Budenje - Stephen King

izbacujem Džejkobsa u sneg, okrećem automobil i odlazim bez osvrtanja. To
je bila prokleto privlačna ideja.

„Da li bi je pustio da umre?“
„Bih.“ Još je trljao ruke na toploj vazdušnoj struji iz klima-uređaja.
Zamišljao sam kako grabim jednu od njih i lomim te izobličene prste kao
hlebne štapiće.
„Zašto? Šta me čini tako važnim u tvojim očima?“
„Važan si zato što si ti moja sudbina. Mislim da sam to znao čim sam te
video kako klečiš i prevrćeš suvu zemlju ispred kuće.“ Govorio je strpljivim
tonom istinskog vernika. Ili luđaka. Možda između te dve kategorije i nema
razlike. „Bio sam potpuno siguran kad si se pojavio u Talsi.“
„Šta radiš, Čarli? Zbog čega sam ti potreban ovog leta?“ Već sam mu
postavio to pitanje. Bilo je i drugih koje nisam smeo da postavim. Koliko je to
opasno? Znaš li to? Mariš li za to?
Izgledalo mi je da odlučuje da li da mi odgovori... ali nikad nisam mogao
da pogodim o čemu razmišlja, stvarno nikada. Tad se pred nama ukazalo
odmaralište na Kozjoj planini - još veće od Lačisa. Ružna zgrada savremenih
linija predstavljala je neuspelu arhitektonsku kreaciju u stilu Frenka Lojda
Rajta. Verovatno je imućnim posetiocima željnim odmora i razonode
šezdesetih godina izgledala moderno, čak futuristički. Danas je ličila na
nakaznog kubističkog dinosaurusa, staklenih očiju.
„Ah!“, rekao je. „Tu smo. Siguran sam da želiš da se osvežiš i odmoriš.
Znam da će meni odmor dobro doći. Tvoj dolazak predstavlja vrlo uzbudljivo
i zamorno iskustvo. Smestiću te u Apartman Snou na drugom spratu. Rudi će
ti pokazati put do njega.“

Rudi Keli bio je planina od čoveka u izbledelim farmerkama, širokoj sivoj
majici, i belim platnenim cipelama karakterističnim za medicinske radnike.
Predstavio se kao bolničar i pomoćnik gospodina Džejkobsa. Ako je suditi po
njegovom stasu, mogao je biti i njegov telohranitelj. Njegov stisak ruke nije
imao ničeg zajedničkog s mlitavim ribljim pozdravom muzičara.

Kao klinac stizao sam najdalje do predvorja odmarališta. Jednom sam i
ručao u njemu s Konom i porodicom jednog od njegovih prijatelja (užasnut
da ne upotrebim pogrešnu viljušku ili da ne uprljam košulju), ali nikad nisam
bio na spratovima. Lift je bio bučna stara kanta, drevna sprava koja se u
strašnim romanima uvek zaglavljuje između spratova. Odlučio sam da ga
zaobilazim i koristim stepenice.

Grejanje je bilo dobro (nesumnjivo zahvaljujući Džejkobsovom tajnom
elektricitetu). Video sam tragove nekoliko nevešto izvedenih popravki. Sva
svetla su radila. Podne daske nisu škripale, ali je zgrada delovala pusto.
Apartman Snou bio je na kraju hodnika. Pogled iz prostrane dnevne sobe

mogao se meriti s onim sa Skajtopa. Tapete su na nekoliko mesta bile vlažne.
Blagi miris budi zamenio je aromu sveže boje i voska za podove iz predvorja.

„Gospodin Džejkobs voleo bi da mu se pridružite na večeri, u njegovom
apartmanu u šest časova“, rekao je Rudi tihim i bezbojnim glasom. Ličio je na
robijaša u zatvorskom filmu - ne na onog što planira bekstvo, već na rmpaliju
iz reda za vešala koji će pobiti sve stražare ako pokušaju da spreče begunce.
„Odgovara li vam to?“

„Odgovara mi“, rekao sam. Zaključao sam vrata za njim.

Istuširao sam se - tople vode bilo je u izobilju i naišla je odmah - i obukao
čistu odeću. Ostalo mi je još dosta vremena. Legao sam preko pokrivača na
ogromnom krevetu. Prethodne noći nisam dobro spavao. Nikad nisam
mogao da spavam u avionu. Dremka bi mi dobro došla, ali nisam mogao da
zaspim. Neprestano sam mislio o Astrid - kakva je nekad bila, i kakva sad
mora biti. Bila je u istoj zgradi sa mnom, dva sprata niže.

Bio sam budan i obučen kad je Rudi u dva minuta do šest tiho zakucao na
vrata mog apartmana. Na moj predlog da idemo stepenicama osmehnuo se,
nemo poručujući da zna da prepozna kukavicu. „Lift je potpuno bezbedan,
gospodine. Popravio ga je gospodin Džejkobs lično. Stara pokretna kutija bila
je pri vrhu spiska popravki.“

Nisam negodovao. Zapazio sam da moj davnašnji poznanik više nije
prečasni, propovednik ili pastor. Pred kraj života postao je stari dobri
gospodin. Krvni pritisak merio mu je tip koji je ličio na Vina Dizela posle
neuspele plastične operacije.

Džejkobsov apartman bio je u prizemlju zapadnog krila. Čekao me je u
tamnom odelu s belom košuljom, otkopčanog okovratnika. Ustao je da me
pozdravi. Ponovo je na usnama imao jednostrani izvitopereni osmeh. „Hvala,
Rudi. Hoćeš li reći Normi da ćemo biti spremni da jedemo za petnaest
minuta?“

Rudi je klimnuo pre no što se udaljio. Džejkobs se okrenuo prema meni.
Još se osmehivao i trljao ruke, proizvodeći neprijatan suvi zvuk. Kroz prozor
se videla staza za skijanje pod prolećnim snegom, bez svetala i skijaša.
Spuštala se u tamu, kao auto-put za bestragiju. „Bojim se da za večeru imamo
samo supu i salatu. Pre dve godine odrekao sam se mesa. Stvara masne
naslage u mozgu.“

„Supa i salata su dobar izbor.“
„Biće i domaćeg hleba. Norma ga mesi i peče. Odličan je.“
„Zvuči dobro. Voleo bih da vidim Astrid, Čarli.“
„Norma će oko sedam časova poslužiti nju i njenu prijateljicu Dženi
Noulton. Gospođica Noulton daće Astrid lekove protiv bolova nakon obroka.
Pomoći će joj da ode u toalet pre spavanja. Nije htela da čuje kad sam joj

rekao da Rudi može da pomogne oko ovih poslova. Avaj, Dženi Noulton više
mi ne veruje.“

Pomislio sam na Astridino pismo. „Iako si je izlečio od artritisa?“
„Izlečio ju je pastor Deni. Gospođica Noulton postala je sumnjičava otkad
sam se odrekao religioznog instrumentarijuma. Nisam to krio od njih. Morao
sam da im kažem istinu. Izgleda da ona ima takvo dejstvo, Džejmi. Čini ljude
sumnjičavim.“
„Pati li Dženi Noulton od propratnih efekata?“
„Ni u kom slučaju. Jednostavno se ne oseća sigurnom bez čudotvornih
mambo-džambo elemenata. Dođi u moju radnu sobu kad si već pomenuo
propratne efekte. Hteo bih da ti pokažem nešto. Prekratićemo vreme dok
večera ne bude poslužena.“
Radna soba bila je omanja niša u predvorju apartmana. Uključio je
kompjuter s veoma velikim ekranom. Na njemu su se pojavili konji u galopu.
Namrštio se dok je sedao i udario po dirci na tastaturi. Konji su nestali pred
plavom pozadinom s dva dosijea s oznakama A i B.
Kliknuo je na dosije A, otkrivajući spisak imena i adresa poredanih po
abecednom redu. Spisak je počeo da se kreće umerenom brzinom kad je
pritisnuo dugme. „Znaš li ko su ovi ljudi?“
„Pretpostavljam da su to oni koje si izlečio.“
„To su potvrđena izlečenja. Svima je električna struja prošla kroz mozak -
ali ne ona koju bi električari prepoznali. Ima ih tri hiljade sto. Veruješ li mi na
reč?“
„Verujem ti.“
Okrenuo se da bi me pogledao, iako ga je taj pokret skupo koštao.
„Stvarno tako misliš?“
„Mislim.“
Izgledao je zahvalno kad je zatvorio dosije A i otvorio onaj s oznakom B. I
u njemu su bila imena i adrese, poredane po abecednom redu. Spisak se ovog
puta kretao dovoljno sporo da razaberem neka poznata imena. Stefan Dru,
kompulzivni šetač; Emil Klajn, žderač zemlje; Patriša Farmingdejl, žena koja
je sipala so u oči. Ovaj spisak bio je mnogo kraći od prvog. Pročitao sam ime
Roberta Rajvarda pre nego što je stigao do kraja.
„Na ovom spisku su ljudi s ozbiljnim propratnim efektima posle izlečenja.
Na njemu je osamdeset sedam imena. Verujem da sam ti prilikom poslednjeg
susreta rekao da takvi čine manje od tri procenta ukupnog broja izlečenih.
Nekada je u dosijeu B bilo više od sto sedamdeset imena. Problemi su se u
najvećem broju slučajeva s vremenom povukli. Ti si jedan od takvih
slučajeva. Pre osam meseci prestao sam da pratim izlečene. Siguran sam da
bi spisak bio još kraći da nisam to učinio. Ljudsko telo oporavlja se izuzetno
dobro od trauma. S pravilnom primenom novog elektriciteta na korteks i
nervno stablo, ta sposobnost postaje bezgranična.“

„Koga pokušavaš da ubediš svojom pričom? Mene ili sebe?“
Gadljivo je uzdahnuo. „Pokušavam da ti omogućim da shvatiš šta radim.
Radije bih sarađivao s poletnim umesto nevoljnim pomoćnikom.“
„Ovde sam. Učiniću ono što sam obećao... ako izlečiš Astrid. Zadovolji se
time.“
Neko je tiho pokucao na vrata.
„Uđi“, reče Džejkobs.
U apartman je ušla punačka prilika, u jednostavnoj crnoj haljini, slična
dobroj baki iz dečjih priča. Imala je sitne budne oči detektiva u robnoj kući.
Spustila je poslužavnik na sto u predvorju i prekrstila ruke na grudima.
Džejkobs je ustao s još jednom bolnom grimasom. Zateturao se. Uhvatio sam
ga za lakat i pridržao. To je bio moj prvi posao u ulozi njegovog pomoćnika na
početku nove etape naših života. Zahvalio mi se. Izašli smo iz radne sobe.
„Norma, sa zadovoljstvom ti predstavljam Džejmija Mortona. Praviće nam
društvo i na doručku sutra ujutru. Vratiće se ovog leta da bi proveo duže
vreme s nama.“
„Veoma mi je drago“, rekla je. Pružila mi je ruku. Protresao sam je.
„Ne znaš kakvu pobedu ovo rukovanje predstavlja za Normu“, reče
Džejkobs. „Od detinjstva je gajila duboku averziju prema dodirivanju ljudi.
Imam li pravo, draga moja? Problem nije bio fizičke već psihološke prirode.
Sad je izlečena. Mislim da je to zanimljivo, zar ne?“
Rekao sam Normi da mi je zadovoljstvo što sam je upoznao. Držao sam je
za ruku trenutak duže no što je bilo neophodno. Pustio sam je kad sam video
da se oseća sve nelagodnije. Izlečena je, ali ne sasvim. I to je bilo zanimljivo.
„Moram da požurim, gospodine Džejkobse. Gospođica Noulton rekla mi je
da će nešto ranije dovesti pacijentkinju na večeru.“
„U redu, Norma. Hvala ti.“
Otišla je. Jeli smo. Teško sam vario laki obrok. Imao sam osećaj da su mi
nervi ogoljeni i da me peku po koži. Džejkobs je poletno ispraznio činiju supe,
kao da me izaziva apetitom. Spremao se da uzme novu krišku hleba kad je
pogledao na sat i odmakao stolicu od stola.
„Pođi za mnom“, rekao je. „Mislim da je vreme da vidiš prijateljicu.“

Na vratima preko puta pisalo je SAMO ZA OSOBLJE ODMARALIŠTA. Džejkobs
me je uveo u veliku kancelariju s golim stolom i praznim policama. Vrata
sledeće kancelarije bila su zaključana.

Rekao je: „Moje osoblje se, ne računajući bezbednosnu kompaniju koja
obezbeđuje dvadesetčetvoročasovni nadzor na kapiji, sastoji isključivo od
Rudija i Norme. Verujem oboma, ali ne vidim nikakvu potrebu da ih stavim u
iskušenje. Dobro znaš da je nagon za nadziranjem nekog ko nadzora nije
svestan prilično snažan?“

Nisam odgovorio. Nisam bio siguran da mogu. Usta su mi bila suva kao
stari tepih. U ovoj kancelariji bila su tri reda po četiri monitora. Džejkobs je
pritisnuo dugme na RESTORANSKOJ KAMERI 3. „Verujem da nam je ova
potrebna.“ Zvučao je veselo, kao mešavina pastora Denija i vašarskog
najavljivača.

Činilo mi se da sam čitavu večnost čekao crnobelu sliku. Restoran je bio
veliki, s najmanje pedeset stolova. Samo je jedan bio zauzet. Dve žene su
sedele za njim. Isprva sam video samo Dženi Noulton, zato što je Norma
telom zaklanjala drugu gošću dok je servirala supu. Dženi je bila lepa
tamnokosa žena od pedeset i nešto. Video sam kako joj se usta miču u
nemom hvala vam. Norma je klimnula glavom, uspravila se i uzmakla od
stola. Nakon toga mogao sam da vidim ono što je ostalo od prve devojke koju
sam voleo.

Da je ovo ljubavni roman, napisao bih nešto poput: „Njena lepota je
opstala. Samo se promenila usled protoka vremena i napretka bolesti.“ Voleo
bih da mogu da napišem tako nešto, ali bi sve što sam dosad rekao izgubilo
na verodostojnosti ukoliko bih sada lagao.

Astrid u invalidskim kolicima ličila je na staru vešticu, a njeno lice na kesu
samrtno bledog mesa, s kog su tamne oči ravnodušno posmatrale hranu koja
je očigledno nije ni najmanje zanimala. Njena družbenica natakla joj je veliku
pletenu kapu na glavu. Kliznula je na jednu stranu, otkrivajući ćelavu lobanju
prekrivenu oskudnim belim pramenovima.

Podigla je kašiku mršavom rukom, koja se svela na kosti i tetive. Odmah
zatim ju je spustila. Tamnokosa žena ju je sokolila. Samrtnički bledo
stvorenje je klimnulo. Kapa joj je pala kad je to učinila, ali ona to nije opazila.
Spustila je kašiku u supu. Polako ju je podigla ka ustima. Najveći deo tereta
prosuo se na putovanju. Posrkala je ostatak, napućivši usne kao pokojni
Bartlbi kad je uzimao komad jabuke iz moje ruke.

Kolena su mi popustila. Pao bih na pod da nije bilo stolice ispred gomile
monitora. Džejkobs je stajao pored mene s deformisanim rukama skrštenim
na leđima. Ljuljao se napred-nazad s blagim osmehom.

Osetio sam izvesno olakšanje. Moram to da priznam da bi ovo bilo
istinito, a ne romansirano svedočanstvo. Proisticalo je iz saznanja da nikad
neću morati da odradim svoj deo pogodbe sa đavolom zato što se žena u
invalidskim kolicima nikad neće oporaviti. Rak, taj pitbul među bolestima,
zgrabio ju je svojim kandžama. Ujedao ju je i kidao. Neće se zaustaviti sve dok
je ne iskida u komadiće.

„Isključi“, prošaptao sam.
Džejkobs se nagnuo ka meni. „Šta si rekao? Moje uši u poslednje vreme
nisu naročito po...“
„Savršeno dobro si me čuo, Čarli. Isključi.“
Poslušao me je.

Ljubili smo se ispod protivpožarnih stepenica u Jurika Grandžu broj 7 dok je
sneg padao. Astrid mi je uduvala dim od cigarete u usta dok je vrhom jezika
išla napred-nazad, prvo duž gornje usne, a zatim iznutra. Nežno je milovala
moje desni. Stiskao sam joj dojku, iako nisam osećao bogzna šta zbog zimske
jakne.

Ljubi me zauvek, pomislio sam. Ljubi me zauvek, da ne moram videti dokle su
nas godine dovele i šta si u međuvremenu postala.

Ali nijedan poljubac ne traje zauvek. Povukla se unazad. Ugledao sam
pepeljasto lice oivičeno krznom kapuljače, zamućene oči i otromboljene
usne. Jezik koji je do malopre bio u mojim ustima sad je bio crn i oljušten.
Ljubio sam leš.

A možda i nisam, zato što su se usne razvukle u kez.
„Nešto se desilo“, reče Astrid. „Imam li pravo, Džejmi? Nešto se desilo,
Majka će uskoro biti ovde.“

Naglo sam se prenuo iz sna. Stajao sam u uglu sobe, potpuno nag, iako sam
legao da spavam u gaćicama. Desnicom sam stiskao olovku s noćnog stočića.
Bockao sam levu podlakticu, gde je bilo malo, ali rastuće sazvežđe plavih
tačaka. Ispustio sam je na pod. Zateturao sam se unazad.

To je stres, pomislio sam. Stres je prizvao Hjuove prizmatike, u šatri u Oblasti
Noris. On je i noćas odigrao glavnu ulogu. Takođe, nisi sipao so u oči, niti si
otišao napolje da jedeš zemlju.

Bilo je četiri i petnaest ujutru. To je ono mrtvo doba kad je prekasno da se
ponovo zaspi, a prerano da se ustane i zablista. Izvadio sam knjigu iz manje
od dve torbe. Seo sam pored prozora i počeo da čitam. Oči su mi registrovale
reči, baš kao što su mi usta registrovala Norminu supu i salatu: bez svesti o
ukusu. Posle izvesnog vremena prestao sam da pokušavam. Zagledao sam se
u tamu čekajući zoru.

Čekanje je trajalo dugo.

Doručkovao sam u Džejkobsovom apartmanu... ako kriška tosta i pola šolje
čaja zaslužuju to ime. Čarli je pak junački napredovao preko salate od voća,
kajgane i gomile prženih krompirića. Nije bilo jasno gde će mu sve to stati. Na
stolu pored vrata bila je kutija od mahagonija. Rekao mi je da je u njoj njegov
isceliteljski alat.

„Više ne koristim prstenje. Nije mi potrebno, nakon prestanka
isceliteljske karijere.“

„Kada ćeš početi? Hoću da što pre odem odavde.“

„Počeću vrlo brzo. Tvoja stara prijateljica drema preko dana, ali noću
retko spava. Prošla noć sigurno joj je bila naročito teška, jer sam naložio
gospođici Noulton da joj uskrati ponoćno sledovanje lekova protiv bolova.
Morao sam, zato što smanjuju nivo moždanih talasa. Obavićemo posao u
istočnoj sobi. Najdraža mi je u ovo doba dana. Jutarnje svetlo bilo bi dovoljno
da nas ponovo učini vernicima kad ne bismo znali da je bog samo
profitabilna izmišljotina svetske zajednice crkava.“

Nagnuo se napred. Pažljivo me je posmatrao.
„Nema potrebe da učestvuješ u njenom izlečenju. Video sam koliko si se
sinoć potresao. Tvoja pomoć neće mi biti potrebna pre leta. Rudi ili
gospođica Noulton mogu mi se naći ovog jutra. Zašto ne bi skoknuo do
Harloua da posetiš brata i njegovu porodicu? Vrati se sutra. Po povratku ćeš
videti sasvim drugačiju Astrid Soderberg ukoliko me poslušaš.“
Bojao sam se da odem. Čarli Džejkobs se, nakon napuštanja Harloua,
posvetio prevarantskoj karijeri. Kao pastor Deni, pokazivao je svinjske
džigerice, tvrdeći da su odstranjeni tumori. Takvi postupci ne ulivaju
poverenje. Ko mi garantuje da je izmrcvarena žena u invalidskim kolicima
Astrid Soderberg?
Srce mi je poručivalo da jeste, ali mi je glava govorila da moram biti
oprezan i da ne smem nikom verovati. Noultonova bi mogla biti njegova
saučesnica. Znao sam da će sledećih pola sata biti mučni, ali nisam imao
nameru da se povučem i dozvolim Džejkobsu da inscenira lažno isceljenje. Ne
bi mogao da ga izvede bez prave Astrid. Dugogodišnje uspešno bavljenje
izlečenjima po šatrama omogućavalo mu je takav poduhvat, pogotovo ako je
moja davnašnja ljubav pod stare dane zapala u finansijske teškoće.
To je, naravno, bio malo verovatan scenario. Sve se svodilo na to da sam
se osećao obaveznim da prisustvujem neizbežnom tužnom kraju žene koju
sam u mladosti ludo voleo.
„Ostaću.“
„Kako god hoćeš.“ Osmehnuo se. U tom osmehu nije bilo ničeg prezrivog,
iako je moždanim udarom pogođena strana lica odbijala da sarađuje. „Biće
mi zadovoljstvo da ponovo radimo zajedno. Kao u stara vremena u Talsi.“
Neko je tiho pokucao na vrata. Bio je to Rudi. „Žene su u istočnoj sobi,
gospodine Džejkobse. Gospođica Noulton kaže da će biti spremna kad i vi.
Poručuje da nema mesta odlaganju, jer gospođica Soderberg trpi strašne
bolove.“

Išao sam pored Džejkobsa hodnikom, s kutijom od mahagonija ispod ruke.
Stigli smo do istočnog krila. Pustio sam Džejkobsa da uđe. Ostao sam na
vratima zato što su me nervi privremeno izneverili.

Nije to opazio. Usmerio je svu pažnju - i zamašnu harizmu - na žene.

„Dženi i Astrid!“ obratio im se srdačnim glasom. „Moje najdraže dame!“
Dženi Noulton samo je ovlašno dodirnula njegovu pruženu ruku, što je

bilo dovoljno da uočim da su joj prsti pravi i nedirnuti artritisom. Astrid nije
ni pokušala da podigne ruku. Zgrbljeno je sedela u invalidskim kolicima.
Zurila je u njega. Maska za kiseonik pokrivala joj je donji deo lica. Na podu
pored nje bio je rezervoar na točkićima.

Dženi je nešto rekla Džejkobsu, previše tiho da bih čuo. Žustro je klimnuo.
„Slažem se, nema vremena za gubljenje. Džejmi, hoćeš li...“ Okrenuo se i video
da nisam tu. Nestrpljivo me je prizvao sebi.

Dvanaest koraka delilo me je od središta sobe ispunjene blistavom
jutarnjom svetlošću. Dugo sam savlađivao to rastojanje. Imao sam osećaj da
hodam pod vodom.

Astrid me je odmerila nezainteresovanim pogledom osobe koja troši svu
energiju u borbi s bolom. Nije me prepoznala. Spustila je pogled u krilo.
Laknulo mi je. S trzajem je podigla glavu. Otvorila je usta iza providne maske.
Pokrila je lice rukama i skinula masku. Samo delimično se radilo o neverici.
Najviše je to bio užas što je vidim u ovom stanju.

Duže bi se krila iza svojih šaka da je snaga nije izdala. Zaplakala je kad su
joj pale u krilo. Suze su joj prale oči, podmlađujući ih. Sve sumnje u njen
identitet su nestale. To je bila Astrid. Mlada devojka koju sam voleo sad je
živela unutar staračkog, bolešću upropašćenog tela.

„Džejmi?“ Prozborila je promuklim glasom sličnim kreštanju čavke.
Spustio sam se na koleno, kao da se spremam da je zaprosim. „Da, dušice.
To sam ja.“ Uhvatio sam je za ruku. Okrenuo sam je i poljubio u dlan. Koža je
bila hladna.
„Trebalo bi da odeš. Ne želim da...“ Pluća su joj zviždala dok je uvlačila
vazduh u sebe. „... Da me gledaš ovakvu. Ne želim da me iko vidi u ovom
izdanju.“
„U redu je.“ Zato što će ti Čarls pomoći da ozdraviš, želeo sam da dodam, ali
nisam jer joj više nije bilo pomoći.
Džejkobs je odveo Dženi u stranu da bi nam obezbedio privatnost.
Prokletstvo drugovanja s Čarlijem bilo je u tome što je ponekad znao biti
nežan i uviđavan.
„Cigarete“, rekla je kreštavim glasom čavke. „Kako glup način da se ubiješ.
Još je gluplji kad pomislim da sam znala šta radim. Svi znaju šta rade. Hoćeš
da čuješ nešto baš smešno? Još ih želim.“ Nasmejala se. Smeh se preobrazio u
oštro bolno kašljanje. „Prokrijumčarila sam tri paklice u odmaralište. Dženi ih
je našla i oduzela. Kao da će mi od toga biti bolje.“
„Pst“, rekao sam.
„Prestala sam. Sedam meseci nisam pušila. Prestala sam. Da je beba
preživela, možda bih zauvek prestala. Nešto...“ Zviždeći je udahnula vazduh.
„Nešto nam podvaljuje. Čvrsto verujem u to.“

„Divno je videti te opet.“
„Divan si lažov, Džejmi. Na osnovu čega te drži u šaci?“
Ćutao sam.
„Pa, nije važno.“ Položila je šaku na moj potiljak kao kad smo se mazili. U
jednom groznom trenutku pomislio sam da će pokušati da me poljubi tim
umirućim usnama. „Sačuvao si kosu. Lepa je i gusta. Ja sam je izgubila. Na
hemioterapiji.“
„Izrašće ti.“
„Ne, neće. Ovo su...“ Osvrnula se oko sebe. Dah joj je zviždao kao dečja
igračka. „... Ćorava posla. Pravim budalu od sebe.“
Džejkobs nam je prišao sa Dženi. „Vreme je.“ Obratio se Astrid. „Neće
dugo trajati, draga moja, i neće boleti. Očekujem da ćeš se onesvestiti, ali
većina se kasnije toga ne seća.“
„Jedva čekam da zauvek izgubim svest“, rekla je Astrid. Slabašno se
osmehnula.
„Još nije vreme za to. Nikad ne pružam apsolutne garancije, ali verujem da
će ti uskoro biti mnogo bolje. Počnimo, Džejmi. Otvori kutiju.“
Poslušao sam ga. Ugledao sam dve zdepaste čelične šipke s crnom
plastikom na vrhu i belu kontrolnu kutiju s kliznim prekidačem na vrhu, u
plišem obloženim udubljenjima. Kutija je izgledala isto kao ona koju je
Džejkobs koristio kad smo Kler i ja odveli Kona kod njega. Palo mi je na
pamet da su od četiri prisutne osobe u sobi tri idioti, a jedna luda.
Džejkobs je izvukao šipke iz udubljenja. Spojio je vrhove od crne plastike.
„Džejmi, uzmi kontrolnu kutiju i pomeri taj klizni prekidač najmanje što
možeš, samo malčice. Čućeš škljocaj.“
Razdvojio je vrhove šipki kad sam to učinio. Javila se sjajna plava iskra i
kratak ali moćan mmmm zvuk. Nije dopirao iz pravca šipki, već iz drugog
kraja sobe, kao neka vrsta iščašene elektične ventrilokvencije.
„Odlično“, reče Džejkobs. „Spremni smo za početak. Dženi, položi ruke na
Astridina ramena. Grčiće se. Ne želimo da padne na pod, zar ne?“
„Gde su sveti prstenovi?“ pitala je Dženi. Svake sekunde je izgledala i
zvučala sve kolebljivije.
„Šipke su bolje od prstenova. Mnogo su moćnije. Mnogo su svetije, ako baš
hoćeš. Stavi joj ruke na ramena, molim te.“
„Nemoj da je spržiš strujom.“
Astrid je progovorila grubim čavkastim glasom: „To je poslednja od mojih
briga, Džen.“
„To se neće desiti“, reče Džejkobs svojim profesorskim glasom. „Ne može.
U ECT terapiji - u terapiji elektrošokovima, da se oslonim na laički jezik -
lekari koriste struju jačine sto pedeset volti. Ali ove...“, potapšao je šipke. „I pri
punom opterećenju jedva bi pomerile iglu merača energije. Snagu koju ću
crpsti - energiju prisutnu u ovoj sobi i svuda oko nas - obični instrumenti ne

mogu izmeriti. U osnovi je nespoznatljiva.“
Nespoznatljiva nije bila reč koju sam hteo da čujem u ovom trenutku.
„Požuri, molim te“, reče Astrid. „Veoma sam umorna. Pacov mi se

ugnezdio u grudima. Podivljali pacov.“
Džejkobs je pogledao Dženi. Oklevala je. „Na religioznim okupljanjima nije

bilo ovako. Nimalo nije ličilo na ovo.“
„Možda nije“, reče Džejkobs, „ali ovo nije religiozno okupljanje. Videćete.

Stavi ruke na njena ramena, Dženi. Budi spremna da je snažno pritisneš
nadole. Nećeš je povrediti.“

Poslušala ga je.
Džejkobs je upravio pažnju na mene. „Pomerićeš prekidač kad pritisnem
vrhove šipki na Astridine slepoočnice. Broji škljocaje dok budeš napredovao.
Stani i čekaj instrukcije kad izbrojiš četvrti. Jeste li spremni? Idemo.“
Prislonio je vrhove šipki na udubljenja na njenoj glavi, gde su pulsirale
delikatne plave vene. Astrid je progovorila ukočenim slabašnim glasom:
„Tako je lepo videti te opet, Džejmi.“ Zatim je zažmurila.
„Možda će se uzvrpoljiti. Budi spremna da je zadržiš na mestu“, reče
Džejkobs Dženi. A zatim: „U redu je, Džejmi.“
Gurnuo sam klizni prekidač. Škljoc... i škljoc... i škljoc... i škljoc.

Ništa se nije dogodilo.
Sve ovo je zabluda bolesnog starca, pomislio sam. Šta god da je radio u

prošlosti, više ne...
„Još dva škljocaja, moliću lepo.“ Glas mu je bio suv i samouveren.
Poslušao sam ga. Još se ništa nije dogodilo. Astrid je bila pogurenija no

ikad, s Dženinim rukama na ramenima. S mukom sam slušao njeno zviždeće
disanje.

„Još jedan“, reče Džejkobs.
„Čarli, još malo, pa ću stići do kraja...“
„Zar me nisi čuo? Još jedan!“
Gurnuo sam prekidač. Čuo sam još jedan škljocaj. Ovog puta brujanje na
drugoj strani sobe bilo je znatno glasnije - ne mmmm već MMMOUUU. Nisam
video blesak svetlosti (ili ga se nisam sećao). Ipak sam bio ošamućen, kao da
je dubinska bomba eksplodirala u mom mozgu. Mislim da je Dženi Noulton
kriknula. Učinilo mi se da sam video kako se Astrid trza u invalidskim
kolicima. Grč je bio tako snažan da je odbacio Dženi - koja nije bila laka
kategorija - unazad. Zamalo što nije pala. Astridine svenule noge poletele su
napred, opustile se i ponovo poletele. Alarm je zakukao.
Rudi je utrčao u sobu. Norma ga je pratila u stopu.
„Rekao sam ti da ugasiš tu prokletinju pre nego što počnemo!“, zaurlao je
Džejkobs na Rudija.

Astrid je podigla ruke uvis, jedna je sunula ispred Dženinog lica kad se ova
vratila da je uhvati za ramena.

„Izvinite, gospodine Džejkobse...“
„Isključi ga, idiote.“
Čarli je istrgnuo kontrolnu kutiju iz mojih ruku i vratio prekidač na
početnu poziciju. Astrid je zloslutno krkljala.
„Pastore Deni, ona se guši!“, kriknula je Dženi.
„Ne budali!“, planuo je Džejkobs. Obrazi su mu pocrveneli, a oči se
iskolačile. Izgledao je dvadeset godina mlađe. „Norma! Zovi kapiju! Reci im
da se alarm greškom uključio!“
„Da li da...“
„Požuri! Požuri, prokleta da si! POŽURI!“
Otišla je.
Astrid je otvorila oči, samo što očiju nije bilo, samo izbečenih beonjača.
Još jednom se snažno trznula i kliznula napred. Noge su joj se trzale i
bacakale. Mahala je rukama kao davljenik. Alarm je zavijao i zavijao. Uhvatio
sam je za bokove i gurnuo natrag na stolicu pre no što je pala na pod.
Međunožje joj je potamnelo. Namirisao sam mokraću. Podigao sam glavu i
video da joj pena curka iz usta. Kapala je niz njenu bradu na okovratnik koji je
polako tamneo.
Alarm je zaćutao.
„Hvala bogu na sitnim blagoslovima“, reče Džejkobs. Nagnuo se napred s
rukama na bokovima. Posmatrao je Astridino grčenje sa zanimanjem, ali bez
ikakve zabrinutosti.
„Potreban nam je doktor!“, zavapila je Dženi. „Ne mogu da je držim!“
„Koješta“, reče Džejkobs. Na licu je imao poluosmeh, jedini za koji je bio
sposoban. „Jesi li očekivala da će biti lako? To je rak, za boga miloga. Sačekaj
neki minut, pa će se...“
„Vrata su na zidu“, reče Astrid.
Njen glas više nije bio promukao. Oči su se vratile u normalni položaj... ali
ne zajedno, već jedno po jedno. Posmatrale su Džejkobsa kad su se vratile na
svoja mesta.
„Ne možeš da ih vidiš. Mala su i pokrivena bršljanom. Bršljan je mrtav.
Ona čeka na drugoj strani, iznad razrušenog grada. Iznad papirnog neba.“
Krv ne može da se sledi, ne uistinu. A opet, imao sam utisak da mi se
upravo to dešava. Nešto se desilo, pomislio sam. Nešto se desilo i Majka će
uskoro biti ovde.
„Ko?“, pitao je Džejkobs. Uhvatio ju je za ruku. Poluosmeh je iščezao. „Ko
čeka?“
„Da.“ Gledala ga je u oči. „Ona.“
„Ko? Astrid, ko?“
Isprva nije ništa rekla. Razvukla je usne u grozan osmeh koji je otkrio sve

zube. „Ne ona koju bi ti hteo.“
Ošamario ju je. Astridina glava se trznula u stranu, a pljuvačka poletela iz

usta. Oteo mi se uzvik iznenađenja. Uhvatio sam ga za zglob kad je podigao
ruku da je ponovo udari. Zaustavio sam ga, ali s krajnjim naporom. Bio je
snažniji no što je imao pravo da bude. Crpao je snagu iz histerije, iz
nagomilanog besa.

„Ne smeš da je udaraš!“, povikala je Dženi. Pustila je Astridina ramena i
zaobišla invalidska kolica da bi mu se suprotstavila. „Luđače, ne smeš da je
u...“

„Prestani“, reče Astrid. Glas joj je bio slabašan, ali lucidan. „Prestani,
Dženi.“

Dženi se okrenula. Oči su joj se razrogačile zbog onog što je videla. Nežni
ružičasti tonovi počeli su da se rascvetavaju na Astridinim bledim obrazima.

„Zašto vičeš na njega? Da li se nešto desilo?“
Da, pomislio sam. Nešto se desilo. Nešto se zaista desilo.
Astrid se obratila Džejkobsu. „Kada ćeš to učiniti? Požuri, jer bol je
veoma... veoma...“
Tri para očiju su je posmatrala. Ne, bilo nas je petoro. Rudi i Norma su se
došunjali do vrata istočne sobe.
„Čekajte“, reče Astrid. „Čekajte samo prokleti minut.“
Dodirnula je grudi. Obuhvatila je smežurane ostatke dojki. Pritisnula je
stomak.
„Već si to uradio, zar ne? Znam da jesi, pošto nema bola!“ Udahnula je i
izdahnula vazduh. „I mogu da dišem! Dženi, ponovo mogu da dišem.“
Dženi Noulton je pala na kolena. Podigla je ruke, uhvativši se za glavu i
počela da recituje Očenaš tako brzo da je zvučala kao ploča od 45 na 78
obrtaja. Pridružio joj se još jedan glas: Normin. I ona je pala na kolena.
Džejkobs mi je dobacio zbunjen pogled. Lako sam ga pročitao: Vidiš, Džejmi?
Obavio sam sav posao, a Veliki B dobija sva priznanja.
Astrid je pokušala da ustane s invalidskih kolica. Uvele noge odbijale su
da je podrže. Prihvatio sam je pre no što je pala licem na pod. Zagrlio sam je.
„Ne još, dušice“, rekao sam. „Preslaba si.“
Zurila je u mene dok sam je spuštao u kolica. Zaboravljena maska za
kiseonik visila joj je s vrata.
„Džejmi? Jesi li to ti? Otkud ti ovde?“
Pogledao sam Džejkobsa.
„Gubitak najsvežijih sećanja česta je pojava nakon tretmana“, rekao je.
„Astrid, možeš li mi reći ko je predsednik?“
Izgledala je zbunjeno, ali je odgovorila bez oklevanja. „Obama. Bajden je
potpredsednik. Da li mi je bolje? Hoće li ovo trajati?“
„Bolje ti je i trajaće. Pusti sad to. Reci mi...“
„Džejmi? Jesi li to ti? Kosa ti je tako seda!“

„Jesam“, rekao sam, „osedeo sam. Poslušaj Čarlija.“
„Ludo sam te volela“, rekla je, „znao si da sviraš, ali nisi mogao da plešeš
ako nisi naduvan. Večerali smo u Starlandu posle maturskog. Naručio si...“
Ućutala se i olizala usne. „Džejmi?“
„Tu sam.“
„Mogu da dišem. Zaista ponovo dišem.“ Plakala je.
Džejkobs je pucnuo prstima pred njenim očima kao vašarski hipnotizer.
„Usredsredi se, Astrid. Ko te je doveo ovamo?“
„Dž-Dženi.“
„Šta si sinoć večerala?“
„Slupu. Slupu i salatu.“
Ponovo je pucnuo prstima pred njenim vlažnim očima. Trepnula je i
ustuknula. Mišići pod kožom bili su zategnuti i čvrsti. Prizor je bio
istovremeno divan i gnusan.
„Supu. Supu i salatu.“
„Vrlo dobro. Šta je s vratima na zidu?“
„Vrata? Ne znam...“
„Rekla si da su pokrivena bršljanom. Rekla si da je s druge strane razrušen
grad.“
„Ja... ne sećam se toga.“
„Rekla si da ona čeka. Rekla si...“ Uzdahnuo je, zagledan u njeno zbunjeno
lice. „Nije važno. Moraš da se odmoriš, draga moja.“
„Pretpostavljam da je tako“, reče Astrid. „Ali ono što bih zaista želela jeste
da zaigram. Zaigrala bih od radosti.“
„I hoćeš.“ Potapšao ju je po ruci. Osmehivao se dok je to radio. Znao sam
da je duboko razočaran zato što se ne seća vrata i grada. Ja nisam bio. Nisam
hteo da znam šta je videla kad je Čarlijev tajni elektricitet projurio najdubljim
kucima njenog mozga. Nisam hteo da znam šta čeka iza skrivenih vrata o
kojima je govorila. Nisam, iako sam se plašio da znam.
Majka je čekala.
Iznad papirnog neba.

Astrid je prespavala čitavo jutro i dobar deo popodneva. Rekla je da umire od
gladi kad se probudila. To je oraspoložilo Džejkobsa, koji je Normi Goldston
naložio da našem pacijentu donese tost sa sirom i malo parče torte sa
sastruganim šlagom. Šlag bi, po njegovim rečima, mogao biti prejak za njen
opustošeni stomak. Džejkobs, Dženi i ja gledali smo kako u slast proždire
čitav sendvič i pola kolača pre no što je spustila viljušku.

„Htela bih da pojedem i ostatak“, rekla je, „ali sam se najela.“
„Ne žuri“, reče Dženi, čapkajuči ubrus u krilu. Nije mogla dugo posmatrati
Astrid. Izbegavala je da pogleda Džejkobsa. Dolazak ovamo bila je njena ideja.

Ono što je videla u istočnoj sobi duboko ju je uzdrmalo, iako nisam sumnjao
da je oduševljena čudesnim poboljšanjem Astridinog zdravlja.

„Hoću da idem kući“, reče Astrid.
„O, ljubavi. Ne znam...“
„Osećam se dovoljno dobro. Stvarno je tako.“ Astrid se obratila Džejkobsu.
„Nije da vam nisam zahvalna - pominjaću vas u molitvama dok god sam živa -
ali želim da budem kod kuće. Izuzev ako ne osećate...“
„Ne, ne“, reče Džejkobs. Sumnjao sam da želi da je se što pre reši posle
obavljenog posla. „Nema boljeg leka od spavanja u vlastitoj postelji. Ako
odmah krenete, bićete u njoj pre mraka.“
Dženi se nije bunila. Samo je nastavila da čapka ubrus. Opazio sam izraz
olakšanja na njenom licu, pre no što je spustila glavu. Htela je da ode koliko i
Astrid, iako iz nešto drugačijih razloga.
Povratak boje u Astridine obraze bio je samo deo neverovatnog
preobražaja. Sedela je uspravno u invalidskim kolicima. Pogled joj je bio
bistar i usredsređen. „Ne znam kako da vam zahvalim, gospodine Džejkobse.
Sigurna sam da vam se ne mogu odužiti. Slobodno mi se obratite, ako vam
ikad išta zatreba, a ja mogu da vam pomognem.“
„Zapravo, mogli biste da uradite nekoliko sitnica za mene.“ Nabrajao ih je
pomoću čvornovatih prstiju desne ruke. „Jedite. Spavajte. Radite marljivo na
povratku snage. Možete li to uraditi za mene?“
„Da. Mogu. I nikad neću dotaći cigarete.“
Odmahnuo je rukom. „Nećete ni želeti. Imam li pravo, Džejmi?“
„Verovatno neće“, rekao sam.
„Gospođice Noulton?“
Dženi se trgla kao da ju je uštinuo za zadnjicu.
„Astrid mora da unajmi fizikalnog terapeuta. Ona ili vi. Uz njegovu pomoć
brže će se rešiti prokletih invalidskih kolica. Imam li pravo? Napredujem li
dobro, kao što se nekad govorilo?“
„Da, pastore Deni.“
Namrštio se, ali je nije ispravio. „Možete da učinite još nešto za mene,
moje divne dame, nešto izuzetno važno. Ne pominjite moje ime. Sledećih
meseci biću veoma zauzet. Poslednje što mi je potrebno jeste horda
bolesnika željnih izlečenja. Da li ste me razumele?“
„Jesmo“, reče Astrid.
Dženi je klimnula ne dižući pogled.
„Astrid, kad budete posetili lekara i kad vam bude rekao koliko je začuđen,
što će sigurno učiniti, reći ćete mu da ste se molili za ozdravljenje i da su vaše
molitve uslišene. Njegova vera - ili odsustvo vere - u delotvornost molitve
neće biti važna. Moraće da prihvati dokaz na snimcima s magnetne
rezonance. Da i ne govorimo o vašem srećnom nasmešenom licu. Vašem
srećnom i zdravom nasmešenom licu.“

„Da, u redu je. Kako god vi kažete.“
„Dozvoli mi da te izguram do apartmana“, reče Dženi. „Trebalo bi da se
spakujemo, ako odlazimo.“ Što je zapravo značilo: Gubimo se odavde što pre.
Mišljenje joj se povodom toga podudaralo sa stavom Čarlija Džejkobsa.
„U redu.“ Astrid mi se stidljivo obratila. „Džejmi, hoćeš li da mi doneseš
koka-kolu? Volela bih da porazgovaram s tobom.“
„Naravno.“
Džejkobs je gledao kako Dženi gura Astrid preko praznog restorana ka
dalekim vratima. Obratio se meni kad su otišle: „Pa. Važi li pogodba?“
„Važi.“
„Nećeš dati vatru tabanima?“
„Ne, Čarli, neću dati vatru tabanima.“
„Fino, znači da nemam razloga za brigu.“ Gledao je vrata kuda su žene
izašle. „Gospođica Noulton me ne miriše mnogo otkad sam skinuo Isusov
dres, zar ne?“
„Plaši te se.“
Slegnuo je ramenima. I taj gest je, baš kao i njegov osmeh, bio izrazito
jednostran. „Pre deset godina, ne bih mogao da izlečim gospođicu Soderberg.
Možda ni pre pet. Sve brzo napreduje. Ovog leta...“
„Šta će biti ovog leta?“
„Ko zna?“, rekao je. „Ko zna?“
Ti znaš, pomislio sam. Ti znaš, Čarli.

„Pogledaj ovo, Džejmi“, reče Astrid kad sam joj doneo gazirano piće.
Ustala je iz invalidskih kolica. Zateturala se tri koraka u pravcu stolice,

pored prozora. Uhvatila se za nju i polako okrenula. Sručila se u nju s
uzdahom zadovoljstva i olakšanja.

„Znam da nije bogzna šta.“
„Da li se šališ? To je čudesno.“ Dodao sam joj ledeno hladnu čašu koka-
kole. Natakao sam krišku limuna na rub čaše, sreće radi. „Svakog dana sve
više ćeš napredovati.“
Bili smo sami. Dženi je otišla da završi s pakovanjem, iako je meni
izgledalo da je taj posao već gotov. Astridin kaput ležao je na krevetu.
„Mislim da ti dugujem koliko i gospodinu Džejkobsu.“
„To nije istina.“
„Ne laži, Džejmi. Nos će ti porasti. Pčele će ti izujedati kolena. Sigurna sam
da dobija hiljade pisama s molbama za izlečenje. Ne mislim da je slučajno
izdvojio moje iz gomile. Jesi li ti zadužen za čitanje prepiske?“
„Nisam. To je radio Al Stemper, ljubimac tvoje prijateljice Dženi. Čarli je
kasnije stupio u vezu sa mnom.“
„Došao si“, rekla je. „Došao si, posle toliko godina. Zašto si to učinio?“

„Zato što sam morao. Ne mogu ti to bolje objasniti. U jednom trenutku
bila si mi sve na svetu.“

„Nisi mu ništa obećao? Nije bilo... kako se ono kaže tante za kukuriku?“
„Ni u kom slučaju.“ Slagao sam ne trepnuvši. Zavisničke godine načinile
su me dobrim lažovom. Istina je da se takve veštine nikad ne zaboravljaju.
„Dođi ovamo. Stani pored mene.“
Poslušao sam je. Bez stida i oklevanja položila je ruku na prednji deo
mojih farmerki. „Bio si nežan s ovim“, rekla je. „Veliki broj dečaka ne bi bio.
Nisi imao iskustva, ali si našao načina da budeš obziran. I ti si meni bio sve
na svetu.“ Spustila je ruku. Pogledala me je očima koje više nisu bile tupe, niti
zamagljene bolom. Bile su pune života. I zabrinute. „Obećao si. Znam da jesi.
Neću te pitati šta, ali budi pažljiv s njim ako si me ikad voleo. Dugujem mu
život. Teško mi je što moram da kažem da verujem da je opasan. Mislim da i
ti veruješ u to.“
Izgleda da nisam bio tako vešt lažov. Ili je jasnije sagledavala svet otkad je
izlečena.
„Astrid, zalud brineš.“
„Pitam se... mogu li dobiti poljubac, Džejmi? Dok smo sami? Znam da ne
izgledam bogzna kako, ali...“
Spustio sam se na koleno - ponovo sam se osećao kao prosac - da bih je
poljubio. Ne, nije izgledala bogzna kako, ali je obarala s nogu u poređenju s
jutrošnjim izdanjem. Poljubac je ipak bio samo trljanje kože uz kožu. U pepelu
nije ostalo nimalo žara. Tako sam ga doživeo. I dalje smo bili vezani jedno za
drugo. Džejkobs nas je vezivao.
Pomilovala me je po potiljku. „Kosa ti je još divna, bez obzira na sedine.
Život nam ostavlja toliko malo. Tebi je poštedeo kosu. Zbogom, Džejmi. I
hvala ti.“

Na izlasku iz apartmana zastao sam da bih popričao sa Dženi. Želeo sam da
znam živi li pored Astrid da bi pratila njen napredak.

Osmehnula se. „Astrid i ja smo se zbližile posle razvoda. Drugujemo otkad
sam se iselila iz Roklanda i počela da radim u tamošnjoj bolnici. Odonda je
prošlo deset godina. Preselila sam se kod nje kad se razbolela.“

Dao sam joj mobilni i broj u Vučjoj čeljusti. „Možda će biti propratnih
efekata.“

Klimnula je. „Pastor Deni obavestio me je o tome. Htedoh reći, gospodin
Džejkobs. Teško mi je da ga tako zovem. Rekao je da bi mogla hodati u snu
dok joj se moždani talasi ne smire i da će to trajati četiri do šest meseci.
Slične simptome imaju ljudi koji preteraju s pilulama za spavanje.“

„Da, to je najverovatniji efekat.“ Nisam pomenuo jedenje zemlje,
kompulzivni govor, Turetov sindrom, kleptomaniju i Jejtsove prizmatike.

Pilule za spavanje nisu imale takve propratne efekte. „Pozovite... ukoliko se
bilo šta desi.“

„Koliko ste zabrinuti?“, pitala je. „Recite mi šta očekujete.“
„Ne znam. Verovatno joj ništa neće faliti.“ Većini nije, ako je verovati
Džejkobsu. Nisam mu verovao, ali sam morao da se pouzdam u njegove reči,
jer je bilo prekasno za bilo šta drugo. Posao je bio gotov.
Dženi se podigla na prste da bi me poljubila u obraz. „Bolje joj je. To je
božja milost, Džejmi. Nije važno šta gospodin Džejkobs misli otkad se
odmetnuo od vere. Bez nje - bez njega - umrla bi za šest sedmica.“

Astrid se spustila invalidskim kolicima niz rampu za invalide. Sama je ušla u
Dženin subaru. Džejkobs je zatvorio njena vrata. Pružila je ruke kroz otvoreni
prozor. Uhvatila ga je za pruženu ruku s obe svoje. Još jednom mu se
zahvalila.

„Bilo mi je zadovoljstvo“, rekao je. „Ne zaboravite na obećanje.“ Oslobodio
je ruku da bi mogao da prinese prst usnama. „Ni reći o ovome.“

Sagnuo sam se da bih je poljubio u čelo. „Jedi“, rekao sam. „Odmaraj se. Idi
na terapiju. I uživaj u životu.“

„Razumem, kapetane“, rekla je. Pogledala je mimo mene na Džejkobsa dok
se sporo peo stepenicama na verandu. Pogledala me je u oči i ponovila
upozorenje: „Čuvaj se.“

„Ne brini.“
„Ali hoću.“ Posmatrala me je s najdubljom zabrinutošću. Starila je, baš kao
i ja. Sve više sam u njoj zapažao devojku koja je stajala ispred bine s Hati,
Kerol i Suzanom, otkad se bolest povukla iz njenog tela. Ljuljale su se dok su
Hromirane ruže svirale Knock on Wood, ili Nutbush City Limits. Sve više me je
podsećala na devojku koju sam poljubio ispod protivpožarnih stepenica.
„Brinuću se.“
Pridružio sam se Čarliju Džejkobsu na verandi. Gledali smo kako gradski
auto Dženi Noulton odmiče niz put ka kapiji odmarališta. Bio je to lep dan za
topljenje snega. Beli prekrivač se povlačio, otkrivajući već zelenu travu.
Sirotinjsko đubrivo, pomislio sam. Tako su ga zvali.
„Da li će žene držati jezik za zubima?“, pitao je Džejkobs.
„Hoće.“ Možda neće zauvek, ali barem dok posao ne bude gotov, ako je bio
u pravu kad je rekao da je blizu cilja. „Obećale su.“
„A ti, Džejmi? Hoćeš li održati obećanje?“
„Hoću.“
To ga je zadovoljilo. „Ostani još jednu noć. Gde žuriš?“
Odmahnuo sam glavom. „Unajmio sam sobu u Embasi apartmanima.
Imam let rano ujutru.“
I jedva čekam da odem odavde, baš kao što sam jedva čekao da odem iz

Lačisa.
Nisam to rekao, ali sam siguran da zna šta mislim.
„Fino. Samo budi spreman kad te pozovem.“
„Šta hoćeš, Čarli? Pismenu izjavu? Rekao sam da ću doći. Tako ću i učiniti.“
„Dobro. Najveći deo života sudaramo se kao bilijarske loptice. To

sudaranje bliži se kraju. Krajem jula - najkasnije sredinom avgusta - zauvek
ćemo se razići.“

Imao je pravo. Bog nek mu je u pomoći, imao je pravo.
Pod pretpostavkom da Bog postoji, naravno.

Sutradan, nešto pre jedan po podne stigao sam u Denver, uprkos promeni
aviona u Sinsinatiju. Kad je putovanje kroz vreme u pitanju, ništa se ne može
porediti s letenjem na zapad, mlažnjakom. Uključio sam telefon i video da
imam dve poruke. Prva je bila od Dženi. Rekla je da je sinoć zaključala vrata
Astridine spavaće sobe pre no što je otišla na spavanje i da nije čula ništa sa
sprave za nadziranje beba. Astrid je mirno spavala kad se Dženi probudila u
pola sedam.

„Pojela je meko kuvano jaje i dva tosta za doručak. Kako je izgledala...
morala sam da podsećam sebe da ne sanjam.“

To je bila dobra poruka. Loša je stigla od Brajane Donlin - sada Brajane
Donlin Hjuz. Ostavila ju je samo nekoliko minuta pre nego što je moj avion
sleteo. „Robert Rajvard je mrtav, Džejmi. Ne znam detalje.“ Dobavila ih je do
večeri.

Bolničarka joj je rekla da većina ljudi koji uđu u Gads Ridži ne izlaze živi
odande. To se nesumnjivo odnosilo na dečaka koga je pastor Deni izlečio od
mišićne distrofije. Pronašli su ga u njegovoj sobi. Obesio se o farmerke.
Ostavio je poruku: Neprestano vidim proklete. Red se proteže unedogled.

XII

ZABRANJENE KNJIGE. MOJ ODMOR U MEJNU. TUŽNA
PRIČA O MERI FEJ. NAILAZAK OLUJE

Šest nedelja kasnije dobio sam elektronsku poruku od partnerke u
istraživanju.

Za: Džejmija
Od: Bri
Tema: Samo da znaš

Nakon povratka iz Džejkobsovog uporišta u državi Njujork, u imejlu
si naveo da je pomenuo knjigu zvanu De Vermis Mysteriis. Zapamtila
sam to ime zato što sam učila dovoljno latinskog u srednjoj da bih
znala da na engleskom znači Misterije crva. Izgleda da se teško
oslobađam navike da istražujem sve što ima veze s Džejkobsom.
Pozabavila sam se time. Valja reči da sam učinila to iza muževljevih
leđa, pošto on veruje da sam se manula svega što ima veze s
Džejkobsom.

U svakom slučaju, ovo je prilično gadno. Katolička crkva tvrdi da
je De Vermis Mysteriis jedna od pola tuceta takozvanih zabranjenih
knjiga. Imaju zajedničko ime grimoari. Ostalih pet su Apolonijeva
knjiga (bio je doktor u Hristovo vreme), Knjiga Albertusa Magnusa
(čarolije, talismani, razgovor s mrtvima), Lemegeton, Klavikula
Salomonis (navodno delo kralja Solomona) i Grimoar Pikatriks. Ovaj
poslednji je, zajedno s De Vermis Mysteriis, navodno poslužio kao
osnov izmišljenog grimoara H. F. Lavkrafta, Nekronomikona.

Sve zabranjene knjige mogu se naći, IZUZEV dela De Vermis
Mysteriis. Na Vikipediji piše da su tajni izaslanici Katoličke crkve
(vidi Dena Brauna) početkom dvadesetog veka spalili sve izuzev
šest ili sedam primeraka De Vermisa (papina vojska danas odbija da
prizna postojanje takve knjige). I oni su nestali. Pretpostavlja se da
su uništeni ili da su u posedu tajanstvenih kolekcionara.

Džejmi, sve zabranjene knjige bave se MOĆI i sticanjem nje na sve
načine koji podrazumevaju alhemiju (koju danas zovemo naukom),
matematiku i gnusne okultne rituale. Sve to je verovatno sranje, ali
me onespokojava - rekao si mi da je Džejkobs proveo život

studirajući električne pojave. Na osnovu uspeha koji postiže u
lečenju, pretpostavljam da je stekao zapanjujuću moć. To me
podseća na staru poslovicu: „Onaj ko je uhvatio tigra za rep, ne bi
trebalo da ga pušta.“

Još dva predloga za razmišljanje.
Prvo: Poznato je da su do sredine sedamnaestog stoleća svi
katolici koji su izučavali potestas magnum universum (silu koja
upravlja vasionom) kažnjavani ekskomunikacijom.
Drugo: Na Vikipediji se tvrdi - iako bez proverljivih referenci - da
je kuplet koji najviše ljudi pamti iz Lavkraftovog izmišljenog
Nekronomikona ukraden iz primerka De Vermisa. Pisac je imao
pristup toj knjizi, ali je sasvim sigurno nije posedovao. Bio je
previše siromašan za tako nešto. Kuplet glasi: „Ni mrtvi ne mogu
počivati večno. Čak i smrt može umreti, sred neznanih eona.“ Od tog
citata dobijam noćne more. Ne šalim se.
Ponekad zoveš Čarlsa Danijela Džejkobsa mojom starom
mirodijom u svakoj čorbi. Nadam se da si konačno raskrstio s njim.
Nekada bih se samo nasmejala na sve ovo, ali sam nekad mislila da
su čudesna izlečenja pod rivajvalističkim šatrama obična sranja.
Pozovi me jednom, hoćeš li? Volela bih da iz tvojih usta čujem da
si u potpunosti završio s Džejkobsom.
Srdačno, kao i uvek,
Bri

Oštampao sam i dva puta pročitao njeno pismo. Zatim sam guglao De
Vermis Mysteriis i pronašao sve što mi je Bri navela u imejlu, kao i nešto što
nije. Neko je, na blogu posvećenom starim knjigama Mračni tomovi o magiji i
činima, nazvao grimoar Ludviga Prina najopasnijom knjigom ikad napisanom.

Izašao sam iz stana, prošetao oko bloka i kupio paklicu cigareta prvi put od
kratkog flerta s duvanom na koledžu. U mojoj zgradi pušenje je zabranjeno.
Seo sam na stepenice ispred ulaza i zapalio. Zakašljao sam se kad sam
povukao prvi dim. Zavrtelo mi se u glavi. Pomislio sam: Ovo bi ubilo Astrid da
Čarli nije intervenisao.

Da. Čarli i njegova čudesna izlečenja. Čarli koji je uhvatio tigra za rep i nije
želeo da ga pusti.

Nešto se desilo, rekla je Astrid u mom snu. Govorila je kroz cerekanje lišeno
svake veselosti. Nešto se desilo i Majka će uskoro biti ovde.

Kasnije, nakon što je Džejkobs propustio svoj tajni elektricitet kroz njenu
glavu, kazala je: Postoje vrata u zidu. Vrata pokrivena bršljanom. Bršljan je
mrtav. Ona čeka. Kad ju je Džejkobs pitao o kome govori, rekla mu je: Ne ona

koju bi ti hteo.
Mogu da prekršim obećanje, pomislio sam, bacajući cigaretu. Ne bi bilo prvo.
To je istina, ali to nije važilo za ovo. Ovo obećanje nisam mogao da

prekršim.
Ušao sam u zgradu. Zdrobio sam paklicu cigareta. Bacio sam je u kantu za

smeće pored poštanskih sandučića. Okrenuo sam broj Brijinog mobilnog kad
sam se našao u stanu. Hteo sam da ostavim poruku. Odgovorila je. Zahvalio
sam se na imejlu. Rekao sam da ne nameravam da ikad vidim Čarlsa
Džejkobsa. Izrekao sam tu laž bez osećaja krivice ili oklevanja. Njen suprug je
imao pravo. Moraće da ostavi sve o Džejkobsu iza sebe. Iz istog razloga
lagaću i Hjua Jejtsa kad kucne čas da se vratim u Mejn i ispunim obećanje.

Dvoje tinejdžera zaljubili su se nekada davno, do ušiju, kako samo
tinejdžeri mogu. Nekoliko godina kasnije vodili su ljubav u polurazrušenoj
kolibi dok se grmljavina valjala po nebesima, a munje sevale - sve u stilu
Viktorije Holt.11 Čarls Džejkobs spasao ih je od plaćanja pune cene
dugogodišnje zavisnosti. Bio sam njegov dvostruki dužnik. Siguran sam da
vam je to jasno. Mogao sam da prekinem sve veze s njim, ali bi tako nešto
zahtevalo prenebregavanje znatno krupnije istine: I mene je mučila
radoznalost. Bog nek mi je u pomoći. Hteo sam da vidim kako podiže
poklopac Pandorine kutije i baca pogled unutra.

„Nadam se da ovo nije kilavi način da kažeš da hoćeš da se penzionišeš?“ Hju
je pokušao da zvuči kao neko ko se šali, ali je u njegovim očima bilo istinske
strepnje.

„Ni u kom slučaju. Samo želim mesec-dva odsustva. Možda samo šest
nedelja, ako mi lenčarenje dosadi. Moram da se povežem sa mojom
porodicom u Mejnu, dok još mogu. Ne postajem ništa mlađi.“

Nisam nameravao da se približavam porodici u Mejnu. Ionako su bili
preblizu Kozjoj planini.

„Još si balav“, odvratio je turobnim glasom. „Dođi na jesen. Imaću godina
koliko i trombona koji vode veliku paradu.12 Muki je dao otkaz ovog proleća.
To je bio težak udarac. Moraću da zatvorim radnju ako i ti odeš.“

Duboko je uzdahnuo.
„Trebalo je da imam decu, koja bi preuzela posao kad mene ne bude bilo,
ali da li se tako nešto događa? Retko. Kad im kažete da se nadate da će
preuzeti uzde porodičnog posla, oni odvrate: Izvini, tata, ja i onaj klinac koji
duva travu i koga nisi podnosio, a s kojim sam izlazila u srednjoj, idemo u
Kaliforniju da pravimo daske za surf opremljene vaj-fajem.“
„Sad, kad si izbacio to iz sebe...“
„Da, da, vrati se korenima, molim te. Pravi kolače s malom rođakom i
pomaži bratu da obnovi klasični automobil. Znaš kakva su leta ovde.“

Naravno da sam znao: sporija su od puža. Leti i najusraniji bendovi imaju
pune ruke posla. Bendovi koji sviraju muziku uživo po barovima i na pola
tuceta letnjih festivala u Koloradu i Juti nemaju mnogo vremena za snimanje.

„Džordž Dejmon će doći“, rekao sam. „Odlučio je da se na velika vrata vrati
na scenu.“

„Da“, reče Hju. „On je jedini tip u Koloradu koji može da napravi da I’ll Be
Seeing You zvuči kao Bože, blagoslovi Ameriku.“

„Možda i na svetu. Hju, nisi imao nijednu od onih prizmatika, zar ne?“
Radoznalo me je odmerio. „Nisam. Otkud ti to?“
Slegnuo sam ramenima.
„Dobro sam. Budim se nekoliko puta svake noći da ispiškim šoljicu
mokraće, ali pretpostavljam da je to normalno u mojim godinama. Iako...
hoćeš li da čuješ nešto smešno? Mada to zaista smatram jezivim.“
Nisam bio siguran da hoću, ali sam mislio da mi nema druge. Bio je
početak juna. Džejkobs još nije zvao, ali će zvati. Znao sam da hoće.
„Stalno sanjam isti san. U njemu nisam ovde u Vučjoj čeljusti. U Arvadi
sam, u kući gde sam odrastao. Neko kuca na vrata. Samo što to nije kucanje,
već lupanje. Ne želim da odgovorim zato što znam da je to moja majka, a ona
je mrtva. To je glupo, zato što je u Arvadi bila živa i zdrava kao dren. Ipak,
znam da je ona. Krenem niz hodnik. Ne želim, ali mi se stopala pokreću - znaš
kako je u snovima. Ona već treska po vratima. Ma, udara po njima s obe
pesnice. Setio sam se horor priče koju smo morali da čitamo na engleskom u
srednjoj. Mislim da se zvala Avgustovska omorina.“
Nije Avgustovska omorina, pomislio sam. Majmunska šapa.13 U njoj se
treska po vratima.
„Probudim se, okupan znojem, kad posegnem za kvakom. Šta misliš o
tome? Da li me podsvest sprema za poslednju scenu?“
„Možda“, složio sam se, iako nisam razmišljao o njegovim rečima već o
drugim vratima, malim, pokrivenim mrtvim bršljanom.

Džejkobs me je pozvao prvog jula. Bio sam u studiju i apdejtovao Eplpro
softver. Seo sam ispred kontrolne table kad sam čuo njegov glas. Gledao sam
kroz staklenu pregradu na izolovanu sobu za probu, gde nije bilo ničeg izuzev
rasklopljenog kompleta bubnjeva.

„Još malo, pa će doći vreme da održiš obećanje“, rekao je. Glas mu je bio
sentimentalan, kao da je pio, iako nikad nisam video da pije išta jače od crne
kafe.

„Dobro.“ Moj glas bio je zadovoljavajuće miran. Zašto i ne bi bio? Očekivao
sam njegov poziv. „Kad želiš da dođem?“

„Sutra. Najkasnije prekosutra. Pretpostavio sam da nećeš hteti da
odsedneš u odmaralištu, bar ne u početku...“

„Pogodio si.“
„... ali nećeš moći da stanuješ daleko, najviše sat puta odavde. Doći ćeš kad
te budem pozvao.“
To me je podsetilo na drugu jezivu priču, s naslovom Zvizni, pa ću doći k
tebi, moj dečače.14
„U redu“, rekao sam. „Ali, Čarli?“
„Da?“
„Dobićeš dva meseca mog vremena i ništa više od toga. Završili smo, bez
obzira na sve, kad svane Dan rada.“
Usledila je još jedna pauza. Slušao sam njegovo disanje. Mučio se kao
Astrid u invalidskoj stolici. „To je... prihvatljivo.“
„Je li s tobom sve u redu?“
„Bojim se da sam imao još jedan šlog. Ne govorim preterano jasno, ali te
uveravam da mi je um bistriji no ikad.“
Izleći sebe, pastore Deni, pomislio sam, ne po prvi put.
„Imam vesti za tebe, Čarli. Robert Rajvard je mrtav. Dečak iz Misurija?
Obesio se.“
„Žao mi je zbog toga.“ Nije tako zvučao i nije gubio vreme na raspitivanje
o detaljima dečakove smrti. „Zovi me kad stigneš. Zovi me da mi javiš gde si. I
ne zaboravi, ne dalje od jednog sata puta od odmarališta.“
„Važi“, rekao sam i prekinuo vezu.
Nekoliko minuta sedeo sam u neprirodno tihom studiju i posmatrao
uramljene omote albuma na zidovima. Zatim sam pozvao Dženi Noulton u
Roklandu. Odgovorila mi je posle prvog zvona.
„Kako je naša cura?“, pitao sam.
„Fino. Dobija na težini. Hoda kilometar i po dnevno. Izgleda dvadeset
godina mlađe.“
„Nema propratnih efekata?“
„Ničega. Nema grčenja, hodanja u snu niti amnezije. Slabo se seća
vremena provedenog na Kozjoj planini. Mislim da je to neka vrsta blagoslova.
Slažeš li se sa mnom?“
„Šta je s tobom, Dženi? Jesi li dobro?“
„Dobro sam, ali moram da požurim. Danas imamo prokleto mnogo posla
u bolnici. Hvala bogu što ću uskoro otići na odmor.“
„Nadam se da nećeš negde otići i ostaviti Astrid samu? Mislim da to ne bi
bila najbolja id...“
„Ne, ne, naravno da neću!“ U njenom glasu bilo je nečeg, izvesne nervoze.
„Džejmi, zvoni mi pejdžer. Moram da idem.“
Sedeo sam ispred zatamnjene kontrolne table. Gledao sam omote albuma
- zapravo omote kompakt-diskova, malih predmeta veličine razglednica.
Mislio sam na trenutak nedugo po dobijanju prvog automobila za rođendan,
onog forda galaksija iz 1966. godine. Vozio sam se s Normom Irvingom.

Nagovarao me je da nagazim gas do daske na deonici od tri kilometra na
Dvadeset sedmici koju smo zvali Harlou pravaška. Da vidimo šta ovaj auto
može, rekao je. Prednji deo se zaljuljao pri brzini od sto dvadeset pet
kilometara na čas. Nisam hteo da ispadnem kukavica - u sedamnaestoj je to
veoma važno - pa sam još jače nagazio pedalu gasa. Ljuljanje je prestalo na
sto trideset pet kilometara. Na sto četrdeset galaksi je postao varljivo,
opasno lak zbog sve slabijeg kontakta s asfaltom. Shvatio sam da sam
dosegao ivicu kontrole. Vodio sam računa da ne dodirnem kočnicu. Otac me
je naučio da bi to moglo biti kobno pri velikim brzinama. Sklonio sam nogu s
pedale gasa. Auto je počeo da usporava.

Eh, kad bih to mogao da učinim u ovom času.

Embasi apartmani blizu aerodroma ostavili su pristojan utisak kad sam
prenoćio, nakon Astridinog čudesnog oporavka. Odlučio sam da odsednem u
njima. I Kasl Rok In bio je u igri. Odustao sam od te varijante da ne bih
nabasao na nekog poznanika, na primer na Norma Irvinga. Male su šanse da
vest ne bi doprla do mog brata Terija, ako bi se to desilo. On bi me sigurno
pitao zašto sam u Mejnu i zbog čega nisam odseo kod njega. Nisam hteo da
odgovaram na ta pitanja.

Vreme je prolazilo. Četvrtog jula gledao sam s nekoliko hiljada ljudi
vatromet s portlandskog šetališta. Svi smo uzdisali zbog svetlosnih skulptura
koje su eksplodirale iznad nas, ogledajući se u Kasko Beju, pre no što umru na
talasima. Otišao sam u zoološki vrt u Jorku, obišao Sišor Troli muzej u
Kenebankportu i svetionik na Pemakvid Pointu. Posetio sam i Muzej
umetnosti u Portlandu i posmatrao dela tri generacije Vajetovih. Otišao sam
na jutarnju predstavu Priče o Badiju Holiju u Ogankvit plejhausu - vodeći
pevač i glumac bio je dobar, ali ne i Gari Bjusi. Jeo sam jastoga sve dok mi se
nije smučio. Išao sam na duge šetnje kamenitom obalom. Dva puta nedeljno
posećivao sam prodavnicu knjiga u trgovačkom centru. Kupovao sam džepna
izdanja mekih korica, koja sam čitao u sobi dok ne zaspim. Nisam se odvajao
od mobilnog telefona. Čekao sam Džejkobsov poziv. On nije stizao. Nekoliko
puta pomišljao sam da ga zovem. Govorio sam sebi da sam poludeo kad
razmišljam o tako nečem. Zašto bih šutirao usnulog psa?

Vreme je bilo savršeno, kao na razglednicama. Vlažnost je bila niska, nebo
nevino plavo, a temperatura u donjem registru. I tako dan za danom. Kiša je
padala, obično noću. Jedne večeri čuo sam kako je televizijski meteorolog Džo
Kupo naziva uviđavnom kišom. Dodao je da je to najlepše leto koje je video za
trideset pet godina profesionalnog praćenja vremenskih prilika.

Ol star utakmica je igrana u Mineapolisu. Počela je sezona bejzbola.
Približavao se avgust. Počeo sam da se nadam da ću se vratiti u Kolorado
pošteđen susreta sa Čarlijem. Palo mi je na pamet da ga je zveknuo četvrti,

kataklizmički šlog. Pratio sam čitulje u Portland pres heraldu. Nisam se
nadao, ali...

Jebi ga. Jesam. Nadao sam se.
Džo Kupo je na lokalnim vestima dvadeset petog jula, meni i ostalim
gledaocima u južnom Mejnu, sa žaljenjem saopštio da sve dobro ima kraj i da
će toplotni talas koji je pekao srednji zapad za vikend krenuti prema Novoj
Engleskoj. Temperatura će čitave poslednje nedelje jula biti oko 35 stepeni
Celzijusa, a ni avgust bar na početku neće biti mnogo bolji. „Proverite
rashladne uređaje, narode“, posavetovao nas je televizijski meteorolog. „Ne
zove se ovo džabe pasjim vremenom.“
Džejkobs je pozvao te noći. „Nedelja“, rekao je. „Očekujem te najkasnije do
devet ujutru.“
Rekao sam mu da ću doći.

Džo Kupo nije pogrešio kad je najavio vrućinu. Stigla je u subotu po podne.
Vazduh je već bio sparan kad sam u nedelju u pola osam seo u iznajmljeni
automobil. Saobraćaj je bio veoma slab. Brzo sam stigao do Kozje planine. Na
putu do glavne kapije primetio sam da je skretanje ka Skajtopu ponovo
otvoreno i da je čvrsta drvena kapija gurnuta u stranu.

Čuvar Sem me je čekao, ali više nije bio u uniformi. Sedeo je na spuštenim
zadnjim vratima kamioneta u farmerkama i jeo đevrek. Pažljivo ga je spustio
na ubrus kad sam se zaustavio. Prišao je mom automobilu.

„Zdravo, gospodine Mortone. Poranili ste.“
„Nema gužve u saobraćaju“, rekao sam.
„Nego šta. Leti je ovo najbolje vreme za putovanje. Narod će pohrliti
kasnije. Krenuće na plaže.“ Pogledao je u nebo, gde je plavetnilo već bledelo,
ustupajući pred maglovitom belinom. „Nek se samo peku i nek se trude da
dobiju rak kože. Biću kod kuće, gledaću Sokse, u rashlađenoj sobi.“
„Smena vam se uskoro završava?“
„Ovde više neće biti smena za bilo koga od nas“, rekao je. „Moja će se
završiti kad budem pozvao gospodina Džejkobsa da bih ga obavestio o
vašem dolasku. Posao će nakon toga biti gotov.“
„Pa, uživajte u ostatku leta.“ Pružio sam mu ruku.
Prodrmao ju je. „Znate li šta smera? Znam da čuvam tajnu. Zaklet sam na
diskreciju, znate.“
„Znam koliko i vi.“
Namignuo mi je kao da hoće da kaže da nije tako naivan. Mahnuo mi je da
prođem. U retrovizoru sam video kako podiže đevrek, zatvara zadnja vrata
kamioneta i seda za volan. Zamakao sam za prvu krivinu.
Posao će biti gotov.
Eh da sam ja mogao to da kažem.

Džejkobs je polako i oprezno silazio stepenicama na verandi da bi me
dočekao. U levoj ruci držao je štap. Usta su mu se iskrivila. Video sam samo
jedan automobil na parkingu. Prepoznao sam gradski subaru. Na zadnjem
kraju imao je nalepnicu s natpisom SPASITE JEDAN ŽIVOT, VI STE HEROJ,
SPASITE HILJADU, VI STE MEDICINSKA SESTRA. Smesta sam se
oneraspoložio.

„Džejmi! Lepo je videti te opet!“ Zaplitao je jezikom. Pružio mi je ruku
kojom nije držao štap. Uložio je dosta napora u taj pokret. Pravio sam se da je
ne primećujem.

„Ako je Astrid ovde, otići će. Otići će smesta“, rekao sam. „Varaš se ukoliko
misliš da blefiram.“

„Smiri se, Džejmi. Astrid je dvesta kilometara odavde. Nastavlja da se
oporavlja u svom udobnom gnezdašcetu, severno od Roklanda. Njena
prijateljica Dženi ljubazno se složila da mi pomogne da završim posao do
kraja.“

„Nekako sumnjam da ljubaznost ima bilo kakve veze s tim. Ispravi me ako
grešim.“

„Uđi. Napolju je već vruće. Kasnije ćeš se preparkirati.“
Sporo se peo uz stepenice, čak i pomoću štapa. Morao sam da ga pridržim
kad se zateturao. Ruka koju sam uhvatio svela se na kost s tankim kožnim
omotačem. Dahtao je kad smo stigli do vrha stepeništa.
„Moram da se odmorim“, rekao je i utonuo u najbližu stolicu za ljuljanje na
verandi.
Posmatrao sam ga naslonjen na ogradu.
„Gde je Rudi? Mislio sam da će on biti bolničar.“
Džejkobs me je počastio još više jednostranim osmehom. „Rudi i Norma
dali su otkaz nedugo posle isceliteljske sesije s gospođom Soderberg u
istočnoj sobi. U poslednje vreme teško je naći dobru poslugu. To se ne odnosi
na ovde prisutne, naravno.“
„Unajmio si Noultonovu.“
„Jesam. Na dobitku sam. Zaboravila je više o medicini no što će Rudi Keli
ikad znati. Hoćeš li mi dati ruku?“
Pomogao sam mu da se uspravi na noge. Ušli smo u rashlađenu kuću.
„U kuhinji ćeš naći sok i pecivo. Posluži se. Pronaći ćeš me u glavnom
predvorju.“
Nisam dirao pecivo, ali sam nasuo čašicu soka od pomorandže iz bokala u
ogromnom frižideru. Vratio sam ga na mesto i pregledao zalihe. Bilo je
dovoljno hrane za desetak dana. Dve nedelje, ako povedemo računa. Hoćemo
li toliko vremena provesti ovde, ili će Dženi Noulton ili moja malenkost otići
u nabavku u Jarmut, verovatno najbliži grad sa supermarketom?

Usluge bezbednosne kompanije su otkazane. Džejkobs je pronašao
zamenu za bolničara - što me nije sasvim iznenadilo, s obzirom na njegovo
sve krhkije zdravlje - ali ne i za kućepaziteljku, što me je (zajedno s drugim
činiocima) upućivalo na zaključak da mu Dženi sprema obroke i verovatno
menja posteljinu. U odmaralištu nas je bilo samo troje. Tako sam tad mislio.

Ispostavilo se da nas je četvoro.

Glavno predvorje je sa severne strane bilo u staklu. Iz njega se pružao pogled
na Longmedou i Skajtop. Nisam video kolibu, ali sam nazirao gvozdeni stub.
Štrčao je ka magličastom nebu. Posmatrao sam ga. Sve je konačno počelo da
dolazi na svoje mesto u mom umu... ali polako, čak i tada. Džejkobs mi je
uskraćivao ključni komad slagalice, bez kog nisam mogao dobiti kristalno
jasnu sliku. Reći ćete da je trebalo da je vidim, da su svi komadići bili tu. Ali ja
nisam detektiv, već gitarista. Nikad nisam bio najbrži hrt na stazi kad je reč o
deduktivnom zaključivanju.

„Gde je Dženi?“, pitao sam. Džejkobs je seo na kauč. Utonuo sam u meku
fotelju, preko puta njega. Imao sam utisak da će me pojesti u jednom zalogaju.

„Zauzeta je.“
„Šta radi?“
„To te se ne tiče. Uskoro ćeš saznati.“ Nagnuo se napred, s rukama na vrhu
štapa. Ličio je na pticu grabljivicu, koja će uskoro biti prestara za letenje.
„Imaš pitanja. Razumem to bolje no što misliš, Džejmi - znam da je
ljubopitljivost jedan od važnih razloga tvog prisustva na Kozjoj planini.
Dobićeš odgovore, ali verovatno ne danas.“
„Kada?“
„Teško je reći, ali uskoro. U međuvremenu ćeš pripremati hranu i dolaziti
kad pozvonim.“
Pokazao mi je belu kutiju - ne mnogo različitu od one što sam je nedavno
koristio u istočnoj sobi. Ova je imala dugme umesto kliznog prekidača i
utisnuto ime proizvođača: Notifleks. Zvona su se oglasila kad je pritisnuo
dugme. Zvonila su u svim prostorijama u prizemlju.
„Ne moraš da mi pomažeš da odem do toaleta - još to mogu sam. Bojim se
da ćeš morati da dežuraš dok se tuširam. Za slučaj da se okliznem. Tu je gel
koji ćeš mi dva puta dnevno utrljavati u leđa i kukove. Takođe ćeš mi donositi
veliki broj obroka u apartman. Ne zato što sam lenj ili zato što želim da te
preobrazim u batlera, već zato što se brzo umaram. Moram da prikupljam
snagu. Imam još jedan zadatak, veliki i krajnje značajan poduhvat. Moram
imati dovoljno snage kad kucne čas.“
„Rado ću ti spremati i servirati hranu, ali, što se medicinskih usluga tiče,
pretpostavljam da će Dženi Noulton biti bolje...“
„Rekao sam ti da je zauzeta, stoga ti moraš preuzeti njen... zašto me tako

gledaš?“
„Setio sam se dana u kom smo se sreli. Imao sam šest godina, ali sam ga

dobro zapamtio. Pravio sam planinu od zemlje...“
„Jesi. I ja se dobro sećam tog dana.“
„... Igrao sam se vojnicima. Senka je pala preko mene. Podigao sam glavu i

ugledao tebe. Pada mi na pamet da se tvoja sen nadvijala nada mnom čitavog
života i da bi trebalo da se odvezem odavde iz ovih stopa da bih se izmakao
ispod nje.“

„Ali nećeš.“
„Ne. Neću. Ali nešto ću ti reći. Sećam se kakav si čovek bio - kako si
kleknuo na kolena pored mene i kako si se uključio u igru. Sećam se tvog
osmeha. Kad se sad osmehneš, vidim samo kez. Kad sad progovoriš, nižeš
naređenja: uradi ovo, uradi ono, kasnije ću ti objasniti zašto. Šta si napravio
od sebe, Čarli?“
S mukom je ustao s kauča. Odmahnuo je rukom kad sam krenuo da mu
pomognem. „Tvoje pitanje pokazuje da je pametan dečak izrastao u glupog
muškarca. Makar se nisam okrenuo drogama kad sam izgubio suprugu i
sina.“
„Imaš tajni elektricitet. To je tvoja droga.“
„Hvala ti na dragocenom uvidu. Završimo ovaj besmisleni razgovor.
Nekoliko soba na prvom spratu je namešteno. Siguran sam da ćeš naći neku
da ti odgovara. Želim sendvič sa salatom od jaja za ručak. Čašu obranog
mleka i kolač od ovsa sa suvim grožđem. Rečeno mi je da su cerealije dobre
za creva.“
„Čarli...“
„Nemoj više“, rekao je. Šepao je ka liftu. „Uskoro ćeš sve znati. U
međuvremenu, zadrži svoje malograđansko mišljenje za sebe. Ručak je u
podne. Donesi ga u Apartman Kuper.“
Ostavio me je previše zaprepašćenog da progovorim.

Prošla su tri dana.
Napolju je bilo nepodnošljivo vruće. Horizont je treperio od vlažne

izmaglice. U zgradi je bilo sveže i prijatno. Spremao sam obroke. Druge noći
mi se pridružio na večeri. Inače je jeo u apartmanu. Čuo bih televizor u
hodniku kad god sam mu donosio hranu. Zvuk je bio tako jak da sam zaključio
da mu sluh popušta. Izgleda da je najčešće gledao kanal specijalizovan za
vremensku prognozu. Ugasio bi televizor kad god bih pokucao na vrata s
poslužavnikom.

Tih dana upoznavao sam se sa osnovama bolničarskog posla. Mogao je da
se skine i pusti vodu ispod tuša. Koristio je invalidsku stolicu za tuširanje da
bi se lakše nasapunjao i isprao. Sedeo sam na krevetu, čekajući njegov poziv.

Isključio bih vodu kad bi me pozvao. Pomogao bih mu da izađe iz kade i da se
osuši. Telo mu se svelo na opustošeni ostatak onoga što je bilo kad je radio
kao metodistički sveštenik i zabavljač na vašarima. Kukovi su mu štrcali kao
kosti na očerupanoj ćurki za Dan zahvalnosti. Svako rebro bacalo je senku.
Butine su se istopile. Zbog šlogova se naginjao udesno dok sam mu pomagao
da se vrati u krevet.

Trljao sam ga gelom protiv bolova. Zatim bih uzeo pilule iz plastične kese,
gde je bilo pregradaka koliko i klavirskih dirki. Gel bi počeo da deluje kada bi
progutao sve pilule. Lekarije su mu omogućavale da se obuče. Mogao je da
odene sve izuzev čarape na levom stopalu. Ja sam mu je navlačio, ali bih uvek
sačekao da obuče bokserice. Nisam hteo da se suočavam s njegovom
matorom kitom.

„Dobro je“, rekao bi kad bih mu navukao čarapu na mršavi list. „Ostatak ću
sam. Hvala ti, Džejmi.“

Nikad nije propustio da mi zahvali. Uključio bi televizor čim bih izašao iz
njegovog apartmana.

To su bili dugi, dugi dani. Bazen odmarališta bio je suv. Bilo je prevruće za
šetnju. Postojala je teretana. Kad nisam čitao (u odmaralištu je bila biblioteka
sa žalosnim izborom, uglavnom Erlom Stenlijem Gardnerom, Luisom
l’Amurom i sažetim knjigama u izdanju Riders dajdžesta), vežbao sam u
rashlađenoj raskoši teretane. Prelazio sam kilometre na pokretnoj traci.
Obrtao sam pedale na biciklu bez točkova. Peo sam se uz veštačke stepenice i
dizao tegove.

Televizor u mojim odajama imao je samo jedan program, Kanal 8 iz
Poland Springa. Prijem je bio slab, a slika negledljiva. Isto je važilo za veliki
televizor na zidu predvorja. Pretpostavljao sam da negde postoji satelitska
antena. Samo je Čarli Džejkobs bio prikačen za nju. Mislio sam da ga pitam za
dodatne programe, ali sam odustao. Čarli nikad nije davao ništa za džabe.

Veoma loše sam spavao, uprkos silnom vežbanju. Vratila mi se godinama
odsutna noćna mora: mrtvi članovi porodice koji kod kuće sede za
trpezarijskim stolom i buđava rođendanska torta koja porađa goleme
insekte.

Ujutru tridesetog jula probudio sam se malo posle pet ujutru. Učinilo mi se da
sam nešto čuo u prizemlju. Procenio sam da je to ostatak mog sna i ponovo
legao i zatvorio oči. Tonuo sam u san kad sam ponovo čuo tihi zveket.
Podsećao je na zveckanje kuhinjskog posuđa.

Ustao sam, obukao farmerke i požurio u prizemlje. Kuhinja je bila prazna.
Ugledao sam nekog kroz prozor. Silazio je zadnjim stepenicama pored rampe
za utovar. Izašao sam na vreme da ugledam kako Dženi Noulton seda za volan
golf kolica s natpisom ODMARALIŠTE KOZJA PLANINA. Na sedištu kraj nje

bila je činija sa četiri jajeta.
„Dženi! Čekaj!“
Krenula je. Osmehnula se kad me je prepoznala. Zaslužila je peticu zbog

tog napora, iako osmeh nije ličio ni na šta. Izgledala je deset godina starije
nego kad sam je poslednji put video. Tamni podočnjaci poručivali su mi da
nisam jedina osoba bez sna u odmaralištu. Prestala je da boji kosu. Imala je
pet centimetra sedina ispod sjajnocrne farbe.

„Probudila sam te, zar ne? Izvini, ali sam si kriv. Mašina za pranje sudova
puna je lonaca i šerpi. Zakačila sam ih laktom. Zar te majka nije naučila da je
koristiš?“

Odgovor na to pitanje bio je nije, zato što je nismo imali. Majka me je
naučila da je lakše ostaviti da se sudovi sasvim osuše na vazduhu, sve dok ih
nema previše. Ali nisam bio raspoložen za raspravu o higijeni u kuhinji.

„Šta radiš ovde?“
„Došla sam po jaja.“
„Znaš da te nisam to pitao.“
Skrenula je pogled. „Ne mogu da ti kažem. Dala sam reč. Zapravo,
potpisala sam ugovor.“ Nasmejala se bez imalo veselja. „Ne verujem da bi se
održao na sudu, ali nameravam da ga poštujem. Dužna sam, baš kao i ti. Sem
toga, uskoro ćeš saznati.“
„Hoću da znam sada.“
„Moram da idem, Džejmi. Ne želi da razgovaramo. Naljutiće se ako sazna
za ovo. Htela sam nekoliko jaja. Poludeću ako vidim još jednu činiju
kukuruznih pahuljica.“
„Možeš da se odvezeš do Fud Sitija u Jarmutu i kupiš koliko god hoćeš jaja,
ako tvoj auto nema crknuti akumulator.“
„Ne idem nikud dok ne bude gotovo. Ni ti. Nemoj ništa da me pitaš.
Moram da držim reč.“
„Zbog Astrid.“
„Pa... plaća me mnogo za malo rada, dovoljno da se penzionišem. Ipak,
uglavnom ovo činim zbog Astrid.“
„Ko se brine o njoj, dok si ovde? Neko bi trebalo to da radi. Ne znam šta ti
je Čarli rekao, ali posle njegovih tretmana ponekad se javljaju propratni
efekti, i oni mogu biti...“
„Dobro je zbrinuta, ne moraš da se brineš zbog toga. Imamo... dobre
prijatelje u lokalnoj zajednici.“
Osmeh joj je ovog puta bio jači, prirodniji. Konačno sam shvatio.
„Vi ste ljubavnice, zar ne? Ti i Astrid?“
„Partnerke. Zakazale smo venčanje nedugo nakon što su istopolni brakovi
legalizovani u Mejnu. Odmah zatim se razbolela. Samo to ti mogu reći. Idem.
Ne mogu dugo da odsustvujem. Ne brini, ostavila sam ti dovoljno jaja.“
„Zašto ne možeš dugo da odsustvuješ?“

Odmahnula je glavom. Izbegavala je moj pogled. „Moram da idem.“
„Da li si bila ovde kad smo razgovarali telefonom?“
„Nisam... ali znala sam da ću biti.“
Gledao sam kako se spušta nizbrdo. Točkovi kolica za golf ostavljali su
tragove na dijamantskoj rosi. Ti dragulji neće dugo opstati. Dan tek što je
počeo, a već je bilo dovoljno toplo da mi znoj izbije ispod pazuha i na čelu.
Nestala je među drvećem. Znao sam da bih našao stazu ukoliko bih krenuo za
njom. I da bih, ako bih krenuo stazom, stigao do kolibe. Onde gde sam u
drugom životu ležao bok uz bok i grudi uz grudi sa Astrid Soderberg.

Prizemlje se, nedugo posle deset ujutru, dok sam čitao delo Tajanstveni
događaji u Stajlsu (jednu od najdražih knjiga pokojne sestre), ispunilo
zvonjavom Džejkobsove spravice. Popeo sam se do Apartmana Kuper. Nadao
sam se da ga neću pronaći kako leži na podu sa slomljenim kukom. Uzalud
sam se brinuo. Bio je odeven i oslonjen na štap. Gledao je kroz prozor.
Okrenuo se prema meni. Osmotrio me je blistavim očima.

„Mislim da bi danas mogao biti naš dan“, rekao je. „Budi spreman.“
Ali nije bio. Kad sam mu doneo večeru - ječmenu supu i sendvič sa sirom -
televizor se nije čuo, a on nije hteo da otvori vrata. Povikao mi je kroz njih da
odem, kao jogunasto dete.
„Moraš da jedeš, Čarli.“
„Potrebni su mi mir i tišina! Ostavi me na miru!“
Vratio sam se oko deset uveče, s namerom da oslušnem ispred vrata.
Pitaću ga želi li tost pre no što zaspi, ako budem čuo televizor. Televizor je
bio isključen, ali je Džejkobs bio budan. Razgovarao je s nekim telefonom.
Govorio je preglasno, kao i svi ljudi koji slabije čuju.
„Neće otići dok ne budem spreman! Postaraj se za to! Zbog toga te
plaćam, stoga se postaraj za to\“
Problemi - po svoj prilici sa Dženi. Bila je blizu odluke da digne ruke. Htela
je da ode negde. Povratak dole na istok, u dom koji je delila sa Astrid, bio je
najverovatnije odredište, sve dok mi nije palo na pamet da je razgovarao s
njom. Šta bi to značilo? Jedino što mi je palo na pamet bilo je da glagol otići
obično ima posebno značenje za ljude Džejkobsovog godišta.
Otišao sam a da nisam zakucao na vrata njegovog apartmana.
Ono što je čekao - što smo svi čekali - stiglo je sutradan.

Zvonjava se razlegla oko jedan, nedugo posle ručka. Vrata njegovog
apartmana bila su otvorena. Približavao sam im se, slušajući spikera koji je
govorio kako je toplo iznad Meksičkog zaliva i šta to znači za predstojeću
sezonu uragana. Spikerov glas utihnuo je zbog niza neprijatnih zvukova

sličnih zujanju. Ušao sam i ugledao crvenu traku s obaveštenjem u dnu
ekrana. Nestala je pre no što sam stigao da je pročitam. Umeo sam da
prepoznam meteorološko upozorenje kad ga vidim.

Nepogoda usred dugog vrelog perioda podrazumevala je grmljavinu, ona
je podrazumevala munje, a one Skajtop. Kladio bih se da i Džejkobs deli to
mišljenje.

Još jednom bio je potpuno obučen. „Danas neće biti lažnih uzbuna,
Džejmi. Oluja je u državi Njujork, ide na istok i jača usput.“

Zujanje je ponovo počelo. Ovog puta pročitao sam tekst na traci:
METEOROLOŠKA UZBUNA ZA OBLASTI JORK, KAMBERLAND,
ANDROSKOGIN, OKSFORD I KASL SVE DO DVA SATA UJUTRU PRVOG
AVGUSTA. MOGUĆNOST OLUJE S GRMLJAVINOM 90%. TAKVE OLUJE
PROIZVODE JAKU KIŠU, SNAŽNE VETROVE I GRAD VELIČINE LOPTICA ZA
GOLF. NE PREPORUČUJEMO AKTIVNOSTI VAN ZATVORENOG PROSTORA.

Ne seri, Šerloče, pomislio sam.
„Ovakve oluje se ne rasipaju, niti menjaju pravac“, reče Čarli. Govorio je sa
smirenošću koju je dugovao ludilu ili apsolutnoj sigurnosti. „Ne mogu. Ona
neće još dugo izdržati. Prestar sam i previše bolestan da počnem iz početka s
nekim drugim. Hoću da dovezeš kolica za golf ispred utovarne rampe kod
kuhinje. Budi spreman za polazak, na moj poziv.“
„Do Skajtopa“, rekao sam.
Osmehnuo se jednostranim osmehom. „Idi. Moram da pratim ove oluje.
Proizvode preko stotinu munja na sat, u Oblasti Olbani. Zar to nije divno?“
To nije reč koju bih odabrao. Ne sećam se koliko volti je rekao da ima
jedna munja, ali sam znao da ih ima mnogo.
Da se mere milionima.

Čarlsovo zvono se oglasio nešto posle pet po podne. Požurio sam uz
stepenice. Jedan deo mene nadao se da ću ga zateći obeshrabrenog i
gnevnog, dok je drugi deo bio prokleto radoznao, radoznaliji no ikad.
Pomislio sam da će taj deo biti zadovoljan zato što je mrak sve brže nastupao
sa zapada. Čuo sam odjeke daleke grmljavine. Bili su sve bliži. Vojska je
marširala nebesima.

Džejkobs se još naginjao udesno, ali ga je uzbuđenje - vrcalo je iz njega -
vidno podmladilo. Kutija od mahagonija bila je na stolu. Ugasio je televizor i
uključio laptop. „Pogledaj ovo, Džejmi! Zar nije divno!“

Na ekranu je bila projekcija vremenskih prilika za tu noć. Pokazivala je
usku kupu narandžaste i crvene boje koja je prelazila preko Oblasti Kasl.
Prognoza je predviđala najveću verovatnoću lošeg vremena između sedam i
osam. Pogledao sam na sat i video da je pet i petnaest.

„Zar nije? Zar nije divna?“

„Ako ti tako kažeš, Čarli.“
„Sedi, ali mi prvo donesi čašu vode, molim te. Moram nešto da ti
objasnim. Mislim da ću imati dovoljno vremena, iako ćemo brzo krenuti.
Vašarski prevaranti rekli bi da ćemo dati vatru tabanima.“ Zacerekao se.
Izvadio sam bocu vode iz frižidera za barom. Nasuo sam je u skupu
kristalnu čašu. Gosti Apartmana Kuper bili su pretplaćeni na najbolju uslugu.
Gucnuo je i zadovoljno mljacnuo usnama. Mogao je da me poštedi tog rituala.
Grmljavina je tutnjala. Pogledao je u pravcu zvuka sa osmehom čoveka koji
čeka dolazak starog prijatelja. Usmerio je pažnju na mene.
„Poznato ti je da sam namlatio grdne pare izigravajući pastora Denija.
Uložio sam ih u dve stvari, umesto da ih potrošim na mlažnjake, štenare s
grejanjem i pozlaćene slavine. Jedna je bila privatnost - naslušao sam se
pagana koji kliču Isusu za čitav život. Drugi deo imetka otišao je firmama za
privatne istrage. Tačno dvanaest njih. Birao sam najbolje od najboljih, u deset
najvećih američkih gradova. Zadužio sam ih da pronađu određene ljude i da
ih prate, osobe koje pate od izvesnih bolesti. Prilično retkih. Pratili su osam
bolesti.“
„Bolesne ljude? Ne one koje si ti izlečio? Zato što si mi to rekao.“
„Pratili su i reprezentativni uzorak izlečenih - nisi se samo ti zanimao za
propratne efekte, Džejmi - ali to nije bio njihov glavni posao. Pre deset godina
pronašli su nekoliko stotina ljudi koji su patili od osam ciljanih bolesti. Slali
su mi izveštaje. Al Stemper se bavio dosijeima, dok nije napustio moju
službu. Otada se ja time bavim. Veliki broj tih nesrećnika je u međuvremenu
umro. Drugi su ih zamenili. Dobro znaš da su ljudi rođeni za bolest i tugu.“
Grmljavina je odgovorila umesto mene. Nebo na zapadu sad je bilo
natušteno i zlovoljno.
„Kako je moje proučavanje napredovalo...“
„Da li je knjiga De Vermis Mysteriis bila deo tvojih proučavanja, Čarli?“
Zaprepašćeno se trgao i opustio. „Svaka čast. De Vermis nije bila samo deo
mojih proučavanja već njihov temelj. Znaš, Prin je poludeo. Skončao je u
nemačkom zamku. Bavio se apstraktnom matematikom i jeo bube. Pustio je
nokte i jedne noći razrezao sebi grkljan. Umro je u trideset sedmoj, ispisujući
jednačine na podu svoje sobe.“
„Stvarno?“
Slegnuo je jednim ramenom. Taj gest propratio je jednostranim
osmehom. „Ko bi ga znao? To je opominjuća priča, ali valja imati na umu da
slična svedočanstva o vizionarima ostavljaju tipovi koji žele da niko ne krene
stopama preminulih velikana. Uglavnom religiozni tipovi, nadzornici
Nebeskog osiguravajućeg društva. To sad nije bitno. Drugi put ćemo o Prinu.“
Sumnjam u to, pomislio sam.
„Moje proučavanje je napredovalo, istražitelji su, paralelno s njim,
započeli proces eliminacije. Stotine su postale desetine. Početkom ove

godine desetine su se svele na deset imena, a ona na tri.“ Nagnuo se napred.
„Tragao sam za onim što sam oduvek nazivao Omega Pacijentom.“

„Poslednjim izlečenjem.“
To ga je po svoj prilici zabavilo. „Moglo bi se reći. Da, zašto da ne? To nas
dovodi do tužne priče o Meri Fej. Imaću dovoljno vremena da ti je ispričam
pre no što stignemo do radionice.“ Promuklo se nasmejao. Taj smeh podsetio
me je na Astridin kreštavi glas pre izlečenja. „Pretpostavljam da bih je mogao
nazvati Radionica Omega. Samo što je ona i dobro opremljena bolnička soba.“
„Kojom upravlja bolničarka Dženi.“
„Bila je prvoklasno otkriće, Džejmi! Rudi Keli bi zanemeo... ili bi urlajući
odjurio niz put, kao štene sa osom u uvetu.“
„Ispričaj mi priču“, rekao sam. „Hoću da znam u šta se upuštam.“
Oslonio se na naslon. „Nekada davno, sedamdesetih, venčali su se
Frenklin Fej i Dženis Seli. Diplomirali su na engleskom odeljenju Univerziteta
Kolambija. Zajedno su predavali. Frenklin je bio pesnik, sa odštampanim
zbirkama. Čitao sam ih, prilično su dobre. Postao bi velikan pisane reči da je
imao nešto više vremena. Njegova supruga je napisala disertaciju o Džejmsu
Džojsu i predavala englesku i irsku književnost. Dobili su ćerku 1980.
godine.“
„Meri.“
„Da. Ponudili su im mesta predavača u Američkom koledžu u Dablinu,
godine 1983, u okviru dvogodišnjeg programa razmene. Pratiš li me?“
„Da.“
„Fejovi su, u leto 1985. godine, dok si ti svirao muziku, a ja radio na
vašaru s Munjevitim portretima, odlučili da obiđu Irsku, pre povratka u
Sjedinjene Američke Države. „Jednog dana zaustavili su se na ručku u pabu u
Oblasti Ofali. Nedugo posle ručka sudarili su se s kamionom. Gospodin i
gospođa Fej poginuli su na mestu. Dete se vozilo na zadnjem sedištu, vezano.
Preživelo je s teškim povredama.“
To je veoma ličilo na nesreću u kojoj su poginuli njegova supruga i sin.
Tada sam pomislio da je svestan toga, ali više nisam siguran.
„Vozili su se pogrešnom stranom puta, u tome je bio štos. Moja teorija je
da je Frenklin popio jednu čašu piva ili vina više no što je trebalo i da je
zaboravio da je u Irskoj, vrativši se staroj navici - vožnji na desnoj strani. Isto
se desilo onom američkom glumcu. Ne mogu da se setim njegovog imena.“
Setio sam se, ali nisam video razloga da ga pominjem.
„Mala Meri Fej je u bolnici dobila niz transfuzija krvi. Naslućuješ li epilog?“
Nastavio je kad sam odmahnuo glavom: „Krv je bila zaražena, Džejmi.
Inficirala se prionom koji prouzrokuje Krojcfeld-Jakobovu bolest,
opštepoznatu kao bolest ludih krava.“
Ponovo je zagrmelo. Sad je to bila eksplozija umesto mrmora.
„Ujak i ujna preuzeli su brigu o Meri. Dobro je prolazila u školi. Postala je

sekretarica u advokatskoj kancelariji. Vratila se na koledž da bi diplomirala
pravo. Napustila ga je posle dva semestra i nastavila da radi kao sekretarica u
pravničkoj firmi. To je bilo 2007. godine. Bolest je vrebala u njoj sve do
prošlog leta. Počela je da dobija simptome koji se poistovećuju s uzimanjem
droga, nervnim slomom ili s oba poremećaja. Dala je otkaz. Ponestalo joj je
novca. Oktobra 2013. godine dobila je fizičke simptome: mioklonus, ataksiju,
grčeve. Prion se potpuno razbudio. Bacio se na posao, bušeći rupe u njenom
mozgu. Ispitivanje kičmene moždine i magnetna rezonanca konačno su
ukazali na krivca.“

„Isuse“, rekao sam. U glavi je počelo da mi se vrti sećanje na televizijski
prilog koji sam video na turneji: krava u blatnjavoj staji, raširenih nogu,
zabačene glave, prevrnutih očiju, bezumno muče dok pokušava da ustane.

„Isus nije mogao da pomogne Meri Fej“, rekao je.
„Ali ti možeš.“
Odvratio mi je nejasnim pogledom. Okrenuo je glavu ka sve tamnijem
nebu.
„Pomozi mi. Ne nameravam da propustim sastanak s munjama. Čekam ga
čitavog života.“ Pokazao je na kutiju od mahagonija na kraju stola. „I ponesi
to. Potrebno mi je ono što je unutra.“
„Magične šipke umesto magičnog prstenja.“
Odmahnuo je glavom. „Ne za ovo.“

Spustili smo se liftom. Stigao je do predvorja i pao u stolicu pored mrtvog
kamina. „Idi u skladište na kraju hodnika u istočnom krilu. Tamo ćeš naći
komad opreme koji sam dosad izbegavao.“

Ispostavilo se da je reč o staromodnim invalidskim kolicima s pletenim
sedištem i gvozdenim točkovima koji su škripali kao sam pakao. Dokotrljao
sam ih do predvorja. Pomogao sam mu da se premesti u njih. Pružio je ruke
ka kutiji od mahagonija. Predao sam mu je - ne bez zebnje. Privio ju je na
grudi kao bebicu. Nastavio je priču s pitanjem dok sam ga gurao kroz
restoran i pustu kuhinju.

„Možeš li da pogodiš zašto je gospođica Fej napustila studije prava?“
„Zato što se razbolela.“
Ljutito je odmahnuo glavom. „Da li si me slušao? Prion je u to doba još bio
uspavan.“
„Shvatila je da joj se pravo ne dopada? Nije imala dovoljno dobre ocene?“
„Ni jedno ni drugo.“ Okrenuo se prema meni i nabrao obrve. „Meri Fej je
heroina savremenog doba, samohrana majka. Njeno dete, dečak po imenu
Viktor, sad ima sedam godina. Nikad ga nisam video. Meri nije htela da mi to
dopusti, ali mi je pokazala dečakove fotografije dok smo razgovarali o
njegovoj budućnosti. Podseća me na mog dečačića.“

Stigli smo do vrata utovarne rampe, ali ih nisam otvorio. „Da li klinac ima
isto što i ona?“

„Ne. Zasad nema.“
„Hoće li dobiti?“
„Nemoguće je tvrditi s potpunom sigurnošću, ali bio je negativan na K-J
prion. Do sada, naravno.“ Ponovo je zagrmelo. Vetar je bivao sve jači. Treskao
je vratima i potmulo zavijao ispod streha. „Hajde, Džejmi. Moramo da
krenemo.“

Stepenice na tovarnoj rampi bile su previše strme da bi se Džejkobs spustio
pomoću štapa. Stoga sam ga preneo na rukama. Bio je zapanjujuće lak.
Spustio sam ga na suvozačevo sedište kolica za golf i seo za volan. Ponovo je
zagrmelo dok smo se vozili pošljunčanom stazom po prostranom travnjaku.
Oblaci zapadno od nas behu purpurnocrni dimnjaci. Munje su se pred mojim
očima račvale s njihovih nadutih trbuha na tri različite strane. Oluja nas
sigurno neće mimoići. Kad udari, potrešće naš svet.

Čarli je rekao: „Pre mnogo godina ispričao sam ti kako gvozdena šipka na
Skajtopu privlači munje, mnogo češće od običnog gromobrana. Sećaš li se
toga?“

„Da.“
„Jesi li ikad došao ovamo da vidiš kako to izgleda?“
„Nisam.“ Slagao sam bez oklevanja. Ono što se desilo na Skajtopu leta
1974. godine ticalo se mene i Astrid. Pretpostavljam da sam mogao reći Bri,
da me je ikad pitala za prvi put, ali ne i Čarliju Džejkobsu. Nikad njemu.
„U De Vermis Mysteriis Prin govori o gigantskoj mašineriji koja pokreće
točkove vasione i reci moći koja je pokreće. Zove tu reku...“
„Potestas magnum universum“, rekao sam.
Zurio je u mene. Žbunaste obrve izvile su se do nekadašnje linije kose.
„Pogrešio sam u vezi s tobom. Nisi ti glup.“
Vetar je snažno duvao. Talasao je nedeljama nepokošenu travu. Brza
vazdušna struja još je bila topla. Kiša će doći kad zahladni.
„To su munje, zar ne?“, rekao sam. „One su potestas magnum universum.“
„Nisu, Džejmi.“ Obraćao mi se gotovo nežno. „Uprkos svoj voltaži, munje
su samo potočići moći, jedni od mnogih koji hrane ono što zovem tajnim
elektricitetom. I tajni elektricitet, ma kako čudesan bio, predstavlja samo
pritoku. Hrani nešto mnogo veće, moć nepojmljivu ljudskim bićima. To je
potestas magnum universum o kom Prin piše. To je ono što ću danas crpsti.
Munje... i ovo“ - podigao je kutiju koščatim rukama - „samo su sredstvo za
postizanje cilja.“
Zašli smo među drveće. Sledili smo stazu kojom je Dženi odvezla jaja.
Grane su se njihale iznad nas. Lišće što će uskoro vetar otkinuti i odneti bilo

je zauzeto nespokojnim razgovorom. Naglo sam skinuo nogu s papučice za
gas. Kolica za golf zaustavila su se u mestu, kao što čine sva vozila na
električni pogon.

„Možda bi trebalo da me izostaviš iz ove priče, ako planiraš da crpiš tajne
vasione. Izlečenja su već dovoljno zastrašujuća. Sad govoriš o... ne znam... o
otvaranju vrata.“

Malih, pomislio sam. Pokrivenih mrtvim bršljanom.
„Smiri se“, rekao je. „Da, postoje vrata - Prin govori o njima. Verujem da je
Astrid o njima pričala - ali ne želim da ih otvorim. Želim samo da virnem kroz
ključaonicu.“
„Zašto, za boga miloga?“
Pogledao me je s neobuzdanim prezrenjem. „Da li si ti ipak budala? Kako
bi nazvao vrata koja su zatvorena pred čitavim čovečanstvom?“
„Zašto mi ne kažeš?“
Uzdahnuo je, kao da želi da mi da do znanja da sam beznadežan. „Samo
nastavi da voziš, Džejmi.“
„A ukoliko ne budem hteo?“
„U tom slučaju nastaviću peške. Puzaću kad noge odbiju da me nose.“
Blefirao je, naravno. Nije mogao da nastavi bez mene. Tada to nisam znao.
Nastavio sam da vozim.

Koliba u kojoj sam vodio ljubav sa Astrid je nestala. Na mestu naherenog,
urušenog, grafitima išaranog zdanja uzdizala se bela čvrsta kolibica. Tu je bio
i četvrtast travnjak i nešto letnjeg cveća koje će nestati do kraja dana,
zbrisano olujom. Istočno od kolibice pružao se asfaltirani, a ne pošljunčani
put kakav sam pamtio s putovanja do Skajtopa sa Astrid. Završavao se pred
granitnom izbočinom s koje je gvozdena šipka štrcala ka crnom nebu.

Dženi je stajala na pragu, s rukama prekrštenim ispod grudi. Nosila je
bluzu s cvetnim motivima i najlon pantalone. Obuhvatila je laktove, kao da joj
je hladno. Stetoskop joj je visio oko vrata. Zaustavio sam se pred
stepenicama i obišao golf kolica. Stigao sam do Džejkobsa, koji se upinjao da
siđe. Dženi je sišla niz stepenice. Pomogla mi je da ga uspravim.

„Hvala bogu što si ovde!“ Morala je da viče da bih je čuo zbog sve jačeg
vetra. Borovi i smreke savijali su se i klanjali pred njim. „Mislila sam da posle
svega nećeš doći!“ Grmljavina se prolomila. Uplašeno se trgnula kad je
sevnula munja.

„Ulazi unutra!“ povikao sam na nju. „Odmah!“ Ledeni vetar se vratio. Moja
znojava koža beležila je promenu u vazduhu kao termometar. Oluja je bila na
samo nekoliko minuta od nas.

Izneli smo Džejkobsa uz stepenice. Nosili smo ga između sebe. Oskudni
ostaci njegove kose zavijorili su se na mahnitom vetru. Čuo sam neobičan

zvuk iz pravca Skajtopa. Pogledao sam u tom pravcu i video kamenčiće, koje
su munje iz prethodnih oluja okrunile s granitne stene. Vetar ih je terao niz
padinu, preko ivice u ambis.

Ušli smo, ali Dženi nije mogla da zatvori vrata. Uspeo sam da ih zatvorim,
ali tek po cenu ozbiljnih napora. Zavijanje vetra bilo je nakon toga nešto tiše.
Čuo sam krckanje drvenih kostiju kolibice. Delovala je dovoljno čvrsto.
Nećemo biti oduvani. Gvozdena šipka privući će sve udare munja. Nadao sam
se da će tako biti.

„U kuhinji je pola boce viskija.“ Džejkobsu ništa nije falilo, osim što je
ostao bez daha. „Izuzev ako je nisi ispraznila, gospođice Noulton?“

Odmahnula je glavom. Bila je bleda, raširenih, blistavih očiju - ne od suza,
već od užasa. Trzala se posle svakog naleta grmljavine.

„Donesi mi malo viskija“, rekao mi je Džejkobs. „Ne više od jednog prsta.
Naspi nešto viskija sebi i gospođici Noulton. Nazdravićemo uspehu našeg
poduhvata.“

„Ne želim piće i ne želim da ičemu nazdravljam“, reče Dženi. „Hoću samo
jedno - da se ovo što pre završi. Bila sam luda kad sam pristala da dođem
ovamo.“

„Hajde, Džejmi“, reče Džejkobs. „Donesi tri čaše. I požuri. Tempus fugit.“
Boca je bila na radnoj površini, pored sudopere. Poredao sam tri čaše za
sok i nasuo po prst viskija u svaku. Retko sam pio, iz straha da me alkohol ne
odvede do droge. Ovo piče bilo mi je potrebno.
Dženi nije bila u dnevnoj sobi kad sam doneo piće. Plava munja sevnula je
kroz prozore, lampe su zatreptale i ponovo zasvetlele.
„Morala je da se pobrine za našu pacijentkinju“, reče Džejkobs. „Popiću
njen viski ako ga ti ne želiš.“
„Da li si me poslao u kuhinju da bi porazgovarao s njom, Čarli?“
„Govoriš gluposti.“ Osmehnuo se zdravim delom lica. Druga polovina je
ostala ozbiljna i oprezna. Znaš da lažem, poručivala je, ali je prekasno, zar ne?
Dodao sam mu čašu za sok i spustio onu namenjenu Dženi na sto do
kauča, pored ukusno poslaganih časopisa u obliku lepeze. Palo mi je na pamet
da sam prvi put ušao u Astridino telo na mestu na kom je bio taj sto. Budi
miran, dušo, rekla mi je, a zatim: Divno je.
Džejkobs je podigao čašu. „Nazdravljam u...“
Ispraznio sam svoju pre no što je stigao da završi rečenicu.
Prekorno me je pogledao i progutao svoj viski - izuzev jedne kapi koja je
skliznula niza zamrznuti deo usta. „Gnušaš me se, zar ne? Žao mi je što se
tako osećaš, više nego što će ti ikad biti jasno.“
„Ne smatram te gnusnim, već zastrašujućim. Takav je svako ko se
poigrava sa silama koje prevazilaze njegovu moć poimanja.“
Uzeo je piće namenjeno Dženi. Staklo je uveličavalo zamrznuti deo
njegovog lica. „Mogao bih da se raspravljam na tu temu, ali čemu to? Oluja

zamalo što nije stigla. Naš odnos okončaće se kad se nebesa ponovo
razbistre. Budi čovek makar toliko da priznaš da si radoznao. Toj osobini u
velikoj meri duguješ svoje prisustvo na ovom mestu. Želiš da znaš. Baš kao i
ja. I Prim je hteo to isto. Sirota Dženi je jedina koja se ovde nalazi mimo svoje
volje. Došla je da plati dug ljubavi. To je čini plemenitom. Mi se ne možemo
pozvati na tako nešto.“

Vrata iza njega su se otvorila. Zapahnuli su me mirisi bolesničke sobe -
mokraće, kreme za kožu, sredstva za dezinfekciju. Dženi je zatvorila vrata za
sobom. Videla je čašu u Džejkobsovim rukama. Uzela ju je i iskapila s
grimasom zbog koje su joj žile na vratu iskočile.

Džejkobs se nagnuo preko štapa. Proučavao ju je izbliza. „Mogu li da
pretpostavim...“

„Možeš.“ Grmljavina je eksplodirala. Tiho je kriknula i ispustila praznu
čašu za sok na tepih. Otkotrljala se.

„Vrati joj se“, reče Džejkobs. „Džejmi i ja pridružićemo ti se ubrzo.“
Dženi je bez reči ušla u bolesničku sobu. Džejkobs mi se obratio:
„Dobro me slušaj. Kad uđemo unutra, videćeš orman s leve strane. U
gornjoj fioci je revolver. Dobio sam ga od čuvara Sema. Ne očekujem da će ti
biti potreban, ali, ako bude, Džejmi... ne oklevaj.“
„Zašto bih, za ime božje...“
„Razgovarali smo o izvesnim vratima. Ona vode u smrt. Pre ili kasnije
svako od nas svešće se na um i duh. U tom redukovanom stanju bićemo
dovoljno sitni da prođemo kroz njih. Ostavićemo tela iza nas kao prazne
ljušture. Smrt ponekad dolazi kao milost koja okončava patnje. Prečesto nam
stiže kao ubica, puna besmislene okrutnosti i bez trunke samilosti. Moja
supruga i sin stradali su u glupoj i besmislenoj nesreći. Predstavljaju savršen
primer, baš kao i tvoja sestra. Oni su troje među milionima sličnih. Najveći
deo života ustajao sam protiv onih što su pokušavali da objasne tu glupost i
besmislicu brbljarijama o veri i dečjim bajkama o raju. Takve gluposti nisu
mogle da me uteše. Siguran sam da nisu utešile ni tebe. A ipak... postoji
nešto.“
Da, pomislio sam kad je grmljavina odjeknula dovoljno snažno i blizu da
prodrma prozorska stakla. Nešto je tamo, iza vrata, i nešto će se desiti. Nešto
veoma strašno. Ako to ne sprečim.
„U mojim eksperimentima nazreo sam nagoveštaje tog nečeg. Video sam
njegov oblik u svakom izlečenju pomoću tajnog elektriciteta. Spoznavao sam
ga i preko propratnih efekata, od kojih su neki i tebi poznati. To su delići neke
nepoznate egzistencije s one strane naših života. Svako se makar jednom
zapitao šta leži s druge strane zida smrti. Danas ćemo, Džejmi, videti taj
predeo. Želim da znam šta se desilo mojoj ženi i sinu. Želim da znam šta je
vasiona spremila za nas kad napustimo ovaj život. Nameran sam da to
saznam.“

„Nije nam suđeno da to vidimo.“ Umalo što nisam zanemeo od
zaprepašćenja. Nisam bio siguran da me je čuo od zavijanja vetra. Čuo me je.

„Možeš li mi reći da svakodnevno ne razmišljaš o sestri Kler? Da se ne
pitaš da li negde postoji?“

Ćutao sam. Klimnuo je kao da sam mu odgovorio.
„Naravno da misliš. Uskoro ćemo dobiti odgovore. Meri Fej će nam ih
pružiti.“
„Kako?“ Usne su mi utrnule, ali ne od alkohola. „Kako će ti pružiti te
odgovore ako je izlečiš?“
Pogledao me je, kao da se čudi mojoj neupućenosti. „Ne mogu da je
izlečim. Osam bolesti koje sam pomenuo odabrane su na osnovu činjenice da
se ne mogu izlečiti tajnim elektricitetom.“
Vetar je zaurlikao. Prvi mahniti naleti kiše zadobovali su po zapadnoj
strani kuće. Kišne kapi udarale su po prozorskim oknima kao kamenčići.
„Gospođica Noulton isključila je veštačka pluća Meri Fej, dok smo se vozili
ovamo. Mrtva je gotovo petnaest minuta. Krv joj se hladi. Kompjuter u njenoj
lobanji, čudesan uprkos bolesti koja ga je izranjavila, ugasio se.“
„Misliš... stvarno misliš...“ Nisam mogao da završim rečenicu. Bio sam
zabezeknut.
„Da. Trebale su mi godine izučavanja i eksperimentisanja da bih dostigao
ovaj nivo, ali da. Nameravam da vratim Meri Fej u neku vrstu života,
korišćenjem munja kao puta do tajnog elektriciteta i njega kao auto-puta do
potestas magnum universum-a. Nameravam da saznam istinu o onom što leži
s druge strane vrata koja vode u carstvo smrti. Sići će sa usana nekog ko je
tamo bio.“
„Poludeo si.“ Krenuo sam prema vratima. „Ne želim da imam ikakve veze
s ovim.“
„Ne mogu da te zaustavim, ako zaista želiš da odeš“, rekao je, „iako bi
izlazak na ovakvu oluju bio vrhunska ludost. Hoće li ti pomoći ukoliko ti
kažem da ću produžiti bez tebe i da bi to moglo ugroziti život gospođice
Noulton, kao i moj? Bilo bi vrlo ironično ako bi umrla tako brzo nakon
Astridinog spasenja.“
Okrenuo sam se, s rukom na kvaci. Kiša je tukla po vratima s druge strane.
Munja je iscrtala kratkoveki plavi pravougaonik na tepihu.
„Saznaćeš šta se dogodilo s Kler.“ Glas mu je bio tih i mek kao svila.
Zvučao je kao najubedljivija verzija pastora Denija.
Bio je to glas slatkorečivog đavola.
„Možda ćeš moći da razgovaraš s njom... da čuješ kako ti kaže da te voli.
Zar to ne bi bilo divno? Pod uslovom da je još tamo, kao svesni entitet,
naravno... zar ne želiš da znaš?“
Munja je ponovo sevnula. Otrovno zelenkastopurpurna iskra probila se
kroz procep na rezi kutije od mahagonija. U trenu se rodila i umrla.

„Gospođica Fej je, ako će te to utešiti, dobrovoljno pristala na ovaj
eksperiment. Papiri su besprekorni. Među njima je i potpisana izjava kojom
mi daje ovlašćenje da prekinem ovaj herojski eksperiment kad god budem
hteo. Njen sin biće zbrinut pomoću velikodušnog fonda koji će ga finansirati
do punoletstva, u zamenu za dozvolu da se nakratko i s punim poštovanjem
poslužim njenim ostacima. Kao što vidiš, ovde nema žrtava, Džejmi.“

To ti kažeš, pomislio sam. To ti kažeš.
Grmljavina se ponovo prolomila. Ovog puta sam, trenutak pre sevanja
munje, čuo slab škljocaj. I Džejkobs ga je čuo.
„Kucnuo je čas. Uđi u sobu sa mnom, ili odlazi.“
„Ući ću“, rekao sam. „I moliti da se ništa ne desi. Zato što ovo nije
eksperiment, Čarli. Ovo su đavolska posla.“
„Misli šta hoćeš i moli se koliko hoćeš. Možda ćeš imati više sreće no što
sam je ja ikad imao... iako iskreno sumnjam u to.“
Otvorio je vrata. Krenuo sam za njim i ušao u sobu gde je Meri Fej umrla.

XIII

OŽIVLJAVANJE MERI FEJ

U sobi gde je Meri Fej umrla postojao je jedan prozor okrenut istoku. Oluja je
nastala gotovo punom snagom. Nisam video ništa izuzev iscepane srebrne
kišne zavese. Soba je bila gnezdo seni, uprkos stonoj lampi. Levim ramenom
očešao sam se o orman koji je Džejkobs pomenuo, ali nisam pomislio na
revolver u najvišoj fioci. Svu pažnju usmerio sam na nepomičnu priliku
poleglu po bolničkom krevetu. Video sam je u celini, zato što su brojni
monitori bili isključeni, a postolje s intravenoznim rastvorom gurnuto u
ćošak.

Bila je divna. Smrt je zbrisala sve tragove bolesti koja joj je napala mozak.
Njeno nagore okrenuto lice - alabasterska koža obrubljena bogatom
kestenjastom kosom - izgledalo je savršeno. Sklopila je oči. Guste trepavice
polegle su po obrazima. Usne su joj bile blago rastvorene. Prekrivač je bio
navučen do njenih ramena. Prekrštene ruke ležale su na njemu, iznad grudi.
Setio sam se poezije, sa srednjoškolskih časova engleskog: Klasični lik tvoj,
divne vlasi... Od statue sad stojiš nemlje...15

Dženi Noulton kršila je ruke pored odskora besposlenih veštačkih pluća.
Munja je sevnula. U njenoj svetlosti video sam gvozdenu šipku na
Skajtopu. Uzdizala se kao i pre bogzna koliko godina. Izazivala je svaku oluju
da se okomi na nju punom snagom.
Džejkobs mi je pružio kutiju. „Pomozi mi, Džejmi. Moramo biti brzi. Uzmi
je i otvori. Ja ću učiniti ostalo.“
„Nemoj“, reče Dženi iz svog ugla. „Za ljubav božju, pusti je da počiva u
miru.“
Džejkobs je možda nije čuo od dobujuće kiše i vrištećeg vetra. Ja jesam, ali
sam odlučio da prenebregnem njene reći. Eto kako zazivamo propast na sebe
- zanemarujući glas koji nas preklinje da stanemo. Da stanemo dok još ima
vremena.
Otvorio sam kutiju. U njoj nije bilo šipki, niti kontrolne jedinice. Njihovo
mesto zauzela je metalna traka, tanka kao pantljika na devojačkim cipelama.
Džejkobs ju je pažljivo izvadio - i nežno povukao. Video sam da se rasteže.
Zelena svetlost zaigrala je oko nje kad je sledeća munja sevnula, ponovo
najavljena tihim škljocanjem. Zbog nje je traka izgledala kao nešto više od
mrtvog metala. Podsećala je na zmiju.
Džejkobs je rekao: „Gospođice Noulton, podignite joj glavu.“

Odmahnula je glavom tako snažno da joj se kosa razletela oko lica.
Uzdahnuo je. „Džejmi. Učini to.“
Prišao sam krevetu korakom mesečara. Setio sam se Patriše Farmingdejl,
koja sipa so u oči, Emila Klajna, koji jede zemlju, i Hjua Jejtsa, koji je video
kako gigantski mravi zamenjuju vernike u šatri pastora Denija. Pomislio sam:
Svako izlečenje ima svoju cenu.
Čuo sam još jedno škljoc i ugledao novu munju. Grmljavina se razlegla,
potresajući kuću. Lampa pored uzglavlja se ugasila. Senke su na trenutak
osvojile sobu. Uključio se generator.
„Brzo!“, prostenjao je Džejkobs. Video sam opekotine na njegovim
dlanovima. Nije ispustio traku, njegov poslednji provodnik, put do potestas
magnum universum-a. Verovao sam (i još verujem) da ga ni smrt od
električnog udara ne bi nagnala da je pusti. „Brzo, pre nego što munja udari u
šipku!“
Podigao sam glavu Meri Fej. Kestenjasta kosa pala je s tog savršenog (i
savršeno mirnog) lica. Prosula se po jastuku kao tamna plima. Čarli se našao
pored mene. Sagnuo se. Disao je teško i isprekidano. Dah mu je zaudarao na
starost i bolest. Palo mi je na pamet da je mogao sačekati nekoliko meseci i iz
prve ruke saznati šta je iza vrata. Ali nije to hteo. U srcu svake religije je sveta
tajna koja pothranjuje verovanje i podstiče odanost, čak i do tačke
mučeništva. Da li je želeo da zna šta leži iza vrata smrti? Jeste. Ali je pre svega
težio - verujem to iz sveg srca - da odgonetne tu tajnu. Da je izvuče na
svetlost, podigne i vrisne: Evo je! Zbog nje su započeti toliki krstaški ratovi i
počinjena tolika ubistva u ime božje! Evo je, i kako vam se sviđa?
„Njena kosa... podigni joj kosu.“ Obratio se ženi šćućurenoj u uglu
optužujućim glasom: „Prokleta da si, rekao sam ti da je skratiš!“
Dženi je ćutala.
Podigao sam kosu Meri Fej, meku i tešku kao bala svile. Znao sam zašto je
Dženi nije skratila. Nije imala srca za tako nešto.
Džejkobs je prebacio tanku metalnu traku preko Merinog čela. Čvrsto je
nalegla u udubljenja na slepoočnicama.
„Dobro je“, rekao je kad se uspravio.
Nežno sam položio glavu mrtve žene na jastuk. Utešna misao javila mi se
dok sam gledao tamne trepavice koje su milovale obraze: neće uspeti.
Isceljenja su jedno, a oživljavanje žene koja je mrtva petnaest minuta - ne, pre
će biti pola sata - sasvim nešto drugo. Tako nešto jednostavno nije moguće.
Ako udar munje nabijene milionima volti i učini nešto - ukoliko prouzrokuje
trzanje prsta ili okretanje glave - to će biti samo besmisleni pokret uporediv s
trzajem noge mrtve žabe, pokrenute elektricitetom iz baterije. Čemu se
nadao? I da je njen um bio savršeno zdrav, sad bi propadao u njenoj lobanji.
Smrt mozga je nepovratna. Čak i ja sam to znao.
Ustuknuo sam za korak. „I šta sad, Čarli?“

„Čekaćemo“, rekao je. „Nećemo dugo.“

Lampa pored kreveta se, tridesetak sekundi kasnije, ugasila po drugi put.
Više nisam mogao da čujem urlik generatora ispod urlanja vetra. Lampa više
nije zasijala. Džejkobs je izgubio zanimanje za Meri Fej otkad joj je namakao
metalnu traku oko glave. Zurio je kroz prozor, s rukama prekrštenim na
leđima, kao brodski kapetan na komandnom mostu. Gvozdena šipka nije se
videla od razgoropađene kiše - ni u obliku senke - ali videćemo je čim munja
udari u nju. Ako udari. Dosad nije. Možda ima boga, pomislio sam. Možda je
rešio da omete planove Čarlsa Džejkobsa.

„Šta je kontrolna kutija?“, pitao sam. „Gde je veza sa šipkom na grebenu?“
Pogledao me je kao imbecila. „Sila koja počiva u pozadini munje ne može
se kontrolisati. Pretvorila bi čak i titanijumsku kutiju u gomilicu pepela. Što
se veze tiče... to si ti, Džejmi. Zar još nisi pogodio zašto si ovde? Jesi li
pomislio da sam te doveo ovamo da bi mi pripremao obroke?“
Nisam mogao da shvatim zašto nisam ranije dokučio istinu koju je
upravo prevalio preko usana. Tajni elektricitet nikada nije napustio ni mene,
niti bilo koga od ljudi koje je pastor Deni izlečio. Ponekad je spavao, kao
bolest koja se dugo krila u mozgu Meri Fej. Ponekad bi se budio, terajući vas
da jedete zemlju, sipate so u oči ili da se obesite nogavicom pantalona. Mala
vrata otvarala su se s dva ključa. Meri Fej je bio jedan.
Ja sam bio drugi.
„Čarli, moraš da prestaneš s ovim!“
„Da prestanem? Jesi li poludeo!?“
Ne, pomislio sam, ti si poludeo. Ja sam se dozvao pameti.
Nadao sam se da nije prekasno.
„Nešto vreba s druge strane. Astrid je to nešto nazvala Majkom. Mislim da
ne želiš da je vidiš i znam da ja ne želim.“
Sagnuo sam se da bih skinuo metalnu traku s čela Meri Fej. Zgrabio me je
u medveđi zagrljaj i odvukao od nje. Imao je tanušne ruke. Očekivalo bi se da
se lako oslobodim, ali nisam mogao. Ne iz prve. Držao me je snagom
crpljenom iz bolesne opsesije.
Vetar je najedanput izgubio snagu dok smo se borili u sumornoj, senkama
ispunjenoj sobi. Kiša se proredila. Ponovo sam ugledao šipku kroz prozor i
rečice koje su tekle naborima granitne izbočine zvane Skajtop.
Hvala bogu, pomislio sam. Oluja prolazi.
Prestao sam da se borim baš kad je trebalo da se oslobodim. Tako sam
izgubio priliku da sprečim grozno skrnavljenje pre no što je počelo. Oluja se
nije okončala. Samo je uzela vazduh pre početka najgoreg napada. Vetar je
ponovo nahrupio, ovog puta uraganskom silinom. U deliću sekunde pre
sevanja munje osetio sam isto što i onog dana kad sam ovde došao sa Astrid.

Sve dlake na telu su mi se nakostrešile. Imao sam utisak da se vazduh u sobi
preobrazio u ulje. Ovog puta nisam čuo škljoc, već glasno PUC, slično hicu iz
malokalibarke. Dženi je užasnuto vrisnula.

Izlomljena vatrena grana sinula je iz oblaka i pogodila gvozdenu šipku na
Skajtopu. Poplavela je. Mnogobrojni hor vrištećih glasova ispunio mi je glavu.
Shvatio sam da čujem sve koje je Čarls Džejkobs ikada izlečio, uza sve što je
ikad uslikao Munjevitim portretima. Nisam čuo samo one koji su podlegli od
propratnih efekata, već sve, hiljade njih. Poludeo bih da se vriska produžila
makar deset sekundi. Agonični glasovi su bledeli, naporedo s električnom
vatrom oko šipke, koja je sijala tupim crvenim sjajem, kao gvožđe za
žigosanje izvađeno iz vatre.

Grmljavina se valjala, a kiša padala u zastorima, praćena dobovanjem
grada.

„O, bože!“, vrisnula je Dženi. „O bože, pogledajte to!“
Traka oko glave Meri Fej isijavala je sjajnom pulsirajućom zelenom
bojom. Video sam je ne samo očima. Bila je duboko u mom umu, zato što sam
bio veza. Bio sam provodnik. Sjaj je počeo da bledi. Nova munja udarila je u
šipku. Hor je ponovo vrisnuo. Traka je ovog puta prešla put od zelene do
blistavobele, previše zaslepljujuće da bi se gledalo u nju. Zažmurio sam i
pokrio uši rukama. Otisak trake opstao je u tami. Sad je bio eteričnoplav.
Unutrašnji vrisci su utihnuli. Otvorio sam oči i video da i sjaj iz trake
bledi. Džejkobs je zurio u leš Meri Fej raširenim, fasciniranim očima. Bale su
mu kapale niza zamrznutu stranu usta.
Grad na izdisaju mahnito je zadobovao pre no što se utišao. Kiša je počela
da jenjava. Video sam kako se munja račva u drveću iza Skajtopa, ali se oluja
kretala prema istoku.
Dženi je izletela iz sobe. Ostavila je otvorena vrata. Čuo sam kako udara u
nešto, u prolazu kroz dnevni boravak i zaglušni udarac kad su se ulazna vrata
- ona koja sam jedva zatvorio - otvorila i tresnula o zid. Otišla je.
Džejkobs nije obraćao pažnju na tu buku. Presamitio se preko mrtve žene,
koja je ležala zatvorenih očiju, dok su joj duge trepavice milovale obraz. Traka
je sad bila samo komad mrtvog metala. U senovitoj sobi nije ni sijala. Ako ju
je opekla po čelu, trag je bio ispod nje. Mislio sam da nije. Namirisao bih
izgorelo meso.
„Probudi se“, reče Džejkobs. Povikao je kad je odgovor izostao. „Probudi
se!“ Prodrmao joj je ruku - isprva nežno, a zatim snažnije. „Probudi se!
Probudi se, prokletstvo, probudi se!“
Glava joj se ljuljala s jedne na drugu stranu, kao da upućuje odrečan
odgovor dok ju je drmusao.
„PROBUDI SE, KUČKO! PROBUDI SE!“
Izvući će je iz kreveta i baciti na pod ako ga ne zaustavim. Više nisam
mogao da podnesem skrnavljenje. Uhvatio sam ga za desno rame i odgurnuo

od leša. Zateturali smo se unazad u grotesknom plesu i tresnuli o orman.
Okrenuo se prema meni. Lice mu je bilo puno besa i ozlojeđenosti. „Pusti

me! Pusti me! Spasao sam tvoj bedni beskorisni život i zahtevam da...“ Nešto se
desilo.

Iz kreveta je doprlo tiho zujanje. Olabavio sam stisak. Leš je ležao kao i pre,
samo raširenih ruku, zahvaljujući Čarlijevom drmusanju.

To je samo vetar, pomislio sam. Siguran sam da bih s vremenom ubedio
sebe u to. Začulo se opet, pre no što sam mogao pokušati. Žena na krevetu je
tiho zujala.

„Vraća se“, reče Čarli. Izbečio je i raširio oči, kao žaba u rukama okrutnog
deteta. „Oživljava. Živa je.“

„Nije“, rekao sam.
Možda me je čuo, ali nije mario za moje reči. Svu pažnju usmerio je na
ženu u krevetu, na bledi oval njenog lica duboko zaronjenog u plivajuće seni
koje su ispunile sobu. Teturao se prema njoj kao Ahab na palubi Pikvoda,
vukući povređenu nogu. Isplazio je jezik na zdravoj strani usta. Stenjao je,
boreći se za vazduh.
„Meri“, rekao je. „Meri Fej!“
Ponovo se čulo tiho i neskladno zujanje. Oči su joj ostale zatvorene, ali
sam na sopstveni hladni užas shvatio da vidim kako se miču ispod kapaka,
kao da je snevala u smrti.
„Čuješ li me?“ Glas mu je bio suv od gotovo lascivne ljubopitljivosti. „Daj
mi znak ako me čuješ!“
Zujanje se nastavljalo. Džejkobs je spustio dlan na njenu levu dojku.
Okrenuo se prema meni. Nisam mogao da verujem da se osmehivao. U
pomrčini je ličio na iscerenu lobanju.
„Srce joj ne kuca“, rekao je. „A ipak živi. Ona živi.“
Ne, pomislio sam. Ona čeka. I čekanju če uskoro doći kraj.
Džejkobs se okrenuo prema njoj. Spustio je poluzamrznuto lice dok nije
stiglo na desetak centimetara od lica mrtve žene - Romeo sa svojom Julijom.
„Meri! Meri Fej! Vrati nam se! Vrati se i reci gde si bila!“
Teško mi je da razmišljam o onom što se zatim dogodilo, a još teže da
pišem o tome. Obavezan sam da to učinim, ako ni zbog čega drugog, a ono
bar da bih upozorio svakog ko razmišlja o izvođenju sličnog eksperimenta.
Nadam se da će se predomisliti kad pročita ovo svedočanstvo.
Otvorila je oči.
Meri Fej je otvorila oči, ali one više nisu bile ljudske. Munja je zdrobila
bravu na vratima koja nisu smela biti otvorena. Majka je prošla kroz njih.

Njene oči isprva su bile plave. Jarkoplave. U njima nije bilo ničeg. Bile su
potpuno prazne. Gledale su u tavanicu kroz Džejkobsovo ljubopitljivo lice,
kroz tavanicu i oblačno nebo. Zatim su se vratile. Opazile su ga. Neko
razumevanje - neko poimanje - pojavilo se u njima. Ponovo je zazujala, iako
nisam video da udiše. Zašto bi? Bila je mrtva... izuzev tih neljudskih
prodornih očiju.

„Gde si bila, Meri Fej?“ Glas mu je drhtao. Pljuvačka je nastavila da curi s
ukočene strane njegovih usta, praveći mrlje na posteljini. „Gde si bila, šta si
tamo videla? Šta čeka iza smrti? Šta je na drugoj strani? Reci mi!“

Glava je počela da joj pulsira, kao da je mrtvi mozak u njoj postao suviše
veliki za svoje kućište. Oči su joj potamnele, prvo do nijanse lavande, a zatim
do purpura i indiga. Rastvorila je usne u osmeh koji se proširio u kez.
Pokazala nam je sve zube. Jedna ruka pohrlila joj je preko pokrivača kao pauk
i zgrabila Džejkobsa za zglob. Zastenjao je od hladnog stiska i zamahnuo
slobodnom rukom da bi uspostavio ravnotežu. Prihvatio sam je. Nas troje -
dvoje živih, jedan mrtav - spojili smo se. Glava joj je pulsirala na jastuku. Rasla
je. Naduvavala se. Više nije bila lepa, niti ljudska.

Soba nije izbledela. Još je bila tu, ali sam video da se radi o iluziji. Kolibica
je bila iluzija kao i Skajtop i odmaralište. Čitav živi svet bio je iluzija. Ono što
sam smatrao stvarnošću bilo je obično platno, tanko kao stara najlonska
čarapa.

Iza njega je bio pravi svet.
Bazaltni blokovi uzdizali su se ka crnom nebu punom urlajućih zvezda.
Pomislio sam da su blokovi ostaci ogromnog uništenog grada. Uzdizao se u
golom krajoliku. Golom, ali ne i praznom. Široka i naizgled beskrajna kolona
nagih ljudskih bića vukla se po njemu, oborene glave i drhtavih nogu. Jeziva
parada protezala se sve do dalekog horizonta. Ljude su gonila mravolika
stvorenja, gotovo crna, tačnije tamnocrvena kao venska krv. Kad bi neko od
ljudi pao, mravoliko stvorenje bacilo bi se na njega. Grizlo bi ga i udaralo dok
se ne bi pridigao na noge. Video sam mladiće i starice. Video sam tinejdžerke
s bebicama u naručju. Video sam decu koja su pokušavala da pomognu jedno
drugom. I na svakom licu beše isti izraz tupog užasa.
Marširali su ispod urlajućih zvezda i padali. Kažnjavali su ih i mučili dok
se ne bi digli sa velikim, ali beskrvnim ranama od ujeda na nogama i
stomacima. Nisu krvarile, jer su bili mrtvi. Varljiva fatamorgana zemaljskog
života beše pocepana. Umesto raja koji su obećavali propovednici svih
religioznih zajednica čekao ih je mrtvi grad od kiklopskih kamenih blokova
ispod neba što je bilo samo još jedno platno. Urlajuće zvezde nisu bile zvezde,
već rupe. Urlici koji su se čuli iz njih poticahu od istinske potestas magnum
universum. Iza neba su prebivali entiteti. Bili su živi, svemoćni i potpuno
bezumni.

Propratni efekti su delići neke nepoznate egzistencije s one strane naših
života, rekao je Čarli. Ta egzistencija vrebala je iz blizine na ovom sterilnom
mostu, prizmatičnom svetu bezumne istine koja bi svakog muškarca ili ženu
oterala u ludilo, ako bi je ma i načas videli. Mravolika stvorenja služila su
velikim entitetima, baš kao što su marširajući, goli mrtvaci služili njima.

Možda grad uopšte nije bio grad, već mravinjak u kom su svi mrtvaci na
svetu porobljavani i proždirani. Da li su konačno i zauvek umirali, kad bi se to
dogodilo? Možda nisu. Nisam hteo, ali nisam mogao da se ne setim kupleta
koji je Bri citirala u imejlu. Ni mrtvi ne mogu počivati večno. Čak i smrt može
umreti, usred neznanih eona.

Negde u toj marširajućoj hordi behu Petsi Džejkobs i Prilepak Mori. Tamo
negde je i Kler koja zaslužuje raj, umesto kog je dobila sterilni svet ispod
šupljih zvezda, carstvo mrtvaca gde su mravlja stvorenja ponekad puzala, a
nekad stajala uspravno, lica nepodnošljivo sličnih ljudskim. Ovaj užas je
zagrobni život, i ne čeka samo zle ljude, već sve nas.

Zateturao sam se ka ludilu. Nudilo je olakšanje. Zamalo što mu se nisam
prepustio. Jedna ideja sačuvala mi je razum. Još se držim nje: postojala je
mogućnost da je prizor iz noćne more samo još jedna fatamorgana.

„Ne!“, povikao sam.
Mrtvaci u maršu okrenuli su se u pravcu mog glasa. Mravolika stvorenja
učinila su isto. Streljali su me gnusobnim (gnusobnim ali inteligentnim)
očima i škrgutali vilicama. Nebo iznad njih počelo je da se cepa s titanskim
parajućim zvukom. Kroz procep se probila ogromna crna noga pokrivena
pramičcima retkog krzna. Završavala se golemom kandžom od ljudskih lica.
Njen vlasnik je hteo jedno i samo jedno: da ućutka drski, odrečni glas.
Bila je to Majka.
„Ne!“, ponovo sam povikao. „Ne, ne, ne, ne!“
Naša veza s oživljenom mrtvom ženom uzrokovala je ovu viziju. Znao sam
to, iako sam bio u kandžama najdubljeg užasa. Džejkobs me je stiskao kao
mengelama. Ne bih se oslobodio na vreme da me je držao desnom - zdravom
- rukom. Stiskao me je oslabljenom levicom. Cimnuo sam svom snagom dok
se ta opscena noga pružala ka meni, a kandža od vrištećih lica grabila,
nameravajući da me povuče nagore, u nespoznatljivu vasionu užasa koji
čekaju iza crnog papirnatog neba. Kroz pukotinu u nebeskom svodu nazirao
sam luđačko svetlo i boje nenamenjene smrtnom oku. Boje behu žive. Osećao
sam kako pužu po meni.
Cimnuo sam još jednom, poslednji put. Oslobodio sam se Čarlijevog
stiska. Zakotrljao sam se unazad. Prazna ravnica, golemi razrušeni grad,
grabežljiva kandža - nestali su. Ponovo sam se našao u spavaćoj sobi kolibice,
opružen na podu. Moja stara mirodija u svakoj čorbi stajala je pored kreveta.
Meri Fej - ili koje god mračno stvorenje da je Džejkobs prizvao tajnim
elektricitetom u njen leš i mrtvi mozak - držalo ga je za ruku. Glava joj se

preobrazila u pulsirajuću meduzu s grubo nacrtanim ljudskim licem. Oči su
joj bile beživotno crne. Njen kez... rekli biste da niko ne može da se kezi od
uha do uha, da je to samo poslovica, ali je mrtva žena, koja više nije bila
mrtva, baš to činila. Donji deo njenog lica preobrazio se u drhtavu i migoljeću
crnu jamu.

Džejkobs je zurio u nju iskolačenim očima. Lice joj je bilo žućkasto-belo.
„Patriša? Petsi? Gde si? Gde je Mori?“

Ono je progovorilo po prvi i poslednji put.
„Otišli su da služe Velikim, u Ništavilo. Bez smrti, bez svetlosti, bez odmora.“
„Ne.“ Grudi su mu se trznule. Vrisnuo je. „Ne!“
Pokušao je da se otme. Ona, ono - čvrsto ga je držalo.
Iz razjapljenih usta mrtve žene pomolila se crna noga s pokretnom
kandžom na kraju. Kandža je bila živa - bila je lice. Poznato. To je bio Prilepak
Mori. Vrištao je. Čuo sam zloslutni šušketavi zvuk dok je noga prolazila
između njenih usana; još ga čujem u noćnim morama. Posegnula je, protegla
se i dodirnula posteljinu. Migoljila se na njoj kao odrani prst. Ostavljala je
poderotine iz kojih su se dizali pramičci dima. Crne oči onoga što je bila Meri
Fej bečile su se i širile. Prelile su preko korena nosa. Spojile su se u
jedinstveno ogromno oko koje je zurilo s tupom alavošću.
Čarli je trznuo glavom unazad. Krkljao je. Stajao je na prstima, kao da hoće
načiniti poslednji grčeviti napor da se iščupa iz stiska onoga što je
pokušavalo da se probije iz bezumnog nesveta, tako bliskog našem. Pao je na
kolena i napred, udarivši čelom o krevet. Izgledalo je kao da se moli.
Ono ga je pustilo i okrenulo neopisivu pažnju ka meni. Zbacilo je pokrivač.
Upinjalo se da se podigne. Crna insektolika noga još je virila iz razjapljene
gubice. Petsino lice pridružilo se Morijevom. Pretapala su se i migoljila.
Ustao sam oslanjajući se leđima na zid. Odgurivao sam se nogama.
Naduto, pulsirajuće lice Meri Fej je tamnelo, kao da je entitet u njoj davi.
Jedinstveno glatko crno oko je zurilo. Učinilo mi se da u njemu vidim odraz
kiklopskog grada i beskrajnu kolonu marširajućih mrtvaca.
Ne sećam se otvaranja najviše fioke ormana. Znam da mi se pištolj našao
u ruci. Verujem da bih stajao tamo i povlačio zaleđeni obarač da je pištolj bio
automatik s kočnicom. Stajao bih dok se ono ne bi podiglo i dogegalo preko
sobe da me zgrabi. Kandža bi me uvukla u razjapljena usta i u onaj drugi svet,
gde bih se suočio s neopisivom kaznom zbog hrabrosti da kažem jednu reč:
Ne.
Ali nije bio automatik, već revolver. Ispalio sam pet metaka. Četiri metka
su pogodila ono što se podiglo sa samrtne postelje Meri Fej. Imam razlog da
znam koliko sam hitaca tačno ispalio. Čuo sam urlik oružja, video sevanje iz
cevi u tami i osetio kako mi poskakuje u rukama, ali mi se činilo da se sve to
dešava nekom drugom. Ono se zanjihalo i palo unazad. Stopljena lica vrištala
su spojenim ustima. Sećam se da sam pomislio: Ne možeš ubiti majku mecima,

Džejmi. Ne, ne nju.
Prestalo je da se miče. Užas koji je izašao iz usta mlitavo je ležao na

jastuku. Lica Džejkobsove žene i sina su bledela. Pokrio sam oči i vrištao,
ponovo i iznova. Vrištao sam dok nisam promukao. Kad sam spustio ruke,
kandža je bila iščezla. I Majka je bila otišla.

Ako je ikada bila tu, reći ćete. Ne krivim vas zbog toga. I ja bih u to verovao
da nisam bio tamo. Ali bio sam. Mrtvaci su - bili tu. I ona je.

Sad je tu bila samo Meri Fej, žena čiji su večiti spokoj narušila četiri metka
ispaljena u njen leš. Ležala je rasute kose i razjapljenih usta. Video sam dve
rupe od metaka na njenoj spavaćici i još dva ispod nje, na pokrivaču,
nabranom oko bedara. Video sam i ogrebotine koje je ostavila ona jeziva
kandža, iako od nje nije bilo ni traga.

Džejkobs je lagano klizao ulevo. Sporo i sneno pružio sam ruku ka njemu.
Debelo sam zakasnio. Pao je na pod, postrance, savijenih kolena. Oči su mu
bile širom otvorene, ali već staklaste. Neizreciv užas bio je urezan na
njegovom licu.

Čarli, izgledaš kao čovek koji je dobio snažan elektrošok, pomislio sam.
Nasmejao sam se. O, koliko sam se smejao. Nagnuo sam se napred i obgrlio
kolena da ne bih pao. Taj smeh bio je gotovo nečujan - izgubio sam glas od
vrištanja - ali bio je iskren. Zato što je to bilo smešno; shvatate to, zar ne? Jak
elektrošok! Šokantno! Urnebesno!

Nisam skidao pogled s Meri Fej dok sam se tresao i grčio od smeha. Čekao
sam da se maljava crna noga opet pomoli iz njenih usta, da porodi ona
vrišteća lica.

Konačno sam se isteturao iz sobe smrti i prošao kroz dnevni boravak. Na
tepihu je bilo nekoliko slomljenih grana, koje je vetar naneo kroz vrata koja je
Dženi Noulton ostavila otvorena. Lomile su se kao krte kosti pod mojim
nogama. Hteo sam da ponovo vrisnem, ali sam bio previše umoran. Uh, bio
sam neizmerno umoran.

Nagomilani olujni oblaci udaljavali su se ka istoku, izbacujući sporadične
račvaste munje. Ulice Bernzvika i Friporta uskoro će biti poplavljene, a
odvodi privremeno zapušeni gradom. Šarena duga pružala se preko
Androskogina, između tamnih oblaka i mesta na kom sam stajao. Da li je bilo
duga, onog davnog dana, kad smo Astrid i ja došli ovamo?

Bog posla Noju znak u obliku duge, pevali smo četvrtkom uveče na
sastancima UMM-a, dok se Petsi Džejkobs ljuljala na klavirskoj stolici, s
kosom vezanom u rep. Duga je bila dobar znak. Poručivala je da je oluja
prošla. Pogled na ovu ispunio me je dubokim užasom i gađenjem zato što me
je podsećala na Hjua Jejtsa. Hjua i njegove prizmatike. Hjua koji je video
mravolika stvorenja.

Svet se smračio. Shvatio sam da sam na rubu nesvestice. I to je bilo dobro.
Možda će moj um izbrisati sve ovo kad se probudim. To bi bilo još bolje. Čak