Budenje - Stephen King

- ovo je čak i odmetnutom metodisti poput mene zaudaralo na cirkusko
svetogrđe - ali nikako nisam želeo da privučem njegovu pažnju, kao nekad u
Talsi.

Spasao ti je život, pomislio sam. Ne želiš da to zaboraviš.
To je istina. I godine posle toga behu dobre. Zažmurio sam, ne u molitvi,
već zbog zbunjenosti. Požalio sam što sam došao, ali nisam imao izbora. Ne
beše to prvi put da sam poželeo da nisam zamolio Džordžiju Donlin da me
spoji s njenom kompjuterski osvešćenom ćerkom.
Sad je bilo prekasno.
Pastor Deni se molio za prisutne u šatri. Molio se i za one vezane za dom,
koji su hteli da budu u njoj, a nisu mogli da dođu. Molio se za sve muškarce i
žene dobre volje. Molio se za Sjedinjene Američke Države i da bog obdari
njene vođe svojom mudrošću. Zatim se bacio na posao.
Pomolio se bogu da obavi isceljenje preko njegovih ruku i svetih
prstenova, ako to odgovara njegovoj volji.
Bend je svirao.
„Ima li među vama onih koji bi želeli da budu isceljeni?“, pitao je dok je
ustajao na noge s novom bolnom grimasom. Al Stemper je zakoračio napred
da mu pomogne, ali je Džejkobs mahnuo rukom u pravcu nekadašnjeg soul
pevača. „Ima li među vama onih s teškim teretom koji bi želeli da ga skinu i
tegobama kojih bi želeli da se oslobode?“
Kongregacija mu je glasno poručila da takvih ima. Ljudi u kolicima i
hronični bolesnici iz prva dva reda pomno su ga posmatrali, baš kao i svi
ostali. Mnogo njih izgledalo je namučeno i nasmrt bolesno. Bilo je onih u
zavojima, unakaženih, s maskama za kiseonik, svenulim udovima i
protezama. Bilo je onih koji su se bespomoćno trzali i ljuljali zato što su im
cerebralnom paralizom napadnuti mozgovi igrali kolce u lobanjama.
Devin i Gospel Robins zapevale su Jesus Says Come Forth tiho kao prolećni
povetarac u pustinji. Redari u ispeglanim farmerkama, belim košuljama i
zelenim jaknama pojavili su se kao nekom magijom. Počeli su da u
centralnom prolazu između sedišta organizuju red od osoba koje su se
nadale izlečenju. Njihove kolege - mnogo njih - kružile su po gomili s
pletenim korpama za sakupljanje priloga, tako velikim da su ličile na košare.
Zveckanje novčića se retko čulo. Većina ljudi ubacivala je presavijene
zelembaće - ono što karnevalski radnici zovu kolačićima. Ženu koja je klečeći
nerazumljivo govorila njen suprug ili momak vratio je u stolicu na
rasklapanje. Kosa joj je visila oko porumenelog ushićenog lica. Sako joj je bio
prašnjav.
I ja sam se osećao prljavo, ali smo stigli do onoga što sam hteo da vidim.
Iz džepa sam izvukao beležnicu i hemijsku olovku. Već je sadržala nekoliko
navoda. Neki su bili plod mojih pretraživanja, a neki doprinos Brajane Donlin.
„Šta radiš?“, pitao je Hju tihim glasom.

Odmahnuo sam glavom. Očekivalo se da izlečenja počnu svakog časa.
Video sam dovoljno video-zapisa s veb-sajta pastora Denija da znam kako će
se odvijati. Ovo je stara škola, rekla je Bri, nakon što je odgledala nekoliko
snimaka.

Žena u kolicima zakotrljala se napred. Džejkobs ju je pitao za ime. Prineo
je mikrofon njenim usnama. Drhtavim glasom predstavila se kao Rouina
Mintur, nastavnica u školi pristigla čak iz De Mojna. Spopao ju je nesnosan
artritis, zbog kog više nije mogla da hoda.

Zapisao sam njeno ime u beležnici, pored Mejbel Džergens, koju je pre
mesec dana u Albukerkiju izlečio od povrede kičmene moždine.

Džejkobs je gurnuo mikrofon u spoljni džep crnog kaputa. Šakama je
obuhvatio glavu bolesnice. Pritisnuo je prstenje na njene slepoočnice i njeno
lice na svoje grudi. Zatvorio je oči. Usne su joj se pomakle u tihoj molitvi... ili
ko zna već čemu. Žestoko se trznula. Ruke su joj poletele uvis. Lepršale su kao
bela krila. Zurila je u Džejkobsovo lice. Raširila je oči od zaprepašćenja ili od
posledica električnog udara.

Zatim je ustala.
Gomila je uskliknula aleluja. Zagrlila je Džejkobsa i pokrila njegove obraze
poljupcima. Nekoliko ljudi zavitlalo je šešire u vazduh. Tako nešto viđao sam
samo u bioskopu. Džejkobs ju je uhvatio za ramena i okrenuo prema publici -
obuzetoj žudnim iščekivanjem, ne isključujući ni mene - i posegnuo za
mikrofonom, tečnim izvežbanim pokretom iskusnog vašarskog zabavljača.
„Pođi ka svom suprugu, Rouina!“, zagrmeo je Džejkobs preko mikrofona.
„Hodaj ka njemu i slavi Isusa svakim korakom! Slavi Boga svakim korakom!
Slavi njegovo sveto ime!“
Zateturala se ka mužu. Ridajući, ispružila je ruke da bi lakše održala
ravnotežu. Redar u zelenoj jakni gurao je kolica iza nje u slučaju da je noge
izdaju... ali nisu.
Isceljenja su trajala čitav sat. Muzika nije prestajala da svira, baš kao što
se nisu zaustavljali ni redari koji su obilazili publiku s dubokim pletenim
košarama. Džejkobs nije izlečio sve, ali sam video da je ekipa za sakupljanje
priloga dobrano ispraznila džepove prisutnih, sve do kreditnih kartica. Veliki
broj ljudi u kolicima nije uspeo da se digne nakon što je bio dotaknut svetim
prstenovima. Pola tuceta jeste. Zabeležio sam njihova imena i precrtao sve
koji su izgledali sjebano nakon Džejkobsovog isceliteljskog dodira.
Žena s kataraktom rekla je da je progledala. Pod bleštavom svetlošću
činilo se da je mlečna koprena nestala iz njenih očiju. Iskrivljena ruka se
ispravila. Uplakana beba s nekom vrstom srčane mane prestala je da plače,
kao da je neko pritisnuo nevidljivo dugme. Čovek koji je iscelitelju prišao na
štakama, pognute glave strgnuo je udlagu s vrata i odbacio štake. Žena koja je
patila od uznapredovalog otkazivanja pluća odbacila je masku za kiseonik.
Objavila je da slobodno diše i da je težina koja joj je pritiskala grudi nestala.

Simptomi velikog broja bolesti nisu se mogli videti golim okom. U publici
je moglo biti podmetnutih prevaranata. Jedan od sumnjivih bio je čovek sa
čirom koji je tvrdio da je stomak prestao da ga boli prvi put posle tri godine
ili žena s dijabetesom - i jednom nogom odsečenom ispod kolena - koja je
rekla da ponovo oseća ruke i preostale prste na nogama. Nekoliko žrtava
hroničnih migrena tvrdilo je da je njihov bol nestao, nek je hvaljen Gospod,
zauvek nestao.

Ispisao sam i njihova imena i - kad su ih izrekli - imena gradova i država
iz kojih su došli. Bri Donlin bila je sposobna cura. Zainteresovala se za
projekat. Hteo sam da joj dam što više materijala.

Džejkobs je te večeri uklonio samo jedan tumor. Nisam ni zapisao ime tog
tipa, zato što sam video kako opsenar gura ruku u crni kaput pre no što je
upotrebio magične prstenove. Ono što je pokazao zapanjenoj, opčinjenoj
publici ličilo je na teleću džigericu kakva se mogla pazariti u svakoj
prodavnici. Predao je tobožnji tumor jednom redaru u zelenoj jakni, da bi ga
ovaj gurnuo u teglu i žurno odneo sa scene.

Džejkobs je u neko doba objavio da je sa isceljenjima za tu noć gotovo.
Izgledao je veoma iscrpljeno. Uistinu se činilo da mu je duša u nosu. Lice mu
je bilo suvo, ali mu se prednji deo košulje prilepio za grudi. Zateturao se kad
je uzmakao za korak od vernih koji nisu dobili priliku (veliki broj nesumnjivo
će ga slediti do sledećeg grada u kom će podići šatru) da budu isceljeni. Al
Stemper ga je prihvatio. Džejkobs ovog puta nije odbio njegovu pomoć.

„Pomolimo se“, rekao je. Bilo je jasno da ulaže veliki trud da bi povratio
dah. Uplašio sam se da će se onesvestiti ili pasti pokošen srčanim udarom.
„Ponudimo zahvalnost Bogu, kao što smo mu nudili terete naše. Posle toga će
vas, braćo i sestre, Al i Devin s Gospel Robins ispratiti pesmom.“

Ovog puta nije ni pokušao da klekne. Kongregacija je to učinila,
uključujući i nekolicinu koja je mislila da za zemaljskog života to nikad neće
učiniti. Ponovo sam čuo šuštanje odeće. Taj zvuk zamalo je pokrio krkljanje
pored mene. Okrenuo sam se na vreme da vidim kako zadnji deo Hjuove
karirane košulje izlazi iz šatre.

Ugledao sam ga ispod svetiljke, osam metara od šatre, presavijenog u struku
i s rukama na kolenima. Noć je bila osetno hladnija. Barica između njegovih
stopala blago se dimila. Zgrčio se, dok sam prilazio. Barica se povećala.
Trgnuo se i zateturao kad sam ga dodirnuo po ruci. Zamalo što nije pao u
povraćku, što bi nam zagorčalo vožnju do kuće.

Pogledao me je kao životinja u čeljustima šumskog požara. Pribrao se i
uspravio. Izvadio je staromodnu kaubojsku maramu iz zadnjeg džepa.
Drhtavom rukom obrisao je usta. Lice mu je bilo smrtno bledo. Nešto od
bledila dugovao je nemilosrdnoj svetlosti sa stuba, ali ne sve.

„Izvini, Džejmi. Uplašio si me.“
„Primetio sam.“
„Pretpostavljam da je to zbog vrućine. Hajdemo odavde. Šta kažeš na taj
predlog? Tako ćemo izbeći gužvu.“
Krenuo je ka linkolnu. Uhvatio sam ga za lakat. Oteo se. To nije prava reč.
Stidljivo je uzmakao od mene.
„Šta ti se desilo?“
Isprva mi nije odgovorio. Zaputio se ka svojoj drumskoj krstarici na
drugoj strani parkirališta. Išao sam pored njega. Stigao je do automobila i
spustio ruku na rosom pokrivenu haubu, kao da mu je oslonac neophodan.
„Prizmatika. Prva posle dugo, dugo vremena. Predosetio sam da će naići
dok je isceljivao poslednjeg tipa - koji je tvrdio da je posle automobilske
nesreće paralizovan od struka nadole. Sve se izoštrilo kad je ustao s
invalidskih kolica. Sve je postalo jasnije. Razumeš?“
„Nisam razumeo, ali sam klimnuo kao da jesam. Vernici su, iza nas, veselo
tapšali i iz sveg glasa pevali How I Love My Jesus.
„A zatim... kada je prečasni počeo da se moli... videh boje.“ Posmatrao me
je drhtavih usana. Izgledao je dvadeset godina starije. „Bile su mnogo sjajnije.
Razbijale su sve.“
Stisnuo me je za košulju, dovoljno jako da iskida dva dugmeta. To je bio
stisak davljenika. Oči su mu bile ogromne i užasnute.
„Zatim... zatim su se svi delići ponovo okupili, ali boje nisu nestale. Igrale
su se i uvijale kao polarna svetlost u zimskoj noći. A ljudi... više nisu bili ljudi.“
„Šta su bili, Hju?“
„Bili su mravi“, prošaptao je. „Golemi mravi, kakvi postoje samo u
tropskim šumama. Smeđi, crni i crveni. Gledali su me mrtvim očima. Iz usta
im je kapao otrov, mravlja kiselina.“ Dugo je uvlačio vazduh. „Ubiču se ako
ikad budem video tako nešto.“
„Taj prizor je nestao, zar ne?“
„Da. Nestao je. Hvala bogu.“
Izvukao je ključeve iz džepa. Pali su u prašinu. Podigao sam ih. „Ja ću voziti
do kuće.“
„Naravno. Ti ćeš voziti.“ Krenuo je ka suvozačevom sedištu. Zastao je da
bi mi se obratio. „I ti, Džejmi. Okrenuo sam se ka tebi. Stajao sam pored
golemog mrava. Okrenuo si se... pogledao si me...“
„Nisam, Hju. U poslednji čas primetio sam da izlaziš iz šatre.“
Izgledalo je kao da me nije čuo. „Okrenuo si se... pogledao si me... mislim
da si pokušao da se osmehneš. Boje su se vrtele oko tebe, ali su ti oči bile
mrtve, kao i kod ostalih. Usta su ti bila puna otrova.“

Nije progovorio ni reč dok nismo stigli do velike drvene kapije na ulasku u

Vučju čeljust. Bila je zatvorena. Počeo sam da izlazim iz kola da bih je otvorio.
„Džejmi“, reče Hju.
Okrenuo sam se prema njemu. Povratio je nešto boje, ali samo malo.
„Da mi nisi pomenuo njegovo ime. Nikada. Ako ti se to desi, završio si

svoje na ovom mestu. Jesmo li se razumeli?“
Jesmo. Ali to nije značilo da ću odustati od istraživanja.

IX

ČITANJE ČITULJA U KREVETU. KETI MORS PONOVO.
LAČIS

Brajana Donlin i ja prečešljavali smo čitulje u krevetu jednog nedeljnog jutra
početkom avgusta 2009. godine. Bri je, zahvaljujući kompjuterskom
čarobnjaštvu dostupnom isključivo istinskim zaluđenicima, upoređivala
podatke o smrtnim slučajevima iz deset najvećih američkih novina. Program
je sastavljao spisak stradalih po abecednom redu.

Nije nam bio prvi put da to radimo u tako prijatnim okolnostima, ali nam
je bilo jasno da smo sve bliži poslednjem. U septembru će otići za Njujork na
intervjue za posao u oblasti informatike u kompanijama koje odmah po
zaposlenju isplaćuju šestocifrene sume. Četiri takva intervjua bila su u
njenom kalendaru. Ja sam pak imao svojih planova. Vreme provedeno
zajedno prijalo mi je na mnogo načina. Nisam imao razloga da joj ne verujem
kad mi je rekla da je i ona po dobru pamtila naše susrete.

Nisam prvi muškarac koji je uživao u čarima žene više nego duplo mlađe
od sebe. Neću se raspravljati s vama ako mi kažete da su stare budale najveće
budale i da je stari jarac najveći jarac. Ponekad su takve veze prihvatljive,
pogotovo na kratke staze. Nismo se vezivali, niti smo se zavaravali mišlju da
će naša veza potrajati. Jednostavno se dogodila. Brajana je povukla prvi
potez. To se desilo tri meseca nakon predstave u šatri na vašarištu Oblasti
Noris, četvrtog meseca našeg kompjuterskog uhođenja. Nisam se mnogo
opirao, pogotovo nakon što je jedne noći u mom stanu kliznula iz bluze i
košulje.

„Jesi li sigurna da to želiš?“, pitao sam je.
„Sasvim.“ Počastila me je osmehom. „Uskoro ću zakoračiti u široki svet.
Mislim da bi bilo bolje da pre toga raskrstim sa svim psihološkim
problemima u vezi s ocem.“
„Zar je tvoj tata bio belac, bivši gitarista?“
Uspeo sam da je nasmejem. „Sve mačke su sive u mraku, Džejmi. Hoćemo
li da to uradimo ili nećemo?“
Uradili smo to, i bilo je bajno. Lagao bih ukoliko bih rekao da me njena
mladost nije uzbuđivala - imala je dvadeset četiri godine. Kao što bih lagao
ako bih rekao da sam uvek mogao da držim korak s njom. Te prve noći ležao
sam pored nje prilično iscrpljen posle drugog puta. Pitao sam je šta će
Džordžija reći ukoliko sazna za nas.

„Neće to saznati od mene. Hoće li od tebe?“
„Neće, ali Nederland je malo mesto.“
„To je istina. Diskrecija je deficitarna roba u palankama. Ako mi bude išta
rekla, podsetiću je da se svojevremeno njene obaveze prema Hjuu Jejtsu nisu
zaustavljale samo na vođenju poslovnih knjiga.“
„Ti to ozbiljno?“
Zakikotala se. „Beli momci su stvarno veoma glupi.“

Sedeli smo naslonjeni na jastuke. Pored nje je bila kafa, a pored mene čaj.
Njen laptop bio je između nas. Letnje sunce - jutarnje, uvek najbolje - iscrtalo
je pravougaonik na podu. Njena kratka kosa ličila je na kovrdžavu crnu kapu.

„Možeš da nastaviš pretragu i bez mene“, rekla je. „Mislim da se pretvaraš
da si kompjuterski nepismen - najviše da bih ti noću bila pri ruci. Upravljanje
programom za pretragu podataka nije bogzna kakva mudrolija. Mislim da si
prikupio dovoljno informacija, zar ne?“

Ako ćemo pošteno, jesam. Počeli smo s tri imena sa veb-sajta Č. Denija
Džejkobsa, sa stranice o video-zapisima čudesnih isceljenja. Robert Rajvard,
dečak izlečen od mišićne distrofije u Sent Luisu, bio je prvo ime na spisku. Bri
je toj trojici dodala spisak sigurnih isceljenja s predstave u Oblasti Noris -
osobe poput Rouine Mintur, čiji je iznenadni oporavak bio neosporan.
Zaslužila je Oskara ukoliko je onaj teturavi uplakani hod ka suprugu bio
gluma.

Bri je pratila isceliteljsku rivajvalističku turneju pastora Denija Džejkobsa
od Kolorada do Kalifornije, od ukupno desetak stanica. Zajedno smo gledali
nove snimke na Jutjubu, dodate na stranicu o svedočanstvima o čudesnim
isceljenjima. Činili smo to s poletom morskih biologa koji proučavaju
novootkrivenu vrstu riba. Raspravljali smo o verodostojnosti svakog
isceljenja (prvo u dnevnoj sobi, a kasnije u krevetu). Razvrstavali smo ih u
četiri kategorije: potpuna sranja, verovatna sranja, nemoguće da budemo
sigurni i teško da se ne poveruje.

Na taj način postepeno smo sastavili glavni spisak. Tog sunčanog
avgustovskog jutra u spavaćoj sobi u mom stanu na drugom spratu na njemu
je bilo petnaest imena. Tu su bila izlečenja s verovatnoćom od devedeset
procenata. Spisak je dobijen procesom eliminacije sa šireg spiska od sedam
stotina pedeset mogućih izlečenja. Robert Rajvard bio je na tom spisku,
pored Mejbel Džergens iz Albukerkija; Rouina Mintur i Ben Hiks, čovek koji je
u šatri na vašarištu Oblasti Noris strgao vratnu protezu i odbacio štake.

Hiks je bio zanimljiv slučaj. I on i njegova supruga potvrdili su
verodostojnost izlečenja u članku Denver posta objavljenom nekoliko nedelja
posle odlaska Džejkobsovog isceliteljskog karavana. On je bio profesor
istorije na Denver komjuniti koledžu. Čovek besprekornog ugleda. Izjasnio se

kao religiozni skeptik i opisao dolazak u vašarsku šatru kao potez očajnika.
Njegova supruga sve to je potvrdila. „Zapanjeni smo i izuzetno zahvalni“, bio
je njen komentar. Rekla je da su posle izlečenja opet počeli da idu u crkvu.

Rajvard, Džergens, Mintur, Hiks i svi drugi s glavnog spiska bili su
dodirnuti Džejkobsovim svetim prstenjem od maja 2007. do okončanja
isceliteljske turneje u San Dijegu, decembra 2008. godine.

Bri se poletno upustila u istraživanje. Oktobra 2008. raspoloženje joj se
pokvarilo. Tad je naletela na priču o Robertu Rajvardu - samo nagoveštaj - u
Vikli telegramu iz Oblasti Monro. Pisalo je da je čudesni dečak primljen u dečju
bolnicu u Sent Luisu „iz razloga koji nemaju veze s mišićnom distrofijom“

Istraživala je preko kompjutera i telefona. Rajvardovi roditelji odbili su da
razgovaraju s njom, ali je bolničarka s dečjeg odeljenja progovorila kad se Bri
predstavila kao neko ko pokušava da raskrinka Č. Denija Džejkobsa kao
prevaranta. Nismo to radili, ali je objašnjenje upalilo. Kad ju je Bri ubedila da
neće biti navedena u članku ili knjizi, bolničarka je rekla da je Bobi Rajvard
primljen zbog onoga što je nazvala serijskom glavoboljom i da je obavio niz
testova da bi se ispitala verovatnoća moždanog tumora. Ta mogućnost bila je
isključena. Dečak je posle toga poslan u Gads Ridži u Oukvilu, u Misuriju.

„Kakva je to bolnica?“ pitala je Bri.
„Duševna“, reče bolničarka. Dodala je, dok je Bri procesuirala podatak:
„Većina onih koji u nju uđu ne izađu.“
Bri je pokušala da sazna nešto više, ali je u Gads Ridžiju naišla na kameni
zid. Odleteo sam u Sent Luis zato što sam Rajvarda smatrao nultim
pacijentom. Unajmio sam automobil. Odvezao sam se do Oukvila. Pronašao
sam bolničara raspoloženog za priču posle nekoliko popodneva provedenih u
baru najbližem bolnici. Skromna suma od šezdeset dolara osigurala mi je
njegovu saradnju. Robert Rajvard hodao je bez problema, rekao je bolničar,
ali nije mogao da izađe iz svoje sobe.
„Pati li još od teških glavobolja?“, pitao sam ga.
Bolničar je slegnuo mesnatim ramenima. „Ko zna?“
Ko zna, naravno.

Devetoro ljudi s glavnog spiska bili su zdravi i pravi. Među njima je bila i
Rouina Mintur, koja se vratila na nastavnički posao, i Ben Hiks, kog sam lično
intervjuisao novembra 2008. godine, pet meseci posle isceljenja. Nisam mu
sve rekao (nisam mu pomenuo elektricitet, obične ili naročite vrste), ali sam
otkrio dovoljno da se predstavim kao zanimljiv sagovornik, heroinski
zavisnik kog je Džejkobs izlečio početkom devedesetih, žrtva propratnih
efekata koji su se s vremenom proredili i sasvim nestali. Hteo sam da znam
da li je on imao neprijatnih iskustava - nesvestica, trepćućih svetala, hodanja
u snu ili napada nepovezanog govora sličnim Turetovom sindromu.

Rekao je da ništa slično nije doživeo, da je zdrav kao dren.
„Ne znam da li mi je Bog pomogao ili nije“, Hiks mi je rekao uz kafiću u
svojoj kancelariji. „Moja žena veruje da jeste. Meni to ne smeta. Nemam
bolove i šetam tri kilometara dnevno. Očekujem da će mi za dva meseca
dozvoliti da igram tenis u dublovima, gde ne moram da trčim. Do toga mi je
stalo. Znate šta mislim, ako je za vas uradio ono što tvrdite da jeste.“
Znao sam, ali sam znao i više od toga.
Isceljeni Robert Rajvard bio je u duševnoj bolnici. Dobijao je glukozu
intravenozno umesto da pije koka-kolu s prijateljima.
Partiša Farmingdejl, izlečena od periferne neuropatije u Šajenu, u
Vajomingu, sipala je so u oči. Pokušala je da oslepi samu sebe. Nije se sećala
da je to učinila, da i ne govorimo o razlogu takvog čina.
Stefan Dru iz Solt Lejk Sitija išao je na nekontrolisane šetnje nakon što je
bio izlečen od navodnog moždanog tumora. Na šetnjama, od kojih su neke
bile maratoni od dvadeset četiri kilometra, nije bio bez svesti. Morao je da
izađe iz kuće kad bi ga obuzela neodoljiva želja za kretanjem.
Veronika Frimont iz Anehajma patila je od nečeg što je zvala prekidima
vizije. Jedanput se, pri manjoj brzini, sudarila s drugim vozačem. Testovi su
pokazali da nije koristila droge niti alkohol. Vratila je vozačku dozvolu iz
straha da se nesreća ne ponovi.
Emil Klajn iz San Dijega na čudotvoran način izlečen je od povrede vrata.
Nakon toga je povremeno dobijao neodoljivu želju da ode u zadnje dvorište i
jede zemlju.
Blejk Gilmor iz Las Vegasa tvrdio je da ga je Č. Deni Džejkobs izlečio od
limfoma, krajem leta 2008. godine. Mesec dana kasnije izgubio je posao
krupijea u kazinu, kad je počeo da sipa prostote pred mušterijama - rečenice
poput: Povuci kartu, povuci kartu, smrdljivo govance. Žena ga je izbacila iz
kuće kad je počeo da zasipa decu sličnim prostotama. Preselio se u motel na
lošem glasu severno od Fešn šou drajva. Dve nedelje kasnije pronađen je
mrtav na podu kupatila, s bocom lepka u rukama. Lepkom je zapušio nozdrve
i usta. Njegova čitulja nije bila jedina koju je Bri iskopala preko pretraživača,
ali jeste bila jedina koju smo mogli povezati s Džejkobsom.
Tako je bilo do Keti Mors.

Ponovo mi se prispavalo, uprkos jutarnjoj infuziji crnim čajem. Za pospanost
sam krivio autoskrol funkciju na Brijinom kompjuteru. Bila je od koristi,
rekao sam, ali imala je hipnotičko dejstvo.

„Dušo, ako mi dozvoliš da pogrešno citiram Ala Džolsona, još ništa nisi
video“, rekla je. „Epl će sledeće godine izbaciti računar veličine beležnice koji
će revolucionisati...“ Čuli smo bing pre nego što je završila rečenicu.
Autoskrol se zaustavio. Zagledala se u ekran, u liniju označenu crvenom

bojom. „Uh! Evo jednog imena koje si mi dao na samom početku
istraživanja.“

„Šta?“ Mislio sam ko. U početku sam imao samo nekoliko imena. Jedno je
pripadalo mom bratu Konu. Džejkobs je tvrdio da je to bio samo placebo, ali...

„Smiri se i sačekaj da kliknem na link.“
Nagnuo sam se da bih video šta radi. Prvo sam osetio olakšanje: nije bio
Kon, naravno da nije. Zatim sam okusio sirovi užas.
Čitulja iz Vorlda iz Talse ticala se izvesne tridesetosmogodišnjakinje
Ketrin En Mors. U čitulji je pisalo da je umrla iznenada. I još nešto: Ketini
ucveljeni roditelji zamolili su ožalošćene da, umesto cveća, pošalju priloge
Akcionoj mreži za sprečavanje samoubistva. Podsetili su potencijalne
darodavce da se darovane sume odbijaju od poreza.
„Bri“, rekao sam. „Idi na prošlonedeljne...“
„Znam šta mi je činiti, samo me pusti da radim.“ Još jednom me je
odmerila. „Jesi li dobro?“
„Jesam“, rekao sam, iako nisam znao da li je to istina. Pred očima mi je
bila Keti Mors, koja se pela na scenu s Munjevitim portretima, pre toliko
godina, zgodna mala Sunerka potamnelih nogu u suknjici od teksasa. Svaka
lepa devojka nosi vlastito pozitivno naelektrisanje, rekao je Džejkobs. Ketino
naelektrisanje negde usput preobrazilo se u negativno. Nije bilo pomena o
suprugu, iako je tako zgodna cura morala imati pregršt prosaca. U čitulji nisu
pomenuta ni deca.
Možda je volela devojke, pomislio sam, ali ne baš ubeđeno.
„Evo ga, šećeru“, reče Bri. Okrenula je laptop prema meni, da bih mogao
da vidim ekran. „Iz istih novina.“
ŽENA POGINULA POSLE SKOKA S MEMORIJALNOG MOSTA SAJRUS
EJVERI, pisalo je u naslovu. Keti Mors nije ostavila opoštajno pismo.
Ožalošćeni roditelji bili su potreseni i zbunjeni njenom smrću. „Pitam se da li
ju je neko gurnuo“, izjavila je gospođa Mors... U članku je pisalo da je prljava
igra isključena, iako ne i zašto.
Da li je i ranije radio ovako nešto, gospodine? Pitao me je gospodin Mors
daleke 1992. godine. Učinio je to nakon što je opaučio moju staru mirodiju po
licu, rascepivši joj usnu. Da li je još nekog upropastio, pored moje male Keti?
Da, gospodine, pomislio sam. Da, gospodine, verujem da jeste.
„Džejmi, ne možeš biti siguran“, reče Bri. Pomilovala me je po ramenu.
„Šesnaest godina je dug period. To bi moglo biti nešto sasvim drugo. Možda
je otkrila da boluje od teškog oblika raka ili neke kobne bolesti. Kobne i
bolne.“
„Ovo je njegovo maslo“, rekao sam. „Znam to. Mislim da si dosad i ti to
shvatila. Većina njegovih pacijenata posle tretmana se dobro oseća, ali neki
završe s bombom s vremenskim upaljačem u glavi. Keti Mors bila je jedna od
njih. Njena bomba je eksplodirala. Koliko njih će eksplodirati u sledećih deset

ili dvadeset godina?“
I ja sam mogao biti jedan od tih zlosrećnika. Bri je sigurno o tome

razmišljala. Nije znala za Hjua, zato što nije bilo moje da joj to kažem.
Prizmatika se nije ponovila od one noći ispod šatre. I do nje je verovatno
došlo zahvaljujući stresu. Ali mogla se dogoditi. Siguran sam da je to znao
jednako dobro kao ja, iako nije govorio o tome.

Bombe s vremenskim upaljačem.
„Znači da ćeš ga sad pronaći.“
„U to ne treba ni sumnjati.“ Čitulja Ketrin En Mors bila je poslednji
potreban dokaz, onaj koji me je naterao da stupim u akciju.
„I ubedićeš ga da prestane.“
„Ukoliko budem mogao.“
„A ako ne bude hteo?“
„Ne znam šta ću raditi u tom slučaju.“
„Poći ću s tobom, ukoliko budeš hteo.“
Ali nije htela. To se videlo na njenom licu. Prihvatila se čistog istraživanja
s poletom mlade inteligentne žene. Vođenje ljubavi učinilo je doživljaj još
prijatnijim i uzbudljivijim. Istraživanje je prestalo da bude čisto. Saznala je
dovoljno da se poprilično uplaši.
„Nećeš mu se približiti“, rekao sam. „Već osam meseci nije na turneji.
Njegove nedeljne televizijske emisije se repriziraju. Potrebno mi je da
pronađeš njegovo boravište.“
„Mogu ja to.“ Odložila je laptop u stranu i gurnula ruke pod prekrivač. „Ali
pre toga moram da se pozabavim nečim drugim, ako nemaš ništa protiv.“
Nisam imao.

Bri Donlin i ja oprostili smo se u istom krevetu nešto pre Dana rada.
Opraštanje je bilo veoma zahtevno na fizičkom planu. Zadovoljilo nas je, ali i
rastužilo. Mene više nego nju. Čekao ju je život lepe, slobodne, uspešne
devojke u Njujorku. Mene je za manje od dve godine čekala užasavajuća cifra
od 55 leta. Pretpostavljao sam da više neću sretati mlade žene. Ta
pretpostavka se pokazala kao tačna.

Skliznula je iz kreveta, dugonoga i bajna u svojoj nagoti. „Našla sam ono
što si tražio“, rekla je i počela da pretura po tašni na ormariću. „Bilo je teže no
što sam očekivala, pošto se u poslednje vreme predstavlja kao Danijel Čarls.“

„To je moj momak. Nije baš drugačije ime, ali je blizu.“
„Mislim da je ovo samo mera predostrožnosti. Kao kad se slavna ličnost
prijavi u hotelu pod lažnim imenom - ili pod varijacijom pravog - da bi
zavarala lovce na autograme. Iznajmio je mesto na kom živi kao Danijel Čarls,
što je zakonito dok god ima bankovni račun i dok čekovi uredno prolaze.
Problem je što tip ponekad jednostavno mora da koristi pravo ime da bi

ostao na pravoj strani zakona.“
„Šta je učinio?“
„Prošle godine kupio je automobil u Pokipsiju, u Njujorku - ništa

specijalno, običan ford taurus boje vanile. Registrovao ga je pod pravim
imenom.“ Vratila se u postelju. Dala mi je komad papira. „Evo, lepotane.“

Na njemu je pisalo Dejvid Čarls (ili Čarls Džejkobs, Č. Deni Džejkobs), Lačis,
Lačmor, Njujork 12561.

„Šta je Lačis, kad je kod kuće s nogama na tabureu?“
„To je kuća koju je unajmio. Bolje reći imanje. Rezidencijalni kompleks s
kapijom. Lačmor je nešto severnije od Nju Palca - imaju isti poštanski broj. To
je u Ketskilu, gde je Rip van Vinkl svojevremeno terevenčio s patuljcima.
Izuzev što se igra u to vreme - hmmm, tvoje ruke su tako prijatne i tople -
zvala devet čunjeva.
Pripila se uz mene. Rekao sam ono što muškarci mojih godina sve češće
govore: cenim ponudu, ali se ne osećam sposobnim da je prihvatim u ovom
trenutku. Kad sad razmislim o tome, žao mi je što se nisam više trudio. Još
jednom bi bilo baš lepo.
„U redu je, dušice. Samo me zagrli.“
Zagrlio sam je. Mislim da smo u tom položaju i zadremali, zato što su se
sunčevi zraci pomerili s poda na krevet kad sam se probudio. „Moram da
zdimim. Čeka me hiljadu obaveza.“ Vezala je prsluče pre nego što me je
pogledala u ogledalu. „Kada ćeš ići kod njega?“
„Verovatno ne pre oktobra. Hju je našao nekog tipa koji će doći iz
Minesote da me zameni. Ne može da stigne pre toga.“
„Javljaj mi se. Elektronskom poštom i telefonom. Zabrinuću se ako se ne
budemo čuli svakog dana dok budeš bio tamo. Mogla bih se odvesti do
Lačmora da bih se uverila da je s tobom sve u redu.“
„Ne čini to.“
„Samo se ti javljaj, beli momče. U tom slučaju neću imati potrebe da
dolazim.“
Obukla se i sela na ivicu postelje.
„Jesi li pomislio da nije ni potrebno da ideš tamo? Nije najavio turneju.
Veb-sajt mu je zastareo, a televizija pušta samo reprize. Naišla sam ranije na
blog s naslovom Kud se dade pastor Deni? Izazvao je brojne komentare.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
Uhvatila me je za ruku. Uplela je prste s mojim. „Znamo - pa nije baš da
znamo, ali smo prilično sigurni - da je naudio nekim ljudima i pomogao
nekim drugim. Šta je bilo, bilo je i ne može biti ispravljeno. Neće više nikom
nauditi ako je prestao da isceljuje. Zašto bi se, ukoliko je to tačno, suočavao s
njim?“
„Ako je prestao da se bavi isceljenjem, učinio je to samo zato što je
prikupio dovoljno novca da nastavi dalje.“

„U kom pravcu?“
„Ne znam, ali to bi moglo biti nešto opasno, sudeći po njegovim
prethodnim delima. I Bri... slušaj.“ Seo sam. Uhvatio sam je za drugu ruku.
„Ukoliko zanemarimo sve drugo, neko mora da ga pozove na odgovornost
zbog svega što je učinio.“
Prinela je moje ruke usnama. Poljubila je jednu, pa drugu. „Ali da li bi taj
neko trebalo da budeš ti, dušice? Naposletku, ti si jedan od njegovih uspeha.“
„Ne mislim da je to bitno. Takođe, Čarli i ja se... dugo znamo. Znamo se
vrlo dugo.“

Nisam je ispratio na Međunarodni aerodrom u Denveru - to je bio posao
njene majke - ali me je pozvala čim je sletela. Zvučala je uzbuđeno i nervozno.
Gledala je ispred, a ne iza sebe. Bilo mi je drago zbog nje. Mislio sam da me
zove kad mi je dvadeset minuta kasnije zazvonio telefon. Prevario sam se.
Zvala me je njena majka. Pitala me je da li bismo mogli da porazgovaramo,
možda na ručku.

Uh-oh, pomislio sam.
Sastali smo se u Makgiju. Počastili smo se dobrim obrokom. Ćeretali smo
uglavnom o muzičkom poslu. Džordžija se nagnula prema meni, kad smo se
prihvatili kafe i odbili desert. Bogatim poprsjem zamalo nije očešala sto.
Prešla je na konkretno. „Pa, Džejmi, jeste li vas dvoje završili?“
„Ja... hm... Džordžija...“
„Bože, nemoj da mrmljaš i muljaš. Savršeno dobro znaš šta mi je na umu.
Neću ti odgristi glavu. Da sam to htela, učinila bih to još prošle godine, kad se
spetljala s tobom.“ Osmehnula se kad je videla moj izraz. „Ne, nije mi ništa
rekla, niti sam je išta pitala. Nisam morala. Čitam je kao knjigu. Kladim se da
ti je rekla da sam se svojevremeno na sličan način spetljala s Hjuom. Je li to
istina?“
Prešao sam rukom preko usana, kao da zatvaram patent-zatvarač. Njen
osmeh prerastao je u smeh.
„To je dobro. To mi se dopada. I ti mi se dopadaš, Džejmi. Mislim da si mi
se svideo odmah, kad si bio suv kao pritka i kad si se oporavljao od ko zna
kog sranja koje si ubrizgavao u sebe. Izgledao si kao Bili Ajdol, samo
provučen kroz kal. Nemam ništa protiv međurasnih parova, niti velike razlike
u godinama. Znaš li šta mi je otac dao kad sam stasala za vozačku dozvolu?“
Odmahnuo sam glavom.
„Dobila sam plimut iz 1960. godine bez hladnjaka, sa ćelavim gumama,
zarđalim lajsnama i motorom koji je gutao reciklirano ulje. Zvao ga je teškim
bombarderom. Rekao je da bi svaki novi vozač trebao da dobije takvu krntiju
na početku pre no što on ili ona sednu u automobil vredan tehničkog
pregleda. Razumeš li šta hoću da kažem?“

I te kako sam je razumeo. Bri nije bila kaluđerica. Imala je seksualnih
partnera pre mene, ali sam joj ja bio prva duža, sadržajnija veza. U Njujorku
će napredovati - ako ne do čoveka njene rase, sigurno do nekog bližeg njenim
godinama.

„Htela sam da to raščistimo pre no što ti kažem ono što smatram
hitnijim.“ Još više se nagnula napred. Plima njenih grudi ugrožavala je šolju s
kafom i čašu s vodom. „Nije mi govorila mnogo o istraživanju koje je
obavljala za tvoj račun, ali znam da ju je uplašilo. Hju mi zamalo nije odgrizao
glavu kad sam ga pitala o tome.“

Mravi, pomislio sam. Njemu je čitava kongregacija ličila na mrave.
„Tiče se propovednika. Toliko znam.“
Ćutao sam.
„Da ti maca nije pojela jezik?“
„Moglo bi se reći.“
Klimnula je. Zavalila se u stolicu. „U redu je. To je u redu. Želim da odsad
ne mešaš Brajanu u to. Hoćeš li me poslušati, ako ni zbog čega drugog, onda
bar zato što ti nikad nisam rekla da držiš taj matori kurac dalje od gaćica
moje kćeri?“
„Prestala je da istražuje. Složili smo se oko toga.“
Odsečno je klimnula i dodala: „Hju kaže da ideš na odmor.“
„Tako je.“
„Ideš da vidiš propovednika?“
Ćutao sam. To je bilo isto kao da sam rekao da. Znala je to.
„Budi pažljiv.“ Pružila je ruke preko stola. Preplela je prste s mojim, kao
što je njena ćerka volela da radi. „Ne znam šta ste vas dvoje istraživali, ali
znam da se strahovito potresla.“

Početkom oktobra odleteo sam do Aerodroma Stjuart u Njubergu. Drveće je
menjalo boju. Vožnja do Lačmora bila je predivno iskustvo. Popodne je
venulo kad sam stigao do odredišta. Odseo sam u lokalnom Motelu Šest. U
sobi nije bilo interneta, što znači da je moj laptop bio odsečen od sveta.
Pronašao sam Lačis i bez interneta. Bri je obavila taj posao za mene. Bio je
šest kilometara istočno od centra Lačmora, na Putu 27. Luksuzna rezidencija
na velikom posedu bila je vlasništvo bogate porodice Vander Zenden.
Njihovo bogatstvo je po svoj prilici presušilo početkom dvadesetog veka.
Posed je prodat i preobražen u skupoceni sanatorijum za debele dame i
nacvrcanu gospodu. Sanatorijum je opstao do početka dvadeset prvog veka.
Imanje se odonda nudilo na prodaju i izdavanje.

Mislio sam da ću teško zaspati. Legao sam, pokušavajući da smislim šta
da kažem Džejkobsu kad ga vidim, ako ga vidim i odmah usnio. Odlučio sam
da bi improvizacija mogla biti najbolji pristup kad sam se probudio rano

ujutru. Ništa me ne može izbaciti iz koloseka, razmišljao sam (verovatno
pogrešno), ako ne postavim šine.

U devet tog sunčanog jesenjeg dana seo sam za volan unajmljenog
automobila. Provezao sam se nekoliko kilometara. Ništa nisam našao.
Kilometar i po posle verovatnog mesta skretanja stao sam pored tezge s
poslednjim sezonskim povrtarskim proizvodima. Krompir je izgledao veoma
jadno, a bundeve još jadnije. Dva tinejdžera prodavala su poslednji jesenji
espap. Po sličnosti se dalo zaključiti da su brat i sestra. Videlo se da se nasmrt
dosađuju. Pitao sam ih kako se stiže do Lačisa.

„Prošli ste ga“, reče devojka. Bila je starija.
„To sam shvatio. Nije mi jasno kako mi je to uspelo. Mislio sam da
raspolažem preciznim uputstvima. Rečeno mi je da je prilično veliki.“
„Nekad je tamo bio znak“, reče dečak. „Tip koji ga je iznajmio skinuo ga je.
Ćale kaže da ceni svoju privatnost, a keva da je verovatno težak snob.“
„Umukni, Vili. Hoćete li nešto kupiti, gospodine? Ćale kaže da ne smemo
da idemo odavde dok ne ostvarimo trideset dolara pazara.“
„Kupiću bundevu ako mi lepo kažete kako se stiže do tog mesta.“
Teatralno je uzdahnula. „Jedna bundeva. Dolar i po. Kao da je to nešto.“
„Šta ako vam dam pet dolara za nju?“
Vili i njegova sestra razmenili su poglede. Osmehnula se. „Tako može.“

Skupocena bundeva baškarila se na zadnjem sedištu kao narandžasti mesec,
dok sam se vraćao putem kojim sam došao. Devojka mi je rekla da pronađem
veliki kamen sa sprejom nažvrljanom porukom METALIKA VLADA. Ugledao
sam ga i smanjio brzinu na šesnaest kilometara na sat. Trista metara posle
velikog kamena naišao sam na skretanje koje mi je prvi put promaklo. Bilo je
asfaltirano, ali se početak nije video od rastinja i napadalog lišća. Meni je sve
to ličilo na delotvornu kamuflažu. Klinci s farme samo su slegnuli ramenima,
kad sam ih pitao znaju li čime se novi zakupac bavi.

„Ćale kaže da je verovatno zaradio novac na berzi“, reče cura. „Sigurno ga
ima mnogo ako živi na takvom mestu. Keva kaže da ima pedeset soba.“

„Zašto hoćete da ga posetite?“ Bio je to dečak.
Sestra ga je munula laktom. „To je bilo nepristojno, Vili.“
Rekao sam: „Odavno ga znam, ukoliko je on onaj koji mislim da jeste. I,
zahvaljujući vama, predaću mu poklon.“ Podigao sam bundevu.
„Sigurno će napraviti mnogo pita s njom“, reče dečak.
Ili lampu za Noć veštica, pomislio sam dok sam skretao na prilazni put do
Lačisa. Grane su češale bokove automobila. Napraviće lampu sa sjajnom
električnom svetlošću umesto svećom. Montiraće je odmah iza očiju.
Put se peo u nizu oštrih krivina. Odmah posle raskrsnice postajao je širok
i dobro asfaltiran. Dva puta morao sam da stanem da bih propustio jelene

koji su projezdili preko asfalta. Bezbrižno su posmatrali moja kola.
Pretpostavio sam da niko nije dugo lovio u ovim šumama.

Posle šest kilometara naišao sam na zatvorenu kapiju od kovanog gvožđa,
s natpisima PRIVATNI POSED, levo, i ZABRANJEN PRISTUP, desno od nje.
Ugledao sam kutiju interfona na kamenom stubu, s video-kamerom iznad nje,
nagnutom pod uglom koji joj je omogućavao snimanje posetilaca. Pritisnuo
sam dugme interfona. Srce mi je grozničavo lupalo. Znojio sam se. „Zdravo?
Ima li koga?“

Isprva ništa nisam čuo. Konačno: „Kako mogu da vam pomognem?“ Zvuk
je bio mnogo bolji od onog koji nude većina interfonskih sistema - bio je
odličan. Nisam se iznenadio, s obzirom na Džejkobsova interesovanja. Glas
nije bio njegov, ali mi je zvučao poznato.

„Došao sam da bih se video s Danijelom Ćarlsom.“
„Gospodin Čarls ne prima posetioce s kojima sastanak nije unapred
ugovoren“, obavestila me je elektronska sprava.
Razmišljao sam o onom što sam upravo čuo. Opet sam pritisnuo dugme.
„A šta radi Den Džejkobs? Pod tim imenom se predstavljao u Talsi, gde je
imao vašarsku predstavu, Munjevite portrete.“
Glas iz kutije je rekao: „Ne znam o čemu govorite, siguran sam da ni
gospodin Čarls ne zna.“
Setio sam se ko je vlasnik kotrljajučeg tenora. „Recite mu da je Džejmi
Morton ovde, gospodine Stemper. Podsetite ga da sam prisustvovao
njegovom prvom čudu.“
Usledila je duga, duga pauza. Pomislio sam da je razgovor završen. To bi
pak značilo da bih posle dugog putovanja ostao kratkih rukava, ukoliko ne bih
pokušao da razbijem kapiju jeftinim automobilom. Bilo je gotovo izvesno da
bi teška kapija izašla kao pobednik iz tog megdana.
Al Stemper se oglasio baš kad sam hteo da okrenem automobil: „O
kakvom se čudu radilo?“
„Prečasni Džejkobs vratio je izgubljeni glas mom bratu Konradu.“
„Pogledajte u kameru.“
Uradio sam kako mi je rečeno. Posle nekoliko sekundi novi glas razlegao
se preko interfona. „Upadaj, Džejmi“, reče Čarls Džejkobs. „Divno je videti te.“
Čuo sam predenje električnog motora. Kapija je kliznula po skrivenoj šini.
Kao Isus koji hoda Spokojnim jezerom, pomislio sam dok sam dodavao gas.
Pedesetak metara dalje naišao sam na oštru krivinu. Vrata su se zatvorila pre
no što sam je savladao. Misao koja mi se rodila u glavi - prvobitni žitelji raja
bivaju izgnani zato što su zagrizli pogrešnu jabuku - nije bila iznenađujuća;
naposletku, odrastao sam uz Bibliju.

Lačis je bilo ogromno zdanje koje je verovatno započelo život kao rezidencija

u viktorijanskom stilu, da bi zatim postalo predmet raznolikih arhitektonskih
eksperimenata. Imalo je tri sprata, mnoštvo zabata i okrugli zastakljeni
dodatak na zapadu s pogledom na doline, šumovite udoline i jezerca doline
Hadsona. Put 27 bio je tamna nit koja se pružala krajolikom prepunim
blistavih boja. Glavno zdanje bilo je od drveta, s belim obrubom. Nekoliko
susednih zgrada bilo je u istom stilu. Pitao sam se gde je Džejkobsova
laboratorija. Bio sam siguran da je u nekoj od njih. Šumovito zemljište oštro
se uzdizalo iza zgrada.

Ispred portika, na mestu gde su portiri nekada preuzimali prtljag iz
otmenih limuzina koje su dovozile banjske goste i alkoholičare, bio je
neupadljivi ford taurus koji je Džejkobs registrovao na svoje ime. Parkirao
sam se ispod njega i popeo uz stepenice do verande duge kao fudbalsko
igralište. Posegnuo sam za zvonom. Vrata su se otvorila pre no što sam stigao
da pozvonim. Al Stemper pojavio se na njima, s pantalonama zvoncarama i
prugastom košuljom s kondor-kragnom. Ugojio se još neko kilo od nastupa u
šatri. Učinilo mi se da nije mnogo manji od kombija za preseljenje.

„Dobar dan, gospodine Stemperu. Ja sam Džejmi Morton. Veliki sam
poštovalac vaših ranih radova.“ Pružio sam mu ruku.

Nije se rukovao sa mnom. „Ne znam šta želite, ali gospodinu Džejkobsu
uznemiravanja nisu potrebna. Ima mnogo posla. U poslednje vreme ne oseća
se baš najbolje.“

„Zar ne mislite na pastora Denija?“ pitao sam. (Pa... malčice sam ga
bocnuo.)

„Uđite u kuhinju.“ Obraćao mi se toplim i grlenim glasom Soul brata broj
jedan, ali je njegovo lice poručivalo: Kuhinja najviše odgovara takvoj sorti.

Nisam imao ništa protiv. Kuhinja je dobro mesto za meni slične. Nije
stigao da me tamo odvede. Razlegao se drugi, meni dobro poznati glas.
Uskliknuo je: „Džejmi Mortone! Došao si u najboljem mogućem trenutku!“

Približavao nam se hodnikom. Blago je hramao. Malčice se naginjao na
jednu stranu. Kosa, koja je u međuvremenu gotovo u potpunosti posedela,
nastavila je da se povlači sa slepoočnica, otkrivajući delove sjajne lobanje.
Plave oči bile su oštrije no ikad. Razvukao je usne u osmeh koji mi je izgledao
prilično gramzivo. Prošao je pored Stempera kao da krupni čovek nije bio tu.
Pružio mi je desnicu. Danas na njoj nije bilo prstenja. Na levici je imao tanku i
iskrzanu burmu. Bio sam siguran da je njena družbenica sahranjena na
groblju u Harlouu, na prstu koji se dosad sveo na golu kost.

Prodrmao sam mu ruku. „Daleko smo od Talse, Čarli, zar ne?“
Klimnuo je. Drmao mi je ruku kao političar koji se nada mom glasu na
izborima. „Daleko smo, zaista smo daleko. Koliko imaš godina, Džejmi?“
„Pedeset tri.“
„A tvoja porodica? Kako su oni?“
„Ne viđam ih često. Teri je ostao u Harlouu. Vodi posao s lož-uljem. Ima

troje dece, dva dečaka i devojčicu. Prilično su porasli. Kon još zuri u zvezde na
Havajima. Endi je izdahnuo pre nekoliko godina od moždanog udara.“

„Veoma mi je žao zbog toga. Dobro izgledaš. Pucaš od zdravlja.“
„Kao i ti.“ Ovo je bila drska laž. Na tren sam pomislio na tri epohe velikog
američkog mužjaka - mladost, zrelo doba i izgledaš jebeno sjajno. „Koliko
godina... imaš? Sedamdeset?“
„Prilično si blizu.“ Još mi je drmao ruku. Osećao sam blago podrhtavanje u
pozadini snažnog stiska. Šunjalo se ispod kože. „Šta je s Hjuom Jejtsom? Da li
još radiš za njega?“
„Radim, i dobro je. Može da čuje pad igle na pod u susednoj sobi.“
„Divno. Divno.“ Konačno mi je pustio ruku. „Ale, Džejmi i ja imamo mnogo
tema za razgovor. Da li bi bio ljubazan da nam doneseš limunadu? Bićemo u
biblioteci.“
„Nadam se da nećeš preterati, zar ne?“ Stemper me je posmatrao s
nepoverenjem i netrpeljivošću. Ljubomoran je, pomislio sam. Džejkobs mu je u
potpunosti pripadao od okončanja poslednje turneje. To mu se dopadalo.
„Potrebna ti je snaga za rad.“
„Ništa mi neće faliti. Nema boljeg leka od starog prijatelja. Sledi me,
Džejmi.“
Poveo me je glavnim hodnikom, između trpezarije duge kao Pulmanov
vagon na levoj i jedne od tri dnevne sobe na desnoj strani. Krasio ju je
gigantski luster. Ličio je na zaboravljeni rekvizit iz Kameronovog filma
Titanik. Prošli smo kroz rotondu, u kojoj je ispolirano drvo ustuknulo pred
izglačanim mermerom. Naši koraci su odjekivali. Dan je bio topao, ali je u
kući bilo sveže. Čuo sam blago predenje rashladnih uređaja. Pitao sam se
koliko košta hlađenje ovog mesta u avgustu, kad je napolju znatno toplije.
Setio sam se limene radionice u Talsi i zaključio da ne košta mnogo.
Biblioteka je bila kružna prostorija na drugom kraju kuće. Na zakrivljenim
policama bilo je nekoliko hiljada knjiga. Nije mi bilo jasno kako iko može
čitati na ovakvom mestu, zbog veličanstvenog pogleda. Čitav zapadni zid bio
je pokriven staklom. S panoramskog zida pucao je spektakularan pogled na
dolinu Hadsona, zajedno s kobaltnoplavom rekom u daljini.
„Isceljenje je unosan posao.“ Ponovo sam pomislio na Kozju planinu,
igralište bogataša, kome sirotinja poput Mortonovih nije mogla da se približi.
U ovakvom pogledu uživaju samo oni s dubokim džepom.
„Na svaki način“, rekao je moj domaćin. „Ne moram da pitam jesi li na
drogama. Odgovor je u tvom tenu i očima.“ Zamolio me je da sednem kad me
je podsetio na ono što mu dugujem.
Nisam znao odakle da počnem kad sam se konačno našao u njegovom
prisustvu. Nisam ni želeo da započinjem razgovor dok nam Al Stemper - koji
je igrao ulogu batlera - ne donese limunadu. To nije bio problem. Bivši prvi
glas Vo-Lajtsa ušao je pre nego što smo započeli besmisleno ćeretanje.

Izgledao je kiselije no ikad. Spustio je poslužavnik na sto od trešnjevog drveta
između nas.

„Hvala ti, Ale“, reče Džejkobs.
„Nema na čemu.“ Govorio je isključivo sa šefom, zanemarujući moje
prisustvo.
„Imaš dobre pantalone“, rekao sam. „Podsećaju me na doba kad su Bi Džizi
okončali transcendentalnu fazu i prešli na disko. Uz takve pantalone
potrebne su ti cipele s visokom petom.“
Odmerio me je nimalo srdačnim (niti hrišćanskim), pogledom i izašao.
Bez preterivanja bih mogao reći da je Stemper odstepovao sa scene.
Džejkobs je podigao čašu i otpio gutljaj limunade. Na osnovu pulpe na
površini zaključio sam da je iz kućne radinosti, a po načinu na koji su ledene
kocke zazveckale u čaši, kad ju je spustio na sto, da se nisam prevario u
pogledu drhtavice. Šerlok tog dana ne bi imao šta da mi zameri.
„Grubo si se poneo, Džejmi“, prekorio me je Džejkobs. Zvučao je kao neko
ko se dobro zabavlja. „Pogotovo s obzirom na to da si gost, pritom
nenajavljen. Lora bi se stidela.“
Nisam reagovao na - proračunat - pomen moje majke. „Nenajavljen ili ne,
čini mi se da ti je drago što me vidiš.“
„Naravno da mi je drago. Zašto ne bi bilo? Probaj limunadu. Izgleda da ti je
vruće. Dodao bih, ako mi dozvoljavaš da budem iskren, i malo neprijatno.“
Imao je pravo, osećao sam se neprijatno, ali više se nisam plašio. Bio sam
besan. Sedeo sam u gigantskoj kući, okružen još većim imanjem, s
olimpijskim bazenom i terenom za golf - verovatno previše zakorovljenim da
bi se razlikovao od okoline, ali još delom imanja. Čarls Džejkobs je u smiraj
života provodio eksperimente u luksuznom okruženju, dok je Robert Rajvard
stajao u ćošku u duševnoj bolnici, verovatno s pelenom zato što je odavno
imao mnogo preča posla od odlaska u toalet. Veronika Frimont išla je
autobusom na posao, jer više nije smela da vozi, dok Emil Klajn možda još
jede zemlju. Tu je i Keti Mors, zgodna Sunerka koja leži u mrtvačkom
sanduku.
Polako, beli dečače, čuo sam Brijin savet. To se radi polagano.
Probao sam limunadu. Spustio sam je na poslužavnik. Nisam hteo da
oštetim skupoceno trešnjevo drvo. Prokletinja je verovatno bila antikvitet.
Možda se nisam u potpunosti otresao straha, ali ledene kocke nisu zveckale u
mojoj čaši. Džejkobs je u međuvremenu prebacio desnu preko leve noge.
Zapazio sam da je morao da se pomogne rukama da bi to učinio.
„Artritis?“
„Da, ali nije strašan.“
„Čudi me što ga nisi izlečio svetim prstenjem. Ili bi to moglo da se
kvalifikuje kao nasilje nad samim sobom?“
Ćutke je posmatrao spektakularan krajolik. Čupave čeličnosive obrve

skupile su se iznad napadno plavih očiju.
„Ili si možda strahovao od propratnih efekata. Je li to u pitanju?“
Podigao je ruku da bi mi dao do znanja da ućutim. „Dosta insinuacija. Nisu

ti potrebne, Džejmi. Naše sudbine su isuviše isprepletane.“
„Ne verujem u sudbinu, baš kao što ti ne veruješ u Boga.“
Okrenuo se ka meni. Još jednom me je počastio osmehom punim zuba i

lišenim topline. „Ponavljam: dosta insinuacija. Reci mi zašto si došao, pa ću ti
ja reći zašto mi je drago što te vidim.“

Odlučio sam da nastupim bez okolišanja. „Došao sam da ti saopštim da
moraš prestati sa isceljenjima.“

Gucnuo je još limunade. „I zašto bih to učinio, Džejmi, kad sam pomogao
tolikom broju ljudi?“

Znao si zašto sam došao, pomislio sam. Javila mi se još neprijatnija misao:
Čekao si me.

Odbacio sam tu ideju.
„Neki se ne osećaju tako dobro.“ Imao sam spisak u zadnjem džepu, ali
nisam morao da ga vadim. Napamet sam naučio imena i propratne efekte.
Počeo sam s Hjuom i njegovim prizmatičkim iskustvima. Poslednje od njih
doživeo je u šatri u Oblasti Noris.
Džejkobs je nehajno odbacio tu optužbu. „Trenutak je bio preterano
stresan. Da li je odonda imao slične probleme?“
„Nije mi rekao.“
„Mislim da bi, pošto si bio tamo kad je imao poslednji. Siguran sam da je
Hju dobro. Kako si ti, Džejmi? Ima li propratnih efekata?“
„Imam ružne snove.“
Učtivo se nakašljao. „Svi ih imaju, s vremena na vreme. Ni ja nisam
izuzetak. Ali nesvestice koje si doživljavao su nestale, zar ne? Više nema
opsesivnog govora, miokloničnih pokreta ili bockanja po koži?“
„Nema ih.“
„Eto vidiš. Je li ti jasno? To nije gore od bola u ruci posle vakcinacije.“
„Uh, mislim da su propratni efekti koji su snašli neke od tvojih sledbenika
mnogo ozbiljniji. Robert Rajvard, na primer. Sećaš li ga se?“
„Ime mi zvuči poznato, ali izlečio sam toliko mnogo ljudi.“
„Dečak iz Misurija? Mišićna distrofija? Njegov video je na tvom veb-sajtu.“
„O, da, sad se sećam. Njegovi roditelji priložili su veoma velikodušnu
sumu.“
„Ratosiljao se mišićne distrofije, ali je izgubio razum. Nalazi se u bolnici
koju neki opisuju kao leju za povrće.“
„Mnogo mi je žao“, reče Džejkobs. Upravio je pogled kroz panoramski
prozor - na plamteći jesenji šumski predeo u državi Njujork.
Nabrojao sam mu druge slučajeve, iako mi je bilo jasno da već zna najveći
broj njih. Iznenadio sam ga samo jednom, kad sam mu pomenuo Keti Mors.

„Hriste“, rekao je. „Devojka s razbesnelim ocem.“
„Mislim da se razbesneli otac ovog puta ne bi zadovoljio udarcem u usta.
Ako bi mogao da te pronađe, naravno.“
„Možda, ali Džejmi, ne sagledavaš ukupnu sliku.“ Nagnuo se napred.
Skupio je šake između koščatih kolena. Gledao me je u oči. „Izlečio sam
mnogo namučenih ljudi. Poznato ti je da su se neki - oni s psihosomatskim
problemima - sami izlečili. Ali su neki izlečeni zahvaljujući tajnom
elektricitetu. Iako je bog preuzeo zasluge za sve to, naravno.“
Nakratko je pokazao zube u grčevitom osmehu, lišenom svake veselosti.
„Dopusti mi da ti postavim hipotetičko pitanje. Recimo da sam
neurohirurg i da si došao kod mene sa zloćudnim tumorom mozga. Svaka
intervencija bila bi veoma rizična. Pretpostavimo da ti kažem kako su ti
izgledi da umreš na operacionom stolu... hmmm.... na nivou od dvadeset pet
procenata. Da li bi pristao na operaciju, znajući da joj je alternativa kratko
tegobno bivstvovanje? Naravno da bi. Molio bi me da te operišem.“
Ćutao sam. Zato što nisam imao šta da zamerim toj logici.
„Reci mi, koliko ljudi sam po tvom mišljenju izviđao električnim
intervencijama?“
„Ne znam. Moja pomoćnica i ja sastavili smo spisak sigurnih izlečenja.
Prilično je kratak.“
Klimnuo je. „Poslužili ste se valjanom istraživačkom tehnikom.“
„Drago mi je da odobravaš taj napor.“
„Imam svoj spisak. Znatno je duži, zato što uvek znam kad se to desi, kad
je bolesnik izlečen. Nikad nemam ni najmanje sumnje. Pratio sam ih i mogu
da kažem da je samo mali broj patio od propratnih efekata. Tri, možda pet
procenata. To nisu tako loši izgledi, kad se uporede s primerom tumora na
mozgu.“
Uzmakao sam kad je pomenuo praćenje. Imao sam samo jednog
pomagača, Brajanu. On je imao stotine, čak hiljade sledbenika, koji bi rado
motrili izlečene. Učinili bi to ako bi ih pastor zamolio. „Znao si za svaki slučaj
koji sam ti naveo, izuzev Keti Mors, zar ne?“
Nije odgovorio. Samo me je posmatrao. Nikakva sumnja nije se mogla
videti na njegovom licu, ništa izuzev nepokolebljive sigurnosti.
„Naravno da si znao, zato što si beležio podatke. Za tebe su izlečeni bili
samo eksperimentalni pacovi. Koga je briga ako se nekoliko pacova razboli ili
umre?“
„To je strahovito nepoštena ocena.“
„Ne verujem da jeste. Podigao si religiozne kulise zato što si znao da bi te
vlasti uhapsile zbog eksperimentisanja na ljudima da si se time bavio ovde, u
Lačisu. Ne zaboravi da si ubio nekoliko ljudi.“ Nagnuo sam se napred. Gledao
sam ga u oči. „Novine bi te nazvale Jozefom Mengeleom.“
„Da li bi iko nazvao neurohirurga Jozefom Mengeleom zato što je izgubio

nekoliko pacijenata?“
„Ti ljudi nisu došli kod tebe s tumorom na mozgu.“
„Neki su došli. I veliki broj njih uživa u životu umesto da gleda travicu

odozdo. Jesam li na turnejama ponekad pokazivao lažne tumore? Jesam, i ne
ponosim se time. To je bilo neophodno. Ne možeš pokazati nešto što je
upravo nestalo.“ Nastavio je posle kraćeg razmišljanja. „Istina je da najveći
broj ljudi koji je posećivao moje predstave nije patio od smrtonosnih bolesti,
ali su brojni fizički problemi gori od njih. Mislim na one što nagone ljude da
dugo žive trpeći nesnosne bolove. U nekim slučajevima radi se o čistoj
agoniji. A ti olako sudiš sa svog visokog pijedestala.“ Tužno je odmahnuo
glavom, ali u njegovim očima nije bilo tuge. Bile su gnevne.

„Keti Mors nije trpela bolove, niti se dobrovoljno javila. Izdvojio si je iz
gomile zato što je bila zgodna, zato što je bila vizuelna poslastica.“

Džejkobs mi je skrenuo pažnju, baš kao i Bri, da je devojka mogla dići ruku
na sebe iz drugih razloga. Svašta se moglo dogoditi.

„Znaš ti šta se dogodilo“, rekao sam.
Otpio je limunadu. Spustio je čašu rukom koja je vidno drhtala. „Ovaj
razgovor je besmislen.“
„Zato što nećeš prestati?“
„Zato što sam prestao. Č. Deni Džejkobs više nikada neće razapeti šatru. U
ovom času se na internetu vode rasprave i iznose pretpostavke, ali ljudi
kratko pamte. Ubrzo će zaboraviti na mene.“
Ako je to istina, razvaljivao sam otključana vrata. Ta spoznaja nije me
utešila, samo je pojačala moje nezadovoljstvo.
„Za šest meseci ili godinu dana, na veb-sajtu će se pojaviti obaveštenje da
se pastor Džejkobs povlači zbog slabog zdravlja. Sajt će se nakon toga
ugasiti.“
„Zašto? Zato što si dovršio istraživanje?“ Pitao sam ga, iako nisam
verovao da će se njegovo istraživanje ikada završiti.
Ponovo se okrenuo ka veličanstvenoj panorami. Konačno je raspleo noge
i ustao. Morao je da se osloni na naslone za ruke da bi to učino. „Pođi za
mnom, Džejmi. Hoću da ti nešto pokažem.“

Al Stemper sedeo je za kuhinjskim stolom. Planina masti u disko zvoncarama
iz sedamdesetih sređivala je poštu. Ispred njega je bila gomila kriški hleba
namazanih puterom i džemom i kartonska kutija žestokog pića. Na podu
pored stolice bile su tri plastične kutije pune pisama i paketa. Otvorio je
žučkastosmeđi koverat pred mojim očima. Istresao je pisamce, fotografiju
dečaka u invalidskim kolicima i novčanicu od deset dolara. Stavio je deseticu
u kutiju džina i pogledao pismo. Marisao je krišku hleba dok je to radio.
Džejkobs je pored gojaznog saradnika izgledao mršavije no ikad. Ovog puta

nisam pomislio na Adama i Evu, već na Džeka Sprata i njegovu ženu.
„Šatra je možda razmontirana“, rekao sam, „ali prilozi još stižu.“
Stemper me je ošinuo pogledom punim zlovoljne ravnodušnosti - ako

tako nešto postoji - zatim se vratio otvaranju i razvrstavanju pošte i
marisanju hleba sa džemom i puterom.

„Čitamo svako pismo“, reče Džejkobs. „Imam li pravo, Ale?“
„Imaš.“
„Odgovarate li na svako pismo?“, pitao sam.
„Tako bi trebalo da bude“, reče Stemper. „To je moje mišljenje. I mogli
bismo kad bih imao neophodnu pomoć. Jedna osoba bila bi dovoljna, zajedno
s kompjuterom koji bi zamenio onaj koji je pastor Deni prebacio u radionicu.“
„Razgovarali smo o tome, Ale“, reče Džejkobs. „Kad jednom počnemo
prepisku s korespondentima...“
„Nikad je nećemo završiti. To mi je poznato. Samo sam se pitao šta će biti
s božjim poslom.“
„Radiš ga“, reče Džejkobs, nežnim glasom. Pogled mu je otkrivao da se
zabavlja, kao čovek koji gleda kako verni pas izvodi trik.
Stemper nije odgovorio. Otvorio je sledeće pismo. U ovom nije bilo
fotografije, samo pismo i petak.
„Hajdemo, Džejmi“, reče Džejkobs. „Prepustimo ga njegovom poslu.“

Pomoćne zgrade su s prilaznog puta izgledale kao da su dobro održavane, ali
sam izbliza video kako su neke daske popucale i kako je obrub zahtevao
obnovu. Skupocena bermudska trava koju smo gazili vapila je za šišanjem.
Hektar i po zadnjeg dvorišta uskoro će se zalivaditi ako se to ne bude učinilo
u skorije vreme.

Džejkobs se zaustavio. „Šta misliš, u kojoj zgradi je moja laboratorija?“
Pokazao sam na ambar. Bio je najveći. Po veličini je odgovarao
iznajmljenoj limarskoj radionici u Talsi.
Osmehnuo se. „Znaš li da se osoblje koje je učestvovalo na ostvarenju
Projekta Menhetn stalno smanjivalo kako se datum probne eksplozije
atomske bombe u Vajt Sendsu približavao?“
Odmahnuo sam glavom.
„Kad je bomba eksplodirala, nekoliko na brzinu izgrađenih spavaonica za
smeštaj radnika bilo je prazno. Predstaviću ti malo poznato pravilo naučnih
istraživanja: potreba za podrškom smanjuje se u skladu s napredovanjem
istraživanja.“
Poveo me je ka nečemu što je ličilo na skromnu šupu za alat. Izvukao je
svežanj ključeva i otvorio vrata. Unutra je bilo sveže kao u glavnoj zgradi, iako
sam očekivao da će biti toplo. S leve strane bio je radni sto. Na njemu nije bilo
ničeg izuzev nekoliko beležnica i makintoš kompjutera, s konjima koji su

neumorno galopirali po ekranu. Pored njega je bila ergonomska i skupa
stolica.

Na desnoj strani šupe behu police pune kutija nalik na srebrnkaste
paklice cigareta... samo što one nisu zujale kao pojačala. Na podu je bila još
jedna zelena kutija, veličine hotelskog mini-frižidera. Na njoj je bio
televizijski monitor. Džejkobs je udario dlanom u dlan. Ekran se osvetlio. Na
njemu je bio niz stubića - crvenih, plavih i zelenih. Uzdizali su se i spuštali u
ritmu disanja. Takav program nije mogao da nadmaši Velikog brata po
zabavnom potencijalu.

„Ovde radiš?“
„Tako je.“
„Gde je oprema? Gde su instrumenti?“
Pokazao je na kompjuter, pa na monitor. „Tamo i tamo. Najvažniji deo
je...“, pokazao je na čelo, kao čovek koji oponaša samoubistvo, „ovde. Nalaziš
se u najnaprednijem centru za elektronska istraživanja na svetu. Edisonova
otkrića u Menlo Parku bleda su prema mojim naučnim probojima. Neka od
njih mogu promeniti svet.“
Pitao sam se da li bi ga promenile nabolje. Nije mi se dopadao sneni
posednički izraz na njegovom licu kojim je posmatrao oskudni inventar.
Uprkos svemu, nisam mogao da odbacim njegove navode kao puko
samozavaravanje. Srebrne kutije odisale su uspavanom moći, baš kao i
zelena kutija slična frižideru. U toj šupi osećao sam se kao u blizini elektrane
dok radi punim kapacitetom, pretresajući metalne plombe u ustima.
„Trenutno crpim elektricitet iz geotermalnih izvora.“ Potapšao je zelenu
kutiju. „Ovo je geosinhroni generator. Ispod njega je bunarska pumpa, ne veća
od one koja bi mogla napajati mlečnu farmu srednje veličine. Polovina
energije koju generiše ova sprava može stvoriti dovoljno supertople pare za
funkcionisanje ne samo Lačisa već i svega u dolini Hadsona. Pri punoj snazi
mogla bi da zagreje sve podzemne vode do nivoa ključanja. Od tog ne bi bilo
velike koristi.“ Nasmejao se iz sveg srca.
„To nije moguće“, rekao sam. Isto se moglo reći i za lečenje moždanih
tumora i prekinute kičmene moždine svetim prstenovima.
„Znaj da jeste, Džejmi. S nešto većim generatorom, koji mogu sagraditi
pomoću delova što bi brzo stigli poštom, mogao bih da osvetlim čitavu
Istočnu obalu.“ Nije se hvalio, već navodio činjenice. „Ne radim to zato što me
stvaranje energije ne zanima. Nek se svet davi u sopstvenim izlučevinama.
Ako se ja pitam, ništa bolje nije ni zaslužio. Bojim se da je geotermalna
energija ćorsokak, što se mojih potreba tiče. Jednostavno nije dovoljna.“
Zamišljeno je posmatrao konje koji su galopirali po kompjuterskom ekranu.
„Očekivao sam više od ovog mesta, pogotovo leti, kada... ali to sad nije bitno.“
„I ništa od ovoga ne radi na električnu energiju kakva je većini ljudi
poznata?“

Pogledao me je sa zanimanjem i prezirom. „Naravno da ne.“
„Sve radi na tajnom elektricitetu.“
„Da. Tako ga zovem.“
„Na elektricitetu koji niko drugi nije otkrio, toliko godina posle Skribonija.
Tako je bilo dok ti nisi naišao. Sveštenik koji je imao hobi - pravljenje
igračaka na baterije.“
„O, poznat je. Bolje reći: bio je. Ludvig Prin pominjao ga je u De Vermis
Mysteriis, napisanoj krajem petnaestog veka. Nazivao ga je potestas magnum
universum, silom koja pokreće vaseljenu. Prin citira Skribonija.
Otkad sam napustio Harlou, potestas universum - potraga za njom,
nastojanje da se zauzda - postala je svrha mog života.“
Želo sam da verujem da su njegove reči obično samozavaravanje, ali su
izlečenja i neobični trodimenzionalni portreti koje je stvarao u Talsi rečito
govorili protiv toga. Možda to i nije važno. Možda je jedino važno govori li
istinu o penzionisanju Č. Denija Džejkobsa. Moja misija je završena ako je
prestao s čudotvornim izlečenjima. Da li je?
Nastavio je poučnim tonom. „Da bi shvatio kako sam toliko napredovao i
toliko toga otkrio samostalnim naporima, moraš razumeti da je nauka na
mnogo načina povodljiva kao svet mode. Eksplozija Trinitija u Vajt Sendsu
dogodila se 1945. godine. Rusi su četiri godine kasnije aktivirali svoju prvu
atomsku bombu u Semipalatinsku. Električna energija iz fisije prvi put
stvorena je u Arku, u Ajdahu, 1951. godine. Elektricitet je pedeset godina
nakon toga bio ružna sobarica, a nuklearna energija predivna nevesta koju su
svi želeli. Fisija će uskoro biti svedena na ružnu deverušu, dok će fuzija
postati divna nevesta. Novac i stipendije za istraživanja na polju teorije
elektriciteta su, shodno tome, presušili. Još važnije je da je presušilo
interesovanje za takve poduhvate. Elektricitet se smatra antikvitetom, iako se
svaki savremeni izvor energije mora preobraziti u volte i ampere.“
U njegovom glasu bilo je sve manje poučnog tona, a sve više gneva.
„Uprkos ogromnoj moći da ubije i izleći, uprkos načinu na koji je
preoblikovala živote svih ljudi na planeti, i uprkos činjenici da je još
nespoznata, naučna istraživanja na tom polju posmatraju se s
dobronamernim prezirom! Neutroni su seksi! Elektricitet je dosadan, sličan
prašnjavom skladištu iz kog je sve vredno odneseno. Ali prostorija nije
prazna, niti je puna bezvrednog đubreta. U zadnjem delu su nepronađena
vrata ka dvoranama koje je malo ljudi videlo, punih predmeta nezemaljske
lepote. Te dvorane pružaju se unedogled.“
„Činiš me nervoznim, Čarli.“ Hteo sam da se našalim, ali sam zvučao
krajnje ozbiljno.
Nije obraćao pažnju na moje reči. Počeo je da hramlje gore-dole između
radnog stola i polica. Zurio je u pod. Svaki put bi dodirnuo zelenu kutiju, kao
da želi da se uveri da je još tu.

„Da, i drugi su posetili te odaje. Nisam prvi. Skribonije je bio među
prvima. Prin je bio sledeći. Većina je ćutala o svojim otkrićima, bao kao ja.
Zato što je ta energija ogromna. U osnovi je nesaznatljiva. Nuklearna
energija? Tja! Obična tričarija!“ Dodirnuo je zelenu kutiju. „Ono što je ovde,
povezano s dovoljno moćnim izvorom, učinilo bi nuklearnu energiju
beznačajnom kao dečji pištolj na kapisle.“

Poželeo sam limunadu, zato što mi se grlo naprečac osušilo. Morao sam
da ga podmažem pre no što nastavim. „Čarli, recimo da je sve što si mi rekao
istina. Shvataš li sa čim imaš posla? Kako to radi?“

„To je pošteno pitanje. Dopusti mi da ti postavim jedno. Shvataš li šta se
dešava kad uključiš prekidač za svetlo na zidu? Možeš li precizno opisati
događaje koji se završavaju svetlošću što izgoni senke iz tamne sobe?“

„Ne mogu.“
„Znaš li makar da li pokret tvog prsta otvara ili zatvara strujno kolo?“
„Ne znam.“
„Ali te to ne sprečava da pališ svetlo, zar ne? Ili da uključiš električnu
gitaru, kad dođe vreme za svirku?“
„To je istina, ali nikad nisam uključio pojačalo dovoljno snažno da strujom
napoji čitavu Istočnu obalu.“
Odmerio me je s toliko sumnjičavosti da se graničila s paranojom. „Bojim
se da nisam shvatio šta želiš da kažeš.“
Najstrašnije od svega bilo je to što sam mu verovao da govori istinu.
„Nije važno.“ Uhvatio sam ga za ramena ne bih li zaustavio njegovo
špartanje. Sačekao sam da me pogleda. Imao sam osećaj da gleda kroz mene,
kad je uperio razrogačene oči u moje lice.
„Čarli - šta hoćeš ako si završio sa isceljenjem ljudi i ukoliko ne želiš da
okončaš svetsku energetsku krizu?“
Isprva nije odgovorio, kao da je u transu. Odmakao se od mene i nastavio
da šparta. Vratio se na poučan ton.
„Sprave za transfer - koje sam koristio na ljudskim bićima - prošle su kroz
nekoliko etapa razvoja. Kad sam izlečio Hjua Jejtsa od gluvoće, koristio sam
velike prstenove pokrivene zlatom i paladijumom. Sad mi izgledaju
urnebesno staromodno, kao video-kasete u doba kompjuterskog
preuzimanja podataka. Zamenio sam paladijum osmijumom kad si mi prišao
s heroinskim problemom. Osmijum je jeftiniji, što mi je u to doba bilo važno.
Slušalice ne bi izgledale dobro ispod šatre, zar ne? Da li je Isus nosio
slušalice?“
„Verovatno nije“, rekao sam, „ali sumnjam da je nosio venčano prstenje,
pošto je bio neženja.“
Nije obraćao pažnju na moje reći. Koračao je napred-nazad, kao osuđenici
u ćeliji ili paranoici kakvih ima u svakom većem gradu, oni koji govore o CIA,
međunarodnoj jevrejskoj zaveri i tajnama rozenkrojcera. „Stoga sam se

vratio prstenju i izmislio priču koja će ih učiniti... prihvatljivijim... mojoj
kongregaciji.“

„Drugim rečima, podigao si religiozni paravan.“
Ta opaska vratila ga je u sadašnjost. Nacerio se. Na trenutak je ličio na
prečasnog Džejkobsa kog sam zapamtio u detinjstvu. „Pa dobro, paravan.
Koristio sam leguru rutenijuma i zlata, stoga su bili znatno manji. I moćniji.
Hoćemo li da krenemo, Džejmi? Izgledaš mi malo potreseno.“
„I jesam. Možda ne shvatam tvoju energiju, ali je osećam. Imam utisak da
mi mehurići ispunjavaju krvne sudove.“
Nasmejao se. „Da! Osećaš da je atmosfera u laboratoriji naelektrisana. Ha!
Uživam u njoj. Navikao sam. Hajdemo napolje da se nadišemo svežeg
vazduha.“

Spoljašnji svet nikad nije slađe mirisao nego dok smo šetali ka glavnom
zdanju.

„Imam još jedno pitanje, Čarli. Ako ti to ne smeta?“
Uzdahnuo je, ali nije izgledao nezadovoljno. Delovao je razumno kad smo
izašli iz klaustrofobične prostorijice. „Biće mi drago da ti odgovorim ako
budem mogao.“
„Pred gomilom u šatri rekao si da su se tvoja žena i sin udavili. Zašto si
lagao? Ne vidim svrhu takvog postupka.“
Ućutao se i oborio glavu. Video sam da je normalnost otišla u šetnju, ako
je ikada tu i bila, kad ju je podigao. Na licu mu se ogledao tako dubok i mračan
bes da sam nevoljno uzmakao za korak. Povetarac mu je mrsio proređenu
kosu iznad borama izbrazdanog čela. Zabacio je i pritisnuo dlanove na
slepoočnice, kao da pati od strahovite glavobolje. Progovorio je tihim i
slabašnim glasom. Pomislio bih da je razuman da nisam video izraz njegovog
lica.
„Ne zaslužuju istinu. Imao si pravo kad si ih nazvao gomilom. Odbacili su
ono malo pameti koju su imali - a neki su je imali u priličnim količinama - i
uložili svu veru u gigantsku prevarantsku osiguravajuću kompaniju zvanu
religija. Obećala im je večitu radost u sledećem životu ukoliko u ovom budu
živeli na osnovu propisanih pravila. Mnogi su pokušali, ali čak ni to nije
dovoljno. Traže čuda kad se suoče s bolom. Za njih nisam bio ništa do vrač
koji ih dodiruje magičnim prstenjem umesto da poskakuje i zvecka suvim
kostima.“
„Da li je iko od njih pronašao istinu?“ Moje istraživanje sa Bri ubedilo me
je da je Foks Molder imao pravo kad je rekao da je istina tamo negde. U naše
vreme, u kom gotovo svi živimo u staklenoj kući, može biti spoznata
kompjuterom i internetom.
„Jesi li me slušao? Oni ne zaslužuju istinu, i to je u redu, zato što je ne žele.“

Osmehnuo se otkrivajući zube. Gornja i donja usna su se ukočile. „Ne žele ni
blagodeti Pesme Solomonove. Žele samo jedno, da budu izlečeni.“

Stemper nije podigao glavu kad smo prošli kuhinjom. Ispraznio je dve kutije
pošte. Radio je na trećoj. Kutija s pićem bila je dopola puna. U njoj je bilo i
čekova, ali najviše novčanica. Pomislio sam na ono što je Džejkobs rekao o
vračevima. U Sijera Leoneu mušterije bi stale u red ispred njegovih vrata.
Nosile bi hranu i piliće tek zavrnute šije. U osnovi se radilo o istoj pojavi.
Samo je forma bila različita.

Vratili smo se u biblioteku. Džejkobs je seo s bolnom grimasom i ispio
ostatak limunade. „Pisaću čitavo popodne“, rekao je. „To je prokletstvo
starosti. Bilo mi je drago što sam te video, Džejmi, zato što sam želeo da ti
ponudim posao.“

„Šta si hteo?“
„Dobro si me čuo. Al će uskoro otići. Nisam siguran da to zna, ali ja znam.
Ne želi da učestvuje u mom naučnom radu, iako zna da je on temelj mojih
uspeha u izlečenju. Smatra ga bogohulnim.“
Zamalo što nisam rekao: Šta ako je u pravu?
„Možeš da radiš njegov posao - da otvaraš poštu, da zapisuješ imena i
pritužbe, skupljaš priloge i da se jednom nedeljno odvezeš do Lačmora da bi
unovčio čekove. Odgovaraćeš na pozive s kapije. Nepozvanih posetilaca ima
sve manje, ali ne manje od desetak nedeljno. Tvoj zadatak biće da ih nateraš
da odu.“
Okrenuo se prema meni.
„Radićeš i ono što Al odbija. Pomagaćeš mi u poslednjim koracima do
cilja. Veoma sam blizu, ali sam sve slabiji. Pomoćnik bi mi bio neprocenjivo
koristan. Već smo radili zajedno. Ne znam koliko te Hju plaća, ali sam
spreman da ponudim dvostruko više - ne, trostruko. Šta kažeš na moju
ponudu?“
Isprva nisam mogao da progovorim. Bio sam zaprepašćen.
„Džejmi? Čekam tvoj odgovor.“
Podigao sam limunadu. Ovog puta istopljeni ostaci ledenih kocki
zazveckali su u njoj. Otpio sam gutljaj i spustio čašu.
„Govorio si o cilju tvojih istraživanja. Voleo bih da mi ga predstaviš.“
Razmišljao je. Ili se činilo da to radi. „Ne još. Dođi da radiš za mene. Možda
ću ti ga otkriti kad malo bolje shvatiš moć i lepotu tajnog elektriciteta.“
Ustao sam i pružio ruku. „Drago mi je što smo se sreli.“ Tako se govori u
sličnim prilikama. Podmazao sam točkove da bi se lakše okretali, iako je ova
laž bila mnogo veća od tvrdnje da dobro izgleda. „Vodi računa o sebi. I budi
oprezan.“
Ustao je, ali nije prihvatio moju ruku. „Razočarao si me. I, moram priznati,

naljutio. Prešao si dug put da bi korio umornog starca, koji ti je jednom
spasao život.“

„Čarli, šta ako se taj tvoj tajni elektricitet otme kontroli?“
„Neće.“
„Kladio bih se da su i odgovorni u Černobilju to govorili.“
„To je više nego nizak udarac. Pustio sam te u moj dom zato što sam
očekivao zahvalnost i razumevanje. Vidim da sam se prevario u oba slučaja.
Al će te ispratiti. Moram da legnem. Mnogo sam umoran.“
„Zahvalan sam ti, Čarli. Cenim ono što si učinio za mene. Ali...“
„Ali.“ Lice mu je bilo kameno i sivo. „Uvek ima neko ali.“
„Zanemarimo tajni elektricitet. Ne mogu raditi za čoveka koji se sveti
izmrcvarenim ljudima zato što ne može da se osveti bogu jer mu je ubio ženu
i sina.“
Lice mu je promenilo boju od sive u belu. „Kako se usuđuješ? Kako se
usuđuješ?“
„Možda si izlečio neke od njih“, rekao sam, „ali si se popišao na sve njih.
Idem. Pronaći ću izlaz i bez Stemperove pomoći.“
Pohitao sam ka ulaznim vratima. Prošao sam kroz rotondu. Pete su mi
udarale po mramoru kad je povikao za mnom. Prazan prostor pojačao mu je
glas.
„Nismo završili, Džejmi. Dajem ti reč da nismo. Nismo ni blizu svršetka.“

Kapija se otvorila i bez Stempera. Automatski je kliznula kad su joj se moja
kola približila. Zaustavio sam se u podnožju prilaznog puta. Video sam da
imam prijem na mobilnom i pozvao Bri. Javila se posle prvog zvona. Pitala me
je da li sam dobro pre nego što sam stigao da otvorim usta. Rekao sam da
jesam i da mi je Džejkobs ponudio posao.

„Jesi li ozbiljan?“
„Jesam. Odbio sam ponudu...“
„Prokletstvo, naravno da jesi!“
„To nije važno. Rekao mi je da je završio sa isceliteljskim turnejama.
Verujem mu zbog zlovoljnog ponašanja gospodina Ala Stempera, bivšeg Vo-
Lajtsa, a današnjeg Čarlijevog asistenta.“
„Znači da je gotovo?“
„Kao što je Usamljeni Rendžer govorio svom vernom indijanskom saradniku:
Tonto, naš posao ovde je završen.“ Samo ako ne digne svet u vazduh tajnim
elektricitetom.
„Zovi me kad se vratiš u Kolorado.“
„Hoču, slatkišu. Kako je u Njujorku?“
„Sjajno je!“ Zbog poleta u njenom glasu osetio sam se mnogo starijim od
pedeset tri godine.

Neko vreme razgovarali smo o njenom novom životu u velikom gradu.
Izvezao sam se na put i krenuo ka aerodromu. Posle nekoliko kilometara
pogledao sam u retrovizor i video narandžastu loptu na zadnjem sedištu.

Zaboravio sam da dam bundevu Čarliju.

X

SVADBENA ZVONA. KAKO SKUVATI ŽABU. ZABAVA
POVODOM POVRATKA KUĆI. ŽELEĆEŠ DA PROČITAŠ

OVO

Iako sam u poslednje dve godine često razgovarao s Bri, nisam je video
sve do devetnaestog juna 2011. godine, kad je u crkvi na Long Ajlandu postala
Brajana Donlin Hjuz. Veliki broj poziva ticao se Čarlsa Džejkobsa i njegovih
problematičnih izlečenja - pronašli smo još pola tuceta ljudi koji su
verovatno patili od propratnih efekata. S vremenom su se naši razgovori sve
više ticali njenog posla i Džordža Hjuza, kog je upoznala na zabavi i s kim je
uskoro počela da deli krov nad glavom. Bio je uspešni korporativni advokat,
Afroamerikanac koji tek što je napunio tridesetu. Njena majka nesumnjivo je
bila zadovoljna po svim parametrima... ili onoliko zadovoljna koliko
samohrana majka ćerke jedinice može da bude.

Veb-sajt pastora Denija u međuvremenu se ugasio. Internet razgovori o
njemu sveli su se na nivo jedva čujnog šapata. Kružile su glasine da je mrtav
ili hospitalizovan u privatnom prihvatilištu, gde pod lažnim imenom skapava
od Alchajmera. Do kraja 2010. godine skupio sam samo dva zanimljiva, ali ne
preterano korisna podatka. Al Stemper je objavio gospel kompakt-disk Hvala
ti, Isuse (među gostujućim umetnicima bila je i Mejvis Stejpl, idol Hjua Jejtsa)
i imanje Lačis ponovo je nuđeno u najam kvalifikovanim pojedincima ili
organizacijama.

Čarls Danijel Džejkobs nestao je s radara.

Hju Jejts iznajmio je avion u koji je ukrcao čitavu ekipu s Vučje čeljusti. Muki
Makdonald je na zadivljujući način predstavljao šezdesete na venčanju.
Pojavio se u šarenoj košulji širokih rukava, uskim pantalonama, antilop bitls
čizmama i psihodeličnom šalu. Nevestina majka privlačila je požudne
poglede u an lou haljini iznajmljenoj za tu priliku. Ovlažila je čipku s nekoliko
suza dok su mladenci izmenjivali zavete. Visoki tamnoputi i zgodni
mladoženja kao da je iskoračio sa stranica romana Nore Roberts. Prijateljski
smo porazgovarali na prijemu pre no što je zabava krenula neizbežnim
tokom od pripite konverzacije do pijanog plesa. Nisam znao da li mu je Bri
rekla da sam bio zarđala rokerska krntija na koju se izvesno vreme oslanjala,
iako sam bio siguran da će mu jednog dana reći - u krevetu posle naročito

dobrog seksa. Nisam imao ništa protiv, pošto neću biti tamo da vidim
neizbežno muško kolutanje očima.

Grupa iz Nederlanda vratila se u Kolorado Amerikan erlajnsom, zato što je
Hju iznajmljeni avion stavio na raspolaganje mladencima za put na medeni
mesec na Havajima. Bri je ciknula od sreće kao devetogodišnjakinja kad je to
rekao u zdravici. Skočila je i zagrlila ga. Siguran sam da u tom trenutku nije
mislila na Čarlsa Džejkobsa. Tako je i trebalo biti. Ja nikad nisam prestajao da
mislim na njega, ne u potpunosti.

U kasni noćni sat video sam da Muki nešto šapuće vođi benda, pristojnog
rok i bluz sastava s dobrim pevačem i širokim repertoarom starih hitova.
Vođa benda je klimnuo. Zamolio me je da odsviram nešto sa sastavom.
Odupro sam se iskušenju i odbio ponudu. Možda čovek nikad nije prestar za
rokenrol, ali veštine blede s godinama, što povećava šanse da napravite
budalu od sebe pred svatovima.

Još nisam bio u penziji, ali prošlo je godinu dana od poslednje svirke pred
publikom. Učestvovao sam u tri ili četiri snimanja, u krajnjoj nuždi. I ni
najednom od njih nisam se proslavio. Video sam da se bubnjar mršti, kao da
je zagrizao nešto kiselo, kad smo preslušavali jedno od njih. Primetio je da ga
posmatram i rekao da je bas-gitara ispala iz ritma. Obojica smo znali da nije.
Smešno je da čovek od pedeset godina igra igre ispod pokrivača sa ženom
koja bi po godinama mogla da mu bude kći. Jednako je smešno kad pokušava
da praši opaki bluz. Gledao sam kako momci iz benda odvaljuju na bini s
nešto žudnje i mnogo nostalgije.

Neko me je uhvatio za ruku. Okrenuo sam se i ugledao Džordžiju Donlin.
„Koliko ti muziciranje nedostaje, Džejmi?“

„Ne toliko koliko ga poštujem“, rekao sam, „zbog toga i sedim ovde. Ovi
momci su dobri.“

„A ti više nisi?“
Setio sam se trenutka u kom sam ušao u spavaću sobu brata Kona i čuo
šapat njegovog akustičnog gibsona koji mi je mrmljao da mogu da sviram
Cherry, Cherry.
„Džejmi?“ Pucnula je prstima ispred mojih očiju. „Vrati se, Džejmi.“
„Još sam dovoljno dobar da sviram za svoju dušu“, rekao sam, „ali su moji
dani muziciranja pred publikom odbrojani.“
Život me je uskoro demantovao.

Dve hiljade dvanaeste godine napunio sam pedeset šestu. Hju i njegova
devojka izveli su me na večeru. Na povratku sam se setio stare priče -
verovatno ste je čuli - o najboljem načinu da skuvate žabu. Stavite je u hladnu
vodu i polako povećavate temperaturu. Žaba je previše glupa da iskoči iz
lonca, dok god to budete radili postepeno. Ne znam da li je istinita ili nije, ali

je sjajna metafora za starenje.
U tinejdžerskim danima gledao sam na pedesetogodišnjake sa

sažaljenjem i nelagodnošću. Presporo su hodali i govorili. Gledali su televiziju
umesto da izađu u bioskop ili na koncert. Idealna zabava za njih je bila roštilj
s komšijama i odlazak na spavanje posle vesti u jedanaest. Te godine mi nisu
smetale, kao i većini ljudi obdarenih dobrim zdravljem u šestoj, sedmoj i
osmoj deceniji života, kad je na mene došao red da ih preživim. Slika sveta je,
istini za volju, postajala sve kruća, a želja da se govori o dobrim starim
vremenima sve jača, ali mozak nije stario. (Bio sam pošteđen priče o starim
vremenima, jer je većina mojih dobrih starih vremena bila obeležena
zavisnošću od droge.) Mislim da većina ljudi posle pedesete prestane da gaji
iluzije o životu. Dani se ubrzaju, bolovi umnože, a ritam uspori. Srećom,
postoje kompenzacije. Mir donosi sposobnost da se nešto ceni i - u mom
slučaju - rešenost da se bude što bolji u preostalom vremenu. To je
podrazumevalo deljenje supe u skloništu za beskućnike u Bolderu jednom
nedeljno i rad za tri ili četiri politička kandidata, zagovornika radikalne ideje
da Kolorado ne zaslužuje da bude asfaltiran.

Još sam izlazio s damama. Još sam dva puta nedeljno igrao tenis i vozio
bicikl najmanje deset kilometara dnevno. Stomak mi je zahvaljujući tome bio
ravan, a endorfin kolao venama. Izgledao sam isto kao i uvek, iako sam
nailazio na više bora oko očiju i usana kad bih se brijao. To je, naravno, još
jedna iluzija kasnog životnog doba. Tek me je put u Harlou u leto 2013.
godine suočio s istinom: bio sam samo još jedna žaba u loncu. Dobra vest bila
je da je temperatura još bila na srednjem nivou, a loša da se proces
zagrevanja neće zaustaviti. Tri životna doba muškaraca su uistinu mladost,
zrelo doba i kako sam pobogu tako brzo ostario?

Dve godine posle Brijinog venčanja sa Drordžom Hjuzom devetnaestog juna
2013. godine, i godinu dana nakon rođenja njihovog prvog deteta, stigao sam
kući, s ne tako sjajnog snimanja, i zatekao koverat ukrašen balonima u
poštanskom sandučetu. Adresa pošiljaoca zvučala je poznato: RFD #2,
Metodistički put, Harlou, Mejn. Otvorio sam je i ugledao fotografiju porodice
mog brata Terija, sa sledećim natpisom: DVA SU BOLJA OD JEDNOG! MOLIM
TE, DOĐI NA NAŠU ZABAVU!

Oklevao sam da otvorim pismo. Gledao sam Terijevu sedu kosu, Anabelin
sve veći stomak i njihovu decu, troje mladih ljudi. Devojčica koja je nekad,
kikoćući se, trčala između prskalica na travnjaku u gaćicama sa Štrumpfetom
sad je bila zgodna devojka s bebom - mojom unučicom Karom Lin - u naručju.
Jedan od bratanaca, onaj mršavi, ličio je na Kona. Onaj krupniji jezivo je ličio
na našeg oca... i pomalo na mene, sirotan.

Otvorio sam pozivnicu.

POMOZI NAM DA PROSLAVIMO DVA VELIKA DATUMA
TRIDESET PRVOG AVGUSTA 2013- GODINE!
TRIDESET PETA GODIŠNJICA BRAKA
TERENSA I ANABEL!
PRVI ROĐENDAN KARE LIN!

VREME: OD TAČNO U PODNE DO?
MESTO: NAŠA KUĆA ZA POČETAK, ZATIM JURIKA GRANDŽ
hrana: kol’ko ’oćeš bend: ol stars kasl roka
DSB9: DA SE NISTE USUDILI! VINO I PIVO TEĆI ĆE POTOCIMA!

Ispod toga je bila poruka mog brata. Teri je pisao istim školskim
rukopisom zbog koga ga je učitelj poslao kući sa porukom u svedočanstvu:
Terens MORA da poboljša rukopis!, iako ga je samo mesec dana delilo od
šezdesetog rođendana.

Zdravo, Džejmi! Molim te da dođeš na zabavu, važi? Nećemo prihvatiti
nikakve izgovore. Imaš dva meseca da se organizuješ. Ako Koni može
da dođe s Havaja, možeš i ti iz Kolorada! Nedostaješ nam, braco!

Stavio sam pozivnicu u pletenu korpu na zadnjem delu kuhinjskih vrata.
Zvao sam je možda nekad korpa, zato što je bila puna prepiske na koju ću
možda nekad odgovoriti... što je, kao što verovatno znate, najverovatnije
značilo nikada. Govorio sam sebi da nemam želje da se vraćam u Harlou. To
je možda bila istina, ali je krv još vukla. Springstin je verovatno imao pravo
kad je napisao onaj stih o tome kako ništa nije bolje od krvi pored krvi.

Imao sam čistačicu Darlin. Dolazila je jednom nedeljno da usisa, obriše
prašinu i razmesti krevet (zbog ovog poslednjeg grizla me je savest, zato što
sam davno naučio da to radim sam). Trudio sam se da ne budem kući kad bi
mrzovoljna starica došla da radi. Na kraju jednog od Darlininih dana vratio
sam se i video da je izlovila pozivnicu iz možda nekad korpe i da ju je otvorila
na kuhinjskom stolu. Nikad nije učinila tako nešto. Protumačio sam to kao
znak. Te noći seo sam za kompjuter, uzdahnuo i Teriju poslao poruku od tri
reči: Računaj na mene.

Vikend za Dan rada bio je nezaboravan. Uživao sam u njemu. Nisam mogao
da verujem da sam zamalo odbio da dođem... ili da sam nameravao da ne
odgovorim na pozivnicu i pokidam ionako istanjene porodične veze.

U Novoj Engleskoj bilo je toplo. Sletanje na aerodroma u Portlandu u
petak po podne bilo je neprijatno iskustvo zbog nestabilnih vazdušnih
strujanja. Vožnja severno od Oblasti Kasl bila je spora, ali ne zbog saobraćaja.

Zagledao sam svaku znamenitost - farme, kamene zidove, Braunijevu radnju,
sad mračnu i zatvorenu - čudeći im se. Činilo mi se da je moje detinjstvo još
tu, jedva vidljivo ispod sloja plastike, koja je s vremenom postala neprozirna,
izgrebana i prašnjava.

Stigao sam kući tek posle šest uveče. Bila je dograđena, tako da je sad bila
gotovo dvostruko veća. Ugledao sam crvenu mazdu na prilaznom putu,
očigledno iznajmljenu (poput mog forda eklipsa), i kamion Morton ulja za
loženje na travnjaku. Kamion je bio ukrašen s dovoljno krep-papira i cveća da
je mogao da se izveze na paradu. Veliki znak naslonjen na prednje točkove
poručivao je: REZULTAT JE TERI I ANABEL 35, KARA LIN 1! SVI SU
POBEDNICI! OVDE SE ODRŽAVA ZABAVA! UPADAJ! Parkirao sam se, uspeo uz
stepenice i podigao ruku da pokucam. Pomislio sam, dođavola, odrastao sam
u ovoj kući i ušao unutra bez kucanja.

Načas mi se učinilo da sam se vratio nazad u doba kad sam godine
izražavao jednocifrenim brojem. Porodica je sedela za trpezarijskim stolom,
kao u šezdesetim. Svi su govorili u isti mah, smejali su se i koškali, dodajući
svinjske kotlete, krompir-pire i poslužavnik pokriven vlažnom krpom. U
njemu je bio kuvani kukuruz, pokriven da se ne bi ohladio, kao što nas je
majka naučila.

Isprva nisam prepoznao dostojanstvenog sedokosog muškarca na kraju
stola okrenutog dnevnoj sobi i sigurno nisam poznavao tamnokosog
zgodnog tipa pored njega. Ugledni profesor me je ugledao i ustao. Lice mu se
ozarilo. Shvatio sam da je to moj brat Kon.

„DŽEJMI!“, povikao je i potrčao oko stola. Zamalo što nije oborio Anabel
sa stolice. Zgrabio me je u medveđi zagrljaj i pokrio moje lice poljupcima.
Nasmejao sam se i potapšao brata po leđima. Teri se stvorio kraj nas. Zagrlio
je obojicu. Tri rođena brata zaplesala su neku vrstu trapavog micva plesa, od
kog se pod opasno tresao. Video sam da Kon plače. I meni se plakalo.

„Prestanite, momci!“, reče Teri, iako je još skakutao. „Završićemo u
podrumu!“

Još neko vreme smo skakutali. Činilo mi se da moramo. I da to nije loše.
Ma, bilo je dobro.

Kon je predstavio zgodnog tipa, verovatno dvadeset godina mlađeg od sebe,
kao dobrog prijatelja iz botaničkog odeljenja Univerziteta Havaji. Rukovao sam
se s njim, pitajući se da li su se potrudili da uzmu dve sobe u Kasl Rok Inu. U
ovo vreme verovatno nisu. Nisam mogao da se setim kad sam shvatio da je
Kon homoseksualac. Verovatno dok sam svirao Land of 1.000 Dances, s
Kamberlandsima na Univerzitetu Mejn. Siguran sam da su roditelji znali
mnogo ranije. Nisu pravili veliku buku oko toga. Niko od nas nije. Čini mi se
da deca mnogo bolje slede nemi primer od glasno izrečenih pravila.

Samo jednom sredinom osamdesetih čuo sam da tata glasno pominje
seksualnu orijentaciju svog drugog sina. To je sigurno ostavilo veliki utisak
na mene, pošto su to bile moje izgubljene godine. Trudio sam se da što ređe
zovem roditelje. Hteo sam da tata zna da sam još živ, ali sam se plašio da bi u
mom glasu mogao načuti nešto od sve bliže smrti, s kojom sam se manje-više
pomirio.

„Svake večeri molim se za Konija“, rekao je. „Zbog te proklete side. Kao da
su je namerno pustili da se širi.“

Kon je izbegao tu hrid. Izgledao je čudesno zdravo, ali nije mogao sakriti
činjenicu da stari, pogotovo dok je sedeo pored prijatelja iz botaničkog
odeljenja. Setio sam se Kona i Ronija Paketa kako sede na kauču u dnevnoj
sobi i pevaju House of the Rising Sun, pokušavajući da usklade glasove... što je
bio beznadežno uzaludan poduhvat.

Nešto od toga videlo se na mom licu, zato što se Kon nacerio kad je
obrisao oči. „Odavno se nismo svađali oko toga čiji je red da unese veš sa žice
u kuću, zar ne?“

„Odavno“, složio sam se i ponovo pomislio na žabu preterano glupu da bi
shvatila da voda u njenom jezercetu postaje sve toplija.

Terijeva i Anabelina ćerka Don pridružila nam se s Karom Lin u naručju.
Bebine oči bile su boje koju je majka zvala mortonovski plavom. „Zdravo, ujka
Džejmi. Evo tvoje unučice. Sutra puni godinu dana. Izbio joj je novi zub da bi
to proslavila.“

„Divna je. Mogu li da je pridržim?“
Don se stidljivo osmehnula strancu kog je poslednji put videla dok je
nosila protezu. „Probaj, ali se obično raskuka kad je dam nepoznatoj osobi.“
Uzeo sam bebicu, spreman da je vratim čim zakmeči. Samo što nije. Kara
Lin me je posmatrala, pružila ruku i štipnula za nos. Zatim se nasmejala.
Porodica je klicala i aplaudirala. Bebica se iznenađeno okrenula, zatim me je
pogledala očima koje su neverovatno ličile na oči moje majke.
Ponovo se nasmejala.

Zabava koja je počela sutradan imala je istu glumačku podelu, samo s više
sporednih likova. Neke sam odmah prepoznao. Drugi su izgledali neodređeno
poznato. Shvatio sam da je tu nekoliko dece ljudi koji su nekad radili za mog
oca, a sad rade za Terija, čije se carstvo u međuvremenu proširilo. Postao je
vlasnik lanca prodavnica u Novoj Engleskoj pod nazivom Mortons fast-šops.
Loš rukopis očigledno mu nije smetao da postane uspešan poslovan čovek.

Ekipa iz Kasl Roka pripremala je hranu na četiri roštilja. Nudili su
hamburgere i viršle sa zapanjujućim izborom salata i kolača. Pivo je teklo iz
čeličnih, a vino iz drvenih burića. Jedan od Terijevih prodavača - pijan,
razdragan i blagoglagoljiv - rekao mi je da moj brat poseduje i Spleš Siti u

Frajburgu i Litlton trkalište u Nju Hempširu, dok sam se davio kaloričnom
bombom od sendviča sa slaninom u zadnjem dvorištu. „To trkalište ne
donosi mu ni centa“, reče prodavač, „ali znate Terija - uvek je voleo moto-
trke.“

Setio sam se kako je s ocem radio na raznovrsnim reinkarnacijama
Drumske rakete u garaži. Nosili su masne majice i prevelike pantalone na
tregere. Puklo mi je pred očima da je moj nepreduzimljivi brat koji je ostao u
rodnom gradu sad imućan, možda i bogat čovek.

Bebica bi pružila ruke ka meni kad god bi je Don pronela kraj mene. Nosao
sam je najveći deo popodneva. Konačno mi je zaspala na ramenu. Njen otac
rešio me je tereta kad je to video. „Zabezeknut sam“, rekao je kad ju je položio
na ćebe u hladovini najvećeg drveta u zadnjem dvorištu. „Nikada nije ovako
reagovala na ljude.“

„Uistinu sam polaskan“, rekao sam i poljubio usnulu bebu u bucmasti
obraz.

Mnogo se pričalo o starim danima i vremenima. Takve priče neverovatno
su zanimljive onima koji su ih doživeli i jednako dosadne onima što nisu.
Zazirao sam od piva i vina. Zbog toga sam bio jedan od vozača kad se zabava
preselila šest kilometara dalje u Jurika Grandž. Pokušavao sam da se snađem
s menjačem monstruoznog kamioneta, vlasništva naftne kompanije. Trideset
godina nisam vozio automobil s klasičnim menjačem. Moji putnici - bilo ih je
najmanje deset, ako brojim i sedmoro na platformi iza kabine - urlali su od
smeha kad god bih se dohvatio menjača, a kamionet trznuo. Pravo je čudo
kako niko od njih nije pao s platforme.

Ekipa za posluženje stigla je pre nas. Postavili su stolove s hranom duž
podijuma za igru, kog sam se dobro sećao. Stajao sam tamo, posmatrajući
prostor pokriven izglačanim drvetom. Kon me je stisnuo za rame.

„Prizor budi uspomene, braco?“
Pomislio sam na prvi izlazak na binu. Bio sam nasmrt preplašen.
Zaudarao sam na znoj koji mi je tekao niz leđa i ispod pazuha. Mama i tata su
plesali pored mene dok sam svirao Who’ll Stop the Rain?
„Više nego što ćeš ikad znati“, rekao sam.
„Mislim da znam“, odvratio je. Zagrlio me je. Šapnuo mi je u uvo: „Mislim
da znam.“

Kod kuće je bilo sedamdesetak ljudi za ručkom. U Jurika Grandžu do sedam
uveče skupilo ih se najmanje dvostruko više. Tom mestu dobro bi došli
magični rashladni uređaji Čarlija Džejkobsa da pomognu lenjim
ventilatorima na tavanici. Snabdeo sam se poslasticom koja je bila i ostala
lokalni specijalitet - salatom s bombonicama od limuna s komadićima
kompota. Izašao sam sa svojim plenom. Zašao sam iza ćoška, zahvatajući

slatkiš plastičnom kašikom. Stigao sam do protivpožarnih merdevina gde
sam prvi put poljubio Astrid Soderberg. Setio sam se kapuljače s krznenim
obrubom koja je uokvirivala savršenu kružnicu njenog lica i njenog ruža s
ukusom jagode.

Da li je sve bilo kako treba? Pitao sam je. Odvratila je: Reći ću ti kad ponoviš.
„Hej, gušteru.“ Poskočio sam kad se neko oglasio iza mene. „Hoćeš li da
sviraš večeras?“
Isprva ga nisam prepoznao. Suvonjavi dugokosi tinejdžer koji me je
regrutovao za ritam gitaristu Hromiranih ruža sad je oćelavio na vrhu
lobanje. Preostala kosa mu je osedela. Stomak mu se obesio preko tesnih
pantalona. Zurio sam u njega s plastičnom činijom u rukama.
„Norm? Norm Irving?“
Osmehnuo se dovoljno široko da otkrije zlatne zube u zadnjem delu vilice.
Ispustio sam desert da bih ga zagrlio. Nasmejao se i uzvratio zagrljaj. Rekli
smo jedan drugom da divno izgledamo i da je mnogo vremena prošlo. I,
naravno, govorili smo o starim danima. Norm mi je ispričao da je napravio
dete Hati Grir i da se venčao s njom. Brak je trajao nekoliko godina. Posle
neprijatnog perioda nakon razvoda rešili su da zaborave na prošlost i budu
prijatelji. Njihova ćerka, Deniz, približavala se četrdesetoj. Posedovala je
frizerski salon u Vestbruku.
„Dug banci je otplaćen. Imam dva dečaka s drugom ženom, ali nek ovo
ostane među nama, Denis je moja ljubimica. Hati je dobila dete s drugim
mužem.“ Nagnuo se bliže, neveselo se smešeći. „Dosta vremena provodi u
zatvoru. Klinac ne vredi užeta o koje će ga obesiti.“
„Šta je bilo s Kenijem i Polom?“
Keni Laflin, naš basista, takođe se oženio dragom iz Hromiranih ruža.
Njihov brak je opstao. „Vlasnik je osiguravajuće kompanije u Luistonu. Dobro
mu ide. Ovde je večeras. Nisi ga video?“
„Nisam.“ Iako možda i jesam, samo ga nisam prepoznao, kao što on
verovatno nije prepoznao mene.
„Što se Pola Bušarda tiče...“ Norm je odmahnuo glavom. Peo se u
državnom parku Akadija i pao s litice. Umro je posle dva dana. To se desilo
još 1990. godine. Verovatno je imao sreće. Lekari kažu da bi ostao
paralizovan od vrata nadole da je preživeo. To zovu kvadriplegijom.“
Na trenutak sam zamislio našeg starog bubnjara kome život visi o koncu.
Ležao je u krevetu dok su mu mašine pomagale da diše i gledao pastora
Denija na televiziji. Odbacio sam tu pomisao. „Šta je bilo s Astrid? Znaš li gde
je?“
„Dole je na istoku. Kastin? Rokland?“ Odmahnuo je glavom. „Zaboravio
sam. Znam da je napustila koledž da bi se udala i da su se njeni roditelji
naljutili na nju zbog toga. Verovatno su se još više naljutili kad se razvela.
Mislim da upravlja restoranom, jednim od onih mesta gde poslužuju jastoge,

ali ne bih mogao da se zakunem. Bili ste zaljubljeni do ušiju, zar ne?“
„Da“, rekao sam. „Bili smo.“
Klimnuo je. „Ljubav iz mladosti. Ništa na svetu ne može da se poredi s

njom. Nisam siguran da želim da je vidim ovih dana, zato što je stara Soda
Burger bila neviđena cura. Oči su svima ispadale za njom, zar ne?“

„Da“, rekao sam, misleći na staru kolibu blizu Skajtopa. I na gvozdenu
šipku. Kako bi se zacrvenela kad bi je munja ošinula. „Da, bila je.“

Izvesno vreme smo ćutali. Potapšao me je po ramenu. „Bilo kako bilo, šta
misliš? Hoćeš li da sviraš s nama? Bolje reci da, zato što će bend zvučati
jebeno mlako ako odbiješ.“

„Ti si u bendu? U Kasl Rok Ol starsima? I Keni?“
„Naravno. Retko sviramo - ne kao u starim danima - ali ovu gažu nismo
mogli odbiti.“
„Da li te je moj brat Teri na ovo nagovorio?“
„Nije, iako je možda mislio da ćeš nam se pridružiti na bini da bi odsvirao
pesmu ili dve. Hteo je bend iz starih dana. Keni i ja smo otprilike jedini među
živima, jedini što se muvaju okolo i jedini koji sviraju iz tog doba. Naš ritam
gitarista je drvodelja iz Lisbon Folsa. Prošle srede pao je s krova i slomio obe
noge.“
„Uh“, rekao sam.
„Njegovo uh je moj dobitak“, reče Norm Irving. „Spremali smo se da
sviramo kao trio. I sam znaš da je to veliko sranje. Tri od četiri člana
Hromiranih ruža prilično je dobar rezultat, s obzirom na to da smo zadnji put
svirali u PAL hopu, u centru, pre trideset pet godina. Pridruži nam se. Sledi
povratna turneja i sve što ide uz nju.“
„Norme, nemam gitaru.“
„Imam tri komada u kamionetu“, rekao je. „Biraj. Samo ne zaboravi, još
krećemo s Hang On Sloopy.“

Izašli smo na scenu. Razdragana alkoholisana publika pozdravila nas je
aplauzom. Keni Laflin, mršaviji no ikad s nekoliko ne tako lepih mladeža na
licu, podesio je kaiš fender P-basa. Pozdravio me je na stari način. Nisam bio
nervozan kao kad sam prvi put stajao na ovoj sceni s gitarom u rukama, ali
osećao sam se kao akter nepojmljivo uverljivog sna.

Norm je jednom rukom podesio mikrofon, kao što je uvek činio. Obratio
se publici željnoj da čuje nekoliko starih rokenrol standarda. „Narode, na
bubnjevima piše Kasl Rok Ol stars, ali večeras imamo specijalnog gosta na
ritam gitari. Sledećih nekoliko sati bićemo ponovo Hromirane ruže. Udri,
Džejmi!“

Setio sam se poljupca s Astrid ispod protivpožarnih stepenica. Setio sam
se Normovog zarđalog kombija i njegovog oca, Sisera, kako sedi na

razdrndanom kauču u staroj prikolici, zavija travu i govori mi da podšišam
jebenu kosu ako hoću da položim vozački iz prve. Setio sam se kako smo
svirali na tinejdžerskim igrankama u Obern rolodromu i kako nismo
prestajali kad bi izbile neizbežne tuče između dece iz Edvard Litla i Lisbon
Haja ili između Luiston Haja i Sent Doma. Samo bismo pojačali zvuk.
Pomislio sam o životu kakav je nekad bio i shvatio da sam žabac u loncu.

Povikao sam: „Jedan, dva, znate gde sam ja!“
Zaprangijali smo.
Iz E-dura.
Sva ta sranja počinju iz E.

Sedamdesetih bismo svirali do fajronta u jedan. Ali ovo nisu sedamdesete. Do
jedanaest smo bili gola voda. Načisto smo baldisali. To je bilo u redu. Pivo i
vino su, po Terijevom naređenju, povučeni u deset. Gomila se brzo
proređivala kad je ostala bez vatrene vode. Većina preostalih je posedala.
Slušali su muziku, ali su bili previše umorni za dušku.

„Đavolski si bolji nego nekad, gušteru“, reče Norm, dok smo spremali
instrumente.

„Baš kao i ti.“ To je bila laž koliko i stvarno dobro izgledaš. U četrnaestoj
nikad ne bih verovao da će doći dan kad ću postati bolji rok gitarista od
Normana Irvinga. Taj dan je došao. Osmehnuo se, kao da hoće da kaže da zna
da nešto ne bi trebalo govoriti. Keni nam se pridružio. Tri preostala člana
Hromiranih ruža su se zagrlila. U srednjoj školi to bi bila pederska fora.

Teri nam se pridružio, kao i Teri Džunior, njegov najstariji sin. Moj brat je
izgledao umorno, ali neopisivo srećno. „Slušaj, Kon i njegov prijatelj odvezli
su gomilu presisalih gostiju do Kasl Roka. Da li bi povezao nekoliko momaka
iz Harloua, u kamionetu, ako ti pozajmim Terija Džuniora kao kopilota?“

Rekao sam da ću rado to učiniti. Pokupio sam moj tovar alkosa i krenuo,
posle konačnog oproštaja s Normom i Kenijem (praćenim onim otkačenim
mlakim rukovanjem, karakterističnim za muzičare). Bratanac mi je izvesno
vreme davao uputstva, ne preterano potrebna čak i u mraku. Prestao je kad
sam istovario poslednja dva ili tri para na Stakpol roudu. Pogledao sam ga i
video da se klinac naslonio na prozor i čvrsto zaspao. Probudio sam ga kad
sam ga dovezao do kuće na Metodističkom putu. Poljubio me je u obraz (što
me je dirnulo dublje no što će ikada znati) i uteturao se u kuću, gde će
verovatno spavati do podne u nedelju, kao što adolescenti vole da rade. Pitao
sam se hoće li džonjati u mojoj nekadašnjoj sobi i zaključio da verovatno
neće. Spavaće u novoizgrađenom delu kuće. Vreme sve menja. Možda je to u
redu.

Okačio sam ključeve kamioneta na tablu u holu i krenuo napolje do mojih
iznajmljenih kola, kad sam ugledao svetla u ambaru. Odšetao sam do njega i

virnuo unutra. Ugledao sam Terija. Skinuo je svečano i obukao radno odelo.
Zabavljao se novom igračkom, ševijem SS s kraja šezdesetih i početka
sedamdesetih godina. Blistao je ispod svetiljki kao plavi dragulj. Voskirao ga
je.

Podigao je glavu kad sam ušao. „Ne mogu da spavam. Previše sam
uzbuđen. Baviću se ovim lepotanom još neko vreme, a zatim idem u krevet.“

Prešao sam rukom preko haube. „Divan je.“
„Sad jeste. Trebalo je da ga vidiš kad sam ga kupio na aukciji u Portsmutu.
Većini kupaca izgledao je kao gomila otpadnog metala. Mislio sam da mogu
da ga povratim.“
„Da ga oživiš“, rekao sam, kao da ne govorim Teriju.
Zamišljeno me je pogledao i slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da se
može i tako reći. Biće skoro gotov, kad ubacim novi menjač. Ne liči na stare
Drumske rakete, zar ne?“
Nasmejao sam se. „Sećaš li se kad kad se prva prevrnula na trkalištu?“
Teri je prevrnuo očima. „U prvom krugu. Jebeni Dvejn Robišo. Mislim da je
kupio dozvolu u Sirs i Robaku.“
„Da li je još tu?“
„Ma kakvi, umro je pre deset godina. Najmanje deset. Rak mozga. Kasno
su ga otkrili. Siroti kopilan nije imao ni najmanje šanse.“
Recimo da sam neurohirurg, rekao je Džejkobs onog dana u Lačisu.
Pretpostavimo da ti kažem da su ti izgledi da ćeš umreti na nivou od dvadeset
pet procenata. Da li bi pristao na operaciju?
„To je strašno.“
Klimnuo je. „Sećaš li se šta smo govorili kao klinci? Šta je strašno? Život. Šta
je Život?10 Časopis. Koliko košta? Petnaest centi. Ja imam samo deset. To je
strašno. Šta je strašno? Život. I Jovo nanovo.“
„Sećam se. Tada smo mislili da je to šala.“ Oklevao sam. „Misliš li često na
Kler, Teri?“
Bacio je krpu za glancanje u kofu i prišao sudoperi da opere ruke. Nekada
je tu bila samo jedna česma iz koje je tekla hladna voda. Sad je imao dve.
Odvrnuo ih je, uzeo sapun i počeo da se sapunja. Istrljao se do lakata, baš kao
što nas je tata naučio.
„Mislim, svakog prokletog dana. Mislim i o Endiju, ali ređe. To je ono što
bih nazvao prirodnim sledom događaja. Živeo bi još malo da nije toliko voleo
nož i viljušku. Ono što se desilo Kler... to je bilo jebeno pogrešno. Znaš li to?“
„Znam.“
Naslonio se na haubu SS-a. Zagledao se ni u šta. „Sećaš li se koliko je bila
lepa?“ Lagano je odmahnuo glavom. „Naša predivna sestra. Taj kopilan - ta
životinja - uskratio joj je tolike godine, nakon čega se išunjao iz života kao
kukavica.“ Prešao je rukom preko lica. „Ne bi trebalo da govorimo o Kler.
Raspekmezim se od toga.“

I ja sam se raspekmezio. Mislio sam na Kler, koja je bila dovoljno starija
od mene da u njoj vidim rezervnu mamu. Mislio sam na Kler, našu divnu
sestru, koja nikome nikad nije naudila.

Prošetali smo preko dvorišta. Slušali smo pesmu cvrčaka u visokoj travi.
Uvek su najjače pevali krajem avgusta i početkom septembra, kao da su znali
da je leto na izmaku.

Zastali smo u podnožju stepenica. Video sam da su mu oči još vlažne.
Imao je lep, ali dug i stresan dan. Pogrešio sam kad sam na njegovom kraju
pomenuo Kler.

„Prenoći kod nas, braco. Kauč se rasklapa.“
„Neću“, rekao sam. „Obećao sam Koniju da ću doručkovati s njim i s
njegovim partnerom u krčmi.“
„S partnerom“, rekao je i zakolutao očima. „Ma nemoj.“
„Hajde, hajde, Terense. Ne počinji s tom dvadesetovekovnom pričom.
Danas mogu da se venčaju u desetak država, ako bi hteli. Uključujući i ovu.“
„To mi ne smeta. Baš me briga ko se i s kim venčava, ali taj tip nije njegov
partner, bez obzira na Konijevo mišljenje o tome. Znam da prepoznam
grebatora kad ga vidim. Hriste, upola je mlađi od Kona.“
To me je podsetilo na Brajanu, koja je bila više nego duplo mlađa od mene.
Zagrlio sam brata. Poljubio sam ga u obraz. „Videćemo se sutra, na ručku,
pre no što krenem na aerodrom.“
„Važi. Džejmi? Otkidao si s gitarom na sceni.“
Zahvalio sam mu se i pošao ka kolima. Otvarao sam vrata kad me je
pozvao po imenu. Okrenuo sam se.
„Sećaš li se poslednjeg nedeljnog nastupa prečasnog Džejkobsa na
propovedaonici? Kad je održao ono što smo nazvali Strašnom propovedi?“
„Da“, rekao sam. „Vrlo dobro je se sećam.“
„U to vreme svi smo bili sablaznuti. Pripisali smo je bolu koji ga je izjedao
posle gubitka žene i sina. Ali znaš šta? Kad god pomislim na Kler, poželim da
ga pronađem i da mu stisnem ruku.“ Terijeve ruke - krupne i mišićave, kao
očeve - behu prekrštene na grudima. „Danas mislim da je bio hrabar kad nam
je sve to rekao. Mislim da je svaka reč bila tačna.“

Teri se možda obogatio, ali je ostao cicija. Za nedeljni ručak poslužio je
ostatke od jučerašnje proslave. Kara Lin je najveći deo obroka presedela na
mom krilu. Hranio sam je zalogajčićima sa stola. Kad je došlo vreme da
krenem, vratio sam je majci. Bebica je pružila ruke ka meni.

„Ne mogu da te uzmem, dušo“, rekao sam i poljubio njeno neverovatno
glatko čelo. „Moram da idem.“

Znala je samo desetak reči. Jedna od njih bila je moje ime. Čitao sam da
deca njenog uzrasta razumeju mnogo više reči. Znala je šta joj govorim.

Malecko lice se sneveselilo. Ponovo je pružila ručice. Suze su potekle iz plavih
očiju. Tu boju imale su majka i moja mrtva sestra.

„Požuri“, reče Kon, „ili ćeš morati da je usvojiš.“
Krenuo sam do unajmljenog automobila. Odvezao sam se do aerodroma u
Portlandu, pa do vazdušne luke u Denveru, i Nederlanda. Neprestano sam
razmišljao o raširenim punačkim ručicama i suznim mortonovski plavim
očima. Imala je samo godinu dana, ali je želela da duže ostanem. Tako znaš da
si kod kuće, bez obzira na to koliko dugo si izbivao iz nje ili koliko dugo si bio
na nekom drugom mestu.
Kuća je ono mesto gde žele da duže ostaneš.

U martu 2014. godine je, nakon što je većina skijaša napustila Vejl, Aspen,
Stimbout Springs i našu planinu Eldora, stigla vest o mećavi monstruoznih
razmera. Naš deo čuvenog polarnog vrtloga već je napadao preko metra na
Griliju.

Najveći deo dana proveo sam muvajući se po Vučjoj čeljusti. Pomagao sam
Hjuu i Mukiju da zatarabe studije i glavno zdanje. Dočekao sam pojačani vetar
i prve pahulje s olovnih nebesa. Pojavila se Džordžija, obučena u debeli kaput,
sa štitnicima za uši i bejzbol kapom s imenom ranča na glavi. Bila je
raspoložena za deljenje pridika.

„Šalji ove momke kući“, rekla je Hjuu. „Izuzev ako ne želiš da sačekaju jun
zaglavljeni pokraj puta.“

„Kao Donerova družina“, rekao sam, „da znate da nikad ne bih pojeo
Mukija. Previše je žilav.“

„Brišite kući, vas dvojica“, reče Hju. „Proverite vrata studija pre no što
krenete.“

Proverili smo ih. Obišli smo i ambar. Našao sam vremena da podelim
kriške jabuka konjima, iako je meni najdraži Bartlbi uginuo pre tri godine.
Sneg je gusto padao, kad sam odbacio Mukija do kuće, a vetar duvao najmanje
pedeset na sat. Centar Nederlanda bio je pust. Semafori su se ljuljali, a
smetovi skupljali na vratima odavno zatvorenih radnji.

„Požuri kući!“, povikao je Muki, da bi nadjačao vetar. Vezao je maramu
preko usta i nosa. Zbog nje je ličio na prestarelog odmetnika.

Poslušao sam ga. Vetar mi je čitavim putem šamarao kola kao
razgoropađeni nasilnik. Gurao me je još jače dok sam koračao pločnikom,
privijajući kragnu uz moje glatko izbrijano lice, nepripremljeno za zimu u
Koloradu, koja je navalila punom snagom. Morao sam da zatvorim vrata
obema rukama, kad sam ušao u zgradu.

Proverio sam poštansko sanduče i u njemu našao samo jedno pismo.
Znao sam od koga je. Džejkobsov rukopis postao je drhtav i isprekidan, ali je i
dalje bio prepoznatljiv. Jedino iznenađenje predstavljala je adresa pošiljaoca:

Post-restant, Moton, Mejn. Nije bio baš u mom rodnom gradu, već odmah
pored njega. Bio je previše blizu da bih se dobro osećao.

Tapkao sam kovertom po dlanu. Zamalo što nisam poslušao prvi impuls,
koji mi je nalagao da ga iscepam na komade, otvorim ulazna vrata i pustim da
ga vetar razveje. Još zamišljam kako to radim - svakoga dana, ponekad
svakog sata - pitajući se šta bi se promenilo da sam to učinio. Umesto toga
sam ga okrenuo. Na poleđini je bila jedna rečenica, napisana drhtavom
rukom. Želećeš da pročitaš ovo.

Otvorio sam je, iako nisam želeo. Izvukao sam komad papira, zamotan
oko manje koverte. Na drugoj koverti je pisalo: Pročitaj moje pismo pre no što
je otvoriš. Tako sam i učinio.

Boga mi, tako sam učinio.

Četvrti mart, 2014. godine

Dragi Džejmi,
Nabavio sam obe tvoje elektronske adrese, poslovnu i privatnu (imam
svoje metode, kao što znaš), ali star sam čovek, sa staračkim
navikama. Takođe verujem da se važni poslovi obavljaju po
mogućstvu svojeručno napisanim pismima. Kao što vidiš, još mogu da
ih pišem „svojeručno“ iako ne znam koliko dugo ću biti za to sposoban.
Ujesen 2012. godine doživeo sam manji moždani udar, i još jedan,
ozbiljniji, prošlog leta. Nadam se da ćeš mi oprostiti zbog jadnog
rukopisa.

Postoji još jedan razlog što ti se obraćam pismenim putem.
Elektronska pisma lako se brišu. Malo teže je uništiti pismo napisano
nalivperom i mastilom. Dodaću redak na poleđini koverte da bih
povećao šansu da ovo pročitaš. Poslaću glasnika ako ne dobijem
odgovor. Ne želim da to činim, pošto nemam mnogo vremena.

Glasnik. To mi se nije dopadalo.

Prilikom poslednjeg susreta zamolio sam te da stupiš u moju službu
kao pomoćnik. Odbio si. Ponovo te molim. Ovog puta siguran sam da
ćeš se složiti. Moraš se složiti, pošto je moj posao u poslednjoj etapi.
Preostao je samo još jedan eksperiment. Siguran sam da će uspeti, ali
se ne usuđujem da nastavim sam. Potrebna mi je pomoć i, što je
podjednako važno, svedok. Veruj mi kad ti kažem da je tvoja uloga u
tom eksperimentu gotovo ravna mojoj.

Misliš da ćeš reći ne, ali te ja prilično dobro poznajem, stari
prijatelju, i verujem da ćeš se predomisliti nakon što pročitaš
priloženo pismo.

Sve najbolje,

Čarls D. Džejkobs

Vetar je urlao, a sneg udarao po staklenim površinama na ulaznim
vratima kao fini pesak. Put do Boldera uskoro će biti zatvoren, ako već nije.
Držao sam manji koverat, razmišljajući nešto se desilo. Nisam hteo da znam
šta, ali sam osećao da je prekasno za povratak. Sedeo sam na stepenicama
koje su vodile do mog stana. Otvorio sam ga kad je naročito snažan nalet
vetra pogodio zgradu. Rukopis je bio drhtav poput Džejkobsovog. Odmah
sam znao kome pripada. Kako i ne bih, kad sam dobijao ljubavna pisma, od
kojih su neka bila veoma vrela, ispisana istom rukom. Stomak mi je omekšao.
Na trenutak sam pomislio da ću izgubiti svest. Spustio sam glavu, pokrio oči i
stisnuo slepoočnice slobodnom rukom. Bilo mi je pomalo žao kad je napad
slabosti prošao.

Pročitao sam pismo.

Dvadeset peti februar, 2014. godine

Dragi pastore Džejkobse,
Vi ste mi poslednja nada.

Znajte da pomišljam da sam luda dok pišem ove redove. Pokušavam
da doprem do vas zato što me je prijateljica Dženi Noulton na to
nagovorila. Ona je medicinska sestra. Kaže da ne veruje u čudesna
izlečenja (iako veruje u Boga). Pre nekoliko godina otišla je na jednu
od vaših isceliteljskih priredbi u Providensu. Izlečili ste njen artritis,
koji je bio tako ozbiljan da je jedva otvarala i zatvarala šake. Zbog
njega se navukla na lekove protiv bolova. Rekla mi je: „Govorila sam
sebi da samo želim da čujem Ala Stempera kako peva, jer sam imala
sve njegove ploče s Vo-Lajtsima, ali duboko u sebi morala sam znati
razlog zbog kog sam tamo otišla, zbog kog sam stala u red, kad je
pitao ima li onih koji žele da budu izlečeni.“ Rekla je da se nakon što
ste dodirnuli njene slepoočnice prstenjem nije rešila samo
obogaljujućeg bola u rukama i nogama već i potrebe za lekovima
protiv bolova. Bilo mi je još teže da poverujem u to od izlečenja
artritisa, zato što u mojoj okolini ima ljudi koji koriste te pilule, i stoga
znam da je veoma teško „ratosiljati se te navike“.

Pastore Džejkobse, imam rak pluća. Izgubila sam kosu na zračenju.
Neprestano sam povraćala za vreme hemioterapije (izgubila sam 30
kilograma). Rak je opstao i posle tri paklena tretmana. Doktor želi da
me operiše i odstrani jedno plućno krilo. Moja prijateljica Dženi
posadila me je u stolicu i rekla: „Saopštiću ti tešku istinu, dušice. Toj
operaciji pribegavaju kad je suviše kasno. Odlučuju se za nju u
nedostatku drugih rešenja.“

Okrenuo sam papir. Glava me je zabolela. Po prvi put u mnogo godina
poželeo sam da se uradim. U takvom stanju mogao bih da pogledam potpis
koji me je čekao na dnu teksta a da ne vrisnem.

Dženi kaže da je pogledala vaša izlečenja na internetu i da ima više
onih koja se mogu smatrati potvrđenim. Znam da više ne putujete po
zemlji. Možda ste penzionisani, a možda i niste među živima (iako se
molim da nije tako, za vaše, kao i za moje dobro). Čak i ako ste živi i
zdravi, možda ne čitate elektronsku poštu. Znam da je ovaj potez
sličan stavljaju poruke u bocu i bacanju preko ograde plovila, ali nešto
- ne samo Dženi - nagoni me da pokušam. Naposletku, ponekad neka
od tih boca ispliva na obalu i neko pročita poruku.

Odbila sam operaciju. Vi ste moja poslednja nada. Znam da je ona
tanušna, i verovatno budalasta, ali u Bibliji piše: „Sve je moguće
pomoću vere“, Čekaću vaš odgovor... ili ga neću dočekati. Neka vas Bog
blagoslovi i poživi, ma šta se desilo.

Vaša, nade puna Astrid Soderberg
Morgan Pič roud 17
Mt. Desert Ajland, Mejn 04660
(207) 555-6454

Astrid. Blagi bože.
Ponovo Astrid, posle toliko godina. Zatvorio sam oči. Video sam je kako
stoji ispod protivpožarnog stepeništa, mladog i lepog lica, oivičenog
kapuljačom zimske jakne.
Otvorio sam oči i pročitao poruku koju je Džejkobs ispisao ispod njene
adrese.

Video sam njen karton i najnovije snimke sa skenera. U poslednjem
pismu dao sam ti do znanja da imam svojih metoda. Radijacija i
hemioterapija smanjili su tumor na levom plućnom krilu, ali ga nisu
uklonili. Pojavile su se tačke na desnom plućnom krilu. U teškom je
stanju, ali mogu je spasti. Veruj mi kad ti kažem. Znaj da je taj oblik
raka kao požar u suvom šipražju - brzo se kreće. Nema mnogo
vremena. Moraš doneti odluku bez otezanja.

Ako vremena zaista ima tako prokleto malo, pitao sam se, zašto me nisi
pozvao telefonom ili poslao ugovor s đavolom ekspresnom poštom?

Znao sam zašto nije tako postupio. Hteo je da budem u vremenskoj stisci,
jer nije mario za Astrid. Ona je bila samo pion u njegovoj partiji šaha. Ja sam, s
druge strane, bio jedna među figurama u drugom redu. Bio sam siguran u to,
iako su mi razlozi bili nepoznati.

Pismo mi je podrhtavalo u ruci dok sam čitao poslednje retke.

Ukoliko se složiš da mi pomogneš da završim posao ovog leta, tvoja
stara prijateljica (i možda, ljubavnica) biće spasena, a rak uklonjen iz
njenog tela. Pustiću je da umre ako odbiješ da radiš za mene. Znam da
ti ovo zvuči okrutno, čak monstruozno. Ne bi se tako osećao kad bi bio
upoznat s nemerljivom važnošću mog rada. Da, čak i ti bi se tako
osećao! Ispod poslednjeg reda naći ćeš moje brojeve telefona. Pored
mene je, dok ovo pišem, broj gospođice Soderberg. Ukoliko me pozoveš
- s povoljnim odgovorom, naravno - ja ću pozvati nju.

Izbor je tvoj, Džejmi.

Dva minuta sedeo sam na stepenicama. Duboko sam disao, čekajući da mi
srce uspori. Neprestano sam mislio na njene bokove koji se trljaju o moje, na
moj kurac, nabrekao i tvrd kao armaturna žica, i na njenu ruku koja me miluje
po zadnjem delu vrata dok mi uduvava dim cigarete u usta.

Konačno sam ustao. Uspeo sam se stepenicama do stana. Dva pisma su
mi se ljuljala u ruci. Stepenice nisu bile duge, niti strme. Bio sam u dobroj
kondiciji od vožnje biciklom. Ipak sam morao dva puta da stanem i da se
odmorim, da bih povratio dah, pre no što sam se uspeo uz njih. Ruka mi je
toliko drhtala da sam morao da je primirim drugom pre no što sam gurnuo
ključ u bravu.

Dan je bio mračan, a moj stan pun senki. Nisam se trudio da palim svetlo.
Najbolje je da ono što moram obavim što pre. Uzeo sam telefon, legao na
kauč i pozvao Džejkobsov mobilni. Pozvonio je samo jednom.

„Zdravo, Džejmi“, rekao je.
„Kopilanu“, rekao sam. „Jebeni kopilanu!“
„I meni je drago što te čujem. Šta si odlučio?“
Koliko toga je znao o nama? Jesam li mu ikad išta rekao? Da li mu je Astrid
nešto rekla? Ako nije, koliko toga je iskopao? Nisam znao, i nije bilo važno. Iz
tona njegovog glasa bilo mi je jasno da pita tek reda radi.
Rekao sam mu da sam spreman da dođem kod njega što pre.
„Dođi, ali samo pod uslovom da to želiš. Drago mi je što ćeš doći, iako mi
nećeš biti potreban do jula. Možda je bolje da je ne vidiš... mislim, u ovom
izdanju...“
„Doći ću avionom čim se vremenske prilike poboljšaju. Samo napred... ako
možeš da izvedeš to tvoje pre nego što tamo dođem... da je središ... da je
izlečiš. Ali nemoj da je pustiš da ode s mesta na kom se nalaziš pre no što je
vidim. Ni u kom slučaju.“
„Ne veruješ mi, zar ne?“ Zvučao je beskrajno tužno. Nisam obraćao pažnju
na to. Bio je majstor u projektovanju osećanja.
„Zašto bih, Čarli? Video sam te na delu.“
Uzdahnuo je. Vetar je duvao ljuljajući zgradu i zavijajući ispod streha.

„Gde si u Motonu?“, pitao sam... ali, kao Džejkobs, samo reda radi. Život je
točak, uvek se vraća u početni položaj.

XI

KOZJA PLANINA. ONA ČEKA. LOŠE VESTI IZ MISURIJA

Tako sam, nešto više od šest meseci nakon kratkog objedinjavanja
Hromiranih ruža, opet sleteo na portlandski aerodrom i ponovo krenuo put
Oblasti Kasl na severu. Ovo puta nisam otišao u Harlou. Na osam kilometara
od rodnog mesta skrenuo sam s Devetke na put ka Kozjoj planini. Dan je bio
topao. Mejn je upravo prošao kroz svoju prolećnu mećavu. Odasvud su
dopirali muzikalni zvuci topljenja snega i žuborenja vode. Borovi i smrče
sezali su ka drumu. Grane su im se sagibale pod težinom snega. Put je bio
očišćen. Vlažno se blistao na popodnevnom suncu.

Pauzirao sam nekoliko minuta u Longmedouu, na mestu brojnih piknika
Udruženja metodističke mladeži. Još duže sam se zadržao na odvajanju za
Skajtop. Nisam imao vremena da posetim ruševnu kolibu gde smo Astrid i ja
izgubili nevinost. Ne bih mogao da je posetim čak i da sam ga imao. Nekad
pošljunčani put sad je bio asfaltiran, ali je na njegovom početku bila robusna
drvena kapija zabravljena debelim lancem. Pored nje je bio veliki znak s
natpisom: APSOLUTNO ZABRANJEN PROLAZ i PREKRŠIOCI ĆE BITI GONJENI
SUDSKIM PUTEM, za slučaj da poruka koju je upućivala kapija nije pravilno
shvaćena.

Posle kilometar i po stigao sam do kapije odmarališta Kozja planina. Put
nije bio zaprečen, ali je kod stražarske kućice bio čuvar u smeđoj uniformi, i s
tankom jaknom. Otkopčao je jaknu, možda zato što je dan bio topao, a možda
da bi svaki putnik namernik mogao da vidi futrolu pištolja na boku. Izgleda da
je voleo oružje velikog kalibra.

Spustio sam prozor. Vrata na stražarskoj kući otvorila su se pre nego što
me je čuvar zapitao za ime. Čarli Džejkobs pojavio se na njima. Ni široka
zimska jakna nije mogla da sakrije koliko malo je od njega ostalo. Kad smo se
poslednji put sreli, bio je mršav. Moja stara mirodija u svakoj čorbi hramala je
ozbiljnije no ikad. Osmeh koji je nesumnjivo smatrao toplim i srdačnim zbog
ukočene leve strane lica više je ličio na kez. Šlog, pomislio sam.

„Džejmi, drago mi je što te vidim!“ Pružio mi je ruku. Prodrmao sam je...
iako ne bez zazora. „Mislio sam da ćeš doći sutra.“

„U Koloradu se aerodromi brzo otvaraju posle oluje.“
„Siguran sam da je tako. Siguran sam. Mogu li da se povezem s tobom?“
Klimnuo je čuvaru. „Sem me je dovezao u kolicima za golf. U stražarskoj kući
je grejalica, ali se brzo prehladim, čak i na ovako toplom prolećnom danu.

Sećaš li se kako samo zvali prolećni sneg, Džejmi?“
„Sirotinjsko đubrivo“, rekao sam. „Hajde, upadaj.“
Hramajući, obišao je oko automobila. Oštro je odgurnuo Sema kad je

pokušao da ga pridrži. Lice mu se ukočilo, teško je hramao, ali je i pored toga
bio prilično hitar. Čovek s misijom, pomislio sam.

Spustio se na sedište s uzdahom olakšanja. Pojačao je grejanje i protrljao
kvrgave šake na vazdušnoj struji iz otvora za ventilaciju ispred suvozačevog
sedišta, kao čovek koji greje ruke na vatri. „Nadam se da ti grejanje ne smeta.“

„Samo ti uživaj.“
„Zar te ovo ne podseća na prilaz Lačisu?“ pitao je. Trljao je ruke,
proizvodeći neprijatan papirnati zvuk. „Mene podseća.“
„Pa... tamo nema ovoga.“ Pokazao sam ulevo, na mesto gde je nekad bila
srednje teška skijaška staza zvana Smoki trejl ili Smoki tvist. Jedan kabl na
žičari se prekinuo. Nekoliko stolica ležalo je poluzatrpano u smetu.
Verovatno će ostati u njemu još pet sedmica ako se sneg ne istopi.
„Ružan prizor“, složio se, „ali popravka ne bi imala smisla. Ukloniću sve
žičare kad se sneg otopi. Moji skijaški dani su odbrojani, zar ne? Jesi li ikad
bio ovde u detinjstvu, Džejmi?“
Bio sam, pet-šet puta. Dolazio sam s Konom i Terijem, i njihovim
imućnim prijateljima. Nisam bio raspoložen za čavrljanje. „Da li je ovde?“
„Jeste. Stigla je oko podneva. Dovela ju je prijateljica, Dženi Noulton.
Nadale su se da će doći juče. Oluja je bila znatno gora dole na istoku. Reći ću
ti, pre nego što me pitaš - ne, nisam je lečio. Sirotica je iscrpljena. Sutra će biti
dovoljno vremena za to i za viđenje s tobom. Danas ćeš moći da je vidiš kad
bude jela u trpezariji, ono malo što može da pojede. Restoran je pokriven
kamerama.“
Hteo sam da mu kažem šta mislim o tome, ali je on podigao ruku.
„Polako, prijatelju. Nisam ih ja postavio. Bile su ovde kad sam kupio
odmaralište. Verujem da ih je uprava koristila da bi bila sigurna da se osoblje
ponaša u skladu s njenim zahtevima.“ Njegov izvitopereni osmeh je više no
ikad ličio na zlobno cerekanje. Ne verujem da je to bio pogrešan utisak.
„Naslađuješ li se?“, pitao sam. „Jesi li me zato naterao da dođem ovamo?“
„Ni u kom slučaju.“ Pogledao je snežne nanose koji su se topili s obe
strane druma. Zatim se okrenuo prema meni i progovorio: „Pa... možda. Samo
malo. Bio si tako odlučan i samouveren prilikom našeg poslednjeg susreta.
Tako ohol.“
Više nisam bio odlučan i samouveren, a ponajmanje ohol. Osećao sam se
kao životinja u zamci. Došao sam zbog devojke koju nisam video četrdeset
godina, zbog žene što je godinama kupovala vlastitu propast, paklicu po
paklicu, u najbližoj prodavnici ili apoteci u Kasl Roku, gde su se prodavale i
cigarete. Morali ste da idete do zadnjeg dela radnje da biste kupili lekove.
Život zaista ume da bude ironičan, pomislio sam dok sam zamišljao kako