Budenje - Stephen King

„Da“, rekao je. „Imaš pravo, Dik. Ništa što bih mogao reći ne bi imalo nikakvog
uticaja.“

Ali jeste. Uticalo je na jednog dečačića.
Prečasni je uzmakao za korak. Osvrnuo se oko sebe kao da više ne zna gde
je i ponovo koraknuo napred, iako više nije bilo nikog ko bi ga čuo izuzev
moje porodice, crkvenjaka i Mimo, koja se još bečila u prvom redu.
„Još samo jedno. Dolazimo iz misterije i odlazimo u nju. Možda tamo
nečeg ima, ali kladim se da to nije bog u obliku u kom ga bilo koja crkva
poima. Taj zaključak nameće se svakom ko pogleda tu zbrku protivrečnih
verovanja. Poništavaju se, ne ostavljajući ništa za sobom. Ako želite istinu,
silu veću od vas samih, pogledajte munje - milijardu volti u svakom udaru,
hiljade ampera struje i temperaturu od dvadeset osam hiljada stepeni
Celzijusa. Uveravam vas da se iza toga krije neka viša sila. Ali ovde, u ovoj
zgradi? Nema je. Verujte u šta hoćete, ali zapamtite šta sam vam rekao: iza
zatamnjenog stakla Svetog Pavla nema ničeg izuzev laži.“
Napustio je propovedaonicu i izašao na sporedna vrata. Porodica Morton
sedela je u tišini kakvu ljudi iskuse posle eksplozije bombe.

Mama je otišla u veliku spavaću sobu kad smo se vratili kući. Rekla je da ne
želi da bude uznemiravana i zatvorila vrata. Tog dana više nije izašla iz nje.
Endi je u jednom trenutku počeo da recituje navod iz Biblije u potpunosti
nesaglasan s rečima prečasnog. Tata mu je rekao da začepi gubicu. Endi je
zamukao kad je video očeve ruke zavučene duboko u džepove.

Tata je izašao u garažu posle večere. Petljao je oko Drumske rakete II. Teri
- njegov verni pomoćnik - ovog puta nije mu se pridružio, ali ja jesam... iako
ne bez izvesnog oklevanja.

„Tata? Mogu li nešto da te pitam?“
Bio je ispod Rakete na platformi s točkićima, sa žicom zaštićenom
svetiljkom u ruci. Samo su mu noge u pantalonama virile ispod automobila.
„Pretpostavljam da možeš, Džejmi. Izuzev ako pitanje nema veze s prokletom
jutrošnjom papazjanijom. Ako je to slučaj, i ti bi mogao da začepiš gubicu.
Večeras neću da se vraćam na to. Sutra ću imati dovoljno vremena da se
pozabavim time. Moraćemo da pišemo metodističkoj konferenciji Nove
Engleske i da zatražimo da mu daju otkaz. Oni će morati da izveste biskupa
Metjuza u Bostonu. To je jebena papazjanija. Ukoliko ikad budeš rekao majci
da sam upotrebio reč na J u tvom prisustvu, izbiće me kao riđokosog
pastorka.“
Nisam znao da li moje pitanje ima veze sa Strašnom propovedi, ali sam
znao da ga moram postaviti. „Je li ono što je gospodin Isterbruk rekao tačno?
Da li je pila?“
Pokretna svetlost ispod automobila se umirila. Iskotrljao se ispod vozila

da bi mogao da me vidi. Plašio sam se da će biti ljut, ali nije bio. Izgledao je
nesrećno. „Ljudi su šaptali o tome. Mislim da će se glasina mnogo brže širiti
nakon onog što je onaj zevzek Isterbruk izrekao u crkvi. Slušaj me, Džejmi: to
nije važno. Džordž Barton imao je epileptični napad. Bio je na pogrešnoj
strani puta kad je izašla iz slepe krivine. To je sve. Nije važno da li je bila
trezna ili je popala po upravljačkoj tabli od pijanstva. Ni Mario Andreti ne bi
mogao da izbegne taj sudar. Prečasni je u nečem imao pravo: ljudi uvek traže
objašnjenje za tragične događaje. Ponekad ga jednostavno nema.“

Podigao je ruku u kojoj nije bila mrežom zaštićena svetiljka i pokazao
prstom na mene. „Sve ostalo bilo je baljezganje tugom skrhanog čoveka. Ne
zaboravi to.“

Sreda pre Dana zahvalnosti je u našem školskom okrugu dan sa skraćenim
časovima. Obećao sam gospođi Moran da ću ostati da obrišem table i sredim
malu biblioteku pohabanih knjiga. Mama je samo odsutno mahnula rukom
kad sam joj to rekao. Dobacila mi je da dođem kući pre večere i gurnula ćurku
u rernu. Znao sam da nije naša. Bila je premala za sedmoro.

Ispostavilo se da je Keti Palmer (curica željna položaja nastavničkog
ljubimca) takođe ostala da pomogne. Obavili smo posao za pola sata. Mislio
sam da odem do Alove ili Bilijeve kuće da se igramo rata ili nečeg drugog, ali
znao sam da će hteti da razgovaraju o Strašnoj propovedi i kako je gospođa
Džejkobs ubila sebe i Morija zato što je bila pijana kao letva - glasina je
naravno dobila status neoborive činjenice - i nisam hteo da učestvujem u
tome. Krenuo sam kući. Dan je bio neobično topao za ovo doba godine. Kroz
otvoreni prozor čuo sam prepirku između sestre i majke.

„Zašto ja ne mogu da pođem?“ pitala je Kler. „Volela bih da zna da su još
neki ljudi u ovom glupom gradu na njegovoj strani!“

„Zato što otac i ja mislimo da bi deca trebalo da se drže podalje od njega“,
reče mama. Bile su u kuhinji. Ja sam se muvao oko prozora.

„Više nisam dete, mama. Imam sedamnaest godina!“
„Žao mi je, ali si i u sedamnaestoj dete. Ne bi bilo prikladno da ga devojka
posećuje. Moraćeš da mi veruješ na reč.“
„A tvoja poseta je prikladna? Znaš da će te Mimo videti i da će za dvadeset
minuta čitav grad brujati o tome! Pusti me da pođem s tobom kad već ideš!“
„Rekla sam ne. O tom više nema zbora.“
„Vratio je glas Konu!“, navaljivala je Kler. „Kako možeš da budeš tako zla?“
Majka je progovorila posle duže pauze,: „Zbog toga ću ga posetiti. Ne idem
da bih mu odnela jelo za sutrašnji praznik, već da bih mu dala do znanja da
sam zahvalna, uprkos svemu strašnom što je rekao.“
„Znaš zašto je to izrekao! Upravo je izgubio ženu i sina. Bio je potresen!
Polulud od tuge!“

„To mi je poznato.“ Mama je govorila tišim glasom. Morao sam da se
naprežem da bih je čuo i zato što je Kler plakala. „Ali to ne umanjuje intenzitet
reakcije okupljene pastve. Otišao je predaleko. Zaista predaleko. Odlazi
sledeće nedelje. Tako će biti najbolje za sve. Zna da će biti otpušten, stoga je
najbolje da sam ode. Na taj način sačuvaće nešto samopoštovanja.“

„Otpušten je zbog crkvenjaka“, Kler je gotovo režala. „Tata je jedan od
njih.“

„Tvoj otac nije imao izbora. Shvatićeš to kad više ne budeš dete.
Razumećeš ga. Dik je duboko potresen zbog svega toga.“

„U tom slučaju idi“, reče Kler. „Vidi hoće li nekoliko komada ćuretine i
nešto slatkih krompira ublažiti bol što oseća zbog načina na koji se svi
odnose prema njemu. Kladim se da neće hteti da pojede ponuđenu hranu.“

„Kler... Kler Ber...“
„Ne zovi me tako!“, povikala je. Čuo sam kako trči prema stepenicama.
Neko vreme duriće se i plakati u spavaćoj sobi. Zatim će preboleti, kao što je
uradila pre nekoliko godina kad joj je mama rekla da je sa petnaest premlada
da ide u auto-bisokop s Donijem Kantvelom.
Odlučio sam da zbrišem u zadnje dvorište pre no što mama krene s
ručkom. Seo sam u gumu na konopcu. Nisam se krio, ali nikom nisam bio na
vidiku. Deset minuta kasnije čuo sam zatvaranje ulaznih vrata. Otišao sam do
ćoška i video kako mama žuri stazom s pokrivenim poslužavnikom u rukama.
Folija se blistala na suncu. Ušao sam u kuću. Popeo sam se uz stepenice i
pokucao na sestrina vrata, ukrašena velikim posterom Boba Dilana.
„Kler?“
„Gubi se!“, povikala je. „Ne želim da razgovaram s tobom!“ Gramofon je
svirao odvrnut do daske. Jardberdsi prašili su svom snagom.
Majka se vratila sat kasnije. Prilično dugo je ostavljala hranu. Teri i ja smo
bili u dnevnoj sobi. Gledali smo televiziju. Gurali smo se da bismo zauzeli
najbolje mesto na starom kauču (u sredini, da nas federi ne bi bockali u
zadnjice). Jedva da je obratila pažnju na nas. Kon je bio na spratu. Svirao je
gitaru, dobijenu za rođendan. I pevao.

Dejvid Tomas iz Gejts Fols Konga vratio se da drži propoved u nedelju posle
Dana zahvalnosti. Crkva je ponovo bila puna. Možda zato što su ljudi hteli da
vide hoće li se prečasni Džejkobs pojaviti i pokušati da kaže još nešto gnusno.
Nije. Da jeste, siguran sam da bi ga ućutkali pre no što bi stigao da progovori i
da bi ga verovatno izneli iz bogomolje. Jenkiji ozbiljno shvataju religiju.

Sutradan, u ponedeljak, pretrčao sam pola kilometra iz škole umesto da
hodam. Sinula mi je ideja. Hteo sam da stignem kući pre dolaska školskog
autobusa. Kad je stigao, zgrabio sam Kona. Odvukao sam ga u zadnje
dvorište.

„Mariše te pundravac?“, pitao me je.
„Moraš da odeš u parohijski dom sa mnom“, rekao sam. „Prečasni
Džejkobs uskoro će otići iz grada. Možda sutra. Trebalo bi da ga vidimo pre
no što ode. Trebalo bi da mu kažemo da ga još volimo.“
Kon se odmakao od mene. Peglao je majicu s logom prestižnog koledža,
kao da misli da sam je oštetio. „Da li si lud? Neću to učiniti. Rekao je da nema
Boga.“
„Naelektrisao ti je grlo i spasao glas.“
Kon je nervozno slegnuo ramenima. „Ionako bi se vratio. Doktor Reno je
tako rekao.“
„Rekao je da će se vratiti za nedelju ili dve. To je bilo u februaru. Nisi
progovorio ni u aprilu. Dva meseca kasnije.“
„Pa šta? Oporavak je malo duže trajao, to je sve.“
Nisam mogao da verujem rođenim ušima. „Šta je bilo, jesi li se uplašio?“
„Kaži to još jednom, pa ću te patosirati.“
„Zar mu se nećeš zahvaliti?“
Zurio je u mene, rumenih obraza i zategnutih usana. „Mama i tata rekli su
da ne bi trebalo da se viđamo s njim. On je lud. Verovatno je i pijanac, kao
njegova supruga.“
Zanemeo sam. Oči su mi se blistale od suza. Nisam plakao od tuge, već od
besa.
„Sem toga“, nastavio je Kon, „moram da napunim sanduk s ogrevnim
drvima pre nego što se tata vrati kući ako neću da nadrljam. Zato umukni,
Džejmi.“
Ostavio me je u zadnjem dvorištu. Moj brat, koji je postao jedan od
najcenjenijih astronoma na svetu - godine 2011. otkrio je četvrtu takozvanu
planetu Zlatokose, na kojoj bi moglo biti života - okrenuo mi je leđa. Nikad
više nije pomenuo Čarlsa Džejkobsa.

Sutradan, u utorak, odmah posle škole potrčao sam Devetkom. Nisam otišao
kući.

Ugledao sam nova kola na prilaznom putu parohijskog doma. Pa ne baš
nova. Bio je to ford iz 1958. godine s nešto rđe i pukotinom na staklu
suvozačevih vrata. Poklopac prtljažnika bio je otvoren. Gvirnuo sam unutra i
ugledao dva kofera i veliku elektronsku spravu koju je prečasni demonstrirao
na sastanku UMM-a četvrtkom uveče: osciloskop. Džejkobs je bio u radionici.
Čuo sam metalni zveket.

Stajao sam pored njegovih novih-starih kola i pomislio na belveder, sad
nagorelu olupinu. Zamalo što nisam podvio rep i šmugnuo kući. Pitam se
koliko bi moj život bio drugačiji da sam to uradio. Da li bih pisao ovo
svedočanstvo? Na to pitanje nema odgovora, zar ne? Sveti Pavle je i te kako

imao pravo kad je pisao o zatamnjenom staklu. Svakodnevno gledamo kroz
njega i ne vidimo ništa izuzev vlastitog odraza.

Nisam pobegao, već sam prikupio svu hrabrost i krenuo ka šupi. Pakovao
je elektronsku opremu u drvenu gajbu za pomorandže. Štitio ju je velikim
komadima zgužvanog smeđeg papira. Isprva me nije video. Nosio je farmerke
i belu košulju. Skinuo je okovratnik. Deca nisu naročito dobra u zapažanju
promena kod odraslih. Čak i u devetoj godini video sam da je omršaveo.
Stajao je na zraku sunca. Podigao je glavu kad je čuo da dolazim. Na licu je
imao nove bore. Nestale su kad me je video i kada se osmehnuo. Prostrelio je
moje srce izuzetno tužnim osmehom.

Potrčao sam ka njemu bez razmišljanja. Raširio je ruke. Podigao me je da
bi me poljubio u obraz. „Džejmi!“, uskliknuo je. „Ti si Alfa i Omega!“

„Šta?“
„Otkrivenje, prvo poglavlje, osmi stih. Ja sam Alfa i Omega, početak i kraj.
Bio si prvo dete koje sam video po dolasku u Harlou i bićeš poslednje što ću
videti. Toliko mi je drago što si došao.“
Zaplakao sam. Nisam hteo, ali nisam mogao da zaustavim suze. „Žao mi
je, prečasni Džejkobse. Žao mi je zbog svega. Imao si pravo u crkvi, to nije
pošteno.“
Poljubio me je u drugi obraz. Spustio me je na pod. „Mnogo toga sam
rekao tog dana. Vidim da si razumeo suštinu. Bio sam van sebe, pa ne bi
trebalo da ozbiljno shvatiš moje reči. Tvoja mama to zna. Rekla mi je to kad
mi je donela onaj ukusni ručak za Dan zahvalnosti. Poželela mi je sve najbolje
u životu.“
Osetio sam se malo bolje kad sam to čuo.
„Dala mi je dobar savet - da bi trebalo da odem daleko od Harloua, Mejna,
i da počnem iz početka. Rekla je da ću na nekom novom mestu možda ponovo
pronaći veru. Duboko sumnjam u to, ali imala je pravo u vezi sa odlaskom
odavde.“
„Nikad te neću videti.“
„Ne govori tako, Džejmi. Ljudske staze na ovom svetu često se ukrštaju,
ponekad na najčudnijim mestima.“ Obrisao je suze s mog lica maramicom
izvađenom iz zadnjeg džepa. „U svakom slučaju ću te zapamtiti. Nadam se da
ćeš s vremena na vreme pomisliti na mene.“
„Hoću.“ Setio sam se i dodao: „I svaki put ću se unerediti od sreće.“
Prišao je tužno praznom radnom stolu. Spakovao je poslednje predmete -
nekoliko velikih četvrtastih baterija koje je zvao suve ćelije. Zatvorio je
poklopac sanduka. Vezao ga je s dva čvrsta konopca.
„Koni je hteo da dođe sa mnom da bi ti se zahvalio, ali ima... hm... mislim
da ima fudbalski trening ili nešto slično.“
„U redu je, iako sumnjam da sam išta učinio za njega.“
Bio sam šokiran. „Vratio si mu glas, dođavola! Vratio si mu ga svojom

spravicom!“
„O, da. Mojom spravicom.“ Vezao je drugi konopac. Zategao ga je i zavrnuo

rukave. Video sam da ima čudesne mišiće. Dotad ih nisam opazio.
„Električnim nervnim stimulatorom.“

„Trebalo bi da ga prodaješ, prečasni Džejkobse! Namlatio bi silne pare!“
Naslonio je lakat na sanduk, oslonio bradu na ruku i pogledao me. „Zaista
tako misliš?“
„Da!“
„Duboko sumnjam u to. Sumnjam da moj ENS ima bilo kakve veze s
oporavkom tvog brata. Znaš, napravio sam ga tog dana.“ Nasmejao se.
„Pogoni ga majušni japanski motor izvađen iz Morijeve igračke robot Rosko.“
„Zaista?“
„Zaista. Siguran sam da je ideja ispravna, ali takvi prototipi - napravljeni
na brzinu, bez eksperimenata i neophodnih međukoraka - veoma retko
prorade. Verovao sam da ima šanse jer nikad nisam posumnjao u prvobitnu
dijagnozu doktora Renoa. To je bio istegnuti nerv, ništa više od toga.“
„Ali...“
Podigao je gajbu. Mišići na rukama su mu iskočili, zajedno s venama.
„Hajde, sinko. Pođi sa mnom.“
Sledio sam ga do automobila. Spustio je gajbu pored zadnjeg branika.
Pregledao je prtljažnik i rekao da mora da pomeri kofere na zadnje sedište.
„Možeš li da poneseš ovaj manji, Džejmi? Nije pretežak. Najbolje je putovati
bez mnogo prtljaga kad putuješ daleko.“
„Gde ideš?“
„Ne znam. Mislim da ću znati kad stignem. Ako se ovo čudo ne pokvari,
naravno. Troši dovoljno goriva da isuši Teksas.“
Preneli smo kofere na fordovo zadnje sedište. Prečasni Džejkobs je
stenjući podigao veliku gajbu u prtljažnik. Snažno je zalupio zadnja vrata.
Oslonio se o automobil posmatrajući me.
„Imaš divnu porodicu, Džejmi, i divne roditelje koji stvarno vode računa o
svima vama. Ako bih ih pitao da vas opišu, kladim se da bi rekli da je Kler
majčinska figura, da je Endi sklon naređivanju...“
„Imaš pravo što se toga tiče.“
Nacerio se. „U svakoj porodici postoji po jedan takav. Rekli bi da Teri voli
mehaniku i da si ti sanjalica. Šta bi rekli o Konu?“
„Da je onaj koji uči. Ili onaj što peva folk otkad je dobio gitaru.“
„Možda, ali kladim se da im to ne bi prvo palo na pamet. Jesi li obratio
pažnju na Konijeve nokte?“
Nasmejao sam se. „Grize ih ko šašav! Tata mu je jednom ponudio dolar
ako prestane na nedelju dana, ali nije mogao!“
„Kon je nervčik, Džejmi - to bi rekli tvoji roditelji ukoliko bi bili potpuno
iskreni. On je jedan od onih što dobiju čir pre četrdesete. Kad je dobio udarac

u vrat skijaškim štapom i izgubio glas, počeo je da se brine da ga nikad neće
povratiti. Ubedio je sebe da će tako i biti kad se nije vratio.“

„Doktor Reno je rekao...“
„Reno je dobar lekar. Savestan je. Odmah se stvorio kad je Mori dobio
boginje i kad je Petsi imala... pa, ženski problem. Pobrinuo se i za jedno i za
drugo kao profesionalac. Ali nema samouverenost najboljih lekara opšte
prakse. Onih što umeju da kažu: Ovo nije ništa, začas ćeš se oporaviti.“
„Rekao je to!“
„Jeste. Ali nije ubedio Konrada, jer ni sam nije bio ubeđen u to. Sposoban
je da leči telo, ali um? Ne baš. Polovina ozdravljenja odvija se u umu. Možda i
više. Kon je mislio: Laže me da bih se navikao da živim bez glasa. Kasnije će mi
reći istinu. Tako je tvoj brat sazdan, Džejmi. Živi na nervnim završecima.
Takvi ljudi okreću vlastiti um protiv sebe.“
„Nije hteo danas da dođe ovamo sa mnom“, rekao sam. „Lagao sam o
tome.“
„Jesi li?“ Džejkobs nije izgledao iznenađeno.
„Jesam. Pitao sam ga da pođe sa mnom, ali se uplašio.“
„Nemoj da se ljutiš na njega zbog toga“, reče Džejkobs. „Uplašeni ljudi žive
u svom osobenom paklu. Moglo bi se reći da je njihovih ruku delo, kao što je
Kon tvorac svoje onemelosti. Takvi ljudi ne mogu drugačije da se ponašaju.
Tako su sazdani. Zaslužuju sažaljenje i saosećanje.“
Okrenuo se prema parohijskom domu, koji je već izgledao napušteno, i
muklo uzdahnuo. Nastavio je.
„Možda je ENS nešto uradio - imam sve razloge da verujem da je teorija
ispravna - ali zaista sumnjam u to. Verujem da sam prevario tvog brata.
Nadam se da mi nećeš zameriti ako kažem da sam ga namagarčio. Reč je o
veštini koju pokušavaju da nam usade u bogosloviji, samo što je nazivaju
raspirivanje vere. Uvek sam bio dobar u tome. Podjednako se stidim tih
postupaka i uživam u njima. Rekao sam tvom bratu da očekuje čudo, pustio
struju i uključio blistavu zujeću spravu. Znao sam da će raditi čim sam video
kako trza usnama i trepće.“
„To je čudesno!“, rekao sam.
„Da, naravno. I prilično gnusno.“
„Kako?“
„Nije važno. Važno je da mu nikad ne smeš reči istinu. Verovatno ne bi
izgubio glas, ali bi se to moglo dogoditi.“ Pogledao je na sat. „Znaš šta? Mislim
da više nemam vremena za priču. Do večeras moram da stignem do
Portsmuta. Vreme je da kreneš kuči. Tvoja poseta ovog popodneva biće još
jedna naša tajna, zar ne?“
„Tako je.“
„Nisi prošao pored Mimo, zar ne?“
Zakolutao sam očima, nemo poručujući da je pitanje veoma glupo.

Džejkobs se ponovo nasmejao. Bilo mi je drago što sam ga nasmejao, uprkos
svemu što se dogodilo. „Preprečio sam preko polja Marstelarovih.“

„Pametno.“
Nisam hteo da krenem, niti da on krene. „Mogu li da postavim još jedno
pitanje?“
„Važi, ali brzo.“
„Kad si držao tvoju... hm...“ Nisam hteo da koristim reč propoved. Zbog
nečeg mi je izgledala opasno. „Kad si govorio u crkvi, pomenuo si da munja
ima dvadeset osam hiljada stepeni Celzijusa. Je li to istina?“
Lice mu se ozarilo, onako kako je uvek činilo kad bi se pomenuo
elektricitet. Njegov hobi, rekla bi Kler. Tata bi ga nazvao njegovom
opsesijom.
„To je u potpunosti tačno! Munja je najsnažnija prirodna sila, ako se
izuzmu zemljotresi i plimski talasi. Snažnija je od tornada i mnogo moćnija
od uragana. Jesi li video kako udara o tle?“
Odmahnuo sam glavom. „Video sam je samo na nebu.“
„To je predivan prizor. Predivan i užasavajući.“ Podigao je glavu, kao da je
traži. Nebo je tog popodneva bilo plavo. Samo je nekoliko paperjastih
oblačaka lenjo odmicalo ka jugoistoku. „Ako ikad poželiš da vidiš neku
izbliza... znaš za Longmedou, zar ne?“
Naravno da sam znao. Na pola puta do odmarališta Kozja planina bio je
državni park. Zvao se Longmedou. S njega se pružao pogled kilometrima
unaokolo. Za bistrog dana pogled se pružao do mejnske pustinje u Friportu.
Ponekad i do Atlantika iza nje. Udruženje metodističke mladeži svakog
avgusta spremalo je hranu na otvorenom u Longmedouu.
Nastavio je: „Kad kreneš uzbrdo putem iz Logmedoua, nailaziš na kapiju
odmarališta Kozja planina...“
„... u koje ne puštaju nikoga izuzev članova i njihovih gostiju.“
„Tako je. To je klasni sistem na delu. Malo pre kapije šljunkom posuti put
skreće levo. Svako može da ga koristi pošto se nalazi na državnoj zemlji.
Posle pet kilometara završava se na vidikovcu Skajtop. Nikad vas nisam
vodio tamo, zato što je opasno. To je granitna litica visoka najmanje sedam
stotina metara. Nema ograde, samo znak upozorenja da se ne prilazi ivici
ambisa. Na najvišoj tački Skajtopa nalazi se gvozdena šipka visoka sedam
metara. Duboko je zabijena u stenu. Ne znam ko ju je tamo postavio i zašto,
ali je dugo vremena gore. Trebalo bi da je zarđala, ali nije. Znaš li zašto nije?“
Odmahnuo sam glavom.
„Zato što je često šibana munjama. Skajtop je posebno mesto. Ono
privlači munje. Gvozdena šipka je fokusna tačka.“
Upro je snen pogled ka Kozjoj planini. Po veličini se nije mogla porediti sa
Stenovitim planinama (pa čak ni s Belim planinama u Nju Hempširu), ali je
dominirala niskim pobrđem zapadnog Mejna.

„Grmljavina je tamo glasnija, Džejmi. Oblaci su bliži. Čovek shvati koliko je
sićušan, kad gleda valjanje olujnih oblaka po nebu. Taj osećaj nije tako loš,
kad te pritisnu brige... ili sumnje. Znaš kad će munja udariti zbog napetosti u
vazduhu. Osećaj je... ne znam... čini ti se da goriš bez plamenova. Kosa ti se
nakostreši, a grudi otežaju. Koža ti drhti. Čekaš. Razlegne se grmljavina. To
nije eksplozija već prasak, kao kad se grana opterećena ledom konačno slomi,
samo stotinu puta jači. Zatim zacari tišina... a onda čuješ škljocaj u vazduhu
kakav prave starovremenski prekidači za svetlo. Grmljavina se začuje i sevne
munja. Moraš da zažmuriš ili bi te sevanje zaslepelo, pa ne bi video kako
gvozdena šipka menja boju od crne do purpurnobele, a zatim prelazi u
crvenu, kao potkovica u kovačnici.“

„Auh“, rekao sam.
Zatreptao je. Vratio se u stvarnost. Šutnuo je gumu novog-starog
automobila. „Izvini, sinko. Ponekad se zanesem.“
„Zvuči čudesno.“
„Veruj mi kad ti kažem da je doživljaj više nego čudesan. Otiđi tamo kad
budeš stariji da bi ga doživeo. Samo vodi računa kad si u blizini šipke. Munje
su napravile mnogo šljunka. Ako počneš da se klizaš, možda nećeš moći da se
zaustaviš. Džejmi, krajnje je vreme da krenem na put.“
„Voleo bih da ne moraš da ideš.“ Još mi se plakalo, ali sam se uzdržavao.
„Cenim to. Dirnut sam, ali znaš kako se kaže - da su želje konji, prosjaci ne
bi pešačili.“ Raširio je ruke. „Zagrli me još jednom.“
Čvrsto sam ga zagrlio. Duboko sam disao, pokušavajući da uskladištim
miris njegovog sapuna i ulja za kosu - vitalisa, koji je koristio i moj tata, a
odnedavno i Endi - u svom pamćenju.
„Bio si moj ljubimac“, šapnuo mi je u uvo. „To je još jedna tajna koju bi
trebalo da čuvaš.“
Samo sam klimnuo glavom. Nije bilo potrebe da mu kažem da je Kler to
već znala.
„Ostavio sam ti nešto u podrumu parohijskog doma“, rekao je. „Ključevi
su ispod brisača, ako poželiš da to uzmeš.“
Spustio me je na tle, poljubio u čelo i otvorio vrata automobila. „Ova
konzerva nije bogzna šta, ortače“, rekao je jenkijevskim naglaskom. Nagnao
me je da se osmehnem, iako sam bio veoma tužan. „Računam da će me
dovesti do odredišta u jednom komadu.“
„Volim te“, rekao sam.
„I ja tebe volim“, odvratio je. „Ali nemoj da zaplačeš, Džejmi. Srce mi je i
bez toga slomljeno.“
Nisam zaplakao dok nije otišao. Pogledom sam ispratio njegov automobil
sve dok se nije izgubio iz vida. Zatim sam otišao kući. U to vreme imali smo
pumpu u zadnjem dvorištu. Umio sam se ledeno hladnom vodom pre no što
sam ušao u kuću. Nisam hteo da mama vidi da sam plakao i da me pita zbog

čega sam to radio.

Od članica Damskog sestrinstva očekivalo se da čestito očiste parohijski dom
i otklone sve tragove zlosrećne porodice Džejkobs da bi ga pripremile za
dolazak novog propovednika. Tata je govorio da nema potrebe za žurbom,
zato što se točkovi metodističke biskupije Nove Engleske sporo okreću i da
ćemo imati sreće ako do sledećeg leta dobijemo novog sveštenika.

„Pričekajte malo“, bio je tatin savet. Sestrinstvo ga je sa zadovoljstvom
prihvatilo. Nisu se bacile na posao s metlama, četkama i usisivačima do
Božića (Endi je držao laičku propoved te godine. Roditelji su zamalo pukli od
ponosa). Parohijski dom zvrjao je prazan. Neka deca iz škole govorila su da je
posednut duhovima.

Neko ga je posetio. To je bila moja malenkost. Učinio sam to u subotu po
podne. Ponovo sam preprečio kroz kukuruzište Dorensa Marstelara ne bih li
izbegao budnom oku Mimo Harington. Ključ je bio ispod brisača. Stresao sam
se od jeze. Mrštio sam se na pomen ideje da je mesto zaposednuto duhovima.
Nedugo po ulasku pomislio sam da ću, ukoliko se budem naglo okrenuo,
videti Petsi i Prilepka Morija iza sebe kako se drže za ruke izbečeni i istruleli.

Ne budi glup, govorio sam sebi. Otišli su na neko drugo mesto ili u crno
ništavilo o kom je govorio prečasni Džejkobs. Prestani da se plašiš i da se
ponašaš kao glupa kukavica.

Nisam mogao da prestanem da budem glupa kukavica, baš kao što nisam
mogao da zaustavim stomačne tegobe nakon prejedanja viršlama u subotu
uveče. Nisam pobegao. Hteo sam da vidim šta mi je ostavio. Morao sam da
vidim. Otišao sam do vrata s posterom (Isus se držao za ruke s decom koja su
ličila na Dika i Džejn iz starog bukvara) i natpisom NEKA MI DEČICA PRIÐU.

Uključio sam svetlo i sišao niz stepenice. Ugledao sam stolice na
rasklapanje, poredane uza zid, klavir sa spuštenim poklopcem preko
klavijature, kutak za igračke s malim stolom bez domina, bojanki i bojica.
Spokojno jezero bilo je na svom mestu, baš kao i drvena kutijica s električnim
Isusom. To mi je ostavio. Bio sam neverovatno razočaran. Ipak sam otvorio
kutijicu i izvadio električnog Isusa. Posadio sam ga uz obalu jezera, pored
šine, i gurnuo ruku ispod odore da bih ga uključio. U tom času spopao me je
dotad nepoznat gnev. Ošinuo me je iznenada, kao munje koje, po rečima
prečasnog Džejkobsa, udaraju po Skajtopu. Zamahnuo sam rukom i zavitlao
električnog Isusa, koji je udario u suprotni zid.

„Nisi stvaran?, povikao sam. „Nisi stvaran! To je gomila trikova! Proklet da
si, Isuse! Proklet da si, Isuse! Proklet da si, proklet da si, proklet da si, Isuse?

Ustrčao sam uz stepenice, pogleda zamućenog suzama.

Nikad nismo dobili novog sveštenika. Neki od lokalnih sveštenika pokušali su
da popune prazninu. Vernici se nisu odazvali. Crkva je zaključana kad sam
pošao u završnu godinu srednje. Nisam mario zbog toga. Prestao sam da
verujem u Boga. Ne znam šta se desilo sa Spokojnim jezerom i električnim
Isusom. Kad sam - mnogo godina kasnije - sišao u podrum, okupljalište UMM-
a bilo je potpuno prazno. Prazno kao raj.

IV

DVE GITARE. HROMIRANE RUŽE.
MUNJA NA SKAJTOPU

Kad se osvrnemo za sobom, mislimo da nam život sledi obrasce. Svaki
događaj počinje da biva logičan, kao da je nešto - ili neko - unapred iscrtao
sve naše korake (i posrtanja). Takav je slučaj s penzionisanom starinom,
dugog i prljavog jezika, što je, ne znajući da to čini, odredio posao kojim sam
se bavio sledećih dvadeset pet godina. Je li to bila sudbina ili splet okolnosti?
Ne znam. Kako bih mogao znati? Nisam ni bio tu kad je Hektoru Brici palo na
pamet da potraži staru silverton gitaru. Nekada davno rekao bih da
nasumično biramo svoje staze. Desilo se ovo, a zatim ono, a nakon toga i ovo.
Sad znam bolje.

Postoje sile.

Amerika se 1963. godine, pre no što su Bitlsi nahrupili na muzičku scenu,
upustila u kratku ali strastvenu vezu s folk muzikom. Televizija je odgovorila
na ovu pomamu emisijama poput Hutenanija, gde su beli izvođači poput Čed
Mičel trija ili Nju Kristi Minstrela nudili prepakovana crna muzička iskustva.
(Takozvani beli komunjarčići poput Pita Sigera i Džoan Baez nisu nastupali u
tim emisijama.) Moj brat Konrad bio je najbolji prijatelj starijeg brata Bilija
Paketa, Ronija. Gledali su Hut kako su je zvali, svake subote uveče u Paketovoj
kući.

Roni i Bilijev deda u to doba živeli su kod Paketovih. Zvali su ga Hektor
Brica zato što se pedeset godina bavio tim poslom. Bilo mi je teško da ga
zamislim u toj ulozi. Od brica se, kao i od barmena, očekuje da budu prijatni,
govorljivi ljudi. Hektor Brica govorio je retko. Sedeo je u dnevnoj sobi,
dosipao viski u kafu i pušio tiparilose. Njihov miris prožimao je čitavu kuću.
Kad bi progovorio, rečnik bi mu bio pun prostota.

Voleo je da gleda Hutenani. Uvek bi je gledao s Konom i Ronijem. Hektor
Brica je jedne noći, kad je neki beli dečak pevao nešto o ranjenom srcu zbog
dragane što ga je ostavila, zlovoljno zafrktao i rekao: „Ovo sranje nije bluz,
deco.“

„Kako to misliš, dedice?“, pitao je Roni.
„Bluz je zajebana muzika. Taj momak je zvučao kao neko ko se upiškio u
krevet i ko se plaši da će mama doznati za to.“

Dečaci su se nasmejali od zadovoljstva i iznenađenja. Nisu znali da je deda
Hektor muzički kritičar.

„Odma’ ću ja“, rekao je i polako pošao uz stepenice. Pridržavao se za
ogradu kvrgavom šakom. Bio je tako dugo odsutan da su klinci gotovo
zaboravili na njega. Sišao je u prizemlje s razdrndanom silverton gitarom.
Držao ju je za vrat. Izgrebana gitara, naherenih čivija, bila je u jednom
komadu zahvaljujući grubom konopcu. Zastenjao je i prdnuo kad se spustio u
stolicu. Položio je gitaru na koščata kolena.

„Ugasite to sranje“, rekao je.
Roni ga je poslušao. Emisija je ionako bila pri kraju. „Nisam znao da umeš
da sviraš, dedice“, rekao je.
„Godinama nisam sviro“, reče Hektor. „Manuo sam se svirke kad je artritis
počeo da me ujeda za prste. Ne znam hoću li moći da naštimujem kučku.“
„Pazi šta pričaš, tata“, oglasila se gospođa Paket iz kuhinje.
Hektor Brica nije obraćao pažnju na nju. Retko je to činio, izuzev kad bi
tražio da mu doda krompir-pire. Polako je štimovao gitaru. Psovao je tiho i
odsvirao akord koji je izdaleka ličio na muziku. „Bilo je jasno da je daleko od
pravog zvuka“, kasnije mi je pričao Kon, „ipak je bilo lepo.“
„Auh!“ reče Roni. „Koji je to akord, dedice?“
„E. Sva ta sranja počinju s E. Ali čekajte, ništa još niste čuli. Da vidim
sećam li se kako ova kurvetina ide.“
Iz kuhinje se čulo: „Pazi šta pričaš, tata.“
Ni ovog puta nije je udostojio pažnje. Zasvirao je na staroj gitari. Rožnati,
od duvana požuteli nokat zamenjivao je trzalicu. Isprva je bio spor. Psovao je
sebi u bradu. Brzo je zazvučao bolje. Isporučivao je ritam zbog kog su dečaci
zbunjeno razmenili poglede. Prsti su mu, isprva trapavo, klizali duž vrata
instrumenta. Stare memorijske sinapse su se budile. Pokreti su postali brži i
precizniji. B do A, pa do G i nazad do E. Tu progresiju odsvirao sam stotinu
hiljada puta, iako 1963. godine o akordima nisam znao ništa.
Zapevao je visokim, žalobnim glasom potpuno različitim od uobičajenog
(koji je tako retko upotrebljavao): „Zašto se ne spustiš dole, lutkice, dozvoli
tatici da vidi... imaš nešto, lutkice, nešto što me brine...“
Gospođa Paket došla je iz kuhinje. Brisala je ruke krpom za sudove.
Izgledala je kao neko ko je upravo video egzotičnu pticu - noja ili emua,
recimo - nasred Devetke. Bili i mala Ronda Paket, koja nije imala više od pet
godina, sišli su niz stepenice. Devojčica se nagnula preko ograde i zabuljila u
starca.
„Taj ritam“, kasnije mi je rekao Kon. „Sigurno nije ličio na ono što su
svirali u Hutenaniju.“
Hektor Brica trupkao je nogom, cereći se. Kon je rekao da nikad ranije nije
video da se starac smeši. Malo se uplašio. Ličio je na raspevanog vampira.
„Majka mi ne dozvoljava da se zezam po čitavu noć... boji se da će me neka

žena... neka žena...“ Izbacio je to iz sebe. „Da će me neka žena upropastiti!“
„Samo napred, dedice!“, prodrao se Roni. Smejao se i tapšao.
Hektor je započeo drugu strofu, gde je žandar karo tražio od kraljice pik

da mu radi ono, kad je žica pukla: TVANG.
„Prljava pičketino“, omaklo mu se. To je bio kraj nenajavljenog koncerta

Hektora Brice. Gospođa Paket zgrabila je gitaru (puknuta žica proletela joj je
opasno blizu oka). Rekla mu je da izađe napolje i sedne na verandu ako želi da
koristi takve reči.

Hektor Brica nije izašao na verandu. Utonuo je u uobičajenu tišinu. Nikad
više nije zapevao ili zasvirao pred dečacima. Umro je sledećeg leta. Čarls
Džejkobs - još popularan u 1964. godini, godini Bitlsa - držao je opelo na
njegovoj sahrani.

Roni Paket pronašao je gitaru u bačvi iza kuće, dan nakon izvođenja skraćene
verzije pesme Artura Big Boja Krudapa My Mama Don’t Allow Me. Razljućena
mama bacila ju je u đubre. Odneo ju je u školu. Gospođa Kalhun, profesorka
engleskog, zamenjivala je profesorku muzičkog. Pokazala mu je kako da
promeni žice i naštimuje instrument pevušeći prve tri note pesme Taps. Dala
mu je i primerak Sing auta!, folk časopisa sa stihovima i notama pesama
poput Barbry Allen.

Dva dečaka su sledećih nekoliko godina (s privremenim zatišjem kad je
Skijaški štap sudbine oduzeo Konu moć govora) učila folk pesme. Učili su
jednu za drugom. Smenjivali su se na staroj gitari, učeći osnovne akorde koje
je Ledbeli nesumnjivo svirao u zatvoru. Nijedan nije imao veze sa sviranjem,
ali je Konov glas bio prilično dobar. Iako previše sladak da bi uverljivo pevao
omiljene bluz pesme. Nekoliko puta svirali su kao Kon i Ron. (Bacili su novčić
da bi odredili čije ime će biti prvo.)

Kon je dobio gitaru, gibson akustik boje trešnje, nemerljivo lepšu od
silvertona Hektora Brice. Na njoj su u Noći talenata izvodili standarde poput
Seventh Son i Sugarland, u Jurika Grandžu. Tata i mama su ih hrabrili, kao i
Ronovi roditelji. Ali avaj, za kompjutere i gitare važi isto pravilo: izbacuju
đubre ako ubaciš đubre u njih.

Nisam obraćao veliku pažnju na Konove i Ronove napore da se kao folk
duet domognu lokalne slave. Nisam ni primećivao kako bratovljevo
zanimanje za gibson gitaru jenjava. Velika rupa otvorila se u mom životu
nakon što je prečasni Džejkobs odvezao nova-stara kola iz Harloua. Izgubio
sam Boga i jedinog odraslog prijatelja. Tuga i neopipljivi strah dugo su me
pratili. Mama je pokušala da me odobrovolji, baš kao i Kler. Čak se i moj tata
okušao u tome. Pokušao sam da budem srećan i uspeo. Nisam ni primećivao
niz loše obrađenih pesama, kao Dont Thing Twice, koje su se čule sa sprata
dok se 1965. godina premetala u 1966, a zatim u 1967. godinu.

Kon je u to doba bio u potpunosti posvećen srednjoškolskoj atletici (u
kojoj je bio mnogo uspešniji nego u sviranju gitare). Što se mene tiče... nova
cura doselila se u grad, Astrid Soderberg. Imala je svilenkastu plavu kosu, kao
različak plave oči i slatke dugmiće koji će možda izrasti u grudi. Nekoliko
godina bili smo u istoj školi. Mislim da nijednom nije pomislila na mene -
izuzev kad bi joj zatrebao domaći za prepisivanje. Ja sam pak neprestano
razmišljao o njoj. Bio sam ubeđen da će me strefiti srčka ako mi dozvoli da je
pomilujem po kosi. Jednog dana skinuo sam Vebsterov rečnik s police. Odneo
sam ga do stola i pažljivo napisao ASTRID preko odrednice poljubac. Srce mi
je divljački lupalo, a koža je peckala. Zatelebanost je odgovarajuća reč za ono
što sam osećao.

Nikad mi nije palo na pamet da se dohvatim Konovog gibsona. Uključio
bih radio ako bih se zaželeo muzike. Talent je nešto čudnovato. Ume da se
tiho ali ubedljivo oglasi kad kucne pravi čas. Kao izvesne droge, nametne se
kao prijatelj, mnogo pre no što shvatite da je tiranin.

Prvo ovo, pa ono, a zatim i ostalo.

Moj muzički talent nije bio veliki, ali je bio mnogo veći od Konovog... ili bilo
čijeg u porodici, kad smo već kod toga. Otkrio sam ga jedne dosadne sive
subote u jesen 1969. godine. Svi ukućani - čak i Kler, koja je došla kući na
vikend s koledža - otišli su u Gejts Fols na fudbalsku utakmicu. Kon je bio
junior i startno krilo Gejts Fols Gejtora. Ostao sam kući zato što me je boleo
stomak, iako problem nije bio baš strašan. Jednostavno nisam ludeo za
fudbalom. Izgledalo je da će padati kiša.

Neko vreme gledao sam televiziju. Na dva kanala išao je fudbal, a na
trećem golf - još gora varijanta. Klerina spavaća soba sad je bila Konova.
Nekoliko njenih knjiga ostalo je u ormanima. Hteo sam da se okušam s
Agatom Kristi. Rekla mi je da se njena dela lako čitaju i da je zabavno
odgonetati zločine s gospođicom Marpl ili Herkulom Poaroom. Ušao sam u
sobu i video Konov gibson u uglu, okružen gomilom starih primeraka Sing
aut! časopisa. Pogledao sam nahereni i davno zaboravljeni instrument i
pomislio: Da li bih mogao da odsviram Cherry, Cherry na njemu.

Tog trenutka sećam se kao prvog poljupca. Misao je bila egzotična i
neobična, potpuno nepovezana s onim što sam imao na umu kad sam ušao u
Konovu sobu. Smeo bih se zakleti na gomili Biblija da nije ličila na misao, već
na glas.

Uzeo sam gitaru i seo na Konovu postelju. Isprva nisam dirao žice.
Razmišljao sam o pesmi. Znao sam da će zvučati dobro na Konovoj
akustičnoj gitari, jer je Cherry; Cherry sazdana oko akustičnog rifa (taj pojam
mi tada nije bio poznat). Slušao sam pesmu u glavi. Iznenadilo me je što sam
video, a ne samo čuo promene akorda. Znao sam sve o njima, izuzev gde im je

mesto na vratu instrumenta.
Zgrabio sam jedan Sing aut! i potražio bluz, bilo koji bluz. Pronašao sam

jednu bluz pesmu - Turn Your Money Green - i video kako se pravi E (Sva ta
sranja počinju s E, rekao je Hektor Brica Konu i Roniju). Odsvirao sam je na
gitari. Zvuk je bio prigušen, ali ispravan. Gibson je bio dobar instrument.
Ostao je naštimovan, iako je dugo zanemaren. Pritisnuo sam jače s prva tri
prsta leve ruke. Bolelo je, ali nisam mario. Zato što je E bilo dobro. E je bilo
božanstveno. Savršeno je odgovaralo zvuku u mojoj glavi.

Konu je trebalo šest meseci da nauči The House of the Rising Sun. Nikad
nije mogao da pređe sa D na F bez oklevanja dok je raspoređivao prste.
Naučio sam Cherry; Cherry, rif od tri akorda - od E do A i D i natrag na A - za
deset minuta i shvatio da s ista tri akorda mogu da sviram numeru Gloria
Šedouz najta i Kingsmenovu Louie, Louie. Svirao sam dok mi vrhovi prstiju
nisu provrištali od bola i dok mi se leva šaka nije gotovo potpuno ukočila.
Kad sam konačno prestao, nisam to učinio zato što sam želeo, već zato što
sam morao. I jedva sam čekao da ponovo počnem. Nisam mario za Nju Kristi
Minstrele, za Ijana i Silviju, ili za bilo koga od gomile folk pevača. Cherry;
Cherry sam mogao da sviram povazdan. Ta pesma me je pokretala.

Nadao sam se da će Astrid Soderberg, ukoliko naučim da sviram dovoljno
dobro, jednog dana u meni videti nešto više od izvora za prepisivanje
domaćih zadataka. Čak i to je bilo u drugom planu, jer je sviranje ispunjavalo
zastrašujuću prazninu u meni. Predstavljalo je staromodnu emocionalnu
istinu. Sviranje mi je pomoglo da opet postanem prava osoba.

Kon se, tri nedelje kasnije, u subotnje popodne vratio kući s fudbalske
utakmice umesto da ostane na tradicionalnom obruku koji su nakon
utakmice pravili najvatreniji navijači. Sedeo sam na odmorištu na vrhu
stepeništa i svirao Wild Thing. Mislio sam da će poludeti, da će mi oteti gitaru
iz ruku i optužiti me za svetogrđe zato što sviram idiotski pesmičuljak od tri
akorda Trogsa na instrumentu namenjenom izvođenju krhkih protestnih
pesama poput Blowin in the Wind.

Kon je tog dana tri puta položio loptu iza linije protivničkog polja.
Postavio je školski rekord u pretrčanim metrima na igralištu i pomogao
Gejtorima da se plasiraju u plej-of. Rekao je samo: „To je najgluplja pesma
koju sam čuo na radiju.“

„Nije“, rekao sam. „Mislim da Surfin Bird zaslužuje tu titulu. Znam da
sviram i nju, ako želiš da je čuješ.“

„Isuse, ne.“ Mogao je da psuje zato što su tata i Teri u garaži radili na
Drumskoj raketi III, mama bila u vrtu, a naš religiozno orijentisani stariji brat
više nije živeo kod kuće. Endi je, kao i Kler, pohađao Univerzitet Mejn (koji je,
kako je tvrdio, bio pun beskorisnih hipika).

„Neće ti smetati ako je sviram, Kone?“
„Samo ti piči“, rekao je kad me je zaobišao na stepenicama. Imao je tamnu
masnicu na obrazu. Mirisao je na fudbalski znoj. „Platićeš je ako je slomiš.“
„Neću je polomiti.“
I nisam, ali sam pokidao silne žice. Rokenrol je opasniji po žice od folka.

Godine 1970. krenuo sam u srednju školu u Gejts Folsu, na drugoj obali reke
Androskogin. Kon je bio na završnoj godini. Bio je pravi glavni baja
zahvaljujući atletskim sposobnostima i najboljim ocenama, i kao takav nije
obraćao pažnju na mene. To je bilo u redu. Ni najmanje mi nije smetalo.
Slično se, na svu žalost, ponašala i Astrid Soderberg, iako je sedela u redu iza
mene na domaćinstvu i pored mene na engleskom. Vezivala je kosu u konjski
rep i nosila haljine najmanje pet centimetara iznad kolena. Umirao sam kad
god bi prekrstila noge. Bio sam zatelebaniji no ikad. Prisluškivao sam njen
razgovor s prijateljicama dok su sedele na tribinama u gimnastičkoj sali na
ručku. Shvatio sam da gledaju samo momke starije od sebe i da sam običan
statista u njihovoj velikoj srednjoškolskoj epopeji.

Neko me je ipak primećivao - suvonjavi dugokosi đak završnog razreda
koji je izgledao kao Endijev arhetipski beskorisni hipik. Potražio me je jednog
dana dok sam ručao u gimnastičkoj sali, dve klupe od Astrid i njene kikotave
družine.

„Jesi li ti Džejmi Morton?“, pitao je.
Oprezno sam ga odmerio. Nosio je široke farmerke sa zakrpama na
kolenima. Imao je tamne kolutove ispod očiju, kao da spava najviše tri sata
noću ili kao da mnogo drka.
„Dođi u sobu za orkestar“, rekao je.
„Zašto?“
„Zato što sam ti tako rekao, gušteru.“
Krenuo sam za njim. Vrludali smo kroz gomilu učenika koji vikali, smejali
se, gurali i treskali po ormarićima. Nadao sam se da neću dobiti batine. Ne
bih se iznenadio ako bih dobio batine od onih iz druge godine zbog nekog
beznačajnog povoda - maltretiranje prvaka bilo je zabranjeno, ali su ga oni iz
druge godine i te kako upražnjavali - međutim, ne i od nekog iz završne
godine. Seniori su retko primećivali one iz prve. Moj brat savršeno se uklapao
u tu sliku.
Soba za orkestar bila je prazna. To je bilo olakšanje. Ako ovaj tip
namerava da navali na mene, neće uživati pomoć gomile ortaka. Nije me
istukao, već mi je pružio ruku. Prodrmao sam je. Stisak mu je bio opušten i
lepljiv. „Norm Irving.“
„Drago mi je.“ Nisam znao da li je to istina.
„Čuo sam da sviraš gitaru, gušteru.“

„Ko ti je to rekao?“
„Tvoj brat. Gospodin Fudbaler.“ Norm Irving otvorio je orman s opremom
pun gitara u kutijama. Izvadio je jednu, otvorio bravice i otkrio predivnu crnu
električnu jamahu.
„SA 30“, rekao mi je. „Kupio sam je pre dve godine. Krečio sam čitavo leto
sa ćaletom da bih skupio pare. Uključi pojačalo. Ne, ne to veliko, već ono
ispred tebe.“
Prišao sam mini-pojačalu. Pogledom sam tragao za prekidačem ili
dugmetom, ali nisam ih našao.
„Pozadi je, gušteru.“
„Auh.“ Pronašao sam prekidač. Uključio sam ga. Zasijalo je crveno svetlo.
Začuo sam tiho zujanje. Odmah mi se dopalo. Predstavljalo je glas moći.
Norm je izvadio kabl iz ormana s gitarama. Povezao je instrument s
pojačalom i prešao prstima preko žica. Malo pojačalo ispustilo je kratko
BRONK. Bilo je atonalno, nemuzikalno i savršeno lepo. Pružio mi je gitaru.
„Šta da radim?“, bio sam uplašen i uzbuđen.
„Tvoj brat kaže da sviraš ritam gitaru. Sviraj ritam.“
Prihvatio sam ponuđenu gitaru. Onaj BRONK zvuk se ponovo razlegao iz
malog pojačala ispod mojih nogu. Bila je mnogo teža od bratovljeve
akustične. „Nikad nisam svirao na električnoj gitari“, rekao sam.
„Isto je.“
„Šta hoćeš da sviram?“
„Kako bi bilo da kreneš sa Green River. Umeš li da je sviraš?“ Izvadio je
trzalicu iz džepića za sat na širokim farmerkama.
Uspeo sam da je ne ispustim pri preuzimanju. „Da li krećem iz E?“ Kao da
sam morao da pitam. Sva ta sranja počinju s E.
„Odluči se, gušteru.“
Prebacio sam kaiš preko glave i nabacio jastučić na rame. Jami je visila
nisko - Norman Irving bio je mnogo viši od mene - bio sam previše nervozan
da pomislim na podešavanje kaiša. Odsvirao sam E akord i poskočio kad je
glasno odjeknuo u sobi za orkestar. Norman se nacerio, otkrivši zube koji će
mu zadati mnogo problema u budućnosti ako odmah ne počne da ih sređuje.
Od tog keza bilo mi je lakše.
„Ne zevaj, gušteru. Odvali pojačalo do daske i piči.“
Jačina je bila na petom podeoku. Povećao sam na sedmi. Bio sam
zadovoljan zvukom.
„Ne umem da pevam“, rekao sam.
„Ne moraš da pevaš. Ja ću pevati. Ti ćeš davati ritam.“
Green River imala je osnovni rokenrol ritam - ne baš kao Cherry; Cherry, ali
sličan. Ponovo sam odsvirao E. Odslušao sam prvu strofu pesme u glavi. Bio
sam zadovoljan. Norman je zapevao. Glas mu se gubio pod zvucima gitare, ali
čuo sam dovoljno da ocenim da ima dobra pluća. „Odvedi me do mesta na

kom hladna voda teče, jeee...“
Zastao je kad sam se prebacio na A.
„Ostaje na E, zar ne?“, rekao sam. „Izvini, izvini.“
Prva tri stiha bila su u E. Kad sam se prebacio na A, u kom je većina

osnovnog roka, i dalje nije valjalo.
„Gde grešim?“ pitao sam Normana.
Ćutke me je gledao s rukama u zadnjim džepovima. Preslušao sam pesmu

u glavi i počeo iznova. Na četvrtom stihu prebacio sam se na C. To je štimalo.
Morao sam da počnem iz početka, ali je posle bila laća. Nedostajali su nam
samo bubnjevi i bas... i nešto vodeće gitare, naravno. Džon Fogerti iz
Kridensa je prašio po vodećoj gitari bolje no što bih mogao u najluđim
snovima.

„Daj mi je“, reče Norman.
Vratio sam mu instrument. Bilo mi je žao što se rastajem s njim. „Hvala ti
što si mi dopustio da sviram na njemu“, rekao sam i požurio ka vratima.
„Sačekaj malo, Mortone.“ Promena nije bila velika, ali više nisam bio
gušter. „Audicija nije završena.“
Audicija?
Iz ormana je izvadio manju kutiju. Otvorio ju je i izvadio izgrebanu gitaru
- kej 900G, ako baš hoćete da znate.
„Udeni je u veliko pojačalo, ali smanji na četvorku. Kej pravi đavolsku
galamu.“
Poslušao sam ga. Kej je više odgovarao mom telu od jamija. Nisam morao
da se naginjem preko nje da bih svirao. Opazio sam trzalicu upletenu među
žice.
„Jesi li spreman?“
Klimnuo sam.
„Jedan... dva... jedan-dva-tri i...“
Nervoza me je izjedala dok sam izvodio jednostavnu ritam-progresiju
Green River. Ne bih ni svirao da sam znao koliko je Norman dobar.
Jednostavno bih pobegao iz sobe. Svirao je Fogertijeve vodeće deonice na
pravi način. Ma zvučao je kao stari singl Fantazija.3 Povukao me je za sobom.
„Glasnije!“ razvikao se na mene. „Piči i zajebi fidbek!“
Odvrnuo sam veliko pojačalo do osmice i navalio. Normov glas se gubio u
zvuku dve gitare i fidbeku pojačala sličnom policijskoj zviždaljci. To mi nije
smetalo. Zaorao sam brazdu. Sledio sam vodeću gitaru. Činilo mi se da jašem
glatki talas koji se neometano valjao punih dva i po minuta.
Okončao se. Tišina je nahrupila u sobu za orkestar. Uši su mi odzvanjale.
Norm je upro pogled u tavanicu, kao da razmišlja, pre no što je klimnuo. „Nije
sjajno, ali nije grozno. Uz malo vežbe bićeš bolji od Snafija.“
„Ko je Snafi?“, pitao sam ga. Još mi je zvonilo u ušima.
„To je tip koji se seli u Asačusets“, rekao je. „Hajde da probamo Needles

and Pins. Znaš ono od Serčersa?“
„Ne, ova ide iz D, ali ne iz čistog D. Evo ovako.“ Pokazao mi je kako bi

trebalo da lupam po visokom E malim prstom. Ukapirao sam odmah. Nije
zvučalo kao na ploči, ali je bilo veoma blizu. Znoj je kapao s mene kad sam
završio numeru.

„U redu“, rekao je skidajući gitaru. „Hajdemo do prostora za pušače.
Moram da zapalim.“

Prostor za pušače bio je iza zbornice. Tamo su se skupljali duvači, hipici i
devojke u uskim suknjicama, sa širokim naušnicama i prevelikom količinom
šminke. Dva tipa stajala su na drugom kraju bravarske radionice. Viđao sam
ih ranije, kao i Normana, ali nisam ih poznavao. Jedan je imao plavu kosu boje
peska i mnogo bubuljica. Drugom je neposlušna crvena kosa štrčala u svim
pravcima. Izgledali su kao gubitnici, ali to mi nije smetalo. I Norman Irving je
izgledao kao gubitnik, ali je bio najbolji gitarista kog sam čuo a da nije svirao
na ploči.

„Kakav je?“, pitao je tip s kao pesak plavom kosom. Ispostavilo se da se
zove Keni Lohlin.

„Bolji je od Snafija“, oglasio se Norman.
Onaj s ćubastom crvenom kosom se nacerio. „To jebeno ništa ne znači.“
„Imaš pravo. Neko nam je neophodan da bismo svirali u Grandžu u subotu
uveče.“ Pružio mi je paklicu cigareta. „Hoćeš li dim?“
„Neću“, rekao sam. Osećao sam se apsurdno. Stoga sam dodao: „Izvini.“
Norman je prešao preko toga i kresnuo zipo sa zmijom i sloganom
NEĆETE ME GAZITI. „Ovo je Keni Lohlin. Svira bas. Crvenokosi je Pol Bušard.
Bubnjar. Ovaj gušter je brat Konija Mortona.“
„Džejmi“, rekao sam. Očajnički sam želeo da me ovi momci zavole - da me
puste u svoj krug - ali nisam hteo da započnem poznanstvo kao mlađi brat
gospodina Fudbalera. „Ja sam Džejmi.“ Pružio sam ruku.
Imali su mlitav, vlažan stisak kao Norman. Svirao sam sa stotinama
svirača od Irvingove audicije u srednjoškolskoj dvorani za orkestar. I gotovo
svaki tip s kojim sam ikad radio imao je stisak mrtvog puvala. Rokeri su se
rukovali kao da smatraju da su obavezni da čuvaju snagu za posao.
„Pa šta kažeš?“, pitao je Norman. „Hoćeš li da sviraš u bendu?“
Jesam li hteo? Da mi je rekao da moram pojesti pertle u obredu inicijacije,
skinuo bih ih s patika i zagrizao.
„Naravno, ali ne mogu da sviram ni na jednom mestu u kom se služi
alkohol. Imam samo četrnaest godina.“
Iznenađeno su se zgledali i nasmejali.
„O tome ćemo brinuti ako se probijemo do barova“, reče Norman. Izbacio
je dim kroz nozdrve. „Zasad imamo deset igranki, poput onih u Jurika

Grandžu. Odande si, jelda? Iz Harloua?“
„Iz Kako-niskog je“, rekao je Keni Lohlin, cereći se. „Tako ga mi zovemo.

Često kažemo Kako-nisko mogu ti šljakeri da padnu?“
„Slušaj, hoćeš da sviraš, zar ne?“, reče Norm. Ugasio je cigaretu petom

iskrzane bitls čizme. „Tvoj brat je rekao da sviraš njegov gibson, koji ima
trzalicu, ali možeš da koristiš kej.“

„Katedra za muzičko neće imati ništa protiv?“
„Katedra za muzičko neće ni znati. Dođi u Grandž u četvrtak posle podne.
Doneću kej. Samo nemoj da slomiš jebeni glupi magnet. Probaćemo. Ponesi
svesku da bi zapisao akorde.“
Zvono je zazvonilo. Klinci su pogasili pikavce i pošli ka ulazu. Jedna
devojka je u prolazu poljubila Normana u obraz. Potapšala ga je po zadnjici u
širokim farmerkama. Nije reagovao. Smatrao sam to izuzetno sofisticiranim
ponašanjem. Posle toga poštovao sam ga još više.
Nijedan od članova benda ničim nije pokazao da je čuo školsko zvono.
Krenuo sam jedino ja. Okrenuo sam se, kad mi je nešto palo na pamet.
„Kako se bend zove?“
Norm je rekao: „Zvali smo se Revolveraši, ali su ljudi mislili da je to
previše, znaš, militaristički. Sad smo Hromirane ruže. Keni je smislio to ime
kad smo ustondirani obišli baštensku izložbu u očevom mestu. Super je, zar
ne?“
U narednih četvrt veka svirao sam sa Džej-tonsima, Robinom i Džejsima i s
Hej-Džejsima (sve te bendove predvodio je razmetljivi gitarista Džej
Pederson). Svirao sam s Hitersima, Stifsima, Andertejkersima, Last Kolima i
Andersonvilskim rokerima. U pank epohi svirao sam s Petsi Klajns lipstikom,
Test tjub bejbisima, Afterbertima i bendom Vorld iz ful of briks. Svirao sam i s
rokabili sastavom zvanim Daz Daz Kol d Faz. Po mom mišljenju, nijedno ime
benda nije bilo bolje od Hromiranih ruža.

„Ne znam“, reče mama. Nije izgledala besno, već kao neko ko pati od
glavobolje. „Imaš samo četrnaest godina, Džejmi. Konrad kaže da su ti momci
mnogo stariji.“ Sedeli smo za trpezarijskim stolom koji je izgledao mnogo
veći otkad su Kler i Edi otišli. „Puše li?“

„Ne puše“ rekao sam.
Majka se obratila Konu. „Da li puše?“
Kon je dodavao kukuruz Teriju. Odgovorio je bez trunke oklevanja: »Jok.“
Došlo mi je da ga zagrlim. Umeli smo da se posvađamo, kao i sva rođena
braća, ali smo se pomagali u nevolji.
„Nećemo nastupati u barovima ili nečem sličnom, mama“, rekao sam...
znajući na intuitivnom nivou da će biti barova, verovatno mnogo pre nego što
najmlađi član Hromiranih ruža napuni dvadeset jednu. „Samo u Grandžu. U

četvrtak imamo probu.“
„Trebaće ti mnogo proba“, podmuklo će Teri. „Hoću još jednu krmenadlu.“
„Kaži molim, Terense“, odsutno će mama.
„Dajte mi još jednu krmenadlu, molim.“
Tata mu je dodao poslužavnik. Ništa nije rekao. To je moglo biti dobro ili

loše.
„Kako ćeš otići na probu? Kad smo već kod toga, kako ćeš odlaziti... na te

svirke?“
„Norm ima folksvagen mikrobus. Tačnije, pripada njegovom tati, ali je

dozvolio Normu da ispiše ime benda sa strane!“
„Taj Norm nema više od osamnaest“, reče mama. Prestala je da jede.

„Kako da znam vozi li bezbedno?“
„Mama, potreban sam im! Njihov ritam gitarista preselio se u Masačusets.

Bez njega će izgubiti svirku subotom uveče!“ Nova misao blesnula je mojim
umom kao meteor: Astrid Soderberg mogla bi biti na igranci. „Važno je! To je
nešto veliko!“

„Ne sviđa mi se to.“ Trljala je slepoočnice.
Otac je konačno progovorio. „Pusti ga da svira, Lora. Znam da si
zabrinuta, ali dobar je u tome.“
Uzdahnula je. „Dobro. Pretpostavljam da jeste.“
„Hvala, mama! Hvala, tata!“
Mama je podigla, pa spustila viljušku. „Obećaj mi da nećeš pušiti cigarete
ili marihuanu i da nećeš piti.“
„Dajem reč“, rekao sam. Dve godine sam držao to obećanje.
Otprilike.

S te svirke u Jurika Grandžu najplastičnije se sećam zadaha sopstvenog znoja,
koji sam osetio kad smo istrčali na scenu. Kad je znoj u pitanju, niko ne može
da se meri s četrnaestogodišnjim adolescentom. Tuširao sam se dvadeset
minuta pre prvog nastupa, sve dok nije nestalo vruće vode. Zaudarao sam na
strah kad sam se nagnuo da podignem pozajmljenu gitaru. Činilo mi se da
gitara teži najmanje sto kila kad sam je prebacio preko ramena. Imao sam
valjan razlog za strah. Norm Irving me je, uprkos suštinskoj jednostavnosti
rokenrola, opteretio nemogućim zadatkom da naučim trideset pesama od
četvrtka po podne do subote uveče. To sam mu i rekao.

Slegnuo je ramenima pre no što me je počastio najkorisnijim savetom
koji sam ikad dobio od nekog muzičara: Samo piči kad posumnjaš u sebe.
„Sem toga“, rekao je, ogolivši propale zube u vragolastom osmehu, „odvrnuću
pojačalo tako jako da nećeš čuti šta radiš.“

Pol je izveo kratak rif na bubnjevima da bi privukao pažnju publike.
Završio ga je udarcem o činele. Publika je odgovorila kratkim nestrpljivim

aplauzom dobrodošlice. Toliko očiju (činilo mi se da ih ima nekoliko miliona)
gledalo je na nas četvoricu, stisnute na maloj sceni, pod reflektorima. Sećam
se da sam se osećao vrlo glupo u jakni posutoj lažnim dijamantima
(zaostatkom iz kratke epohe u kojoj su se Hromirane ruže zvale Revolveraši).
Uplašio sam se da ću povratiti. To je bilo malo verovatno, pošto sam za ručak
progutao samo nekoliko zalogaja, a za večeru nijedan. Ali upravo tako sam se
osećao. Pomislio sam: Nećeš povratiti. Onesvestićeš se. Eto šta ćeš uraditi,
onesvestićeš se na sceni.

Pol Bušard je počeo s tam-tam bubnjarskim ritmom koji otvara Hang On
Sloopy. Zasvirali smo. Norm je pevao, izuzev u nekoliko pesama kad je Keni
preuzimao štafetu. Pol i ja bili smo prateći vokali. Isprva sam bio strahovito
stidljiv. Potisnuo sam stid kad sam čuo koliko moj glas zvuči drugačije preko
zvučnika. Zvučao sam kao odrastao čovek. Ubrzo sam shvatio da niko ne
obraća preteranu pažnju na prateće vokale... iako bi im nedostajali da nisu
bili tu.

Video sam kako parovi izlaze na podijum i počinju da igraju. Zbog toga su
i došli. Duboko u srcu nisam mogao da poverujem da se to dešava - ne na
muziku u čijem nastanku sam i ja učestvovao. Obuzela me je sve jača euforija,
graničeći se s ekstazom, kad mi je postalo jasno da nas publika neće
zvižducima i uzvicima oterati s bine. Odonda sam progutao više droga no što
je potrebno da potopim bojni brod, ali ni najbolje od njih nisu mogle da se
mere s onim što sam osetio na prvoj svirci. Mi smo svirali. Oni su igrali.

Svirali smo od sedam do pola jedanaest, s dvadesetominutnom pauzom
oko devet, kad su Norm i Keni spustili instrumente, isključili pojačala i
istrčali napolje da ispuše neki dim. Meni su ti sati prošli kao san, stoga nisam
bio iznenađen kad su, dok smo svirali laganić - mislim da je to bio Who’ll Stop
the Rain - mama i tata prošli ispod bine.

Mama je položila glavu na tatino rame. Zatvorila je oči, sa snenim
smeškom na licu. Tatine oči bile su otvorene. Namignuo mi je dok su klizili
pored bine. Nisam se stideo njihovog prisustva. Igranke u srednjoj školi i u
luistonskoj sali za rolšue bili su samo za mlađariju. U Jurika Grandžu, Elksu i
Amvetsu u Gejtsu uvek je bilo mnogo odraslih. Jedini problem na prvoj svirci
bio je što Astrid nije bila tu, iako sam video nekoliko njenih prijateljica.

Moji roditelji otišli su rano. Norm me je dovezao kući u starom
mikrobusu. Bili smo dobro raspoloženi posle uspešnog nastupa. Smejali smo
se i prepričavali događaje sa svirke. Nisam shvatio šta se dešava kad mi je
Norm pružio novčanicu od deset dolara.

„To je tvoj deo“, rekao je. „Dobili smo pedeset zelembaća za svirku.
Dvadeset uzimam ja - zato što je vozilo moje i zato što sviram vodeću gitaru -
a svako od vas po deset.“

Uzeo sam novčanicu. Još sam se osećao kao dečak u snu. Otvorio sam
vrata bolnom levicom.

„Proba je u četvrtak“, rekao je Norm. „Soba za orkestar posle škole. Ne
mogu da te odvezem kući. Moram da pomognem ocu u krečenju kuće u Kasl
Roku.“

Rekao sam da je to u redu. Stopiraću ako Kon ne bude mogao da me
poveze. Većina ljudi koji koriste Devetku između Gejts Folsa i Harloua me
poznaje. Neko će me pokupiti.

„Poradi na Brown-Eyed Girl. Mnogo si zaostajao.“
Rekao sam da hoću.
»I, Džejmi?“
Pogledao sam ga.
„Izuzev toga, bio si prilično dobar.“
„Bolji od Snafija“, reče Pol.
„Mnogo bolji od tog gubitnika“, dodao je Keni.
Zadovoljstvo zbog njihovih pohvala gotovo je nadoknadilo tugu zbog
Astridinog odsustva.
Tata je otišao u krevet, ali je mama sedela za kuhinjskim stolom sa šoljom
čaja. Obukla je flanelsku spavaćicu, ali još nije skinula šminku. Mislio sam da
izgleda veoma lepo. Video sam da plače kad se osmehnula.
„Mama? Jesi li dobro?“
„Jesam“, rekla je. „Zaista sam radosna zbog tebe, Džejmi. I malo uplašena.“
„Nemaš razloga za strah“, rekao sam. Zagrlio sam je.
„Nećeš početi da pušiš s tim dečacima, zar ne? Obećaj mi.“
„Već sam ti obećao, mama.“
„Obećaj mi ponovo.“
To sam i uradio. Četrnaestogodišnjaci lakše obećavaju no što se znoje.
Kon je na spratu ležao u krevetu i čitao neku naučnu knjigu. Bilo mi je
teško da poverujem da bi iko čitao takvu knjigu zadovoljstva radi (pogotovo
veliki fudbaler poput mog brata), ali Koni je to radio. Odložio ju je i rekao:
„Bio si prilično dobar.“
„Otkud znaš?“
Osmehnuo se. „Gvirnuo sam. Samo na minut. Svirao si onu usranu
pesmu.“
„Wild Thing,“ Nisam morao da pitam.

U petak uveče svirali smo u domu američkih veterana, a u nedelju na
srednjoškolskoj igranci. Norm je na drugoj svirci promenio tekst sa Više neću
gristi svoje srce u Više neću gristi moju curu. Vaspitači nisu primetili, nikad
nisu obraćali pažnju na stihove, ali klinci jesu. Promena im se dopala.
Gimnastička sala bila je dovoljno velika da posluži kao dopunsko pojačalo.
Zvuk koji smo pravili, pogotovo na veoma glasnim pesmama poput Good
Lovin’ bio je veličanstven. Ako mogu da pogrešno citiram Slejd, mi momci

pravili smo veliku buku. Keni je tokom pauze izašao s Normom i Polom u deo
za pušače, baš kao i ja.

Tamo sam zatekao nekoliko cura, uključujući i Hati Grir, onu što je
potapšala Norma po dupetu posle audicije. Zavukao je ruke u njene zadnje
džepove i privukao je sebi. Pokušao sam da ne zurim u njih.

Neko mi se obratio stidljivim glasićem iza leđa: „Džejmi?“
Okrenuo sam se. Bila je to Astrid. Nosila je belu suknju s plavom bluzom
bez rukava. Raspustila je kosu, koja joj je uokvirila lice.
„Zdravo“, rekao sam i dodao pošto mi se to nije činilo dovoljno dobrim:
„Zdravo, Astrid. Nisam te video unutra.“
„Zakasnila sam zato što sam morala da se vozim s Boni i njenim tatom.
Bili ste stvarno dobri.“
„Hvala ti.“
Norm i Hati ozbiljno su se ljubakali. Norm je bio bučan. Njihovo cmakanje
malčice je podsećalo na zvuk maminog usisivača. Bilo je i druge, tiše akcije.
Astrid kao da je nije opažala. Njene krupne sjajne oči nisu napuštale moje lice.
Nosila je žablje naušnice. Plave, u skladu s bluzom. U takvim trenucima ništa
vam ne promiče.
Zaključio sam da čeka da nešto kažem. Pojačao sam prethodni iskaz:
„Mnogo ti hvala.“
„Hoćeš li da zapališ?“
„Ja?“ Pomislio sam da špijunira za račun moje majke. „Ne pušim.“
„Hoćeš li da me otpratiš do sale?“
Otpratio sam je. Od mesta za pušače do zadnjih vrata gimnastičke
dvorane bilo je četiri stotine metara. Poželeo sam da nas od njih dele četiri
kilometra.
„Jesi li s nekim došla?“, pitao sam je.
„Došla sam s Boni i Karlom“, rekla je. „Nisam došla s momkom ili tako
nešto. Mama i tata neće mi dozvoliti da izlazim s momcima dok ne napunim
petnaest.“
Uhvatila me je za ruku, kao da želi da mi da do znanja kako misli da je to
glupa ideja. Pogledala me je kad smo stigli do zadnjih vrata. Zamalo što je
nisam poljubio tad, na tom mestu. Hrabrost me je izdala.
Momci znaju biti mamlazi.

Norm mi se obratio odlučnim, gotovo očinskim glasom dok smo pakovali
Polove bubnjeve u zadnji deo mikrobusa, posle igranke. „Nakon pauze si
stalno ispadao iz ritma. Šta ti se desilo?“

„Ne znam“, rekao sam. „Izvini. Sledeći put biću bolji.“
„Nadam se. Dobijaćemo svirke ako budemo dobri. I nećemo ukoliko ne
budemo.“ Potapšao je zarđala klizna vrata mikrobusa. „Moja Betsi ne ide na

vazduh, baš kao ni ja.“
„To je zbog one cure“, reče Keni, „zgodne plavušice u beloj haljini.“
Normu je sinulo. Uhvatio me je za ramena. Protresao me je pre no što mi

se obratio očinskim tonom: „Smotaj je, prijatelju. Što pre možeš. Bolje ćeš
svirati.“

Zatim mi je dao petnaest dolara.

Svirali smo u Grandžu za Novu godinu. Padao je sneg. Astrid je bila tamo.
Nosila je zimsku jaknu s krznom obrubljenom kapuljačom. Odveo sam je
ispod protivpožarnih stepenica i poljubio. Imala je ruž s ukusom jagoda.
Pogledala me je krupnim očima kad sam se odmakao od nje.

„Mislila sam da to nikad nećeš učiniti“, rekla je, zatim se zakikotala.
„Da li je sve bilo kako treba?“
„Reći ću ti kad ponoviš.“
Ljubili smo se ispod protivpožarnih stepenica dok me Norm nije udario
po ramenu. „Prekidajte, klinci. Vreme je za svirku.“
Astrid me je poljubila u obraz. „Sviraj Wild Thing. Ta mi se sviđa“, rekla je i
potrčala ka zadnjim vratima. Klizala se u cipelama za igru.
Norm i ja smo krenuli za njom. „Hod poplavelih muda?“, pitao je.
„Šta?“
„Nije važno. Prvo ćemo odsvirati njenu pesmu. Znaš kako to ide, zar ne?“
Znao sam, jer je bend svirao mnogo pesama po želji slušalaca. Bilo mi je
drago što ćemo to učiniti, zato što sam se osećao samouverenije s gitarom
pred sobom, električnim štitom, uključenim i spremnim za akciju.
Izašli smo na binu. Pol je isporučio uobičajeni bubnjarski rif, znak da se
bend vratio i da je spreman za svirku. Norm mi je klimnuo dok se pravio da
podešava dobro podešen kaiš gitare. Prišao sam središnjem mikrofonu i
riknuo: „Ova je za Astrid, po njenoj želji, i zato... Divlja stvarčice, mislim da te
VOLIM!“ Najavio sam pesmu odbrojavanjem, iako je to bio Normov posao,
kao vođe benda: jedan, dva, znate gde sam ja. Astridine prijateljice su je
podvriskujući gurkale na podijumu. Obrazi su joj bili vatrenocrveni. Poslala
mi je poljubac.
Astrid Soderberg mi je poslala poljubac.

Momci iz Hromiranih ruža imali su devojke. Moglo bi se reći da su bile
uobičajene pratilje rok muzičara. A možda su bile i jedno i drugo. Kad si u
bendu, nije uvek lako reći gde je granica. Norm je imao Hati, Pol Suzanu
Furnijer, Keni Kerol Plamer, a ja Astrid.

Hati, Suzana i Kerol ponekad bi se nagurale u mikrobus s nama kad bismo
išli na svirke. Astrid to nije smela. Dozvoljavali su joj da se vozi s devojkama

samo kad bi Suzana dobila roditeljska kola.
Ponekad su igrale zajedno na podijumu. Uglavnom su s dobrog mesta u

publici posmatrale zbivanja na bini. Astrid i ja najčešće smo se ljubili na
pauzama. Počeo sam da osećam cigarete u njenom dahu. Nisu mi smetale.
Krenula je da puši u mom prisustvu kad je to opazila (devojke imaju načina
da saznaju tako nešto). Nekoliko puta mi je udahnula nešto dima u usta dok
smo se ljubili. Tad bi mi se toliko digao i ukrutio da sam mogao da razbijam
beton njime.

Astrid je dozvoljeno da krene s nama mikrobusom na PAL igranku u
Luistonu. Ljubili smo se sve do kuće. Nije me odgurnula kao svaki put dotad
kad sam gurnuo ruku u njen kaput da bih je uhvatio za prilično raspupele
grudi.

„To mi prija“, šapnula mi je u uvo. „Prija mi, iako znam da je pogrešno.“
„Možda ti zbog toga i prija“, rekao sam. Momci ponekad stvarno umeju da
budu mamlazi.
Prošlo je mesec dana dok mi nije dopustila da zavučem ruku u prsluče.
Priznala je da joj i to prija kad sam konačno stigao dotle. Dalje nisam mogao.
„Znam da bih iz prve zatrudnela“, šaptala mi je u uvo jedne noći kad se
atmosfera u parkiranom vozilu usijala.
„Mogu da nabavim nešto u prodavnici. Otići ću do Luistona, gde me niko
ne poznaje.“
„Kerol kaže da takve stvarčice ponekad puknu. To joj se jednom desilo
dok je bila s Kenijem. Strepela je punih mesec dana. Kaže da je mislila da
menstruacija nikad neće nastupiti. Rekla mi je da bismo mogli da radimo i
nešto drugo.“
To drugo bilo je veoma prijatno.

Dobio sam vozačku dozvolu čim sam navršio šesnaestu. Samo sam ja od sve
dece položio vožnju iz prve. To donekle dugujem auto-školi i najviše Siseru
Irvingu. Norm je živeo s majkom, dobrodušnom plavušom u kući u Gejts
Folsu. Vikendom je najčešće bio kod oca, u zapuštenoj prikolici preko pruge
za Harlou, u Motonu.

Ako bismo svirali u subotu uveče, bend - s našim curama - često bi
subotom po podne otišao u Siserovu prikolicu na piće. Smotali bi i pušili
džoint. Posle gotovo jednogodišnjeg odbijanja, rešio sam da probam. Isprva
mi je bilo teško da zadržim dim. Svaki sledeći put bio je sve lakši, kao što
veliki broj čitalaca zna iz ličnog iskustva. U to doba nisam pušio mnogo
gandže, već samo malo da bih se opustio pred nastup. Svirao sam bolje s
nešto čarobnog dima u sebi. U staroj prikolici uvek je bilo dosta smeha.

Kad sam rekao Siseru da sledeće nedelje polažem vožnju, pitao me je
hoću li polagati u Kasl Roku ili u Luiston-Obernu. Značajno je klimnuo kad

sam mu rekao da ću polagati na onom drugom mestu. „To znači da ćeš dobiti
Džoa Kafertija. Dvadeset godina radi taj posao. Pio sam s njim u Melon
Tajgeru u Kasl Roku, kad sam bio pozornik. To je bilo pre nego što je Rok
dovoljno narastao da dobije stalnu policijsku službu.“

Bilo mi je teško da zamislim Sisera Irvinga - izboranog, crvenih očiju,
mršavog, uvek u štofanim pantalonama i starim majicama - kao pripadnika
lokalnih policijskih snaga. Ljudi se menjaju. Ponekad se penju, a nekad silaze
društvenom lestvicom. Silasci su najčešće potpomognuti kojekakvim
supstancama, poput one koju je navikao da mota i deli s tinejdžerskim
ortacima svog sina.

„Stari Džoi retko daje dozvole iz prve“, reče Ciceron. „Ne veruje da je to
dobro.“

To sam znao. Kler, Endi i Kon su padali kod Džoa Kafertija. Teri je dobio
nekog drugog (možda je policajac Kaferti tog dana bio bolestan). Bio je vrlo
nervozan na polaganju, iako je bio izvanredan vozač od prvog dana za
volanom. Uspeo je da čukne hidrant zadnjim branikom kad je pokušao da se
parkira unazad.

„Moraš da uradiš troje ukoliko želiš da položiš“, reče Ciceron. Dodao je
smotani džoint Polu Bušardu. „Pod jedan, ne pipaj ovo sranje pre polaganja.“

„Važi.“ To sam primio s olakšanjem. Uživao sam u travi, ali bih se uvek
setio prekršenog obećanja datog majci... tešio sam se mišlju da još ne pušim
cigarete i da ne pijem, što je bio prilično dobar rezultat.

„Kao drugo, zovi ga gospodine. Reci hvala, gospodine kad uđeš u automobil
i hvala, gospodine kad izađeš iz njega. Voli to. Da li si ukapirao?“

„Ukapirao sam.“
„Treće, i najvažnije, skrati jebenu kosu. Džo Kaferti mrzi hipike.“
Ovo poslednje nije mi se ni najmanje dopalo. Iždžikljao sam osam
centimetara otkad sam se pridružio bendu, ali mi je kosa sporo rasla. Prošla
je godina dana dok mi nije stigla do ramena. Zbog nje sam se mnogo
raspravljao s roditeljima, koji su mi rekli da izgledam kao propalica. Endi je
bio još direktniji: „Zašto ne obučeš haljinu, ako želiš da izgledaš kao devojka,
Džejmi?“ Bože, ništa ne može da se meri s dubokomislenim hrišćanskim
diskursom, zar ne?
„Čoveče, izgledaću kao bubalica ukoliko se podšišam!“
„Već izgledaš kao bubalica“, reče Keni. Svi su se nasmejali, čak i Astrid
(zatim je spustila ruku na moju butinu da bi mi dala do znanja da ne misli
ništa loše).
„Nego šta“, reče Sisero Irving, „izgledaćeš kao bubalica s vozačkom
dozvolom. Poli, hoćeš li zapaliti taj džoint ili ćeš mu se diviti?“

Izbegavao sam travu. Govorio sam policajcu Kafertiju gospodine. Podšišao

sam se po vojnički, što mi je slomilo srce i obradovalo majku. Čuknuo sam
kola iza mene kad sam se parkirao unazad. Policajac Kaferti mi je i pored toga
dao dozvolu.

„Imam poverenja u tebe, sinko“, rekao je.
„Hvala vam, gospodine“, rekao sam. „Neću vas izneveriti.“

Kad sam napunio sedamnaestu godinu, priređena mi je zabava u kući, koja je
sad gledala na asfaltni put - očigledan dokaz napretka. I Astrid je bila
pozvana. Poklonila mi je džemper koji je isplela. Odmah sam ga navukao, iako
je bio avgust, a dan vreo.

Mama mi je poklonila komplet istorijskih romana Keneta Robertsa, u
tvrdom povezu (koje sam pročitao). Endi mi je darivao Bibliju u kožnom
povezu (koju sam takođe pročitao, uglavnom njemu u inat), s mojim imenom
u zlatnom otisku na prednjoj korici. Posveta je bila citat iz Otkrivenja 3: „Evo
stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu.“
Implikacija - da sam na ivici pada - nije bila sasvim neosnovana.

Od Kler - koja je napunila dvadeset pet godina i predavala u školi u Nju
Hempširu - dobio sam otmeni sako. Kon, uvek pomalo cicija, darovao mi je
šest kompleta gitarskih žica. Istina, kupio je skuplju marku.

Mama je unela rođendansku tortu. Otpevali smo tradicionalnu pesmu. Da
je Norm bio tu, verovatno bi ugasio svećice rokenrol glasom, ali nije. Ja sam
ih ugasio. Palo mi je na pamet da ništa nisam dobio od tate i Terija, dok je
mama delila tanjire. Nisu mi kupili ni hipi mašnu.

Opazio sam kako Teri gleda tatu posle torte i sladoleda (van-čok-jaga,
naravno). Tata je pogledao mamu, koja mu se nervozno osmehnula. Tek
kasnije sam shvatio da sam često viđao taj osmeh na majčinim usnama dok
su joj deca odrastala i odlazila u svet.

„Hajdemo do ambara, Džejmi“, reče tata kad je ustao. „Terens i ja imamo
mali poklon za tebe.“

Ispostavilo se da je mali poklon ford galaksi iz 1966. godine. Bio je opran i
voskiran. Beleo se kao sneg na mesečini.

„O, bože“, rekao sam slabašnim glasom. Svi su se nasmejali.
„Karoserija je bila dobra. Malo smo poradili na motoru“, reče Teri. „Tata i
ja smo sredili ventile, promenili svećice i povezali nov akumulator. Što se
ostalog tiče...“
„Dobre gume“, reče tata, pokazujući na njih. „Polovne su, ali nisu krpljene.
Sviđa li ti se, sinko?“
Zagrlio sam ga. Zagrlio sam obojicu.
„Samo obećaj majci i meni da nikad nećeš sedati za volan ako nešto
popiješ. Ne teraj nas da se jednog dana tužno gledamo znajući da smo ti
poklonili nešto čime si povredio sebe ili nekog drugog.“

„Obećavam“, rekao sam.
Astrid - s kojom ću podeliti poslednje centimetre džointa kad je odbacim
kući u novim kolima - stisnula me je za ruku. „Nateraću ga da se pridržava tog
obećanja.“
Istorija se ponovila nakon što sam se dva puta odvezao do Harijevog
jezera (morao sam da se vozim dva puta da bih sve povezao). Neko me je
cimnuo za ruku. Bila je to Kler. Povela me je u predsoblje kao što je učinila
kad je prečasni Džejkobs vratio Koniju glas električnim nervnim
stimulatorom.
„Mama želi da joj još nešto obećaš“, rekla je, „ali ju je bilo previše sramota
da te pita. Rekla sam da ću te pitati umesto nje.“
Čekao sam.
„Astrid je dobra devojka“, reče Kler. „Puši. Osećam to u njenom dahu, ali je
to ne čini lošom. Cura ima dobar ukus. Zaključujem to na osnovu činjenice da
se tri godine zabavlja s tobom.“
Čekao sam.
„Ona je pametna devojka. Poći će na koledž. Stigli smo do obećanja. Nemoj
da je napumpaš na zadnjem sedištu ovog automobila. Možeš li da obećaš
tako nešto?“
Zamalo što se nisam osmehnuo. Da jesam, taj osmeh bi se sastojao od
pedeset procenata tuge i veselosti. Astrid i ja smo poslednje dve godine imali
šifrovanu reč: odušak. Podrazumela je uzajamnu masturbaciju. Nekoliko puta
sam joj pomenuo kondome posle prvog iskustva te vrste. Pazario sam tri
paketa (jedan sam čuvao u novčaniku, a preostala dva iza uzglavlja u spavaćoj
sobi). Bila je sigurna da će prvi koji budemo upotrebili pući ili da će
propuštati. Zbog toga... odušak.
„Ljut si na mene, zar ne?“, pitala je Kler.
„Nisam“, rekao sam. „Nikad ne bih mogao da se naljutim na tebe, Kler
Ber.“ I nikad nisam. Bes je bio usmeren na monstruma za kog se udala i nikad
nije prošao.
Zagrlio sam je i obećao da Astrid neće sa mnom zatrudneti. Održao sam
to obećanje, iako smo se već zbližili u kolibi pored Skajtopa.

U tim godinama ponekad sam sanjao o Čarlsu Džejkobsu - viđao sam ga kako
buši prstima moju ko bajagi planinu da bi napravio pećine ili kako deklamuje
Strašnu propoved dok mu plava vatra kruži oko glave kao električna
dijadema - ali je nestao iz svesnog dela mog uma. Vratio se u njega jednog
dana u junu 1974. godine. Imao sam osamnaest godina, baš kao i Astrid.

Školska godina se završila. Hromirane ruže imale su ugovorene svirke za
čitavo leto (uključujući i nekoliko u barovima; roditelji su mi, oklevajući, dali
pismenu dozvolu za nastup u njima). Danju ću raditi na pijaci, kao i prošle

godine. Mortonovo ulje za loženje dobro se prodavalo. Roditelji su mogli da
plate školarinu na Univerzitetu Mejn, ali se od mene očekivalo da
doprinesem. Od posla na pijaci delilo me je nedelju dana, pa smo Astrid i ja
imali dosta vremena jedno za drugo. Ponekad smo se sastajali u mojoj, a
nekad u njenoj kući. Popodneva smo najčešće provodili vozeći se sporednim
putevima u mom galaksiju. Pronašli bismo mesto za parkiranje, a zatim...
odušak.

Tog popodneva svratili smo do napuštene šljunkare na Devetki.
Razmenjivali smo džoint od ne naročito dobre lokalne trave. Bilo je sparno,
olujni oblaci skupljali su se na zapadu. Grmljavina se kotrljala prema nama.
Sigurno je sevalo. Nisam video munje, ali je statički elektricitet pucketao iz
zvučnika, kvareći Smokin’ in the Boys Room, pesmu koju su Ruže te godine
svirale na svakom nastupu.

Tada se prečasni Džejkobs vratio u moj um kao dugo odsutan gost.
Startovao sam motor. „Ugasi taj džoint“, rekao sam. „Idemo da se
provozamo.“

„Gde?“
„Na mesto o kom mi je nekad davno neko pričao. Ako je još tamo.“
Stavila je ostatke džointa u kutiju za bombonice. Gurnula ju je pod sedište.
Posle dva-tri kilometra niz Devetku skrenuo sam na zapad, na put za Kozju
planinu. Drveće je s obe strane pritiskalo put. Olujni oblaci gutali su sunčevu
svetlost.
„Ako misliš na odmaralište, neće nas pustiti unutra“, rekla je Astrid. „Moji
roditelji odustali su od članstva. Kažu da moraju da štede da bih otišla u
Boston na koledž.“ Nabrala je nos.
„Ne idemo u odmaralište“, kazao sam.
Prošli smo Longmedou, u kom je UMM jednom godišnje priređivao
pečenje viršli. Izletnici su bacali nervozne poglede ka nebu dok su pakovali
ćebad i frižidere, i žurili ka automobilima. Grmljavina je bila sve glasnija.
Sticao se utisak da gigantske železničke kompozicije tutnje nebom. Video
sam kako munja pogađa nešto na drugoj strani Skajtopa. Uzbudio sam se.
Divno je, rekao mi je Čarls Džejkobs poslednjeg dana u Harlouu. Divno je i
zastrašujuće.
Prošli smo znak s natpisom KILOMETAR I PO DO KAPIJE ODMARALIŠTA
KOZJA PLANINA. MOLIMO VAS, POKAŽITE ČLANSKU KARTU.
„Džejmi...“
„Trebalo bi da naiđemo na sporedni put koji vodi do Skajtopa“, rekao sam.
„Možda je propao, ali...“
Nije propao, niti je zarastao. Bio je uredno pošljunčan. Skrenuo sam
malčice prebrzo. Zadnji deo automobila zaneo se na jednu, pa na drugu
stranu.
„Nadam se da znaš šta radiš“, reče Astrid. Vozila se ka središtu letnje oluje

s grmljavinom, ali nije zvučala uplašeno, već zainteresovano i malčice
uzbuđeno.

„I ja se nadam.“
Uspon je bivao sve strmiji. Zadnji deo galaksija povremeno je šetao po
rastresitom šljunku, ali se uglavnom dobro držao. Drveće se razdvojilo četiri
kilometra posle skretanja. Stigli smo do Skajtopa. Astrid je zinula od čuda.
Uspravila se u sedištu. Nagazio sam kočnice. Automobil se naglo zaustavio,
uz škripu guma po šljunku.
Desno od nas bila je stara koliba, s mahovinom obraslim ugnutim krovom
i razbijenim prozorima. Na sivim, neobojenim zidovima preplitali su se
grafiti, uglavnom previše izbledeli da bi bili čitljivi. Ispred i iznad nas bila je
velika granitna izbočina. Na njenom vrhu nalazila se gvozdena šipka, baš kao
što mi je Džejkobs rekao pre osam godina. Sezala je ka crnim oblacima,
dovoljno niskim da ih dotaknem. Astrid je gledala levo od nas, na brda, njive i
kilometre sivozelene šume, koja se pružala prema okeanu. Sunce je tamo još
sijalo, ulepšavajući svet.
„Bože, otkad znaš za ovo mesto? Zašto me ranije nisi doveo ovamo?“
„Prvi put sam ovde“, rekao sam. „Sveštenik mi je govorio o njemu u de...“
Nisam stigao da završim rečenicu. Sjajna munja sevnula je s nebesa.
Astrid je vrisnula i prebacila ruke preko glave. Na trenutak - neobičan,
strašan, divan - izgledalo je da se vazduh preobrazio u električno ulje. Sva
kosa na telu, čak i dlačice u nosu i ušima ukrutile su se. Čuo sam prasak, kao
da je nevidljivi džin pucnuo prstima. Druga munja sevnula je i udarila u
gvozdenu šipku. Obojila ju je svetloplavom bojom koja je ponekad igrala oko
glave Čarlsa Džejkobsa u mojim snovima. Zažmurio sam da ne bih oslepeo.
Kad sam otvorio oči, šipka je blistala crvenom bojom. Kao potkovica u
kovačnici, rekao je, i imao je pravo. Usledila je zaglušujuća grmljavina, večiti
pratilac munja.
„Hoćeš li da idemo?“, vikao sam. Morao sam, da bih čuo samog sebe od
zvonjave u ušima.
„Neću!“, doviknula mi je. „Idemo unutra.“ Pokazala je na trošnu kolibu.
Mislio sam da joj kažem da bismo bili bezbedniji u automobilu - setio sam
se podatka da gume štite od munja - ali je stara koliba preživela hiljade oluja
na Skajtopu. Shvatio sam da postoji dobar razlog za to dok smo trčali ka njoj
držeći se za ruke. Gvozdena šipka privlači sve munje. Bolje reći: privlačila ih
je sve do danas.
Udario je grad kad smo stigli do otvorenih vrata. Led veličine šljunka
dobovao je po granitu, proizvodeći zvuk čegrtaljke. „Jao, jao, jao!“, vikala je
Astrid... kroz smeh. Uletela je u kolibicu. Utrčao sam za njom baš kad je munja
sevnula, kao artiljerija na nekom apokaliptičnom bojištu. Ovog puta usledio
je pucanj umesto praska.
Astrid me je uhvatila za rame. „Vidi!“

Nisam video drugi udarac munje u gvozdenu šipku, ali sam jasno video
ono što se zatim dogodilo. Vatre Svetog Elma zaigrale su i jurnule niz
šljunkom pokriveni nagib. Bilo ih je pet-šest. Nestale su jedna za drugom.

Astrid me je zagrlila, ali to nije bilo dovoljno. Obuhvatila me je oko vrata.
Popela se uz mene. Stisnula me je butinama oko bokova. „Ovo je fantastično!“,
vrisnula je.

Grad se premetnuo u kišu. Padala je kao pravi potop. Skajtop se nije dobro
video, ali nismo gubili gvozdenu šipku iz vida zato što je bila stalno udarana
munjama. Blesnula bi plavom ili ljubičastom bojom, a zatim crvenom.
Izbledela bi dok je nova munja ne bi ošinula.

Takve kiše ne mogu da traju dugo. Videli smo da se granitni nagib ispod
gvozdene šipke preobrazio u reku kad se kiša proredila. Grmljavina je i dalje
tutnjala, ali gubila je snagu, svodeći se na zlovoljnu buku. Odasvud je dopirao
zvuk tekuće vode, sličan šapatu zemlje. Sunce je sijalo sa istoka, preko
Bernzvika, Friporta i Džerusalems Lota. Videli smo ne jednu ili dve nego pola
tuceta duga, isprepletanih kao olimpijski prstenovi.

Astrid me je okrenula k sebi. „Moram nešto da ti kažem“, progovorila je
tihim glasom.

„Šta?“ Bio sam siguran da će uništiti ovaj veličanstveni trenutak
saopštenjem da je vreme da raskinemo.

„Majka me je prošlog meseca odvela kod lekara. Rekla mi je da je htela da
zna koliko smo zabrazdili, da to nisu njena posla, ali da mora da zna umem li
da se brinem o sebi. Tako mi je to predstavila. „Reci doktoru da si htela da se
pregledaš zbog bolnih i neredovnih ciklusa“, poučila me je. „To će biti
dovoljno kad vidi da sam te dovela.“

Munula me je u rebra kad je videla da ne shvatam o čemu govori.
„Išla sam po pilule protiv začeća, glupane. Ovral. Sad je sigurno zato što
sam imala ciklus otkad sam počela da ih uzimam. Čekala sam odgovarajući
trenutak i mislim da sam ga dočekala. Sad ili nikad.“
Usmerila je blistavi pogled na mene. Oborila je glavu. Ujela se za usnu.
„Samo nemoj... nemoj da preteraš, važi? Misli na mene i budi nežan. Zato
što se bojim. Kerol je rekla da prvi put đavolski boli.“
Konačno smo skinuli jedno drugo do kraja. Sunce se probijalo kroz sve
ređe oblake. Šapat tekuće vode bivao je sve tiši. Ruke i noge su joj potamnele
od sunca. Ostatak je bio beo kao sneg. Zlataste stidne dlačice naglašavale su
njenu vaginu, umesto da ga zaklanjaju. U ćošku, ispod nedirnutog dela krova
bio je stari madrac. Bilo nam je jasno da nećemo biti prvi par koji će
razmenjivati nežnosti u kolibi.
Uvela me je u sebe i navela da stanem. Pitao sam je da li je sve u redu.
Rekla je da jeste, ali da želi da to sama uradi. „Budi miran, dušo. Samo budi
miran.“
Nisam se mrdao. To je bila muka, ali i zadovoljstvo. Podigla je bokove.

Kliznuo sam malo dublje. Ponovila je to. Uklizao sam još malo. Sećam se da
sam gledao madrac, izbledele šare, prljavštinu i užurbanog mrava. Ponovo je
podigla bokove i jeknula kad sam uklizao do kraja.

„O, bože!“
„Boli li? Astrid, da li...“
„Ne, divno je. Mislim... da sad možeš.“ Mogao sam. Mogli smo.

To je bilo naše leto ljubavi. Voleli smo se na nekoliko mesta, jednom u
Normovoj spavaćoj sobi u prikolici Sisera Irvinga - polomili smo mu krevet,
pa smo morali da ga sastavljamo - ali većinom u kolibi na Skajtopu. To je bilo
naše mesto. Ispisali smo imena na zidovima, između pedesetak drugih.
Nismo videli još neku oluju. Ne tog leta.

Na jesen sam otišao na Univerzitet Mejn, a Astrid na Safok u Bostonu.
Pretpostavljao sam da će to biti privremeno odvajanje, da ćemo se viđati na
raspustima i venčati se u nekom maglovitom trenutku u budućnosti, posle
diplomiranja. Jedna od retkih činjenica koje sam odonda naučio o razlikama
između polova jeste sledeća: muškarci pretpostavljaju, žene se retko ili
nikako ne bave tim poslom.

Na dan oluje s grmljavinom, dok smo se vozili kući, Astrid je rekla: „Drago
mi je što si mi bio prvi.“ Odvratio sam da je i meni drago, ne razmišljajući o
dubljem značenju njenih reći.

Nije bilo dramatične scene rastanka. Jednostavno smo se udaljili. Ako je
postojao arhitekta postepenog odumiranja naše veze, to je bila Delija
Soderberg, njena lepa tiha mati. Prema meni je uvek bila ljubazna, ali me je
motrila kao prodavač sumnjivu krupnu novčanicu. Možda je ispravna,
pomislio bi, ali ima nečeg malo... čudnog u vezi s njom. Moje pretpostavke o
našoj budućnosti možda bi se obistinile da je Astrid zatrudnela. I da, možda
bismo bili veoma srećni s troje dece, velikom garažom, bazenom u zadnjem
dvorištu i svim ostalim. Danas ne mislim da bi se to desilo. Smatram da bi
nas stalne svirke - i cure koje se stalno muvaju oko rokbendova - razdvojile. Iz
ove perspektive moram da kažem da su se sumnje Delije Soderberg pokazale
opravdanim. Bio sam falsifikovana krupna novčanica. Dovoljno dobra da
prođem na većini mesta, ali ne i u njenoj radnji.

I s Hromiranim ružama rastao sam se bez mnogo drame. Prvog petka
uveče posle početka školske godine svirao sam s bendom u Domu američkih
ratnih veterana u Oronu. U subotu smo svirali u Skuters pabu u Severnom
Konveju. Zvučali smo bolje nego ikad. Zarađivali smo sto pedeset dolara za
veče. Sećam se da sam bio prvi glas na Shake Your Moneymaker, i odsvirao
prilično dobar solo na usnoj harmonici.

Kad sam se vratio kući na Dan zahvalnosti, otkrio sam da je Norm
unajmio novog ritam gitaristu i promenio ime benda u Normans najts. „Izvini,

čoveče“, rekao je, uz sleganje ramenima. „Ponude su se gomilale, a nismo
mogli da radimo kao trio. Bubnjevi, bas, dve gitare - to je rokenrol.“

„U redu je“, rekao sam. „Kapiram.“ I jesam, zato što je imao pravo.
Bubnjevi, bas, dve gitare i sve počinje s E.

„Sutra uveče sviraćemo u Čupavom poniju u Vintropu. Hoćeš da nam se
pridružiš, kao gostujući umetnik?“

„Propustiću tu priliku“, rekao sam. Čuo sam novog ritam gitaristu. Bio je
godinu dana mlađi od mene. Već je zvučao bolje. Svirao je kao šašav. Sem
toga, to bi značilo da ne mogu provesti subotu uveče sa Astrid. Što sam
učinio. Sumnjao sam da već izlazi s drugim momcima - bila je previše lepa da
bi sedela kod kuće - ali je bila diskretna i željna ljubavi. Bio je to lep Dan
zahvalnosti. Hromirane ruže nisu mi (ili Normans najts, ime na koje neću
morati da se navikavam, što mi je odgovaralo) nimalo nedostajale.

Pa. Znate već.
Teško da mi nimalo nisu nedostajale.

Jednog dana, nedugo pre božičnog raspusta, svratio sam u Medveđu jazbinu u
Memorijalnoj sali Univerziteta Mejn, na pljeskavicu i koka-kolu. Na izlazu sam
zastao da pogledam tablu s oglasima. Između gomile poruka o prodaji
polovnih knjiga, automobila i vožnji do raznovrsnih odredišta, našao sam i
ovaj oglas:

DOBRA VEST! Kamberlandsi se ponovo okupljaju! LOŠA VEST!
Nedostaje nam ritam gitarista! Mi smo BUČNI I KOČOPERNI KAVER
BEND! Ako znate da svirate Bitlse, Stounse, Bedfingere, Makojse,
Barberijanse, Strandelse, Berdse itd., dođite u sobu 421, Kamberland
hol, i donesite sekiricu. Držite se j****o dalje od nas ako volite
Emerson, Lejk i Palmer ili Blad, Svet and Tirs.

Imao sam novu gibson SG gitaru. Tog popodneva, posle časova odgegao sam
do Kamberland hola, u kom sam sreo Džeja Pedersona. Probali smo nasuvo u
njegovoj sobi zbog zabrane pravljenja galame u periodu za učenje. Kasnije
iste noći prešli smo u prostor za odmor. Primljen sam posle polusatnog
odvaljivanja. Bio je mnogo bolji od mene. Navikao sam se na to. Naposletku,
počeo sam karijeru s Normom Irvingom.

„Razmišljam da promenim ime benda u reče Džej. „Kako ti se sviđa?“
„Možeš da ga nazoveš i Pakleni čmarovi dok god budem imao vremena da
učim od ponedeljka do petka i dok pošteno delimo zarađene pare.“
„To je dobro ime, u rangu s Dagom i Vrelim mudima, ali ne verujem da bi
nas zvali na mnogo srednjoškolskih igranki.“ Pružio mi je ruku. Rukovali smo

se kao mrtva puvala. „Dobro došao, Džejmi. Probe su sredom uveče. Budi
tačan i budi čist.“

Bio sam svašta, ali ne i čist. Bio sam tačan. Bio sam tačan gotovo dve
decenije, s desetak bendova, u stotinu gradova. Ritam gitarista uvek može da
nađe posao, čak i kad je toliko stondiran da jedva stoji na nogama. Sve se u
osnovi svodi na dvoje: moraš da se pojaviš u zakazano vreme i moraš da
sviraš svoje E-durove.

Moji problemi počeli su kad sam prestao da se pojavljujem.

V

TEČNO PROLAŽENJE VREMENA.
MUNJEVITI PORTRETI. MOJ PROBLEM S DROGOM

Imao sam dvadeset dve godine kad sam diplomirao na Univerzitetu Mejn (s
prosekom 2,9, za dlaku mi je izmaklo pojavljivanje na rektorovom spisku
najboljih studenata). Imao sam trideset šest kad sam po drugi put sreo Čarlsa
Džejkobsa. Izgledao je mlađe od krštenice, možda zato što je, kad sam ga
poslednji put video, bio mršav i izmožden od tuge. Ja sam 1992. godine
izgledao mnogo starije u odnosu na svoje godine.

Uvek sam voleo filmove. Osamdesetih sam često išao u bioskop,
uglavnom sam. Ponekad bih zadremao (na Heders,4 na primer - taj film bio je
kao stvoren za dremku), ali većinu sam odgledao do kraja, ma koliko uduvan
bio. Surfovao sam na galami, bojama i neverovatno zgodnim curama u
oskudnoj odeći. I knjige su bile dobre. Pročitao sam priličan broj. I televizor je
dobar ako ste zaglavljeni u hotelskoj sobi za vreme kišne oluje. Što se
Džejmija Mortona tiče, ništa se nije moglo porediti s filmom na bioskopskom
platnu. Samo ja, moje kokice i trska sa štanda, pregrizena napola, za
ušmrkivanje praha sa zadnje strane dlana. Do igle nisam došao pre 1990. ili
1991, ali sam stigao. Većina stigne. Znam o čemu govorim.

Ono što mi se najviše dopada kod filmova jeste brz, gladak protok
vremena. Počinje s tinejdžerom bubalicom - bez prijatelja, novca, s kilavim
roditeljima - koji se najedared izmetne u Breda Pita na vrhuncu. Jedino što
razdvaja bubalicu od božanstva jeste kratki natpis 14 GODINA KASNIJE.

„Zlo je želeti da vreme što pre prođe“, govorila nam je mati - obično kad
bismo usred februara čeznuli za letnjim raspustom ili kad bismo glasno
izražavali želju da Noć veštica što pre dođe. Verovatno je imala pravo, ali ne
mogu da ne pomislim da bi takvi skokovi u vremenu bili blagoslov za one što
žive loš život. Vodio sam veoma loš život od početka Reganove vladavine
1980. godine do vašara u Talsi 1992. godine. Bilo je gubitka svesti, ali ne i
kratkog natpisa o protoku vremena. Morao sam da proživim svaki dan tih
loših godina. Oni u kojima nisam mogao da se ušlagiram bili su stotinu
časova dugi.

Postepeno pojavljivanje iz mraka odvijalo se na sledeći način:
Kamberlands su postali Hitersi, a Hitersi Džej-tonsi. Poslednja svirka kao
koledž benda bila je velika i urnebesna apsolventska igranka 1978. godine u
Memorijalnoj sali. Svirali smo od osam uveče do dva ujutru. Džej Pederson je

nedugo potom iznajmio popularnu lokalnu pevačicu koja je veoma dobro
svirala tenor i alt saksofon. Zvala se Robin Stors. Savršeno nam je legla. Džej-
tonsi su u avgustu promenili ime u Robin i Džejs. Postali smo jedan od
najboljih bendova za zabave u državi Mejn. Imali smo posla preko glave. Život
je bio lep.

Kola su tada pošla nizbrdo.

Džejmi Morton se posle četrnaest godina probudio u Talsi. Ne u dobrom
hotelu, niti u podnošljivom motelu, već u raju za bubašvabe zvanom
Fergraunds in. Takva konačišta odgovarala su smislu za štednju Kelija van
Dorna. Probudio sam se u jedanaest ujutru u ovlaženom krevetu. Nisam se
iznenadio. Pišanje u krevetu je gotovo neizbežno kad devetnaest sati ležiš
urađen, zahvaljujući madam H. Pretpostavljam da bi mi se to desilo čak i da
sam otegao papke u drogama izazvanom snu. Takav kraj imao bi i dobru
stranu, više nikad se ne bih probudio u upišanim gaćama.

Zombijevskim korakom otišao sam do kupatila. Šmrcao sam i plakao.
Usput sam se oslobodio donjeg veša. Prvo sam se mašio pribora za brijanje...
ali ne da bih ostrugao višednevnu strnjiku s obraza. Moj pribor je još bio tu,
pored lepljivom trakom učvršćene kese za sendviče s nekoliko grama
supstance. Nije bilo razloga da pomislim da će se iko ušunjati u sobu da bi
maznuo mršavi štek, ali je provera stanja zaliha obavezni ritual za
narkomana.

Otišao sam do šolje da bih se oslobodio urina koji se nakupio od
noćašnjeg incidenta, kad sam se pobrinuo za to. Tu i tada mi je kroz glavu
prošlo da sam zaboravio na nešto važno. Svirao sam s kantri-rok sastavom.
Trebalo je da sviramo na velikoj Oklahoma sceni, na vašaru u Talsi kao
predgrupa Sojer Braunu. To je bio prvoklasan nastup, pogotovo za nije
spreman za Nešvil sastav poput Vajt lajtninga.

„Tonska proba je u pet“, rekao mi je Keli van Dorn. „Bićeš tamo, zar ne?“
„Naravno“, rekao sam. „Ne brini za mene.“
Ups.
Izašao sam iz kupatila i ugledao savijeni papirić ispod vrata. Podigao sam
ga i pročitao poruku, iako sam dobro znao šta u njoj piše. Bila je kratka i
nimalo slatka.

Pozvao sam Udruženje muzičara i imao sreće da pronađem klinca koji
svira dovoljno dobro ritam i slajd da se provučemo. Oduševio se kad je
čuo da će za jedno veće strpati 600 zelembaća u džep. Kad budeš ovo
čitao, bićemo na putu za Vajldvud Grin. I ne pokušavaj da nas pratiš.
Otpušten si. Ðavolski mi je teško što moram to da uradim, ali prevršio
si svaku meru.

Keli

P. S. Pretpostavljam da nećeš mariti za ovo, Džejmi, ali za godinu dana
bićeš u ćorci ako se ne upristojiš i očistiš. Bićeš tamo ukoliko budeš
imao sreće. Umrećeš ako je ne budeš imao.

Pokušao sam da zavučem papirić u zadnji džep, ali sam ga samo ispustio
na ozbiljno oćelaveli zelenkasti tepih zato što sam zaboravio da ne nosim
pantalone, niti išta drugo. Podigao sam ga, bacio u kantu za smeće i provirio
kroz prozor. Na parkiralištu nije bilo nijednog automobila, izuzev starog
forda i izdrndanog seljačkog kamioneta. Keli se nije šalio. Neuštimovane
jajare su me ostavile. Ko zna zašto je to dobro. Ponekad mi je padalo na
pamet da ću izgubiti i ovo malo pameti što mi je ostalo ako budem morao da
odsviram još jedan pesmičuljak o tužnim ljudima koji piju jer su ostavljeni.

Odlučio sam da se što pre rešim sobe. Nisam želeo da ostanem još jedno
veče u Talsi, pogotovo dok je vašar pičio punom brzinom, ali mi je trebalo
nešto vremena da razmislim o sledećem profesionalnom angažmanu. Morao
sam i da se uradim. Na vašaru drogu ne može da nađe samo onaj koji se ne
trudi.

Šutnuo sam mokre gaće u ćošak - napojnica za sobaricu, kvarno sam se
zakikotao - i otkopčao torbu. U njoj nije bilo ničeg izuzev prljave odeće (juče
sam hteo da pronađem perionicu; još nešto na šta sam zaboravio), ali suve
prljave odeće. Obukao sam se i prešao preko dvorišta pokrivenog ispucalim
asfaltom do motelske recepcije. Zombijevski hod je lagano napredovao do
zombijevskog geganja. Grlo bi me zabolelo kad god bih progutao pljuvačku,
čisto da bi sve bilo zanimljivije.

Na recepciji sam zatekao seljanku grubog lica od pedeset i nešto, koja je
već neko vreme prebivala ispod vulkana natapirane crvene kose. Televizijski
voditelj je čavrljao s Nikol Kidman na ekranu mini-televizora. Iznad
televizora bila je uramljena slika Isusa kako daruje kučence dečaku i
devojčici. Nisam bio nimalo iznenađen kič ikonografijom. U ovom kraju
zemlje brkaju Hrista i Deda Mraza.

„Vaša grupa je već napustila sobe“, rekla je kad je pronašla moje ime u
knjizi gostiju. Govorila je lokalnim naglaskom, što znači da je zvučala kao loše
naštimovan bendžo. „Otišli su pre nekoliko sati. Rekli su da će se voziti sve do
Severne Karoline.“

„Znam“ odvratio sam. „Napustio sam grupu.“
Podigla je obrvu.
„Zbog kreativnih razmimoilaženja“, dodao sam.
Obrva se još malo podigla.
„Ostaću još jednu noć.“
„Uh-huh, važi. Gotovina ili plastika?“

Imao sam dvestotinak dolara u gotovom. Većinu toga namenio sam za
kupovinu droge, koju ću potražiti na vašaru. Dao sam joj karticu Američke
banke. Ubacila ju je u aparat i čekala. Držala je telefon između uveta i
mesnatog ramena i posmatrala oglas za ubruse što tobož upijaju mrlje
veličine jezera Mičigan. Posmatrao sam ga s njom. Emisija se nastavila. Tom
Selek je pravio društvo Nikol Kidman. Seljanka je još čekala odgovor.
Izgledalo je da joj to ne smeta, ali je meni smetalo. Svrab se vratio. Loša noga
je počela da me boli. Podigla je pogled kad je počela nova reklama. Okrenula
se u stolici, pogledala kroz prozor na zapanjujuće plavo nebo Oklahome i
nešto procvrkutala u slušalicu. Prekinula je vezu. Vratila mi je kreditnu
karticu.

„Odbijena je. Gotovina je sad izglednija varijanta, pod uslovom da je
imate.“

Počastio sam je najboljim osmehom, iako je poslednja primedba bila
krajnje zlobna. „Kartica je valjana. Pogrešili su. To se stalno dešava.“

„U tom slučaju biće najbolje da je validirate u nekom drugom motelu“,
rekla je. (Validirana! Krupna reč za seljanku!) „Ima ih četiri nešto niže niz
ulicu, ali nisu bogzna kakvi.“

Ne mogu se meriti s ovim Ric-Karlton svratištem, pomislio sam, iako sam
rekao: „Pokušajte ponovo.“

„Dušo“, rekla je, „dovoljno je da te pogledam, pa da shvatim da ne moram.“
Kinuo sam. Okrenuo sam glavu, da bih se istresao na kratki rukav moje
Čarli Danijels bend majice. To nije bio problem, pošto odavno nije prana.
Prilično odavno. „Šta bi to trebalo da znači?“
„To znači da sam ostavila muža kad je barabar s braćom navalio na krek.
Nema vređanja, ali znam šta mi je pred očima. Prošla noć je plaćena -
kreditnom karticom benda - sad si ono što se zove solo umetnik. Imaš fore do
jedan da napustiš sobu.“
„Na vratima piše do tri.“
Uperila je okrnjenim noktom u znak levo od kalendara s Isusom koji daruje
štenad: ZA VREME VAŠARA, OD 25. SEPTEMBRA DO 4. OKTOBRA, SOBE SE
NAPUŠTAJU DO JEDAN PO PODNE.
„Pogrešno ste napisali napuštaju“, rekao sam. „Validirajte to.“
Pogledala je na znak. „Videla sam grešku, ali deo u kom piše da bi sobe
trebalo da budu napuštene do jedan po podne ne moramo da validiramo. Ne
teraj me da zovem policiju, dušice. Vašar je, ima ih više no muva na svežoj
sraćki. Stvoriće se ovde dok udarim dlanom o dlan.“
„Ovo je žešće sranje“, rekao sam.
U to doba mozak mi nije najbolje radio, ali se njenog odgovora sećam kao
da mi ga je pre dva minuta šapnula na uvce: „Uh,uh, dušice, ovo je stvarnost.“
Okrenula se ka televizoru, na kom je neka budala stepovala.

Nisam hteo da tražim drogu danju, čak ni na vašaru. Zbog toga sam ostao u
Fergraunds inu do pola dva (i da bih napakostio seljanki). Zgrabio sam
platnenu torbu i kovčeg s gitarom i krenuo pešice. Zaustavio sam se na
benzinskoj pumpi, tamo gde Severna Detroit avenija postaje Južna Detroit.
Dotad sam ozbiljno hramao. Bol u kuku pulsirao mi je u ritmu srca. U
muškom toaletu zavrnuo sam rukav i ubrizgao polovinu zaliha ispod levog
pazuha. Laknulo mi je. Zaboravio sam na bolno grlo i nogu.

Dobra leva noga postala je loša leva noga jednog sunčanog letnjeg dana
1984. godine. Jahao sam kavasaki. Postariji čmar iz suprotnog pravca
upravljao je ševroletom veličine jahte. Zalutao je u moju traku. Mogao sam da
se sudarim s njim ili da skrenem na meko tle pored puta. Izabrao sam ono što
bi i svi drugi i prozviždao pored čmara. Pogrešio sam kad sam probao da se
vratim na drum pri brzini od sedamdeset na sat. Savet za neiskusne
motocikliste: skretanje na drum pri brzini od sedamdeset na sat loša je ideja.
Sjebao sam motor i nogu na pet mesta. Onako usput, smrskao sam kuk.
Nedugo potom upoznao sam se sa zadovoljstvom koje pruža morfijum.

Bol u nozi se povukao, a trzanje i grčenje minuli. Procenio sam da je vreme da
krenem s benzinske pumpe. Uskoro sam stigao do autobuske stanice. Nije mi
bilo jasno zašto sam toliko dugo ostao s Kelijem van Dornom i njegovom
sjebanom kantri ekipom. Nisam bio stvoren za izvođenje kukaj-plači balada
(u akordu C, za boga miloga). Ja sam roker, a ne zemljoradnik.

Kupio sam kartu za podnevni autobus do Čikaga i pravo da naguram
torbu i gibsona SG - sve što sam imao na svetu - u ormarić na garderobi.
Karta me je koštala dvadeset devet dolara. Prebrajao sam ostatak sedeći na
klozetskoj šolji. Ostalo mi je sto pedeset devet dolara, koliko sam i očekivao.
Budućnost je izgledala svetlije. Kupiću dop na vašaru, pronaći mesto za
spavanje - možda u lokalnom svratištu za beskućnike ili napolju - i sutra
zajahati velikog sivog hrta, koji će me odvesti do Šajtauna. Tamo postoji
muzička berza, kao i u većini velikih gradova. Muzičari će sedeti, pričati
viceve, razmenjivati tračeve i tražiti svirke. Za neke to neće biti lako (na
primer za harmonikaše), ali bendovi stalno traže sposobne ritam gitariste. A
ja sam bio prilično sposoban. Godine 1992. počeo sam da sviram i glavne
deonice kad bi mi ponudili i kad nisam bio previše urađen. Sad je najvažnije
da stignem do Čikaga i dobijem posao pre nego što Keli van Dorn pusti buvu
da sam nepouzdan, što bi seronja mogao učiniti.

Ostalo mi je još šest sati do mraka. Skuvao sam preostalo sranje i utisnuo
tamo gde ću od njega imati najviše koristi. Nakon toga kupio sam roto-roman
na kiosku, seo na klupu i otvorio knjižicu na sredini. Ubrzo sam zadremao.
Probudio sam se i kinuo nekoliko puta. Bilo je sedam uveče, vreme da
nekadašnji ritam gitarsta Vajt lajtninga potraži ono bez čega ne može.

Zalazak sunca pretvorio se u narandžastu liniju na zapadu kad sam stigao na
vašar. Otvorio sam se za taksi, iako sam hteo da prištedim što više novca za
kupovinu. Bilo mi je loše. Nije bio problem u spuštanju i bolovima. Ponovo
me je bolelo grlo. Čuo sam piskavo, neprijatno zujanje. Bila mi je vrućina.
Rekao sam sebi da je ovo poslednje normalno, jer je noć bila jebeno sparna.
Što se ostalog tiče, bio sam siguran da ću se oporaviti posle šest-sedam sati
sna. Naspavaću se u autobusu. Hteo sam da se sredim pre no što ponovo
stupim u rokenrol armiju.

Zaobišao sam glavni ulaz vašara zato što bi samo idiot pokušao da kupi
heroin na smotri zanatskih rukotvorina i najkvalitetnijih grla. Pored njega je
bio ulaz u luna-park. Taj deo kompleksa više ne postoji, ali septembra 1992.
godine pičio je punom parom. Oba vašarska tobogana - drveni Zingo i
savremeniji Vajldket - zujala su dok su mušterije ushićeno vrištale posle
vratolomnih zaokreta i pogibeljnih propadanja. Posetioci su čekali u dugim
redovima ispred vodenih tobogana Himalaja i mračne Fantazmagorije.

Prošao sam pored svih atrakcija i između improvizovanih restorana.
Smučilo mi se od obično zamamnih mirisa krofnica i kobasica. Ugledao sam
tipa odgovarajućeg izgleda kako se muva oko štanda za nabacivanje
prstenova na motku. Spremao sam se da mu priđem, ali sam namirisao
narkomana. Majica koju je nosio (KOKAIN! DORUČAK ŠAMPIONA!) previše je
upućivala na šmrkatora. Nastavio sam dalje. Prošao sam pored streljane,
štanda za gađanje konzervi platnenom lopticom, gatare i tombole. Sve gore
sam se osećao. Koža mi je bila sve vrelija, a zujanje u ušima sve glasnije. Grlo
me je toliko bolelo da sam se trzao posle svakog gutanja pljuvačke.

Ispred mene je bilo veliko igralište za mini-golf, krcato razdraganim
tinejdžerima. Pomislio sam da sam stigao do nulte tačke. Gde god da su
tinejdžeri u noćnom provodu, postoje i dileri spremni da im pomognu da
zabavu učine još interesantnijom. I da, primetio sam nekoliko tipova
odgovarajućeg izgleda. Poznaju se po zejtinjavim očima i neopranoj kosi.

Glavna ulica vašarišta završavala se na raskrsnici u obliku slova T, iza
igrališta za mini-golf. Jedan krak se vraćao prema vašarištu, dok je drugi išao
ka trkalištu. Nisam hteo da idem ni na jedno ni na drugo mesto. Čuo sam
neobično električno praskanje, a za njim gromoglasan aplauz, smeh i
začuđene krike. Približio sam se raskrsnici i video da je svaki prasak praćen
blistavim plavičastim svetlosnim pražnjenjem koje me je podsećalo na blesak
munje. Još preciznije, podsećalo me je na sevanje munja na Skajtopu.
Godinama nisam pomislio na njih. Kakva god da je predstava bila u pitanju,
privukla je gomilu gledalaca. Procenio sam da dileri oko golf igrališta mogu
malo da pričekaju. Ti tipovi ionako ne odlaze pre gašenja neonki. Hteo sam
da vidim ko pravi munje ove vrele i bistre noći u Oklahomi.

Razlegao se glas s pojačala: „Upravo ste se uverili u moć mog proizvođača
munja - jedinstvene sprave na svetu, uveravam vas. Spreman sam da vam
demonstriram predivni portret, koji ćete moći da kupite jednim portretom
Aleksandra Hamiltona iz vaše torbice ili novčanika. Podariću vam čudesnu
demonstraciju pre no što otvorim Električni studio, gde ćete dobiti priliku da
sednete i doživite jedinstveno fotografsko iskustvo. Potreban mi je
dobrovoljac da biste tačno znali šta ćete dobiti za najpametnije uloženih
deset dolara u vašem životu! Ima li nekog dobrovoljca? Gde je? Uveravam vas
da je sve savršeno sigurno! Hajde, narode, uvek su mi pričali da su Sunersi5
čuveni po hrabrosti!“

Ispred uzdignute bine bilo je najmanje pedesetoro-šezdesetoro
znatiželjnika. Platnena pozadina bila je najmanje dva metra široka i sedam
metara visoka. Na njoj je bila fotografija divne devojke u balskoj dvorani,
veličine bioskopskog platna. Oblikovala je crnu kosu u niz složenih kovrdža.
Priprema takve frizure sigurno je trajala satima. Nosila je usku i kratku
večernju haljinu s velikodušnim dekolteom. Dijamantske minđuše i
krvavocrveni ruž upotpunjavali su glamoruzni utisak.

Ispred džinovske dame u balskoj dvorani stajao je staromodni fotoaparat,
devetnaestovekovna sprava na tronošcu, s crnom zavesicom koju je fotograf
prebacivao preko glave. Reklo bi se da s mesta na kom je postavljena može da
snimi devojku u plesnoj dvorani samo od kolena naniže. Pored nje je bilo
čanče s belim prahom na postolju. U crno obučeni ceremonijar u cilindru
položio je ruku na foto-aparat. Odmah sam ga prepoznao.

Toga se jasno sećam, ali priznajem da mi je slika o onom što se zatim
dogodilo malčice nejasna. Bio sam dugogodišnji narkoman koji je pre dva leta
diplomirao iglu. Ispočetka sam se samo bockao, ali sam sve češče gađao
venu. Slabo sam jeo. Sveo sam se na kost i kožu. Povrh svega dobio sam
ozbiljnu temperaturu. Oboleo sam od gripa. Bolest je brzo osvajala prostor u
mom oslabelom telu. Kad sam se tog jutra probudio, mislio sam da imam
uobičajene simptome spuštanja s heroina ili u najgorem slučaju prehladu.
Osećao sam se kao da sam u snu kad sam video Čarlsa Džejkobsa kako stoji
pored staromodnog tronožnog foto-aparata, ispred velikog platna s
natpisom MUNJEVITI PORTRETI, iznad džinovske devojke. Nisam se
iznenadio što vidim nekadašnjeg sveštenika s nešto sedina na
slepoočnicama i (sitnih) bora oko usta. Ne bi me iznenadilo kad bi mu se
moja pokojna mama i sestra pridružile na sceni, obučene kao Plejbojeve
zečice.

Nekolicina muškaraca podigla je ruku u odgovor na Džejkobsov poziv za
dobrovoljca. On se nasmejao i pokazao na prekrasnu devojku na platnu, iza
svojih leđa. „Siguran sam da ste listom kuražni kao đavo subotom uveče, ali
nijedan od vas ne bi izgledao lepo u haljini bez naramenica.“

Publika je odgovorila dobronamernim smehom.

„Hoću neku curu“, rekao je tip koji mi je pokazao Spokojno jezero kad sam
bio slinavko u kratkim pantalonicama. „Hoću zgodnu curu! Zgodnu malu
Sunerku! Šta je s vama narode! Jesu li vam sve lađe potonule?“

Žustro su tapšali da bi pokazali da nije u pravu. Džejkobs je, ohrabren
njihovom reakcijom, pokazao bežičnim mikrofonom na nekog u prvim
redovima gomile. „Da li ste vi raspoloženi, gospođice? Vi ste zaista prekrasna
devojka!“

Bio sam na obodu gomile koja se razdvajala preda mnom kao da
raspolažem nadljudskim moćima. Verovatno sam laktovima probio sebi put,
iako se ne sećam da sam ikog gurao ili bio guran. Činilo mi se da lebdim
napred. Sve boje behu sjajnije, a zujanje ringišpila, tutnjava i krici sa Zinga
glasniji. Zujanje u ušima uzdiglo se do nivoa melodične zvonjave. Mislim da je
bilo u G-ključu. Kretao sam se kroz aromatičnu atmosferu parfema, losiona i
lakova za kosu s rasprodaje.

Lepa Sunerka je oklevala, ali su je prijateljice nagovarale da se popne na
binu. Gurale su je napred. Pela se stepenicama s leve strane bine. Preplanule
butine sevale su joj ispod kratke suknje od teksasa. Iznad nje je bila zelena
bluza, koja se podizala visoko uz vrat, ali je ostavljala ključne centimetre
otkrivene. Devojka je imala dugu plavu kosu. Nekoliko muškaraca bodrilo ju
je zvižducima.

„Svaka lepa devojka nosi vlastito pozitivno naelektrisanje!“, obratio se
Džejkobs gomili i skinuo cilindar. Video sam da stiska ruku kojom ga je držao.
Na trenutak sam osetio nešto što nisam od davnih dana na Skajtopu. Koža na
rukama mi se naježila. Svaka dlaka stajala je mirno na potiljku. Vazduh mi je
sve snažnije pritiskao pluća. Nešto u čančetu pored foto-aparata je
eksplodiralo. To nije bio blic-prašak. Zapanjujući plavi blesak sevnuo je po
platnu u pozadini. Lice devojke u večernjoj haljini se zamutilo. Kad je blesak
izbledeo, video sam na njegovom mestu - ili sam mislio da vidim -
pedesetogodišnju seljanku koja me je pre devet sati izbacila iz motela.
Devojka u kratkoj uskoj haljini vratila se na svoje mesto.

Bio sam opčinjen, kao i svi u publici... ali ne preterano iznenađen. Prečasni
Džejkobs bavio se starim trikovima, to je bilo sve. Nisam se iznenadio ni kad
je obgrlio devojku da bi je okrenuo prema nama. Na trenutak sam pomislio
da je to Astrid Soderberg, šesnaestogodišnjakinja koja strahuje da ne
zatrudni, Astrid koja je ponekad znala da mi uduva dim cigarete u usta, od
čega sam dobijao nezaboravne erekcije.

U sledećem trenutku na sceni ponovo je bila lepa mala sunerska cura s
farme, raspoložena za noćnu zabavu.

Džejkobsov pomoćnik, bubuljičavi klinac s lošom frizurom, dotrčao je s
običnom drvenom stolicom. Spustio ju je ispred foto-aparata. Komičnim
pokretima čistio je Džejkobsov staromodni frak. „Sedi, dušo“, reče Džejkobs.
Dopratio je devojku do stolice. „Obećavam ti šokantno dobru zabavu.“

Nabrao je obrve. Mladi asistent se zgrčio, kao da je oprljen strujom.
Publika je odgovorila grohotnim smehom. Džejkobs je prelazio pogledom
preko lica u gomili. Stajao sam u prvom redu. Prešao je preko mog lica. Vratio
se i posle najkraćeg oklevanja nastavio.

„Hoće li boleti?“, pitala je devojka. Nije mnogo ličila na Astrid. Naravno da
nije. Bila je mnogo mlađa no što bi moja prva devojka sad bila... i gde god da
je, njeno prezime gotovo sigurno više nije bilo Soderberg.

„Ni najmanje“, uveravao je Džejkobs. „Tvoj portret će, za razliku od svih
ostalih portreta lepih devojaka, biti...“

Skrenuo je pogled s nje na gomilu. Ovog puta pogledao je pravo u mene.
„... apsolutno besplatan.“
Posadio ju je u stolicu. Predstava se odvijala po ustaljenom redosledu, ali
je izvođač malčice oklevao, kao da je izgubio sigurnost. Neprestano je
pogledao na mene, dok je njegov pomoćnik vezivao beli svileni povez preko
devojčinih očiju. Ako mu je pažnja popuštala, gomila to nije opažala. Sitna
lepa devojka biće fotografisana pod nogama džinovske lepotice, ni manje ni
više no s povezom na očima. Sve to bilo je vrlo zanimljivo, kao i to što je
devojka na stolici pokazivala najveći deo nogu, a ona na platnu najveći deo
grudi.
„Ko želi“ - progovorila je lepotica. Džejkobs je hitro podmetnuo mikrofon
ispred njenih usta da bi gomila čula pitanje - „da se fotografiše s povezom
preko očiju?“
„Mi nemamo povez preko očiju, dušice!“, viknuo je neko. Gomila je burno
pozdravila lascivnu opasku. Devojka u stolici je stisnula kolena. Ipak se
osmehnula. To je bio prepoznatljivi ja sam dobar drugar osmeh.
„Draga moja, mislim da ćete biti iznenađeni“, reče Džejkobs. Okrenuo se
da bi se obratio gomili. „Elektricitet! Najveće je čudo prirode, iako ga
uzimamo zdravo za gotovo! On je temelj savremene civilizacije! Velika
piramida u Gizi običan je mravinjak u poređenju s njim! Neki tvrde da ga
razumeju, dame i gospodo, ali niko ne razume tajni elektricitet, silu koja
povezuje čitavu vasionu u skladnu celinu. Razumem li ga ja? Ne, ne razumem
ga. Ne u potpunosti. Ipak, poznajem njegovu moć da uništi, isceli i stvori
magičnu lepotu! Kako se zovete, gospođice?“
„Keti Mors.“
„Keti, stara poslovica kaže da je lepota u oku posmatrača. Vi, ja i svi
prisutni uverićemo se večeras u istinitost ove veličanstvene misli. Odavde
ćete otići s portretom koji ćete pokazivati unučićima. Oni će taj portret
pokazivati svojim unučićima! I ne zvao se ja Den Džejkobs ako mu se ti još
nerođeni potomci ne budi divili.“
Ali to nije tvoje ime, pomislio sam.
Ljuljao sam se napred-nazad, kao po muzici kaliope i po onoj koju sam
čuo u ušima. Pokušao sam da se zaustavim, ali nisam mogao. Imao sam

neobičan osećaj u nogama, kao da su mi kosti odstranjene, centimetar po
centimetar.

Ti si Čarls, a ne Den - misliš da ne prepoznajem čoveka koji je mom bratu
vratio glas?

„Dame i gospodo, ne bi bilo loše da pokrijete oči!“
Pomoćnik je teatralno pokrio svoje. Džejkobs se okrenuo u mestu,
podigao crno platno na zadnjem delu foto-aparata i nestao ispod njega.
„Zažmurite, Keti!“, povikao je. „Električni blesak biće tako snažan da bi
mogao da vas zaslepi i ispod poveza! Brojaču do tri! Jedan... i... dva... i... tri!“
Ponovo sam osetio to neobično zgušnjavanje vazduha. Nisam bio jedini.
Gomila je uzmakla za korak-dva. Čulo sam oštro puc, kao da mi je neko
pucnuo prstima pored desnog uveta. Eksplozija plave svetlosti ispunila je
svet.
Aaaahh! otelo se gomili. Ispustili su veliko AAAAHHHHH! videvši šta se
desilo s pozadinskim platnom.
Večernja haljina ostala je ista - kratka, uska i srebrnkasta. Zavodljiva
krivina grudi i složena frizura nisu se promenile. Dojke su bile manje, a kosa
plava, a ne crna. Ni lice nije bilo isto. Keti Mors stajala je u balskoj dvorani.
Trepnuo sam. Slatka mala sunerska cura je nestala. Ponovo sam video Astrid.
Astrid kakva je bila u šesnaestoj, ljubav mojih dana i neugasiva čežnja mojih
noći.
Gomili se oteo tihi uzdah zaprepašćenja. Luda i nametljiva misao sevnula
je mojim umom: i oni vide ljude iz svojih uspomena, likove koji su nestali ili
se promenili usled tečnog protoka vremena.
Pred očima mi se pojavila Keti Mors. Izgledala je zapanjujuće. Sedam
metara visoka devojka na sebi je imala skupocenu haljinu kakvu nikad neće
obući u stvarnom životu. S ušiju su joj visile dijamantske minđuše. Iako je
karmin devojke u stolici bio ružičast, onaj na usnama džinovske Keti bio je
jarkocrven.
I nigde nije bilo poveza.
Ovo je stari dobri prečasni Džejkobs, pomislio sam, samo što je smislio
mnogo upečatljivije trikove od električnog Isusa koji šeta po Spokojnom jezeru
pokretan motorom iz dečje igračke.
Pojavio se ispod crne tkanine. Zabacio ju je nazad i izvukao ploču iz
zadnjeg dela sprave. Pokazao ju je publici, i ova je ponovo ispustila
AAAHHHH. Naklonio se i okrenuo Keti, koja je izgledala krajnje zbunjeno.
Pružio joj je ploču i rekao: „Možete skinuti povez, Keti. Sad je bezbedno.“
Spustila je svileni povez i ugledala fotografiju na ploči: devojka iz
Oklahome nekim čudom preobrazila se u otmenu francusku kurtizanu s kraja
prošlog stoleća. Prinela je ruke licu. Džejkobs je stavio mikrofon na pravo
mesto. Omogućio je svima da čuju blagi bože.
„Okrenite se!“, povikao je ceremonijar.

Ustala je, okrenula se i ustuknula kad je videla svoju sedam metara visoku
fotografiju u skupocenoj odeći. Džejkobs ju je obuhvatio oko struka da bi je
umirio. Ruka s mikrofonom, koja je krila neki kontrolni uređaj, ponovo se
zgrčila. Gomila ovog puta nije samo zevnula. Bilo je i nekoliko krikova.

Džinovska Keti Mors polako se okrenula kao iskusni model pred
kamerama, otkrivajući zadnji deo haljine, znatno kraći od prednjeg. Okrenula
se preko ramena... i namignula.

Džejkobs nije zaboravio na mikrofon - bio je besprekorno uvežban - tako
da je publika čula uzvik prave Keti, jasno kao prvi: „Blagi jebeni bože!“

Smejali su se. Klicali su. Klicali su još jače kad su videli kako joj se obrazi
rumene. Džinovska Keti menjala se iznad Džejkobsa i cure. Plava kosa je
potamnela. Crte su izbledele, iako je crveni ruž ostao sjajan, kao osmeh
Češirskog Mačka iz Alise.

Preobrazila se u prvobitnu devojku. Fotografija Keti Mors izbledela je i
nastala.

„Ali ova verzija nikad neće izbledeti“, reče Džejkobs. Ponovo je podigao
starovremensku fotografsku ploču. „Moj pomoćnik će je odštampati i uramiti.
Ponesite je kad večeras pođete kući.“

„Pazi, slatkorečivi!“, povikao je neko u prednjem redu. „Devojka će se
onesvestiti!“

Nije izgubila svest. Samo se malčice zaljuljala.
Ja sam se onesvestio.

Otvorio sam oči u bračnom krevetu, s čaršavom navučenim do brade.
Pogledao sam nadesno i video zid pokriven pločama od lažnog drveta. Levo
od mene je bila kuhinjica s frižiderom, sudoperom i mikrotalasnom
pećnicom. Iza nje je bio kauč i stočić sa četiri stolice. Video sam i fotelju u
dnevnoj sobi okrenutu televizoru, pričvršćenom na zid. Nisam mogao da
iskrenem vrat da bih video volan i kontrolnu tablu. Znao sam gde sam, jer
sam kao putujući muzičar proputovao desetine hiljada kilometara u sličnim
vozilima (iako je malo njih po opremi moglo da se meri s ovim). Bio sam u
velikom prilagođenom autobusu, nečijoj kući na točkovima.

Goreo sam u groznici. Usta su mi bila suva kao prašina pored puta. Žudeo
sam za drogom. Počeo sam da se tresem čim sam spustio čaršav. Senka je
pala po meni. Bio je to Džejkobs. Nosio je nešto divno: sok od pomorandže u
visokoj čaši, sa savijenom slamčicom. Samo bi puna injekcija dopa bila bolja.
Ići ćemo korak po korak. Pružio sam ruku za čašom.

Navukao je čaršav preko mene i kleknuo pored kreveta. „Polako, Džejmi.
Bojim se da si prilično bolestan Amerikanac.“

Počeo sam da pijem. Sok me je milovao po ustima. Udaljio je čašu od
mene kad sam pokušao da je oštrije nagnem. „Rekao sam polako.“

Spustio sam ruku. Dao mi je još jedan gutljaj. Pažljivo sam gutao. Stomak
mi se zgrčio posle trećeg. Drhtavica se vratila. Nisam se tresao zbog gripa.

„Moram da se uradim“, rekao sam. To nije bio najbolji način da se
predstavim bivšem svešteniku i prvom prijatelju među odraslima. Ali
narkoman u krizi ne zna za obraz. Sem toga, i on možda ima skelet ili dva u
ormanu. Zašto bi se predstavljao kao Den Džejkobs, umesto kao Čarls?

„Znam“, rekao je. „Video sam tragove. Podmirivaću te dok ne pobediš zlo
koje kruži tvojim sistemom. U protivnom ćeš početi da povraćaš kad god
pokušam da te hranim, a to ne možemo dozvoliti, zar ne? Nedostaje ti
dvadeset pet kila do normalne težine.“

Iz džepa je izvadio smeđu bočicu s kašičicom na zatvaraču. Posegnuo sam
za njom. Odmahnuo je glavom. Odmakao ju je od mene.

„Moramo da se dogovorimo. Ja ću upravljati paradom.“
Otvorio je zatvarač i kašičicom izvadio nešto belog praška. Prineo ga je
mom nosu. Ušmrknuo sam ga u desnu nozdrvu. Izvadio je još malo praška, za
levu. To nije bilo ono što mi je potrebno - tačnije, nije bilo dovoljno onog što
mi je potrebno - ali se drhtavica smanjila, kao i opasnost da povratim lepi
hladni sok od pomorandže.
„Sad možeš da odremaš“, rekao je. „Ili da otkinjavaš, kako se danas kaže.
Spremiću ti pileću supu. Neće biti kao mamina, već iz kesice, ali druge
nemam.“
„Ne znam hoću li je zadržati u sebi“, rekao sam. Ispostavilo se da mogu.
Tražio sam još droge. Dao mi je samo za dva veoma skromna ušmrkivanja.
„Gde si ga nabavio?“, pitao sam ga dok je gurao bočicu u prednji džep
farmerki.
Osmehnuo se. Osmeh ga je podmladio. Činilo mi se da ponovo ima
dvadeset pet godina, ženu koju voli i sinčića kog obožava. „Džejmi“, rekao je,
„već dugo radim po zabavnim parkovima i vašarima. Bio bih slepac ili idiot
kad ne bih mogao da pronađem drogu.“
„Potrebne su mi veće količine. Injekcija.“
„Grešiš. Ti želiš injekciju, ali je od mene nećeš dobiti. Neću da ti pomažem
u drogiranju, ali ne želim da te spopadnu grčevi i da umreš u mojoj kući na
točkovima. Spavaj. Ponoć se bliži. Razgovaraćemo o načinima za oslobađanje
od onog što te upropaštava ako ti ujutru bude bolje. Odbaciću te do Sent
Fransisa ili OSU medicinskog centra ukoliko ti se stanje ne poboljša.“
„Trebaće ti mnogo sreće da me tamo ubaciš“, rekao sam. „Na dva koraka
sam od bankrotstva. Moje osiguranje ne pokriva ni aspirin iz apoteke.“
„Skarlet O’Hara rekla bi da ćemo se sutra brinuti zbog toga, jer sutra je
novi dan.“
„Jakako“, zakrkljao sam.
„Kako ti kažeš.“
„Daj mi još malo.“ Ušmrkivanje mi je koristilo kao marlboro lajt

strastvenom pušaču koji je čitavog života dimio kamel. Bolje išta nego ništa.
Posle kraćeg oklevanja dozvolio mi je da još dva puta šmrknem. Dao mi je

još manje droge nego prvi put.
„Mora da sam lud kad dajem heroin čoveku koji ima težak grip“, rekao je,

kroz kikot.
Gvirnuo sam ispod pokrivača i video da me je skinuo do gaćica. „Gde mi je

odeća?“
„U ormanu. Bojim se da sam morao da je odvojim od moje. Malčice je

smrdela.“
„Novčanik mi je u prednjem džepu pantalona. Tamo je i žeton s garderobe

za torbu i gitaru. Odeća nije važna, ali gitara jeste.“
„Je li to na autobuskoj ili železničkoj stanici?“
„Na autobuskoj.“ Dobijao sam drogu samo u obliku praška, u

apotekarskim količinama. Bila je veoma kvalitetna ili je izuzetno snažno
delovala na moje propalo telo. Topla supa zagrejala mi je stomak. Kapci su mi
strahovito otežali.

„Spavaj, Džejmi.“ Stisnuo me je za rame. „Moraš da spavaš da bi izašao na
kraj s tim zlom.“

Opružio sam se po jastuku. Bio je mnogo mekši od onog u sobi iz
Fergraunds ina. „Zašto se predstavljaš kao Den?“

„Zato što se tako zovem. Čarls Danijel Džejkobs. Spavaj.“
Hteo sam, ali sam morao još nešto da ga pitam. Odrasli ljudi se menjaju.
Mogu se prepoznati ukoliko ih nije snašla neka opasna bolest ili ako im neka
nesreća nije promenila fizionomiju. Deca, pak...
„Prepoznao si me. Video sam to. Kako si uspeo?“
„Prepoznao sam te zato što tvoja mati živi na tvom licu, Džejmi. Nadam se
da je Lora dobro.“
„Mrtva je. I ona i Kler su mrtve.“
Ne znam kako je primio tu vest. Zažmurio sam. Deset minuta kasnije sam
zaspao.

Osećao sam se bolje kad sam se probudio. Drhtavica se vratila na velika
vrata. Džejkobs je prislonio toplomer-traku na moje čelo. Posle jednog
minuta je klimnuo. „Ima nade da ćeš preživeti“, rekao je pre nego što mi je
dao da ušmrknem najmanju moguću količinu droge iz smeđe bočice. „Možeš
li da ustaneš i pojedeš nešto kajgane?“

„Prvo moram u toalet.“
Pokazao mi je gde je. Uvukao sam se u sićušni toalet. Usput sam se
oslanjao o nameštaj. Piškilo mi se, ali sam bio preslab da obavim posao
stojeći. Zbog toga sam seo na šolju kao curica. Zviždućući, pekao je kajganu
kad sam izašao iz toaleta. Stomak mi je zakrčao od gladi. Pokušao sam da se

setim kad sam poslednji put jeo nešto izdašnije od supe iz konzerve. Pomislio
sam na hladne krmenadle pojedene preksinoć, pre nastupa. Zaboravio sam
ako sam išta pojeo posle njih.

„Gutaj polako“, rekao je kad je postavio tanjir na sto. „Ne želiš da se
odmah ispovraćaš, zar ne?“

Polako sam počistio svu kajganu s tanjira. Sedeo je preko puta mene i pio
kafu. Dao mi je pola šolje s mnogo mleka kad sam je zatražio.

„Kako izvodiš trik s fotografijom?“
„Trik? Povredio si me, sinko. Slika na pozadinskom platnu pokrivena je
fosforescentnom supstancom. Kamera je ujedno i generator elektriciteta...“
„Toliko sam ukapirao.“
„Blic-prašak je veoma moćan i veoma... specijalan. Projektuje fotografiju
subjekta na telo devojke u večernjoj haljini. Efekat ne traje dugo; površina je
prevelika. Fotografije koje prodajem traju pak znatno duže.“
„Dovoljno dugo da ih mušterije pokažu unucima? Zaista?“
„Pa“, rekao je, „ne baš toliko dugo.“
„Koliko dugo traju?“
„Dve godine. Manje-više.“
„Ti ćeš tada biti daleko.“
„Naravno. A fotografije koje su važne...“ Kucnuo se po slepoočnici. „Ostaju
ovde. To važi za sve nas. Slažeš li se sa mnom?“
„Ali... prečasni Džejkobse...“
Na tren sam pred sobom ugledao čoveka koji je održao Strašnu propoved
u vreme Džonsonovog predsednikovanja. „Molim te, ne zovi me tako. Zovi me
Den. To mi odgovara. Sad sam Den. Den koji fotografiše Munjevite portrete. Ili
Čarli, ako ti to više odgovara.“
„Ali okrenula se. Devojka na pozadinskom platnu načinila je okret od
trista šezdeset stepeni.“
„To je jednostavan trik, izveden pomoću filmskog projektora.“ Skrenuo je
pogled kad je to izgovorio. Ponovo se zagledao u mene. „Hoćeš li da ti bude
bolje, Džejmi?“
„Bolje mi je. Zakačio sam neki dvadesetčetvoročasovni virus.“
„Nisi zakačio dvadesetčetvoročasovni virus, već grip. Bolest će se do
podneva vratiti punom snagom ako sad kreneš na autobusku stanicu. Ostani
ovde. I da, mislim da će ti za nekoliko dana biti bolje. Ne govorim o gripu.“
„Dobro sam.“ Sad je na mene došao red da skrenem pogled. Pažnju mi je
privukla smeđa bočica. Držao ju je za kašičicu i mahao njome na srebrnom
lančiću, kao hipnotizerovom amajlijom. Posegnuo sam za njom. Sklonio ju je
van mog domašaja.
„Koliko dugo ga koristiš?“
„Heroin? Neke tri godine.“ Koristio sam ga šest godina. „Pao sam s
motocikla. Smrskao sam kuk i nogu. Dali su mi morfijum...“