čelom o zid. „Nisu!“ I ponovo. „Nisu!“
Ovog puta uhvatila ga je obema rukama i odvojila od zida. „Prestanite!
Prestanite iz ovih stopa!“
Ošamućeno je pogledao u nju. Crvenilo mu se širilo po čelu.
„Kakav je to pogled bio“, rekla mi je posle toliko godina na samrtnoj
postelji. „Morala sam da ga gledam u oči, iako je taj prizor bio nepodnošljiv.
Kad se počne tako nešto, mora da se ide do kraja.“
„Pođite sa mnom do moje kuće“, rekla mu je. „Daću vam nešto Dikovog
viskija, pošto vam je alkohol neophodan. Znam da ovde nema ničeg sličnog...“
Nasmejao se. Bio je to poražavajući zvuk.
„... zatim ću vas odbaciti do Gejts Folsa. Oni su u Pibodijevom zavodu.“
„U Pibodijevom zavodu?“
Čekala je da se misao uvreži u njegovoj glavi. Znao je čime se bave u
Pibodijevom zavodu, baš kao i ona. Prečasni Džejkobs držao je opelo na
desetinama pogreba.
„Petsi ne može da bude mrtva“, rekao je, strpljivim poučnim tonom.
„Danas je sreda. Sreda je princ špageti dan. Tako kaže Mori.“
„Pođite sa mnom, Čarlse.“ Uhvatila ga je za ruku i povukla ka vratima, a
zatim na predivno jesenje sunce. Tog jutra probudio se pored supruge i
doručkovao preko puta sina. Razgovarali su o koječemu, kao što svi ljudi
rade. Nikad se ne zna. Svaki dan može biti dan naše propasti. A nikad se ne
zna koji dan će to biti.
Nakrenuo je glavu, kao pas, ka zvuku sirena i brdu Seroj kad su stigli do
suncem okupane tihe Devetke, bez saobraćaja, kao što je uvek bila. Dimna
mrlja dizala se na obzoru. Pogledao je moju majku.
„I Mori? Jesi li sigurna?“
„Hajdemo, Čarli.“ („To je bio jedini put da sam mu se tako obratila“, rekla
mi je.) „Hajdemo, stojimo nasred puta.“

Odvezli su se u Gejts Fols našim starim kombijem. Išli su preko Kasl Roka. Taj
put bio je najmanje trideset dva kilometra duži. Majka je uglavnom izašla iz
šoka. Mogla je jasno da razmišlja. Vozila bi preko polja i pašnjaka, ali se ne bi
provezla pored mesta nesreće.

Pibodijev pogrebni zavod bio je na Velikoj ulici. Sivi kadilak već je bio na
prilaznom putu, a nekoliko vozila parkirano na ulici ispred njega. Jedan od
njih bio je bjuik Redžija Keltona, drumska krstarica. Pao joj je veliki kamen sa
srca kad je među parkiranim vozilima ugledala i kamion s natpisom MORTON

ULJE ZA LOŽENJE.
Tata i gospodin Kelton izašli su iz zavoda kad je mama povela prečasnog

Džejkobsa stazom. Gledao je gore, rekla je mama, kao da pokušava da odredi
koliko će lišće crveneti dok ne dostigne najsnažniju nijansu.

Tata je zagrlio Džejkobsa, koji mu nije uzvratio zagrljaj. Stajao je obešenih
ruku i posmatrao lišće.

„Čarli, tako mi je žao zbog tvog gubitka“, grmnuo je Kelton. „Svima nam je
žao.“

U zavodu ih je zapahnuo slatkasti miris cveća. Iz zvučnika je dopirao
pomalo gnusni šapat orgulja. Majra Harington - Mimo za sve iz Vest Harloua -
već je stigla, verovatno zato što je na telefonskoj liniji koju je delila s nama
čula majčin razgovor s Dorin. Prisluškivanje je bilo njen hobi. Podigla je
pozamašno telo sa sofe u predvorju i privila prečasnog Džejkobsa na golemo
poprsje.

„Tvoja draga slatka žena i tvoj dragi slatki dečak!“ kriknula je piskavim,
raspekmeženim glasom. Mama je razmenila pogled s tatom. Trgli su se. „Pa,
sad su u raju! Nek ti to bude uteha! Spašeni su krvlju Jagnjetovom. Ljuljuškaju
se u njegovom večitom zagrljaju!“, suze su tekle niz Mimoine obraze.
Probijale su se kroz debeli sloj ružičastog pudera.

Prečasni Džejkobs dozvoljavao je da bude grljen i dodirivan. Posle minut-
dva („Otprilike kad sam pomislila da neće prestati dok ga ne udavi onim
sisurinama“, rekla mi je majka) odgurnuo ju je od sebe. Nije to bio grub, već
odlučan gest. Okrenuo se ka mom ocu i gospodinu Keltonu i rekao: „Hoću da
ih vidim.“

„Nemoj, Čarli, ne još“, reče gospodin Kelton. „Pokušaj da se bar malčice
strpiš. Samo dok ih gospodin Pibodi...“

Džejkobs je prošao kroz dvoranu, gde je uparađena starica u kovčegu od
mahagonija čekala na poslednje pojavljivanje u javnosti. Požurio je hodnikom
što je vodio do zadnjeg dela zgrade. Znao je kuda ide. Malo ljudi je bolje
poznavalo zavod od njega.

Tata i gospodin Kelton požurili su za njim. Majka je sela. Mimo je sela
preko puta nje. Oči su joj plamtele ispod oblaka sede kose. Bila je stara. Imala
je osamdeset i neku. Ništa izuzev tragedija, skandala i poseta brojne unučadi
i praunučadi nije moglo da oživi njen duh.

„Kako je to podneo?“, prošaptala je starica. „Da li si se pomolila na
kolenima s njim?“

„Nemoj sad, Majra“, reče mama. „Iscrpljena sam. Želim da sklopim oči i da
se malo odmorim.“

Odmor joj nije bio suđen zato što se baš u tom času iz soba za pripremu u
zadnjem delu zavoda prolomio vrisak.

„Zvučao je kao današnji vetar, Džejmi“, rekla je, „samo što je bio stotinu
puta gori.“ Konačno je skrenula pogled s tavanice. Voleo bih da nije, zato što

sam iza svetlosti u njenim očima video primicanje smrtonosne tame. „Isprva
nije bilo reči, samo luđačko zavijanje. Poželela sam da je tako i ostalo, ali nije.
„Gde mu je lice?“, kriknuo je. „Gde je lice mog dečačića?“

Ko će propovedati na pogrebu? To je bilo pitanje (nalik onom ko šiša bricu)
koje me je mučilo. Kasnije sam čuo sve o pogrebu, ali mu nisam prisustvovao.
Majka je rekla da će samo ona, tata, Kler i Kon ići na sahranu. Procenila je da
bi za ostale to moglo biti previše potresno iskustvo (sigurno je mislila na
jezive vriske iz sobe za pripremu Pibodijevog zavoda). Endi je dobio zadatak
da brine o Teriju i meni. To mi se nije dopadalo zato što je znao da bude
grozan, pogotovu u odsustvu roditelja. Za vatrenog hrišćanina bio je
preterano sklon indijanskoj vatri i čvrgama - onim jakim od kojih bismo
videli sve zvezde.

U subotu na dan Petsinog i Morijevog pogreba nije palio indijanske vatre,
niti čvrge. Rekao je da će spremiti hranu iz konzerve ako se roditelji ne vrate
do večere. U međuvremenu se od nas očekivalo da gledamo televiziju i
ćutimo. Otišao je na sprat i nije silazio. Voleo je Prilepka Morija ništa manje
od nas, koliko god džangrizav i diktatorski nastrojen bio. I, naravno, ložio se
na Petsi (baš kao i mi... izuzev Kona, koji ni tada niti ikada nije mario za cure).
Možda je otišao gore da se moli - Sveti Matej savetovao je da se zavučete u
orman i zaključate vrata - ili je možda želeo da sedne, porazmisli i pokuša da
u svemu nađe neki smisao. Dve pogibije nisu skršile njegovu veru - do smrti
je ostao tvrdokorni fundamentalistički hrišćanin - iako je sigurno bila
ozbiljno uzdrmana. Tragične smrti nisu slomile ni moju veru. Strašna
propoved je to učinila.

Prečasni Dejvid Tomas iz Gejts Fols Konga držao je pogrebni govor za
Petsi i Morija u našoj crkvi. Niko se tome nije čudio, pošto je moj tata rekao
„da između kongregacionista i metodista nema nikakve razlike.“

Ljudi su se čudili kad je Džejkobs odlučio da službu na groblju Vilou gruv
poveri Stivenu Givensu, pastoru (nije se predstavljao kao prečasni) Silomske
crkve, u kojoj su se vernici još čvrsto pridržavali učenja Frenka Vestona
Sendforda, propovednika apokalipse, što je ohrabrivao roditelje da šibaju
decu zbog sitnih grehova („Morate biti učitelji Hristovi“, savetovao ih je) i
zahtevao tridesetočasovne postove... čak i od odojčadi.

Ta crkva mnogo se promenila od Sendfordove smrti (danas se malo
razlikuje od drugih protestantskih grupa), ali je 1965. godine gomila starih
glasina - ojačanih neobičnom odećom članova i njihovim nedvosmisleno
iskazivanim ubeđenjem da če se kraj sveta desiti iduće nedelje - opstajala.
Ispostavilo se da su se naš Čarls Džejkobs i njihov Stiven Givens godinama
sastajali u Kasl Roku na kafici i da su bili prijatelji. Neki žitelji Harloua posle
Strašne propovedi tvrdili su da je prečasni Džejkobs bio inficiran silomizmom.

To je mogao biti slučaj, ali su mama i tata (kao i Kon i Kler, čijem svedočenju
više verujem), govorili da je Givensovo izlaganje bilo odmereno, utešno i
prikladno za pogrebnu ceremoniju.

„Nijedanput nije pomenuo kraj sveta“, reče Kler. Sećam se kako je divno
izgledala te večeri u tamnoplavoj haljini (najbližoj crnoj boji) i čarapama za
odrasle. Sećam se da gotovo ništa nije pojela za večeru. Samo je gurala hranu
po tanjiru dok se nije pomešala i zaličila na pseću povraćku.

„Koji deo Biblije je Givens čitao?“, zanimao se Endi.
„Prvo poglavlje iz Prve poslanice Korinćanima“, reče mama. „Ono o
gledanju kroz zatamnjeno staklo.“
„Dobar izbor“, mudro će moj stariji brat.
„Kako se on ponašao?“, pitao sam mamu. „Kako se ponašao prečasni
Džejkobs?“
„Bio je... tih“, rekla je. Videlo se da je potresena. „Mislim da je bio
meditativan.“
„Ne, nije“, reče Kler. Odgurnula je tanjir od sebe. „Bio je kontuzovan. Sedeo
je na preklopnoj stolici pri vrhu grobne jame. Nastavio je da sedi s rukama
među kolenima i oborene glave kad ga je gospodin Givens zamolio da baci
prvi grumen zemlje i da mu se pridruži u molitvi.“ Zaplakala je. „Meni je sve to
ličilo na san, na noćnu moru.“
„Ali ustao je i bacio grumen zemlje“, reče tata. Spustio je ruku na njena
ramena. „Učinio je to posle izvesnog vremena. Bacio je šaku zemlje na
kovčege. Je li tako bilo, Kler Ber?“
„Jeste“, rekla je, plačući jače no ikad. „Silomita ga je posle toga uhvatio za
ruke i praktično podigao sa stolice.“
Kon ništa nije rekao. Opazio sam da više nije za stolom. Video sam ga u
zadnjem dvorištu, kraj bresta na čijoj je grani visila guma na konopcu.
Naslonio je glavu na koru drveta i zagrlio stablo. Ramena su mu drhtala.
Za razliku od Kler, večerao je. Nisam to zaboravio. Pojeo je sve sa svog
tanjira i zatražio repete, snažnim, jasnim glasom.

Crkvenjaci su sledeće tri nedelje dovodili gostujuće propovednike. Pastor
Givens nije bio među njima. Pretpostavljam da nije pozvan, iako je bio
odmeren, obziran i prikladan na Vilou gruvu. Jenkiji su po prirodi i vaspitanju
uzdržani ljudi. Takođe gaje izvesnu količinu predrasuda povodom religije i
rase. Tri godine kasnije čuo sam jednog učitelja u srednjoj školi Gejts Folsa
kako govori drugom ogorčenim, začuđenim tonom: „Zašto bi iko želeo da
upuca tog prečasnog Kinga? Pobogu, bio je dobar crnja!“

Sastanci UMM-a otkazani su posle nesreće. Mislim da je svima bilo lakše
zbog toga - čak i Endiju, vladaru biblijskih vežbi. Nismo bili spremni da se
suočimo s prečasnim Džejkobsom, kao ni on s nama. Svi bi izbegavali da

pogledaju kutak za igračke, u kom su Kler i druge cure zabavljale Morija (i
same sebe). I ko bi svirao klavir kad bi došlo vreme za pesmu? Pretpostavljao
sam da bi neko iz grada mogao da svira, ali Čarls Džejkobs nije bio u stanju da
ikog zamoli za to. I sastanci ne bi bili isti bez Petsine razigrane plave kose
koja se lelujala u ritmu himni poput We Are Marching to Zion. Njena plava
kosa sad je bila ispod zemlje. Lomila se na satenskom jastuku u pomrčini.

Telefon je zazvrjao dugo i kratko jednog sivog novembarskog popodneva
dok smo Teri i ja sprejom i matricom iscrtavali ćurke i rogove izobilja po
prozorima. Bio je to naš signal. Majka je odgovorila na poziv. Spustila je
slušalicu sa osmehom na licu, posle kratkog razgovora.

„To je bio prečasni Džejkobs. Iduće nedelje održaće propoved za Dan
zahvalnosti. Zar to nije divno?“

Kler je godinama kasnije, dok sam bio u srednjoj školi, došla na raspust s
Univerziteta Mejn. Pitao sam je zašto ga niko nije sprečio. Bili smo iza kuće.
Gurali smo staru gumu na konopcu. Nije morala da pita šta sam imao na umu.
Ta nedeljna propoved ostavila je dubok ožiljak na svačijoj duši.

„Mislim da ga niko nije sprečio zato što je zvučao tako razumno. Tako
normalno. Bilo je prekasno kad su ljudi shvatili šta govori.“

Možda, ali sećam se da su ga Redži Kelton i Roj Isterbruk prekinuli pri
kraju. Znao sam da nešto nije u redu i pre početka propovedi zato što tog
dana nije završio čitanje Biblije s obaveznom rečenicom: Nek Bog blagoslovi
svetu reč. Nikad to nije zaboravljao da kaže, čak ni onog dana kad smo se
upoznali i kad mi je pokazao malog električnog Isusa koji hoda po Spokojnom
jezeru.

Na dan Strašne propovedi odabrao je trinaesto poglavlje Prve poslanice
Korinćanima, isti pasus koji je pastor Givens pročitao iznad dvostrukog
groba - velikog i malog - na Vilou gruvu: „Jer nešto znamo i nešto
prorokujemo; A kad dođe savršeno, onda će prestati šta je nešto. Kad bejah
malo dete, kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad
postadoh čovek, odbacih detinjstvo. Tako sad vidimo kao kroz staklo, u
zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati
kao što sam poznat.“

Zatvorio je veliku Bibliju na propovedaonici - ne jako, ali smo svi čuli
udarac. Metodistička crkva u Harlouu te nedelje bila je puna. Svaka klupa bila
je zauzeta. Vladala je mrtva tišina. Niko se nije ni zakašljao. Sećam se da sam
se molio u sebi da sve bude kako treba, da se ne slomi i zaplače usred
propovedi.

Majra Harington - Mimo - bila je u prvom redu. Bila mi je okrenuta leđima.
To mi nije smetalo da zamislim njene od pohlepe blistave oči, opkoljene
naslagama žućkastog mesa. Moja porodica sedela je na uobičajenom mestu u

trećem redu. Mama je izgledala spokojno. Video sam da šakama u belim
rukavicama stiska veliku Bibliju mekog poveza, dovoljno snažno da je savije u
obliku slova U. Kler je grickala ruž. Tišina između završetka čitanja Biblije i
početka onoga što će Harlou zauvek pamtiti kao Strašnu propoved nije
trajala duže od pet, najviše deset sekundi. Meni se činilo da je beskrajno
trajala. Prečasni Džejkobs sagnuo je glavu preko goleme Biblije zlatnih ivica
na propovedaonici. Pastvi se oteo tihi uzdah olakšanja kad je konačno
podigao glavu i pokazao mirno, pribrano lice.

„Ovo su teška i nespokojna vremena za mene“, rekao je. „Ne moram da
vam objašnjavam zašto. Ovo je usko povezana zajednica. Svi se dobro
poznajemo. Nastojali ste da mi pomognete na svaki mogući način. Dugujem
vam večitu zahvalnost zbog toga. Naročito bih se zahvalio Lori Morton, zato
što mi je saopštila vesti o gubitku s neizmernom nežnošću i uviđavnošću.“

Klimnuo je u njenom pravcu. Uzvratila mu je istom merom. Podigla je
ruku u beloj rukavici da bi obrisala suzu.

„Najveći deo vremena između dana mog gubitka i ove nedelje ujutru
proveo sam u razmišljanju i učenju. Hteo bih da dodam i u molitvi, ali nisam
osetio božje prisustvo, iako sam često padao na kolena. Stoga sam morao da
se zadovoljim razmišljanjem i učenjem.“

Pastva je ćutala. Sve oči počivale su na svešteniku.
„Otišao sam u biblioteku Gejts Folsa i zatražio Njujork tajms. Nisu ga
imali. Ponudili su mi Vikli enterprajz i uputili u Kasl Rok, gde su imali Tajms
na mikrofilmovima - Tražite i naći ćete, poručuje nam Sveti Matej. Koliko je
samo u pravu.“
Tiho kikotanje pozdravilo je ovu misao, ali je brzo utihnulo.
„Išao sam tamo iz dana u dan. Pretraživao sam mikrofilmove dok me
glava ne bi zabolela. Želeo bih da podelim neke nalaze s vama.“
Izvadio je nekoliko kartica iz džepa crne odore.
„Juna prošle godine tri manja tornada prohujala su gradom Mej, u
Oklahomi. Bilo je materijalne štete, ali niko nije stradao. Žitelji su se sakupili
u baptističkoj crkvi da bi pevali pesme zahvalnice i molili se bogu zbog
srećnog ishoda. Četvrti tornado - monstrum snage F5 - napao je grad Mej dok
su vernici bili u crkvi. Razorio je bogomolju. Četrdeset jedna osoba je
stradala. Trideset je ozbiljno povređeno. Među povređenima ima i dece koja
su ostala bez ruku ili nogu.“
Stavio je karticu na dno gomile i pogledao sledeću.
„Neki od vas se verovatno sećaju ovog događaja. Čovek s dva sina izvezao
se u avgustu prošle godine na jezero Vinipesoki u čamcu na vesla. Poveli su i
porodičnog psa. Pas je pao preko ograde. Oba dečaka su skočila u jezero da bi
ga spasla. Otac je, kad je video da se dečaci mogu udaviti, skočio za njima i
nehotice prevrnuo čamac. Sve troje ljudi je stradalo. Pas je isplivao na obalu.“
Podigao je glavu. Načas se osmehnuo. Posmatračima se učinilo da je sunce

provirilo kroz zavesu oblaka hladnog januarskog dana. „Pokušao sam da
saznam šta se desilo s tim psom - da li ga je žena koja je izgubila supruga i
sinove zadržala ili ga je uspavala - ali taj podatak nije bio dostupan.“

Krišom sam bacio pogled na braću i sestre. Teri i Kon izgledali su
zbunjeno, ali je Endi pobledeo od užasa, besa ili jednog i drugog. Stisnuo je
šake u pesnice na krilu. Kler je tiho ridala.

Sledeća kartica.
„Oktobar prošle godine. Uragan je opustošio kopno pored Vilmingtona, u
Severnoj Karolini. Pobio je sedamnaestoro ljudi. Šestoro su bila deca u
crkvenom obdaništu. Sedmo dete je nestalo. Njegovo telo pronađeno je
nedelju dana kasnije, na drvetu.“
Sledeća.
„Ova se tiče misionarske porodice koja je delila hranu, lekove i jevanđelje
siromašnim žiteljima nekadašnjeg Belgijskog Konga, a današnjeg Zaira. Bilo
ih je petoro. Ubijeni su. U članku nije izričito pisalo - neke vesti nisu za list
poput Njujork tajmsa, znate - ali je nagovešteno da su ubice imale
kanibalističke sklonosti.“
Digao se žamor neodobravanja. Stegonoša nezadovoljstva bio je Redži
Kelton. Džejkobs ga je čuo i podigao ruku u gestu nalik blagosiljanju.
„Možda nije potrebno da čitam dalje - požari, poplave, zemljotresi,
pobune, ubistva - iako bih mogao. Svet je prepun sličnih zala. Čitanje ovih
priča pružalo mi je izvesnu utehu, zato što su dokazivale da nisam sam u
patnji. Uteha je majušna, jer smrti poput pogibije moje žene i deteta izgledaju
tako okrutno i kapriciozno. Rečeno nam je da se Hristos telesno uzdigao u raj,
a mi siroti smrtnici prečesto ostajemo na zemlji s ružnim gomilama
izmrcvarenog mesa i tim neprolaznim, neizbežnim pitanjem: Zašto? Zašto?
Zašto?
„Celog života čitam svete spise - prvo na majčinom kolenu, zatim u
Udruženju metodističke mladeži, a potom u bogosloviji - i mogu da vam
kažem, prijatelji moji, da se oni nigde ne bave tim pitanjem. Biblija mu se
najviše približila u odlomku iz Poslanice Korinćanima, u kom Sveti Pavle
kaže: Nema vajde od pitanja, verni, zato što ionako ne biste razumeli. Jov je
dobio još iskreniji odgovor kad je pitao Boga lično: Gde si ti bio, kad ja osnivah
zemlju? To bi u prevodu na jezik mlađih parohijana glasilo: O’ladi, brale.“
Ovog puta niko se nije zakikotao.
Proučavao nas je sa slabašnim osmehom u uglovima usana. Svetlost s
vitražnog prozora iscrtavala je plave i crvene figure na njegovom levom
obrazu.
„Religija bi trebalo da nas uteši kad naiđu teška vremena. Bog je naša
potpora i uzdanica, objavljuje Veliki psalam; Da će on biti s nama i da će nam
biti potpora kad krenemo preko neizbežne staze dolinom sena smrtnoga.
Drugi psalam nas uverava da je Bog naše pribežište i izvor naše snage, iako bi

stradalnici iz crkve u Oklahomi osporili tu tvrdnju... da još imaju usta kojima
bi govorili. Jesu li otac i dvoje dece nastradali pri pokušaju da spasu
porodičnog ljubimca pitali Boga da im objasni šta se dešava? Kakav odgovor
su dobili? I da li im je odgovorio: Uskoro ću vam reći momci dok im je voda
ispunjavala pluća, a smrt pomračivala umove?“

„Recimo otvoreno šta je Sveti Pavle mislio kad je govorio o tom
zatamnjenom staklu. Hteo je da kaže da je prihvatanje svega toga čin vere.
Ako je ona jaka, ići ćemo u raj i shvatiti sve kad se tamo nađemo. Kao da je
život šala, a raj mesto gde će nam biti objašnjen njen kosmički smisao.“

U crkvi se čulo tiho žensko jecanje i sve snažniji izrazi muškog
nezadovoljstva. Još niko nije izašao, niti je ustao da kaže prečasnom
Džejkobsu da bi trebalo da sedne, da ne bi zagazio u svetogrđe. Ljudi su bili
previše zatečeni da bi reagovali.

„Okrenuo sam se raznim ograncima hrišćanstva kad sam pokušao da
istražim naizgled slučajne i često izuzetno bolne smrti nevinih. Bogo moj,
iznenadio sam se kad sam video koliko ih ima! Kakva je to kula od doktrine!
Katolici, episkopalci, metodisti, baptisti (tvrdi i meki), anglikanci, luterani,
prezbiterijanci, unitarci, Jehovini svedoci, adventisti sedmog dana, kvekeri,
šejkeri, pravoslavci, orijentalni pravoslavci, silomiti - nemojmo ih zaboraviti
- i još najmanje pedeset drugih kongregacija.“

„Ovde u Harlouu svi imamo dvojnike na telefonskim linijama. Čini mi se
da je religija najveća od tih linija. Zamislite kako se komunikacione linije do
neba zakrče u nedelju ujutru! I znate li šta je osobito fascinantno? Svaka od
navedenih i nenavedenih crkava govori da je odana Hristovom učenju i da
misli da ima privatnu liniju sa Svemogućim. I, dobri bože, nisam ni pomenuo
muslimane, Jevreje, teozofiste, budiste ili one što obožavaju Ameriku kao što
su Nemci osam-devet grozomornih godina obožavali Hitlera.“

Tad su počeli da izlaze. Prvo nekolicina iz poslednjih redova, pognute
glave i ramena (kao da su išibani), a zatim sve više i više ljudi. Prečasni
Džejkobs nije obraćao pažnju na njih.

„Neke od tih sekti i denominacija su miroljubive, ali najveća od njih -
najuspešnija - izgrađena je na krvi, kostima i kricima onih što su se usudili da
se ne poklone njihovoj slici Boga. Rimljani su bacali hrišćane lavovima,
hrišćani su čupali udove onima koje su smatrali jereticima, čarobnjacima ili
vešticama; Hitler je žrtvovao milione Jevreja na oltaru lažnog božanstva
rasne čistote. Milioni su spaljeni, streljani, vešani, razapinjani, trovani,
sprženi strujom i bacani gladnim psima... u božje ime.“

Majka je jecala, ali nisam skrenuo pogled na nju. Nisam mogao. Bio sam
kao zamrznut. Od užasa, naravno. Imao sani samo devet godina. Ali osećao
sam i divlje, dotad nepoznato likovanje zato što mi je neko govorio pravu,
nelakiranu istinu. Deo mene nadao se da će prestati; a najveći deo je žarko
želeo da nastavi. Uslišio je moju želju.

„Hrist nas uči da okrenemo drugi obraz i da volimo svoje neprijatelje. Na
rečima ga sledimo, ali većina nas uzvraća dvostrukom merom kad bude
povređena. Hrist je izgnao lihvare iz hrama, ali svi znamo da ovi prevaratni i
lovci na korist nikad nisu daleko od nas. Znate šta želim da kažem ako ste
prisustvovali uzbudljivom crkvenom bingu, ili čuli radio-propovednika koji
traži novčane priloge. Isaija je prorekao da će svanuti dan u kom ćemo
prekovati mačeve u plugove, ali u današnjem mračnom dobu ne kujemo ništa
izuzev atomskih bombi i interkontinentalnih balističkih projektila.“

Redži Kelton je ustao. Bio je crven koliko je moj brat Endi bio bled. .
„Morate da sednete dole, prečasni. Ne vladate sobom.“

Prečasni Džejkobs nije ga poslušao.
„I šta dobijamo od naše vere? Šta dobijamo za vekove darivanja ove ili
one crkve krvlju i bogatstvom? Uverenje da nas raj čeka na kraju svega ovoga
i da će nam, kad tamo stignemo, šala biti objašnjena, i da ćemo reći: O, da!
Sad mi je jasno. To je velika nagrada. Od najranijih dana usađuje nam se u uši:
raj, raj, raj! Srešćemo se s izgubljenom decom, voljene majke će nas prigrliti!
To je šargarepa. Štap kojim nas tuku je pakao, pakao, pakao! Pakao večitog
prokletstva i muka. Govorimo dečici, maloj poput mog dragog izgubljenog
sina, da im preti opasnost od večite vatre ako ukradu bombonicu ili ukoliko
lažu kad objašnjavaju kako su ovlažili novu obuću.
„Nema dokaza o postojanju ovih odredišta zagrobnog života. Nema
naučnih podataka koji potvrđuju njihovo postojanje. Nema ničeg izuzev
drskog uverenja, potkrepljenog našom snažnom potrebom da verujemo kako
sve ima smisla. Doživeo sam otkrovenje dok sam stajao u zadnjem delu
pogrebnog zavoda i posmatrao izmrcvarene ostatke mog dečaka koji bi
radije otišao u Diznilend nego u raj. Religija je teološki ekvivalent prevarama
sa životnim osiguranjem. Iz godine u godinu plaćate premiju, a zatim, kad
vam zatrebaju usluge za koje ste - oprostite mi na izrazu - tako religiozno
plaćali, otkrijete da je kompanija protraćila vaš novac i da on više ne postoji.“
Roj Isterbruk u tom času ustao je u sve praznijoj crkvi. Bio je neobrijani
grmalj koji je živeo u zarđaloj prikoličici na istočnoj strani grada, nedaleko od
friportske pruge. U crkvu je dolazio samo na Božić. Te nedelje odstupio je od
tog pravila.
„Prečasni“, kazao je. „Čuo sam da je u pretincu za rukavice vašeg
automobila bila boca cuge. Gospođa Pibodi rekla je da je vaša supruga
zaudarala na bar kad se nagnula preko nje. Eto vam vašeg razloga. Eto vam
vašeg smisla. Nemate petlje da prihvatite božju volju? Fino. Ali ostavite druge
ljude na miru.“ Isterbruk se okrenuo i izgegao se iz crkve.
Ove reči pogodile su Džejkobsa. Stiskao je propovedaonicu, blistavih očiju
na bledom licu i spojenih usana, koje su gotovo u potpunosti nestale.
Moj tata je ustao. „Čarlse, siđi s propovedaonice.“
Prečasni Džejkobs zatresao je glavom, kao da nastoji da razbistri misli.