Robert Graves-Zlatno runo

The Golden Fleece
Robert Graves

Zlatno runo

"Zlatno runo" je roman posvećen jednom od centralnih ciklusa grčke mitologije – otmici
Zlatnog runa iz Kolhide i pohodu Argonauta predvođenih Jasonom koji je tome prethodio.
Grejvsova interpretacija je zasnovana na njegovim višedecenijskim proučavanjima.

“Skeptik, učenik racionalista, obožavatelj, ali i razoritelj mitova, on je već u svom "Zlat-
nom runu", književno znatno uspelijem delu, izopačio jedan čaroban arhemit za račun zdra-
vorazumskih tumačenja pagana našeg stoleća. bogove je pretvorio u kolose humanih mana i
vrlina, (sledeći tako, priznajem, omiljenu zabavu obrazovanih Grka), a na ljude i njihove
sudbine gledao isto onako cinično kako gledamo mi, no nipošto kako je gledao Grk rane anti-
ke.”

Borislava Pekić

UVOD

Izgleda da je veoma rano postojao u Grčkoj ciklus pesama o Jasonovim Argonautima i nji-
hovom putovanju u Kolhidu da otuda preotmu Zlatno Runo od kralja Ejeta, no svaki redak tih
pesama izgubljen je, sem nekih odlomaka koji su sačuvani kao umeci u Homerovoj Odiseji.
Homer i Hesiod, dva najranija grčka pesnika čija su dela sačuvana, znali su za to putovanje, i
Homer govori o njemu kao o nečemu što je – svakome na usnama. Docniji pomeni nalaze se u
fragmentarnim delima Eumela (osmi vek pre n.e.) i Mimnerma, Simonida, Hekateja, Herodo-

ra, i Akusilaja (sedmi i šesti vek). U petome veku Atinjani Eshil, Sofokle, i Euripid uzimali su
događaje iz toga ciklusa kao dramske teme; Herodot pominje ciklus nekoliko puta u svojoj
opštoj istoriji; Ferekid Atinjanin, u svome mitološkom delu, koje je sačuvano samo u kratkim
navodima, bio je možda prvi pisac koji je zabeležio tu povest kao doslednu celinu; a beotski
pesnik Pindar, u svojoj Četvrtoj pitskoj odi (462 pre n.e.), daje njen kratak izvod, najranije
delo koje je u celini sačuvano.

Apolonije Rođanin, u trećem veku pre n.e., napisao je jedan ep o Argonautima. U Kral-
jevskoj biblioteci u Aleksandriji njemu su bila pristupačna dela Pindara, Ferekida, i još nekih
neznatnih pisaca o istome predmetu, koja njegov komentator navodi. Između svih glavnih
izvora, meni se on čini ne samo najkorisniji nego i najprijatniji za čitanje. Pesnik Teokrit,
aleksandrijski savremenik, dopunjava ovaj ep podrobnijim prikazima, u svojim Idilama o
pesničanju Amika i Poluksa, i o Hilinom nestanku. Apolodor, atinski gramatičar, u jednom
suvoparnom ali verodostojnom izvodu drevnih legendi, nazvanom Biblioteka, napisanom oko
140 pre n.e., daje značajne pojedinosti drugde nepoznate; to čine i Higin basnopisac, koji je
bio knjižničar cara Avgusta, i njegov savremenik pesnik Ovidije, pisac Metamorfoza. Diodor
sa Sicilije, istoričar, savremenik Julija Cezara, stavlja oštroumne kritičke primedbe na povest
kakva je njemu bila poznata; to čine iStrabon, Dionis, i Pausanija, geografi zdrave pameti koji
su pisali za vlada ranih careva.

Prvi sačuvani ep o Argonautima na latinskom napisao je, oko 93. pre n.e., Valerije Flak,
rimski sveštenik koji je pripadao Saborištu koje je čuvalo Sibilske knjige i bilo odgovorno
pred carem za čistotu verskog obreda. On piše tegobno i neiskreno, ali dobro je obavešten, i
šteta je što povest nije potpuno završio. Očevidno, starodrevno predanje o Argonautima i Ru-
nu neprestano je izbijalo kroz vekove sve do jedanaestog stoleća n.e., kada je Jovan Ceces,
temperamentni Vizantinac, napisao zbrdazdola svoje Hilijade, i, uz pomoć svoga brata Isaka,
komentar za,Likofronovu Kasandru; i kada je Suida sastavio svoj Leksikon antičkih pisaca.

Svi ovi pisci nesaglasni su jedan sa drugim u bezbroj tačaka. Protivrečnosti izbijaju čak i u
raznim delima istoga pisca. Tako Sofokle, kad kaže u Kolhiđankama kako je Jason ubio Ap-
sirta, Medejinog brata, postavlja to ubistvo u Kolhidu; ali u drugome komadu, Skiti, on ga

postavlja negde u Skitiji. Ovidije postavlja isto ubistvo u Tomi, mestu svoga izgnanstva, koje
se nalazi južno od delte Dunava; Apolonije, na Artemidino ostrvo prema severnom ušću Du-
nava; Higin, na Apsirtovo ostrvo uvrh Jadranskog Mora. Neki pisci prikazuju Apsirta kao dete
koje je njegova sestra Medeja ponela kao taoca; neki kao odraslog čoveka koji je poslat u po-
teru za njom. Diodor i rimski besednik Ciceron nazivaju ga Egial, ne Apsirt; Apolonije kaže

da je on neki put bio nazivan Faeton; a njegova majka ima razna imena: Ipsija, Idija, Aste-

rodeia, Hekata, Neera, i Eurilita.

Spiskovi imena Argove posade koje daju Apolonije, Higin, Apolodor, Valerije Flak, i Cec-

es neusaglašeni su, a sem ovih imena pojavljuju se i druga u delima drugih pisaca. Raz-
novrsnost pojedinosti tipična je za celokupan zbir argonautske legende i daje mi pravo da za
svoj prikaz izaberem onu verziju ma kojeg događaja koja daje najbolji smisao, pa čak pone-
kad i da improviziram kad jaz ne može da se premosti pomoću postojeće građe. Na primer,

odbacio sam neverovatno kazivanje Herodotovo da je Jason, pre polaska na putovanje iz Jol-

ka, oplovio Peloponez da bi pohodio proročište u Delfima. Očevidno, proročište u Dedoni, ne
u

Delfima, bilo je njegova meta. On je mogao da dođe u Delfe kopnom mnogo bezbednije i
brže. A ovo putovanje, koje je Herodot pobrkao sa putovanjem Arga na povratku u zavičaj,
bez sumnje je izazvalo Jasonov doživljaj sa morskom nemani, o čemu nema dokaza u literatu-
ri, ali ima ga u izobilju na vazama.

Vilijem Moriš objavio je svoj spev Život i smrt Jasona 1867 god. ali engleski epovi su

izišli iz mode, i Morisov se ep danas retko čita. Većina sveta koji govori engleskim jezikom
upoznala se stoga sa tom pričom iz dečje proze Čarlsa Kingslija i Natanajela Hotorna. Oni
koji su učili u školi klasične jezike nalaze se (sudeći po mome slučaju) gotovo u istome
položaju, jer Apolonijeva Argonautika ne ulazi u običan klasični nastavni program. Verovat-
no, oni znaju ponešto, iz Euripidove Medeje, o Jasonovom životu u Korintu posle izvršenog

putovanja, i napabirčili su još poneku pojedinost o samome putovanju iz Pindarove kitnjaste
ode, no putovanje ima za njih još onu istu bezvremenu, negeografsku, nepovezanu čaroliju
kao dečja bajka o putovanjima Sove i Mačka, i Trojice Mudraca iz Godama. Čitanje josono-
vog života i smrti malo će doprineti da se razbije čarolija. Moriš je bio prerafaelitski
romantičar; to će reći, što mu je legenda izgledala više tajanstvena i čak besmislena, utoliko ju
je on smatrao više poetičnom. Odbacujući očevidno predanje da se Argo vratio u Grčku sa
svoje crnomorske plovidbe onim putem kojim je doplovio, naime kroz Bosfor, on hotimično
sledi najfantastičniji prikaz – onaj koji se nalazi u anonimnom delu Argonautica Orphica, na-
pisanom oko 350 n.e. – koji šalje brod uz tok neke neodređene ruske reke, i, uz povremenu
upotrebu valjaka, dovodi ga u Finski Zaliv i onda u zavičaj preko Baltika, La Manša, pored
Irske, i kroz Gibraltar. Moriš isto tako ispoljava nedostatak klasičarske savesti izostavljanjem
jedinog događaja o kojem se svi pisci slažu – o veselom množenju na Lemnu – valjda iz stra-
ha da se ne ogreši o viktorijansku pristojnost.

Grci, u celini uzev uravnotežen narod, smatrali su to putovanje kao istorijski događaj koji
se desio otprilike dve generacije pre pada Troje – što su stavljali pod razložan datum god.

1184 pre n.e. Putovanje je bilo vremenski mnogo bliže za Homera i Hesioda negoli što je Ko-

lumbovo otkriće Amerike za nas; i premda je u petom veku pre n.e. ta povest bila isuviše zap-
letena za Tukidida da bi je uneo u prvu knjigu svoje Istorije, nijedan Grk, koliko je meni poz-

nato, nije se nikad usudio da porekne da je Argo bio istinski brod koji je otplovio iz Jolka, u

Tesaliji, u Eju na kolhidskoj reci Fasidu – to će reći, iz Vola, u istočnoj Grčkoj, u Kutais na
đurđijanskoj reci Rionu, i opet natrag. Klasičarski stručnjaci, mora se priznati, još uvek su u
neizvesnosti u pogledu istoričnosti toga putovanja: oni retko dopuštaju nešto više sem da je –
ta povest verovatno postala iz pričanja o trgovačkim pohodima bogatih Minijaca u primorske
oblasti Crnoga mora. Ali onda, tek nedavni arheološki dokazi prisilili su ih da legende o Mi-

notauru i Diktejskoj pećini uzmu ozbiljno, i da priznaju istoričnost opsade Troje. Pošto mnogi
Homerovi likovi imaju očeve koji sudeluju u Argovoj povesti – na primer, sin kraljice Hipsi-
pile i Jasona, kralj Eunej od Lemna, snabdevao je Grke vinom za vreme opsade Troje, a Pelej,

otac Ahilov, bio je istaknut Argonaut – nema valjanog razloga da se sumnja da je putovanje

odista bilo obavljeno, ma koliko postojeći izveštaji mogli biti iskrivljeni, i to otprilike u ono
vreme u koje Grci tvrde da je obavljeno. Eratosten, aleksandrijski naučnik koji je izračunao
širinu geografskog stepena i iz toga izveo, sa zadivljujućom tačnošću, obim globa, utvrdio je
godinu 1225. pre n.e. kao datum lasonovog putovanja; ali nije poznato tačno kako je on došao
do ova dva rezultata.

Ako je to putovanje bilo istinsko, kako da se objasne natprirodni događaji koji su udruženi
s legendom?

Evo nekoliko međusobno povezanih odgovora:

Stari Grci, kao američki Indijanci, beležili su tekuće događaje piktografski, kako u umet-
nosti tako i u poeziji, a kada je tokom vremena bilo zaboravljeno izmišljeno je novo značenje,
koje je zadovoljavalo savremenu radoznalost. Poetski piktograf Grci su nazivali – mit, ali ta

reč nije imala značenje neistine, kao što pridev – mitski ima u modernom jeziku.
Prvobitni ciklus pesama o Argonautima možda nikad nije bio stavljen u pismo. Neki od

putujućih pevača, koji su ga usmeno raznosili po Grčkoj, zaboravljali su neke njegove delove,
drugi su zaboravljali neke druge, a to što bi se tako izgubilo bilo je nadoknađeno izmišljenim
materijalom ili pak događajima umetnutim iz neke sasvim drukčije priče.

Delovi prvobitnog ciklusa pesama vređali su verska i politička osećanja potonjih naraštaja i
morali su se stoga menjati ili izostaviti.

Satirična ili humoristična građa i kazivanja o snovima i priviđenjima koja su se sačuvala iz
prvobitnih verzija mogla su biti pripojena potonjim verzijama kao obična činjenična naracija.

Od petog veka pre n.e., možda, pa nadalje, orfički entuzijasti koristili su predanje da je Or-
fej bio Argonaut kao opravdanje što smatraju to putovanje alegorijom orfičkih misterija.

Pre nego što se opširnije pozabavim ovim odgovorima, moram da istaknem da Grci nisu

bili romantičari u viktorijanskom smislu: oni nisu hotimice izmišljali besmislenosti, premda
su mogli da održavaju neku fantastičnu legendu upravo onakvu kakva je došla do njih, uvere-
ni da će se njen smisao pokazati ako se ona pravilno razume. Na primer, iako su mnogi pesni-
ci odbacili Homerovo razborito kazivanje (koje sledi u šestom veku kritičar Herodor) da se
Argo vratio kroz Bosfor, i umesto toga predložili neobične alternativne pravce Dunavom,
Rionom, Dnjestrom, ili Donom, oni to nisu učinili zato što su bili zaljubljeni u tajanstveno.
Moj zaključak je, da su ga oni odbacili zbog jakog prehomerovskog predanja da Runo nije
bilo vraćeno u Grčku kroz Bosfor, već Dunavom, Savom, i jadranskim morem. Ali oni su
videli da Sava ne utiče u Jadransko more, – zato su umesto Save napisali Po; a kad su docnije
videli da donji tok Dunava nije plovan za više od četiri stotine milja od delte, zbog Đerdapa, i
da se Po ne spaja sa gornjim tokom Dunava, neko je kazao da je Argo plovio uz Rion; a kada

se pokazalo da Rion ne utiče u Kaspijsko more, i da se Kaspijsko more ne spaja s Indijskim
okeanom, neko drugi je kazao da se začelo mislilo na Dnjestar; a kad se pokazalo da je i ovaj
pravac isto tako nemogućan, neko je opet predložio Don.

Pesnici su, mislim, bili glupi. Njima nikad nije palo na um da su lason i Medeja sa Runom

mogli otići kući drugim putem a ne onim kojim su otišli Argonauti i Argo – putem kojim Ar-
go nije mogao da prođe; morali su otići, stvarno, jer, verovatno, ubistvoApsirta onemogućilo
im je da se ponovo ukrcaju na Argo pre nego što se očiste. Pošto znamo da je plavokosa Kir-
ka, tetka ubijenoga, bila jedina osoba koja im je mogla dati takvo očišćenje, Dunav je za njih
predstavljao prirodan put kojim je valjalo da prođu; trgovina ćilibarom stvorila je na tom putu
olakšice za putnike, a put je vodio do ostrva Eeje, prema Istri, uvrh Jadranskoga mora, gde je

Kirka živela. To je bio put kojim su, posle prispeća u lužnu Rusiju, slamom obavijeni darovi –
stanovnika krajnjega severa (naroda Britanije?) dolazili Apolonu u Del. Nije poznato kakvi su

to bili darovi, ali verovatno je da su sadržali i ćilibar koji je upotrebljavan pri službama Apo-
lonu (videti Apolonija Rođanina, knjiga IV 611) a bili su možda nagrađivani obsidijanom sa
Mela. Ja stavljam Kirkino ostrvo prema Istri (gde se veli da je ona ugostila Odiseja mnogo

godina docnije), ne samo zato što se istransko ostrvo Apsirt javlja u argonautskoj legendi, već
zbog predanja da je Eeja nekad pripadala Hrisu, ocu Minije Jonjanina: Jonjani su verovatno sa

Dunava došli u Grčku preko Istre – teško da su mogli doći preko Italije. To ostrvo sada se
zove Lošinj.

Piktografski metod sačuvao se danas u slikarstvu, ali retko se nalazi u književnosti. On se
još primenjuje u klasičnim i pseudo-klasičnim slikama – na primer, u opštinskim dvoranama
na freskama, koje prikazuju Poljoprivredu i Industriju kako se rukuju u prisustvu neke jedre

matrone sa visokom fizurom – ali književni jezik koji odgovara ovom slikarskom stilu odavno

je zastareo. Jedan snažniji vid piktografa pruža novinarska karikatura; a jedini primer novi-

narske karikature prevedene u stih, kojeg mogu da se opomenem, pesma Nikolasa Veičela
Lindeseja Brajane, Brajane, Brajane, zaslužuje pažnju svih studenata grčke mitologije.
Sećajući se svojih mladalačkih čuvstava za vreme izborne kampanje Viljema Dženingsa Bra-
jana za pretsednika SAD, godine 1896, Lindsej mesa stvarna kazivanja o sebi i svojoj curi sa

piktografskim jezikom pozajmljenim od karikaturista demokratske stranke:
U kaputu kao đakon u crnom Stetson-šeširu on šiba Slon-plutokrate bodljikavom žicom sa

Plate… … plutokrate…sa dolarskim znacima na odeći i kamašnama na stopalima
Ovaj je mit lako dešifrovati. Jasno je da je Brajan samo verbalno šibao Makinleja Hanu i

republikanske gazde, i da je Slon simvol karikaturista za republikansku stranku, a da bodlji-
kava žica predstavlja glasačke interese stočarskog Juga i Zapada – Plata je Brajanova Ne-
braska. Jasno je, isto tako, da su plutokrati retko nosili kamašne (koje simbolišu izveštačeno
podražavanje engleske otmenosti) a da su im dolarske znake imaginativno prisili na odeću
njihovi protivnici kao poruku da je novac bliži njihovim srcima negoli ma šta drugo.

Grčki pesnici upotrebljavali su tačno tu vrstu jezika, i da je Lindsej bio neki Grk za šestog
veka, njegova pesma bi se pojavila u mitološkim zabeleškama Higina i Apolodora manje ili

više ovako:
– Lindsej iz Ohajanske Parteneje, ditirambist, kazuje o legendarnoj borbi između Brajane-

ja, u crno odevena borca pitomih stada župne Plate, neki vele sveštenika poluboga Šteta, sina
Zevsova, i izvesnih bogatih tirana od Istoka koji sa slonovima udariše na nj. On, boreći se
samo bičem od železnih niti, odagna sa međa zapadne Krajine te mrske tirane, u polutozlici-
ma kakve brđani nose, i u belim dolamama sa izvesnim znakom zmije obavijene oko dvo-
struke palice; jer pod tim znakom oni slave paklenu zmiju Plutona, davaoca bogatstva. Pa

ipak, na kraju, Brajanej bi poražen.
Prvobitno značenje mita i drugih piktografa brzo se zaboravlja. Na primer, roditelji koji

govore engleskim jezikom još uvek ponavljaju svojoj deci pesmicu o Lavu i Jednorogu koji

su se borili za krunu; i, premda su mnogi od njih svesni da su Lav i Jednorog pridržavaoci

kraljevskog grba Engleske i Škotske, vrlo je malo onih koji ne smatraju pesmicu kao dokonu
izmišljotinu nastalu iz heraldičkog znaka. Pa ipak, bezmalo je izvesno da je ona piktografski
ostatak iz rata 1650. između Engleske, heraldički predstavljene Lavom, i Škotske, heraldički
predstavljene Jednorogom.

One su se borile za krunu, jer su Škoti ambiciozno krunisali Čarlsa II za kralja ne samo
Škotske već i Engleske, iako se Engleska bila proglasila Republikom.

Diodor tumači poznati ali tajanstveni piktograf o letećem Ovnu, na čijim su leđima Hela i
Friks krenuli u Kolhidu, kao brzi brod sa glavom ovna kao ukrasom na pramcu, i smatra da
Helin pad u Helespont samo znači da je ona bila obolela od morske bolesti i da je, nagnuvši se
preko ograde, pala u more. On je verovatno sasvim u pravu u pogledu ovna, ali njegova
tumačenja drugih delova legende nisu ni približno tako ubedljiva. On očigledno greši kad
kaže da je zmija koja je čuvala Runo bila neki časnik čije je ime slučajno bilo zapovednik
Zmijić. Tako greši i Dionisije Skitobrahion kad kaže da je Zlatno Runo odista bilo koža mla-
dog g. Ovnovića, Friksovog paža, koji su Kolhiđani ustavili i pozlatili pošto su ga ubili. Tako
i Strabon, kad kaže da su Argonauti plovili u potrazi za zlatom, i da je Runo bilo aluvijalno
zlato Kolhide koje su Kolhiđani sabirali u runa postavljena u njihove kace kod ispiranja. Tako
i Suida, kad kaže da je to bila knjiga od ovčjih koža, koja je sadržala tajnu alhemije, koju su
Kolhiđani nasledili od svojih egipatskih predaka. Tako i Haraz iz Pergamona, koji je pisao u
prvom veku naše ere, kad kaže da je to bio pergamentski svitak koji je odavao tajnu ilumini-

sanja na zlatu. No ipak, svi ti Grci verovali su da se putovanje istorijski zbilo, i da se njegovi
najluđi simboli mogu protumačiti na prost stvaran način: oni nisu, kao nemački naučnici
prošloga veka, čitavu tu priču skinuli s dnevnog reda kao sunčani mit.

Možda bismo, međutim, morali pribeći Strabonovom ubedljivom objašnjenju – u Rionu još
ima aluvijalnog zlata i metod ispiranja pomoću krzna praktičan je – da tajnu priče nisu

zajednički prokljuvili Herodot, Apolodor, Pausanija, i anonimni prvi vatikanski mitograf.
Ovaj mitograf, iako je pisao u petom veku naše ere, imao je očevidno pristupa nekom ranom
izvoru legende: on je jedini autoritet koji pominje zabranu Trojanaca da Argo prođe u Crno
more,1 što je značajan element u zapletu. On beleži da je runo bilo ono koje je Zevs upotrebl-
javao – da uzleti na nebo i tako ga povezuje, pouzdanije nego Pausanija, sa pričom o Ovnu
Bogu, Lafistiskim Zevskom, i sa pokušajem Atamanta Minijca da svoga sina Friksa prinese

na žrtvu da bi izmamio od Zevsa kišu kad seme nije proklijalo. Grimizna boja Runa, koju
pominje Simonid, naglašava tu vezu: beli oblaci ne donose kišu, grimizni je donose; tako čine
i bela i grimizna runa mađiski upotrebljena. Izgleda da je Friks, da bi izbegao da bude žrtva
Ovnu Bogu, ukrao grimizno Runo (sa zlatnim rubom?), svetu i neophodnu stvar rituala za

izazivanje kiše, i utekao s njim u Kolhidu, van domašaja potere. Gubitak Runa izazvao je pri-
rodno u Minijaca osećanje zle sreće; a jedno pokolenje potom, Argonauti, koji su svi bili Mi-
nijci, bilo po rođenju ili po usvojenju, otplovili su da ga vrate natrag.

Danas se smatra da su jedan ili dva od najsporednijih događaja u Homerovoj Ilijadi inter-
polacije: na primer, izvesni dvoboji na ravnici pred gradom Trojom mogu pripadati drugim
ciklusima balada. Očevidno, i Hektor, navodno Trojanac, i Patroklo koga je on ubio, bili su
slavljeni kao heroji u Beotiji pre nego što je Agamemnonov pohod otplovio za Troju; njihov
dvoboj bože stoga predstavljati sukob između plemena čiji su oni bili osnivači pre negoli
između njih samih. Otuda je verovatno da cilus o Argonautima, koji nije bio ustaljen kao pi-
sana naracija još dugo posle homerskih poema, sadrži čak i više interpolacija. Mnoge od ovih
su očevidne zato što su anahronističke. Na primer, Tesej, koga Apolodor i drugi pominju kao
Argonauta, pripada mnogo ranijem razdoblju; on je zadužen s pričom o Dedalu, Ikaru, i
pustošenjem Knosa koje se zbilo oko 1500. pre n.e. Argonauti 1225. pre n.e. nisu mogli pri-

nositi vinske žrtve livenice olimpijskim bogovima, kao što mnogi pesnici beleže. Bogovi su

bili konzervativni i još mnogo vekova docnije primali su samo – trezne žrtve.

U pisanju iznova ove povesti bio sam stoga uvek spreman da odbacim kao irelevantnost
ma koji događaj ili pojedinost koji nisu bili u skladu sa ostatkom priče, no pazio sam da ništa
ne odbacim isuviše naglo. Nisam isprva bio uveren da li da uključim Herakla među Argo-
naute. Neke starije i pošte dostojne legende združuju ga s Tesejem i čak s vremenima pre Te-
seja. No možda su postojala dva, tri, ili čak i više junaka koji su se nazivali Herakle2 – i odista
vele da je pitonka iz Delfa kazala Heraklu iz Tirinta, kad je došao k njoj da je upita za savet,
da joj to nije prva poseta od strane čoveka toga imena. Tirintski Herakle, o kome se svi slažu
da je bio poslednji i najslavniji od tih junaka, može se s uverljivošću postaviti u doba Argo-
nauta, i izgleda da je njegov blagovremeni napad na Troju, sa šest brodova i malo ljudi (pre-
ma Homeru), omogućio Argu da se bezbedno vrati u zavičaj. (Diodor i Valerije Flak isto tako
očevidno greše kad prikazuju taj napad kao da se zbio na odlaznom a ne na povratnom puto-
vanju, kao što Pindar greši kad lemnjanski događaj prikazuje tako kao da se zbio na povrat-
nom, ne na odlaznom, putovanju). Priča o tome napadu, koji ne treba poistovetiti sa spaljivan-
jem petoga grada Troje dva stoleća ranije, dovoljno je uverljiva: u društvu s Telamonom iz
Egine, bratom Pelejevim i ocem Ajaksovim, Herakle je ubio trojanskoga kralja Laomedona i
podigao mladog Prijama na presto – Prijama koji je bio stariji čovek u vreme pada šestoga
(homerskog) grada Troje. Sem toga, Euristej, koji je Heraklu zadavao Radove, nije isuviše
rani kralj da ne bi mogao vladati u to vreme: jer njega je nasledio njegov zet Atrej, čiji su si-
novi (ili pastorci) Agamemnon i Menelaj zapovedali grčkim snagama u vreme homerske op-
sade Troje.

1 Umesto ,in portum ire non permisit Laomedon”, ja čitam in Pontum; inače odlomak
nema smisla
2 Ciceron kaže šest, Varon kaže četrdeset četiri.

Radovi Heraklovi, da bi bili usklađeni sa primljenim redom događaja u Argovom putovan-
ju, moraju se svrstati drukčijim redom no što su ih primili Rimljani od aleksandrijskih mito-
grafa. Stimfalske Ptice (6), Diomedovi konji (8), Hipolitin Pojas (9) logički treba da dođu pre
Erimantskog Vepra (4) i Augijevih Štala (5); a labuke Hesperida (11) treba da dođu odmah
posle ova dva. No hronološki redosled svih takvih legendarnih događaja beznadežna je zbrka,
kao da su se zbili pre izuma istorijskog vremena: na primer, anahronizmi se pojavljuju u priči
o Argu ako se putovanje datira poznije od Kalidonskog Lova, ali i u priči o Lovu ako se ono
datira ranije. Još jednu zbrku nesaglašljivosti čine tradicionalni izveštaji o rodu, rodoslovlju, i
srodstvu Euristeja, Sizifa, Kreona, i drugih. Međutim, ako se ahajska najezda u južnu Grčku
zbila sredinom trinaestog veka pre n.e., kao što su pozniji Grci računali, onda su možda Ste-
nel, otac Euristejev, i Kreon iz Asopije bili Ahajci, koji su iz političkih razloga postali usvoje-
nici starih matrilinearnih kraljevskih porodica putem uobičajene groteskne ceremonije ponov-
nog rođenja: to bi moglo da objasni mnoge prividne protivrečnosti. Sizif, iako Eoljanin,
začelo nije nikakav brat Minijaca Atamanta, Kreteja, Periereja i Salmoneja – njegova veza sa
Korintom združuje ga pre sa domom Ejetovim i Aloejevim: ja sam ga zato označio kao sina
Aloejeva. Pošto se sin Sizifov naziva Glauk, razložno je pretpostaviti da je Glauka, kojom se

oženio uzurpator Kreon, bila njegova kći.
Nisam bio uveren u prvi mah da li da u moju obradu unesem događaj sa – pticama Areje-

vim: kako su se Argonauti uplašili, prema jermenskoj obali, od ogromnog jata ptica koje su

rasterali vikom i udaranjem o štitove. Dž. R. Bekon, u Putovanju Argonauta, malom ali veo-

ma dragocenom knjigom o istorijskim problemima koje ta legenda postavlja, piše:

– Verovatno ovaj događaj prvobitno ne pripada argonautskoj priči, no je učena interpolaci-
ja Apolonijeva, koji, znajući da je Herakle izvršujući svoj šesti Rad odagnao ptice sa jezera
Stimfala u Arkadiji na jedno daleko ostrvo u Crnome Moru, smatrao je za potrebno da ih un-

ese u svoju obradu Argovog putovanja.

Na osnovu ovog autoriteta bio sam spreman da odbacim taj događaj, tim pre što on nema
nikakvog uticaja na fabulu. No prvo što me je moj prijatelj Fransis Heming, prirodnjak, upitao

kad je bacio pogled na kartu Crnoga mora koja je bila prikucana na zidu moje radne sobe, bilo

je: – U koje doba godine su Argonauti plovili duž Istočnog zaliva? Rekoh mu: – Rano u maju,
po mom računu. Onda se setih Arejevih ptica. Znao sam da ptice sleću na ostrva, gde nalaze
odmorište prilikom svojih selidbenih letova, i pošto ima samo četiri ostrva u čitavom
Istočnom zalivu, od kojih ni jedno nije dovoljno veliko da bi bilo označeno na običnim kar-
tama, palo mi je na um da su selice, našavši – Arejevo ostrvo prenatrpano, i budući da nikad
ranije možda nisu videle brod, pokušale možda da slete na Arga kad je tuda plovio. Prirodna

pometnja i strah koji su osetili Argonauti – jer svaki od njih bio je nekakav vrač – mogli su
biti pojačani ako je među selicama bilo barskih ptica one vrste koje je Herakle rasterao sa
jezera Stimfala, a za koje se držalo da u perima nose groznicu. Heming je docnije ljubazno

ispitao činjenice, i srećom one se slažu s mojom teorijom. Iz Majnerchagenovog izdanja Ni-
kolove ptice Egipta vidi se da rani maj nije isuviše pozan datum da bi Argonauti naišli na se-

lice, medu kojima su – kliktavci.ševe, lunje, patke, i čaplje. Moj je zaključak da su barske
ptice potražile odmorište u močvarama reke Kasab, a da su druge selice pretpostavile ostrvce
Pugu.

Slično je sa epizodom Fineja i harpija. Na prvi pogled ona izgleda besmislena, ali istorijsku
pozadinu daje Diodor, koji kaže da je Finejeva zla skitska žena, Ideja, koristeći se njegovim
slepilom, obmanula ga u pogledu karaktera njegovih sinova, igrajući tako ulogu Potifarove
žene. Što je još važnije, Diodor uopšte ne pominje harpije, a to daje još veću verodostojnost
njegovom kazivanju: to jest, on nije izmislio karakter Ideje da bi nagovestio da je ona isto

tako obmanula Fineja da zamišlja da ga muče natprirodna bića.
Ja sam i sam načinio nekoliko interpolacija, da bih dao priliku pojedinim Argonautima da

ispolje one svoje posebne darove koje im je legenda pridala. Tu su bili brzonogi Kalaid i Zet,

oštrooki Linkej, Eufem plivač, Periklimen čarobnik, snažni Herakle, Autolik vesti lopov (o
kome Hesiod kaže: – što god je dodirnuo, postajalo je nevidljivo), Orfej čija je lira mogla da
pokrene drveta i stene, Poluks pesničar, Faler strelac koji nikad nije promašio metu, But
pčelar, Nauplije moreplovac. No u izveštajima o putovanju koji su doprli do nas mnoge od

ovih sposobnosti nisu istaknute: Faler, Periklimen, But, Nauplije, i Autolik nemaju druge

uloge sem veslačke. Ja držim da su prilikom prvobitnog putovanja svi oni bili korisni i na
odgovarajući način zaposleni – kao što su daroviti saputnici istog različno nazvanog mlađeg
sina zaposleni u tolikim pustolovinama narodnih priča.

Nije teško videti zašto je prvobitno značenje Zlatnoga Runa postalo misterija za Grke u
klasično doba, ako uzmemo da je otmica Runa bila epizoda u verskom sukobu između prista-

lica matrijarhalne Boginje Meseca – Pelazga i pristalica patrijarhalnog Boga Gromovnika

Grka. Vek ili dva posle Argovog putovanja još je moralo biti mogućno govoriti otvoreno o
ovome sukobu, koji još nije bio okončan Zevsovom naizgled potpunom pobedom. Ima trago-
va o tome čak i u Homerovim poemama, uprkos pažljivih redakcija tih poema u Atini šestoga
veka i u Aleksandriji trećega: jer gloženje između Zevsa i Here daleko je više nego satira na
domaće razmirice u grčkim porodicama – to je sukob između nepomirljivih društvenih siste-
ma. Docnije, Bog Gromovnik postao je tako moćan a Boginja Meseca tako umanjena, da kral-

jevi i heroji kao što su Salomonej, Sizif, i Tantal, koji su do tada pominjani šapatom i bili

slavljeni kao heroji, smatrani su sada kao zločinci koji izdržavaju neprestanu kaznu u paklu.
Bilo je jedno – slučajno ili hotimično pogrešno tumačenje svih piktografa u vezi sa Boginjom
Meseca. Na primer, njeno ritualno venčanje kao Pasifaja (– Ona koja šija za sve) sa Minojem
Suncem Bogom, kome je bik bio posvećen, klasični pisci skaredno su tumačili kao perverznu
strast Pasifaje, sestre Ejeta i Kirke, prema jednom svetom biku – čiji je neprirodni izdanak
čudovište sa glavom bika, Minotaur. I Iksion, pelazgijski heroj kome je ognjeno kolo bilo
posvećeno, pogrešno je prikazivan kao da je na tome točku mučen u paklu zato što je pokušao

da izvrši nasilje nad Herom, Zevsovom ženom. Sveštenici Zevsovi bili su ljubomorni na sve

heroje koji su imali veze sa izvlačenjem žive vatre – Prometej je bio drugi – zato što su tvrdili

da je poreklo vatre u munji, Zevsovom prerogativu. Isto tako, mrska im je bila uspomena na

Salmoneja (brata kralja Atamanta) zato što je izazvao kišu podražavanjem grmljavine. Prvo-

bitnu priču o Argu verovatno su mnogo iskvarili pesnici koji su želeli da proslave izvesne
porodice ili gradove predstavljajući njihove pretke ili osnivače kao Argonaute. Na primer,
argonautsko pravo Telamona iz Egine mora se odbaciti; ako je tačno da je on pomogao He-

raklu pri njegovom napadu na Troju, on nije mogao u isto vreme biti na Argu u Crnome moru.

Ja isto tako odbacujem nepotrebno skretanje Arga od svoga pravca između Krete i lolka da bi
dodirnuo Eginu. Apolonije beleži da su se Argonauti tu prijateljski takmičili u donošenju vode
na brod, ali izgleda da je ova epizoda bila izmišljena da bi se objasnila stara pešačka trka u
Egini, u kojoj su mladići trčali sa vrčevima vode na ramenima.

Epizoda u Anafi

KLEOPATRA, MELEAZAR

(Glava XLII) može biti slična interpolacija, izmišljena da bi se objasnio posebni mesni ri-
tual; ali ona je bar verovatna i zanimljiva.

Neobična je priča o Apoloniju Rođaninu i prvoj verziji koju je on napisao o Zlatnom Runu.
Apolonije, tada nazvan – iz Naukratije, ne – sa Roda, rođen je oko 280. pre n.e. On je studirao
književnost u Aleksandriji, i napisao je svoj ep kad mu je bilo osamnaest godina. Kad je čitao
ep, ili jedan njegov deo, u Dvorani muza, dočekala ga je bura zviždanja uz hice tablica za
pisanje. Utekao je bez ozbiljne ozlede, ali strahujući od javne optužbe, pošto ga je njegov
takmac, dvorski pesnik Kalimah, žigosao kao – gnusnog ibisa, odlučio je da za neko vreme
ostavi Aleksandriju. Povukao se na Rod, i tu, zaključivši da građane Aleksandrije manje za-
nima verska ili istorijska istina nego književna umetnost, ponovo je napisao tu povest u obliku
koji je mislio da će im više goditi. Kad se vratio posle izvesnog broja godina, javno je čitao
promenjenu verziju, uz takvo odobravanje čak i svojih ranijih neprijatelja da, kada je mesto
glavnog bibliotekara Kraljevske biblioteke ostalo upražnjeno, kralj Ptolomej sasvim prirodno
postavio je njega. Apolonije je uzeo ime Rođanin u spomen svog dugog boravka na Rodu, čiji
je počasni građanin postao. Originalna verzija nije sačuvana, ali greška toga speva teško da je
mogla biti nemelodičnost ili dosada. Čovek koji je dosadan ili nemelodičan kada je mlad ni-
kad docnije ne piše onako sveže i ljupko kao što je to činio Apolonije. Verovatno je da je
Apolonije, uzdajući se u podršku aleksandrijskih žena, bio isuviše otvoren u svome epu u
pogledu poniženja Zevsova od strane Boginje Meseca, i da se tako zamerio njihovim
muževima, Zevsovim obožavaocima. Ne mogu da se složim sa dr Gilizom, najučenijim ured-
nikom Argonautike, da se građanima Aleksandrije nije svidela adaptacija epske forme u ro-
mansu, naročito od strane jednog mladića. Oni su voleli novine, pod uslovom da su one učene
i spretno date, a predanje o večno mladom Apolonu uvek je obrazovane slušaoce unapred
činilo blagonaklonim prema mladim pesnicima, naročito onde gde su, kao u Aleksandriji,
žene bile podsticane da dadu izraza svome interesovanju za književnost i umetnosti. Ako se
ne varam, pokudna reč – ibis je razumljiva: ta ptica ima ne samo gnusne navike no je bila i
posvećena egipatskoj Boginji Meseca Izidi. I možda Finejev govor (knjiga II, stihovi 311-
316) treba čitati kao izvinjenje Zevsu, od Apolonija lično, zato što je bio indiskretan.

Pre nastanka vremena Aleksandrije, Grci su zamrzeli javna ispovedanja postupaka ili vero-

vanja koje su prerasli ili starih skandala koji bi mogli postati presedani za nove skandale. Oni
su zataškali osnovane priče o prinošenju ljuskih žrtava. Tako, Ifigeniju, govorili su, nije pri-
neo na žrtvu u Aulidi njen otac Agamemnon, no ona je bila odnesena na oblaku u Krim, a

umesto nje žrtvovana je medvedica, ili neka druga životinja. Jelena, govorili su, nije stvarno

pobegla s Parisom u Troju – njegova nevesta bila je neka lažna Jelena, ili varljiva utvara, a
prava Jelena otišla je u Egipat i tamo čestito živela sve dok Menelaj nije opet po nju došao.
Govoriti drugačije bila bi uvreda Kastoru i Poluksu, njenoj polu božanskoj braći. Tako isto i
Prindar, kad pripoveda o otmici Runa iz Kolhide, prekida priču o tome, uz izvinjenje da
vreme hita, da bi izbegao grozne pojedinosti o tome kako je Jason ubio Apsirta: jer predak
čoveka kome upućuje odu bio je Argonaut Eufem od Tenarona, saučesnik u tome zločinu.

Rimljani nisu bili tako preterano osetljivi kao Grci, i mesarski opisi zločina i bojeva koji se
nalaze u Argonautici Valerija Flaka bili su za me koristan podsetnik o istinskoj divljačnosti te
priče. No oni su uglavnom bili nezanimljiv i bez mašte svet koji sagleda stvari samo u njiho-
vom bukvalnom značenju, i piktografi su ih zbunjivali a katkada i ljutili. Horacije je vrlo za-
jedljiv po pitanju Kentaura u jednoj od svojih Epistola. On se pita, da li je neko ikad video
polu ljudskog konja? On nije shvatio da su kentauri, sileni, satiri, i njima slični bili obični
Pelazgi, piktografski tako označeni zbog svog pripadništva totemskom bratstvu Konja, Jarca
ili ma kojeg drugog.

Grčki sveštenici olimpijskih bogova uvek su mogli da nađu neko gotovo objašnjenje da bi
njime prerušili neki nezgodan istorijski zaostatak: na primer, naziv – pupčano svetište, kojim
je nazivana bela grobnica u Delfima još dugo vremena pošto su Apolonovi ljudi ubili
proročišnog pitona u kome je duša grobničnog upokojenika bila nastanjena, oni su
objašnjavali tako što su govorili da se svetište nalazi u tačnom središtu Grčke, kao što se pu-
pak nalazi u središtu trbuha, ili pupčani vrh u središtu štita. Ovo se primalo, iako Delfi nisu u
tačnom središtu Grčke, a još dva-tri druga pupčana svetišta bila su poznata u drugim delovima
zemlje. Mikejske grobnice heroja sagrađene su od kamena u obliku košnice, što opominje na
njihovo afričko poreklo, i izgleda da su one nazivane pupčana svetišta zato što su se u njima
nalazili ne samo polni organi i vilične kosti heroja, već i njegova pupčana vrpca, što je bio
vidljiv podsetnik da je on bio rođen od žene, pa prema tome sluga je Boginje Meseca.

Najpoznatija legendarna spona između Grčke herojskog doba i Afrike jeste priča o – Sino-
vima Egipta koji su prisilno bili oženjeni sa – kćerima Danaje. Očevidno, ovi – sinovi Egipta,
tj., stanovnici Nila, doneli su u Grčku svetište u obliku košnice. Ser Džems Frezer, u svome
delu lotemizam i eksogamija, piše o Bantu kraljevima Ugande:

– U hram-grobnicu Baganda kralja redovno su ostavljene njegova donja vilična kost i nje-
gova pupčana vrpca, ali ne i njegovo telo; i tu, na prestolu pokrivenom – nebom i zaštićenom
od prilaza puka ogradom od sjajnih kopalja, ležali su ovi posmrtni ostaci svečano izloženi,
kad god bi njegovi podanici došli u audienciju svome upokojenom vladaru. Tu je on opštio sa

njima preko nadahnutog medijuma, sveštenika, i tu, okružen svojim ženama i plemstvom, koji
su stanovali ili u grobnici ili u susednim kućama, održavao je jedan senovit dvor, bledi odsjaj
kraljevske pompe koja ga je okružavala za života. Kada bi njegove udove umrle, nji; hova

mesta popunjavale su žene iz istog plemena, i tako je mrtvi kralj i dalje bio prisluživan i kon-
sultovan kao proročište u svojoj grobnici s kolena na koleno.

– Ovi hramovi-grobnice kraljeva Ugande izgleda da su samo znatno uvećani i ukrašeni
primerci malih koliba (masaba) koje narod Bagande redovno podiže u blizini grobova svojih
rođaka za utočište senima. U ova mala svetišta, dve do tri stope visoka i dve stope široka, živi
ostavljaju daće u hrani, odeći, i ogrevu, i sipaju piće na tle da bi utopili žeđ jadnih duša u gro-
bu. Ali ako su hramovi-grobnice Baganda kraljeva samo uvećana izdanja koliba seni Baganda
pučana, zar nije mogućno da hramovi nekih nacionalnih Baganda bogova (balubare) imaju
isto poreklo? Drugim recima, zar nije mogućno da neki od onih nacionalnih bogova, kao
obožavane seni upokojenih kraljeva, nisu ništa drugo doli deificirani mrtvaci? Odista, imamo

najpouzdanije dokaze da je veliki bog rata Kibuka, jedno od glavnih božanstava Bagande,
jednom bio čovek od krvi i mesa; jer njegovi posmrtni ostaci, vilična kost, pupčana vrpca, i
polni organi – nabavljeni su pre nekoliko godina od sveštenika koji ih je pažljivo ukopao kad
su Muhamedanci spalili hram toga boga, i sada se čuvaju u Etnološkom muzeju u Kembridžu.

U istom odlomku Frezer pominje jednog Pitona-boga naroda Bagande.
Ako je tačna moja pretpostavka da je ranije svetište u Delfima bilo opremljeno na ba-
gandski način, jasno je zašto su sveštenici uzurpatora Apolona, koji je prvobitno bio ponizan
sluga Majke Boginje, širili laži o pupčanom svetištu. Pošto je njegov proročki medijum još
uvek bio popularno nazivan Pitija3, i mesto Pito, ove nezgodne reci valjalo je objasniti tako
kao da dolaze od grčkoga glagola (pvthein, trunuti) – Apolonovi neprijatelji trunuli su od po-
godaka njegovih kužnih strela – a ne od imenice (pvthon); isto tako, pupčana vrpca, kao pod-
setnik na njegovu pređašnju zavisnost od Trojne Boginje, valjalo je da se prikrije pomoću
lažne etimologije.
Jedan čudan argonautski problem predstavlja drugi cilj putovanja, prema Pindaru – upoko-
jenje seni Friksove. Uobičajena priča, ona koju kazuje Apolonije, glasi da je Friks umro pri-

3 Ja sam upotrebio moderniji oblik. Pitonika, što znači to isto i podseća na latinsko ime Vulgate, Pythonissa
dato vračan iz Endora, koja izgleda da je bila proročki medijum jednog mrtvog heroja, proroka Samuila.

rodnom smrću u Kolhidi posle mnogo godina koje je tu proveo kao Ejetov zet. Niko ne
objašnjava zašto bi njegovoj duši bilo potrebno da bude upokojena – niko osim Higina i Fla-

ka, koji tvrde da je Ejet ubio Friksa i da je njegov sen pozivao njegove srodnike da ga osvete.

Međutim, pravo objašnjenje nalazi se, ja mislim, zatrpano u opštem opisu Kolhide Apolonija
Rođanina. On kaže, kao uzrged, da – do dana današnjeg Kolhiđani se groze spaljivanja ili
sahranjivanja mrtvih pod humke, sem kad su u pitanju žene: – muškarce uvijaju u

neuštavljene volujske kože i vešaju ih o vrhove iva, vrba, i drugog drveća, daleko od gradova.
Zato, nije potrebno pretpostaviti nikakvo neprijateljstvo Ejeta prema Friksu; Ejet ga je mogao

pristojno sahraniti na kolhidski način, ali se Friksov, ne nalazeći spokoja u volujskoj koži, još
uvek bi zahtevao da bude spaljen a njegove kosti ukopane pod humkom na grčki način. Stoga
izgleda verovatno da je u prvobitnoj priči izgovor na osnovu kojeg su Argonauti došli u Kol-
hidu glasio, da izmole telo Friksovo radi sahrane negde drugde. Ako je tako, u tome su uspeli,

kao što znamo iz Strabona: telo je napokon bilo sahranjeno, pored hrama Bele Boginje, u Mo-

shiji, gde je u Strabonovo vreme postojao herojski kult Friksa i – gde ovan nije nikad prinošen

na žrtvu. Nepojmljivo je da je Jason mogao doći u Eju i smelo zatražiti Runo od Ejeta, kao što
većina prikaza nagoveštavaju. – Ubilački Ejet, kako ga Homer naziva, ubio bi ga svojom ru-
kom zbog njegove drskosti. I, povrh toga, zadatak da pristojno sahrani Friksa morao je, po

prvobitnoj priči, poveriti Jasonu ne Zevs (koji je mrzeo Friksa i progonio njegove potomke)
već Bela Boginja – Izida – na čiji je podsticaj Friks odneo Runo. Razložno je pretpostaviti da
je zvanična zabrana u Aleksandriji da se javno pominje poniženje Bele Boginje od strane la-
fistiskog Zevsa sprečilo Apolonija da kaže šta se dogodilo sa Friksovim senom. Izgleda da je
kratak odlomak o kolhidskim pogrebnim običajima sve što je sačuvano od njegove slobodne
verzije. (Ista Bela Boginja, kao Samoteja, dala je Britaniji njeno pravo ime).

Misterije, koje su zamenile uobičajeno grčko obožavanje u klasično doba, izgleda da su
mahom otkrivale religiozne tajne svetu u koji se moglo pouzdati da neće stvarati javnu sabla-
zan time što će ih obelodaniti; a u misterijama glavno božanstvo koje se slabilo bila je Majka
Boginja. Te tajne nisu bile izlagane pismeno, sem vrlo retko u obliku šifre pa i tada samo

fragmentarno. Ja zaključujem da je Apolonijeva glavna greška bila u tome što je javno recito-
vao jednu verziju priče o Zlatnom Runu, izvedenu iz drevnih izvora, što je posvećenima iz-
gledalo obesvećenje nekih njihovih najpažljivije čuvanih tajni. Zvanična verzija bila je da je
Friks utekao od smrti na leđima nekog magičnog ovna kojeg mu je dala njegova beotska maj-
ka Nefela, i pobožno ga je prineo na žrtvu Zevsu, Bogu Bekstava, kad je prispeo u Kolhidu.

Primitivni pripovedači često upotrebljavaju humoristično uveličavanje da bi zabavili svoje
slušaoce, naročito kada je tema orgijastička. Seksualna snaga Heraklova, kao i njegova obla-
pornost, uvek je bila smešna Grcima, i njegova ogromna moć kopulacije sa pedeset Penejevih
kćeri može se uporediti sa podvizima takvih skaradnih heroja narodnih priča kao što je fran-
cuski Marius, engleski Džon Kamenolomac, američki Pol Banjan, ili Trobrijander, koji se
pominje u Malinovskovom Seksualnom životu divljaka, čiji je falus bio tako dug da se noću
šunjao selom i zavodio neoprezne cure. Orgijastička lemnjanska pustolovina prvobitno je bila
sasvim nepristojna priča; Apolonije zadržava samo nekoliko šaljivih poteza, kao što su Hipsi-
pilina rumen kad govori laži i Heraklov prekor Jasonu što – okleva u Hipsipilinom zagrljaju,

dok je on ponovo napunio ostrvo muškom decom. Ali epska konvencija obuzdala je njegovo

pero. Smešna priča o tome kako su sinovi Severnog Vetra gonili harpije preko Egejskog mora
i Peloponeza i vratili se posle jednog sata ili dva, imala je, možda, isprva komičan smisao:
njihova hvala sa brzine nogu, kao i Linkejeva oštrovidost, mađiske moći Periklimenove, i
neodoljiva lepota Jasonova, bile su možda stare šale među Argonautima. Isto tako, mogućno
je da epizoda o hvatanju bikova u jaram i ubijanju ljudi izniklih iz bačenih zuba stvarno pri-
pada Ejetovom snu, i otrgnuta je iz svoga konteksta.

Nisam uveren da li Orfeja treba staviti među Argonaute. Međutim, Ferekid ga je uvrstio u
spisak, a izostaviti Orfeja značilo bi izostaviti Samotraku iz itinerera: sem toga, svadljivim

Argonautima bio je potreban muzičar da održava mir među njima, bezmalo koliko i kormilar,
a Jason je kanda bio od male pomoći u bilo kojem od ova dva svojstva, Orfičko gledište na
religiju moglo je lako dopreti u Grčku mnogo vekova pre njegovog prvog književnog izraza u
šestom veku pre n.e.: kaže se da je Orfej pohodio Egipat, ali ja ne mislim da je on otuda do-
neo svoje misterije. Učenje orfičkih himni o seobi duša, koje sadrže mnoge keltske izraze,
došlo je verovatnije od severnih druida. Njegova uputstva mrtvima o tome kako da se vladaju

u Donjem Svetu (Glava XVIII) uzeti su sa Patelia, Kompanja, i Timpone Grande zlatnih tab-

lica, onako kako ih je dešifrovao profesor Gilbert Mari. Ja sam dodao iz druidske mitologije,
koja ima čudesno blisku vezu sa arhaičnom grčkom, onaj odlomak koji nedostaje u uputstvi-
ma a koji omogućava seni da razlikuje vrelo pamćenja od vrela zaborava.

Neke epizode u mome prikazu mogu izgledati isuviše moderne, ali mikejska civilizacija

poznije minojske epohe izgleda da je bila daleko naprednija negoli Homerova epoha. Posle
pada Troje nastao je u Grčkoj postepen uzmak kulture, i on se pogoršao u vreme upada Dora-
na oko 1200. pre n.e. Ja mislim da je verovatno, na primer, da su pravila o pesničanju u tri-
naestom veku pre n.e. bila daleko sličnija Kvinsberi-pravilima nego što su bila ona u sedmom
veku; Krećani su izgleda bili odani pesničanju, nasuprot slobodnom borenju. Svakako,
domaći vodovodni uređaji bili su upadljivo civilizovaniji, kao što je to ser Artur Evans otkrio
na Knosu.

Plime, struje, preovlađujući vetrovi, kopneni znaci, i sidrišta koji se pominju u ovoj knjizi
provereni su u antičkim i modernim geografijama i periplusima, i u Crnome moru i Sredo-
zemnim pilotima. Putovanje, kako sam ga ja prikazao, može se kritikovati u mnogo pojedi-
nosti, ali u najmanju ruku jednom je bilo mogućno da se ono obavi ratnom galijom, uz sreću i
valjano rukovođenje, u označeno vreme od sedam meseci. Ja ne primam predanje, koje je
zabeležio Apolodor, da je ono obavljeno za četiri meseca, osim ako on računa vreme do Ar-
govog prvog povratka u domaće vode a afričku pustolovinu smatra kao zasebno putovanje:
kao ni tvrđenje Teokritovo da je plovidba bila odložena do izlaska Plejada. Isto tako ne prih-
vatam tvrđenje da je brod imao pedeset vesala, premda se brodovi takve veličine viđaju na
ranim krećanskim pečatima; trideset je bilo dovoljno za zadatak poveren Argonautima.

Savez koji smatram da je postojao između Kolhiđana i Trojanaca opravdava delom geo-
grafska verovatnoća – Kolhida je bila kapija Dalekog Istoka, Troja kapija Zapada, za sve na-
rode Crnoga mora – delom Herodotovo tvrđenje da je trojanska otmica Jelene bila neka vrsta
odmazde za grčku otmicu Medeje.

Oblik u koji sam preneo priču o Argonautima je istorijski roman, a pisac istoriskih romana
treba uvek da pokaže jasno na kojoj odskočnici vremena on stoji. Ovde ne bi bilo pametno
ispričati priču kao što bi se pisalo u trinaestom veku pre n.e.; to bi značilo pisati u poetskim
piktografima. Ispričati je pak kao što se danas piše, značilo bi ne samo beležiti razgovor u
jednom danas nepodesnom modernom stilu, već bi i mene omelo da od srca verujem u priču.
Jedino rešenje bilo je da zauzmem svoj položaj u jedno doba koje je još verovalo, ali koje je
postiglo potrebnu kritičku izdvojenost i prost ali dostojanstven prozni stil.

Stoga sam dopustio da se ovde-onde u knjizi pojavljuju reci – do dana današnjeg i – danas.
Istoričari će razabrati iz završne stranice da – danas znači ne docnije od 146 pre n.e. kada je
Lucije Mumije opustošio Korint: jer tada je Argo, koji je bio izložen u hramu Posejdonovu na

Zemljouzu za sve vreme otkada ga je Jason tu posvetio (uz stalne opravke, iz veka u vek)
konačno iščezao – verovatno razbijen u komade od strane pijanih rimskih vojnika.4 Kao što
nam je poznato iz jednog Marcijalovog epigrama, delovi njegovi došli su u Rim kao uspo-

mene na taj pohod.

4 Mislim da je samo zadnji deo broda bio sačuvan, pošto je pramac prouzrokovao Jasonovu smrt i stoga bio
proklet; svakako, samo je pramac proslavljen kao sazvežde

Bilo bi nezahvalno ne pomenuti ovde jednu nebesku priliku koja se nedavno javila: pojava
jedne nove, ili nove zvezde izuzetnog sjaja u sazvežđu Arga. Argo, neki put nazvan samo
brod, nalazi se na nebu između Kentaura, koji je Jasonov stvaralac Hiron, i Velikog Psa, koji
je nekad bio posvećen Beloj Boginji. I nije samo Argo, već je i njegovo putovanje slikovito
predstavljeno med zvezdama: jer, kao što je ser Ajsak Njuton jednom ukazao, dvanaest zna-
kova Zodijaka čuvaju spomen na razne epizode njegove povesti, a prvi je znak Ovan Zlatnoga
Runa.

Mesec je još uvek Bela Boginja, i vlada i dalje prostrano kao Rea, ili Artemida, ili Marija-
naja, čuvajući većinu svojih starodrevnih titula i znamenja. Sem što su dojke Boginje sada
pokrivene, nema bezmalo nikakve razlike u izgledu između lepog školjkama ukrašenog kipa
kojem je pre tri hiljade godina kraljica Hipsipila prisluživala u lemnjanskoj Mirini, i njegovih
modernih kopija: jer, kao kraljica neba, Boginja još uvek polaže pravo na mesec, zmiju,
fetišni krst, plavu odeždu, zvezde, ljiljane, i Božansko Dete kao na svoje atribute. Štaviše,
jedan moj prijatelj koji je nedavno posetio Pagaski zaliv kaže mi da nedaleko od Afete, gde su
Argonauti prineli oproštajnu žrtvu Boginji i njenom liku Kraljice Svih Stvorenja, krv još uvek
obilato teče iz grla ovaca i koza koje se kolju u njezino ime; u to isto doba godine cveta sker-
letna sasa. Na samom Pelionu, u grčkoj crkvi koja možda označava mesto svetišta Kobilog-
lave Boginje, – svetište iz kojega su Friks i Hela ukrali Zlatno Runo – deca se još uvek
provlače kroz njezine odežde u arhaičnom ritualu ponovnog rođenja. Ali ovo se čini na Veliki
petak, a odežde su one koje pokrivaju odar na kojem svečano počiva njen mrtvi Sin, čije se
telo potom simbolično kida u komade i čijom se krvlju škropi zemlja da bi urodila plodom.

Bilo je teško biti dosledan u pogledu imena. Kad god je bilo mogućno, upotrebljavao sam
poznatije oblike: Poluks umesto Polideuk, Krf umesto Feakija, Crno more umesto Negostol-
jubivo more, i Grci umesto Heleni – odista naziv – Grci kažu da je stariji nego – Heleni.

ZLATNO RUNO
P R I Z I V A NJ E

Ankeju, Mali Ankeju, proročišni heroju, ti, koji poslednji osta među živima između svih
Argonauta što otplovile u Kolhidu sa Jasonom u potrazi za Zlatnim Runom, zbori nama po-
hodnicima, zbori jasno iz svoje kamenite grobnice ukraj Boginjinog kladenca u senovitoj hes-
periskoj Deji. Reci nam najpre kako dođe tamo, tako daleko od tvoga doma na Cvetnom Sa-
mu; a potom, ako izvoliš, ispričaj ćelu povest o tvome slavnom putovanju, počinjući od sa-
mog početka. Hajde, prolićemo medovinu za žrtvu livenicu, da njome grlo zasladiš! No
upamti, nikakvih laži! Mrtvi smeju da govore samo istinu, čak i onda kad ih ona sramoti.

PROLOG
ANKEJ U GAJU NARANDŽI

Ankej Lelez, sa Cvetnog Sama, bi ostavljen jedne letnje večeri na peskovitoj južnoj obali
Majorke, najvećem od ostrva Hesperida, ili, kako ih neki nazivaju, ostrva Praćkaša, ili ostrva
Nagih Ljudi, koji leže blizu jedno drugom daleko moru na zapad, no ne više od jednog dana
plovidbe kad je vetar povoljan. Ostrvljani, začuđeni njegovim izgledom, obuzdaše se u naumu
da ga ubiju, i, ne skrivajući prezira prema njegovim grčkim sandalama, prljavoj od puta
kratkoj dolami, i teškoj mornarskoj kabanici, dovedoše ga pred Vrhovnu Sveštenicu i Upravi-
teljku Majorke, koja življaše u pećini Zmaja, između mnogih ulaza u Podzemni Svet najudal-
jenijem od Grčke.

Vrhovna Sveštenica bese uposlena oko nekih vradžbina, pa zato uputi Ankeja na drugu
stranu ostrva, da mu sudi i ukloni ga njena kći, Nimfa svetog gaja narandža u Deji. Odred
nagih larčevića sprovede ga preko ravnice i preko divljih planina; no po zapovesti Vrhovne
Sveštenice uzdržaše se da putem razgovaraju s njim. Ne zastaše ni časka u svom hitrom puto-
vanju, sem što se ničice baciše na tle pred jednim velikim kromlekom, što stajaše ukraj puta, a
gde kao dečaci behu posvećeni u obrede bratstva larca. Triput dođoše do mesta gde se tri staze
sučeljavaju, i svaku stazu široko zaobiđoše da bi izbegli trouglasti cestar omeđen kamenjem.
Ankeju bi po volji kad vide da se takva pošta odaje Trojnoj Boginji, kojoj su ova ograđena
mesta posvećena.

Vrlo umoran i utrnulih nogu kad stiže u Deju, Ankej zateče Nimfu Narandžu kako usprav-
na sedi na kamenu u blizini obilatog izvora koji izbija iz granitne stene i navodnjava gaj.
Ovde se planina, obrasla divljom maslinom i hranljivim hrastom, naglo spuštala ka moru, pet
stotina stopa dole, u to vreme prošarano malim pramenima magle, dokle god je oko moglo
videti.

Ankej, kad ga Nimfa oslovi, odgovori s dužnim poštovanjem, govoreći pelazgijskim jezi-
kom i držeći oči oborene ka zemlji. Svaka šveštenica Trojne Boginje, znađaše Ankej, ima
urokljive oči, koje mogu da pretvore duh čovekov u vodu a telo njegovo u kamen, i da usmrte
svako zvere koje joj pređe put. Proročke zmije, koje ova šveštenica gaji, imaju istu strašnu
moć nad pticama, mišima, i zečevima. Ankej znađaše isto tako da Nimfa srne da odgovara
samo na njena pitanja, pa i to da kaže kratko i na najsmerniji način.

Nimfa otpusti larčeviće, koji se malo udaljiše i načetiše se redom na ivici jedne stene,
čekajući da ih ona opet pozove. Oni behu tihi, prosti ljudi, plavih očiju i kratkih snažnih nogu.
Umesto da se utopljavaju odećom, oni su svoja tela mazali sokom biljke mastike, koji je bio
pomešan s veprovim salom. Svaki je o bedru nosio torbicu od kozje kože, punu kamenja što
su ga talasi uglačali, a u ruci je držao praćku, i još jednu praćku omotanu oko glave, i treću
koja mu je služila kao opasač. Očekivali su da će im Nimfa ubrzo narediti da smaknu stranca,
i već su između sebe na prijateljski način raspravljali ko će prvi da se baci kamenom, a ko
drugi, i da li da mu lepo dopuste da malo izmakne pa potom da krenu za njim u hitar lov niz
planinu, ili pak da ga raznesu u komade kad im bude prilazio, svaki od njih nišaneći u neki
drugi deo njegovog tela.

Gaj narandži, koji se sastojao od pedeset stabala, okružavao je stenovito svetište u kom je
boravila jedna neobično velika zmija, koju su druge nimfe, pedeset Hesperida, svakodnevno
hranile vrlo žitkim testom od ječmenog brašna i kozjeg mleka. Svetište je bilo posvećeno jed-

nom drevnom heroju, koji je na Majorku doneo narandžu iz neke nepoznate zemlje na dale-
kim obalama Okeana. Njegovo je ime bilo zaboravljeno, i nazivali su ga samo – Dobročinitel-
jem, zmija, budući postala od srži njegovog kičmenog stuba, i oživljena njegovom dušom,
nazivana je istim imenom. Narandža je okrugao, mirisan plod, nepoznat drugde u
prosvećenom svetu, i raste najpre zelen, sa oporom I hladnom korom, i slatkim, nakiselim
mesom. Ona se na Majorki ne jede nesmotreno, već samo jedanput u godini, u vreme zimske
ravnodnevnice, posle obrednog žvakanja eljde i drugog bilja što čisti; kad se tako pojede,
narandža daje dug život. U drugim prilikama, okušati je makar malo prouzrokuje trenutnu
smrt, toliko je ta voćka sveta; osim kad to odobri sama Nimfa Narandža.

Na ovim ostrvima, zahvaljujući dejstvu narandže, ljudi i žene žive dokle god hoće; uopšte
uzev, tek onda kad vide da postaju teret za svoje prijatelje, zbog sporosti svojih pokreta ili
dosadnih reci, oni se rese da umru. Tada, učtivosti radi, oni se ne opraštaju od svojih milih i
dragih, niti se meškolje po pećini – jer svi oni žive u pećinama – već se tiho iskradu napolje i
bace se strmoglav sa jedne stene, kao što je po volji Boginje, koja mrzi nepotrebnu žalost ili
tugovanje, i koja nagrađuje ove samoubice osobitim i radosnim sahranama.

Nimfa Narandža bila je visoka i lepa. Na sebi je imala lepršavu suknju u obliku zvona, kao
što žene na Kreti nose, od lana narandžasto obojenog vresom, ali bez gornje odeće, sem zele-
nog jeleka koji se ne zakopčava spreda no otkriva lepotu njenih jedrih dojki. Opasač od bez-
brojnih sitnih komadića zlata spojenih u obliku zmije sa očima od dragog kamenja, ogrlica od
sasušenih zelenih narandži, i visoka kapa izvezena biserom i ukrašena na vrhu zlatnim kolu-
tom Punoga Meseca, sačinjavali su znake njenog dostojanstva. Ona je izrodila četiri lepe
devojčice, od kojih će je najmlađa jednog dana naslediti u njenome zvanju, kao što će i sama,
budući najmlađa između svojih sestara, naslediti jednoga dana svoju majku, Vrhovnu
Sveštenicu u pećini Zmaja. Ove četiri devojčice, još nedovoljno dorasle da bi bile nimfe, behu
device-lovice, veste u gađanju iz praćke, i pratile su muškarce u lovu da bi im donosile sreću.
Devica, Nimfa, i Majka, večno je kraljevstvo Trojstvo ostrva, i Boginja, koja se slavi tuna u
svakome od ovih vidova, kao Mlad Mesec, Pun Mesec, Star Mesec, vrhovno je Božanstvo.
Ona daruje plodnost onom drveću i bilju od kojih ljudski život zavisi. Zar nije dobro poznato
da sve zelene tvari bujaju dok Mesec raste, i prestaju dok Mesec čili, a samo se ljuti buntovni
ne povinuje mesečnim menama Lune? A ipak Sunce, njeno muško čedo, što se svake godine
rađa i svake

PLOVIDBA ARGA

(OKO J225 G. P.N.E)

OD JOLKA DO EJE, I ZATIM DO ARTEMIDINOG OSTRVA.
TREĆA NEDELJA MARTA DO TREĆE NEDELJE JUNA.godine umire, pomaže joj svojim
toplim zračenjem. To je bio razlog zašto je jedino muško čedo rođeno od Nimfe Narandža,
budući Sunce utelotvoreno, bilo žrtvovano Boginji, kao što običaj nalaže, i njegovi raskidani
komadići potom pomešani sa semenom ječma, da bi žetva bila obilata.
Nimfa se iznenadila kad je čula da je pelazgijski jezik, kojim je Ankej govorio, veoma
sličan jeziku ostrva. Premda joj je bilo po volji što može da mu postavlja pitanja bez nepri-
jatne nužde da mlatara rukama ili da šara slike palicom po ilovači, bila je pomalo nespokojna
u duši zbog pomisli da je on možda razgovarao sa Jarčevićima o stvarima o kojima je ona
želela, kao što je to htela i njena majka, da oni ostanu u blaženom neznanju. Upitala ga je naj-
pre: – Jesi li ti Krećanin?
On odgovori: – Ne, Sveta, ja sam Pelazg, sa ostrva Sama, u Egejskom moru, pa stoga tek
srodnik Krećana. No moji gospodari su Grci.
– Ti si ružan mali gad.

– Oprosti mi, Sveta, odgovori on. – Moj je život bio tegoban.

Kad ga ona upita zašto su ga ostavili na ostrvu Majorke, on reče da je izgnan sa Sama zato
što je bio tvrdoglavo privržen starodrevnim obredima Boginje – stanovnici Sama nedavno su

uveli nove olimpijske obrede koji onespokojavaju njegovu pobožnu dušu – i da, zato što zna

da se na Majorki Boginja slavi u prvobitnoj čistoti, zamolio je zapovednika broda da ga iskrca
tuna na obali.

– Odista, primeti Nimfa. – Tvoja me priča podseća na jednog junaka po imenu Herakla,
koji je pohodio naše ostrvo pre mnogo godina, kada je moja majka bila Nimfa ovoga gaja. Ne

umem ti reći sve pojedinosti njegove priče, jer majka je to tajila u mome detinjstvu, ali ovoli-
ko znam: Herakla je poslao u svet njegov gospodar Euristej, kralj Mikene (ma gde se nalazila

ta Mikena), da izvrši izvestan broj naizgled nemogućih Radova, i sve to zbog – tako on reče –
njegove uporne privrženosti starodrevnim obredima Boginje. Iskrcao se na ostrvo iz čuna, i sa
čudesnom smelošću objavio je da je došao u ime Boginje da ubere kotaricu svetih narandži iz
ovoga gaja. Bio je Lavović, što ga je činilo upadljivim na Majorki, gde nemamo Lavovsko
bratstvo ni sestrinstvo, a isto tako bio je obdaren ogromnom snagom i čudesnim apetitom ka-
ko za jelo i piće, tako i za ljubavno naslađivanje. On se svideo mojoj majci, i dragovoljno mu
je dala narandže, a isto tako ukazala mu je čast sadružujući se s njim prilikom prolećne setve.
Jesi li ikad čuo štogod o tome Heraklu?Jednom sam plovio s njim na brodu, ako misliš na
Herakla iz Tirinta, odgovori Ankej. – To je bilo onda kad smo na slavnom Argu plovili ka

Sunčevim Stajama, i žao mi je što moram reći da je stari lupež začelo obmanuo tvoju majku.
On nije imao prava da traži to voće u ime Boginje, kojoj je mrzak.Nimfa se nasmeja njego-
vom žaru, i reče mu da je zadovoljna njegovim uverenjima; sada srne da podigne oči ka nje-
nom licu i da srne da razgovara s njom nešto malo prisnije, ako mu je to po volji. No dobro je

pazila da ga nikako ne stavi pod zaštitu Boginje. Upitala ga je kojem bratstvu pripada, a on

odgovori da je Delfinović.
– Ali, reče Nimfa. – Upravo kad sam prvi put bila posvećena u nimfistvo i sadružila se s

muškarcima, u otvorenoj brazdi njive posle setve, to je bilo s desetoricom Delfinovića. Moj
prvi izabranik postao je Sunčani Zatočnik, ili Ratni Kralj, za sledeću godinu, kao što je to
običaj ovde. Naši Delfinovići čine maleno starodrevno bratstvo, i ističu se muzičkom
veštinom čak i više nego Tuljanovići.

– Delfin je ljupko osetljiv za muziku, saglasi se Ankej.

Nimfa nastavi: – A kada pak rodih dete, ono ne bese devojčica, da se čuva, nego dečak; i
kad vreme dođe, natrag ono ode, raskidano u komade, u brazdu iz koje je niklo. Boginja dade,
i Boginja opet oduže. Nikada otada nisam imala srca da se sadružim sa nekim Delfinovićem,
držeći da je to društvo nesrećno za me. Nikada muško dete u našoj porodici ne srne da živi
duže od doba druge setve.

Ankej se osmeli da upita: – Zar nikad nijedna nimfa ili sveštenica (jer sveštenice su tako

moćne na ovom ostrvu) nije prokrijumčarila svoje muško dete i predala ga nekoj ženi da mu
bude mati, a umesto njega odgojila dete te žene, tako da bi oba mogla živeti?

Ona odgovori strogo: – Takve prevare mogu se vršiti na tvome ostrvu, Ankeju, ali ne na

našem. Nijedna žena ovde ne vara Trojnu Boginju.

Ankej reče: – Odista, Sveta, niko ne može prevariti Boginju. No on upita opet: – Nije li
možda u vas običaj, ako neka kraljevska nimfa neobično zavoli svoje muško dete, da umesto
njega žrtvuje tele ili jare, povivši ga u pelene i obuvši mu dečije sandale na pipke? Na mome
ostrvu drži se da će Boginja zažmuriti, i da njive zato neće dati manje obilatu žetvu. Tek posle
rdave godine, kad je žito kržljavo ili ugareno, muško se dete žrtvuje prilikom sledeće setve.
No čak i tada, to je dete siromašnih roditelja, ne kraljevske loze.

Nimfa odgovori opet istim strogim glasom: – Ne na našem ostrvu. Nijedna žena ovde ne

šali se s Trojnom Boginjom. To je razlog zašto živimo u blagostanju. Naše je ostrvo bezazle-

nosti i spokoja.

Ankej potvrdi da je ovo daleko najljupkije od više stotina ostrva koje je na svojim putovan-

jima pohodio, ne izuzimajući ni njegov rodni Sam, nazvani Cvetno Ostrvo.
Onda Nimfa reče: – Dokona sam, pa bih rado čula neku priču, ako nije dosadna. Kako to

da su tvoji rođaci Krećani prestali da pohađaju ova ostrva, kao nekad što su činili za života
moje prababe, uglađeno opšteći sa nama jezikom koji, iako nije naš, mogasmo lako da ra-
zumemo? Ko su ti Grci, vaši gospodari, koji dolaze u istim brodovima kao i Krećani nekad, i
sa istom robom za prodaju – vazama i maslinovim uljem i bojama i dragim kamenjem i plat-

nom i tocilima za glačanje i tanano urađenim oruđem od tuča – ali imaju Ovna, ne Bika, na
provi svojih brodova i govore nekim nerazumljivim jezikom, cenjkaju se na grub i svadljiv

način, bestidno zijaju u žene, i kradu svaku sitnicu koja im padne pod ruku? Mi ne marimo da
trgujemo sa njima, i često odlaze od nas praznih šaka a polomljenih zuba i ulubljenih tucanih
kaciga od pogodaka od naših praćkaša.

Ankej objasni da se kopno, severno od Krete, nekada poznato kao Pelazgija, sada naziva

Grčka, po imenu svojih novih gospodara. Ono je nastanjeno neobično izmešanim
stanovništvom. Najstariji narod domorodni su Pelazgi, o kojima se govori da su postali od

razbacanih zuba Zmije Orifona kada ju je Trojna Boginja iskidala na komadiće. Posle ovih
došli su, najpre, krećanski naseljenici iz Knosa; zatim henećanski naseljenici iz Male Azije,
pomešani sa Etiopljanima iz Egipta, čiji je bogati kralj Pelop dao svoje ime južnome delu
zemlje, Peloponezu, i koji je podigao ogromne kamene zidove i bele mermerne grobnice u

obliku košnica ili afričkih koliba; i naposletku, Grci, jedan varvarski pastirski narod sa severa,
s one strane reke Dunava, koji se u tri uzastopna upada spustio preko Tesalije, i konačno os-
vojio sve pelopske utvrđene gradove. Ovi Grci zavladali su drsko i samovoljno drugim naro-
dima. – I avaj, Sveta, reče Ankej, – naši gospodari slave Boga Oca kao svoje Vrhovno

Božanstvo i potajno preziru Trojnu Boginju.

Nimfa se u čudu upitala da li nije pogrešno čula njegove reci. Ona reče: – Ko to može biti
Bog Otac? Kako može ijedno pleme da obožava Oca? Šta su očevi drugo doli povremena
oruđa kojim se žena koristi radi svog zadovoljstva, kao i zato da bi postala majka? Ona se
nasmeja prezrivo, pa uzviknu: – Tako mi Dobročinitelja, ovo je najbesmislenija priča koju
sam ikad čula. Očevi, gle, molim te! Valjda ti grčki očevi doje decu, i seju ječam, i veštački
ubrzavaju sazrevanje smokava pomoću smokvinih osa, i donose zakone – ukratko, obavljaju

sve dužnosti koje su svojstvene ženama? Udarila je nestrpljivo nogom o tle, i vrela krv potav-

nila joj je lice.

Kad Jarčevići to opaziše, svaki nemo uze iz svoje torbice po kamičak i stavi ga u kožni
ležaj praćke. No Ankej odgovori krotko i blago, oborivši opet oči ka zemlji. On reče da ima
mnogo čudnih običaja na ovome svetu, i mnogih plemena koja izgledaju drugima maloumna.
– Voleo bih, Sveta, da ti pokažem Mosineke, koji žive na obali Crnoga mora, reče on, – i nji-
hove drvene zamkove i preterano ugojene tetovirane dečake, koje hrane pogačama od kestena.
Oni su prvi susedi Amazonki koje su isto tako čudne kao što su i oni… Što se tiče Grka, oni

umuju ovako: pošto žene zavise od muškaraca u pogledu svoga materinstva – jer vetar ne

može da oplodi njihove utrobe kao što oplođava iberske kobile – to sledi da su muškarci

važniji nego što su one.

– Ali to je luđačko umovanje, uzviknu Nimfa. – Mogao bi isto tako reći da je ovaj iver bo-
rovine važniji nego što sam ja, zato što ga upotrebljavam da njime čačkam zube. Žena, ne

muškarac, je uvek glavno lice: ona je lice koje obavlja radnju, a on je uvek alatka. Ona izdaje

zapovesti, on se povinuje. Zar žena ne bira muškarca, i savlađuje ga miljem svoga mirisnog
prisustva, i naređuje mu da legne poleđuške u brazdu, i tu, jašući na njemu, kao na divljem
konju ukroćenom njenom voljom, naslađuje se njime i, kad je gotova, ostavlja ga da leži kao
mrtvac? Zar žena ne vlada u pećini, a akoli joj se ma koji od njenih ljubavnika ne svidi zbog

njegove grubosti ili lenosti, tri puta ga uzastopno upozori da kupi sve svoje i da se seli u stan

svoga bratstva?

– Kod Grka, reče Ankej tihim, užurbanim glasom, – običaj je upravo suprotan. Svaki
muškarac bira ženu koju želi da načini majkom svoga deteta (kako ga on naziva) i savlađuje
je snagom svoje žudnje a onda joj naređuje da legne na leđa gde god je njemu to najpodesnije,
pa onda, povrh nje, naslađuje se njome. U kući je on gospodar, a ako ga žena naljuti svojim
zvocanjem ili nedoličnim vladanjem, on je udari rukom; akoli je to ne nauči da se popravi, on
je otpremi očevoj kući sa svim stvarima što ih je donela, a njenu decu daje ropkinji da ih od-

gaja. Ne, Sveta, zaklinjem te Boginjom, ne srdi se! Ja sam Pelazg; ja mrzim Grke i njihove

običaje, a odgovarajući na ova pitanja, samo se poslušno pokoravam tvojim naredbama.
Nimfa se zadovoljila time što je kazala da su Grci začelo najbezbožniji i najogavniji rarod

na svetu, gori nego afrički majmuni – ako se odista Ankej njoj ne ruga. Opet ga je upitala o
sejanju ječma i sazrevanju smokava: kako tim Grcima polazi za rukom da dođu do hleba ili

smokava bez posredovanja Boginje?

On odgovori: – Sveta, kad su Grci prvom došli u Pelazgiju, oni su bili narod pastira, i

živeli su samo od pečenog mesa, sira, mleka, meda, i divlje zeleni. Stoga nisu ništa znali o
obredu sejanja ječma niti o gajenju ma kakvog voća.

Ona upita, upadajući mu u reč: – Ti ludi Grci, dakle, došli su sa Severa bez svojih žena,
kao što katkad trutovi, leni očevi medu pčelama, čine ispad iz košnice i obrazuju naseobinu
nezavisnu od Matice, pa jedu nečistoću umesto meda?

– Ne, reče Ankej, – oni su doveli sobom svoje žene; no te žene behu navikle na život koji
tebi mora izgledati naopak i nepristojan. One su čuvale stoku, i muškarci su ih kupovali i pro-

davali kao da su i one same stoka.

– Odbijam da verujem da su muškarci ikada mogli da kupuju i prodaju žene, uzviknu Nim-

fa. – Ti si očevidno bio pogrešno obavešten o tome. No jesu li ti prljavi Grci još dugo živeli
tim načinom života, kad su se jednom naselili u Pelazgiji?

Ankej odgovori: – Prva dva plemena zavojevača, lonjani i Eoljani, koji behu naoružani tu-

canim oružjem, ubrzo padoše pod vlast Boginje kad ona pristade da njihove muške bogove

usvoji kao svoje sinove. Oni se odrekoše mnogih svojih varvarskih običaja. A kad ubrzo po-
tom okusiše hleb Voji su Pelazgi pekli, i kad videše da mu je ukus prijatan i kakvoća sveta,
jedan od njih, po imenu Triptolem, izmoli od Boginje dozvolu da sam poseje ječam, jer bese
uveren da muškarci to mogu da urade bezmalo isto tako valjano kao i žene. On reče da želi,
ako je mogućno, da uštedi ženama nepotreban trud i brigu; i Boginja se milostivo saglasi.

Nimfa se tome toliko smejala da su planinski bokovi odjekivali, a larčevići su smehom od-
govarali na njen smeh, valjajući se od razdraganosti, iako nisu imali ni najmanje predstave o
tome zašto se ona smeje. Ona reče Ankeju: – Divnu je letinu odista taj Triptolem morao da
požnje – samo bulku, buniku, i čkalj!

Ankej je bio dovoljno mudar da joj ne protivreči. On uze da joj pripoveda o trećem pleme-
nu grčkom, o železno-oružanim Ahajcima, o njihovom drskom ophođenju prema Boginji, i

tome kako su uspostavili Božansku Porodicu Olimpa; no on primeti da ga ona ne sluša, pa se

mahnu. Ona upita podrugljivo: – Dela sad, Ankeju, reci mi, kako Grci označuju plemena? Ti
mi začelo nećeš reći da oni imaju muška plemena umesto ženskih, i da naraštaje označuju
imenima očeva a ne matera?

Ankej polako klimnu glavom, kao da je lukavošću Nimfinog unakrsnog ispitivanja prisil-
jen da prizna takvu besmislicu. – Da, reče on, – od dolaska železno-naoružanih Ahajaca, što
se dogodilo pre mnogo godina, muška plemena su potisnula ženska plemena u većini krajeva
Grčke. Eonjani i Eoljani već su bili uveli velike novine; dolazak Ahajaca sve je okrenuo
tumbe. Eonjani i Eoljani tada su bili naučili da označuju poreklo po majci; ali Ahajci uzimaju
u obzir samo očinstvo u određivanju rodoslova, i odskora su većinu Eoljana i neke lonjane

pridobili za svoje gledište.

Nimfa uzviknu: – Ne, ne, to je očevidna besmislica. Iako je jasno i neosporno, na primer,
da je mala Kora moja kći, ukoliko ju je primalja izvukla iz moga tela, kako se može pouzdano
znati ko je njen otac? Jer začeće ne dolazi neophodno od prvog muškarca kojega uživam pri-
likom naših svetih orgija. Ono može doći od prvog a može i od devetog.

– Grci se trude da tu neizvesnost otklone, reče Ankej, – na taj način što svaki čovek izabere

sebi takozvanu suprugu – ženu kojoj je zabranjeno da se sadružuje ma s kojim drugim

muškarcem. Otuda, ako ona začne, njegovo je očinstvo neosporno.
Nimfa se ozbiljno zagleda u Ankejevo lice, pa reče: – Ti imaš odgovor za sve. Ali ne

očekuj da ću ti verovati da se ženama može tako vladati, tako motriti na njih i stražariti nad
njima, da bi ih sprečili da se nauživaju ma kojeg muškarca koji im se svidi? Recimo da neka
mlada žena postane supruga starog, ružnog, ili grdnog čoveka kakav si ti? Kako bi ona ikad

mogla pristati da se sadruži s njim?

Ankej, susrevši njen pogled, odgovori: – Grci veruju da mogu da imaju takav nadzor nad

svojim ženama. No, priznajem ti, često se događa da ga nemaju, i žena se u potaji sadružuje s
muškarcem čija ona nije supruga. Tada je muž ljubomoran, i pokušava da ubije oboje, i ženu i

njenog ljubavnika, a ako su oba muškarca kraljevi, njihovi narodi zarate i nastaje veliko

krvoproliće.
– To mogu da zamislim, reče Nimfa. – Ne bi trebalo da lažu, na prvom mestu, ni docnije

da se obavezuju više nego što mogu da izvrše, i tako da daju povoda svojoj ljubomori. Često

sam opazila da su muškarci glupo ljubomorni: odista, posle nepoštenja i brbljivosti, to je kan-

da njihova glavna crta. No reci mi, šta se dogodilo s Krećanima?
– Njih je savladao Grk Tezej, uz pomoć nekog Dedala, slavnog rukotvorca i izumitelja.

– Šta je on izumeo? upita Nimfa.

– Između ostalih stvari, odgovori Ankej, – načinio je tucane bikove koji su veštački rikali
kad bi se vatra užegla pod njihovim trbusima; isto tako, žive drvene kipove Boginje, čiji su se
užlebljeni udovi mogli micati u svakom pravcu, tako da je to izgledalo divno čudo – i, što je
još čudnije, oči su se otvarale i zatvarale pomoću potezanja jedne skrivene uzice.

– Je li taj Dedal još živ? upita Nimfa. – Volela bih da se s njim upoznam.

– Avaj, nije, odgovori Ankej. – Sve se ovo događalo davno pre moga veka.
Ona ga salete: – No možeš li mi reći kako su udovi kipova bili užlebljeni da su se mogli

micati u svakom pravcu?

– Bez sumnje su se pomicali pomoću naročitih ležaja, reče on, stisnuvši desnu pesnicu i
pomičući je u šupljini savijene leve šake, tako da je ona odmah shvatila smisao. – Jer Dedal je
izumeo kuglični ležaj. U svakom slučaju, pomoću jednog Dedalovog pronalaska uništena je
mornarica Krećana, pa zato oni više ne pohode tvoje ostrvo, već samo Grci i poneki slučajni
Pelazg, Tračanin, i Frižanin.

– Čula sam od majke moje majke, reče Nimfa, – da iako su Krećani slavili Boginju bezma-
lo sa istom pobožnošću kao i mi, oni su se razlikovali od nas u mnogim verskim pojedinosti-
ma. Na primer, Vrhovna Sveštenica nije birala Sunčanog Zatočenika samo za jednu godinu.
Čovek kojega bi ona izabrala vladao je ponekad devet pa i više godina, odbijajući da odstupi

sa svoga položaja, pod izgovorom da iskustvo donosi mudrost. Njega su zvali Minojevim

Sveštenikom, ili Bikovim Kraljem. Jer bratstvo Bika postalo je vrhovno na ostrvu; Jelenići i
Konjovići, i Ovnovići, i njima slični nikad se nisu usudili da se bore za ratnokraljevanje, a
Vrhovna Sveštenica sadružavala se samo sa Bikovićima. Moja majka i ja delimo ovde naše

milošte podjednako na sva bratstva. Nije mudro dozvoliti nijednom bratstvu da obezbedi

prevlast, niti dopustiti ijednom kralju da vlada duže od dve-tri godine najviše: muškarci su

veoma sposobni da postanu drski ako se ne drže na mestu koje im pripada, i uobražavaju da

su malne ravni ženama. Svojom drskošću oni upropašćuju sebe, i povrh toga stvaraju ženama

neprijatnosti.

Govoreći još uvek, potajno je dala znak Jarčevićima da povedu Ankeja i uklone ga od nje-
nih očiju, a potom da ga kao divljač love praćkama do umorstva. Jer ona je bila odlučila da
čovek koji ume da pripoveda takve onespokojavajuće i nepristojne priče ne sme ostati živ na
ostrvu, čak ni kratko vreme, sad kad joj je kazao šta je želela da sazna o kretanju drvenih ki-
pova. Strahovala je od zla koje bi mogao počiniti remećenjem duhova muškaraca. Sem toga,
on je bio gurav, ćelav, i ružan starac, izgnanik, i Delfinović, i nikakvu sreću ne bi doneo gaju.

Jarčevići, u znak poštovanja, padoše ničice pred Nimfom Narandža, a onda, ustavši, rados-

no poslušaše njenu zapovest. Hajka nije dugo trajala.

Glava I
SUŠENJE JEČMA

Kad prvi talas grčkih zavojevača, jonsko pleme, spuštajući se iz gornjih oblasti Dunava
kroz Istru i Iliriju, stiže najzad u Tesaliju, svi domoroci, kao: Satiri, Lapiti, Etici, Flegijani i
Kentauri, povukoše se u tvrđave svojih planina. Zavojevači, koji behu veoma mnogobrojni,
donesoše sobom svoje vlastite bogove i svetinje. Kentauri, prvobitni stanovnici gore Peliona,
gledahu ih kako sporo promiču sa svojim stadima i dželepima i odlaze u ravnu Pagasu, daleko
dole na zapad, gde se zadržaše nekoliko dana; a onda, omamljeni glasovima o još bogatijoj
paši na jugu, lonjani nastaviše svoje putovanje ka tvrđavi Ftiji, i izgubiše se iz vida. U Jolku, u
blizini podnožja Peliona, stajaše drevno saborište nimfa Riba čija Vrhovna Sveštenica propi-
suje svete zakone za ćelu Ftijotidu. One ne utekoše ispred Jonjana, već načiniše na njih gor-
gonska lica, plazeći jezike i šišteći; lonjani mudro pređoše u Beotiju.

Jonjani naiđoše na gostoljubiv narod u Pelazgiji, kako se Grčka tada nazivala; to behu do-
morodni Pelazgi izmešani sa henećanskim, krećanskim i misirskim doseljenicima, a svi slavl-
jahu Trojnu Boginju pod ovim ili pod onim imenom. Poslanici, upućeni iz Mikene, Arga, Ti-
rinta, i drugih gradova u časno svetište Boginje u Olimpiji, behu poučeni od nje da s
dobrodošlicom dočekaju Jonjane, ali pod strogom pogodbom da oni moraju poštovati verske
običaje koji preovlađuju na njenom području. Uljudno ponašanje i čvrsto držanje poslanika
kao i ogromni zidovi gradova koji su ih uputili, ostavili su snažan utisak nalonjane. Neradi da
se vrate u Tesaliju, a bez nade u uspešno vojevanje, oni promućurno dozvoliše svojim bogo-
vima da se priklone Boginji i postanu njeni usvojeni sinovi. Prvi jonski knez koji se revno
priklonio zvao se Minija, koga je Božica otada obasipala miloštama mimo sve ostale; njegov
otac, Hris, osnovao je naseobinu Eeju, na istoimenom ostrvu preko puta Pule, na severnoj
strani Jadranskog mora. Kad je Minija umro, Božica mu je podarila naziv heroja i zapovedila
da pedeset nimfi čuvaju njegovo veliko belo svetište u beotskom gradu Orhomenu, pored je-
zera Kopaida, i da sude o svetim stvarima i čitavom tom kraju. Nimfe se nisu udavale, no
uzimale su ljubavnike u praznične dane, na pelazgijski način. Kekrop Misirac već je bio do-
neo ustanovu braka u Atiku, i Boginja je praštala tu novinu samo ukoliko oni koji je
upražnjavaju ne bi vređali nju i njen pelazgijski narod; Jonjani su isto tako sklapali brakove,
ali uviđajući da najčestitiji domoroci smatraju taj običaj nepristojnim, većinom su prestajali s
tim od stida.

Ubrzo je usledila druga grčka najezda, ovoga puta eoljanskog plemena, koje je bilo
krepkije od Jonjana, a došlo je preko Trakije. Oni su prošli Jolk, kao i fonjani, ali su zauzeli
beotski grad Orhomen, koji su zatekli nečuvan za vreme svetkovine. Njihovi knezovi,
pridobivši nimfe Minijinog svetišta da ih uzmu za muževe, stekoše pravo da budu vojni čuvari
zemlje; i stoga se otada nazvaše Minijcima. Oni postaše aristokracija toga dela istočne Grčke,
no ne behu kadri da prodru u Atiku ili Peloponez, jer utvrđeni grad Kadmova Teba prečaše im
put. Eol, njihov veliki predak, isto je tako dobio naziv heroja, a iz trakinske pećine, ili puko-
tine u zemlji, u kojoj su njegove kosti sahranjene, ljubazno šalje zmijaste vetrove na molbu
posetilaca. Ovu vlast nad vetrovima prenela je na nj Trojna Boginja.

Kad je Tezej, Kralj jonske Atine, u potaji izgradio mornaricu i plenio Knos na Kreti, Mi-
nijci su se isto tako otisnuli na more. Oni su opremili stotinu ili više brodova, koje su privukli
blizu Aulide na zaštićenim žalovima Eubejskog zaliva. Tezej, radije nego da se upusti u po-
morski rat, sklopio je s njima ugovor na kojem dve države sporazumno dele trgovačku plo-

vidbu otetu od Krećana i zajednički preduzimaju gonjenje gusara. Atinjani su trgovali sa lu-
gom i Istokom, – sa gradovima u Misiru, Africi, Fenikiji, i Maloj Aziji, kao i Frigijskom Tro-

jom, prvom tržnicom dalekog Istoka; Minijci su trgovali sa Tesalijom i Trakijom na Severu, i

sa Sicilijom, Krfom, Italijom i Galijom na Zapadu. Radi svoje zapadne trgovine, Minijci su
držali jedan deo svoje mornarice u Peščanom Pilu, jednom svom posedu na zapadnoj strani
Peloponeza, i na taj način izbegavali su tešku plovidbu oko Rta Malea. Eolovi vetrovi, koje su
nimfe njegovog svetišta vesto sabijale u svinjske bešike, bili su od velike pomoći zapovedni-
cima minijskih brodova.

Minijci su postali bogati, i isprva ništa ih nije remetilo u uživanju svoga kraljevstva, uglav-
nom zato što su se najvećma trudili da ugode Boginji. Svog Nebeskog Boga, Diosa, koga su
slavili na gori Lafistiji u obliku ovna, javno su priznavali kao sina Majke Boginje. Ona mu je
stoga dala drugo ime, Zagrej ili Zevs, po detetu koje, govorilo se, ona rađa svake godine, kao
dokaz svoje plodnosti, u Diktejskoj pećini na Kreti, no koje se svake godine žrtvuje za dobro
zemlje. Ovo prinošenje žrtve sada je bilo obustavljeno, a Zevs je uživao povlastice odraslog

božanstva. Premda je on u nekim stvarima ima prvenstvo nad Nimfom Boginjom i Devicom
Boginjom, njenim kćerima, Majka Boginja ostala je vrhovno Božanstvo.

Sledeći događaj u povesti Minijaca, koji se tiče ove priče o Argonautima, bio je taj što su
oni proširili svoje kraljevstvo do Pagaskog zaliva, i na sever sve do Larise u Tesaliji. Jedan

gordi minijski kralj, Atamant po imenu, pozvao je Inonu, Vrhovnu Sveštenicu saborišta u
Jolku, da se svečano venča s njim, a njene nimfe da se istovremeno venčaju s njegovim kne-
zovima. Inona nije mogla lako da odbije Atamanta, čoveka visokog, lepe žute kose, jer on
bese doneo velike darove za nju i za druge žene, a sem toga Minijci behu brojniji i bolje
naoružani negoli njen narod iz Ftijotide. No ako bi pristala na taj brak, to bi značilo povrediti
prava Kentaura iz Peliona; Kentauri iz bratstva Konja uvek su bili izabrani ljubavnici nimfa
Riba iz Jolka, upravo onako kao što je kentaursko saborište nimfa Vijoglava, koje su čuvale
svetište heroja Iksiona uzimalo ljubavnike samo iz bratstva Leoparda Magnešana. Inona je

zatražila savet od Boginje, i upitala je da li ona i njene nimfe treba da umore svoje muževe u
svadbenoj noći, kao što su to davno pre u sličnoj prilici učinile Danaide iz Arga, ili da unište
sebe skokom u more, kao što su učinile Palantide iz Atine. Ili pak, kakve su druge Boginjine
naredbe? Boginja je odgovorila u jednom snu: – Sipaj nerazblaženo vino Konjovićima, a osta-
lo ostavi mojoj domišljatosti.

Venčanje je bilo obavljeno sa velikim slavljem, i, kako je Inona to htela. Konjovići behu
pozvani iz svojih planinskih pećina da se pridruže svetkovini. Kad oni dođoše, prisluživahu ih
punim peharima lemnjanskog vina. Kentauri slave jednog tesalijskog heroja, po imenu Saba-
cija, kao pronalazača ječmenog piva, svoga obrednog pića, koje isprva prouzrokuje veliku
veselost a potom obara vernike u dubok san. Oni su sada smatrali da je ovo, njima nepoznato
piće, vino, neka vrsta piva, budući da je bilo bledo zlatne boje, premda reskijeg ukusa negoli
pivo, i nije ga trebalo piti kroz slamku, kao što se pije pivo, pošto na njemu ne pliva gusta
kaša od slada. Bezbrižno su napijali zdravice, kličući, – Jo Sabacije, Jo, Jo!, a godio im je
slatki ukus, i tražili su još. Ali umesto da ih uspava, vino ih je ubrzo zagrejalo pa su se stali
propinjati, kolutajući očima i njišteći od požude. Nimfa Riba osetiše bol sažaljenja, i ostavivši
naglo trezne Minijce, koji su mešali vino sa četiri dela vode, odjuriše u šume i tu polegaše sa
zaljubljenim Kentaurima.

Ovo ćudljivo ponašanje rasrdilo je minijske muževe, koji potekoše za svojim ženama i
ubiše desetinu Kentaura svojim tucanim mačevima. Sutradan Atamant pođe da napadne Ken-
taure u njihovoj planinskoj tvrđavi. Oni mu se odupreše kako su najbolje mogli, boreći se
kopljima od borovine i obrušavajući krupno kamenje niz planinu; ali on ih nadvlada i potisnu
na sever. Da bi ih lišio hrabrosti da se opet vrate, uklonio je iz njenog svetišta kobiloglavi lik

Bele Boginje, i, odnevši ga dole u Jolk u Saborište Riba, prkosno je posvetio svetište na Pe-

lionu Zevsu Ovnu, ili Daždodavaocu Zevsu. Za neko vreme slomio je duh Kentaura; ali In-

ona, preko jedne od svojih nimfa, potajno je prenela kobiloglavi lik u jednu pećinu u

šumovitoj dolji na po puta do Gore Ose, gde su se Kentauri ponovo skupili i molili Boginji da

im pomogne da se osvete.

Kralj Atamant nije znao da je Inona vratila lik Kentaurima; inače on bi se njoj obratio i sa
više drskosti nego što je to učinio.

– Ženo, kazao je, – tvoje kljusaste ljubavnike prognao sam iz Gore Peliona, zato što su

oskrnavili našu svadbenu noć. Ako se ijedan od njih, tražeći Boginjin lik, usudi da siđe opet u
livade lolka, biće uništen bez milosti. Gora Peliona sada je postala prebivalište našeg eolskog

Boga, Zavsa; ona je dostojnija njega nego što je gora Lafistija, koja je, kad se uporedi, nez-

natne visine.

– Pripazi se šta govoriš, mužu, odgovori Inona, – ako te već moram zvati mužem. Kako će
Boginja primiti to što si je svukao dole sa Peliona? I kako misliš da će ječam rasti, ako
Konjovići ne budu prisutni prilikom svetkovine setve, da se sadruže sa mnom i mojim Riba
ženama pred očima Bele Boginje?

Atamant se nasmeja i odgovori: – Boginja neće zavideti svome sinu zato što je on na Pe-
lionu. A sad, kad svaka tvoja žena ima muža među mojim ljudima, a ti imaš mene, šta bi još

htela? Mi smo svi visoki, snažni ljudi, neuporedivo bolji u svakom pogledu od onih ludih

golaća Kentaura; i biće nam drago da vas obležemo po njivama u vreme svetkovine setve, ako
vas želja obično obuzima u to vreme.

Inona upita: – Zar si takva neznalica da veruješ da će nam naša Boginja dozvoliti da pri-
mamo u zagrljaje vaše Ovnoviće u jednoj takvoj svetoj prilici? Ona nikad neće blagosloviti
ječam ako to učinimo. Ne, ne! Mi pristajemo da budemo vaše žene u toku većeg dela godine,
ali ako hoćemo da nam usevi napreduju, moraju nas obležati ne samo Kentauri u doba setve,
već i Jarčevići Satira koji nas pohode u vreme svečanosti kaprifikacije, kad ubrzavamo sazre-
vanje smokava pomoću uboda smokvinih osa; a i ljubavnici iz drugih bratstava u sličnim pri-

likama kada mi to s vremena na vreme naredi Boginja.

Atamant odgovori: – Zar si ti takva neznalica da veruješ da će ijedan pametan Grk dozvoli-
ti svojoj ženi da uživa u zagrljaju drugoga muškarca, pa bilo to u doba svečanosti setve ili ma
u kojoj drugoj prilici? Ti brbljaš besmislice. Smokve sazrevaju same od sebe, bez veštačke
pomoći sa strane, kao što se to može videti u zapuštenim voćnjacima u kojima svečanost nije
obavljena. I zašto bi nama Minijcima bile potrebne žene, čak i za setvu našega ječma? Heroj
Triptolem je pokazao da muškarci mogu da poseju ječam isto tako valjano kao što to mogu i

žene.

On je to učinio uz milostivu dozvolu Boginje, reče Inona, – čije svetlilo, Mesec, daje snagu

svem semenju da klija i svim plodovima da zru.

– Nije bilo potrebno tražiti njenu dozvolu, reče Atamant, – Boginja nema istinske vlasti

nad žitom ili plodovima ma kakve vrste. Potrebno je samo, dok snaga sunca malaksava, da se

zrna ječma pažljivo poseju u brazde dobro izorane njive, a potom da se zemlja izgrabulja, i
onda da je kiša blagovremeno zalije. Zevs će pustiti kišu kada ga zamolim, a novorođeno
Sunce dobrodušno će pomoći klasju da sazri. Luna je hladna i mrtva: u njoj uopšte nema
stvaralačke snage.

– A šta je sa svetom rosom? upita Inona. – I ona je valjda Sunčev dar?
– Svakako nije Lunin dar, odgovori on; – ona često ne izlazi pre nego što je trava puna

rose.

– Čudim se, reče Inona, – da se usuđuješ da govoriš tako o Boginji; i čudim se isto tako što
si, i ne pitajući mene, uklonio njen pošte dostojan beli lik iz svoga svetišta i zamenio ga likom
njenog usvojenog sina. Strašna te sudbina čeka, Atamante, ako ne popraviš stvari pre nego što
prođe još jedan dan i ne prikloniš se Boginji kao pokajnik. Ako je Triptolemova setva bila
nagrađena dobrom žetvom, budi uveren da je to bilo zato što je on svojom poniznošću najpre
zadobio Boginjinu milost, kao i zato što prilikom setve nije prenebregao nijednu uobičajenu

ljubavnu svetkovinu. Osem toga, nije istina da u zapuštenim voćnjacima smokve sazrevaju
bez kaprifikacije. Postoji potpun popis smokvinih stabala u ovoj zemlji, i svako stablo čuva
po neka moja nimfa, ma koliko udaljeno ili pusto bilo mesto na kojem ono raste.

– Nisam navikao da mnome vladaju žene, srdito odgovori Atamant. – Moja beotska žena,
Nefela, koja me dvori u Orhomenu, naučila je iz iskustva da se kloni moje zlovolje, i da gleda
svoja posla, a mene da ostavi na miru da radim svoja. Ja bih odista bio budala kad bih otišao u

svetište u kojem si ti Vrhovna Sveštenica, i molio tebe (od svih žena) da posreduješ kod Bo-

ginje da mi oprosti.
Inona se pretvarala da je zastrašena Atamantovom muškom grubošću. Milujući ga po glavi

i gladeći mu bradu, ona reče:
– Oprosti mi, mužu, što sam ti ispovedila moje verske sumnje. Biću ti poslušna u svemu.

Ali obećaj mi ovo: da će tvoji ljudi sami posejati ječam, kao što je to učinio Triptolem, bez
pomoći mojih žena. Mi se sve plašimo gneva naše Boginje ako posejemo ječam bez
uobičajenih plodonosnih obreda, pri kojima nama izgleda da je ljubavno sadruženje s Kentau-
rima tako neophodno.

Tako je ona smirila Atamanta. On je nedovoljno poštovao Boginju i više se uzdao u Zevsa,
koji je pod svojim pređašnjim imenom Dios bio glavno božanstvo njegovog plemena kad je
prvom došlo u Tesaliju. U novo osvećeno svetište Daždodavaoca Zevsa na Pelionu on je pre-
neo jedan naročito sveti predmet sa gore Lafistije. To je bio lik Ovna Boga, izvajan od jednog
hrastovog korena preko kojega je bilo prebačeno veliko ovnujsko runo obojeno morskim pur-
purom da odgovara onim kišnim oblicima koje ono može čarobno da dočara čak i usred leta.
Zato što se kaže – kiša je zlato, a i zato što su runa ovaca na Idi, gde su, vele, Zevsa odgojili

pastiri, obojena zlatnim cvetnim prahom, oko ivice runa bio je opšiven dragocen porub od
tanko izvučene zlatne žice ukovrdžane u uvojke kao vuna; otuda je dobilo ime Zlatno Runo.
Ogromni, vitorogi zlatni rogovi bili su pričvršćeni u zaglavlju Runa, koje je bilo prevučeno
preko drvenog trupca lika. Bilo je divota pogledati to Zlatno Runo, i ono je uvek donosilo

kišu kad god bi Bogu bila prinesena propisana žrtva. Sveštenici su tvrdili da Zevs uznosi k

sebi lik u takvim prilikama: on se uzdiže, govorili su, u dimu žrtve kroz badžu na krovu

svetišta, i odmah se ponovo spušta, mokar od prvih kapljica kiše.
U Jolku je žetva bila završena, i bližilo se vreme jesenje setve. Inona je očekivala znak od

Bele Boginje, koja joj se opet ubrzo : javila u snu i kazala: – Inona, dobro si postupila, no i
bolje ćeš postupiti. Uzmi sve ječmeno seme iz vrčeva u mojoj svetoj odaji, gde je ono sklon-
jeno, i potajno ga razdeli ženama u Ftijotidi. Naredi im da ga sasuše pred svojim domaćim
ognjištima, i to svaka dve ili tri pune žetvene merice, ali ni za živu glavu, pod pretnjom moje
najstrašnije kazne, da ne kažu nijednom muškarcu šta su učinile.

Inona zadrhta u snu, i upita: – Majko, zar možeš to da tražiš od mene? Zar oganj neće
uništiti život u svetom semenu?

Boginja odgovori: – Učini to, ipak. U isto vreme, zatruj pečurkom i kukutom pojila minijs-
kih ovaca. Moj sin Zevs oteo mi je moj dom na Pelionu, i kazniču ga zato pomorom njegovih
ovaca.

Inona je verno poslušala Boginju, premda ne bez izvesne zebnje u srcu. Žene su izvršile
postavljene zadatke, i to rado, jer su mrzele svoje miniske osvajače. Minijci nisu ni slutili, kad
su im ovce uginule, da su ih to ove žene otrovale, ali su između sebe roptali protiv Atamanta.
A zato što im je zakon zabranjivao da jedu meso ma koje životinje koja je uginula drukčije
sem obrednim klanjem, bili su prisiljeni da jedu više hleba no što je to njihov običaj, i divljač
kakvu god bi ulovili u šumama; no oni ne behu osobito vični lovu.

Inona reče Atamantu: – Nadam se, mužu, da če ti setva biti srečna. Evo ječmenog semena,
sklonjenog u ovim vrčevima. Pogledaj i pomiriši kako je divno osušeno; plesnivo seme, poz-
nato ti je možda, ne daje obilnu žetvu.

Mesec je bio počeo da se jede; no Minijci, na čelu sa Atamantom, posejaše seme u brazde
izorane zemlje. Učinili su to bez svetkovine i molitve, a Inona i nimfe gledale su ih iz daljine i
tiho se smejale. Dogodilo se da je godina bila neobično suha, i kad se ječam nije zazelenio
nad tlom u očekivano vreme, Atamant i nekoliko pratilaca popeše se na planinu, i prizvaše
Daždodavaoca Zevsa. To učiniše pomoću čegrtaljki za kišu i bikova-rikača, i uz prinošenje na
žrtvu jednog crnog ovna, čije svete butnjače, sa naslagama loja, sagoreše, a ostatak veselo
pojedoše do poslednjeg komadića.

Iste večeri spusti se prijatan pljusak. – Ovo će isterati ječam, Inona, ni brige te za to, reče

Atamant svojoj ženi.

Prošlo je deset dana a na njivama još ne bese ni traga od zelenila. Inona reče Atamantu: –

Pljusak koji je Zevs poslao bio je nedovoljan. Nije dovoljno natopio zemlju. Bojim se, bacili

ste seme isuviše duboko. Moraćeš opet da prizoveš Zevsa; i zašto ne pošalješ ljude u tračko
svetište tvoga pretka Eola da zatraže dašak kišnog severoistočnog vetra?

Zabrinuti Atamant opet se pope na Pelion. Ovoga puta pokušao je da umilostivi Boga

prinošenju na žrtvu pedeset belih ovnova i jednog crnog, sagorevši ih u pepeo na lomačama

od borovine, a sam ne okusivši ni zalogaja, da bi pokazao poniznost svoga srca; vitlao je

bikomrikačem i čegrtao zrnevljem u tikvi da su ga ruke zabolele. Zevs je te noći grmeo i se-
vao, i tolika se kiša sručila da se Atamant i njegovi ljudi umalo ne utopiše u poplavi pri po-
vratku u Jolk. Potok Anauras naglo je nabujao i odneo brvno preko kojega im je valjalo preći,
pa su tako morali da čekaju dok bujica prođe, i tek su se potom mogli vratiti u grad.

Ni posle nedelju dana, iako su po njivama bile polegle travuljine koje je kiša nanela, nije se

pokazala ni jedna jedina vlat ječma. Inona reče Atamantu: – Pošto si me uverio da izostavl-

janje plodonosnih obreda, o kojima sam ti govorila, nije moglo prouzrokovati propast useva,

moram da zaključim da je Zevs poslao pogrešnu vrstu kiše. Ako se ječam ne pokaže do
sledećeg mladog meseca, neki od nas moraće da skapaju od gladi. Isuviše je dockan da bi se
obavila nova setva, većina tvojih stada uginula su, a tvoji ljudi pohlepno su provaljivali u naše
ambare. Što se riba tiče, one su napustile ovaj zaliv posle dolaska tvojih Minijaca, kao što se i
moglo očekivati: one smatraju da je ovo Saborište obesvećeno.

Inona je nagovorila svoje nimfe, koje su tobož najvećma poštovale svoje muževe, da ih sa-
da podbodu da zahtevaju od Atamanta da prinese treću i konačnu žrtvu. Svi Minijci su vero-
vali da ako Zevs neće da pošalje kišu kad mu je prinesen jedan ovan, pa ni kad je pedeset pri-
neseno, to je znak da on pohlepno zahteva nešto još veće – žrtvovanje rođene dece Sveštenika

Ovna. Muževi su se saglasili sa ženama da se sada mora prineti ova žrtva, i jednog dana došli

su u gomili Atamantu dok je stajao sumorno zabadajući palicu u neplodnu zemlju jedne njive.
Najstariji između njih reče: – Atamante, mi tebe žalimo, ali pozivamo te da bez kolebanja
izvršiš svoju dužnost. Prinesi na žrtvu Ocu Zevsu svoga sina Friksa i svoju kćer Helu, i
božanska kiša, koja tada mora pasti, oživiće ječmeno seme i spašće naše živote.

Isprva Atamant ne hte ni da ih čuje. Kad mu zapretiše nasiljem, on pristade da žrtvuje decu
samo tako ako to naredi Proročište u Delfima; Delfi tada behu za Grke glavni viši sud za svete
stvari. Proročištem je upravljala jedna sveštenica Bele Boginje; prvobitno nju je nadahnuo
jedan sveti piton, duh heroja Dionisa, koji je uživao najprisnije poverenje Boginjino i čija su
pupčana vrpca i vilica ležali izloženi na jednom stolu u njegovom svetištu iza kopljane
ograde. No priča se da je ovaj piton, kad su se Grci prvom spustili iz Tesalije, primetio nešto
nipodaštavajuće o njihovom novom Bogu, Apolonu Strelcu. Apolon, ranije Miš demon sa
ostrva Dela, moćan da širi i stišava kugu, bio je smatran kao Bog od strane henećanskih nasel-
jenika Tempa u Tesaliji, gde je Eoljane spasao kuge. Kad su strelci Apolonovi čuli da je Dio-
nis osporio božanstvo njihovog Boga i kazao, – Ja ću progutati tog malog miša, iz svoje dolje

u Tempu krenuli su besno na Delfi, provalili Dionisovu ogradu, i triput zakucali na vrata

okrugle bele grobnice. Napolje je jurnuo rasrđeni Piton, a strelci ga probodoše svojim strela-
ma. Onda na vatri od svetih kopalja sagoreše Dionisovu pupčanu vrpcu i vilicu, i utekoše na-

trag u Tempe. Da okaje svoj zločin, Apolon je pristao, iako nerado, da postane kletvenik Bele
Boginje, i, ušavši u praznu grobnicu u Delfima, da vrši posao koji je ranije obavljao Dionis; i

on je osnovao Pitiske Igre u spomen pitona. Stoga sveštenica nije više odgonetala prošlost ili

budućnost prema zmijinom sadržajnom uvijanju, premda je još uvek nosila naziv Pitonka.
Umesto toga, žvakala je lišće lovora, drveta posvećenog Apolonu, koje je stvaralo u nje
proročko nadahnuće. Mlade stabljike lovora prenošene su iz Tempa u Delfe i zasađene okolo
svetišta, i njihove su se grane ubrzo spojile i načinile dubok hlad. Mesto se još uvek zvalo
Pito, ili Pupčano Svetište, no Apolonovi sveštenici tumačili su da njegovo ime dolazi od
središnog položaja koje ono zauzima u Grčkoj; spomen na Dionisa je iščezao, i dugo vremena
nije obnavljan.

Atamant je očekivao povoljan odgovor od Pitonke, jer, kao što reče: – Apolon će se sažaliti
na mene u mojoj nesreći: razumeće da je Boginja uzrok mojih nedaća – ona uporno ne
dopušta semenu da proklija. Uprkos njegove tobožnje odanosti prema njoj, on će naći neko
rešenje da me oslobodi svirepe obaveze: on mnogo duguje Eoljanima. Zar da žrtvujem svoju

decu Zevsu samo zato što se njegova majka ponaša sa uobičajenom ženskom nastranošću?
Inona je isto tako poslala u Delfe poruku po jednom beotskom pastiru, koji je znao

najkraće prečice preko kršnih planina i trnovitih dolja, i upozorila je Pitonku da je Atamant
uvredio ne samo Boginju, kojoj i Apolon i ona duguju vernost, već je odbio da i Zevsa umi-
lostivi na uobičajeni način, te sa takve njegove tvrdokornosti beskrajna beda preti njegovom
plemenu i plemenu Kentaura. Stoga, kad je Atamant prispeo i pokušao da ublaži Apolona

darovanjem jednog zlatnog tronošca, Pitonka je odbila da dar primi; naredila mu je da svoje

dvoje dece prinese na žrtvu na Gori Pelionu Daždodavaocu Zevsu, i to bez odlaganja.

Isti pastir, njen glasnik, obavestio je Inonu blagovremeno, četiri ili pet dana pre povratka
njenog muža, i Apolonovom odgovoru.



Glava II
GUBITAK RUNA

Inona je pozvala Helu i upozorila da je Atamant nauman da joj oduzme život. – Kćeri, reče
ona, – kako ti se to dopada? Zar da tvoj otac divljački žrtvuje tebe i tvoga brata Friksa, u cvetu
mladosti, samo zato što Apolon to naređuje! Apolon je uljez na gori Parnasu, delski beskućnik
koga je u zao čas prihvatilo vaše pleme davno posle smrti vašeg velikog pretka Eola. Nijedno
verodostojno proroštvo nije se čulo iz Pupčanog Svetišta otkada je on bezbožno ubio Dioni-
sovog Pitona. Apolon ne uživa Boginjino poverenje kao što se pretvara, a njegovi su odgovori
nagađanja i dvosmislenosti a ne istina.

Hela odgovori, dršćući i plačući: – Apolon se boji Zevsa, a bojimo ga se i moj brat Friks i
ja. Umreti mi moramo, Sveta.

Inona odgovori: – Ako je ta žrtva potrebna, zašto sam Zevs nije to naredio? Razmotri,
kćeri, kako je došlo do toga da tvoj otac donese tu svirepu odluku. Prvo, on je uvredio Belu
Boginju – koja je Vrhovno Božanstvo kako u Ftijotidi tako i u Magneziji – pokušajem da liši
moje jolske nimfe Ribe svog svetog jesenjeg ročišta sa Konjovićima Kentaura. To je nju, da-
bogme, rasrdilo, i obodrila je srca Konjovića da izazovu metež prilikom venčanja na koje su
nas on i njegovi Minijci prisilili. Za osvetu, tvoj otac je nju grubo izbacio iz njenog svetišta,
koje je potom posvetio njenom pohlepnom sinu Zevsu. To je bilo uplitanje u božanske stvari,
a na to nijedan smrtnik nema prava. Tada se Boginja najvećma razljutila, i počela je da truje
njegova stada; a kada su sve ljubavne svetkovine bile zapostavljene prilikom sejanja ječma,
ona je uskratila da oplodi seme, tako da ni najveća količina kiše, koju bi Zevs mogao poslati,
ne može ga naterati da proklija. Zevs nije naredio da tebe i Friksa ovako svirepo prinesu na
žrtvu; jer njive nisu opustele usled njegovog gneva, već usled gneva njegove majke.

– Ali Apolon je ipak to naredio, reče Hela, grcajući.
Inona odgovori: – Apolon je uvek bio smutljivac. On naređuje to žrtvovanje nadajući se da
će time načiniti Zevsa predmetom podsmeha u oba naša plemena; on zna da čak ako bi se na
kršnom Pelionu prinela na žrtvu čitava hekatomba devojaka i dečaka, nijedan vlat ječma ipak
ne bi nikao dokle god se tvoj otac ne unizi pred Boginjom i ponovo ne uspostavi starodrevnu
čistotu njenog poštovanja. Inona dodade, upotrebljavajući starinski obrazac: – Ovo nije moja
reč, ovo je reč moje majke.
Iako bi Hela otišla na lomaču i ne pomišljajući na neposlušnost, da je Zevs to tako bio na-
redio, Inona joj je prikazala stvar tako da se u njoj probudila nada da je možda mogućno da je
sudba mimoiđe. Potražila je Friksa, koji je na vest o predstojećem žrtvovanju pao, kao u nez-
nani, u očajnu klonulost. On nikad ni u najmanjoj sitnici nije uskratio poslušnost ocu, a Zevsa
je držao u najdubljem štovanju; kad god bi grmelo i sevalo na bregovima, on bi začepio uši
voskom, a preko očiju stavio bi zavoj debelog platna, pa bi odbauljao i sakrio se pod gomilu
gubera i ostao tako dokle god mu sluge ne bi kazale da je nebo opet vedro. No Hela ga upita
nasamo: – Brate, zašto bismo pristali da ovako besmisleno damo svoje živote? Ili, zato što je
naš otac Atamant počinio skrnavljenje, treba mi da budemo oruđa pogoršavanju zlovolje koja
već postoji među Besmrtnim Bogovima?
Friks, bled i smršao od posta, odgovori: – Ko smo mi da bismo se opirali sudbini? Mi ne
možemo ništa drugo osim da se povinujemo.

Hela se osmehnu i pomilova ga po obrazu. Ona mu reče: – Post je smekšao tvoju srčanost.
Naša draga maćeha Inona kazaće nam neki opravdan način bekstva. Hela je bila toliko uporna
da je Friks naposletku pristao da se preda njenom vodstvu, i tako spase život.

Inona je oboma dalje izložila da ni Zevs nije naredio žrtvovanje, niti Atamant želi da žrtve

prinese. – A sem toga, reče ona, – ni vaš otac nije nijedno od vas upozorio na svoje namere.
Kad se on vrati iz Delfa, – a putuje što sporije može, – njega neće ništa toliko obradovati kao
kad vidi da ste oboje otišli; jer pored svih njegovih pogrešaka, on je, moram priznati,

najnežniji otac.

– Ali kuda da bežimo? upita Friks. – Naš otac Atamant je čovek od velikog ugleda u
Grčkoj, pa kud god otišli on će nas začelo vratiti kući. On mora da se povinuje Proročištvu u
Delfima, bilo to njemu pravo ili ne bilo; pa ako bismo prebegli u Atinu, ili Tebu, ili Arg,

upravnici gradova odmah bi nas vratili u Jolk čim bi čuli da Apolon zahteva našu smrt.
– Grčka nije ceo svet, reče Inona. Ni Apolonova ni Zevsova vlast ne prostiru se izvan

Grčke i njenih naseobina. Samo Trojna Boginja ima neograničenu vlast. Ako se saglasite da
se stavite pod njenu zaštitu, ona će vam naći bezbedno i ugodno boravište s onu stranu mora.
No, deco, morate se brzo odlučiti jer vaš otac, ma koliko sporo putovao, začelo je već dobro
poodmakao na putu kući.

Slučaj je hteo da je Nefela, beotska žena Atamantova, prispela u Jolk tog istog dana, da
pohodi svoju decu, Friksa i Helu. Inona se ponela prema njoj sa primernom ljubaznošću, i
gradeći se zabrinuta za sudbinu dece, uverila ju je da ona treba da se povere milosti Boginje, i
bespogovorno da se povinuju njenim božanskim naredbama, ma kakve one mogle biti, Nefela

je sumnjala u istinitost Delfskog Proročišta i saglasila se da će se Boginja, iako ju je Atamant
uvredio, možda sažaliti na njenu decu ako joj ona pobožno pristupe. Inona ju je nagovorila da

pođe sa nimfama Ribe prilikom njihovih sledećih orgija po mesečini na Pelionu. Nefela je
svila venac od bršljana oko glave, uzela u ruku čarobnu palicu sa borovom šišarkom, i, ode-
vena samo u kožu laneta, mahnitala je planinskom padinom sa ostalom družinom, čineći vel-
ike podvige. Izgledalo je kao da na stopalima ima krila, i nikad u svome veku nije osetila tak-

vo sveto ushićenje. Atamant ju je uvredio svojim brakom sa Inonom, a ovo je bila njena osve-
ta; jer među Kentaurima našla je nekoliko ljubavnika pažljivijih nego što je bio on.

Zajedno, Inona, Nefela i Hela savladaše Friksove verske obzire, jedan sam muškarac, sem

ako se ne lati nasilja, ne može dugo da se odupire ponavljanim razlozima triju žena. Te večeri
on i Hela obredno se očistiše, a Inona im dade napitak od svetog bilja koji ih uspava; u snu
oni čuše glas, koji smatrahu za Boginjin, i taj glas ponudi im život pod pogodbom da se povi-
nuju izvesnim zapovestima. Kad se probudiše saopštiše jedno drugom šta su u snu čuli, i dve
poruke tačno se podudarahu. Te reci behu:

– Deco Atamantova, zašto da umrete zbog greha oca vašega? Ja sam spržila njive i načinila
ih jalovim. Ni kiša, ni sunce, ni rosa ne mogu im vratiti plodnost. Samovlasno prisvajanje

moga drevnog svetišta na gori Pelionu od strane moga sina Zevsa i uklanjanje moga kobilog-

lavog lika, rasrdilo me je. Ja sam trojna Majka Života, gospodarica svih Sastojaka, prvobitno

Biče, Vladarka Svetlosti i Tmine, Kraljica Mrtvih, i nema Boga koji nije moj podložnik. Ja
vladam zvezdanim nebesima, bučnim zelenim morima, šarenom zemljom i svim njenim naro-
dima, mračnim podzemnim pećinama. Moja su imena bezbrojna. U Frigiji ja sam Kibela; u
Fenikiji, Astarta; u Egiptu, Izida; na Kipru, Kiparska Kraljica; na Siciliji, Prozerpina; na Kri-

tu, Rea; u Atini, Palada i Atina; med pobožnim Hiperborejcima, Samotea; Anu međ njihovim
mrkim robovima. Drugi me nazivaju Dijanom, Agdistidom, Marijanajom, Dindimenom, He-

rom, Junonom, Muzom, Hekatom. A u Stajama Sunca u Kolhidi, na drugom kraju Crnoga

mora, pod senkom visokog Kavkaza, kuda sam naumila da vas pošaljem, zovem se – Pticog-

lava Majka, ili – Brimo, ili – Neizreciva. Ja sam nadahnula presudu Delfskoga Proročišta.
Vaša majka greši što sumnja u njenu verodostojnost; no ona je izrečena u nameri da donese
propast vašem ocu pre negoli vama.

– Noćas, po mesečini, morate se zajedno popeti strmom stazom što krivuda do sedla Pelio-
na, dok ne dođete do mog svetog zabrana. Friks će uići prvi, pod obrednom obrazinom konja,
i kad vidi zaspale čuvare svetišta, bez straha će uzviknuti: – U ime Majke! Onda će svući sve-
to Runo sa Ovnova lika, zamotaće ga u tamno obojeno ćebe, i izići će napolje. Potom uići će
Hela, pod sličnom obrazinom, i, kad ugleda ćebe, ne razmotavajući ga, izneće ga iz svetišta.
Potom ćete oboje ponovo uići, i zajedno izvući ćete čuvare, vukući ih za noge, njihovu kosu
zamrljaćete konjskom balegom, i ostavićete ih da leže napolju. Onda ćete se zajedno vratiti i
iznecete i sam ogoleli lik, i postavićete ga naopako, sa nogama gore, između zaspalih čuvara.
Zatim, prosućete mešinu vina preko lika, i pokrićete ga svojim ogrtačima. A onda, stojeći
podvojeno, gledaćete kako moj kentaurski narod, u svečanoj povorci, uz mahanje buktinja, uz
frule I bubnjeve, vraća u svetište moj kobiloglavi lik. Kad se vrata svetišta zatvore, pohitaćete
natrag u Jolk, noseći Runo na smenu.

– Pred vratnicama, srešće vas čauš sa belom palicom, a vi ćete mu reći samo ovo: – U ime
Majke! On će vas oboje povesti do peskovitog žala Pegase, gde se brodogradilište nalazi, i
staviće vas na jednu korintsku galiju koja plovi za grad Kizik preko Mramornog mora. Za sve
vreme putovanja morate držati sveto ćutanje, a kad budete na jedan dan plovidbe od moga

svetog ostrva, Samotrake, neka Friks istakne blistavo runo na prednji deo broda. Iz Kizika

otići ćete kopnom u kraljevstvo Marijandina na južnoj obali Crnoga mora, i tu ćete zatražiti, u
moje ime, prelaz preko mora u Kolhidu. Kad naposletku kročite na obalu kolhidske Eje, za-
jedno ćete predati Runo kolhidskom Kralju Ejetu, i reći ćete njemu: – Dar od Majk? Neizre-
cive. Čuvaj ga dobro. Živećete potom slobodni i srećni dokle god budete moji poslušnici. Ako
se slučajno dogodi da so Ejet uplaši gneva Zevsova, i upita vas:

– Jeste li ukrali Runo iz Zevsova svetišta? ti ćeš Frikse, odgovoriti,
– Tako mi moćne Boginje, kunem se da ja nisam ukrao Runo iz svetišta, niti sam ikoga na-
govorio da to učini umesto mene. A ti, Hela, reći ćeš, – Tako mi moćne Boginje, kunem se da
nisam ni videla Runo dok nhmo došli na jedan dan plovidbe od Samotrake. I tako govoreći
suštu istinu, vi ćete ga obmanuti.

Friks i Hela nepokolebljivo postupiše prema ovim uputstvima, premda ne bez strara i jeze

u srcima svojim. Pobedonosnu povorku vraćanja Boginje predvodio je Hiron, mudri Kentaur,
sin Filare, sveštenice proročanskog svetišta Iksionova. Docnije, skriven među stenamć, pos-
matrao je buđenje izvučenih čuvara, i video je njihova užasi,uta lica kad su ugledali svoga

Ovna Boga kako leži nag i pijan ia kamenitom tlu izvan svetišta. Hitro su poskakali na noge,

doneli vodu, i čisto oprali lik. Otrli su ga sopstvenom odećom i hteli da ga ponovo unesu u
svetište; no tu je stolovala Kobiloglava Boginja na svome starome mestu, a iz njenih usta čuo
se njisak: – Čuvari, kazala je ona, – uklonite moga pijanog Sina, i neka se ne vrati dok se ne
odene i ne otrezni. Sveštenici se pokloniše pred njom ustravljeni, i utekoše lelečući a lik, po-
kriven njihovim ogrtačima, ponese na grubim nosilima od jelovine dole u Jolk. Tamo rekoše
minijskim knezovima da ih je Bog pozvao da s njim piju vino, što su oni isprva odbili da čine,
pošto on obično pije samo vodu, ili vodu pomešanu s medom; no savladao ih je svojim naval-

jivanjem. Ne pamte šta se još zbilo sve dok nisu videli sebe kako leže s njim zajedno, a glave

im buče i vino se cedi sa njihovih haljina.
Za Runom se podigla hajka, čak i pre Atamantovog povratka. Kad se saznalo da su Friks i

Hela nestali otprilike u isto vreme, proneo se glas da su oni, odlazeći gore u planinu da se

pomole Bogu (jer jedan pastir video ih je kad su išli stazom), naišli na Runo kako leži na

zemlji onde gde ga je Bog u pijanstvu bio zbacio, pa su bili naumili da ga vrate u svetište; no

Boginja im je zapovedila da ga sklone na neki drugi način.
Inona, da bi uputila gonioce na pogrešan trag, pronela je glas da su begunci viđeni severno

od Gore Ose. Međutim, istina je bila da Friks i Hela, silazeći s Runom niz planinu upravo kad
je mesec zašao, i čuvajući se dobro, naiđoše na čoveka s belom palicom. On ih povede u Pe-

gasu, i stavi ih na korintski brod koji u zoru diže jedra. Zapovednik ih pozdravi u ime Bo-

ginje, i oni držahu sveto ćutanje; a trećega dana, kad sa povoljnim vetrom plovljahu pored rta
akatskog Atosa, Friks izvadi Zlatno Runo iz mrkog ćebeta i stavi ga na pramac broda, na
golemo zaprepašćenje starešine posade.

Onda plovljahu dalje i uđoše u uski moreuz, koji iz Egejskoga vodi u Mramorno more. Dan

je bio bez vetra, a veslali su svom snagom protiv jake struje, koja je ipak potiskivala brod na-

zad. Ovde je Hela, sedeći na jednoj strani broda, zaboravila na date zapovesti. Skočila je na
noge, i, prekidajući ćutanje, uzviknula: – O Frikse, Frikse, mi smo izgubljeni! Jer bila je opa-

zila da se brod ustremio pravo ka dardanskom stenju. U to nenadani vetar udari brod, nagnu

ga na bok i nadu mu jedro; spašeni od stena, plovili su dalje. Ali usled naglog poniranja broda

Hela pade u more i, ponesena strujom daleko od svake mogućnosti spasenja, ona se utopi. Do

danešnjega dana Grci taj moreuz nazivaju Helespont, ili Helina voda.

Strože poštujući Boginjine želje, Friks je bezbedno prispeo u Kolhidu, predao je Runo

Kralju Ejetu, i odgovorio je na njegova pitanja onako kako mu je bilo propisano. Ejet je ob-

esio Runo o jedan čempres u svetome gaju, boravištu ogromnog proročanskog pitona. U tome
pitonu stanovao je duh drevnog krećanskog heroja Prometeja, koji je, kažu, prvi otkrio i poka-
zao rodu ljudskome kako da užeže vatru pomoću brzog okretanja jednog štapića uprtog u trud,
i tako je stvorio grnčarske, metalurgijske i druge zanate, a sem toga postao je prvi kuvar i prvi
pekar. On je bio veoma poštovan u Atiki i Fokidi; ali njegova pupčana vrpca, vilica, i druge
čudotvorne svete mosti dugo su godina bile čuvane u korintskoj Efiri, odakle ih je njegov po-
tomak Ejet preneo kad se preselio u Kolhidu. Postojao je davnašnji spor između vernika Zev-

sovih i vernika Prometejevih; jer Grci su držali da je munja Zevsova prvobitni izvor vatre i

sveštenici u Dodoni optuživali su Prometeja da je ukrao njenu iskru iz ovog ili onog Zevsovog

svetišta, i ostavio je da tinja neprimetno u srži jedne stabljike komorača. I odista, postoji jedna
vrsta džinovskog . komorača, visokog kao čovek, u čijoj se suhoj stabljici može nositi iskra
čitavu milju i više, a potom ustima razbuktati u plamen. Bilo to kako mu drago, tek predaja
Zevsovog Zlatnog Runa staranju krećanskog Prometeja bio je još jedan znak neumoljivog
raspoloženja Bele Boginje. No Ejet je gostoljubivo primio Friksa, dao mu je svoju kćer Hal-
kiopu za ženu, i pritom nije tražio od ženika uzdarje. Friks je još mnogo godina srećno živeo u

Kolhidi. Kad se Atamant vratio u Jolk i saznao šta se zbilo u vreme njegovog odsustva, sma-

trao je sebe za čoveka kojega svi bogovi mrze. Klonuo je na svoj ležaj, pokrio glavu skutovi-
ma svoje odežde, i lelekao je. Inona dođe da ga teši. – Mužu, reče ona, – jedan od Kentaura,
koji se još uvek veru po Gori Pelionu, nestašno prkoseći tvojim naredbama, izjavio je da je u
rano jutro onog kobnog dana video tvoga sina i kćer kako se polako penju prema svetištu Ov-
na Boga, odakle su dopirali zvuči pijanog veselja. On ih je pozdravio i odjurio dalje. Šta se
moglo dogoditi kad su došli u gaj i videli razuzdanog Sina kako leži nag među svojim
čuvarima, i Majku kao strogu posednicu svetišta, – ko to može reći? Ona ih je mogla pretvori-
ti u stene ili drveće, da bi ih kaznila zbog neke nesmotrene reći koju su možda izgovorili. Ili

su se možda dotakli Runa dok je ležalo na zemlji, pa ih Sunce pretvorilo u slepe miševe ili

lasice. Ili su možda poludeli, i, dohvativši Runo na podsticaj Majke, odjurili niz drugu stranu

Peliona i bacili se zajedno sa njim u more.

Atamant ne odgovori ništa, no nastavi da leteće.
Inona nastavi: – Najmiliji od svih ljudi, čuj moj savet. Prvo, uspostavi mir sa Belom Bo-

ginjom, unizivši se pred njom u njenom svetištu na Pelionu, i prinesi joj najbogatije žrtve, u

nadi da ćeš tako otkloniti njen gnev; a potom vrati se u ovu odaju i načini se kao da si već
mrtav. Ne učiniš li tako, tvoj narod, koji veruje da si, prkoseći Apolonu, krišom sklonio svoju
decu, zahtevaće tvoje vlastito žrtvovanje. Budi mrtav do sledeće setve, a onda moje žene i ja,
uz uobičajene obrede, posejaćemo ječmeno seme koje smo sačuvale, i sve će opet biti dobro.
U međuvremenu, neka tvoj brat Kretej vrši dužnost namesnika u vojnim i pomorskim stvari-
ma, a ja ću opet vladati zemljom u svemu ostalom, kao i pređe. Premda ćemo možda biti
gladni, Boginja će nas bez sumnje zaštititi da ne poumiremo od gladi.

Atamant je bio isuviše potišten da bi se protivio. Dok je pohodio Pelion i upućivao ponizne
molitve Boginji, Inona je sazvala zbor minijskih knezova i obavestila ih o njegovim odluka-

ma. Sramota koja je pala na njihovog Ovna Boga toliko je pritiskala njihove duše da im je
izgledalo neosporivo sve ono što je Inona u ime Bele Boginje kazala. Zakleli su se da će
slušati Kreteja kao svoga ratnog kralja i Zevsovog sveštenika za vreme Atamantove privre-
mene smrti, i da će Inona biti njihova Zakonodavka i Upraviteljica. Ovaj Kretej bio je lakou-
man i slab čovek, i Inona je nad njim imala potpunu prevlast.

Kentauri onda behu pozvani da se vrate na goru Peliona, uz obećanje obeštećenja za pokolj
njihovih rbđaka kao i vraćanje svih njihovih starih povlastica. Bela Boginja smeškala se na
njih pokazujući zube kobile; ali obnaželi lik Ovna Boga bio je sada zaodenut crnim runom i
tiho odnesen u svoje pređašnje svetište – na gori Lafistiji. Kretej nije kaznio čuvare zbog nji-
hovog nemara, jer oni su se branili da su samo poslušali Boga kad im je ponudio da piju vino,

a oni nisu krivi za njegove neumerenosti.
Što se Atamanta tiče, on je umro čim se pod zaštitom tmine vratio u svoj kraljevski dvorac,

i ostao je mrtav punu godinu dana; jeo je samo crvenu hranu mrtvaca, koju živi smeju jesti
samo o izvesnim svečanim godovima: jastoga, raka, kuvanu slaninu i – , šunku, nar, i ječmenu
pogaču natopljenu sokom od malina. Kad se ponovo vratio u život, pošto je Inona obavila
setvu uz sve obrede, pokazalo se da je poremetio umom. Tri godine docnije ubio je malog

Learka, jednog od dvojice sinova koje mu je Inona rodila, ustrelivši ga iz luka sa jednog pro-
zora koji je gledao u dvorište. Minijci tada odlučiše da ga svrgnu, i svešteničko i kraljevsko
dostojanstvo poveriše Kreteju.

No Inona je već bila mrtva. Ludilo Atamantovo uhvatilo je i nju kada je videla smrt Lear-
kovu u dvorištu; dograbila je svog drugog sina, Melikerta, koji je ležao u bešici načinjenoj od
ječmene kotarice i, odevena u belo ruho jurnula je kličući pobedonosno uz padine Peliona. Tu
je, pred svetištem Boginje, rastrgla dete u komade, i žurno grabeći sve više i više sa lakom
penom na ustima, prešla je najviši greben Peliona i sjurila se niza suprotnu stranu. Najzad je

dospela do jedne litice, i bacila se strmoglavce u more. Posada jednog koritskog broda opazila

je oba tela kako plove na vodi, prenela ih je u Korint radi sahrane, a kralj Sizif ustanovio je

tuna Morenske igre u slavu Melikerta. Inona, zbog svog samoubistva i umorstva svoga sina,

postala je jedno sa Boginjom kojoj je služila i koja je slavljena i u Korintu i u Megari kao Be-

la Boginja; Inona je tako dodala još jedno ime bezbrojnim drugim imenima pod kojima se
slavi Majka Svih Stvari. No Boginja je zapovedila Atamantu da putuje u pravcu Sunčeva za-
laska i da se nastani onde gde ga divlje zveri budu ugostile. On se uputio u planine iza Halosa,
gde je naišao na čopor vukova kako proždire jedno stado ovaca. Vukovi utekoše pred njego-
vom pojavom, i ostaviše mu lešine za gozbu. Tako se on tu nastani, nazva to mesto Atamanti-

ja, i podiže novu porodicu; no on je umro davno pre no što je Argo zaplovio u Kolhidu.
Mir je vladao nekoliko godina u zemlji Ftijotidi, i nastalo je čvrsto prijateljstvo između

Minijaca i Kentaura, jer kada je Kretej dozvao Kentaure da se vrate u svoje pećine na gori
Pelionu, oni su iz svojih skrivenih ambara podelili žito i jedljiv žir gladnim

Minijcima i snabdevali su ih srnetinom i drugom divljači. A zatim, kada su se jolkske
nimfe Ribe ponekad iskradale noću u njihove kolibe da bi se pridružile uobičajnim ljubavnim
orgijama Konjovića u planini, njihovi minijski muževi nisu se usuđivali da pokažu zlovolju; a
za vreme svečanosti setve, kao i svečanosti kaprifikacije, ovi Minijci su odlazili na more na
odmor, a nisu se vraćali dok sve ne bi bilo gotovo.

Kretej umre, a nasledi ga njegov sin Eson, čija je žena Alkimeda sada bila Sveštenica kao
nekada Inona. Prilikom posmrtnih igara u slavu Kretejevu, jedan pijani Kentaur, pokuša da
ubije Esona ogromnim zemljanim vrčem; Eson, braneći se zlatnim, prosu Kentauru mozak.
Inače, sledećih nekoliko godina protekoše prijatno, bez nemira, dok se najednom sve okrete
naopako dolaskom železom naoružanih Ahajaca pod zapovedništvom Pelije, sina Posejdono-
va. leđnog ranog jutra Hiron Kentaur ugleda sa vrata svoje pećine kako se visok oblak dima

podiže iz grada Jolka, a jedan dvorski sluga dođe spotičući se planinskom stazom da upozori
Kentaure na opasnost. On predade u ruke Hironove, u ime Boginje, jednog plavokosog detića
od dve godine, odevena u dolamicu od skerletnog sukna, koji mu seđaše na plećima; Diome-
da, jedinog u životu preostalog sina Esona i Alkimede.

Hiron se bio uplašio, no nije mogao da odbije amanet. On razglasi u svome narodu da je
dete Diomed od roda Megnešana, upućeno njemu da ga posveti u obrede Konjovića, jer
između Leopardovića i Konjovića ova izmena ljubaznosti bila je uobičajena. On mu dade
drugo ime, Jason, što znači – Iscelitelj, u nadi premda ne i u veri da će njegovim posredovan-
jem jednog dana biti uspostavljen mir u Ftijotidi.

Tako, bar, glasi izveštaj o ovim događajima na osnovu saopštenja niza pesnika koji
protivreče jedni drugima samo u beznačajnim pojedinostima. A neki kažu da se Jason, dok je
živeo na gori Pelionu, bavio zanatom Boginjinog proizvođača buktinja: po njenom ovlaštenju
zasekao bi bor u blizini korena, a posle trinaest meseca odsekao bi, iz onog dela oko zaseko-
tine, drvo natopljeno smolom, pa bi mu onda davao oblik falusa-buktinje. On je ovo radio u
toku tri uzastopne godine, i naposletku je, radi iste svrhe, isekao srce drveta.

Glava III
USTANAK OLIMPLJANA

Kad krepki Ahajci, polako nadirući s one strane Dunava prema jugu, dok im poslednji ta-
bori behu u Dodoni u Epiru, konačno dođoše u naseljene oblasti Grčke, oni videše mnoge
stvari koje nisu godile njihovim divljačnim srcima kao i mnoge koje su im bile po volji. Lepe
i ukrašene kuće, snažno utvrđeni gradovi, brzi i veliki brodovi, začudili su ih pa čak i zadivili;
i prijalo im je kad su svoj način ishrane – pečeno i kuvano meso, mleko, sir, jagode i druge
divlje plodove – dopunili suvim smokvama, ječmenim hlebom, ribom, i maslinovim uljem.
No zaprepastili su se i sablaznili kad su videli da su njihovi rođaci, jonski i eolski Grci, koji su
došli u tu zemlju pre njih, omekšali usled duge mešavine sa domorocima. Pored toga što su
nosili ženske haljine i nakit, još su i žene kanda smatrali – svetijim i povlašćenijim polom.
Bezmalo sva sveštenička zvanja zauzimale su žene, pa čak i grčka plemenska božanstva priz-
navala su se sinovima i poslušnicima Trojne Boginje. Ahajci su se zgrozili na ovo otkriće, i
odlučili su da ne padnu u istu grešku kao i njihovi rođaci, nad kojima su im njihove dvokolice
i železno oružje davali nadmoćnost u bojevima. Do tada se u Grčkoj znalo samo za tucano
oružje, a konj, sveta životinja, malo je upotrebljavan u vojevanju. Ahajska povorka dvokolica
jurila je napred takvom brzinom da utvrđeni gradovi behu zauzimani na prepad jedan po je-
dan, pre nego što bi građani onoga sledećeg grada bili potpuno svesni opasnosti koja im preti.

Kralj Stenel, novi ahajski gospodar Peloponeza, pravdao je otmicu mikenskog prestola od
doma Pelopova time što je poricao da je pravo njegovog prethodnika bilo valjano: on se
oženio Nikipom, po majčinoj strani potomkom Andromede, sestre Perseja Krećanina, koji je
osnovao grad i vladao u njeno ime.

Trojna Boginja, koja je kao Majka Rea posinila grčkog Nebeskog Boga, Diosa, i dala mu
novo ime Zagrej ili Zevs, potčinila ga je Kronu, svome nemarnom krećanskom ljubavniku, i
dala mu je nekoliko starije braće, većinom drevnih pelaških heroja, pritežalaca proročišnih
svetišta, i tako ga je držala pod svojom vlašću. Stenel i njegovi Ahajci sada su odrekli Kronu
starateljstvo nad Zevsom, i priznavali su kao starije bogove, Zevsovu božansku braću, samo
Posejdona i Hada, koji behu, kao i on, drevni bogovi grčkog naroda. Isto tako, oni su osporili
da Zevs jeste Zagrej, sin Trojne Boginje: držeći se opet stare bajke da je on Dios, i da se sa
Neba spustio u obliku groma na neprobuđenu Zemlju, proglasili su da Zemlja nije njegova

majka u smislu da je on ikad bio zavisan od nje, i da je on Vrhovni ili Prvobitni Bog Svih

Stvari. No ovo gledište nisu rado primali Jonjani, Eoljani, i Pelazgi, koji su uporno tvrdili da

je on odista krećanski Zagrej, poslednje dete koje je Boginja rodila u Diktejskoj Pećini.
Vrhovna Sveštenica Majke Boginje Ree, u dosluhu s Vrhovnom Sveštenicom Boginje De-

vice Atine, potajno je uputila poslanstvo Vrhovnim Sveštenicima Posejdona i Apolona,

predlažući im da se Zevs odmah svrgne s vlasti, da neki opak jednobožački kult, po ugledu na
onaj koji je nedavno osnovao u Egiptu faraon Akhtenaton, ne bi uništio bogatu raznovrsnost

verskog života u Grčkoj: ona je obećala, kad Zevs bude svrgnut posle iznenadnog napada na
Dodonu, njegovo najsvetije sedište, da će Sveta Majka osnovati božansku republiku bogova i
boginja, u kojoj će svi biti ravnopravni, pod njenim milostivim predsedništvom. Posejdon i
Apolon prihvatili su ovaj predlog, ali Stenel je bio blagovremeno obavešten o zaveri, uhvatio

je Vrhovne Sveštenice, i doveo ih je okovane u Mikenu. Međutim, nije se usudio da ih pogu-
bi, no zatražio je savet od Proročišta u Dodoni. Proročište je naredilo da Posejdon i Apolon
budu izgnani iz Grčke na jednu punu godinu dana, i da budu izmećari tuđinaca; za to vreme
njihovo slavljenje mora se potpuno obustaviti. Ova kazna izvršena je posredno, nad dvojicom

Vrhovnih Sveštenika: Stenel ih je uputio svome savezniku, trojanskome Kralju Laomedontu,

koji ih je uposlio kao kamenoresce pri zidanju svoga dvora, no po trojanskom običaju, vele,
zakidao im je zaradu. Po zapovesti Proročišta, Rea i Atina bile su kažnjene na drukčiji način:
njihove Vrhovne Sveštenice bile su javno obešene za kosu o jedan hrast, sa nakovnjima prive-

zanim za stopala, i visile su tako sve dok se nisu zaklele da će se ubuduće dobro vladati. No
njihovo slavljenje nije bilo obustavljeno, žetve radi.

Ahajci uvideše da je Trojna Boginja isuviše moćna za njih, bilo da je se odreknu bilo da je
unište, kao što su to prvom bili naumili, i neko vreme behu u nedoumici šta im valja činiti.
Onda odlučiše, u ime Zevsa, da odgurnu njegovu pređašnju ženu, Dionu, i da prisile Boginju
da se uda za njega, tako da on sada postane Veliki Otac a ona samo majka njegove dece. Nji-

hovu odluku primiše mahom svi Grci, koji behu zastrašeni osvetom izvršenom nad Apolo-

nom, Posejdonom, Reom, i Atinom. Ta odluka bila je od najvećeg značaja, jer ovlastila je sve
očeve da preuzmu starešinstvo u svojim domovima i da kažu svoju reč u stvarima koje su do
tada bile potpuno ostavljene uviđavnosti njihovih supruga.

Trački Bog rata, Arej, i jedan novi Bog Kovač, Hevest sa Lemna, smatrani su sada, – i tako
je bilo objavljeno, – kao iznova rođeni u ovome prisilnome braku između Zevsa i Trojne Bo-
ginje. Predlagano je da bi trebalo da se i Bog Apolon iznova rodi u istome braku, ali

sveštenički strelci Apolonovi, naumni da Proročište u Delfima načine nezavisnim od Boginje,
protivili su se tome i tvrdili su da je on Zevsov sin od druge majke, neke žene Prepelice iz

Keja po imenu Letona. Na sličan način protivili su se poštovaoci Hermesa, koji je ranije bio
pelaški heroj opasan vlašću nad svojim sadruzima-duhovima, no sada unapređen da bude
olimpijski Glasnik Bog; oni su tvrdili da je Hermes sin Zevsa i jedne kćeri Titana, Maje
Arkođanke. Ahajci su prihvatili ova gledišta, ali osporili su tvrđenje Areja, koji je mrzeo Zev-
sa, da ga je Hera rodila partenogenično; jer svaki bog sem Zevsa, uporno su dokazivali, mora
imati oca. Trojna Boginja, međutim, vršila je nadzor nad svetištima mnogobrojnih drugih he-
roja širom Grčke, ili zato što bi se pokazalo nezgodno da se sva ona zatvore, zbog pošte koju
su im ukazivali seljaci, ona je sada, u novoj ulozi Zevsove supruge, bila poznata samo kao

Hera, zaštitnica heroja. Da bi se njena vlast ograničila, Zevsove pristalice su tvrdile da je on
otac, sa drugim majkama, mnogih od ovih heroja. Ova oprečna tvrđenja izazvala su mnoge
verske nesuglasice u Grčkoj, i govorilo se da je Hera uskratila milost svima herojima koji su
se hvalili Zevsovim očinstvom. Grci su se žalili da je ona ljubomorna supruga i svirepa
maćeha.

Stenel je sada uputio glasnike u sve krajeve Grčke, da objave da je nauman da sazove veli-
ki sabor radi dogovora o svetim stvarima, u nadi da će tako izgladiti sva oštra
razmimoilaženja koja postoje između poštovalaca raznih božanstava zemlje. Određeno zborno

mesto bio je gradić blizu Piše u zapadnom Peloponezu, po imenu Olimpija, tako nazvano po
obližnjem bregu. Malom gorom Olimpijom; tu se nalazilo svetište Majke Ree, ili Gee,

najpoštovanije u Grčkoj. Na sabor su došle sve grčke i pelaške verske starešine; gostili su se i
častili zajedno na većma prijateljski način no što bi čovek to mogao očekivati, i pretresali su
pitanja bogoslovlja i božanskog rodoslovlja. Na prvome mestu rasopravljali su o tome koja su

božanstva dostojna da pripadaju Božanskoj Porodici koja je sada uspostavljena na Velikoj

gori Olimpu pod vrhovnim starešinstvom Oca Zevsa. Pokajnik Posejdon bio je između onih
koji su uvršćeni u red starijih božanstava. On je bio bog šuma, ali postepeno proređivanje
šuma u naseljenim oblastima Grčke nalagalo je da on vlada još nekim područjem u prirodi.
Tako je Posejdon postao Bog Mora (što je razumljivo, pošto se brodovi grade od šumskih

stabala i pokreću ih drvena vesla), i svoju vlast nad Morem potvrdio je venčanjem sa Amfitri-
tom, Trojnom Boginjom u svojoj pomorskoj ulozi; ona mu je izrodila sve Tritone i Nereide.

Ali grom, kojim je pređe bio naoružan, oduzet mu je, a umesto njega dat mu je trozubac, za
lovljenje ribe; grom je ostavljen Zevsu, na isključivu upotrebu.

Bog Apolon, iako nije bio uvršten među starije, popravio je svoj položaj preuzevši veći deo
pošte koja je ranije pripadala heroju Prometeju: on je postao zaštitnik prometejskih škola mu-

zike, astrologije, i umetnosti, koje su bile osnovane u okolini Delfa pre nego što je on prispeo

tamo, i prisvojio je Prometejevo ognjeno kolo kao jedan od svojih znamena.

Trojna Boginja, u svojoj ljupkoj ulozi Nimfe, nije mogla biti isključena iz olimpijske poro-
dice; ali izgubila je svoje drevno ime, Marijanaja, i bila je prisiljena da stupi u ponižavajući
brak sa Hefestom, hromim, patuljastim, garavim Kovačem Bogom, koji je do tada bio smatran
samo kao lemnjanski heroj. Ona je sada dobila drugo ime, Afrodita, Rođena od Pene. Isto
tako, mnogi glasovi zahtevali su da Trojna Boginja bude predstavljena na Olimpu i u svome

trećem glavnom liku, u liku Deve, i posle izvesne raspre primljena je kao Deva Lovica, pod
imenom Artemida Mladoga Meseca, jer Artemida je bilo glavno Boginjino ime među Pelaz-
gima; ali nova Artemida bila je iznova rođena kao sestra Apolonova, od majke Letone. Ovaj
ustupak, međutim, nije zadovoljio Beoćane i Atinjane, na čija je osećanja Boginja Devica
imala tako snažan uticaj u svome nazivu Atine da je na Olimpu osnovano za nju drugo

sedište. Posle nove duge raspre, primljena je kao Atina, ali samo pod uslovom da se i ona

podvrgne ponovnom rođenju, jer poricalo se da je ona kći Majke Boginje a tvrdilo se da je
potpuno naoružana izašla iz Zevsove glave: ovo je trebalo da bude dokaz da Otac Zevs može

da rađa decu, čak i žensku, bez pomoći ženske utrobe, nazavisnim činom volje. Atina se poka-
jala zbog svoga pokušaja da zbaci Zevsa, i postala je najposlušnija i najvrednija od svih nje-

govih kćeri, i njegov najvatreniji borac protiv bezakonja.
Kada je pokrenuto pitanje Donjeg Sveta, pokušalo se u ime Trojne Boginje, u njenom

svojstvu Majke Hekate, da se ovaj prizna kao njen starodrevni i neotuđivi posed; ali ovaj zah-
tev odbacili su Zevsovi privrženici, jer su strahovali da bi ga ona mogla upotrebiti kao ratnu

bazu protiv Olimpljana. Dodelili su ga sumornom Hadu, bratu Zevsovom; međutim, kako je
bilo nemogućno isključiti Boginju potpuno iz Donjeg Sveta, primljena je kao Devica Persefo-
na, no silom su je stavili pod grubo starateljstvo njenog strica Hada i dali joj malo prava u

vladavini nad njenim pređašnjim područjem. Prema Majci Hekati poneli su se još bestidnije.
Zato što su njoj obično prinosili na žrtvu pse, ona je postala troglav pas pred vratnicama Ha-
da, i dobila je novo ime Kerber. Ovo dodeljivanje Donjega Sveta Hadu izazvalo je u Grčkoj
veću neslogu nego ijedna odluka pomenutog sabora, a njegovu vezu sa Persefonom oplakivali
su Pelazgi kao nešto što više liči na otmicu negoli na brak.

jonjani, kad su prvom priznali vlast Trojne Boginje, većinom su dozvoljavali svojoj
muškoj deci da budu uvedena u pelaška tajna bratstva koja su uzimala učešća u njenom slavl-
jenju. Eoljani su učinili isto. Svako bratstvo imalo je svog demona, ovaploćenog u nekoj zveri
ili ptici čije meso jesti znači smrt, sem o naročito svečanim gradovima; a članovi bratstva sas-
tajali su se redovno radi prazničnog igranja u čast demona, i u tim igrama podražavali su kre-

tanja i navike svete zveri ili ptice i bili su prerušeni u njihove kože, krzna ili pera. Starešina je
oličavao demona, i bio je nadahnut njime. U nekim slučajevima majka je pre detinjeg rođenja
vršila izbor bratstva za nj, ako se neki stvor, u snu ili na javi, nametnuo njenoj pažnji; no,
uopšte uzev, bratstvo je obuhvatalo sve muške članove jednog polu plemena. Tako Satiri Te-
salije i Sileni Fokide behu larčevići; Kentauri Peliona, Konjovići; neki Magnešani,
Leopardovići; Krisejci Fokide, Tuljanovići; a u Atini behu Sovuljagići. Žene su imale slična
udruženja, nazvana sestrinstva, i Boginja nijednoj nije dozvolila da uzme ljubavnika iz

bratstva koje odgovara njenom sestrinstu – tako Lav može obležati Leopardicu, i Leopard

Lavicu; ali ne Lav Lavicu, niti Leopard Leopardicu – što je bez sumnje bio propis koji je imao

za svrhu da rasturena plemena poveže u ljubavi i slozi, putem prijateljskih dolaženja i

odlaženja. Ali kao dokaz da su demoni svakog bratstva podložnici Trojne Boginje, svake go-

dine prinošena je žrtva u njenu slavu: svako bratstvo slalo je mužjaka svoje svete životinje,

vezana, u najbliže od njenih mnogobrojnih planinskih svetišta, da tu svi zajedno izgore živi na
velikoj lomači.

Ahajci su, naravno, bili podozrivi prema ovim demonima, zbog njihove odanosti Trojnoj

Boginji, kao i zbog zbrke u ljubavi koju su propisivali svojim vernicima. Stenel se trudio da
suzbije što je mogućno više ovih društava, a da demone onih preostalih potčini nekome članu
Olimpijske Porodice. Tako je on tvrdio da Zevs ne samo ima obeležje Ovna, budući da su
njegovi vernici bili pastiri, već da se umesno može slaviti i kao Bik, Orao, Labud, Golub, i
Velika Zmija. Heri je bilo dozvoljeno da zadrži vlast nad Lavom, Kukavicom, i Vrjoglavom.
Apolon, koji je ranije bio Miš demon, dobio je naknadna obeležja Vuka, Pčele, Delfina, i So-
kola. Atina je dobila Vranu, Čaplju, i Sovu, a docnije je od Here uzela Kukavicu; Artemida je
dobila Ribu, Jelena, Psa, i Medveda; Posejdon Konja i Tunja; Hermes, Guštera i Malu Zmiju;

Arej, Divljeg Vepra; i tako dalje. Pelazgi su se veoma naljutili kad je Posejdon nazvao sebe

Konjem Bogom, i u jednome od svojih gradova, u znak negodovanja, postavili su lik Kobi-

loglave Majke, nazvan Besna Kobila; jer otiskom svoga kopita u vidu meseca konj jasno priz-

naje vrhovnu vlast Trojne Boginje.
Ove i druge metežne promene u grčkoj veri, koje su obuhvatale i uvođenje novog kalenda-

ra, behu objašnjene sabornicima u Olimpiji prikazivanjem jedne svečane predstave, spreml-
jene od strane glasnika Boga Hermesa, kojom je sabor bio okončan. U pantomimi prikazano
je kako Zevs kastrira svoga tobožnjeg oca Krona – posle toga Zevs je bio ovenčan divljom
maslinom i zasut jabukovim lišćem u znak čestitanja – pa onda Venčanje Here i Zevsa, Posej-
dona i Amfitrite, Hefesta i Afrodite; zatim ponovno rođenje Areja, Hefesta, i Atine; pa kako
svaki Zver i Ptica demon čine podvorenje novom gospodaru ili gospodarici – ukratko, bila su
prikazana sva nova mitološka zbivanja u kojima su se tada saglasili. Svako božanstvo preds-

tavljao je neki kralj, sveštenik ili sveštenica; ulogu Zevsa igrao je Stenel Mikenski, koji je u
jednoj ruci držao psoglavo zlatno žezlo Persejevo, a u drugoj stravični štit odbijanja sa licem
Gorgone.

Olimpijska svetkovina bila je povod i za velika atletska takmičenja između mladića iz svih
gradova i naseobina grčkih: posmrtne igre u slavu Krona. Takmičenja, poznata pod imenom
Olimpijske Igre, uredio je mladi Alkej iz Tirinta, glavni muški zatočnik Trojne Boginje i po
majci potomak Andromede. On je pobedio u svim vrstama rvanja. Alkej, čovek čudesne
veličine i snage, i starešina bratstva Bika u Tirintu, prispeo je u Olimpiju grmeći pretnjama
protiv Boginjinih neprijatelja; ali, kao većina snažnih i plahovitih ljudi, lako se dao prevariti.
Zevsovi vernici navališe na nj s jelom i pićem i pustiše ga da veruje da ih je prisilio na mnoge
značajne ustupke u pogledu novog položaja Boginje – a odista, on je učinio za nju više nego
iko drugi. Zapretio je svojom tučom okovanom maslinovom kijačom da će srušiti sabornu
dvoranu ako se ne saglase da na Olimpu ne sme biti više bogova nego boginja. Zato, kad

Ahajci uvedoše Areja, Hefesta, i Hermesa u Olimpijsku Porodicu, Alkej uvede Trojnu Bogin-

ju u još dva vida: kao Demetru Majku Žita, majku Persefoninu, i kao Hestiju Boginju

Ognjišta. Tako novi Panteon imađaše šest Bogova i šest Boginja.5 No bilo je jasno svakome
da je Alkej bio namagarčen da u ime Trojne Boginje primi mnogo manje nego što njoj po
pravu pripada; jer svuda je, na Nebu, Moru, Zemlji, i u Podzemnom Svetu, bila pod stara-

teljstvom muškaraca; a kada je Sveštenica Trojne Boginje, sa žezlom kukavice u ruci,
stolujući na Herinom mestu prilikom božanske svetkovine, upitala da li je u svome postupku
bio rukovođen izdajom ili ludošću, odapeo je luk i prostrelio joj obe dojke – sramno delo koje
mu je donelo najgoru nesreću. Alkej se docnije proslavio pod novim imenom Herakle, ili
Herkul, što znači – Slava Herina, koje je uzeo kad je ostavio bratstvo Bika i postao Lavović,
nadajući se da će tako umilostiviti Boginju koju je uvredio.

Svuda se gunđalo protiv ove naveliko izvedene reforme vere, no Ahajci su silom oružja
ućutkali pritužbe a Proročišta su jednodušno potvrdila novine. Najsnažniji glasovi dolazili su
iz Apolonovog Proročišta u Delfima, a taj posed nije ga više ponižavao no postao je izvor
njegove slave i moći; i iz Zevsovog Proročišta u Dodoni, u Epiru, gde se po šuštanju lišća u
svetom hrastovom gaju, i po letu crnih golubova, razabirao odgovor na postavljena pitanja.
Nijedan nagao prolom oružane bune nije se dogodio u Grčkoj: kao kada je, pre jednog ili dva
pokolenja, družina pleaških žena, otada pogrešno nazvana Amazonkama, izvršila iznenadan

oružan napad na Atinu zato što im nisu bile po volji verske novine Kralja Tezeja Jonjanina; ili
kada su, u vreme Kralja Pelopa Henećanina, Danaide rečne nimfe, prisiljene da stupe u brak
sa njegovim egipćanskim zidarima, poubijale sve sem jednoga od njih prilikom njihove
zajedničke svadbene noći. Samo četiri kralja odbila su da priznaju novi olimpijski poredak:
Salmonej iz Elide, brat Kralja Atamanta; Tantal, sin jonskoga heroja Tmola, koji se odskora
bio nastanio preko mora, u Lidiji; Ejet, Kralj Kolhide, no pređe korintske Efire, koji je bio od
krećanske loze; i Sizif, iz korintske Azopije, sinovac Ejetov.

Proročište je bacilo prokletstvo na svu četvoricu. Tantal, koji se podsmevao gozbi Bogova,
bio je lišen vode i vatre, tako da je umro od gladi; Salmonej, koji je, prezirući Zevsa
Daždodavaoca, sam izazvao kišnu nepogodu stvarajući veštačku grmljavinu udaranjem u tu-
cane kotlove, bio je kamenovan i umoren; Sizif je morao da radi u mermernim kamenolomi-

ma Efire, gde je ostao više godina, sve dokle ga jednog dana nije zdrobila jedna obrušena ste-
na. Njegova greška bila je u tome što je prekršio zakletvu o čuvanju tajne koju su svi članovi
sabora morali da polože: on je blagovremeno upozorio azopske nimfe Riba o tome da će ih
Ahajci oteti i svečano izložiti bludu na ostrvu Egini. On je isto tako okovao u lance jednog
Hadovog sveštenika koji je bio došao da od Hekatine sveštenice preuzme jedno svetište Don-
jega Sveta; a kada je Stenel, njegov gospodar, poslao čauša da oslobodi sveštenika i da podse-
ti Sizifa da je Had sada jedini vladalac Donjega Sveta, Sizif je smelo zabranio svojim
rođacima da ga ukopaju kad umre, jer, rekao je, on tome pretpostavlja slobodu da bludi kao
sablast obalama Azopa. Sto se tiče Ejeta, on je živeo u Kolhidi, dovoljno udaljen da je mogao
da se smeje Proročištima.

Neki pesnici tvrde da je održano više sabora, a ne samo jedan, u Olimpiji i drugde, pre ne-
go što je reforma izvedena potpuno; i da su mnoge pojedinosti, prikazane u konačnoj panto-
mimi, već bile nakalemljene na narodnu veru u vreme Eoljana i Jonjana. Drugi pak poriču da
je uopšte ikakav sabor održan, i drže da je Zevs lično, bez ljudskog uplitanja, doneo sve od-
luke koje se tiču Božanske Porodice na Olimpu. Ko zna gde se skriva istina o svemu ovome?
U svakom slučaju, vlast Zevsova bila je čvrsto uspostavljena širom Grčke, i nijedna javna
zakletva nije se mnogo cenila ako nije bila izrečena u njegovo ime.

5 Olimpijska božanstva
Zevs (Jupiter) Posejdon (Neptun) Apolon (Apolon) Arej (Mars) Hermes (Merkur) Hefest (Vulkan)
Hera (lunona) Atina (Minerva) Demetra (Cerera) Hestija (Vesta) Afrodita (Venera) Artemida (Dijana)
Božanstva Podzemnog Sveta Had (Pluton) Persefona (Prozerpina)

Pokrajina Ftijotida, od Jolka na severu pa do Halosa na jugu, pala je pod upravu Ahajca
Pelije, koji je na božanskoj gozbi u Olimpiji predstavljao Boga Posejdona i sudio na konjskim
trkama. On je prezirao mesne Minijce, a većinu onih najopasnijih već je bio poubijao; no on
nije umorio Esona, sina Kretejeva, njihova Kralja, zadovoljavajući se samo time što se oženio
jednom kćeri Atamanta i Nefele i što je vladao kao Esonov namesnik. Kako Eson nije imao
dece u životu (ili se tako mislilo), Pelija je postao njegov namesnik, i nadao se da će ga nje-
gova deca jednog dana naslediti kao neospornog vladaoca te zemlje.

Slučaj je hteo da je i sam Pelija mogao da kaže o sebi da je Minijac, i odista bio je Esonu
polu brat. Tiroja, njihova majka, žena Kralja Kreteja, bila je pre više godina otišla u pohode
tesaliskim Čaplja nimfama na obalama Enipeja, gde ju je ugrabila jedna družina ahajskih
napadača. Izložili su je bludu u hramu Posejdonovom, a kada je zatrudnela, poslali su je
pešice domu muževljevom. Ukraj puta rodila je dvoje muških blizanaca, ali stideći se da ih
donese Kreteju, ona ih je izložila; našao ih je jedan konjušar koji je tuda jahao na kobili, od-
neo ih je svojoj ženi, i nazvao ih Pelija i Nelej-Pelija, što znači – prljavi, jer se kobila bila
ritnula i bacila grumen zemlje detetu u lice; Nelej, što znači – bezočni, zbog njegovih buljavih
očiju. Sidera, konjušareva žena, bila je upravo izgubila jedno svoje dete, pa je pristala da us-
voji blizance; no ona nije imala dovoljno mleka za obojicu. Zato su oni naizmence sisali vi-
mena ovčareve vučjačke kuje, pa se time docnije objašnjavala žestina njihovih naravi.

Posle dva dana Tiroja se vratila, naumna da sahrani svoje sinove i zaštiti sebe od njihovih
rasrđenih duhova. Kad ih je našla žive u konjušarevom domu, njena je radost bila neizmerna,
jer bila se gorko pokajala za svoje delo, pa je zatražila da joj decu vrate. Ali Sidera je odbila
velike nagrade što je Tiroja nudila, i istukla ju je i oterala od sebe. Kad su Pelija i Nelej stasa-
li, i kad su čuli i razumeli svoju povest u celini, ubili su svoju pomajku Sideru da bi je kaznili
za njenu svirepost prema Tiroji. Onda su odbegli Ahajcima, i predstavili su im se kao sinovi
Posejdonovi, budući da ih je rodila jedna bludnica hrama, i dobili su visoka zvanja. Kad su
Ahajci upali u Heladu, Pelija je, pozivajući se na svoju minisku krv, s uspehom istakao svoje
pravo na kraljevstvo Ftijotidu; a Nelej na drugo minijsko kraljevstvo, Pil. Ali Majka Boginja
mrzela je Peliju, zato što je on obesvetio jedno od njenih svetišta: ubio je Sideru dok se ona
držala za same rogove mesečevog oltara.

Glava IV
JASON ZAHTEVA SVOJE KRAL-

JEVSTVO

Sada je Kentaurima Gore Peliona opet bilo zabranjeno da obležu žene Minijaca, jer Pelija
je taj običaj smatrao nepristojnim i nije ga dozvoljavao. Ali, pošto, – čak ni takvi jadni divlja-
ci ne mogu da žive a da pokatkad ne obleže žene, govorio je, on ih je podsticao da krade ne-
veste od svojih starih neprijatelja, Lapita iz Tesalije, nad kojima je sada vladala minijska aris-
tokratija. Pelija je osećao Lapite kao nemirne i drske susede, i rado je pomagao Kentaure u
njihovim upadima.

Jednog dana Pelija je svečano pohodio Kentaure, i sastao se sa njihovim starešinom, Hiro-
nom, u gaju Kobiloglave Bele Boginje na Pelionu. Hiron je nagovorio Peliju da uđe u Svetište
i obrati se Proročištu. Pelija je u šali upitao Boginju kako će umreti; njegov razlog što je post-
avio to pitanje, kazao je svojim pratiocima, nije u tome što bi njemu bilo potrebno to
obaveštenje, već zato što želi da proveri istinitost Boginjinog odgovora. Proročište Oca Zevsa
u Delfima već ga je bilo obavestilo na koji će tačno način umreti; a ko bi se drznuo da protiv-
slovi Svemoćnom, Sveznajućem Zevsu?

Odgovor koji je Boginja dala glasio je: – Kako, Pelija, da ti ja kažem ono što tvrdiš da si

već čuo od moga Sina? No hoću da te upozorim da se čuvaš čoveka sa jednom sandalom; on
će te mrzeti, i pre no što ga mržnja mine, načiniće od tebe janiju.

Malo je pažnje Pelija obratio buncanju ove – trodušne babe, jer tako je svetogrdno nazvao

onu čija je vera, reče, sad svuda u opadanju; tim pre, što nije mogao da pomiri njeno
proroštvo sa Zevsovim svečanim uverenjem da se nasilnička ruka nijednog čoveka nikad neće
podići na nj, i da će mu, u starosti, biti dato da izabere čas i način umiranja. Ipak, mudro je
naredio da se nijednom Etoljaninu ne srne dozvoliti da uđe u Ftijotidu ni pod kojim izgovo-
rom, jer Etoljani, da bi ih bolje poslužila sreća kad idu na ples, nazuvaju samo levo stopalo.

Nekoliko dana docnije Pelija je bio čudno upozoren na Zevsovu vlast. Vrhovni Sveštenik
Apolonov došao je pešice u Jolk, još jednom u odeći izmećara, a odbio je da se prihvati boljih
komada pečenja i boljih pića, koje mu je Pelija nudio s obzirom na njegov visoki čin; no sa
poslugom je sedeo pored ognjišta i jeo drob. On je putovao u tvrđavu Feru, u Tesaliji, gde je
živeo Admet Minijac, zet Pelijin; u svojoj osobi izdržavao je drugu kaznu kojom je Zevsovo

Proročište kaznilo njegovog božanskog gospodara. Ovako je glasila ta povest:
Sveštenici Hada tužili su se u Dodoni da je jedan Apolonov sin, po imenu Eskulap, koga je

rodila sveta bludnica, osnovao u Delfima novu medicinsku školu. Oni su optuživali Apolona

zato što podstiče izučavanje lekarstva i vidarstva u svrhu smanjenja broja umrlih, naročito
dece, a time lišava pakleno sveštenstvo njihovog prihoda i prinadležnosti. Izgleda da je Esku-

lap, na molbu neke siromašne udove, prisustvovao sahrani njenog jedinca, koji se bio utopio.

Sveštenici Hada već su bili počeli da urlaju svoje tužbalice; no Eskulap nije hteo da smatra
dečaka mrtvim, već je krećući njegove ruke tamo amo, kao da je živ, ispraznio vodu iz njega i
vratio mu dah. Dečak se podigao i kuhnuo, a Eskulap ga je na to posvetio službi Apolonovoj.

Dcdonsko Proročište dalo je povoljan odgovor na ove pritužbe, i naredilo je da se škola
zatvori, ali Eskulap je odbio da prizna odluku kao istinsku reč Proročišta. On je tvrdio da na
kraju nijedna duša ne može umaći Hadu, i što više dečijih života Apolon bude spasao, to će se
više dece rađati, i na kraju sva će ona postati Hadov plen. Ovaj argument jedio je Zevsa, jer se
on ne može opovrgnuti drukčije doli nasiljem. Jedan odred stražara hrama bio je odmah
upućen iz Dodone u Delfe, i oni ubiše i Eskulapa i dečaka koga je vratio u život. Apolonovi
strelci izvršili su odmazdu u Dodoni, i poubijali strelama sve Sinove Kiklopa, dodonske

kovače koji su načinili svete vesti za Zevsova, Posejdonova i Hadova svetišta, a koje su nazi-
vali jednookima, zato što su pri radu jedno oko koprenom štitili od varnica koje su vrcale sa

njihovih nakovanja.

Onda je Zevsovo Proročište zapretilo Apolonu istragom ako se ne ponizi i još jednom služi
punu godinu dana kao izmećar: ovoga puta njegovo je robovanje imalo da bude u
najdivljačnijem predelu Grčke – a to je, po mišljenju Vrhovnog Sveštenika, minijsko kral-
jevstvo Fera; u toku trajanja te godine Proročište će ćutati, a sve žrtve, zavetovanja, i molitve
Apolonu biće obustavljeni. Vrhovni Sveštenik nije imao drugog izbora doli da se prikloni.
Mogućno je da je on izabrao Feru za mesto svoga robovanja zato što je Admet, kralj Fere, bio
u izvesnoj obavezi prema njemu; Admet se jednom nehotice zamerio Apolonovoj sestri,

devičanskoj Boginji Artemidi, time što je propustio da je umilostivi žrtvama kad se oženio
Alkestidom, najstarijom kćerju Kralja Pelije. Boginja je kaznila Admeta time što je naredila,
kada bude ušao u bračnu odaju, u ložnici da ne nađe ništa doli kotaricu zmija, i isprva je odbi-
jala da mu Alkestidu ikada vrati. Admet je onda otišao u Delfe sa darovima, i molio je Apolo-

na da posreduje za nj kod njegove božanske sestre; što je on i učinio. I tako je sada, za uzvrat,
Admet učinio da robovanje Vrhovnog Sveštenika bude prijatno kolikogod je to bilo mogućno,
i stekao je njegovu trajnu zahvalnost.

Mnogo je vremena prošlo pre nego što se ijedno drugo božanstvo (izuzev Trojne Boginje,

koja je ostala neumoljiva u svome neprijateljstvu) usudilo da ospori vlast Zevsovu; ali Apolon

nije nikad zaboravio uvredu koju je morao da primi, i proricalo se medu varvarima da će se on

jednoga dana udružiti sa Trojnom Boginjom, i uškopiće svoga oca Zevsa isto onako nemi-
losrdno kao što je Zevs nekad uškopio svoga oca Krona. Apolon, glasilo je proročanstvo,
upotrebiće u tu svrhu zlatni srp koji se nalazi u Zevsovom hramu u Hilosu na Krfu, za koji
kažu da je isto ono oruđe koje je bilo upotrebljeno protiv Krona. No Apolon je naučio da bude
oprezan i da čeka svoj trenutak. Na ulazu u Svetište Pupka bile su ispisane reci: – Ništa preko
mere. I on je proučavao nauke.

Sledeće zimske ravnodnevice, kad je vrh gore Peliona pokrio sneg, a isto tako i goru Otris
daleko tamo preko zaliva na jugoistočnoj strani, Pelija je slavio uobičajene svetkovine u čast
božanstava zemlje. Ukazao je naročitu poštu svome ocu Posejdonu, a devičanskoj Boginji
Artemidi dao je prvenstvo nad drugima. Zato što je riba sada bila posvećena Artemidi, njoj je
iznova posvetio saborište Nimfa Riba u jolku, i naredio da se o njemu brine stara Ifijada, nje-

gova tetka sa majčine strane, kći jednoga Kralja Arga. Iz spiska svojih besmrtnih gostiju koje
je pozvao da sudeluju u bogatoj narodnoj gozbi, gde je pečenog mesa, goveđeg, ovnujskog, i
divljači, bilo u izobilju, Pelija je morao da izostavi tri neobične zvanice. Prvo je bilo izostavl-
jeno ime samoga Zevsa. Ovo je bilo učinjeno stoga što je, pre izvesnog broja godina, za
vreme Kralja Atamanta, na žalost (kao što je Pelija rekao), Kobiloglava Majka zatekla Boga

na Pelionu kako spava posle izvesne prijatne razuzdanosti; u neprilici što je videla nagotu

njegovu – jer on je bio zbacio sa sebe zlatno runo, da bi rashladio svoje zagrejano telo – ustu-

pio joj je svoje svetište, i povukao se, u novoj trezvenoj odeći od crne vune, u goru Lafistiju. –
Dokle god se otac Zevs javno ne vrati na Pelion, i pošalje Kobiloglavu da ode s milim bogom,

kazao je Pelija, – smatram da je mudro da mu prinosim žrtve samo u potaji. A zato, pak, što

nije želeo da izgleda saveznik majke u njenoj svađi sa Zevsom, drugo i treće ime izostavljeno
na njegovom spisku bila su imena Boginje u njenim likovima Here i Demetre. On je ovo izos-

tavljanje učinio – a ono je bilo čak čudnije negoli izostavljanje Zevsa, jer je svetkovina
zimske ravnodnevice prvobitno bila posvećena samo Boginji – a da ničim nije ni pokušao da
je umilostivi. Želeo je da joj pokaže da niti se boji nje, niti je nauman da joj se dodvorava. Ali

Zevsu je prineo pokajničku žrtvu u svojoj trpezariji, gde je ispekao čitavu trupinu jednog
krupnog vola, a sam nije od njega okusio ni zalogaja.

Uveren da je otklonio Očevu zlovolju, Pelija je onda otišao na trg, gde su lomače od suvih
jelovih trupaca već pucketale, spremljene da ispeku trupla divnih životinja probranih za žrtvu
drugim Olimpljanima. U gomili praznički raspoloženog sveta opazio je jednog upadljivog
neznanca – mladog, visokog i naočitog, čijih se crta kanda sećao kao kroza san, i naoružanog
dvama kopljima sa tucanim vrhovima. Sudeći po njegovoj tesno skrojenoj tunici od jelenske
kože i dokolenicama i ogrtačem od leopardova krzna, bio je Magnešanin iz bratstva
Leopardovića, koji se spustio sa planina iznad jezera Boebe; no duga griva njegove žute kose
pokazivala je da je bio uveden u kentaursko bratstvo Konjovića. – Čudnovato, pomisli Pelija.
– Mogao sam ga smatrati za Grka, sa onom žutom kosom, tankim pravim nosem i onim

snažnim udovima. Neznanac je pažljivo i uznemireno motrio Peliju, ali Pelija ga nije udosto-

jio pozdrava.

Pelija je naredio da žrtve odvedu do velikog oltara, na koji je bio postavio nekoliko jedna-

kih gomila pečenog ječmenog zrnevlja i još jednu dvaput veću od ostalih. Posuo je solju trup-
la životinja, prizivajući redom ime svakog Boga ili Boginje; onda ih je njegov pomoćnik pou-
bijao nadžakom, a on sam im je prerezao grkljane izvajanim nožem od kremena. Čineći to,
glave im je okretao naviše, jer ovo je bila žrtva Olimpljanima, a ne nekom heroju ili

božanstvu Podzemnoga Sveta. Naposletku, sagoreo je na vatri butnjače omotane lojem i deo
utrobe kao posebno prinošenje žrtve; ali svaki zalogaj mesa bio je namenjen vernicima. Posi-

panje obrednih žrtava solju kao začinom bila je novina koju su uveli Ahajci; pre njih nijedno
božanstvo to nije tražilo, a Trojna Boginja još uvek odbija da primi ma kakvu posoljenu žrtvu

koja bi joj bila prinesena.

Čim su ova žrtvovanja bila završena, neznanac smelo priđe Peliji i upita: – Kralju Pelija,
zašto prinosiš žrtve svima drugim božanstvima, ali ne i Velikoj Boginji koju poštuju Pelazgi?

On odgovori: – Čoveče bez očiju, zar nisi opazio da ni Ocu Zevsu nije prinesena žrtva? Zar
bi bilo uljudno pozvati ženu na gozbu (jer začelo znaš da je Velika Boginja sada Zevsova su-
pruga), a ne i muža? Ove žrtve prinesene su mome ocu Posejdonu i manjim olimpijskim Bo-

govima, čija su imena izrečena u mome prizivanju.
Neznanac reče: – Možda imaš pravo što ne prinosiš žrtvu Zevsu, ako je istina ono što sam

čuo: da je njemu mrsko da se pojavljuje u ovim krajevima, otkada je jednom u pijanstvu ot-
krio svoju golotinju pred majkom svojom.

Pelija dobro osmotri neznanca, jer ovo behu smele i malne svetogrdne reći, a onda se nje-
gov pogled najednom zaustavi na njegovim stopalama: ugledao je samo jednu sandalu.

On odmah upita neznanca za ime, a ovaj odgovori: – Postavi mi ma koje drugo pitanje, Se-

dobradi, i potrudiću se što bolje umem da ti odgovorim na nj.
Pelija umuknu preneražen, a onda upita kao bez daha: – Neznance, šta bi ti radio da si na

mome mestu? loš niko živi u njegovom veku nije bio tako drzak prema njemu.

Neznanac se drsko nasmeja, baci uvis svoja okovana koplja od planinske jasenovine, oba u

isti mah, dočeka ih u ruke opet, pa odgovori: – Otpremio bih jedan vunarski pohod, sa nared-
bom zapovedniku da se ne vraća dokle god ne nađe Zlatno Runo, pa makar morao da plovi do
drugog kraja sveta – možda čak u Kolhidu, gde se nalazi štala onih konja što voze Sunčeve
dvokolice – ili da se spusti u najniže dubine Zemlje, gde, po učenju novog bogoslovlja, Tri-
naesto Božanstvo stoluje u svome mračnom i strašnom carstvu.

– Pametan predlog, reče Pelija, uzdajući se da će neznanac sam doakati sebi nehajnim od-
govorom na sledeće pitanje. – A bi li ti možda predao zapovedništvo u tome pohodu najsmeli-
jem čoveku u tvojoj zemlji?

– Čovek koji bi se poduhvatio toga zadatka morao bi da bude najhrabriji u celoj Grčkoj, ja
mislim, odgovori neznanac, sa istom onom drskošću.

– Ti si upravo taj čovek, uzviknu Pelija.
– Ja? upita neznanac iznenađen.
– Ti, reče Pelija. – Doći naoružan i sam, kao što si ti došao, na svetkovinu pri kojoj nikak-
vo oružje nije dozvoljeno, nazvati vladara grada – Sedobradim i ne kazati mu svoje ime,

nepromišljeno vređati Oca Zevsa, koji je Car Nebesa i Vrhovni Bog Grčke – to pokazuje da si
ti najhrabriji čovek u ćelom svetu, a ne samo u mome kraljevstvu Ftijotidi.

On odgovori žustro: – Nikada u životu nisam uzmakao ni pred jednim poduhvatom. No

neću poći u potragu za Zlatnim Runom ako mi se ne zakuneš da ćeš po mome povratku – jer
ja se neću vratiti praznih šaka, u to možeš biti uveren – ustupiti meni namesništvo nad ovim
kraljevstvom.

Pelija odgovori: – Luđače, ja ne mogu da postupim tako budalasto. Po zakonu, ovim kral-
jevstvom može da vlada samo Minijac, član kraljevske porodice. Kad moj brat Eson umre, ja
ću naslediti i zvanje i vlast kraljevsku, jer ja sam njegov najbliži naslednik minijske krvi –
moji drugovi ubili su dva njegova sina i dva brata koji su mu bili bliži od mene; a kad ja um-

rem, kraljevstvo će, po zakonu, naslediti Akast, moj najstariji sin.
Neznanac polako odmahnu glavom. – Mislim, reče on, – da to neće biti.
Pelija upita: – Zašto odmahuješ glavom i veliš da misliš da to neće biti?
Neznanac objasni: – Kad mi je bilo dve godine, jedan me je . dvorski sluga potajno spasao

prilikom pustošenja grada, i dao me na čuvanje Kentaurima, koji su se valjano starali o meni.
Šesnaest godina sam pod starateljstvom Hironovim, sinom Filarinim. Danas sam došao u

Jolk, na svetkovinu, u nadi da ću sudelovati u prinošenju žrtve Boginji. Molim te da mi
oprostiš moj grubi izgled: ovu moju tuniku od jelenske kože poderao sam o jedan trnov žbun

silazeći u žurbi, i jednu sam sandalu kanda izgubio – možda u glibu nadošlog Anaura dok sam

ga gazio. Ja sam Diomed, jedini živi sin tvoga brata Esona; no Hiron mi je dao drugo ime,

lason. Ja sam, ne ti, naslednik minijskog prestola.
– Ne srdi Bogove tvojom glupošću, uzviknu Pelija oštro. – Dobro je poznato da je Diomed

izgubio život u zapaljenom dvoru, i da je ožaljen i sahranjen kao što običaji nalažu.
– Nije Diomed izgubio život, reče lason, – već jedan mališan, rob; a evo u mojoj torbici

moga dečjeg haljetka od grimizne vune, neoprljena vatrom, da potvrdi istinitost mojih reci.
U Pelije obamre srce, no on se priboja da ispolji gnev ili da nanese Jasonu ma kakvu ozle-

du u takvoj svečanoj prilici. Zadovoljio se time što je suvo primetio da Jason začelo ima loše
mišljenje o njegovoj hrabrosti ako očekuje da će se on bez borbe odreći svoga bogatstva –
zlata, dragog kamenja, blaga, i punih ambara.

Eason odgovori: – Ali, Striče, ja nisam kazao ni reci o tvome bogatstvu. Zadrži ga, ono je
tvoje da tvoriš s njim šta ti je drago. Ja samo tražim od tebe da me priznaš naslednikom moga
oca. I kad moj otac nije smatrao umesnim da ti se osveti za umorstvo svoje braće i sinova,
osveta bi meni još manje dolikovala. On je ovo kazao u svojoj bezazlenosti, jer njegov prosti
život u planini nije ga naučio da je kralj bez bogatstva što i koplje bez okovanog vrha. Kralj
mora imati dohodak da bi plaćao svoje vojnike i sluge, pružao gostoprimstvo vladarima koji
mu dolaze u pohode, i prinosio Bogovima žrtve; i još trošiti na hiljadu drugih stvari.

Pelija nije znao da li je lason veoma bezazlen ili je veoma lukav, i stajao je neko vreme bez
reci. Onda se glasno nasmejao i zagrlio ga na najprijateljskiji način, i sa pretvornom radošću
poželeo mu je dobrodošlicu u rodnome gradu. No kad ga je uzeo za ruku i poveo u kuću u
kojoj je, privezan za postelju, ležao Eson, on uze teško da uzdiše, pa reče: – Jasone, Jasone,
zašto nisi odmah priznao čiji si sin? Tada ne bih ti nikad postavio ono pitanje na koje, nadah-
nut nekim Bogom (možda je to bio moj otac Posejdon, glavna zvanica na našoj gozbi), moraš
dati neopoziv odgovor pred svedocima. Sada nema druge, već valja ti ići u potragu za izgubl-
jenim Runom, a kad se vratiš, doveden amo nadama i molitvama celokupnog ovog naroda, ja
ću ti drage volje predati namesništvo u Ftijotidi, i biću tvoj odan i iskren drug.

Izraz pometnje pojavio se na lasonovom licu kad je shvatio kako skupo mora da plati svoje
nesmotrene reci, a Pelija mu je sada, pričajući o Kralju Ejetu i njegovom neprijateljstvu prema
Grcima, prikazao koliko je povratak Runa malne beznadežan zadatak.

Dve godine posle Friksovog i Helinog bekstva iz Jolka, Kretej, namesnik, dobio je vest da

se Hela utopila u Trojanskom moreuzu, i da je Friks predao Runo Ejetu, sinu Helejevom, kral-

ju Kolhide, koji ga je stavio pod zaštitu heroja Prometeja. Kad je te vesti razabrao, Kretej je

razmotrio sa svojim knezovima da li bi valjalo ili ne da uputi poslanstvo Ejetu i da zahteva
Runo, jer postojalo je uverenje među njima da sreća Minijaca zavisi od njega; no oni su
odlučili da ne treba da se izlažu opasnosti gneva Bele Boginje, i stoga ništa nije bilo preduze-
to. Međutim, nekoliko godina docnije, Ejet je čuo da je njegov sinovac Sizif, – prema kome je
bio obavezan najsvečanijim zakletvama prijateljstva – zbačen i vrgnut u ropstvo, zato što je
odbio da prizna novu potčinjenost Trojne Boginje njenim pređašnjim sinovima, Zevsu, Posej-
donu, i Hadu. Ova vest ga je rasrdila veoma, jer Sizif je bio Kralj Asopije, zapadne pole dvo-
gubog Kraljevstva Korintskog, a istočna pola, uključujući zemljouz i grad Efiru, bila je nje-
gova; on je ostavio svoje zemlje pod upraviteljstvom svoga prijatelja Buna, ali Sizif je vršio
namesničku vlast. Ejet se stoga bio zakleo da će poubijati posadu prvog grčkog broda koja se
bude usudila da doplovi u Kolhidu, sem ako mu ne bi donela vesti o oslobođenju i vraćanju na
vlast njegovog sinovca Sizif a. No ne samo da Sizif nije bio oslobođen, ni stara vera ponovo
uspostavljena u Korintu, već je novi ahajski poglavar javno obznanio da grad nije osnovala,
kao što je svako verovao, neka sveštenica devičanske Boginje Efire; naprotiv, tvrdio je on,
grad je osnovao jedan borac po imenu Korint, Zevsov vernik, kome je Efira ukrala slavu, i to
prvobitno ime, Korint, kojim je nekada nazivano ćelo kraljevstvo, sada mora da mu se vrati.
On je uzaptio zemlje kralja Ejeta, jer njegovo pravo na njih, budući da je poticalo od Efire,

bilo je neosnovano; a Asopija je prešla u posed njegovog prijatelja Kreona, koji se oženio

Glaukom, kćeri Sizifovom, protiv njene volje.
Otada nije bilo neposrednog saobraćaja između Kolhide i Grčke; a Trojanci su poslovali

kao trgovački posrednici. Ovo je bilo veoma nepovoljno po Grke, jer dok su dažbine, koje su
Trojanci pređe zahtevali, iznosile samo peti deo sporazumno utvrđene vrednosti tovara, oni su
sada prodavali kolhidsku robu grčkim trgovcima – mornarima dvaput i triput skuplje nego što
su za nju platili. Troja je bila jaka tvrđava, od ogromnih gromada kamena, a zidali su je egi-
patski neimari, kao Mikenu i druge grčke gradove, i bila je dobro branjena. Grci su pretili da
će poslati snage da razore taj grad ako Trojanci ne budu hteli da postupaju razložnije; no još
se nisu osećali dovoljno snažni da pretnju privedu u delo. Govorilo se da je Kralj Ejet potpi-
sao sporazum sa Trojancima, kojim se obavezao da neće trgovati ni sa jednim drugim zapad-
nim narodom, pod uslovom da mu Trojanci plaćaju pristojnu cenu za njegovu robu i da spreče
prolaz kroz moreuz svakom kaznenom pohodu koji bi iz Grčke bio upućen protiv Kolhide.

Pelija je ispričao Jasonu sve ove pojedinosti, uzdišući duboko za sve vreme pripovedanja.
On se nadao da će Jason, strašno obeshrabren teškoćama svoga zadatka, kukavno uteći natrag
na Pelion svojim drugovima Kentaurima; a to bi ga toliko osramotilo u očima Minijaca da
nikad više ne bi smeo ni da se pojavi na trgu u lolku. Ili, još bolje, osećanje stida nateralo bi

ga da krene na putovanje radi povratka Runa, a takav poduhvat, umovao je Pelija, može se

okončati samo propašću. Čak ako bi i zavarao budne Trojance u odlaznom putovanju, kako se

Ejet može nagovoriti da preda Runo dokle god ima snažnu vojsku i snažnu mornaricu? A ako

bi, što je bezmalo nepojmljivo, Jasonu pošlo za rukom, recimo posle iznenadnog i smelog

iskrcavanja, da ukrade Runo, kako bi se ispetljao da po drugi put prođe kroz Helespont? Tro-
janci bi ga čekali i, posle pregleda tovara, zadržali bi ga do dolaska kolhidskih poternih bro-

dova; a onda bi ga ubili. Jer iz Crnog Mora nema drugog poznatog puta, sem kroz Bosfor i

Helespont.

Pelija je divnu klopku pripremio Jasonu, pomislio je. No ipak, Jason je smelim očima gle-
dao na tu stvar, pa mu je kazao: – Dragi striče, okanimo se svih sumornih misli, pa hajdemo
zajedno kući mojih roditelja, čija lica nisam video od svoje druge godine. Želim da ih zagrlim

i primim njihov blagoslov.

Tako, dok su se žrtvene pečenice još okretale na ražnjevima, cvrčeći i šireći prijatan miris
oko lomača na trgu, Pelija je poveo Jasona u skromni dom njegovih roditelja, koje je s puno

pošte pozdravio. Alkimeda je bila van sebe od radosti što opet vidi svoje jedino dete, i

grozničavo ga je pritisla na grudi; ali Eson, koji se polu pridigao sa ležaja na kojem je dremao
pod gomilom pokrivača, pobledeo je, uzmakao opet, i okrenuo lice zidu. Dok je Jason bio
među Kentaurima, Eson je mislio na njega s roditeljskom ljubavlju i uzdanjem; no sada, kad

je hrabro sišao s planine i pokazao se Peliji, Eson je bio ophrvan strahovanjem i sumnjama i

bezmalo ga je mrzeo. Očekivao je da će ga Pelija pozvati na odgovornost što mu nikad nije
priznao prevaru oko lažne sahrane; i strahovao je da će Pelija ulučiti prvu zgodu, i prvi izgo-

vor koji mu padne na um, da i njega i Jasona smakne. I tako je Eson mrmljao u zid nerazuml-

jive reci, ne poklanjajući pažnju ni Pelijinom rečitom uveravanju o svojoj odanosti, ni
čestitanju zbog Jasonova povratka kao iz mrtvih. Kad je Pelija hvalio Jasona zbog njegove
snage, lepote, i hrabrosti, Alkimeda se veselila, zaboravljajući kakvu zlu sreću takva hvala
donosi, zaboravljajući da Zloće uvek obletaju tuda, u obliku zunzara, mušica ili komaraca, i
odleću s vestima ljubomornim olimpijskim ili podzemnim Bogovima; ali Eson nije prestajao
da leleče.

Pelija je ostavio Jasona kod njegovih roditelja a sam se vratio na trg. I tuna, kada je glavni

glasnik tri puta zatrubio u školjku, da bi naredio tajac, on je glasno pozvao narod da se veseli

s njim jer se Jason, naslednik prestola minijske Ftijotide, neočekivano vratio k njima. – I po-
kazalo se da je on neobično hrabar i častan mladić, reče Pelija, – posle školovanja u pećini
čestitog Hirona Kentaura, koji ga je u toku svih ovih godina krio – ja ne znam zašto pod

lažnim imenom i rodoslovom. Odista, toliko je hrabar i častoljubiv ovaj Jason, pa eto još za
neko vreme neće da se skrasi među nama. Veli da mora najpre da izvrši velika dela, i
vraćanjem izgubljenog Runa liku Ovna na gori Lafistiji da posvedoči svoju duboku odanost
Ocu Zevsu, vladaru Bogova. Neka bi mu svi Bogovi i Boginje bili naklonjeni u njegovim
kraljevskim smerovima! I neka bi Višnji dali da nijedan minijski knez Jasonove hrabrosti ne
izostane u tako slavnom poduhvatu! Jer Pelija se nadao da udruži u smrti sa svojim
nepoželjnim sinovcem još dvadeset do trideset minijskih plemića, krvnih neprijatelja Ahajaca.

Ljudi, koji su već bili pijani od medovine i piva, pozdravili su Pelijine reci dugim klican-
jem, a kad su ugledali Jasona kako dolazi na trg da se založi pečenim mesom, potrčali su mu u
susret i pozdravili ga uzvicima divljenja. Oni koji su nosili vence od zimskoga cveća i bobica
ovenčali su ga njima, i drugi su mu pijano ljubili ruke ili tapkali ga po plećima.

Jason nije našao nijedne reci odgovora. On je već išao kao beslovesna žrtva koju vode
žrtveniku, okićen vencima, dok proždrljivi vernici oblizuju usne i već klikću od radosti: –
Oho, kakva krasna životinja! Kako divan zalogaj za Bogove, i za nas!

Pelija je bio toliko razdragan da je pet dana i pet noći gostio Jasona u svome dvoru.

Glava V
BELA BOGINJA ODOBRAVA PUTO-

VANJE

Jason se vratio na goru Pelion da upita Hirona za savet. Hiron se iznenadio kad ga je video
još živa. On je poznavao Jasonovu preku ćud, i preklinjao ga je da ne kreće na to putovanje, o
kojem je bio uveren da nikom neće doneti nikakva dobra; tužno je odmahnuo glavom kad mu
je Jason ispričao šta se zbilo na trgu u Jolku, pa je rekao: – Dete, vest koju mi donosiš teško bi
mogla biti gora. Ili ti nećeš uspeti u tome poduhvatu a izgubićeš glavu – ubiće te Kolhiđani ili
njihovi saveznici Trojanci – ili pak (što je mnogo manje verovatno) zadobićeš Runo, a Zevs
Ovan vratiće se u ovo svetište i još jednom potisnuće našu veoma voljenu Majku. Eh, taj tvoj
jezik! Zar sam ti malo puta govorio da čovek koji se usudi da sam ode među neprijatelje mora
držati usta zatvorena a uši otvorene? Ti si osramotio moju pećinu.

Pokajnički je Jason zamolio Hirona da bar potraži za nj saveta kod Boginje, da bi znao šta
mu valja činiti. Bude li mu Boginja naredila da se mahne toga poduhvata, i time načini sebe
smešnim u očima svoje sabraće Minijaca, obavezao se da će se njoj povinovati i odreći se svih
prava na presto Ftijotide.

Hiron se te noći obredno očistio, ušao je u Boginjino svetište i spustio glavu na uzglavlje
od deteline, koja, zato što ima tri lista spojena u jedan, posvećena je Trojnoj Boginji i
dočarava istinite snove. U ponoći, kako se njemu učinilo, Boginja je kročila dole sa svoga
prestola, i prozborila kao što sledi:

– Hirone, tebi, mome vernom sluzi, smem da otkrijem više istine negoli što bi bilo umesno
da otkrijem neposvećenima. Na prvome mestu, moraš da razumeš da je moć Boginje omeđena
stanjem njenih vernika. Železom naoružani Ahajci toliko su uvećali snagu moga buntovnog
sina Zevsa da ja više ne mogu neposredno da postižem svoje svrhe. Čak i u borbi sa Ataman-
tom Eoljaninom, koji je daleko manje opak neprijatelj negoli ovaj Ahajac Pelija, kojega je
kučka odojila, bila sam prisiljena da smislim izukrštan i zaobilazan put i da se gradim kao
bajagi da odobravam njegova verska novačenja. Međutim, označila sam Pelijinu propast isto
tako izvesno kao i Atamantovu, i naumna sam da se osvetim svima mojim ljudskim neprijatel-

jima redom; a i mome mužu Zevsu isto tako. Ja sam veoma dugovečna i strpljiva Boginja, i
po volji mi je da spokojno čekam priliku. Ti znaš kako sam bila neumoljiva prema Tezeju
Atinjaninu. Imala sam malo razloga da se žalim na nj kad je najpre plenio Knos i kaznio Mi-

noja u moje ime; jer pokazivao je prema meni i mojim sveštenicima dužno poštovanje. Ali

kada je docnije u Atiki počeo da ispoljava buntovništvo, i potajno uklonio iz svojih svetišta
dva moja lika devičanske Boginje, jedan obožavan kao Helena a drugi kao Persefona, nagovo-
rila sam njegov narod da ga progna. Utekao je na ostrvo Skir, gde je bio nasledio neko imanje;

ali ja sam podstakla skirskoga Kralja da ga povede na najvišu liticu ostrva, kao bajagi da mu

pokaže obimnost svoga kraljevstva, a onda da ga gurne u sunovrat. A Piritoj, verni drug Teze-

jev, video je od mene još više jada.

– Bilo mi je po volji da uđem u Olimpijsku Porodicu kao Zevsova žena, radije nego da os-
tanem izvan nje kao njegov neprijatelj; zvocanjem, uhođenjem i pakošćenjem mogu da mu
zagorčavam život, baš onako isto kao što je on meni dodijavao dok je bio moj zlovarni sin a ja
njegova starateljka. A moje samoumnožavanje u njegove božanske sestre i kćeri uvećava nje-
gove teškoće.

– Ne smeš misliti da se Jason iz sopstvene pobude podrugivao svome stricu na trgu u Jol-

ku. Jason, kao što znaš, divljačan je i beslovesan mladić, uprkos tvoga pažljivog vaspitanja, i
lako, ne sluteći, podleže mojim uplivima. Jesi li čuo kako se slučilo da izgubi sandalu? Prili-
kom silaska sa Peliona, kad je već bio prošao kroz borove šume i cestare šibljika i trnja, i pre-
ko livada pokrivenih majčinom dušicom, ja sam mu se obznanila u uvelom liku Ilijade, Arte-
midine sveštenice, koja je moja poverenica. Obećala sam mu sreću ako me prenese preko na-
bujalog Anaura. On je najpre odbio da to učini, ali onda se predomislio i uzeo me na krkače.
Ja sam ga odmah obneznanila i šapnula mu šušte one reci koje je posle on ponovio Peliji. Kad

me je spustio na drugu obalu, razvrgla sam neznan i načinila Gorgonino lice, kolutajući očima
i plezeći jezik na nj. On je namah izuo sandalu i bacio je na me da bi otklonio čini. Izvila sam
se u stranu; sandala je pala u potok, i voda ju je odnela.

– Taj brzoreki Jason, iako njegovo ime znači – Iscelitelj, određen je da bude otrov u trbuhu
Grčke i začetnik bezbrojnih ratova, kao onaj moj ludi sluga Herakle; ali to je stvar Zevsova,
ne moja, pa neka tako i bude, kad je Zevs preoteo moju vlast. Ja šaljem Jasona u Kolhidu sa-

mo radi jedne neposredne svrhe: da preda zemlji duh moga sluge Friksa koji se još neutešno

leluja između viličnih kostiju svoje nesahranjene lubanje, te da tako napokon stekne večni mir
koji sam mu obećala. Ako Jason želi u isti mah da zadobije i Runo, meni je to svejedno. Runo
samo po sebi nije ništa – odbačen haljetak – a kad se ono vrati Zevsu, poslužiće samo da se
opomene poniženja koje je jednom morao da otrpi preda mnom. Čuvaj dobro tajne koje sam ti
otkrila. Jasonu valja reći samo toliko: može da ide u Kolhidu i da se uzda u moju naklonje-
nost, ali pod jednom pogodbom: pre nego što pokuša da osvoji Runo, moraće da zahteva od
Ejeta kosti svoga rođaka Friksa, i moraće da ih sahrani na pristojan način, onde gde god mu ja
to budem nagovestila.

Jason je dahnuo dušom kada je čuo da nije izgubio Boginjinu milost. I pored svog nesmo-
trenog jezika, bio je bojažljiv kad god je u pitanju bila milost Višnjih. Sada mu je izgledalo da

je neobično srećan čovek: mogao je da računa da mu Boginja neće stavljati prepreke na puto-
vanju, čak i ako se ono preduzima uglavnom u ime Zevsovo. Sada će morati pažljivo da izbe-
gava svaki postupak koji bi mogao da izazove neprijateljstvo ili ljubomoru bilo jednog bilo

drugog božanstva. Pošto će valjati da obavesti svoju sabraću Minijce – da bi ih tako pridobio
da mu se pridruže – da mu je Boginja u snu obećala svoju pomoć, biće mudro da i Zevsovo
Proročište upita za savet; inače, Zevsovi sveštenici mogli bi podozrevati da se putovanje pre-
duzima po tajnom nagovoru Boginje, a radi nekakve hude svrhe.

Kad je Jason kazao svome stricu Peliji da je Boginja odobrila putovanje, ovaj se iznenadio

i rekao: – Odista! Ana osnovu čega? – Na osnovu toga što moj rođak Friks mora da se uspo-
koji, odgovori Jason.

Ovo je zbunilo Peliju, koji nije imao ni pojma o tome da Friksov duh nema spokoja, pa čak
nije znao ni da je on umro. Ali on odgovori lukavo: – Avaj, tako je; Boginja je u pravu što te

podseća na pobožnu dužnost koju duguješ tvome nesrečnom rođaku. Pre nekoliko godina onaj
opaki Ejet uvećao je svoje zločine time što je otrovao Friksa prilikom jedne gozbe, a njegove
je kosti nepogrebene bacio u neki šumarak u blizini kraljevskoga dvora. Crvene bulke sada

proveruju kroz njegove očne duplje, a kupina se spleće oko njegovih kostiju. Njegov duh
moriće i dalje svakog člana njegove porodice sve dotle dok ne bude sahranjen uz propisne
pogrebne obrede. Mene je već u nekoliko mahova uznemirio u snu.

Jason je tada kazao Peliji da namerava da upita za savet Proročište Oca Zevsa u Dodoni.
Pelija ga je pohvalio zbog njegove pobožnosti, i upitao je kojim je od tri mogućna puta iz Te-
salije u Epir nauman da pođe. Prvi je kopneni, preko vrletnih planina i dubodolina; drugi je
delom kopneni a delom pomorski – ići najpre delfskim drumom a onda brodom kroz Ko-
rintski zaliv pa zapadnom obalom Jadranskog mora do ušća reke Tiamisa, u Epiru, odakle
dobar drum vodi u ravnicu Dodone; treći je bezmalo samo pomorski – oploviti Grčku, sve do
ušća Tiamisa, a onda krenuti dodonskim drumom. Pelija je preporučio ovaj poslednji pravac, i
obećao je Jasonu da će mu besplatno staviti na raspolaganje brod i posadu.

Jason još nikad u svome veku nije bio na brodu, pa je stoga kopneni put pretpostavljao

onim drugim dvama; no Pelija ga je upozorio da bi tako morao proći kroz oblast Lapita i pre-
ko negostoprimljivog grebena Pinda, gde žive Dolopljani, Etici, i drugi krvožedni divljaci. On

ga je nagovorio da odustane od svoje namere, priznavši da ni drugi pravac ne pruža povoljan

izgled, jer nije prilika da će u ovo doba godine naći u Korintskom zalivu brod koji bi plovio
ka Dodoni. Leto je bezmalo bilo na izmaku, i počelo je doba bura. – No, reče Pelija, – ako
uzmeš treći pravac, da smelo oploviš Grčku, obećavam ti valjan brod i sposobnog zapovedni-
ka.

lason odgovori da, pošto je godišnje doba nepovoljno, on drži da će biti pametnije izbeći i
treći pravac, čak ako bi putovao jednim od Pelijinih sopstvenih brodova; jer slušao je strašne
priče o promenljivim vetrovima na moru duž stenovite obale Peloponeza i o besnim olujama
na koje nailaze brodovi kod rtova Maleja i Tenarona. Potsetio je Peliju na poslovicu koja

kaže, da je plovidba oko Tenarona ujesen najbliža prečica za Donji Svet; i kazao je da name-
rava da pođe drugim pravcem, preko Korintskog zaliva – a neko božanstvo, bez sumnje,
pomoći će mu da nađe brod.

Pelija mu je onda obećao da će ga ispratiti kopnom do Krisjeskog zaliva, blizu Delfa, u
Korintskom zalivu, i tu će, ako bude mogućno, iznajmiti za nj brod da bi nastavio putovanje u
Epir.

Jason je krenuo na put s Pelijom otprilike u ono doba godine kad masline počinju da zru;
sedeo je s njim u uglačanim kolima koja su vukle mazge, a napred je na konjićima jahao
odred naoružanih Ahajaca. Putovali su pored reke Kefisa i Daulide i prošli kroz Klanac u ko-

jem je Edip Tebanac mnogo godina docnije ubio greškom svoga oca Laja. Ubrzo su morali da

siđu s kola i da pojasu mazge, jer jedna odvaljena stena preprečila im je put. Delfi leže u po-
lukrugu, veoma visoko na maslinama bogatoj južnoj strani gore Parnasa; nad njima se uzdižu

Sjajne stene, kameni zid ogromne visine, a spreda, preko doline Plista, četinarima obrastao
vrh brega Kirfisa zatvara pogled na Korintski zaliv i štiti grad od hudih letnjih vetrova. Obilna

kiša nedavno je bila pala, i niz jedno obližnje ždrelo žuborvoda vrtoglavo pada, i mesa se da-

leko dole sa Kastalijanskim vrelom – vrelom u kojem Apolonovi sveštenici peru svoju kosu –

i dve vode posle još jednog džinovskog pada, teku zajedno dolinom Plista.

U Delfima, malom ali slavnom gradu, sveštenici Pupčanog Svetišta učtivo su pohvalili Ja-
sonovu lepu pojavu i plemenit postupak Pelijin što ga je prihvatio kao zakonitog naslednika

prestola Ftijotide: On je upitao Pitonku, predajući joj uobičajeni poklon, – bronzani tronožac,
koji mu je dao otac Eson – kakav mu savet daje Apolon; a Pitonka, kad se žvakanjem lovoro-

vog lišća prenela u proročki zanos – kad su u pitanju bili skromniji poklonici izostavljala je

ovaj mučan postupak i zadovoljavala se davanjem nenadahnutog ali razboritog saveta osno-
vanog na sopstvenom saznanju i iskustvu – počela je da besni i bunca nerazumljive reci,
sedeći na darovanom tronošcu u jednom udubljenju okrugle bele grobnice.

Jason je ubrzo razabrao njene reci, da će putovanje koje mora da preduzme biti proslavlje-
no u pesmi tokom bezbrojnih vekova bude li se postarao da prinese žrtvu Apolonu, Bogu
Ukrcavanja, na onaj dan u koji brod bude spušten u more; i Apolonu, Bogu Iskrcavanja, u onu
noć u koju se bude vratio. A onda su njene reci opet izgledale besmislene. Jedino šta je mogao
da razabere bilo je ponavljanje da on treba da – povede sa sobom istinskog Jasona. No Piton-
ka, kada je došla k sebi, nije umela da mu kaže ko bi ta osoba mogla da bude.

Delfi su bili slavni sa svoje lekovite lirske muzike, no Jason, naučen samo na bučnu svirku
duduka i bubnja, prezirao je blago brujanje lire načinjene od kornjačinog oklopa. On je jedva
mogao da ćuti i miruje dok su mu sveštenici muzičke škole svirali na njoj; i žalostilo ga je kad
je video odranu kožu Pelazga Marsije koju su Apolonovi sveštenici ustavili i podsmevački
pribili na vrata svoje škole. Marsije je bio Silenjanin, vod Jarčevića koji su stvorili frulašku
svirku u čast heroja Dionisa; ali Apolonovi strelci napali su Jarčeviće, a one koji su umakli
njihovim strelama bacali su sunovrat u ždrelo. Sveštenici su tvrdili da je lira nedavni izum
Boga Hermesa, koji ju je poklonio Apolonu. No jedina razlika između lire koju su oni upo-
trebljavali i one koju su od pamtiveka upotrebljavale sveštenice Trojne Boginje, bila je u tome
što su oni podesili četiri strune umesto tri, i što su dodali par vitih rogova koji su se račvali
upolje od kornjačinog oklopa, a bili su spojeni pri vrhu drvenim jarmom za koji su strune bile
privezane.

Astronomija se isto tako proučavala u Delfima, i sveštenici su već delili zvezde u sazvežđa
i znali vreme njihovih prvih pojavljivanja nad horizontom i docnijih zalaženja. Jedna slikarska
škola, koju je osnovao Prometej, bila je isto tako pod Apolonovim pokroviteljstvom, no Ifit
Fokiđanin, slavan umetnik kod kojega je Jason stanovao ovom prilikom i koji je docnije post-
ao Argonaut, kazao mu je da se Prometejevo ime, kao i Dionisovo, ne poštuje više u Delfima.

Sto se tiče Eskulapove medicinske škole, načinjena je nagodba između Apolonovih i Ha-
dovih prava. Kad se jednom čuje posmrtni lelek oko nekog bolesnika, Apolonovim lekarima
zabranjeno je da pokušaju njegovo lečenje; i uopšte uzev, lečenje je moralo biti palijativno pre
negoli radikalno. No Apolonovi lekari nisu se uvek držali svoje obaveze, a naročito oni koji
su stanovali na ostrvu Koju.

Glava VI
ZEVS ODOBRAVA PUTOVANJE

Veoma je kratak put iz Delfa do plavog Krisejskog zaliva, gde Pelija i Jason nađoše
ukotvljen jedan korintski trgovački brod; on je tovar fokiđanske grnčarije i ukrasnih predmeta
sa slikama nosio Alkinoju, kralju Krfa, ostrva koje leži prema reci Tiamisu, na razdaljini od
nekoliko milja. Pelija se pogodio sa zapovednikom da lasona bezbedno preveze do Tiamisa,
no nije propustio da mu kaže, kao u poverenju: – Ovaj moj sinovac, Jason sin Esonov, nau-
man je da u proleće otplovi u Kolhidu, u smelom cilju da otme Zlatno Runo Zevsovo od
zloćudnog Kralja Ejeta, koji neće da ga vrati ahajskim vladarima Grčke. lason sada želi da
upita za savet Zevsovo Proročište u Dodoni, i nada se da će Bog odobriti njegov poduhvat.
Bila bi grdna šteta ako bi se omakao s broda i pao u more pre nego prispe do obale Epira; jer,
budući da još nije pod Zevsovom zaštitom, sva je prilika da bi se utopio, a Runo bi ostalo u
Ejetovom posedovanju. Pelija je onda unapred isplatio podvozninu koju je ovaj zahtevao, i još

mu je priđe dao dragocen zlatan prsten, uz ove reci: – Pripazi mi na moga sinovca, baš kao da
se već vraća kući sa Runom.

Korintski zapovednik, kao što je Pelija slutio, uvažavao je svoga zemljaka Kralja Ejeta kao

braniča stare vere protiv nove, i poštovao je uspomenu na svog pređašnjeg zaštitnika, štedrog
asopskog Kralja Sizifa, čije su skončanje Zevs i Ahajci tako svirepo prouzrokovali. Pelijine
reci, – Bila bi grdna šteta ako bi se omakao s broda i pao u more, zvonile su mu u ušima, a

vrednost prstena nagoveštavala je da Pelija veruje u Jasonovu sposobnost da zadobije Runo i

određuje mu cenu shodno tome. Stoga je Korinćanin odlučio da umori Jasona; a to je i bio
Pelijin naum, iako je pazio da ostane nedužan u toj stvari.

More u Zalivu bilo je dovoljno tiho, i vetar povoljan, ali trećega dana, kad je korintski brod
prolazio pored Leuka i izložio se svem besu Jonskoga mora, Jasona uhvati morska bolest i

ležaše sklonjen kod pramca umotan u svoju vunenu kabanicu, a s vremena na vreme ustajaše

da povraća preko ograde. Onda zapovednik, čiji je brat, kormilar, znao za njegove namere,
uhvati lasona za noge i prebaci ga preko ograde. Niko sem kormilara niti vide niti ču šta se
zbi, jer veslači, okrenuti leđima, valjano zapinjahu, a Jasonov nemoćan krik utopi se u zapo-
vednikovoj veseloj pesmi; kormilar pak, na svome kraju broda, uze da psuje jednog veslača
što ne vesla složno.

Da nije bilo čudesnog posredovanja, ovo bi bio kraj Jasonov, koji je, iznemogao od mno-
gog povraćanja, bio ponesen snažnom strujom. No jedna divlja maslina, koju je iz korena
iščupala neka bura ili bujica sa obližnjeg pribrežja i bacila je u more, naišla je nošena talasi-
ma. Jason, koji je ceo svoj vek proveo u planini, pa tako nikad nije naučio da pliva, uhvatio se
za grane, i sa ogromnim naporom objašio je stablo. Držao se za ovo stablo sve do večeri, a
tada je najzad ugledao jedro na severu i ubrzo potom jedan atinski brod pojavio se na razdal-

jini od dva strelometa, i plovio je pod povoljnim vetrom. Kormilar, opazivši Jasona kako ma-

hanjem doziva pomoć, upravio je brod k njemu; a onda ga je posada izvukla gore. Kada su
čuli ko je on, i kako se slučilo da se nađe u moru, bili su zaprepašćeni; jer, ni ceo sat pre toga,
bili su očevici brodoloma korintskog broda, koji se razbio o stenje i potonuo, a svi se mornari
utopili, jer spašavanje je bilo nemogućno. Smatrajući da Jason, koga su našli opkovljena veli-
kim opasnim ribama, začelo uživa zaštitu Bogova, zapovednik je pristao da brodu da suprotan
smer, bez ikakve nadoknade, i da ga bezbedno preveze onamo kuda je naumio. Ovaj atinski

zapovednik zvao se Hestor.

Jason je srdačno zahvalio Hestoru, a onda je kleknuo pored jarbola i naglas se molio Bo-
ginji Atini, zaštitnici toga broda. Iz zahvalnosti što se spasao ribljih utroba, zavetovao se da će
joj u Jolku podići oltar i na njemu žrtvovati najlepše junice. Očevidno, spasenje je od početka
do kraja bilo Atinino delo, jer maslina je njeno sveto drvo.

Nekoliko dana potom Jason je lepo došao u Dodonu, u pratnji Arga, Hestorovog najstarijeg

sina. On se iznenadio, posle tolikih hvala koje je o ovome mestu slušao od Ahajaca, čiji su
očevi boravili ovde izvestan broj godina, kad je video da je to jadno, razbacano selo uvrh jed-
nog jezera punog kreštavih vodenih ptica. U njemu nije bilo visokih ni lepo sazdanih kuća, a
savetna dvorana nalazila se u jednoj prostranoj oronuloj kolibi sa slamnim krovom i zemlja-

nim podom. Međutim, njega je Hiron bio uputio – a sada je naučio da uvažava njegove savete
– da se prilikom svojih putovanja tobože divi i najbednijim zgradama, ruhu, oružju, stoci i

svemu drugom što bi mu njihovi vlasnici pokazali s ponosom, a u isto vreme da kudi sve što

je u domovini ostavio, sem prostosrdačnosti i poštenja svojih sugrađana. Tom veštinom on se
umilio Dodonjanima, i premda su sveštenici u svetištu bili razočarani što su darovi koje je bio
poneo Bogu – veliki bakarni kazan i žrtvenički srp sa drškom od slonove kosti – propali prili-
kom brodoloma korintskoga broda, ipak, bili su zadovoljni njegovim obećanjem da će poslati
druge darove podjednake vrednosti čim se vrati u Jolk. U znak dobre vere odsekao je dva du-
ga uvojka svoje žute kose i stavio ih je pred oltar; to će sveštenicima davati vlast nad njim do
ispunjenja njegovog obećanja.

Vrhovni Sveštenik, rođak kralja Pelije, obradovao se kad je čuo da je Jason odlučio da
preotme Zlatno Runo iz ruku tuđinaca. On ga je obavestio da je kralj Ejet, dugim opštenjem
sa čupavim kolhidskim divljacima, i bračnom vezom sa divljačkom tauridskom princezom sa
Krima i sam postao običan divljak i u sopstvenoj porodici dozvoljava običaje koje je stidno
čak i nagovestiti u svetoj Dodoni. – Zar nije grozno pomisliti, upitao je on, – da je Zevsovo
Runo, jednu od najvećih grčkih svetinja, i to svetinju od koje plodnost Ftijotide zavisi, prljava
ruka toga bednika obesila u samom svetištu onoga kradljivca vatre, Prometeja, zakletog Zev-

sovog neprijatelja, koga Kolhiđani sada smatraju svojim Bogom Rata? Da ti kažem još nešto
o tome Ejetu. On je Krećanin poreklom, i tvrdi da pripada kraljevskoj lozi onih neprirodno
izopačenih Pasifajinih sveštenica koje su se hvalile da su samo pupak, to jest nezajažljive u
svojim polnim prohtevima i veruje se da su se sparile sa svetim bikovima. Ejet se bavio

čarobništvom naročito bezbožne vrste dok je boravio u Korintu, a u tu veštinu uputila ga je
njegova plavokosa sestra Kirka. Zašto su se oni odjednom razišli, Krika da otplovi na jedno

daleko ostrvo u blizini Istre, a Ejet na istočnu obalu Crnoga mora, ostalo je zagonetka; no
podozreva se da je razlaz naredila Trojna Boginja kao kaznu za rodoskrvnjenje ili neki drugi

zločin koji su zajedno počinili.
– Sveti, reče Jason, – tvoje reci podstiču u mojoj duši pravedan gnev. Ako jesi voljan, upi-

taj Boga šta mi valja činiti, i uveri me o njegovoj milostivoj naklonjenosti.
Sveštenik odgovori: – Očisti se pasjakovinom, umij se u jezerskoj vodi, uzdrži se od svake

hrane, ukloni sa sebe svu vunenu i odeću i sutra u praskozorje čekaj me u hrastovom gaju.
Jason je postupio kao što mu je bilo rečeno. Odeven samo u svoju tesnu kožnu tuniku i

grube sandale, došao je u označeno vreme i stajao u senci hrastovoga gaja. Sveštenik je već
bio tuna u svojoj svečanoj odeždi od ovnove vune, sa parom pozlaćenih vitih rogova na čelu i
žutom granom u ruci. On uze Jasona za ruku i reče mu da se ničega ne plaši. A onda uze tiho
da zviždi dva tri tona neke melodije i da maše granom tamo amo, dok se ne podiže povetarac i

ne zašušta hrastovo lišće, a ono bese popalo po zemlji uze da se kotrlja u kovitlac kao da igra
obrednu igru u slavu Boga.

Sveštenik je sve jače mahao granom, i sve je glasnije zviždao. Ubrzo je vetar hujao kroz
grane, i Jasonu se činilo da sve lišće zajedno peva: – Pođi, pođi, pođi, s blagoslovom Oca
Zevsa! Kad sveštenik okonča svoje prizivanje, odjednom nasta tajac, a onda usledi još jedan
blag nalet vetra i ču se daleka grmljavina. Pucanj odjeknu nad njihovim glavama, a dole se
sruši jedna lisnata grana veličine i oblika ljudske noge, i pade Jasonu pred stopala.

Retko je kada takvo povoljno znamenje bilo podareno ma kojem pokloniku u tome svetom

gaju, kazao je Jasonu Vrhovni Sveštenik. Kada je srpom otesao granu, da bi uklonio sve lišće
i grančice, on je s poštom predade u Jasonove ruke. – Evo, reče on, – jedne svete stvari da je
ugradiš u pramac broda kojim ćeš ploviti u Kolhidu.

Jason upita: – Hoće li Bog biti toliko milostiv da me snabde brodom?
Vrhovni Sveštenik odgovori: – Ne, ne: pošto se Boginja Atina već potrudila da te izbavi iz
mora, neka ona uzme na se i staranje o izgradnji broda. Otac Zevs ima drugih briga. Molim te,

reci joj to.

Kad se uzneseni Jason vratio u kolibu u kojoj je stanovao, njegov drug Arg upitao ga je da

li namerava da prezimi u Dodoni, pošto je njihov brod otplovio u domovinu a ne mogu se

uzdati da će drugi naći; ili pak pokušaće da se preko planina probije u Jolk.
Jason odgovori da ne može da dokolici u toku trajanja zime, i da je Zevsova sveta grana

dovoljna zaštita za svako putovanje. Arg se na to ponudi da mu bude pratilac. Posle dva dana,

sa torbicama punim suva mesa, pečenog žira i druge grube hrane, oni krenuše na put, dolinom
reke Arahtos, dok ne dođoše do jednog stenovitog klanca u senci Gore Lakmona. Na visijama
je bilo užasno hladno, a sneg je već bio obelio vrhove; u noći su naizmence bdeli pored lo-
gorske vatre. Kada su sove kreštale, Jason u tome nije video kobne predznake već bodri poz-
drav Atinine ptice, a budući pripadnik bratstva Leopardovića, bio je isto tako spokojan na

zavijanje leoparda, kojih ima mnogo u planinama Pinda. Ali urlikanje lavova njega je

užasavalo.

Iz klanca nastavili su putovanje u smeru istoka dok nisu došli do izvora Peneja. Penej, iako
isprva mala rečica, sabira pritoke u svome toku ka plodnim ravnicama Tesalije, i naposletku,
kao golema reka, uliva se u Egejsko more kod Tempa, između velike gore Olimpa i gore Ose.
Divljač je bila retka u ovom pustom predelu, i Jason, iako dobar lovac na padinama Peliona,
bio je neupućen u boravišta i navike zverinja Pinda. On i Arg pritezali su kaiše i smatrali se
srećnim kad su osmoga dana osakatili jednoga zeca i ubili jednu jarebicu srećnim pogotkom
kamena. No saznanje da su pod zaštitom brojnih božanstava davalo im je snage, i najzad su u

daljini ugledali jednu pastirsku kolibu, i ovce kako pasu u blizini, pa su k njoj živo pohitali.
Onda se začu besno lajanje i jedan moloski pas, ogromne veličine, i iskeženih žutih očnjaka,
jurnu na njih, i ne zastavši ni časka skoči Jasonu za grlo. Dok je zver bila u skoku Arg joj rinu
koplje u trbuh, i ona crče urličući. Pastir, koji je godinama živeo u ovoj pustinji bez ljudskoga
društva, istrča iz kolibe, i vide kako Arg probode psa kopljem. On dohvati nadžak, i ne
zastavši ni časka, jurnu na Arga, nauman da osveti smrt psa, svoga jedinog prijatelja. Arg još
ne bese oslobodio svoje koplje, koje se zaglavilo između psećih rebara, i poginuo bi da nije
Jason, koji je nosio svetu granu, tresnuo njome pastira po glavi, te ovaj pade i samo zagreba

nogom.
Uveli su obeznanjenog pastira u kolibu i pokušali su, polivajući ga hladnom vodom po licu

i paleći pera pod njegovim nosem, da ga vrate svesti. Ali kad njegovo disanje postade ispreki-
dano i šumno, oni poznaše da je to kraj. Bili su veoma zabrinuti, i uzajamno uzeše nemo da
prekoravaju jedan drugog, usnama i očima, jer bojali su se da će ih duh mrtvačev, pošto nije
poginuo u ratu, uporno progoniti sve dokle ga neki njegov srodnik ne osveti; ali Jasonova
krivica bila je veća od krivice njegovog druga. Nagaravili su lica čađu sa ognjišta, nadajući se
da ih duh tako neće poznati, no misliće da su Etiopljani; a Arg je u tekućoj vodi sprao krv psa
kojom mu je ruka bila umrljana.

Kad je pastir najzad izdahnuo, iskopali su grob onde gde je pao, i ukopali su ga baš onak-
vog kakav se u času smrti zatekao, sa psom pored sebe, a sve su vreme okretali lice u stranu
da ih duh ne bi poznao, i razgovarali su piskutavim glasom. Navaljali su kamanje preko gro-

ba, pa su ga onda prelili mlekom i medom (koje su našli u kolibi) da bi duh umirili. Nisu se

usudili da diraju ni u šta drugo što je bilo pastirevo vlasništvo, i da bi pokazali svoje prija-

teljske namere ugonili su ovce u tor, sigurnosti radi, a onda su nastavili putovanje.

Išli su jednu milju ili dve, a onda je Jasonu došla na um sjajna misao. On se okrete Argu i
reče: – Hvala ti, dragi druže, što si mi spasao grlo od očnjaka onog opakog psa.

Arg se iznenadio kad je čuo da se čovekoubica usuđuje da govori tako uskoro posle dela
koje je počinio. On odgovori: – I ja tebi zahvaljujem, plemeniti kneže, što si me oslobodio
onog opakog pastira.

Jason reče blago: – Ti ne duguješ meni zahvalnost, sine Hestorov. Ni ti ni ja ne ubismo
pastira. Ova sveta hrastova grana zadala je udarac. Neka Otac Zevs u celosti odgovara za to
delo. Njegova su pleća dovoljno široka da nose teret krivice ma koliki bio.

Ova misao svidela se Argu. On zagrli Jasona, i, kad na jednom potoku ukraj puta, opraše
čađ s lica, oni nastaviše putovanje do najbližeg nastanjenog mesta, naselja od pet koliba koje
su pripadale razbojničkom plemenu Etika. Odlučno držanje Jasonovo i Argovo, i njihovo val-
jano oružje načinili su utisak na stanovnike, većinom žene, i one iznese pred njih vedrice s
mlekom. Jason ubrzo ispriča da je video pogibiju pastirevu, koju je, reče on, prouzrokovala
jedna hrastova grana zavitlana s drveta. Etici su poverovali u ovu priču (koja je bila delimice
istinita), jer su znali da u blizini kolibe ima nekoliko hrastova, i umovali su: ako su ovi nez-
nanci ubili pastira, oni bi njegovu smrt prikrivali koliko god je to mogućno. Kad su upitali šta
je s ovcama upokojenoga, Jason odgovori: – Dobri ljudi, mi nismo lopovi. Ovce su zatvorene
u toru. Pastirev riđi pas je nasrnuo na nas kao na neprijatelje, i moj drug morao ga je probosti