Robert Graves-Zlatno runo

kopljem. Ali ja sam mislio da ne treba ostaviti ovce na milosti divljih zveri; i ugnao sam ih

lepo u tor.

Etici su pohvalili Jasonovu smotrenost, i uputili su jedno momče da dotera stado u naselje,
što je ono i učinilo. Kako se slučilo da je pastir bio došljak iz nekog dalekog plemena, bez
poznate rodbine, stado su kolibari podelili između sebe na ravne časti; dve ovce koje su preos-
tale, kad je svaka koliba dobila podjednak broj, bile su prinesene na žrtvu Areju Bogu Rata,

koga su Etici najvećma štovali. Te večeri svi su se obilato najeli pečene ovčetine i napili piva,
cevčeći ga kroz ječmene slamke, a potom su igrali u slavu Arejevu, muškarci i žene zajedno, i
hvalili su upokojenoga pastira. Jason i Arg očekivali su da će ih Etici pre zore verolomno na-
pasti, jer o njima se priča da su lišeni svakog moralnog obzira. Stoga su pili vrlo umereno, i,
kao obično, naizmenično su bdeli pod oružjem. Ali ništa se nemilo nije dogodilo, a ujutru
poveo ih je jedan od njihovih domaćina do kuće jednog svog rođaka po materinoj strani, koji
je boravio dvadesetak milja dalje niz dolinu Peneja; i tu su bili isto tako prijateljski primljeni.

Iz područja Etika put ih je vodio u oblast Lapita, krvnih neprijatelja Kentaura. Ali Arg je ob-
rekao da će bezopasno provesti Jasona bude li on upleo kosu drukčije nego što to čine Ken-
tauri, i bude li se gradio njegov sluga. Kad su prispeli u lapitsku oblast, gde su videli dželepe

lepih goveda i ergele konja kako pasu u vodoplavnim livadama, Arg se odmah kaza ko je on:

tvrdio je da je po materinoj strani u srodstvu sa Tezejom Atinjaninom, koga lapitski pevači
slave zbog njegovog prijateljevanja sa njihovim pređašnjim Kraljem Piritojem; ova dva heroja
bili su saveznici u uspešno vođenom ratu protiv Kentaura, koji je nastao, kao obično, zbog
žena.

Lapiti su prijateljski ugostili Arga, i sve bi bilo dobro da se Jason nije durio što se prema

njemu ophode kao prema sluzi: gordo je kazao svojim domaćinima da očekuje od njih bolju
hranu nego što su otpaci i rskavice. Lapitski poglavica bio je sablažnjen, i naredio je da Jaso-

nu udare batine zbog njegove drskosti, a na to se Arg umešao i otkrio ko je odista njegov slu-

ga, ali uz upozorenje da on uživa zaštitu ne samo Bele Boginje već i Olimpljana: Apolona,
Atine, Posejdona, i Zevsa. Poglavica, čije je ime bilo Mops Minijac, smatrao je da će mu Ja-
son više koristiti živ negoli mrtav. Prvo je pomislio da od Pelije zatraži veliku učenu u zlatu i
stoci, no Arg mu je jasno predočio da ne treba računati da će od Pelije dobiti na ime otkupnine
ni jedno koštano puce. Dok je Mops još pretresao tu stvar sa svojim drugovima, Jason mu

reče da, ako ga bezuslovno puste na slobodu, on se obavezuje da pridobije Kentaure, nad ko-
jima je uticajan, da sklope mir sa Lapitima. Mops uze Jasona za reč i oslobodi ga; ovo je bio
početak njihovog prijateljstva.

Kad se Jason bezbedno vratio u Jolk, preko Fere, i hvalio se svojim doživljajem u Jons-

kome moru, Pelija se jeo od muke što je sam osujetio svoje namere. Da zapovedniku ko-

rintskoga broda nije turio u glavu misao o ubistvu, Jason bi začelo izgubio život u brodolomu.
No ovakve ojađenosti srca Pelija je umeo dobro da čuva pod plastom laske ili čestitanja, i
gostio je Jasona isto onako štedro kao i pre.

Jason je uskoro potom posetio Hirona i izložio mu Mopsove predloge, naime: da neprija-

teljstva između Lapita i Kentaura prestanu odmah; da Kentauri suzbijaju Peliju u vođenju
lapitskog rata za svoj račun; i da Kentauri uživaju slobodan prolaz kroz lapitsku oblast kad
god se zažele Etičanka sa Pinda. Hiron je prihvatio ove predloge; a posle izvesnog vremena
pridobio je i Peliju, pomoću darovanih koža i drvene građe, da isto tako zaključi mir. Tako je
lason bio posrednik pri isceljenju drevne omraze između Kentaura i Lapita, i opravdao je ime
koje mu je Hiron dao.

Glava VII
GRAĐENJE ARGA

Kad je Jason, kao što se zavetovao, prineo Boginji Atini na žrtvu dve bele junice, uputio je
glasnike, kraljevski odevene, u sve glavne gradove Grčke. Svaki glasnik nosio je u desnoj ruci
četiri grančice od različna drveta i malenu sekiru sa dve oštrice; a u torbici je nosio borovu
šišarku. Kad god bi došao u dvorište nekog velikog doma čiji je vlasnik minijske krvi, pljes-
nuo bi rukom da upozori na pažnju, i odmah bi isturio sekiru i snop grančica. A potom bi re-
kao: – Neka se blagoslovi Olimpa izliju na ovaj dom! Dolazim u ime Besmrtnih Bogova. Vi-
dite ovu jasenovu grančicu: jasen je posvećen Posejdonu, čije su koplje i vesla načinjeni od
njegovog žilavog drveta. Vidite ovu borovu grančicu: to je Apolonovo proročko drvo. Ova
grančica masline je Atinina; nije nužno da vas podsećam na valjanosti masline, te krave-
muzare među drvećem. Pogledajte napokon ovu grančicu hrasta, posvećenog samome Zevsu,
čija je sekira vlasti zadenuta ovde u snopu. Gospodari moji, šta označuje ovo povesmo žute
vune? Ono označuje zajedničku svrhu četiri velika grčka božanstva u pogledu Zlatnoga Runa,
koje je starodrevna svojina Zevsova, a bespravno i bezbožno uskraćuje mu ga Ejet
Korinćanin, sada Kralj Kolhide, koji vlada u Kavkaskoj Eji, onde gde su staje hitrih konjica
Sunca, na najudaljenijoj strani Crnoga mora. Ovaj neizmerno dragoceni predmet mora se na-
trag zadobiti od Ejeta, pa bilo to milom, prevarom ili silom, i mora se vratiti Očevom svetom
hrastovom liku na gori Lafistiji.

– Ja sam glasnik Jasona Minijca, sina Kralja Esona, koji vlada u Jolku u Ftijotidi, ili (kako
je sada neki nazivaju) Hemoniji. Neka posvedoči jasen: na trgu u Jolku, prilikom jedne mno-
goljudne žrtvene svetkovine u slavu Boga Posejdona, ovaj Jason bio je nadahnut da predloži
pohod u Kolhidu. Neka posvedoči lovor: Bog Apolon docnije je pred narodom učvrstio lasona
u njegovoj odluci. Neka posvedoči maslina: Boginja Atina, kad je videla Jasona kako se otima
od smrti u bučnome moru u blizini ostrva Leuka, spasla ga je na čudesan način i iznela na
obalu pred vratnice svoga Oca. Napokon, neka posvedoči hrast: Svemogući Zevs prihvatio je
ponudu Jasonovih usluga i dobacio mu je, u znak svoje milošte, jednu hrastovu granu sa svo-
ga sopstvenog svetog drveta. Zar to nije čudesno?

– Hajde, gospodaru, i ti tamo, i ti tamo, zar se nećete pridružiti Jasonu u ovoj svetoj potrazi
i tako steći slavu – slavu kojom ćete kao vencem biti ozareni ne samo za života, ma koliko
dug bio vaš vek, već i posle smrti vaš dom i vaš grad biće obasipani čašću do poslednjeg ko-
lena. A kada preminete, moji gospodari, svi ćete postati heroji a daće i livenice prinosiće se
vašim dušama, i nikad nećete bludeti gladni i neutešni kroz sumorne pećine Donjega Sveta,
kao što je to suđeno sitnim dušama. Pićete iz najvećih pehara i jahaćete na belim sablast-
konjima, i pomagaćete da proklija seme koje su vaša deca posejala u njive vaših otaca, i da
žetva bude obilata. Blaženi Olimpljani, svi redom, naklonjeni su ovom pohodu, koji ne može
a da ne urodi uspehom, ma koliko smeo izgledao. Jer Zevs je naredio svojoj poslušnoj kćeri
Atini da sagradi brod, a svome odanome bratu Posejdonu naredio je da stiša more; a njegov
sin Apolon prorekao je uvijeno još neke dobre stvari.

– A gde ćete naći dostojnijeg vodu da se u nj uzdate nego što je Jason, pošto je Herakle iz
Tirinta uposlen oko svojih Radova i ne može da pođe? Priča se – a to je bez sumnje istina, jer
ko bi se usudio da izmisli takvu neverovatnu bajku – da je lason, pre nego što ga je spasla
Devica Atina, proveo u moru sedam dana i sedam noći, boreći se sam protiv mnoštva
oštrozubih morskih nemani, od kojih se ona najveća ustremila na nj razjapljenih čeljusti i pro-
gutala ga; no takav je dičan junak ovaj lason, da je svojim oštrim lovačkim nožem prorezao
ogromnu telesinu ovog čudovišta, i tako izišao napolje.

– Slušajte dalje: u Kolhidi zadobiće se ne samo slava neuništiva, već i blago nebrojeno. Zar
trgovački put kroz Kavkaske planine ne drži pod stražom bezbožni Ejet, koji udara dažbine od
jedne patine ili više od ukupne vrednosti na svu robu što punim kolima dolazi iz Persije, Hal-

deje, Baktrije, Sogdijane, Indije i najudaljenijih krajeva Azije? Zar odaje njegovog dvora, i

njegovi podrumi, nisu krcati – puni dragocenostima? Kad Ejet bude uništen i Runo zadobije-
no, šta će sprečiti svakoga od vas da ponese sobom koliko god hoće zlatnoga praha i isto toli-
ko zlatnih i srebrnih poluga, i denjaka ćilimova, i mešina mirisnoga ulja, i škrinja s nakitom
kolikogod mu duša zaželi?

– Hajte, moji gospodari, šta velite na to? No dozvolite da vas upozorim da će u ovaj pohod
biti primljeni samo junačni mladi plemići nesumnjive minijske krvi, i to samo onoliko njih
koliko je potrebno da obrazuju brodsku posadu. Mnogi će morati da budu odbijeni. Pohitajte u
Jolk, moji gospodari!

Ovaj govor retko je kada promašio da probudi srčanost u Minijaca, naročito onih koji su
bili nezadovoljni svojim mirnim zanimanjem i vređale ih poruge njihovih ahajskih gospodara:
jer Ahajci su ih malo cenili, i govorili su da su oni, usled lakog života u Grčkoj, postali
mekušni, i nesposobni za ma kakav opasan poduhvat. Neki od ovih Minijaca odmah su se
obavezali da će se pridružiti pohodu, no drugi su bili oprezniji i pitali: – Zar nije tačno, lju-
bazni glasnice, da je Runo o kojem govoriš Kobiloglava Majka odavno ukrala od Ovna gore

Lafistije, da bi mu se osvetila zato što je preoteo njeno svetište na gori Pelionu? Pozivaš li ti
nas da u toj svađi pristajemo uz Ovna Boga, koga sada nazivaju Ocem Zevsom, a protiv Vel-
ike Trojne Majke, koju je on otada prisilio da postane njegova žena Hera? Mi smo Minijci,

potomci onoga Minije koga je Majka volela, i štovala mimo sve Grke, zato što je on prvi sa-
vetovao Ovnu Bogu da se njoj potčini. Zar nećemo beščastiti spomen na našega pretka, u čiju
slavnu grobnicu, u obliku košnice, u Orhomenu, još uvek šaljemo godišnje daće, ako
pokušamo da razvrgnemo delo Boginjino? Zar nije po njenom sopstvenom naređenju to ukra-
deno Runo predao u ruke Kralja Ejeta?

Ovo je bio glasovnikov odgovor: – Pohvalna je vaša postojana privrženost Boginji. No

pogledajte ovaj drugi istiniti znamen koji nosim u torbici. To je borova šišarka i obmotana je,

kao što vidite, belom mrežom ispletenom od grive Boginjine svete kobile. Ovaj znamen daje

odgovor na sva vaša pitanja: po njemu možete jasno razabrati da Boginja odobrava to puto-
vanje. Jer premda se vraćanje Runa možda ne tiče nje, ona ipak obećava svoj blagoslov sva-
kom Minijcu koji sa Jasonom bude otplovio u Kolhidu i uspokojio dušu njenog sluge Friksa,

koja još neutešno prijanja uz njegove nepogrebene kosti. Upozoravam vas, plemeniti Minijci,
da u tome zaboravljenom sporu između pređašnje Trojne Boginje i Onoga koji je nekada bio
njen sin, ne nalazite razlog protiv odlaska u Kolhidu, u potragu za Runom. To bi značilo zabo-
raviti kakve su sve bede zadesile vaše pleme otkada je Runo ukradeno. Atamant Minijac bio
je čuvar te dragocene svetinje, a zbog njenog gubitka Otac Zevs kaznio ga je gubitkom razu-
ma; Harpije su ga oterale u takvo ludilo da je strelom ubio rođenog sina Learha, u zabludi da
gađa divlje zveri u samome dvorištu svoga doma. Otkada je Atamant svrgnut, minijska moć
opada. Prvo, sedam zatočenika koji su otišli protiv Tebe odbio je sa njenih bedema Herakle iz
Tirinta. Potom bolni Eson nije mogao da brani severoistočne vratnice Grčke protiv najezde
Ahajaca; a malo zatim njegovi stričevi, minijski Kraljevi Perijer od Mesene i Salmonej od
Elide, skončali su bedno. Ali Esonov sin, Jason, koji se nedavno, kao iz mrtvih, vratio iz
mračne pećine jednoga Kentaura, čovek je izvanredno hrabar i mudar: njegovo je mnenje da,
dokle god se Runo ne osvoji, Minijci neće uživati blagonaklonost Zavsovu, već moraće da
sede s mirom i ljubazno se smeškaju dok ih njihovi oholi gospodari ruže zbog nemara i

kukavištva.

Ovaj govor pridobio je nekoliko kolebljivaca, ali nikako sve.
U međuvremenu, Jason je posetio glavni grad Atinu, jedreći po lepom vremenu preko zak-
lonjenog Eubejskog zaliva. Tu se pomolio Boginji Atini i smerno joj preneo zapovesti njenog

Oca Zevsa. Kralj i Kraljica Arhonti, koji zajedno rukovode verskim životom Atike, primili su
ga rado i poklonili su najveću pažnju njegovom izlaganju. Posle kratkog savetovanja, ponudili
su mu pomoć u svemu čime raspolažu; no on im je za uzvrat morao obećati da neće naneti
nikakve uvrede ni činiti nikakvo nasilje stanovnicima Troje, sa kojima su Atinjani bili u
odličnim odnosima, već da će se povinovati svakom razložnom zahtevu koji bi mu trojanski
Kralj mogao postaviti. Kad je Jason potkrepio svoje obećanje zakletvama tako svečane pri-
rode da bi se samo neki luđak mogao drznuti da ih prekrši, saznao je sa zadovoljstvom da je
Atina prihvatila nalog svoga Oca, i da će građenje broda biti povereno Argu, sinu Hestorovu,
koji je ne samo potomak Dedala pronalazača već je bezmalo i njemu ravan u veštini brodo-
gradnje.

Jason se vratio u Jolk i ispričao Kralju Peliji o svome uspelom razgovoru sa Arhontima.
Pelija, tobož obradovan time, ponudio mu je tesanu drvenu građu, čavle i užariju, kao i svaku
pomoć njegovih brodogradilišta. Jason mu je vrlo učtivo zahvalio, ali uputio ga je na Arga,
kome je poverio celokupnu izgradnju broda; a onda je, poverljivo, opomenuo Arga da – pošto
je Pelija potajno neraspoložen prema pohodu, svaki njegov dar doneo bi nesreću – upotrebiti
čak i vlakno ili dve jolkske užarije značilo bi uplesti prokletstvo u brodsku opremu. Arg je na
to odbio Pelijinu ponudu, premda uz izjavu zahvalnosti, pod izgovorom da je Boginja Atina

odredila da svako pa i najmanje uže na brodu mora biti usukano na užarskoj ulici u Atini, i da
svaki pa i najmanji komadić drvene građe mora biti otesan u Boginjino ime.

Arg je krenuo da traži borovu japiju, i našao je ono što mu je trebalo u blizini podnožja

gore Peliona, gde je red visokih drveta ležao oboren olujom; korenje nekih stabala još je bilo
čvrsto u zemlji, tako da su se stabla sasušila polako i drvo je bilo žilavo. Tu je bilo dovoljno
japije za izgradnju jednog ratnog broda, uskog, sa jednim jarbolom i trideset vesala, kakav je,

po njegovom mišljenju, najpodesniji za prepad na Kolhidu. Njegovi ljudi otesali su ova stabla

teslama, a onda su ogulili ono malo kore što je još ostalo na njima; balvane, od kojih nijedan
nije bio ni najmanje natruo, odvukli su volovima do morske obale, načinili su splav, i prevezli
ih preko zaliva na prostrano žalo Pagase na suprotnoj obali.

Nedaleko odatle, u Metoni, Arg je našao podesnu hrastovinu za rebra broda i odabrao je
račvaste grane velikih stabala, i jedan visok hrast za kobilicu. Kad je i ovo prevezao u Pagasu,
rad na brodogradnji mogao je da počne. Neke njegove drvodelje bradvama su tesali balvane te
gradili daske, drugi sa testerama i sekirama sekli hrastova rebra, onda ih lepezasto pobijali u
kobilicu i svrdlima bušili rupe za maslinove čavle koji će ih pričvrstiti za snažni hrastov per-
vaz. Uskoro je kostur broda počeo da se uobličava, i kad su pramac i kormilarsko mesto bili
namešteni, obložne daske bile su gotove da budu prikovane za rebra bakarnim ekserima; no
najpre je svaka daska bila izložena parenju nad kazanima ključale morske vode, te tako način-
jena savitljivom. Brod je merio šezdeset koraka u dužinu, računajući od crte gaza, i pet koraka
u širinu po sredini; neki iskusni mornari smatrali su da je veća širina potrebna za plovidbu
Crnim morem, koje je na glasu sa ogromnih talasa koji udaraju sa svake strane i u isti mah; no
Arg je uporno zaintačio da je brzina važniji i pretežniji obzir negoli udobnost posade.

Jarbol je bio sklonjen među nekim rašljama, ali lako je bio izvučen, postavljen i učvršćen u
svoj ležaj pomoću jakih hrastovih klinova. Jedro je bilo kvadratno, od grubog belog lanenog
platna iz Egipta, a palamari od pletene konjske dlake i kudelje. Vesla od jasenovine, skoro
dvaput duže nego čovek, imala su uske lopate; ali lopate dvaju kormilarskih vesala, jedno s
jedne a drugo s druge strane kormilarevog sedišta, bile su široke. Klupe su bile od orahovine,

s dobro smeštenim škrinjama ispod njih, a otvori za vesla bili su sa donje strane obloženi bi-

voljom kožom.
Pramac, u koji je sveta hrastova grana iz Dodone bila čvrsto uglavljena, bio je ljupko izvi-

jen kao labudov vrat, ali završavao se izrezbarenom glavom ovna; zadnji deo broda bio je na
sličan način izvijen naviše tako da je kormilar, sa svoga uzdignutog sedišta, mogao da ima
jasan pogled preko glava veslača. Čvrsto opleten štit od pruća, spolja pokriven kožom, bio je

postavljen iznad broda, on štiti veslače od kiše i bučnih talasa; a, da bi bilo upotrebljeno sveto
drvo svakog božanstva koje je kumovalo ovom putovanju, istureni delovi ovoga štita bili su

načinjeni od lovorovog drveta usečenog u Apolonovom gaju u Delfima.
Brod je bilo sagrađen za dvadeset dana, a pre nego što je njegov zadnji deo bio završen, za-

livanje i ukrašavanje pramca i bokova već je bilo počelo. Posle kalafatovanja voskom, bokovi
su bili premazani spolja i iznutra katranom dobivenim od pelionsk borovine; a strane pramca

bile su obojene crveno, cinoberom kupljenim na letnjem sajmu u Troji. Na obe strane pramca,

visoko gore, bilo je naslikano, belom i zelenom zemljom, po jedno veliko oko, a duge crne

trepavice bile su doslikane katranom. Isto tako, nađeno je pljosnato ravno sidreno kamenje,
probušeno je da se kroza nj provuče palamar, i zaobljeno je u kružni oblik tako da se lako
može koturati preko daske i spustiti u more; načinjene su čakije za odbijanje broda od stena i
za njegovo otiskivanje ako bi se nasukao na peščani sprud; i dvoje stepenica za ukrcavanje i
iskrcavanje. Kožni kaiši čuvali su vesla da ne iskliznu kroz otvore i odnese ih u more.

Svi koji su videli brod – a stotine ljudi dolazili su sa raznih i dalekih strana da bi ga pogle-

dali – kazali su da još nikada u svome veku nisu videli nešto tako lepo. Brod je dobio ime

Argo, u čast njegovog graditelja Arga, i on se toliko ponosio njime da je izjavio da ne može
da se rastane od svoje rukotvorine no ploviće njime kud god on bude plovio.

Dvorac u Jolku bio je te zime pun krepkih mladih ljudi koji su došli odazivajući se glasni-
kovom pozivu. Oni su većinom bili Minijci, ali ne svi; jer mislilo se da će Jason možda primi-
ti pogodne ljude koji nemaju minijske krvi u žilama ako oni pristaju da budu Minijci po usvo-

jenju. Pelija nije mogao da uskrati gostoprimstvo ovim namernicima, no potužio se Jasonu da

mu pustoše jestivo kao skakavci, pa zato, što pre odu, tim će mu više ugoditi; a budući da su
to bili ljudi od ugleda, valjalo ih je hraniti shodno njihovom činu, a povrh toga većina njih
imali su još i po toliko pratilaca. Eson, otac Jasonov, živeo je u takvom siromaštvu da nije

mogao da primi u stan više od šest ljudi; a to je pustolovima izgledalo toliko sumnjivo da po-

lovina njih odlučiše da se mahnu putovanja. Oni su zaključili da je Pelija, a ne Eson, pravi
vladalac u kraljevstvu, i da je on, a ne neki bog, nagovorio Jasona da preduzme putovanje,

nadajući se da će se tako otarasiti jednog suparnika. Pa ipak, oni se nisu odmah vratili svojim
domovima, jer u Jolku su se lepo zabavljali lovom, nabacivanjem kotura, pesničanjem, rvan-
jem, kockanjem, i trkama, a Pelija, zbog ugleda svoga doma, nije skomračio sa jelom i pićem.

Oni vredniji između njih pitali su Arga šta im valja činiti da bi se pripremili za putovanje.
On je na to kazao da njima nije potrebno da njemu postavljaju pitanja na koja i sami mogu

namah da odgovore: da će najbolje biti da se nauče veštini veslanja, sem ako već savršeno ne
vladaju njome, u šta on sumnja. Jer ne budu li vetrovi povoljniji nego što oni imaju prava da

očekuju, samo će snažnim veslanjem moći da savladaju jake struje Helesponta i Bosfora, ili
da umaknu pred poterom kolhidske mornarice kada budu zaplovili sa otetim Runom.

Slučajno, nekoliko njih, ne mnogo, bili su već oprobani veslači, putovali su na Siciliju i u Ita-
liju, i znali su bezmalo sve što se moglo znati o brodarenju; no većina njih više su se bavili
konjarstvom i boračkim veštinama negoli moreplovstvom i retko su ili nikad bili na brodu
drukčije nego kao putnici u mirno letnje vreme. Onda je fason pozajmio od Pelije dve ratne
galije od po dvadeset vesala, koje su već bile izvučene u zimovnik, pa je sa svojim novim
poznanicima u zaštićenim vodama zaliva priređivao veslačke utakmice za opklade, pod
vodstvom dvojice poznatih kormilara, Ankeja iz Tegeje i Tifisa iz Tizbe. Naučili su da okrenu
veslo u ležaju, kao što se ključ okreće u bravi, i da veslaju ravnomerno, u skladu s kormilare-
vim pojem. Njihove su šake otvrdle i mišići ojačali, a iz tih svakodnevnih zajedničkih
vežbanja razvilo se osećanje drugarstva koje ih je obuzdavalo da se ne laćaju oružja kad bi se
oko nečeg sporili prilikom noćnih pijanki i kocke.

Jedne večeri Jason ode Peliji i reče mu nasamo: – Striče, nešto me muči u duši, a stidim se
da ti kažem šta je to.

– Govori, momče, kud puklo da puklo, reče Pelija meko.

Jason je malo oklevao, pa onda reče: – Jedna lažna glasina prenosi se po gradu. Tvoji gosti
pričaju da mrziš mene, i plašiš se mene, i da me šalješ na ovo putovanje samo zato da bi me se
otarasio; neki čak nagoveštavaju da smeraš da potopiš naš brod pomoću neke nauke ili mađije
čim isplovimo iz Pegaskog zaliva. Kako bestidno ti lupeži govore! No ipak, ne uveriš li ih da
si prijateljski naklonjen meni, i brodu Arga, kao što ja u svome srcu znam da jesi, bojim se da

neće biti dobrovoljaca koji će hteti da pođu na putovanje, ili pak neće ih biti dovoljno da ob-
razuju posadu broda. Onda bi se pokazalo da si se uzalud izložio svem ovom trošku, a Argo bi

postao podsmešljiva uzrečica širom Grčke. Još gore, kad kraljevi i sveštenici budu na divanu,
neko će upitati, – Recite, zašto Argo nikad nije otplovio? Bilo je toliko hvalisanja unapred, i
činjene su takve izdašne pripreme od svake ruke – a odgovor će glasiti: – Zna se da je Pelija
smerao neko izdajstvo; to je pravi razlog što Argo nikad nije zaplovio, a ne rđava znamenja
koja su se tobož pokazala kad su žrtve bile prinošene. I razmisli, striče, hoće li Bogovima biti
po volji kada ta ista glasina dopre do visokog Olimpa.

Pelija se zabrinuo. On pozva sve pustolove zajedno, pa im reče: – Moji gospodari, neki
luđak je okaljao moje dobro ime. Neka ga Otac Zevs zgromi gromom iz vedra neba, i neka
mu Harpije odnesu telo dok se još koprca! Koji će se od vas, moji čestiti gosti, drznuti da mi u
lice ponovi podle laži koje šapuću iza mojih leđa? Ja petljam nešto oko korita Arga ili snujem
zaveru protiv života njegove posade? Kako možete pomisliti da tako malo štujem Bogove ili

moje bližnje? Ah, ima lupeža koji će poverovati u sve. No dopustite mi sada da vam pružim
dokaz o mojim poštenim namerama prema vama. Eno onde sedi moj jedinac, knežević Akast,
koga veoma ljubim. Premda je on meni ovde potreban, da predvodi moje vojnike u ratu – jer

prošlo je vreme mojega vojevanja, pa ne mogu ni iz bornih kola da se borim – evo ja ga vese-

lo posvećujem svetom traženju Runa. On će ići s vama, on će biti vaš drug, i svaka nedaća ili
udes koji će zadesiti Arga zadesiće i moga sina Akasta u isto vreme, i mene zbog njega.

Pelija je govorio lažljivo, jer bio je naumio da u poslednjem času zadrži Akasta pod ovim
ili onim izgovorom; ali njegove reci uspokojile su mnoge kolebljivce. Akast, koji se upravo

bio pijano vajkao što mu neljubazna očeva zabrana uskraćuje učešće u pohodu iz kojeg nije-
dan minijski knez svetla obraza ne srne da izostane, kliknuo je od radosti. Kročio je,
teturajući, preko dvorane da zagrli Pelijina kolena i zatraži njegov blagoslov. Pelija je morao
da ga blagoslovi i da prikrije svoje nezadovoljstvo.

Među knezovima Ftijotide bio je i jedan mladi plemić korintskog porekla koji je dobegao u
Jolk sa ostrva Egine kad je gvozdenom alkom ubio jednog svog polubrata; no nije jasno da li

je po sredi bilo umorstvo ili nehotično čovekoubistvo. On se onda oženio kćerju jednog Peli-
jinog rođaka, vođe mirmidonskog plemena, a u Ftiji je dobio potpuno obredno očišćenje da bi
prevario duh svoga polubrata. Posle obreda uzeo je ime Pelej – njegovo prvobitno ime više se

ne pamti – i posvećen je bratstvu Mrava. Pelej je onda otišao sa svojim tastom u Arkadiju da
bi uzeo učešća u slavnom lovu na kalidonskog divljeg vepra. Kad je vepar najednom nasrnuo,
Pelej je hitnuo džilit na nj; no samo da je okrznuo veprovo pleće a probo je tasta. Onda se
vratio u Jolk radi daljeg očišćenja, koje je izvršio Akast, ali zadržao je ime Pelej; a onda se
vratio u Ftiju da preuzme zemlju svoga tasta i vodstvo nad plemenom Mirmidonaca. Dok je

još bio u Jolku, Akastova žena zagledala se u njega, ili tako je on docnije kazivao, i sama je

Činila korake u svrhu ljubavnog zbliženja. Kad je on to odbio, ona ga je potajno optužila kod
Akasta da joj je činio izvesne predloge koje je ona odbila. Akast je bio prijateljski raspoložen
prema Peleju, ali Ahajci su toliko držali do čestitosti svojih žena da se on smatrao obaveznim
da osveti ljagu nanesenu njegovoj časti. Međutim, zazirao je da Peleja ubije namah, jer obred
očišćenja, znao je, veoma je mučan i ne dejstvuje uvek sa uspehom. Umesto toga, poveo ga je
u lov u jednu šume Gore Peliona koja po ugovoru pripada Kentaurima, i ubrzo ga je uspavao

davši mu da popije nekoliko gutljaja piva na prazan želudac. Onda je uzeo njegov mač i osta-
vio ga, nadajući se da će ga ili divlje zveri rastrgnuti ili Kentauri ubiti.

Kentauri su prvi našli Peleja, no srećom stari Hiron došao je na vreme da odgovori svoje
žustre saplemenike, podsetivši ih da će za ubistvo jednog Ahajca dvadeset kentaurskih života
platiti odmazdu. Pelej se dosetio ko mu je uzeo mač, i zašto, pa je nagovorio Kentaure da
pošlju glas u Jolk da je njegovo telo nađeno raskomadano od divljih zveri. Žena Akastova
hvalisala se na to javno kako je njen muž osvetio njezinu čast; a Akas, obuzet strahom, zatvo-
rio se u svoju odaju, nije hteo da jede, zamazao je lice nečisti i poderao svoju odeću da ga ne
bi poznao osvetnički duh njegovog prijatelja. Kad se Pelej posle nekoliko dana vratio živ i
zdrav, i ispričao šta se odista zbilo svi su se Akastu smejali; no Akast je bar mogao da se
smeje svojoj ženi. On i Pelej su se pobratimili i zakleli se na večno prijateljstvo. I tako, kad je
Akast dobio odobrenje da otplovi na Argu, Pelej je odlučio da i sam pođe.

Bližila se prolećna ravnodnevica što je bilo najranije doba za koje se držalo da se bez
opasnosti srne krenuti na putovanje; i najzad je Jason, koji je bio uputio poslanstvo u svetište
Zevsa Ovna na gori Lafistiji da upita koji je dan povoljan da se otisnu, objavio da će krenuti u
svoj smeli poduhvat četvrtoga dana po rođenju sledećeg mladog meseca.

Na to je u dvorani nastalo gromko klicanje, no primećeno je bilo da su nekoliko od onih
koji su prednjačili u jelu i piću, u igri nabacivanja koturova, i u trkama, mukom zamukli: i
ubrzo su uzeli da navode izgovore zbog kojih ne mogu na putovanje. Neki su se gradili kao da
su ozledili ruke veslanjem, neki su polegali u postelju kao da boluju od goleme vrućice, neki
su utekli u noći, bez zbogom-ostaj i bez uljudnog izvinjenja. Činilo se da ima malo izgleda da
će se na kraju sabrati dovoljno brodske posade; i Jason je bio sumoran u licu, a to je gasilo žar
njegovih drugova.

Glava VIII
DOLAZAK HERAKLOV

One večeri kada se rodio mlad mesec, dojurio je jedan
glasnik u dvorac i kazao je Kralju Peliji: Jedan stari neprijatelj Minijaca uputio se amo dru-
mom iz Halosa. Pogodićeš jasno ko je on kad ti kažem da je tučom okovanu maslinu kijaču
zaturio preko ramena, ogroman luk zabacio na leda, ogrtač mu je od lavlje kože, a duga
razbarušena griva na lavovsku liči. No kazao je putnicima na drumu da dolazi amo prija-
teljskim poslom, a on se malo kada trudi da izusti laž.

U dvorani nasta komešanje, a Ergin iz Mileta, prede iz Orhomena, spusti ruku na mač, i, da
ga drugovi ne zadržaše, bio bi izašao da boj bije. Sumorna lika Melamp, Posejdonov sin iz
Pila, reče: – Ergine, mi znamo da si imao razloga da proklinješ ime Herakla iz Tirinta otkada
se on borio protiv tebe u Tebi, pošto je najpre poodsecao uši i noseve tvojim ubiračima danka
iz Orhomena. Dabome, taj danak nije bio nepravičan: svi mi znamo da si ga ti udario radi
obeštećenja za smrt očevu od tebanskih ruku. No ako je, kao što ja mnim, Herakle čuo o po-
hodu koji smeramo, i želi da nam se pridruži, zar nećeš imati razloga naposletku da
blagosiljaš ime njegovo? Nema na svetu hrabrijeg ni iskusnijeg borca nego što je Herakle.
Hajdemo, Minijci, pohitajmo iz ove dvorane, ne sa mačevima da se suprostavimo njegovom
dolasku, već sa vencima i peharima vina da ga pozdravimo! Pre mnogo godina, braneći Tebu,
on je osujetio naš pokušaj da podjarmimo Beotiju; ali ta stara uvreda treba da se zaboravi, kad
su već Ahajci zagospodarili ćelom Grčkom, a sam Herakle

postao rob i sluga Kralja Euristeja iz Mikene. Svi znate izreku, – Ništa bez Herakla, i tačno
je da on nije izostao ni iz jedne velike vojne za poslednjih trideset godina. Ja smatram njegov
dolazak najsrećnijim znakom. Pozovimo ga da nam bude vod i iscelimo time staru omrazu!

Ove reci pozdravili su odobravanjem svi prisutni sem Jasona, koji, iako potpuno neupućen
u pomorstvo i plovidbu, ipak je računao da će se on proslaviti kao zapovednik ovoga pohoda.
Zato, kad drugi odjuriše da pozdrave Herakla dobrodošlicom, u dvorani ostaše samo on i Arg,

koji se bese sekirom obranio u nogu.

Pelija, videći to, upita Jasona podrugljivo: – Šta to premišljaš, sinovče, sedeći tuna u toj
leopardovoj koži? Zar ne znaš da lav jeste car životinja? Kad Jason ništa ne odgovori, on do-

dade: – Ja ti savetujem da pojuriš brzo za tvojim drugovima, da ih prestigneš, i da prvi

pozdraviš Herakla. Ne učiniš li to, oni će se naljutiti i otploviće bez tebe, a onda ćeš služiti za
podsmeh celoj Grčkoj.

Pelija se nadao da će Herakle pristati da se primi zapovedništva: jer onda se ne bi Jason
proslavio. Sem toga, Herakle je bio podložan nastupima ludila, i prenosila se glasina da je

podjednako strašan kako za prijatelje tako i za neprijatelje. On je bio kadar odjednom da

zgrabi svoju debelu tučom okovanu kijaču, zbog neke uobražene uvrede ili ozlede, i da njome
tako mlatne petoricu-šestoricu svojih drugova da im više ni pomena nema; a onda bi uzeo da

urliče pokajnički i da udara o zid ogromnom glavurdom.
Jason je primio stričev savet i pohitao napolje. Kad je izišao, Pelija nije mogao da se obuz-

da da ne kaže Argu: – Sumnjam da li će vaš brod, iako dobro sagrađen, moći da održi težinu
glomazne junačine kao što je Herakle.

Jason, koji je bio veoma brzonog, uskoro je prestigao druge Minijce. Posle jednog sata sti-

gao je zadihan u samu Pagasu, gde je u jednoj maloj kolibi nedaleko od blistavog Arga, našao

Herakla i Hilu, njegovog mladog štitonošu, kako piju sa brodskim drvodeljama i farbarima. –

Najplemenitiji kneže Herakle, kazao je zadihan, – ja sam Jason iz Jolka, gde je već prispela
dobra vest o tvome dolasku u ove krajeve. Dotrčao sam pre svih mojih drugova da bih bio
prvi da te pozdravim. Sa najvećom gotovošću predajem vodstvo našeg poduhvata u tvoje
slavne ruke.

Herakle, čovek krmećih očiju, bikovska vrata, neobično snažnih mišića i visoka rasta – bio
je bezmalo sedam stopa visok – sedeo je i glodao jedan ovčji but. On je promumlao nešto
umesto odgovora, pa je ogromnim prljavim rukama otkinuo još jedan komad pečenoga mesa i
napunio njime usta. Onda je odjednom, kroz otvorena vrata kraj kojih je stajao Jason, zavitlao

plećnu kost na jednu sarku koja se gnjurala po moru na nekoliko stopa od obale. Kost je fi-
juknula pored Jasonova uha, preletela ćelu širinu žala, i pogodivši pticu u glavu, ubila je na
mestu. – Uvek je pogodim, cerekao se Herakle za svoj račun. Obrisao je masne prste o svoju
prosedu, čekinjastu kosu, glasno je podrignuo, i odmah upitao: – Ha, a kakav je to poduhvat,
moje čilo momče? Govoriš tako kao da ceo svet zna šta se priča u tvojoj maloj Tesaliji. Jesu li
vukovi sa gore Hemona poklali vaše šture ovce? Ili pak Kentauri sa Peliona opet ljube vaše

šture žene?

Ovako se on obično šaljakao; no znao je dobro na koji je poduhvat Jason mislio. On je
upravo bio obavio šesti od čuvenih Dvanaest Radova koje mu je nametnuo Kralj Euristej od
Mikene (sin i naslednik Kralja Stenela), a taj je bio da živog uhvati divljeg vepra koji je

pustošio obronke gore Erimanta. Vest o Jasonovom naumljenom putovanju čuo je na trgu u
Mikeni upravo u času kad je istovarivao vepra, čvrsto sapetog, iz kolica koja je sam dovukao
čak iz sumorne, čempresima zasečene doline arkadijske Psofide. Građani su vikali u čudu
gledajući strašne očnjake te zveri, malne kao kljove u afričkoga slona, i u njene užarene,
zakrvavljene oči. Mladi Hila reče građanima: – Moj gospodar Herakle obavio je ovaj posao
kao od šale: naterao je zver u jedan smet, a kada se zaglibila u sneg, uhvatio ju je u kudeljnu

mrežu. Desilo se da je tada jedan od Jasonovih glasnika prispeo na trg i počeo svoj govor o
grančicama i vuni i sekiri pred nekim Minijcima koji su se tu zatekli. Herakle je na to povi-
kao: Dobri ljudi, vodite ovog vepra Kralju Euristeju, uz moje pozdrave, i recite mu da ću se
vratiti radi daljih naređenja kad najpre odem u Kolhidu i resim ovu stvarčicu oko izgubljenog
Runa. Hajde, Hila dete moje, dohvati moju torbu sa tih kola, pa krenimo opet na put.

Herakle je dobrovoljno umnožavao svoje Radove, a neki od njih bili su i čudesniji od onih
koje mu je nametnuo Euristej. On je to činio da bi ispoljio svoj prezir prema svome gospoda-
ru. Može izgledati čudno da je Euristej imao ikakve vlasti nad Heraklom; no evo te priče.

Posle Heraklove pobede nad Minijcima iz Orhomena (Herakle se tada zvao Alkej), tebanski

Kralj dao mu je za ženu svoju kćer Megaru, ali četiri godine docnije, u jednom od svojih nas-
tupa pijanstva, ubio je decu koju je s njom izrodio, kao i dva bratučeda, u zabludi da su oni
zmije i gušteri. Njihovi duhovi stali su da ga progone. Uobičajeni obred očišćenja pokazao se
nedovoljan, jer duhovi rođene dece ne mogu se lako obmanuti; stoga je otišao u Delfe, da
potraži Apolonov savet, tužeći se na iznenadna štipanja po nogama, potezanja za dolamu, i na
dečje glasove koji mu bruje u glavi. Vrhovna Sveštenica nije zaboravila kakvo je neprija-

teljstvo ispoljio Herakle prema novoj veri, i naredila mu je da za vreme jedne Velike Godine

bude sluga kod Kralja Euristeja, čijega je oca Stenela ubio Hil, sin Heraklov. On je morao da
čini sve što bi mu Euristej naredio, pa bilo to razložno ili ne bilo; a onda mu je obećano da će
po isteku godine ta štipanja i ti glasovi potpuno prestati. U međuvremenu, sveti lekari prepisa-
li su palijative. Velika Godina je bezmalo osam godina duga, a kad proteče, sunce, mesec i
planete opet su onde gde su bili kad je ona počela.

Ova odredba isprva je bila po volji Euristeju, jer laskala je njegovoj sujeti i davala mu nade

da će osvetiti očevo ubistvo na Heraklu koji je i bio njegov podbadač; no ubrzo je upoznao
nezgode kojima se čovek izlaže kad ima takvog neobičnog slugu. Kad je Herakle s uspehom

završio svoj prvi zadatak i udavio rukama Nemejskoga Lava, toliko je uplašio Euristeja

bacivši mu u šali lešinu u krilo da ovaj umalo nije umro od straha. Euristej mu je ubuduće
uskratio pristup i sagradio je ispod svoga prestola zasvođeno sklonište u vidu grobnice, u koje
bi se mogao smandariti ako bi Herakle ikad opet prodro u dvorac, navlačeći pritom svod pre-
ko glave i gradeći se mrtav. A onda je smislio niz bezmalo nemogućih zadataka, koje je nje-
gov glasnik Taltibije saopštavao Heraklu, sa naređenjem da ih izvrši, a koji su bili usmereni
na to da koliko god je mogućno duže zadrže daleko od Mikene. Herakle je obično pozdravljao
Taltibija recima: – Zdravo, Đubreviću! kakvo novo đubre donosiš od svoga gospodara? No
poštujući glasnike, on ga nikad nije istukao niti mu je ijedan zub izbio.

Jason je naučio od svog učitelja Hirona da je uvek pametnije piti s Heraklom negoli sa
njim se svađati. Zato je odgovorio krotko na njegovu pošalicu. Kazao je: – Odista? Zar je
mogućno da ti nisi čuo ono o čemu ćela Grčka bruji? Bez sumnje, poslednjih meseca bio si u
tuđini ili u nekom neprijateljskom grčkom kraju. Ali, tako mi mojih leopardovih pega, kunem
se da su ove drvodelje i slikari čudesno umeli da ćute. Pitam se, kakvi li su ih obziri sprečili

da ti ne kažu kakav je ovo brod na kojem rade, i kojoj je svrsi namenjen.

Herakle je promumlao: – Hm! Zaustili su odista neku budalastu priču o čoporu mladih Mi-
nijaca koji se hvale da će tim brodom u Skitiju – ili rekoše li u Indiju? – da tamo traže neko
blago koje čuvaju orelavi. Da ti pravo kažem, prestao sam da ih slušam kad sam čuo da je to

neka minijska rabota. Nimalo me ne zanima šta Minijci rade, otkada sam ih ono, pre nekoliko

godina u Tebi, naučio pameti.
Jason je ostao miran: – Bojim se, reče on, – najplemenitiji Herakle, da nisi video moju

braću Minijce onda kad su najbolji junaci.
– Ne boj se, momče, odgovori Herakle. – Odista bilo ih je žalost pogledati. Čini mi se da bi

ih i ovaj moj Hila razjurio svojom malom praćkom i mačem. Zar ne bi, mili?
Rumen obli Hilu, a Jason reče: – Ne zameri mi, molim te, ako sam očaran izgledom tvog

mladog druga, Herakle. Moram da kažem da je to najlepše dete koje sam ikad video.

Herakle privuče Hilu k sebi, i cmoknu ga tri četiri puta u lice i u vrat. – On mi je sve na
svetu, uzviknu, – i pravi je junačina. Sad kad je zamomčio, uvešću ga, kroz godinu ili dve, u
bratstvo Lavovića. Tako mi Svetih Zmija, nas nema mnogo, ali svet oseća naše prisustvo!
Herakle je prvobitno bio Biković, ali ostavio je to bratstvo kad se saznalo da ga je Zevs preu-

zeo od Majke Boginje. – Ako Ovan može da se pretvori u Bika, kazao je, – Bik može da post-

ane Lav; a onda, da bi umilostivio Boginju zbog uvrede koju je naneo njenoj Vrhovnoj

Sveštenici u Olimpiji, kao i zbog smrti Nemejskog Lava, kojega je udavio, otišao je u pohode
eejskoj Kraljici Kirki, koja je nadležna za takve stvari, i učlanio se u bratstvo Lavovića. Ona
mu je naredila da sam odgrize jedan svoj prst da bi umirio lavov duh, i on je to neustrašivo
učinio, a pored toga ustanovio je Nemejske igre u njegovu počast.

Jason se obradovao što je otkrio slabu stranu Heraklove divljačne prirode. – Uveren sam da
će tvoj Hila biti dostojan tebe, reče on. – Već sada drži glavu kao neki kralj. Otkada je on u
tvojoj službi? Valjda nije jedan od tvojih bezbrojnih kopilana, je li?

Herakle šumno uzdahnu. Jadno dete je siroče. Ja sam ubio njegova oca. Eto kako se to zbi-
lo. Putovao sam zapadnom Tesalijom nekakvim poslom, i desilo se jednoga dana da sam bio

gladan. Naišao sam na nekog driopskog zemljodelca kako ore ugarenu njivu u jednoj
zaštićenoj dolji, i mrmlja, sreće radi, uobičajene bestidne psovke. Pozdravih ga recima: –
Srećni oraču, toliko sam gladan da bih mogao pojesti vola. Nasmejan, ali proklinjući i dalje,
on odgovori da mu samo ne pojedem vola dok ne poore i ne izdrlja njivu. – Svetih mi Zmija,
uzviknuh, gubeći strpljenje, – poješću ga ako mi je volja. – Jednu manje, reče on. – Ja sam
Tejodamant Driop! Moram ti reći da ne zboriš tako bespogovorno. Odgovorih mu: – Mačku o
rep to tvoje – bespogovorno. Ja sam Herakle iz Tirinta, i uvek govorim, tvorim, i uzimam što

god mi je volja. Onomad u Delfima kazao sam Pitonki baš ovo što sad tebi rekoh; i ona ne hte

da mi veruje. Izvukoh na to sveti tronožac ispod nje i iznesoh ga iz svetišta. – A sad, rekoh, –
ako je za nuždu, načiniću sopstveno proročište. Ha, ha! To ju je brzo dozvalo pameti. No Te-
jodamant ili nije nikad čuo o meni ili pak nije verovao da sam ja – ja. Pripretio mi je svojim
ostanom, a ja ga na to prijateljski malko kvrcnuh kijačom, i prsnu mu lubanja kao ljuska od
jajeta. Avaj, nisam mislio da ga ubijem. Ja nikad ne poznajem moju snagu, i u tome je moje
prokletstvo. To isto desilo mi se kada sam kao dečak učio da sviram na liri, a moj učitelj svi-
ranja, neka uobražena luda po imenu Lin, udarao mi je packe i kazao da mi prsti ne valjaju. Ja
sam ga od šale tresnuo lirom po glavi i prosuo mu mozak. Običan nesrećan slučaj, u to se mo-
gu zakleti! Branio sam se da je to bilo učinjeno u samoodbrani, i stvar se zataškala ali otada
nikad više nisam uzeo liru u ruke.

– Dakle, kao što rekoh, toga dana, bio sam neobično gladan. Zaklao sam vola, odrao ga,
načinio vatru od drvenog pluga i ostana i još nekoliko suvih greda koje sam izvukao iz jednog
obližnjeg ambara. Dok se meso peklo, pobožno sam posvetio Tajamantov leš Majci Žita, i

razbacao sam njegove komade po brazdama da bi letina bolje ponela; a to, mišljah, dobro je
lukavstvo da se spasem saletanja njegova duha. Taman sam hteo da sednem za obed, kad čuh
neko kmečanje s one strane ambara – kme, kme, kme! Ugledah lepog dvogodišnjeg detića
kako sedi na očevom gunju na kojem je bio spavao na toplome suncu. Ruskanje mojih vilica
začelo ga je moralo probuditi. Tako je, pogodio si: to je bio Hila. Odmah sam ga zavoleo. Dao
sam mu jednu šuplju kost da siše i ispekao sam mu na žaru komadić volovskog jezika. On i ja
tako smo se sprijateljili da sam ga poneo u svojoj torbi. Otada on uvek ide sa mnom u sve

moje pustolovine. Kažu da je njegova mati presvisla od tuge zbog dvogubog gubitka. Ako je
to tačno, začelo je bila neka budalasta žena: Tejodamant je bio tvrdoglav kao mazga, i nije
trebalo da žali ni što će Hila dobiti vaspitanje za koje bi većina matera platile šta god se traži
samo da ga mogu dati svojim sinovima. Ništa se ti za to ne žalosti, mili moj Hila; Herakle ti je
sada i otac i majka. Herakle će se uvek starati o tebi.

Jason upita: – Smem li da te upitam šta radiš u Ftijotidi, najplemenitiji Herakle? Jesi li opet

možda za kakvim od tvojih širom sveta proslavljenih Radova?

– Ne, ne. Upravo sam završio šesti od njih – ili da li to bi sedmi? – no svejedno – kad mi
pade na um da se malo odmorim u Tesaliji, da pokažem Hili njegov zavičaj, i da usput pose-
tim moga starog prijatelja Hirona Kentaura. Jednog od ovih dana ja ću ustoličiti Hilu na dri-
opski presto, ako mu se to dopada. Ha, mili? On opet zagrli Hilu i uze da ga mazi. Kad Hila
vrisnu od bola, Herakle ga odmah pusti. – Eto, vidiš, reče on, – ja nikad ne poznajem svoju

snagu. Pre nekoliko meseci slomio sam mu nekoliko rebara pa je morao da leži u postelji.

Odista, nisam mislio ništa zlo; moja je narav, znaš, vrlo topla.

– Pošto si, dakle, pomalo dokon, reče Jason, – mi Minijci, koji nimalo nismo tako izrođeni
kao što ti o nama sudiš, smatraćemo najvećom čašću ako budeš hteo da pođeš s nama u Kol-
hidu kao zapovednik ovoga broda. Jer naumni smo da tamo osvojimo Zevsovo Zlatno Runo.

Herakle se za časak zamislio. – Kolhida, Kolhida, veliš li? Sećam se toga mesta. Najpre
brodiš u Troju, obično se malo pregoniš sa zlovoljnim Trojancima, razbiješ nekoliko glava…
Onda se držiš južne obale Crnoga mora, lomataš se gore dole brdima nekoliko stotina milja –

neka plemena na koja nailaziš imaju veoma čudne naravi i običaje – dokle ne dođeš do zemlje
Amazonki, severno od Jermenske. Išao sam tamo, ne tako davno, zbog jednog Rada, da vra-

tim natrag opasač Kraljice Hipolite: to nije bio nimalo lak zadatak, jer Amazonke su borbene
kao divlje mačke, pa sam morao da im ugađam. Ipak, dobio sam ono radi čega sam bio došao.
Posle Amazonije, još sto milja ili tako, i najzad ugledaš na vidiku Kavkaske planine, i Crno

more se okončava. To je Kolhida. Sećam se neke široke, muljevite reke i neprohodne divlje
loze u planinama, i žaba boje smaragda po drveću, i nekih čupavih domorodaca u luci, i nekog
čudnog indijskog drveća. Krenuo sam čunom uz reku, jer imao sam posla u Prometejevom
svetištu, malo dalje uzvodno, ali morao sam, kao obično, da se vratim zbog dečijih glasova u
glavi. Voleo bih ponovo da pokušam. Voleo bih da vidim zemlju večnoga snega na vrhu Kav-
kaza, gde se Sonjani, što jedu beli luk, klizaju na kožnim saonicama niz snežne strmeni brže

nego što lastavica ponire, ili pentraju se niz klizave leđne litice u potkovanoj obući od sirove
kože. Slušao sam da tamo sneg pada u pljosnatim pahuljama kao mali noževi, a ne u obliku

zvezda i cveća kao kod nas; da mi je znati je li to tako? Pa dobro, poći ću s vama u Kolhidu.
Naš odmor u Tesaliji može da pričeka – je li Hila?

– Kako si plemenit, kneže Herakle! uzviknu Jason, a želeo mu je da je mrtav i sahranjen

pod ogromnom humkom od zemlje i kamenja.

Herakle ga ućutka: – Čuješ, momče, ja sam veliki izbirač u pogledu društva s kojim obedu-
jem. Ako pristanem da vodim taj pohod, zahtevam da je moja presudna o tome ko će ići a ko
ostati kod kuće.

To će mi uštedeti mnoge neprijatnosti, reče Jason, – pod uslovom da i mene ubrojiš u one
koji će ići.

– Ne mogu reći da mi se tvoj izgled svideo, reče Herakle strogo. – Nazivaš se Minijcem,
zaklinješ se pegama Leoparda kao Magnešanin, a kosu nosiš poput grive kao da si Kentaur. Ti

me podsećaš na Himeru iz Karije, lavoglavu kozu sa zmijskim repom. Ja nju nikad nisam vid-
eo. I ne očekujem da ću je videti. Mislim da je polovina onoga što se o njoj priča puka
izmišljotina. Ko si ti?

Jason mu je ukratko ispričao svoju povest. Kad je Herakle čuo da je on jedan od Hironovih
učenika, uzviknuo je: – Dobro, dobro! i ophodio se prema njemu sa više ljubaznosti. – Hiron
je poslednji od mojih starih prijatelja. On i njegova mudra majka Filara izviđali su mi jednom
jednu ljutu ranu. To nikada neću zaboraviti. Bojao sam se da ću izgubiti ruku.

O pohodu više nisu govorili, već veselo su pili. Ubrzo drugi Minijci rupiše u kolibu i divl-
jim klicanjem pozdraviše Herakla. On zaurla na njih da se udalje, govoreći da sada vino pije, i
tako snažno tresnu im vrata ispred noseva da jedan deo krova pade. Pokunjeni, oni se vratiše u

Jolk.

Jason je laskao Heraklu i služio ga vinom, pa je još jedan novi vrč doneo iz obližnje seoske
kuće, i najzad je nesmotreno zatražio dopuštenje da na Hilin obraz spusti čedan poljubac.

Herakle se gromko nasmejao i uvređeno je pripretio Jasonu svojim velikim rapavim
kažiprstom: – Najbolje će biti da to ne učiniš, reče on. – Dečak je moj, nije tvoj! Jedna gvoz-
dena ćuskija nalazila se u kolibi među alatkama drvodelja, i Herakle je dohvati i uze da je
savija, da od nje načini laku za Jasonov vrat, no Hila ga stade moliti da Jasonu oprosti; zato,
umesto alke, Herakle izuvija ćuskiju u uklupčanu zmiju, sa podignutom glavom spremnom da

udari, i stavi je na pod prema Jasonu, sam opako šišteći. Lice mu je postalo ognjeno crveno od
napora, jer već je bio u pedesetoj, i snaga mu je pomalo opadala; izgledao je strašan.

Glava IX
BIRANJE ARGONAUTA

Sledećeg jutra Herakle se uspavao, mamuran. Probudio se
pred podne u razdražljivom raspoloženju; no Hila ga je
čekao sa ogromnim legenom vina i pečenim mesom koje je Jason pripremio, i ubrzo je pristao
da ga prevezu čamcem u luku Jolk. Bili su na polovini puta preko mora kada dve takmičarske
galije naiđoše pored njih silno grabeći veslima; i čamac se stade ljuljati na talasima koje
podigoše. Herakle gromko opsova, dočepa se zape luk, i, skočivši, silno udari nogom. On bi
za galijama poslao kišu strela, no udarom noge bio je načinio veliku rupu na dnu čamca, koji
se odmah napunio vodom i potonuo. Hila je kao riba plivao ka jolskoj obali, ali Jason se gor-
ko kajao što ga ranija nedaća nije opametila, te naučio i plivanje a ne samo veslanje. Držeći se
za jedno veslo održavao je kojekako usta iznad površine i dozivao je Herakla u pomoć. A on-
da zadugo nije znao ništa. Herakle, ne želeći da ga Jason svojim mahnitim zagrljajem povuče
naniže, predostrožno ga je tresnuo pesnicom po glavi i obeznanio. Sreća što je Jasonova debe-
la lobanja bila zaštićena pletenicama njegove kose i kožnim šlemom.
Kad je najzad došao k sebi, s osećanjem jake glavobolje, kroz polu otvorene oči ugledao je
Herakla kako smeteno zuri u njega. – Nisi mrtav, je li? upitao je Herakle.
Jason je s mukom pogledao oko sebe i video je da se opet nalazi u Pelijinom dvoru, a ne u
pećinama Donjega Sveta kao što je mislio. – Ne, još sam živ, odgovorio je. – Šta me je ono
udarilo?
Hila se kikotao, Herakle se cerekao, i ubrzo se ćela dvorana zaorila od urnebesnog smeha.
– Šta ga je udarilo? Ha, ha! Šta ga je udarilo? Jer Herakle je upravo prikazivao podvige svoje
snage, pa je u toku te predstave pozvao na rvanje Augija, mladoga Kralja Elide, sa čuvenim
konjskim štalama, a onda, uhvativši ga za oba kolena, hitnuo ga je uvis do tavanice; svojim
opasačem zakačio se Augija o kuku jedne tavanične grede i visio je tako kao lub suve jaretine.
Herakle je, kao uvek, ostavio i ovde svoj beleg udarcem desne pesnice po jednom bakarnom
kazanu, tako da su zglobovi njegovih prstiju ostavili udubljenje od četiri palca dubine. – Šta
ga je udarilo? Ha, ha! Šta ga je udarilo? ponavljao je Kralj Augija sa rozgve, čestitajući sebi
što je živ i neozleđen. On se nije žurio da siđe.
Sledećega dana posle večere, još uvek slab ali kadar da se kreće oslonjen na palicu, Jason
je upitao Herakla da li je već izabrao posadu za Arga. Herakle je bio izgubio iz vida taj posao,
no sad mu je pristupio bez odlaganja. On pljesnu rukama u znak tišine, tako da je i Kralj Peli-
ja, koji je u taj čas potanko upućivao svoga peharnika u neki zadatak, smatrao za mudro da se
povinuje. Herakle je uvek, ma gde došao, izgledao kraljevski.
– Pre svega, poče on svojom gromkom glasinom, – naređujem svima onim gostima Kralja
Pelije koji žele da putuju brodom sa mnom u Kolhidu – kako se ono zvaše? – da se svrstaju s
moje desne strane.
Posle jednog trenutka ustezanja, pedeset ljudi kročiše nadesno, manji broj od njih Minijci;
a trideset nalevo, većina od njih Minijci.
– Zatim, reče Herakle, – naređujem vama tridesetorici strašljiva ca koji uzmakoste od pu-
tovanja čak i kad znate da Herakle putuje, da položite oružje i da sa sebe skinete sve svoje

ruho. Sve to ostavićete ovde kao uzdarje Kralju Peliji za gostoprimstvo koje vam je ukazao, i
poći ćete odmah kući bez ičega, čak ni koliko jednih kožnih čakšira.

Pedeset ljudi udariše u grohotan smeh, a onih trideset zagalamiše uvređeno, vitlajući
oružjem, i odbiše da postupe po Heraklovom naređenju. Ali kad on dohvati svoju tučom oko-
vanu kijaču i opljunu dlanove, tridesetorica se mahnuše inaćenja pa uzeše da polažu mačeve,
koplja i džilite, i da pucad otkopčavaju. Kćeri i gošće Kralja Pelije obli rumen, pa one utekoše
na jedna pobočna vrata; i sam Kralj bio je zaprepašćen, jer bojao se da bi se iz ovog događaja
desetak ratova moglo izroditi. No Herakle ne hte da popusti, i mladići goli golcati iziđoše iz
dvorane u hladnu noć, ostavivši za sobom svoje ruho, oružje, i nakit. Pedesetorica hrabrih

ispratiše ih drekom.

Onda Herakle reče Jasonu prostodušno: – Ja nisam srećne ruke, nikad to nisam ni bio. Vele

da ne umem da sudim o ljudima, i možda svet ima pravo. Neka moj Hila umesto mene izabere

posadu. On zna bolje nego ja kakav je čovek tuna potreban; on vam je jedno vesto momče,

ovaj moj Hila. No neka se prvo svi dobrovoljci minijske krvi izdvoje po strani; jer glasnici su

njima obećali prvenstvo na brodu. Nije bilo po volji onima koji ne behu Minijci što izbor tre-
ba da izvrši jedan običan dečak, no niko se nije usudio da se suprotstavi volji Heraklovoj.

Četrnaest Minijaca (nije ih bilo više) izdvojiše se ustranu. Upadljiv među njima bio je
Mops Lapit, koji, nedavno uveren od strane jedne stare rode da će umreti u pustinji Libije, sad
bese savršeno pouzdan da će preživeti to putovanje koje će ga odvesti na drugu stranu. Jer

Mops je tvrdio da razume nemušti jezik ptica, premda je priznavao da one katkada govore

besmislice kao i ljudi. Njegova je perjanica bila čvorak, a vrh jezika bio mu je zasečen nožem.
Pored njega stajahu čestiti Koron Lapit, iz bratstva Vrana; sumorni Melamp iz Arga, Jasonov
rođak, čija je prejanica bila svraka; plahoviti Ergin iz Mileta, čiji je plašt bio prugast kao riba
tunj u čast njegova oca Posejdona, i koji je nosio opasač od ispletene konjske dlake. Do Ergi-
na stajaše još jedan Posejdonov sin, čarobnik Periklimen, iz peščanog Pila; on je imao istu
vrstu opasača kao i Ergin, ali bio je rođen za vreme jednog pomračenja sunca, pa je zato
uživao slobodu da nosi značke kakve god želi – čak mu je bilo dozvoljeno da jede hranu

mrtvih. Njegova majka Hlorida, bila je sada žena Neleja, Pelijinog svirepog brata. Do Perik-

limena stajaše ćutljivi Askalaf, sin Boga Areja i Astiohe, čije tetovirane ruke behu išarane
gušterima. Ova trojica imađahu božanske očeve zato što su njihove matere, zahvaljujući
svome otmenom rođenju, uživale pravo biranja u red svetih bludnica. Drugi Minijci behu:

Jason, sin Esonov; Akast, sin Pelijin; Euridam Dolopljanin sa jezera Ksinije u Tesaliji, snažan

odgajivač konja; Tifis kormilar, iz Tizbe u Beotiji; dva čoveka iz Halosa čija se imena više ne
pamte; i dva brata, unuka Perijera, pređašnjeg Kralja Mesenije, po imenu Ida i Linkej. Ida i
Linkej imađahu šubare od risovine i nikad ih ne skidahu s glave; oni behu visoki ljudi u
premaleću života, i ne hajahu ni za koga živog.

Hila prođe gore-dole pored svrstanih dobrovoljaca koji ne behu minijske krvi. Njegov se
pogled najpre zadrža na dvojici divnih visokih junaka, blizancima, sudeći po njihovim liko-
vima, snažnih mišića, sa perjanicama od labudovih pera i plaštevima od labudova paperja. On

ih dodirnu po ramenu.

– Vaša imena, ako izvolite? reče Herakle.

– Kastor i Poluks, odgovoriše oni u isti mah. – Mi smo sinovi Lede i Oca Zevsa, i kneževi

smo spartanski.

– Pomislio sam da vas poznajem, reče Herakle, – premda, duše mi, ne bih umeo da vas ra-
zaznam jednog od drugoga. Koji je od vas ukrotitelj konja i rvač – onaj kojega sam u Olimpiji
bacio preko konopca među svetinu, a koji je potom pokušao da me nauči veštini mačevanja?

Kastor se osmehnu i reče: – Ja sam Kastor. Beh budala da se hvatam s tobom u koštac. No
niko me do tada i otada nije bacio na tle. Pamtiću one mačevalačke vežbe… Savetovao sam ti
na kraju da se držiš tvoje kijače.

– Ja sam Poluks, reče Poluks. – U igrama sam pobedio u pesničanju. Srećom, ti nisi pristu-
pio.

– Bio sam trešten pijan, reče Herakle, – a to je bila sreća po vas obojicu; jer kad jednom
stanem na poprište, zaboravim da je po sredi samo prijateljsko takmičenje, je li tako, Hila,
dete moje?

Kastor i Poluks, iako ne Minijci, behu u srodstvu s Idom i Linkejem, i behu od detinjstva

odgajani zajedno; između jednog i drugog para postojalo je strašno osećanje suparništva.
Onda Hila tace po plećima dva divijačna Severnjaka još dva bliznaka, koji nošahu perja-

nice od kopčevih pera obojeni morskim porfidom. Njihova lica behu tetoviranjem išarana
nizom tanušnih plavih kolutića.

– Vaša imena, ako izvolite, reče Herakle.
– Kalaid i Zet, odgovori Kalaid. – Našu majku Ortiju iz Atine, kao devojku odveli su tra-

kiski gusari dok je igrala u slavu Artemidinu, na obali reke Ilisa. Načinili su je bludnicom u
Svetištu Severnog Vetra, na obali reke Ergina, i ona nas je onde rodila. Docnije, slepi Kralj

Finej iz Tinije uzeo je Oritiju za ženu i izrodio s njom još dva sina; nas tako zovu sinovima

Finejevim. No mi smo, uistini, sinovi Severnog Vetra.

Hila potom izabra Eufema, sina Eupropina, iz Tenara, koji leži na najjužnijem rtu Pelopo-

neza. On je bio najbolji plivač u Grčkoj. Upoređen sa drugima, činilo se da samo dotiče vode-
nu površinu kao lastavica, a ona je i bila njegova značka. Zato su ga pesnici opevali kao sina
Posejdonova; no on je bio sin Ktimena Fokiđanina.

Istinu govoreći, Hila je voleo kićene perjanice i birao je samo one koji su pripadali ptičjim
bratstvima. Izabrao je potom Idmona iz Arga, koji je nosio zlatnu perjanicu od pupavca. Id-

mon je bio naslednik Kralja od Arga, ali njegova majka Kaliopa, ostala je noseća posle jednog
prijatnog izleta do Proročišta u Delfima, pa je on tako uživao ugled Apolonova sina. On je
imao skerletne čizme i dolamu i beli plašt izvezen lovorovim lišćem u slavu svoga božanskog
oca. Kao Mops, i on se bavio naukom predskazivanja.

Zatim bi izabran Ehion, sin Boga Hermesa i Antianire iz Alope; on je nosio značku zmije u
slavu svoga oca i divnu odeždu glasnika izvezenu mirtinim lišćem. On je bio jedan od onih
Jasonovih glasnika, i snagom sopstvene rečitosti nagovorio je samoga sebe da dobrovoljno
uzme učešća u pohodu.

U času kad je Hila birao Ehiona, uđe jedan dičan Tesalac, odeven u dolamu i plašt način-
jene od kožica jaganjaca pre vremena ojačnjenih. On bese jedan od najsmelijih junaka no bio
je otišao da pohodi svoj dom, koji se nedaleko nalazio. Čim je ugledao Herakla, kliknuo je od
radosti i potrčao da ga zagrli. To je bio Admet iz Fere, tesalski Kralj koga je Zevs bio osudio
da s Apolonom služi kao izmećar. Jednoga dana, pre nekih dvanaest godina, on je slučajno
zabasao u jedan Bogu Hadu tek posvećen zabran, u koji je bio utekao jelen kojega je lovio.
Tada je Hadov sveštenik upozorio Admeta da ili on ili ko god od njegova roda mora, u roku

od sedam dana, da prinese sebe na žrtvu rasrđenome Bogu; u protivnom, prokletstvo će pasti
na ćelu zemlju. Njegova žena Alkestida, jedna od Pelijinih kćeri, odmah se uputila u svetište i
ponudila sebe umesto Admeta; jer ona je bila najbolja supruga. Međutim, slučaj je hteo da
Herakle, prolazeći Tesalijom sa malim Hilom na plećima, čuje tu povest. Osporavajući Hadu
svako pravo na svetište, koje je nedavno bilo ukradeno od Boginje Persefone, on je jurnuo

unutra sa svojom kijačom, prestrašio paklene sveštenike, i spasao Alkestidu u poslednjem
času. Herakle je gajio visoko poštovanje prema Alkestidi, i govorio je sa žaljenjem da njega
nijedna žena nije toliko volela da bi žrtvovala svoj život za nj. On je tako prijateljski tapnuo

Admeta po leđima da se ovaj zavrteo preko dvorane, i kazao je Hili: – Uračunaj i Admeta! Jer
Admet bese Minijac, sin Esonovog brata Feresa.

Hila nastavi da odabira između preostalih dobrovoljaca, i kad odabra toliko njih da su još
samo trojica nedostajala pa da brodska posada bude potpuna, Herakle mahnu rukom i reče. –
Dosta! Sad neka se preostali svuku do gole kože i neka se između sebe bore nama za razono-

du – nek se pesnice i rvu bez ograničenja, kako najbolje znaju i umeju. Poslednja trojica koja
ostanu na nogama ići će s nama.

Sad nasta boj koji u isti mah bese i veoma žestok i veoma blag, jer ne behu svih dvadeset

boraca celim srcem naklonjeni tome putovanju; bilo ih je koji su se svrstali među dobrovoljce
zato što od stida nisu mogli naino, i ništa nisu većma želeli nego da budu odbijeni. Neki
popadaše i ležahu kao trupci posle prvog slabog udarca koji zadobiše; drugi su se borili sa

strašnom žestinom, zadajući i primajući udarce rukama i nogama, čupajući i ujedajući se uza-
jamno. Gledaoci su klicanjem bodrili svoje srodnike, a jedan ili dvojica nisu se mogli obuzda-

ti no i sami priskočiše u boj. Hila je vrištao a Herakle je urlao od smeha kad videše kako dva
ogromna borca, koji jedan drugome behu zadali modrice ispod oka, sporazumno napustiše boj

da bi potražili lakšu razonodu; i kad gledahu lakrdijanja Maloga Ankeja sa Cvetnoga Sama –

ne Velikog Ankeja iz Tegeje, kormilara, koji je na glavi nosio arkadski klobuk širokog oboda,

a Mali Ankej imao je kožni šlem. Mali Ankej gradio se žestok borac, no samo se zaletao u

okršaj i izletao iz njega, vrdajući od udaraca i ne zadajući ih sam, da bi sačuvao snagu za
konačni megdan.

Dvorana se postepeno čistila. Sad je još samo sedam boraca ostalo na nogama: četvorica u
jednoj pomamnoj gužvi; dvojica, po imenu Faler i But, pesničali su se obazrivo u jednome
kraju; i Mali Ankej. Mali Ankej pritrčao je Faleru i Butu. – Mahnite se jedan drugog, Atinja-
ni, povikao je on. – Vi ste, kao i ja, odmorni i snažni. Navalimo sva trojica zajedno na one

lude razbijenih noseva, i slistimo ih kao planinska bujica.

Faler strelac i But pčelar bili su oštroumni ljudi, kao što se to s razlogom moglo očekivati
od Atinjana: oni su znali da će imati najviše izgleda da budu izabrani ako se budu samo pri-
vidno borili, izmenjujući bučne ali neznatne udarce, i uzdajući se da će glas o njihovoj veštini
pesničanja udaljiti od njih druge borce, fedan mlad Arkadanin iz Psofide, koji je gajio neku
zlovolju prema Atini, pokušao je odista da obrazuje tuču utroje, ali Faler je rinuo svoje koleno
u Arkađaninovu preponu, i ovaj je lelečući pao.

Na Ankejev poziv Atinjani se mahnuše pesničanja, i potrčaše svi zajedno u drugi kraj dvo-
rane, gde su trojica pokušala da obore četvrtoga. Ankej je podlegao iza leđa jednoga od njih,
nekog Mikenca, koga je But uhvatio za kosu i povukao unazad. Kad se Mikenac prevalio i

dok je padao, Faler ga je snažno udario pesnicom u preponu. Ovu majstoriju ponovili su na

još jednom od preostale dvojice, Kadmovim Tebancima; drugoga su uhvatili za udove, i kroz

otvorena vrata dvorane izbacili ga napolje na blatnjavi drum. Tako But, Faler, i Mali Ankej

ostaše pobednici.

Međutim, imena tridesetorice veslača, kormilara, i onih prekobrojnih, koji su konačno ot-
plovili Argom, ne odgovaraju potpuno imenima članova brodske posade koje su Hila i He-
rakle odabrali. Jer dva Minijca, oni iz Halosa, utekli su kradom poslednje noći, a dve etolske
pridošlice, jedan muškarac i jedna žena, neočekivano su zauzeli njihova mesta. Pa zato, pošto
je bilo toliko sujetnog hvalisanja od strane tobožnjih Argonauta, koji čak nisu nikad ni videli
Argo usidren u zaklonjenoj luci, tačan i verodostojan spisak biće dat; ali još ne.

Glava X
ARGO JE SPUŠTEN U MORE

Sada se približio dan koji je Proročište odredilo za spuštanje broda u more, i izabrana po-
sada vežbala se u zajedničkom veslanju na istoj galiji – svi sem Herakla, koji je otišao sa Hi-
lom da poseti svoje prijatelje Kentaure, i proveo je sledeća tri dana i noći u muškom veselju
sa Hironom. Oni članovi posade koji nisu bili Minijci po rođenju podvrgli su se jednom ma-
lom obredu, i postali su to po usvojenju. Svaki je redom probauljao između kolena Jasonove
majke, Alkimede, i onda je zakmečao kao novorođenče dok ga ona nije podojila sisom od
krpe natopljenom ovčijim mlekom. Posle toga svečano su im ponovo nadenuta njihova stara
imena, i za jedan sat stasali su do muževnosti.

Jason se postarao da snabde brod zalihama, no mnogi Argonauti bili su bogati ljudi i voljni
da podnesu svoju udeo, ili više nego svoj udeo, u izdacima. Za srebrne i zlatne ukrase, za dra-
go kamenje i izvezene odežde koje su priložili zajedničkoj riznici, Jason je kupio od Pelije
vreće žita, cereke goveđe pršute, kupaste hlebove od smokava, suvo grožđe, pečene i usoljene
lešnike, vrčeve meda, medenjake začinjene majčinom dušicom i svakojake druge đakonije, u
velikim količinama. Nije bilo potrebe da opterećuje brod kamenjem i peskom: umesto toga,
ogromni zemljani vrčevi, visoki kao čovek ili još visočiji, puni slatkoga vina i dobro zatvore-
ni, bili su postavljeni u udubljenja s obe strane pasma. Svaki Argonaut opremio je sebe
oružjem i ćebadima, no Arhonti atinski snabdeli su ih viškom u užariji i jedrilima.

Najzad je osvanulo sudbonosno jutro. Nebo je bilo bez oblaka, a hladan severni vetar du-
vao je iz Tesalije, no stišao se kad je sunce odskočilo. U Jolku se čuo lelek veliki. Jednim de-
lom dolazio je od istinske žalosti zbog odlaska tolikih odličnih mladih ljudi na takvo neobično
opasno putovanje; no najvećma su ga stvarale najmljene narikače koje su Argonauti platili da
otklone zlobu ma kojeg Boga ili Zloduha koji bi mogao gajiti zlovolju prema brodu upravo
onako kao što ljudi, kad sade pasulj, psuju da bi razgonili duhove koji podgrizaju mlade iz-
danke. Pelija je, iz učtivosti, naricao glasnije od svih, i ponavljao je neprestano: – Kamo da je
crni talas koji je Helu odneo u smrt poneo sobom i Friksa! Jer onda Runo nikad ne bi dospelo
u Kolhidu, i moj vrlo voljeni sinovac Jason ne bi imao povoda za ovo putovanje. Daj bože da
ono ne ispadne kobno po mnoge, akoli ne i po sve, hrabre ljude koji brode s njim!

Kada je Jason, vrlo rano, došao da se oprosti s Esonom, držanje starčevo bilo je dosto-
janstveno i dao mu je svoj blagoslov. Eson se isto tako postarao da pošalje u Dodonu obećani
kazan i žrtvenički srp sa drškom od slonovače, premda mu je taj izdatak teško pao. Alkimeda
je svila ruke oko Jasonovog vrata, i plakala je neprestano. Jason je najzad jedva uspeo da se
oslobodi njenog zagrljaja govoreći: – Sramota, majko! Svako bi pomislio da si ti nekakvo
siroče koje svirepo zlostavlja maćeha, pa sad, obisnuto o vrat neke stare dadilje, svog jedinog
prijatelja u kući, grca i lije suze. Taj plač ne dolikuje Kraljici.

Zgurena na podu, ona je jecala: – Kad ti odeš, šta će biti s tvojim dragim ocem i sa mnom?
Nikad nas više nećeš videti žive kada se vratiš – ako se odista ikada vratiš. Pelija će biti naš
ubica. A ko će se onda usuditi da nas sahrani? Naša tela biće izbačena na puste poljane da nas
kopči kljuju i psi glođu. Ja se ne bojim smrti – jer smrt je opšta sudbina ljudskoga roda – ali
strepim i gnušam se od pomisli na ono bedno stanje duše vezane za zemlju, osuđene da večno
bludi bez spokoja i da u studeni i kiši ciči kao slepi miš.

Jason joj kratko reče da oveseli srce, pa iziđe na trg da prohoda. Narod ga tuna dočeka za-
divljenim klicanjem koje se mešalo sa lelecima tuge. Pred njegove noge bacali su skrletnu
sasu, znamenje mladosti koja je osuđena da umre. Njegova baba-tetka Ifijada, Vrhovna

Sveštenica, preprečila mu je put. Ona se bila zaljubila u njega, kao što to katkada čine stare
device kad su u pitanju lepi mladići. Uzela je njegovu desnu ruku i poljubila je, ali, pored sve
želje da kaže nešto, nije mogla da izusti ni reci jer njeno je srce tako snažno tuklo u grudima.
Jason je pošao dalje, dok je svetina klicala oko njega, a ona je ostala ukraj puta mrmljajući
prkosno: – Mladić bez srca što ne poštuje ni starost ni vrlinu! Dabogda me se jednoga dana
setio, kad njegova kosa bude seda i proređena i kad ga kosti budu bolele; kad divni brod ko-
jemu sada tako oholo hita bude trula olupina na žalu; kad ne bi više bilo svetine da mu kliče i
tapše ga po plećima! U prašini pod nogama zagrebala je jedan tajni znak.

Jason je nastavio svoj put krivudavim obalskim drumom, i u Pagasi zatekao je većinu svo-
jih drugova već na okupu. Oni su sedeli na sklupčanim palamarima, savijenim jedrima, i dru-
gom opremom sabranom na obali. Arg, ogrnut dugom kabanicom od bivolje kože, sa svojom
crnom kosom prebačenom napolje, stajao je nestrpljivo očekujući odobrenje da porine brod u
more. Herakle još nije bio prispeo, no Jason je predložio da i bez njega počnu sa spuštanjem
broda. Jason se bio zavetovao da će prineti žrtvu Apolonu, Bogu Ukrcavanja, a njegov otac
Eson, koji je darovao po jaram volova u sva tri prethodna dana – za žrtvovanje Zevsu, odnos-
no Posejdonu, odnosno Atini – obećao mu je još jedan jaram iz malog dželepa koji mu je još
preostao, tako da će se družina dobro počastiti čim brod bude porinut u more. Kad im je Jason
ovo kazao, svi su skočili na noge i stali da skupljaju krupno pljosnato kamenje, koje su stavl-
jali jedno povrh drugog da bi podigli oltar, i nabacali su oko njega suhotine što ju je more bilo

nanelo.
Kad je to bilo gotovo, Jason skide sa sebe svu svoju odeću sem kožnih čakšira i ostavi je na

jednoj golemoj steni do koje plima nikad ne dolazi, drugi slediše njegov primer. Onda, po
zapovesti Argovoj, omotaše oko broda, od pramca do kormila, četiri debela palamara, koje
najpre pokvasiše a potom zategoše vitlom. Kad svaki palamar pričvrstiše i vezaše u čvor, Ja-
son prizva redom svako od četiri olimpijska božanstva koje bese jemac ovom putovanju, i
umoli ga da dobro štiti taj palamar.

Arg je bio spremio pijuke, pa sad naredi svojim drugovima da kopaju jarak, malo širi nego
što je širina broda, niz obalu u more, počinjući od pramca. U ovome pravcu more je bilo
dublje nego ma gde na toj obali za po milje unaokolo. Za njima, dok su kopali, njihove su
sluge teškim drvenim maljevima sabijali u jarku šljunoviti pesak, da bi površinu načinili rav-
nom. Argo je već ležao na valjcima koji su bili podmetnuti čim je kobilica bila načinjena.
Sada je valjalo da se u jarak ispred broda podmetnu drugi valjci, od jakih borovih trupaca sa

oguljenom korom, i da se brod preko njih gura napred. Kod uske krme nije bilo mesta za više

od dvojice ili trojice da guraju; ali Arg je obrnuo vesla u otvorima tako da su drške za dve

stope izbile upolje a lopate pritiskale rebra na suprotnoj strani. Onda on postavi po jednog
čoveka kod svakog vesla a sam se pope na pramac pa povika: – Jedan, dva, tri-horuk!

Argonauti su zapinjali rukama, podmetali ramena, i nogama se unazad odupirali, a sveti-
nom je vladao pobožan tajac. Argo je zadrhtao, zaškripao, i počeo polako da klizi napred.
Ljudi za veslima i oni kod krme zapeli su još jače, a Tifis je držao pravac broda kličući: –
Složno, složno vi, vi sa desne strane! Složnije, vi tamo sa leve! Valjci su ječali, i lak se dim
podigao od trenja kad brod zatutnja naniže. Tifis povika: – Stoj, stoj! Ne gurajte više! Držte

sada! Složno, složno svi! A onda se žuborom pramac porinu, i ceo brod skliznu u more. Tifis,
koji je imao u pripravnosti vrč maslinova ulja, prosu ga u more, zalivši najpre pramac, kao
žrtvu livenicu Bogu Posejdonu i kao molitvu za mirno more.

Argo je ispravno bio spušten u more, a svetina je triput kliknula sreće radi. Posada je pri-
vezala brod u plitkoj vodi i, kad je vratila vesla na svoja mesta i pričvrstila ih kožnim reme-
nima, ona uze da utovaruje na nj zalihe. Arg je nadgledao učvršćivanje jarbola, podešavanje
konopaca za dizanje jedra i druge užarije; ali jedro nije razvio, jer vetra nije bilo.

Ovi poslovi bili su bezmalo obavljeni kad se odjednom sa obale podiže užasna graja. Pu-
tem iz Jolka pojavio se Hila, idući pored prostih volovskih kola na kojima je Herakle ležao

opružen ćelom dužinom, a za njima je išla pratnja narikača. – On je mrtav, naš vod Herakle je
mrtav, povikali su zaprepašćeni Argonauti, a jedan ili dvojica od njih još su dodali: – Ništa

bez Herakla! Herakle je mrtav; mi ne možemo otploviti. Ali pokazalo se da je on samo ležao

u pijanoj neznani i da su se iznajmljene narikače, pošto su se usput založile, spustile u Pagasu
da požele Argu srećno putovanje.

Kad je Hila oživeo Herakla pljusnuvši mu u lice pun šlem morske vode, on se trgao besan,

dograbio je svoju kijaču i iskočio iz kola, koja behu došla u blizinu novopodignutog oltara.

Gomila se na to razbežala u svima pravcima, a Argonauti se prebaciše preko bokova svoga

broda i ščučuriše se dole u njemu. Herakle naglo zadade dva strašna udarca u čelo volovima
koji su vukli kola, i ovi mrtvi padoše na svoje rogove. Jason, izvirujući sa kormilarevog mesta
preko zadnje ograde broda, doviknu: – Odlični udarci, najplemenitiji Herakle! Oborio si žrtve
tako da su pale na najpovoljniji način.

Herakle protrlja oči i probudi se kao iz bevuta. Onda uze da se smeje. Ljudi izmileše iz
svojih skrovišta, Argonauti poskakaše sa broda u more, i svi se pridružiše smehu, pa čak i
najmljene narikače. Onda Jason pozva Velikog Ankeja i još jednog ili dvojicu da mu pomog-

nu da ispregne volove iz jarma i da ih odvuku bliže oltaru. To behu iste one životinje koje

Eson bese obećao za žrtvovanje; Hila ih slučajno bese ugledao kad su ih gonili drumom za
Pagasu, pa ih je pozajmio kao tegleću marvu da dovuku Herakla.

Stojeći pred oltarom, Jason podiže glas i uzviknu: – Sunčani Brate Mesecu-podobne Arte-
mide, Delfinski Apolone, Vučji, Lovorom-ovenčani Apolone Ukrcavanja, kome se pre šest
meseca, kad pohodih tvoje premudro svetište i tvoj grad, zavetovah da ću prineti ovu žrtvu –
čuj me! Na tvoj podsticaj ne ja no Herakle obori ove volove u tvoju slavu, i neočekivano
prebrzo, jer ne umih ruke svetom vodicom očišćenja, niti stavih tvoj tal svetoga ječma u

šupljinu na oltaru. Ti znaš, Dragi Gospodaru Miševa, koliko je Herakle nagao u svakom po-

duhvatu: pogledaj milostivo, ja ti se molim, Veličanstvo Muza, na ovaj obrnuti red tvojih
uobičajenih obreda. Sada, perući ruke od svake nečistoće, posvećujem tebi, Istinoljupče, ove
divne, valjane životinje, i posipam solju njihove glave kao začinom. Dovedi naš brod, molim
ti se, zdrav i čitav natrag na ovo žalo pagasko kad budemo ispunili svoj zadatak; i bdi nad

svima koji su na njemu. Kad se on vrati,

svaki od nas čiji život bude pošteđen prineće na ovaj oltar meso bikova kao radosnu žrtvu;
i druge bezbrojne darove neocenjive vrednosti donećemo tvojim pčelama milim svetištima u
Delfima ili Tempu ili Ortigiji. Idmon, gost u tvome delfijskom domu, brodiće sa nama; a isto
tako i pobožni Admet, Kralj Fere, koji ti jednom odade neobičnu poštu kad ti ono bejaše nje-
gov izmećar, dužan da izvršiš svaku pa i najmanju njegovu zapovest. Zaštiti tvoje rođene,
Nebesni Strelče Neostrižene Kose, i daruj nam neki srećan znak kad razvijemo jedro; založi

se isto tako za nas kod tvoga stica Posejdona, da njegovi konjici morski, valovi, ne jurišaju

isuviše pomamno preko mora debelog.

Posle ovih reci zgrabio je kutlačom ječmenu kašu i sipao je po vrhu oltara, zadovoljan so-
bom što je u svome govoru pomenuo veći deo Apolonovih božanskih svojstava.

Idmon, kao sveštenik Apolonov, zaklao je tada volove žrtvenim nožem od tamnozelenog

obsidijana. Krv je šiknula u jarak i oko oltara: topla hrana da umiri duhove koji bi se mogli

šunjati tuda.

Linkej, čiji je vid bio tako oštar da je na noćnom nebu mogao da razazna sedam Plejada

kad su drugi videli samo šest, i uvek bio prvi da otkrije tajno prisustvo nekog Boga, duha ili

Zloće, uze sada da se smeje. On reče šapatom Malom Ankeju: – Kako halapljivo loču ti du-
hovi! Eno tamo između njih ima jedan pastir opakog izgleda, neki Etik ili Driop, sudeći po
njegovoj odeći, koji je laktovima odgurnuo ostale pa sam loče iz dubljeg kraja jarka više nego
što bi mu s pravom pripadalo. Pored njega je jedan ogroman vučjak pa loču zajedno, jezik do
jezika, grabeći da pesak ne upije tu odličnu krv. Jason nije čuo ove reci, ali Mali Ankej po-
hranio ih je u svome pamćenju.

Arg, kao Biković, nije smeo da jede govedinu sem u jedan svečanik svake godine. On je
podigao drugi oltar i prineo je na žrtvu Boginji Atini jednu debelu ovcu, da je on i ona pojedu.

Linkej je opet upozorio Malog Ankeja i rekao: – Gle sad čuda! Kako su nezajažljivi ovaj
etički pastir i ona im kanda više godi kusu. Budu li jošte lokali zarumeneće se toliko da ćeš ih
i ti moći jasno videti. Da mi je znati šta li ih je dovelo amo? Kudravi riđi vučjak iskezio je
zube na Jasona! Nu gle sad čuda: iz njegovih leđa proviruje senovit tucani vrh od koplja!

Ali Jason nije čuo ni ove reci; on je bio uposlen oko deranja kože belog vola. Plemići koji
su to gledali, prezirali su spretnost njegovih ruku, jer deranje je posao koji ljudi otmenoga

roda poveravaju slugama. Uz jedan zarez ovde, pa trzaj tamo, pa još jedan zarez, Jason je hi-

tro odrao ćelu kožu sa trupla, a da ni jedna kap krvi nije umrljala belo krzno.
Dok je Jason bio tako zaposlen, pastirev duh dolelujao je polako do njega sa ubilačkim

očima. Linkej je brzo zavukao ruku u svoju torbicu, izvadio je otuda tri zrna pasulja, turio ih u
usta i onda ih ispljuvao na duha. – Odlazi, odlazi, odlazi! kazao je šapatom. Duh je iščezao uz
bezglasan vrisak gneva i bola.

Polako su se okretali ražnjevi od hrastovine, golemi čereči mesa pekli su se na oltarskoj va-
tri, a svete butnjače, uvijene u loj, buktale su i širile miris koji je dražio apetit. Idmon je pos-
matrao kako se dim sa lomače podiže uvis u crnim pramenima – dobro predskazanje – a Jason
je prolio mleko i medovinu, žrtvu livenicu Apolonu; i dok je posmatrao, Idmon je bio nadah-

nut da prorokuje u ime Apolonovo, pa je uzviknuo: – Idmone, Idmone, šta vidiš u plamenu? A

onda je sam odgovorio: – Vidim mali žut cvet jedića. Vidim tvoju smrt, Idmone, smrt na jed-
noj cvetnoj livadi, daleko od tvoga doma u ljupkim Delfima, dok brod bez tebe plovi dalje u

istočnome smeru, uz složne udare vesala, i lica tvojih drugova ozarena su slavom.
Drugovi Idmanovi duboko su se sažalili na nj, premda im je laknulo što u plamenu nije

pročitao propast za njih sve. Pokušali su da ga odgovore od putovanja. Ali Idmon je kazao: –
Strah od budućnosti sramoti sveštenika.

Dve ptice pastirice, idući obalom, došle su Mopsu, stale na njega i uzrujano zacvrkutale, pa
su onda odletele. Jason povede Mopsa u stranu i upita ga šta su mu one kazale. Mops odgovo-

ri: Pastirice su promišljeni stvorovi. Opomenule su me da ponesem meleme, lekove za rane, i

lekove protiv groznice, kao i druge lekarije. Nu ja sam već svezao u lanenu torbu sve što bi
nam moglo biti od potrebe.

Gozba je bila gotova da joj se pristupi pre nego što je sunce dodirnulo najviši vrh neba, a

poslednje pripreme za putovanje bile su u međuvremenu izvršene pod Argovim uputstvima.
Družina je sada posedala u krug oko oltara i oblaporno je navalila na izvrsno pečenje,

režući po volji komade sa cereka koji su cvrčali. Hila je družinu služio razblaženim mirisnim
vinom u šarenim minijskim peharima, i pritom je svakome redom kazao poneku lepu reč
hvale.

Kad su ovi bili dobro namireni i u dobrome raspoloženju, ustao je na gore Arg i podigao

ruku u znak tišine. On im je ovo rekao: – Moji gospodari, prema uputstvima koje su mi dali

atinski Kralj i Kraljica Arhonti, a koja su oni dobili od same Boginje Atine sa žezlom kuka-

vice, valjalo je da sagradim brod za Jasona Minijca, naslednika Kraljevstva Ftijotide, u kojem

će on i njegovi odabrani drugovi otploviti u Kolhidu, na drugoj obali Crnoga mora, i doneti
otuda izgubljeno Zlatno Runo lafistijskog Ovna. Ja sam svoj zadatak izvršio; jer Jason prima

moje delo, i odaje mu hvalu. No moj udeo u brodu ne okončava se njegovim završetkom. Ja
želim da i sam plovim na Argu, toliko se dičim njime. Ne mogu da pomislim da će mi iko od
vas odreći jedno mesto na njemu, iako nisam bio prisutan kada je izbor vršen; jer desi li se da
ga bura baci na neku stenovitu obalu, ko će umeti bolje od mene da ga popravi i ponovo
načini sposobnim za plovidbu? Nu recite mi, gospodari moji, koji je između vas zapovednik
kome treba da položim uobičajenu zakletvu na poslušnost. Je li to Jason Minijac, koji, kad
voljom Bogova (kao što neki vele) bi naznačen za vođu ovoga pohoda, posla po zemlji glas-
nike koji vas sabraše amo? Ili je to Herakle, Knez Tirinta, koji slavom i snagom neizmerno

nadmašuje sve ljude koji danas žive? Čuo sam da neki od vas vele da bi to bila luđačka
drskost ako bi Jason, ili ma ko drugi, polagao pravo na vodstvo sad kad je Herakle (iako on

nije Minijac čak ni po obredu novog rođenja) pristao da pođe sa nama. Premda nijedan od vas
ne voli da bude poslušnik onome koji bi mogao da zapoveda, ipak moramo se saglasiti da

izaberemo vođu koji će u naše ime zaključivati ugovore na stranim dvorima koje bismo mogli
pohoditi, i čiji će glas biti presudan kad se u našem ratnom savetu mišljenja podele. Što se
mene tiče, spreman sam da slušam ili Jasona, ili Herakla, ili onoga kojega god vi izaberete, i,
da ne bih više uplivisao na vaš izbor, velim vam samo ovo: da je Otac Zevs poverio svetu

granu Jasonu, i da je Kralj Pelija, možda nadahnut od strane svoga oca Posejdona, posumnjao

da li će moj brod, makoliko čvrst sagrađen, moći dugo da izdrži golemu težinu Heraklovu.
Onda Admet, Pelej, i Akast povikaše, – Hoćemo Herakla! a svi Argonauti, prihvatiše,

poklič: – Herakle, Herakle! Veoma hrabar čovek morao bi biti onaj koji bi povikao neko dru-
go ime, jer nije se znalo da li se Herakle već dovoljno založio jestivom i pićem da bi mu se
vratilo dobro raspoloženje posle one terevenke na gori Peliona. Herakle prihvati ovčji but koji
mu je pružio Arg kad je pojeo goveđu pečenicu kojom ga je uslužio Jason, pa kad otkide pos-
lednje komade mesa koji još behu ostali na njemu i strpa ih u usta, on brisa masne ruke o gri-

vu svoje kose pa mačem stade da čačka zube. A onda, ugledavši neku zloslutu pticu kako leti
krešteći preko mora, on se odjednom hitnu plećem na nju, i ona pade mrtva. – Uvek je ubijem,
zaurla on, i podiže se veliki žagor divljenja.

Čuli su se ponovljeni uzvici, – Herakle, Herakle! Ali on ispuži svoju desnu ruku i reče: –
Ne, druži, ne vredi vam da birate mene. Ja se često od pića ubevutim. A sem toga, svakoga
časa može da se pojavi na lakim nogama onaj prokleti glasnik Taltibije, koga ja zovem
Đubrevićem, pa da kaže: – Pozdravi od Kralja Euristeja, najplemenitiji Kneže Herakle! Valja
ti da doneseš Posejdonov trozubac, ako izvoliš. Onda bih morao da vas ostavim i da pođem za
novim Radom: jer kad god ne poslušam, dečji glasovi postaju u mojoj glavi sve bučniji i
bučniji i čini mi se da će mi bubne opne popucati, a nevidljive ruke štipaju me za nos i vuku
me za kratku kosu oko slepoočnica, onde gde je koža najosetljivija. Birajte nekog drugog.

Onda, posle stanke, neko povika – Admet, neko – Veliki Ankej, a neko – Kastor i Poluks

zajedno. No niko ne reče – Jason.
Posle malo vremena Herakle ućutka žagor pokretom ruke, pa reče: – Moj zlosrećni prijatelj

Hiron Kentaur rekao mi je sinoć da se on uzda u Jasonovu sposobnost da predvodi pohod, ako
se ja ne bih toga primio. – Oh, rekoh ja. – Misliš li ti odista na Jasona Esonova? – Na njega,

reče on. – Olimpljani su pokazali prema njemu neobičnu naklonjenost, a što se mene tiče,
zahvalan sam mu na pomoći koju mi je nedavno ukazao oko poravnjanja mojih razmirica s
Lapitima. A sem toga, Jason ti je ovakav čovek: muškarci mu većinom zavide ili ga preziru,
no žene se većinom zaljubljuju u njega na prvi pogled. A zato što žene svukuda, kako med
varvarima tako i međ prosvećenim narodima, drže u svojim rukama tajne dizgine vlasti i na
kraju uvek biva po njihovom, to dar kojim je Boginja Nimfa obdarila Jasona nije neznatan.

On je bolji vod čak i od tebe, Herakle, kome se svi muškarci dive a nijedan ti ne zavidi, nu od
koga svaka žena pri čistoj pameti kupi skute i s vriskom beži čim te ugleda. Hironova mudrost
s pravom je na glasu, premda se grdno prebacio u onome što je kazao o strahu koji žene hvata

od mene; pa zato, pošto se ne primam da predvodim ovaj pohod, spreman sam da podelim

megdan, pojedinačno ili skupno, sa svima onima koji bi hteli da ospore Hironov izbor. Nu da
li ja prezirem Jasona ili mu zavidim, neka se niko ne drzne da upita.

Glava XI
ARGO PLOVI

Jason je ustao i od srca zahvalio Heraklu, krotko se obavezavši pritom da će u svojoj brizi i
nevolji odmah potražiti njegov savet, i uvek ga slediti.

– Tako valja, reče Herakle. – Nu ako se dogodi da ja spavam ili da sam pijan, pripitaj Hilu.
Njegova pamet ravna je njegovoj lepoti ili čak (kad bi to bilo mogućno) ona je premaša, a u
pogledu putovanja po tuđim zemljama dvaput je iskusniji nego ijedan od ovih ovde prisutnih
izuzimajući samo mene.

Jason je opet smernim glasom zahvalio Heraklu, a onda je žustro proslovio: – Moji gospo-
dari, izvlačimo sada kockom veslačka mesta. Budite tako dobri, pa mi svaki od vas predajte
po jedan kamičak koji se može opet poznati. Ja ću ih promućkati u mome šlemu, a Hila će ih
nasumce izvlačiti, po dva odjednom. Tako ćemo pupuniti sva mesta redom, počinjući od onih
koja su najbliža kormilu, pa završavajući sa mestima na pramcu. Dabogme, izuzimam Herak-
la; on mora biti slobodan dok vi drugi veslate.

Ubrzo je Jason pokupio kamičke od sviju sem Herakla, Hile i Tifisa kormilara. Hila je,
gledajući u stranu, izvlačio iz šlema dva po dva kamička, pošto ih je Jason najpre dobro
promućkao. Držeći ih visoko u ruci, svakoga je puta ponavljao pitanje: – Čiji su ovo kamičci?
Ali kad trinaest parova behu prozvani, u šlemu ne osta ništa, i jasno se pokaza da četvorica
nedostaju. Dvojica od tih behu Minijci iz Halosa; prethodne večeri oni behu otišli iz dvora
pod izgovorom da žele da prinesu žrtvu Artemidi u trećoj

mesečevoj noći, no otada više ne behu viđeni. Očevidno, predomislili su se, i pobegli od
pustolovine svojim kućama, ostavljajući za sobom svu svoju opremu. Nedostajali su još
Akast, sin kralja Pelije, i njegov prijatelj Pelej Mirmidonac. Oni su uzeli učešća pri spuštanju
broda u more, no uskoro potom Akast je dobio od Kralja poruku, o koju se nije smeo oglušiti,
da se odmah vrati u Jolk i tuna odgovori Kraljevom sudiji na optužbu koja je podignuta protiv
njega zbog zlostavljanja neke robinje. Akast je na to odjahao na mazgi, a Pelej je malo doc-
nije otišao za njim.

Sada se većalo da li da se plovidba odloži do povratka ove dvojice. Hila je ispričao družini
da ga je sa volovskim kolima na putu u Pagasu, zaustavio odred dvorskih stražara postavljenih
otprilike na jednu milju daleko od grada; oni su podigli ćebe sa Heraklovog lica i brzo ga opet
spustili kad su videli ko je on, rekavši pritom da im je izdato strogo naređenje da spreče ukr-
cavanje Kraljevića Akasta na brod Argo. Argonauti su odmah shvatili da je Pelija izmislio
priču o robinji da bi sprečio svoga sina da otplovi.

Ida, brat oštrovidog Linkeja, reče: – Akast je možda isto toliko kriv koliko i njegov otac.
On je strašljivac u duši, meni se čini. Ali nisam verovao da će nas Pelej Mirmidonac tako be-
sramno napustiti; premda, odista, ja još nisam video čoveka da tako kao on nespretno rukuje
džilitom, a u svojim je postupcima ljigav kao jegulja.

Stari Nauplije odgovori veselo: – Nu opet je možda bolje imati na brodu makar polovinu
posade ali sastavljenu od ornih veslača, negoli imati potpunu posadu od samih lenivaca.

Neki njegovi drugovi promrmljaše nešto u znak ne odviše uverenog slaganja.
Popodne je odmicalo. Mladići su uzeli da zbijaju šale i da pričaju smešne ili sramotne
priče, kao što se to obično čini pri kraju gozbe. No Jason je stajao nem, zamotan u svoj ogrtač,
ne sudelujući u veselju ni jednim jedinim osmehom. Ida je prišao iza leđa Hili, napunio je
pehar čistim vinom, ispio ga na dušak, i još dvaput je to ponovio. Onda je na žalu zaigrao pi-

janu ratničku igru. Isturivši se smešno i pokazujući palcem sa strane na Jasona, uzeo je da
deklamuje neke naopake stihove koji su glasili ovako: Jasone, sine Esonov, reci meni pravo:

šta je sad tebi odjednom, koji ti je đavo? Priznaj, deder, odmah zašto si zamišljen tako? Vikni
glasno, ako nećeš da šapneš polako! Možda se stidiš što zapovednik si baš ti div-junacima, te
slavne zemlje dičnoj kiti? Nu dičniji od svih je Ida, sin Afarevsa, što više duguje koplju neg
pomoći Zevsa.

(Ovde je on opako izmahnuo kopljem.)

Gore glavu, ti, strašljivče, od straha li ako kriješ glavu ispod šaka – evo baš ovako!
(Ovde je on podražavao Jasona kako sedi.)

Ida na put kreće s tobom – Ida – čuješ li ti?
Najveštiji kopljanik s tobom će putovati.
Ia, Ida iz Arene svaki put dobivam boj i prezirem vlast bogova – znaj, pratilac sam tvoj.

Ne fermam ni Apola, kog danas ti počasti, jer jednom htede Marpesu moju ukrasti i blud-
nicom načiniti je u svetištu svome.

Ali nijedan Bog neka se ne ponada tome da će ikad ugrabit šta od mojega mala, jer sluge
božje beže – mom dugom koplju hvala!

Na ove reci Mops i Idmon su se umešali, Idmon obuhvativši ga za noge i oborivši ga na tle

dok mu je Mops okretanjem ruke oteo koplje. Priskočili su i drugi i držali ga povaljena dok
mu je Idmon držao pridiku ovim recima:

– Drski hvalisavce, ti dozivaš nevolju. Vidim po tvome peharu da si pio nerazblaženo vino,

no čak ni to ne bi smelo da te zaludi toliko da vređaš Sjajnoga Boga čiji si ovde gost. Opome-
ni se onoga što se tek onomad zbilo sa dvojicom aloejskih knezova. Oni su odbili da priznaju

Apolonovu pravnu vlast nad muzičkim Kobilinirri nimfama gore Helikona, tvrdeći da su ove,
kao službenice Trojne Muze, bile stanovnice Helikona davno pre Apolonovog vremena. Oni

su pretili ratom svima Olimpljanima skupa ako Apolon pokuša da prisvoji Helikon; i govorili

su ludo o tome da će preneti Pelion na Osu, ako bude potrebno, da bi dosegli do vrha Olimpa i
svrgli Oca Zevsa sa njegovog prestola. Nu ja sam im prorekao nesreću; čak i pre nego što je
moj otac Apolon mogao da pošalje svoj strelce – ta dva razmetljivca bila su mrtva. Bili su se

posvađali oko jednog jelena kojega su lovili a svaki je od njih tvrdio da ga je on ubio; i
sopstvenim su mačevima isekli jedan drugoga na komade.

Ida se nasmeja, ali prigušeno, jer Poluks pesničar, seđaše mu na prsima. – Deder, argovska
Žabo, reče on, – prorokuj moju nesreću ako se usuđuješ, kao što si je prorokovao
Aloeiđanima, pa ćeš videti šta će se zbiti. Pokazaće se, naduveni lupežu, da si ti lažan prorok,
jer velim ti da će tvoje mrtvo telo ležati i trunuti ovde, ovde na pagaskom žalu, a ne na nekoj
dalekoj cvetnoj livadi (kao što ti to bojagi tvrdiš) dok brod bude plovio bez tebe.

Svađa bi se okončala krvoprolićem, jer Linkej je već bio pošao, s mačem u ruci, u pomoć
svome bratu Idi, da se odjednom nisu čuli iza oltara zvuči četvorostrune lire na kojoj je neko
čudesno lepo svirao. Na te zvuke, oni koji su se bočili s Idom smekšaše, pa ustavši na noge
uzeše da igraju po zvucima muzike. Ustade i Ida isto tako i pridruži se plesu, ne pokazujući
nimalo zlovolje, jer u pijanih ljudi pamćenje je kratkotrajno; i Linkeju je bilo drago što može
da vrati mač u korice i da sledi drugima. Zatim se Jason prenuo iz svoje zamišljenosti i čilo je
poskočio, podignutih ruku i pucajući prstima, jer Hiron je bio strog ali valjan učitelj igranja.
Najzad je udaranje stopala pokrenulo Herakla. On se podigao i skočio na volovska kola, pa je
po njima cupkao, ponesen svirkom, i izgledalo je izvesno da će se osovina slomiti. Okolo nje-
ga plelo se i rasplitalo kolo igrača, obrazujući pritom svetu brojku osmicu.

Posle jednog snažnog udara u sve četiri strune, svirka umuknu isto onako naglo kao što je i
počela. Mops, Idmon, i još nekoliko drugih potrčaše da zagrle mršavog divljeokog Tračanina
tetovirana lica i odevena u belu lanenu odeždu, koji je svojom svirkom sprečio krvoproliće na
pomolu. – Orfeju, povikali su oni, – Orfeju, jesi li nam opet došao posle tvojih egipatskih lu-

tanja i svojevoljnog izgnanstva med svirepim Kikoncima?

Orfej odgovori: – Obznanjeno mi je u snu da mi valja putovati s vama. Hajdemo na brod.
Dolazak Orfejev produžio je gozbu do večeri, a tada je bilo isuviše pozno da zaplove. Onda
Jason naredi ljudima da nakose trave i steru ležaje na žalu, pa se on i njegovi drugovi
prihvatiše jela i pića dok mesec ne odskoči visoko na nebu, a Orfej im razgaljivaše duše pes-
mom i svirkom. Pevao je jednu pesmu za drugom o dobrim starim vremenima Tezeja i Perito-
ja, a oni su neprestano još tražili. Oko ponoći zaspaše jedan za drugim; no njihove sluge
ostaše na straži, u slučaju da Pelija smera izdaju. Noć je bila tiha, i uskoro zablista zora, vedra
i svetla.

Kad su se založili hladnim mesom i popili malo vina, Jason bodro povede svoje drugove

Argu, i posada zaposede brod, svako na onome mestu koje mu je bilo dodeljeno. Sluge se

sjatiše sa opremom i zalihama koje behu nagomilane na obali, a njihovi gospodari užurbano
skloniše sve u škrinje ispod sedišta. Oni su želeli da se što pre otisnu, jer Orfej je već svirao
svečanu, laganu veslačku pesmu, – Brodi, brodi, verna barko, brodi na more široko – koja je
otada postala slavna, a tada se prvi put čula. Kad je Herakle velikodušno kazao da će on uzeti
veslo sa jedne strane koje je najbliže kormilaru, Jason je naredio da teži veslač svakoga para
pozadi jarbola sedne na levu stranu broda da bi tako poravnao snagu tog ogromnog zaveslaja;
on je ovo učinio po Argovu savetu. Sa juga je poduhnuo povoljan vetar.

Tifis je zauzeo visoko kormilarsko mesto, a Jason je doviknuo svetini na obali da odveže
palamare sa probušenog sidrenog kamenja. Ljudi to učiniše, i dobaciše Jasonu na brod krajeve
konopca. No Arg ukori Jasona što htede da ostavi na obali kamenje koje su klesari s toliko
truda uobličili. Uprkos nestrpljivom mrmoru od strane veslača, kamenje je bilo podignuto sa
obale i, preko duge daske, dokotrljano na brod.

Najzad je Jason dao znak za polazak, Herakle je spustio veslo u more, i zaveslao. Drugi
veslači učinili su to isto, i posle tršavog početka divni brod zaplovio je glatko zalivom, a vesla
su se dizala i spuštala u savršenom ritmu. Tu se videlo obistinjenje Apolonovog proročanstva
da će se pravi Jason pojaviti. Jer, na brodu Argo, Jason nije više bio iscelitelj nesloga, uprkos
svoga imena; Orfej je bio čovek kojega se tražilo da izgladi neprestane razmirice njegove lju-
bomorne i neobuzdane posade.

Jason, opazivši kako sunčeva svetlost triput blesnu na uglačanom tuču iz pravca Metone,
ugovoreni znak koji je očekivao, reče Tifisu: – Kormani ka Metoni, molim. Nadam se da
ćemo se tuna upotpuniti. Tifis učini tako, a naricanje nošeno vetrom sa obale Pagase ubrzo
dopiraše do njih još nejasnije.

Kad ostaviše Jolk daleko za sobom, Linkej, bacivši pogled na levu stranu, prekide svirku i

povika: – Vidim nešto, drugovi. Dva muškarca i jedna žena jure niz padinu Peliona u pravcu

Metone, poluskriveni bukovim cestarom. Muškarce svi znate: to su Akast, sin Pelijin, i Pelej
Mirmidonac, njegov prijatelj. Mnogi od vas poznaju i ženu: ona juri i preskače preko žbunja
lako kao srna; a po njezinoj upletenoj kosi, kratkoj tunici, i luku svako bi rekao da je to neka

lovica Boginje Artemide.

– Oh, Linkeju, Linkeju, reci mi kakve je boje njezina tunika? žudno upita mladi Meleagar
iz Kalidona, njegov sadrug na veslačkom sedištu. – Da nije boje šafrana, je li?

– Safranove je boje, odgovori Linkej, – a oko vrata ima ogrlicu od medveđih čaponjaka.
Neću duže da te držim u neizvesnosti, Meleagare. To je devojka koju voliš više nego svoj
život: to je Atalanta iz Kalidona.

Veliki Ankej povika srdito: – Neka se ne usudi da stupi nogom na ovaj brod. Nijedan brod
nema sreće ako se na njemu nalazi žena.

– Pripazi se, reče Meleagar. – Ti si isto tako govorio u Kalidonu pre lova, a šta bi bilo od
tebe bez Atalante! Zar ti ona nije spasla život?

Veliki Ankej promumlao je neki nerazumljiv odgovor.
Kad je Argo pristao u Metoni uz veliku stenu koja služi kao molo, Atalanta uskoči na brod
pre nego što ju je iko mogao sprečiti, držeći u ruci jelovu grančicu. – U ime Boginje Device,

uzviknu ona. Jason nije imao drugog izbora doli da je primi kao člana brodske družine. Srebr-
na Cetina posvećena je Artemidi, koja, iako se odrekla svoje veze sa Trojnom Boginjom i
priznaje se Zevsovom kćeri, još uvek je zadržala većinu svojih pređašnjih svojstava. Opasnije
je uvrediti nju negoli bezmalo ma koje drugo božanstvo, i Jasonu je laknulo u duši kad je vid-

eo da je i ona naklonjena pohodu; on se plašio da je svojom nabusitošću jutros možda uvredio
njenu sveštenicu Ifijadu.

Ali Meleagar, koji je bio zaljubljen u Atalantu, gorko se razočarao kad je video da je ona
došla u ime Boginje i prema tome bila je nedodirljiva. On je nedavno bio poumio da se rastavi

od svoje žene Kleopatre, kćeri Ide i Marpese, i da se oženi Atalantom čim se ona bude povuk-
la iz službe Artemidine. Ona je bila slobodna da to učini ako bi prinela izvesne neimenljive
žrtve u Boginjinom svetištu; ali proročište ju je upozorilo da joj brak neće doneti sreću, a,
osem toga, ona nije želela ni da izazove zlovolju Ide, Kleopatrinog oca, ni da žalosti Kleopa-

tru, koja je bila njena druga – lovica. Atalanta je stoga odbila da se uda za Meleagara

kovrdžave kose, koji se na to zakleo da ga ona bar ne može prisiliti da i dalje ostane sa Kleo-

patrom; otići će u Jolk i tuna će se dragovoljno javiti za putovanje u Kolhidu, pa će tako njih
obe zaboraviti.

Sada se činilo da Atalanta nimalo ne želi da je Meleagar zaboravi. Došla je i sela pored
njega na isto sedište, i Linkej joj je ustupio svoje veslo. Ljudi su primetili da joj o pojasu vise

tri krvava skalpa, što je medu onima u blizini izazvalo neugodnost i zabrinutost.

Ubrzo potom Akast i Pelej dojuriše niz molo i uskočiše na brod, smejući se. Oni sedoše za-
jedno na pramčano sedište i pričvrstiše vesla u otvore, a Jason i Linkej čakijama otisnuše brod
od mola. Kad zaveslaše, Akast ispriča drugovima šta se dogodilo. Kad je on došao u Jolk,
Pelija mu je odmah rekao da nema nikakve optužbe na koju bi trebalo da odgovara, ali da su

postavljene straže koje će sprečiti njegov povratak u Pagasu. Akast se protivio drsko i do do-
laska Pelejeva nije ni pokušao da da privid pokornosti očevoj volji. Onda je u dvoranu stupio
Pelej i kazao da se posvađao sa lasonom oko pitanja vodstva pohoda, i da se zakleo da on, bar,
neće ni poumiti da se ukrca na brod ako mu Herakle ne bude zapovednik. – To ti je bilo vrlo
mudro, reče mu Pelija, – vrlo mudro, jer (da ti pravo kažem) ne nadam se da ću ikad više vi-
deti taj brod, sad kad su se pustolovi stavili pod zapovedništvo moga uobraženog sinovca. A

Akast je, pretvorno glumeći da mu srce više ne žudi za tim putovanjem, na to kazao: – Kad si
se ti vratio, dragi Peleju, nije mi mnogo stalo do toga da li ću putovati ili ovde ostati. Sedimo
sada i počastimo se, a rano ujutru poći ćemo na Pelion da pozdravimo Hirona i da ga nagovo-
rimo da lovi sa nama. Pelija ovome nije ništa prigovorio. I tako, uranili su sledećeg jutra i
pošli malo u planinu, a onda su skrenuli ka Metoni; jer Pelej je bio saopštio (asonu svoju na-

meru i nadao se da će Argo biti tuna. Uskoro su naišli na Atalantu, koja je upravo ubila dva
Kentaura i derala im kožu s glava…

– Kentauri ne priznaju olimpijsku Artemidu, objasni Atalanta. – Oni nju mrze otkada je

ona preuzela saborište nimfa Riba u Jolku, i tako ih lišila njihovih uobičajenih uživanja. Tro-
jica od njih čekali su me u zasedi dok sam se planinom spuštala sa Ose i besumnje bi me na-
pastvovali da ih moja strela nije iznenadila u zasedi. Utekla sam odmah, i sama sam se post-

avila u zasedu kad sam videla da me slede; tako sam ustrelila preostalu dvojicu, kao što Pelej i

Akast rekoše. Da bih se spasla gonjenja njihovih požudnih duhova, odrala sam im glave – ove

konjske grive što Kentauri nose zgodne su za tu svrhu – i tako sam ih načinila nemoćnim pro-
tiv sebe. Sva njihova snaga je u kosi. Ne, ne, kapljice krvi što se cede sa skalpa doneće brodu
dobru sreću, ne nesreću.

Jason se užasnuo na ove Atalantine reci. Ma šta ona kazala, bezmalo je izvesno da će du-
hovi Kentaura, njegovih rođaka, tražiti od njega odmazdu. No ipak, on nije smeo da se izloži
opasnosti da uvredi Artemidu. Zato reče naposletku: – Ja to mogu da ti oprostim ako nisi ubila
moga poočima Hirona. No zlo bi bilo po tebe da si mi poočima Hirona ubila.

– Ah! Zar sam zaboravio da ti kažem, upade mu u reč Herakle, – da je moj stari prijatelj
mrtav? Juče je umro. On, Hila, i ja divno smo se zabavljali – jeli smo i pili i pričali priče, a
onda… Ne sećam se tačno kako je taj belaj počeo, ali znam da su neki drugi Kentauri počeli
da luduju i da se bekelje na mene. Mlatnuo sam jednoga od njih, začelo malčice prejako, jer
taj više nije proslovio ni reči. One druge uhvati još veće ludilo pa rešiše da osvete onoga
mrtvog.

– Herakle je ubio pet šest Kentaura, reče Hila. To su opet bili oni dečji glasovi u njegovoj
glavi. Onaj čovek pokušao je da ga obuzda da ne zatre pleme, ali naleteo je na jednu od nje-
govih strela. Herakle se gorko kajao, kao što možeš zamisliti, i ja sam morao da ga utešim još

jednim vrčem vina. Zato smo onako kasno prispeli na obalu. On je Hirona nazvao – onaj
čovek da bi izbegao prizivanje njegovog duha.

– Kentauri su napast, reče Koron Lapit. – Oni su napali moga oca Keneja, bez ikakvog po-
voda, i premlatili su ga borovim trupcima. Moje srce uvek zaigra kad čujem da je ubijen neki
Kentaur.

Na to Orfej brzo zasvira jednu blagu melodiju, i uze da peva:

Zaboravimo, druži, zaboravimo mračna dela što leže iza nas! Ne dajmo da tuga zaslepi nas,
da pometnju stvori, da sputa nas! Ima još nade. Zaboravimo!

– Otpevaj opet taj stih, Tračanine, reče Herakle. – Ti si u pravu. Zaboravimo te nesrećne
Kentaure! Ti se ne srdiš na mene, Jasone?

Jason ne odgovori ništa dok Herakle, preteći, ne ponovi pitanje, pa i tada reče potištenim
glasom, a suze mu navreše na oči: – To je bio najplemenitiji čovek kojega sam poznavao, i zlo
bih o sebi mislio kad ne bih prolio suze na takvu vest; jer vidim da čak i oči hrabroga Peleja
liju suze i da se njegova ramena tresu od grcaja. Pa ipak, volujem što su moj dragi poočim i
moji drugovi Kentauri pali u tvoje ruke, najplemenitiji Herakle, nego da su pali ma od čije
druge. Jer znam da ćeš ti, kada se vratiš u Grčku, uspokojiti dušu onih drugih. A ni sam taj
čovek nije bez krivice: nije trebalo da javno načinje mešinu s vinom; vino je prokletstvo Ken-
taura, kao što je i sam često govorio.

Tako je Jason ublažio Heraklov gnev koji je bio na pomolu.

– Drugovi, reče Arg, – ja predlažem da valjano koristimo ovo popodne i da izmaknemo iz
Pagaskog zaliva pre nego što Pelija uputi neku galiju u poteru za nama.

– Zapevaj opet onu pesmu, Orfeju, reče Herakle. – Uzgred da te upitam, da li nije Lin,
učitelj muzike – dosadna cepidlaka – onaj kome sam lirom razbio glavu u samoodbrani, da li
nije taj Lin bio tvoj brat?

– Zaboravi ta mračna dela, Herakle, reče Orfej tužno, i odmah potom udari u svirku.
Ipak Metona nije bila poslednje mesto u Pagaskom Zalivu ukraj kojega se Argo zadržao:

Jason je bio prisiljen da se iskrca na jednom žalu u najdubljoj uvali zaliva i da tuna prinese na

žrtvu Svetloj Artemidi jedno jare koje je kupio od nekog pastira za nekoliko hlepčića od smo-
kava. No prinošenje ove žrtve nije ih dugo zadržalo, a Meleagar je nagovorio Atalantu da na

isti oltar prinese i skalpe Kentaura, što je skinulo teret sa svačije duše.
Ovo je priča o Atalanti. Jasije Arkađanin, poglavar u onoga Kralja Eneja koji je zasadio

prvi vinograd u Etoliji, zaželeo je da ima sina; a kada njegova veoma voljena žena umre pri

porođaju ženskog deteta koje ona nazva Atalanta, on naredi svome domoupravitelju da dete
izloži na planini, tuna da ispašta za umorstvo svoje majke. Međutim, niko ne voli da izloži
dete, jer mnogo je teže otresti se duše deteta negoli duše odrasle osobe. Domoupravitelj stoga

poveri zadatak svome pomoćniku, a pomoćnik ga poveri jednom svinjaru, a svinjar ga poveri
svojoj ženi, a njegova žena ostavi Atalantu na pragu jednog planinskog svetišta Artemide

Medvedice i reče svinjaru da je zapovest Jasijeva izvršena. Priča se da je jedna prava medve-
dica svakodnevno silazila iz planine da dete u svetištu nahrani medom, i da je ta medvedica

dojila Atalantu mlekom iz svojih sisa. Atalanta je bila posvećena Boginji i postala je čuvena

lovica; kada je potpuno odrasla, mogla je da trči kroz šumu ili kroz pust predeo brže nego
ijedan muškarac ili žena u Grčkoj, tako je bila hitrih nogu.

Uskoro je jedan veliki divlji vepar stao da pustoši polja i voćnjake Kalidona, a ljudi su
držali da je to kazna što je Kralj uvredio Artemidu, Gospodaricu Divljih Stvorova. Enej je

hotimice uskratio Boginji njen udeo prilikom prinošenja žrtve svima Olimpljanima zajedno
zato što su njene lisice harale njegov vinograd. Isprva, niko se nije usudio da pođe na vepra;
no najzad je Meleagar, koji je bio Kraljev sin, sabrao četu hrabrih mladića iz ćele Grčke i kre-
nuo na nj. Ipak, i Meleagar je zazirao od napada na vepra ako Artemida najpre ne da svoj pris-

tanak, pa se zato uputio u njeno svetište sa darom od milošte. Vrhovna Sveštenica pohvalila je
Meleagarovu hrabrost i pobožnost, i ne samo što je odobrila lov već je i Atalantu poslala da u
njemu uzme učešća.

Ovo nije bilo po volji njegovim drugovima, među kojima behu Ida, Linkej, Kastor, Poluks,
Admet, Veliki Ankej, i Pelej. Svi ovi odbiše najpre da idu u lov sa ženom, govoreći da će im
ona doneti nesreću. Meleagar im onda reče da će ih Artemida bez sumnje kazniti isto onako
strogo kao što je kaznila i njegovog oca Eneja ako sada od lova odustanu. I tako su krenuli u

lov, sa veoma malo dobre volje, saglasivši se da krzno pripadne onome, ma ko to bio, koji

vepra ubije.

Atalanta ih je postidela time što je prva ušla u trag vepru i našla ga u cestaru u koji se bio

sklonio. Da bi pokazali svoj prezir prema njoj, oni su prenebregli njezina uputstva koja su
glasila: da u tišini opkole cestar i da čekaju u zasedi s lukovima i džilitima dokle ona istera
vepra na čistinu. Umesto toga, oni su glavačke jurnuli u šumarak, podižući silnu graju da bi
zver uplašili. Našavši ih skićene u gomili, vepar je dvojicu od njih ubio, i još je dvojicu, od
kojih je jedan bio Veliki Ankej, obranio u noge. Atalanta je dograbila Ankeja na svoja pleća i
odnela ga izvan opasnosti dok je vepar mrcvario telesa njegovih drugova. Ona je Peleju osta-
vila čast da džilitom ubije zver; no premda je vepar još uvek bio pri svome gnusnome poslu,
Peleju je pošlo za rukom samo to da ubije svoga tasta. Vepar je utekao neozleđen.

Kad je Atalanta previla ranu Velikom Ankeju, nastavila je da goni vepra i još jednom

pronašla njegovo skrovište. Ovoga puta lovci su poslušali njena uputstva i ostali su skriveni u

zasedi. Ona se privukla vepru sasvim blizu i duboko mu je zarila strelu u butinu. Uz strašno
graktanje vepar je hromo iskočio na čistinu, gde ga je dočekao pljusak strela iz lukova stelaca
koje je Atalanta rasporedila svuda unaokolo. Jedna strela pogodila ga je pravo u levo oko, i on
stade da trči u malim krugovima, bacajući penu na usta. Meleagar se usudio da mu se približi
sa slepe strane, pa mu je tako rinuo džilit kroza samo srce.

Kad je vepar pao, neki od onih koji su stajali po strani dok je pretila opasnost, priskočiše
sada da ga bodu. Kao što se moglo očekivati, nastala je bučna raspra oko toga ko je ubio ve-
pra i time zadobio krzno. Meleagar je okončao svađu izjavom da iako je sam zadao džilitom
smrtni udarac vepru, on se ipak odriče svoga prava na krzno i dodeljuje ga Atalanti. Jer ona je
prva tako obranila vepra da bi on u svakom slučaju uginuo posle nekoliko dana, a sem toga
naterala ga je u zasedu koju je sama postavila.

Onda su Meleagarove sluge odrale vepra i krzno predale Atalanti. Ona ga je zahvalno pri-
mila i uputila se polako Artemidinom svetištu, ali Meleagarovi stričevi, od kojih je jedan
tvrdio da je baš od odapeo onu strelu koja je vepra oslepila, pokušali su u svome besu ne samo
da joj otmu krzno već i da je siluju. Meleagar je čuo njene krike i pojurio je da je izbavi,
pozivajući Artemidu da ga zaštiti od krivice. Ubio je oba svoja strica istim onim džilitom ko-
jim je probo vepra. Tako se potvrdila praznoverica da ne valja ići u lov sa ženom, jer petorica
ljudi poginulo je toga dana; no ipak moglo bi se možda isto tako reći da ih je ubila baš ta ista
predrasuda.

Kad je Jasije čuo da je Atalanta zadobila krzno, ponos je ispunio njegovo srce, i priznao ju
je najzad za svoju kćer. On ju je proglasio svojom naslednicom i u pobožnosti je podigao
svetište Artemidino sa vratnicama od tuča i železnim ražnjem. No Atalanta nije htela da se

smiri i da živi domaćim životom (kao što dolikuje! kćeri jednog poglavara, niti je pak ocu
dopuštala da upravlja njenim životom ma na koji način, ona je i dalje odlazila u lov kad god
joj se to prohtelo, a naročito onda kad je mesec sijao jasan.

Evo sada spiska Argonauta koji su isplovili iz Pagaskog zaliva. Nisu svi oni obavili to pu-
tovanje u potpunosti, a drugi su zadobili ime Argonauta premda su se ukrcali na hrgo tek onda
kad je on prošao između Sudarnih stena i uišao u Crno more.

Akast, sin Kralja Pelije iz lolka, Minijac.
Admet, Kralj Fere, Minijac.
Veliki Ankej iz Tegeje, sin Boga Posejdona.
Mali Ankej, Leleg, sa Cvetnog Sama.
Arg iz Atine, po rođenju Tespinjanin, graditelj Arga.
Askalaf iz Orhomena, sin Boga Areja, Minijac.
Atalanta iz Kalidona.
Augija, sin Forbasa, Kralj Elide i sveštenik Sunca.
But iz Atine, sveštenik Boginje Atine, najslavniji pčelar u Grčkoj.
Kalaid, sin Severnog Vetra, iz tračke Tinije.
Kastor iz Sparte, sin Oca Zevsa, rvač i binjedžija.
Koron Lapit, iz Girtona u Tesaliji, Minijac.
Ehion iz Gore Kilene, sin Boga Hermesa, glasnik.
Ergin iz Mileta, sin Boga Posejdona, Minijac.
Eufem iz Tenara, fokidski plivač.
Euridam Dolopljanin, sa Jezera Ksinije u Tesaliji, Minijac.
Hila Driop, Heraklov štitonoša.
lda, sin Afareja iz Arene, Minijac.
Idmon iz Arga, sin Boga Apolona.
Ifit iz Fokide, slikar i kipar.
lason, zapovednik Arga, sin Kralja Esona iz lolka, Minijac.
Linkej, – oko sokolovo, Idin brat, Minijac.
Meleagar, sin Kralja Eneja iz Kalidona.
Melamp iz Pila, sin Boga Posejdona, Minijac,
Mops Lapit, Minijac i žrec.
Nauplije iz Arga, sin Boga Posejdona, poznat moreplovac.
Orfej, trački muzičar.
Pelej iz Ftije, Knez Mirmidonaca.
Periklimen iz Peščanog Pila, miniski čarobnik, sin Boga Posejdona.
Faler strelac, iz kraljevskog doma atinskog.
Poluks iz Sparte, poznat pesničar, brat Kastorov.
Tifis iz beotske Tizbe, Minijac, kormilar Arga.
Zet Tračanin, brat Kalaidov.

HERAKLE SE BORI S KENTAURIMA
Slika sa vaze u Bostonskom muzeju lepe umetnosti.

HIRON I MALI JASON
Sa vrča u Britanskom muzeju

Ovima su se docnije pridružili Polifem Lapit, Minijac, iz tesaliske Larise; i trojica miniske
braće, Flegajani iz tesaliske Trike, po imenu Deileont, Flogije, i Autolik; i četiri sina Friksova,
onoga Minijca koji je odneo Runo u Kolhidu, po imenu Frontid, Melanion, Kitisor, i Argej.
Tako, dvadeset i jedan pravi Minijac mogao se nazvati Argonautom, sem onih koji su postali
Minijci po obredu usvojenja. Što se tiče Daskila Marijandina, koji je kormilario Argom u jed-
noj ili dvema prilikama u odlaznom putovanju; i Telamona iz Egine; i Kanta, brata Polifemo-
va; i onih drugih koji su, kao ova dvojica poslednjih, bili putnici na brodu za nešto malo vre-
mena prilikom povratka Arga u zavičaj – oni nisu imali nikakve veze sa otmicom Runa, pa
njih stoga verodostojni pesnici i letopisci ne ubrajaju u Argonaute. No nedavnim dodavanjem
njihovih imena spisku uvećao se broj do pedeset, pa je otuda nastalo pogrešno mišljenje da je
Argo bio brod na pedeset vesala.

Glava XII
LOGORSKE VATRE U KASTANTEJI

Argo je valjano plovio: pravcem prema jugu veslali su kroz uska vrata Pagaskog zaliva, a
potom, kad je dan poodmakao, veslali su i jedrili pravcem severoistok kroz duboki moreuz što
razdvaja latice ostrva Eubejs od razuđene obale Magnesije. Kad je jedro prvi put bilo dignuto,
i povetarac ga ispunio, Argonauti su kliknuli od radosti. Stari Nauplije je uzviknuo: – Od sveg
brodovlja što je kad plovilo po slanoj vodi, Arže, tvoj je brod najlepši.

– On plovi lako i dostojanstveno kao labudić, reče Kastor.
– Tačnije, on liči na čilog delfina, što skače s talasa na talas, reče Mali Ankej.
A Idmon reče: – Uzbuđuje dušu, dragi drugovi, gledati ga kako savlađuje talase i razbija
pramcem njihove zapenušene bele konjice, škropeći svoja čeda morskom vodom, kao svetom
vodicom sa zelene lovorove grane.
Tako je svaki Argonaut redom odao hvalu Argu u slikama najprikladnijim svome poreklu i
zanimanju. Onda su se svi ponovo prihvatili i veslali da bi plovidbu ubrzali; i silno im je od-
laknulo kad su vesla konačno oturili u Skitskom moreuzu između čizme Magnesije i
šumovitog ostrva Skijata, najzapadnijeg od Sporada. Zavalili su se na sedištima, hladeći du-
vanjem plikove na dlanovima.
Vetar im je sada duvao s leđa. Tifis je dobro poznavao ovu obalu i, plašeći se podvodnih
stena, držao je brod na dva strelometa od obale. U pozno po podne on pokaza na jednu crnu
stenu što se dizala pred njima. – Ono je Rt Sepija, reče on, srećan putokaz kad se čovek vraća

iz Trakije u zavičaj; on se lako poznaje po onoj crvenoj litici što je iza njega. No moramo ga
ostaviti za sobom, kao i Rt Ipni, pre nego što se noćas iskrcamo. Dok ovaj vetar drži, valja
nam da još jednom danas ugledamo Pelion sa leve strane.

I tako su plovili dalje i, premda je tmina rasla, izišao je mlad mesec i zvezde su sijale jasno.

Orfej je pevao himnu Boginji Artemidi, koja je imala nekoliko svetišta u okolini,
upozoravajući Argonaute, uz obilje skorašnjih primera, na opasnosti kojima se izlažu oni koji
zaborave da joj ukazu dužno poštovanje. Između svakog stiha himne, koja je trajala za dobrih
pet milja plovidbe, Ida bi, podražavajući melodiju, zapevao promuklim glasom:

Meleagare, sine Enejev, O Meleagare, sine Enejev, ovo tebe upozoruju, Meleagare: ne
dotiči se Atalantinih usana!

A ostali Argonauti ponavljali su uz raspuštan smeh:
Ovo tebe upozoruju, Meleagare, ne dotiči se Atalantinih usana!
Meleagar nije hajao, jer Atalanta je sedela na istom sedištu pored njega i svojim je stopa-

lom lako pritisnula njegovo da bi mu pokazala da ga žali. Najzad je uzela liru od Orfeja i sa
dosta veštine zapevala je, na istu melodiju, pesmu o opasnostima koje prete devičanskoj lovici
koja zapovedi na zavet čednosti. U pesmi je kazala kako Kalista, arkadijska lovica, koju je
sam Zevs obljubio, nije mogla da utekne od ljubomornog gneva Artemidinog: jer Artemida je

naredila da je zaspu strele, no da joj se ne taknu životnih delova, i Kalista je bila ostavljena
osakaćena da umre u šumi. Sazvežđe Medvedice nazvano je njenim imenom, kao upozorenje
ženama da Artemida ne zna za milost.

Pelion gledan sa mora pri mesečini izgledao je čudno različan od onoga Peliona kojega je
Jason poznavao celog svog života: u jednom času činio se visoravan, i Jason je bio pometen u
duši. On upita Herakla: – Zar ne bi trebalo da se uskoro iskrcamo, najplemenitiji Herakle?
Meni se čini da smo prošli Pelion.

– Zašto mene pitaš? Upitaj Tifisa ili Arga ili koga hoćeš, odgovori Herakle, – samo nemoj
meni da dodijavaš budalastim pitanjima, kao da si ludo dete.

Opšti smeh doveo je Jasona u nepriliku, no Tifis reče: – Što se mene tiče, ja ću biti zado-
voljan ako noćas dospemo do Kastanteje, gde se možemo bezbedno usidriti, a ima i dobre
vode.

– Ja dobro poznajem pastire Kastanteje, reče Jason. – Za nešto malo vina možemo kupiti
toliko ovčetine da nam može trajti dva dana.

Tako su plovili dalje, pod tamnom senkom Peliona, i, kloneći se stenja, prevalili su Rt Ipni;
a onda je vetar utulio pa su se ponovo latili vesala. U Kastanteju su prispeli tek u belu zoru,
mrtvi umorni i ozlojeđeni, i glasno su se tužili na Jasona što ih je, kako rekoše, otprve naterao
da prevale malne polovinu puta do Kolhide. Kad su našli sigurno sidrište izišli su na obalu, a

utrnule noge bile su im krute kao njihova vesla.
Magnešanski pastiri, misleći da su oni gusari, pokupiše svoju decu pa utekoše kroz klanac.

Jason im je dovikivao da budu spokojni, no oni ne hajahu za nj.

Argonauti sabraše suhoga granja pa uzdiše vatru a Herakle ode da potraži ovnujskoga me-
sa. On se ubrzo vrati noseći preko ramena dve ovce koje su tužno blejale. – Nauman sam da
moje dvizorke prinesem na žrtvu Hestiji, Boginji domaćeg ognjišta, reče on. – Ovo mi je mes-
to veoma po volji. Jednoga dana, kada budem završio svoje Radove, sagradiću ovde kuću i
nastaniću se tuna sa Hilom. Slušaču tihi žubor talasa i gledaću kako pun mesec šija kroz pa-
perjasto granje; a ako mi Euristej pošalje Taltibija sa kakvom porukom, tiganjem ću mu ras-
copati glavurdu. Svete zmije, što sam gladan! Brzo, podižite oltar, ludovi, i dajte mi amo
žrtvenički kremen.

Euridam Dolopljanin predloži mu, umesto toga, da prinese žrtvu na grobu njegovog pretka
Dolopa, koji se nalazio tu u blizini; i Herakle velikodušno pristade. On znađaše u srcu svome
da se nikad neće nigde skrasiti, ma koliko dugo poživeo.

Ubrzo ovce behu prinesene na žrtvu, odrane, i raščerečene, a krv njihova prolivena za po-
koj žedne duše Dolopove. Argonauti seđahu oko dve velike logorske vatre, umotani u ćebad
ili ogrtače, i svaki je na žeravici pekao svoj tal ovčetine, isečene na komadiće i nabodene na
drveni ražnjić. Herakle je izneo na obalu mešinu vina a Hila je otišao da donese vode u tuca-
nom vrču. Argo je bio čvrsto privezan palamarima za dve stene, jedro mu je bilo spušteno i
uklonjeno, a pramac okrenut vetru. Melamp iz Pila, Jasonov rođak, najsetniji i najmučaljiviji
između Argonauta, ostao je da stražari na brodu; njegov drug, Periklimen čarobnik doneo mu
je štedar obrok jela i pića.

Kod manje logorske vatre, Koron Lapit reče Admetu iz Fere: – Ova ovčetina nije nimalo
rđava. Premda ovde paša nije tako bujna kao u našoj Tesaliji, ovce valjda ližu ovo slano

stenje, pa zato bolje jedu i postaju deblje.

– Ja uvek dajem so mojim ovcama, reče Admet, – pa iako su sitne pasmine, one su moja

dika, otkada si ih ti oslobodio krpelja. To je od tebe bila bratska usluga, Korone.

– Nije to ništa, odgovori Koron. – Otkada je Atina prvom usvojila bratstvo Vrana, mi im-

amo čudesnu moć nad našom svetom i dugovečnom pticom. Ona odleće svakom našem stadu
u kojem se pokaže da je njezina pomoć potrebna. Da, da, tvoje će ovce odista biti debele ove

godine.

But iz Atine reče sa osmehom: – Moja sviloruna stada nisu tako bela kao tvoja, Admete; nu
iako ćeš mi ovo jedva verovati, ja imam petsto grla na svako tvoje jedno. Ona su tako pamet-

na da ne trebam ni psa ni pastira da motri na njih; i ona snabdevaju moju trpezu hranom što je

beskrajno slađa od tvoje.
Admet odgovori učito: – Zbilja? Obično se misli da je meso ferskih ovaca najslađe u Tesa-

liji, a držao sam da mu ni u Atiki nema ravna. Naša je trava ukusna kao ječmeni hleb, zar ne,

Korone? A runo mojih ovaca (ako smem da se pohvalim) meko je kao što se samo poželeti

može: pipni samo kakvo je ovo ćebe!
– Moje su ovce mrke i žute, i mnogo su manje od tvojih, reče But, široko se smešeći sada.

Svako jutro one odleću u rojevima da pasu na Himetu, a pre sutona vraćaju se doma. Trava i
so njima su ogavni, jer one vole cveće. Na glavama imaju male roščiće, a trbusi su im maljavi.

On je u šali govorio o svojim pčelama, no Admetu je trebalo malo vremena da resi zago-
netku. Najzad je But izvadio ispod ogrtača ćupić s medom i kazao je svojim drugovima da
umoče prste u nj pa onda da ih obližu.

A kada su oni, zadivljeni ukusom, ushićeno kliknuli, on im je održao slovo o pčelarstvu i
obećao da će svaki, čim putovanje bude obavljeno, dobiti jedan roj, pa će imati meda kad god
zaželi, a ne samo onda kad slučajno naiđe na nj u duplji drveta ili u pukotini stene. – No ne
razumejte me pogrešno, reče on, – ja ne nipodaštavam med divljih pčela, i proveo sam mnoga
prijatna jutra tražeći ga na Himetu. Stojim tako i čekam ukraj nekog cvetnog polja dok pčela
natovarena medom ne poleti natrag svome pčelinjaku; onda kročim za njom i pobodem kočiće
u pravcu njenog leta, jer ona uvek leti tačno u pravoj liniji kada se vraća u pčelinjak. Uskoro
nailazi još jedna koja se vraća sa druge strane polja. Obeležim kočićima i njen pravac: a u
blizini tačke ukrštanja nailazim na pčele koje doleću iz svih pravaca. Pčelinjak je tuna, i brzo
se nađe. But je bio mio čovek, i uvek je na kraju navraćao razgovor na pčele i med. Za čudo,
on je bio sveštenik Atine a ne Apolona, pokrovitelja pčelinjih društava. Njegova je glava uvek
bila čisto izbrijana i odevao se samo u belo ruho, jer je to imalo najvećma ublažujuće dejstvo
na njegove pčele; ili je pak on to tako zamišljao.

Na drugome kraju logorskih vatri neki nevidljivi Zloduh podbo je družinu na razne srdite

raspre: o prirodi vatre, pa o tome kad valja sejati susam, pa o medvedima – da li su arkadijski

medvedi opasniji od medveda iz gore Parneta u Atiki, i da li su beli medvedi iz Trakije najo-

pasniji od svih. Slušajući srdite i bučne reci kojima su Faler i Arg dokazivali opasnost atičkog
medveda nasuprot Arkađanima, Ehionu i Velikom Ankeju, i osorna prepiranja Tračana, Ka-
laida i Zeta, čovek bi mogao pomisliti da su i sami medvedi. No Orfej ih je sve ućutkao

rekavši da nijedan medved nije po prirodi opak, no svi se medvedi mogu izazvati da ispolje
opakost: medvedica opasnošću koja preti mečićima, medvedi mužjačkom ljubomorom, a ob-
oje podjednako zvekom oružja i lavežom pasa kad ih uznemire u zimskome snu. – Između
svega zverinja medvedi su najpodobniji rodu ljudskome. Oni se bore za ono što je njihovo;
vole da se podmlađuju u igri s mečićima; i drže da nema većeg zadovoljstva nego što je spa-
vanje, sem možda ruskanje mednog saća. Hajte, drugovi, premorenost rađa zlovolju. Spijte
slatko tu gde sedite, i ne mislite na opasnosti; ja ću bdeti na straži, jer moj dan nije bio tako
trudan kao vaš.

Ubrzo je Pelija saznao da je Argo pristao u Metoni, no bio je spokojan na tu vest. On je

držao da je Arg ukrcavao na brod nešto opreme koju je bio ostavio kada je tuna u blizini se-
kao građu. Onda je došao glasnik sa gore Peliona i doneo mu vest o Hironovoj smrti, pa
strahujući od mogućne odmazde Kentaura zbog umorstva koje je počinio Herakle, Pelija se
veoma zabrinuo za život svoga sina Akasta. Stoga je uputio potere na razne strane, i jedan od

tih odreda doneo mu je vest, po kazivanju nekog svinjara iz Metone, da su se Pelej i Akast
ukrcali na Argo i otplovili, smejući se. Kad je Pelija shvatio da je ovako prevaren, obuzeo ga
je strašan gnev: toliko je tukao glasnike da su jedva spasli žive glave, a onda je hodao gore-
dole trpezarijom, urličući kao divlja zver. Najzad je dograbio jednu sekiru i izjurio iz dvora.
Ulicom obasjanom mesečinom uputio se kući svoga brata Esona, preslišavajući se naglas dok
je išao: – Tvoj svirepi i bezbožni sin ukrao je od mene Kraljevića Akasta, koga volim više
nego sve na svetu, obmanuvši ga obećanjima o slavi i bogatstvu. Dogodi li se Akastu ikakvo
zlo, ne nadaj se, brate Esone, da ćeš i sam još dugo poživeti.

Bila je ponoć, i kuća je bila zamandaljena a kapci na prozorima zatvoreni, ali Pelija je na-
silno prokrčio put sekirom. Eson i Alkimeda koji su u unutrašnjem dvorištu svoje kuće, pri
svetlosti buktinje, okončavali obred prinošenja žrtve Boginji Devici Persefoni, bili su žrtve
njegovog prepada.

Pelija je stajao i iznenađeno motrio, jer Eson se kretao čilo kao mladić. Jedan crni bik, ro-
gova ukrašenih tamnoplavim trakama i s glavom u senci grana tisovine, ležao je tek oboren

udarcem sekire i prerezana grkljana. Njegova krv Iopila je u kameno pojilo nad kojim je Al-
kimeda bila nagnuta, mlatarajući rukama i mrmoljeći neke reci. Ni ona ni Eson nisu čuli Peli-
jin bučan dolazak; oni su bili zauzeti teškim poslom oko ubijanja bika, koji se, i pored brnjice,
otimao njihovim naporima da ga dovuku do pojila.

Eson je sada svečanim glasom prizivao Persefonu i molio je da dopusti duši njegovog oca,
Kreteja Minijca, da se uznese iz Donjega Sveta i da se napoji guste tople krvi, a potom da
istinski prorekne kakva će biti sudbina Jasona i njegovih drugova na njihovom putovanju u
Kolhidu. Dok je Pelija motrio, jedan mutan oblačić stade da se pomalja na plitkoj strani poji-
la, kao magla koja katkada pomuti vidno polje bolesnika; polako, oblak stade da se zgušnjava
i, uzevši rumenu boju, stvrdnu se u povijenu glavu Kretejevu, kako loče jezikom i dršće od
slasti.

Pelija je sada smaknuo jednu sandalu i bacio je na duha da bi ga sprečio u proricanju. Duh
je odmah umakao, bledeći pritom, i čarolije je nestalo. Pelija je onda skinuo svoju kacigu i
dodao je Esonu, govoreći: – Spusti ovo u dublji kraj pojila, izdajnice, zahvati tu toplu krv, i
pij!

Eson upita: – A ako neću, brate?
– Ako nećeš, odgovori Pelija, – ovom ću sekirom iseckati na komadiće i tebe i tvoju ženu a
kosti ću vam razbacati po Pelionu te vam duše nikad neće naći spokoja jer grobnica će vam
biti u trbusima leoparda, vukova, i pacova.
– Zašto mi izdaješ takvo bezbožno naređenje, upita Eson, dršćući tako jako da se jedva
držao na nogama.

– Zato što si me obmanjivao tokom ovih dvadeset godina: prvo, gradio si se bolesnikom

koji je vezan za postelju, tako da te se ne bih plašio; zatim, krio si od mene istinu da je ovo

tvoje derište Diomed, ili fason, u životu; i najzad, u dosluhu s njim radio si o glavi mome bu-
dalastom sinu Akastu. Pij, pij, velim, ili ću te iscepkati na komadiće kao suvi trupac jelovine.

Eson reče: – Piću. No prvo daj mi vremena da ponovim naopako bajalicu koja je dozvala iz
mrtvih moga plemenitog oca Kreteja, da bi se tako mogao opet bezbedno vratiti svome pod-
zemnom domu.

Pelija mu to odobri. Eson ponovi bajalicu ispravno, premda nesigurnim glasom; a onda,
sagnuvši se, zahvati kacigom gustu krv bivola. Popi, zagrcnu se, i umre. Na to Alkimeda pre-
reza sebi grkljan žrtveničkim nožem; i tri sena, otac, sin, i sinovljeva žena, odoše u Donji Svet
držeći se za ruke. No najpre Alkimeda umrlja Pelijinu odeždu svojom krvlju kad ova šiknu
napolje, a njene oči izrekoše kletvu koja zamre u grlu koje je krkljalo.

Pelija ih pristojno sahrani, i čestitaše sebi što nisu pali od njegove ruke no sami su sebe
umorili. Spalio je krvavu odeždu i očistio se u svetištu Posejdonovu, gde su mu sveštenici
naredili laku pokoru.

Glava XIII
NA LEMNO, PORED ATOSA

Argonauti su proveli jedan dan i jednu noć u Kastanteji, prijatno se zabavljajući ribaren-
jem, lovom i igrama, no nisu se mnogo udaljavali od obale, da bi mogli da nastave putovanje
ako bi slučajno vetar odjednom promenio pravac. Udobnosti svikli Augija iz Elide, kome su
od veslanja žuljevi izbili po dlanovima a zadnjica utrnula, predlagao je da se za ostatak puto-
vanja upotrebljavaju vesla samo u krajnjoj nuždi; i da se ni u jednom danu ne plovi duže nego
što je to prijatno. Tifis i Arg odmahnuli su glavama na to, a stari Nauplije je rekao: – Kolhida
je vrlo daleko, Kralju Augija, i mi se moramo vratiti pre isteka leta ako želimo da izbegnemo
brodolom na ovoj istoj stenovitoj obali.

Pastiri se nisu usudili da se vrate. Kad je konačno došlo vreme da dignu sidro, Jason im je
ostavio jednu sliku, koju je vesto nacrtao Ifit Fokidanin, da bi im stvari razjasnio. Slika, nacr-
tana ugljenom na jednoj glatkoj steni, prikazivala je ogromnog Herakla sa kijačom i lavljim
krznom, kako odnosi dvanaest malih ovaca – pojeli su najmanje dvanaest – i Jasona, sa
konjskom grivom i telom išaranim tačkicama kao leopard, kako milostivo ostavlja u pastire-
voj pećini jedno lepo tucano koplje, da njime plati dug, i jedan mali vrč vina. U pozadini pri-
kazan je usidren Argo, a razne životinje i ptice – njihove oznake – predstavljale su Argonaute.
Međutim, ova je slika bila nerazumljiva pastirima kad su se vratili, pa su u strahu ostavili
svoje pašnjake, uvereni da im nad glavama lebdi neka užasna kletva. Godinu dana ili više
niko se nije usudio da u pećini dodirne koplje i vrč s vinom.

U rano jutro drugoga dana svež povetarac poduhnu sa severozapada, pa Tifis reče Jasonu
da se otisnu i puste da ih povetarac nosi duž obale sve do dolje Tempa, posvećene Apolonu,
gde reka Penej utiče u more. Jason se saglasi. Svi se opet ukrcaše, otisnuše brod čakijama,
razviše jedro, i brzo zaploviše dalje. Talasi su snažno udarali o bokove broda, pa se nekima
između njih stužilo od toga ili su povraćali.

Obala je bila visoka i strma. Ubrzo se prema kopnu izdigao nad njima kupasti vrh Ose, i
oni oploviše naselje Eurimene, gde stanovnici, strahujući od neprijateljskog iskrcavanja,
dojuriše na obalu pod oružjem, no mahnuše im prijateljski za srećna puta kad videše da su se
prevarili. Kad je Argo oplovio predgorje Ose, obala dobi negostoljubiv izgled, i Tifis
pripovedaše o brodovima koje je gledao kako ih besni severoistočni vetrovi razbijaju o to

stenje. No posle malo vremena planinski venac je čilio u daljini, a između njega i mora nasta-
jao je uzan pojas nizije, sa peskovitim žalom, što im je veoma godilo.

U podne su prispeli na ušće Peneja; lason je poznavao samo njegov gornji tok, no to je naj-
plemenitija reka u Grčkoj a svojim mnogim pritokama navodnjava čitavu plodnu Tesaliju.
Upravo su hteli da se iskrcaju, pošto su Idmon, Ifit, Orfej, Mops, i drugi veoma želeli da po-
sete Apolonovo svetište u Tempu, da bi tuna učestvovali u svetom praznovanju miša, kad
vetar odjednom promeni pravac i duhnu sa kopna. Onda Arg i Tifis skoliše Jasona da koristi
ovaj povoljan vetar, dar njegovog pretka Eola, i da zaplove u istočnome smeru, ka tračkim
predgorjima. On se s tim saglasi. Iza njih, dalje od obale, ogromni Olimp pokazivao je široku
površinu blede, gole stene; njegov vrh, kao obično, bio je pokriven snegom a strme strane bile
su prošarane mračnim šumovitim jarugama.

– Ja znam kako Bogovi i Boginje provode vreme onamo gore, reče Ida svečanim glasom.
– Kako ga provode? upita Koron iz Girtona, prostodušni Lapit.
– Pa grudvaju se! uzviknu Ida, tresući se od smeha na svoju sopstvenu šalu. Njegovi dru-
govi pogledaše ga popreko zbog njegovog lakoumlja. Veličanstvo Olimpa, sagledano čak i sa
razdaljine od deset milja, ispunjavalo je stravom njihove duše.
Založili su se kozjim sirom i ječmenim hlebom, zalili su obed vinom, i zabavljali su se
postavljajući jedni drugima razne zagonetke. Admet je postavio ovu zagonetku: – Nisam
živeo dok nisam umro u čast sestre sluge moga gospodara; sad pobožno hodim tražeći svoga
slavnog pretka. Atalanta je pogodila odgovor: Admetova šubara načinjena od krzna jaganjaca
bređih ovaca koje je on prineo na žrtvu Artemidi. Jer Artemida je sestra Apolona, nekada
sluge u Admeta; a sada je ta šubara išla sa Admetom u potragu za Zlatnim Runom.
Meleagar je postavio drugu zagonetku: – Nikad ne boravim dugo međ mojim narodom. Ne
poznajem svoju snagu. Obaram ljude kao trulo drveće. Detinjstvo provedoh međ tuđincima.
Promaši li ikad moja strela metu? Bez drugova smem da zađem među četu dušmana; niko mi
to ne brani, jer svako se mene plaši.

– Herakle, povikaše svi uglas.
– Nije, reče Meleagar. – Pokušajte opet! Kad naposletku svi odustaše od daljeg pogađanja,
on im reče: – To je Atalanta. Jer ona ne zna kolika je snaga njene lepote, kad obara ljude kao
trulo drveće. Ona je provela detinjstvo međ sveštenicima Artemidinim na gori Arokintu, baš
kao što je Herakle boravio međ tuđincima u Kadmovoj Tebi, i, kao on, retko je međ svojim
svetom. Ko je ikada čuo ili video da njena strela promaši metu? A sada se usudila da stupi u
ovu družinu muškaraca, koji su prirodni neprijatelji žena; i niko joj to ne brani.

Pao je mrak no brod je plovio dalje, bešumno kao san, a kad se Tifis umorio od upravljanja
njime, kormilo je uzeo Mali Ankej. Motrio je, milju za miljom, da mu Severnjača bude sa
leve strane, a Tifis je spavao, i spavali su svi Argonauti osim Orfeja. Onda je Orfej zapevao

samo za Malog Ankeja jednu pesmu takve prirodne umilnosti da on nije mogao da zadrži
suze. I uvek potom u noći, za vreme nemog bdenja kada su zvezde jasne, on se sećao reci i
melodije:

Svoju ljubav poveda dok upola spi, kad koprenu noćca meće, polurečma što ih tiho šapće
mlada: kao Zemlja što se prene kada zimi spi, i travu nam daruje i cveće, uprkos zimi što vla-
da, uprkos snegu što pada.

Ankej je znao ime te žene iz pesme; to je bila Euridika, divna žena Orfejeva, koju je ujela
zmija na koju je slučajno nagazila. Ni sva prebajna muzika koja je jecala sa njegove hiperbo-
rejske lire nije je mogla spasti; i u prevelikom bolu otro je prašinu Grčke sa svojih sandala i
otputovao u Egipat. No, vrativši se isto onako naglo kao što je otišao, živeo je otada u svoje-

voljnom izgnanstvu medu divljim Kikoncima kao njihov zakonodavac, sudija, i drag prijatelj.

Orfej je tiho udarao u liru i ponavljao melodiju još izvesno vreme pošto je prestao da peva.
Ankej, bacivši pogled u levo da bi proverio ispravnost pravca kretanja, ugledao je, učinilo mu
se, crne ljudske glave kako plivaju uporedo sa brodom. Pogledavši desno, video ih je još ne-

koliko. To ga je uplašilo, pa je šapnuo: – Pst, Orfeju! Nas slede duhovi! No Orfej mu reče da
se ne plaši; to su tuljani koje je sa svih strana privukla moć njegove muzike.

Uskoro potom Ankej je čuo Orfejev dubok uzdah, pa ga je upitao: – Zašto uzdišeš, Orfeju?
Orfej odgovori: – Uzdišem od umora.

– Onda počini, reče Ankej, – a ja ću bdeti sam. Spavaj i odmori se dobro.
Orfej mu zahvali ali reče: – Ne, dragi Leleže, umor koji osećam ne leci se snom; samo pot-
pun pokoj može da izleći.
Ankej upita: – Pošto počinuti dobro znači spavati, a upokojiti se potpuno znači umreti,
želiš li ti dakle da umreš, Orfeju?

Orfej odgovori: – Ne želim čak ni smrt. Sve nas zahvata i nosi jedan točak, sa kojega nema
oslobođenja sem posredstvom milosti Majke. On nas nosi gore u život, u svetlost dana, a onda
nas spušta dole u smrt, u tminu noći; no potom rujno sviće još jedan dan i ponovo se pojavl-
jujemo, ponovo se rađamo. Čovek se ne rađa ponovo u svome pređašnjem obličju, već kao
ptica, zvere, leptir, slepi miš, gmizavac, prema tome šta mu je dosuđeno onamo dole. Smrt
nije oslobođenje od točka, Ankeju, osim kad Majka posreduje. Ja uzdišem za potpunim poko-
jem, da me napokon Ona uzme pod svoje blagostivo staranje.

Kad je zora zarudela, ugledali su pred sobom zemlju pa su pomislili da će to biti neko
ostrvo. Orfej je znao da je to Palena, u to vreme nazvana Flegra, najbliže i najplodnije od tri

poluostrva Peonije, i bilo mu je po volji što su se strogo držali svoga pravca. Orfej i Mali An-

kej probudiše Tifisa, koji opet uze kormilo, a Tifis probudi Jasona da bdi sa njim. A onda, dok

su se ova četvorica zalagali ječmenim hlebom, sirom i vinom, sunce je veličanstveno izronilo
iz mora i pozlatilo vunaste oblake što su jezdili plavim nebeskim svodom. Vetar je svežije

poduhnuo. Upravili su brod ka obali i plovili su sasvim blizu nje, ne plašeći se sprudova ni
stena, i opazili su nekoliko divnih stada goveda i ovaca kako ostavljena pasu u blizini mora.

– Ne iskrcavajmo se još, reče Tifis; – i tamo dole biće isto tako dobroga plena. Pustimo
naše drugove da spavaju. Ko spava, za glad ne zna. Plovili su dalje, a sunce je grejalo spavače
i sladilo im san. Plovili su kraj podnožja Palene i ugledali su planine i šumovito poluostrvo

Sitoniju, koje se zavšava kupastim brdom nazvanim Jarčevo Brdo. Mali Ankej i Orfej sada
behu zaspali, no Jason probudi ostale da se založe, i posmatraše treće poluostrvo, Aktu, kako
se pomalja gore na severoistoku. Akta je krševita i ispresecana jarugama, a u njenom

podnožju diže se gora Atos, velika bela kupa oivičena tamnom šumom. Odlučili su da se tuna
iskrcaju da bi se snabdeli vodom, a i radi zadovoljstva da stupe na čvrsto tle, no nisu mogli
dugo da borave na obali, jer je vispreni Koron, znalac vremena, pogledavši u nebo, predska-

zao da vetar neće još dugo potrajati.
Argonauti su još uvek bili u prazničnom raspoloženju, nehajni prema iskušenjima i opas-

nostima koje bi ih mogle čekati. lason im je predložio takmičenje, uz vrč vina kao nagradu
pobedniku: onome ko mu donese najkrupnijeg živog stvora pre nego što senka palice, koju je

pobo, pređe putanju od jedne označene tačke do druge. Družina se rasturila na razne strane, i
upravo pre no što je senka dodimula označenu tačku, lason je duhnuo u školjku i dozvao ih
natrag. Neki od njih smatrali su da u tako kratkom optoku vremena niko neće moći da uhvati
ništa pozamašno, pa stoga je jedan ponosno doneo mladunče neke morske ptice koje je ukrao
iz gnezda na litici; drugi miša na kojega je nagazio ali ga nije ubio; treći morskog račića sa
obale. No Atalanta je prestigla i uhvatila zeca, i upravo su mu poredili dužinu i težinu sa jed-

nom povećom ribom koju je upecao Melamp, kad se sa brega ču silno urlanje, i oni ugledaše
Herakla zadocnelog za nagradu, kako niz planinu prti malne odraslog medveda koji mu se

otima iz ruku.

Herakle je bio nezadovoljan kad je čuo da je takmičenje završeno; razbio je glavu zveri o
bok broda, i ispoljio je svoje nezadovoljstvo time što je sam pojeo mozak, onako sirov, a da

nikome sem Hili nije ponudio ni zalogaja. Lešinu je bacio u more kad su zaplovili dalje.

Vetar nije utolio do sumraka. Tada su spustili jedro a isturili vesla; te noći zapinjali su du-
go pre nego što su odložili vesla da bi kratko počinuli. Sledećega dana, uskoro posle svanuća,
stigli su pred Lemno, oniže i naizgled pomalo sumorno ostrvo. Glavni grad, Mirinu, bilo je
lako naći, jer plovili su sa zapadne strane; Tifis je upravio brod ka upadljivom belom svetištu
Hefestovom, koje se nalazilo na jednom predgorju. Ovo predgorje isturalo se sa kopna između
dva zaliva; Mirina je ležala, okrenuta severu i jugu, na zemljouzu koji je spajao predgorje sa

kopnom. Tifis je izabrao južni zaliv, sa širokim peskovitim žalom u uglu najbližem gradu i
zaštićenom od bura prudovima koji razbijaju snagu talasa.

Kad su snažno zaplovili ka gradu, veslajući ravnomerno uprkos Heraklovim brzim zavesla-
jima, )ason im naredi da oture vesla. Oni postupiše tako, a Argo nastavi da juri napred pod

dejstvom siline zamaha koji su mu dali, dok oni stavljahu na glave svoje šlemove, zategoše
lukove, i latiše se kopalja i džilita. Kad je brod zaplovio ka plitkoj obali, polako gubeći brzi-
nu, iz belo okrečenih kuća pohrliše naoružani stanovnici da se suprotstave njihovom iskrca-
vanju.

Jason reče Argonautima: – U ime svih Bogova i Boginja, preklinjem vas ne činite neprija-
teljska znaka. Neka oni napadnu nas prvi, ako hoće, Ehione, Ehione, stavi na se odeždu glas-
nika i krunu, uzmi u ruku maslinovu palicu, i uveri ove Lemnjane o tome da su naše namere

miroljubive.
Ehion stavi na se svoje blistave oznake, podiže i opasa skute svoje odežde, i, skočivši u

more duboko do kolena, iziđe na obalu visoko držeći maslinovu palicu.
Odjednom Linkej povika: – Tako mi Risovih čaporaka i repa, kunem se da su ovo sve

same žene.

Euridam Dolopljanin se javi: – Kobile, ždrebad, i pastuvi! Pa to nisu muškarci, to su žene!

Onda Herakle zaurla: – Hej, hej! Zar su Amazonke došle na Lemno?
I svi drugi na različite načine dadoše maha svome čuđenju zbog neobičnosti toga prizora.
Ovo je povest lemnjanskih žena. Prvobitno, Lemnjani su pobožno štovali Trojnu Boginju, i
postojala su saborišta nimfa i jedna Maja, ili Vrhovna Sveštenica, koja je iz svoje kuće među
brežuljem iznad Mirine vladala celim ostrvom; no ustanova braka nije postojala. A onda je
nova olimpijska vera unela nemir na ostrvo. Muškarcima se prohtelo da postanu očevi i
muževi da bi tako stekli prevlast nad nimfama; no Vrhovna Sveštenica zapreti im strašnom
kaznom ako se ne budu držali starih običaja. Oni se kao bajagi povinovaše, no uskoro potom
potajno se otisnuše svi zajedno u svojim ribarskim barkama i uveče izvršiše iznenadni upad
na obalu Trakije. Oni su znali da se u taj dan mlade devojke toga kraja sakupljaju na jednom

malom ostrvu u blizini obale, da bi prinele žrtvu nekom mesnom heroju, i da nigde u blizini
nema muškaraca. Izvršili su prepad na devojke, odneli ih, i načinili ih svojim ženama. Sve je
to bilo tako spretno izvedeno da su Tračani zaključili da su morske nemani požderale njihove
devojke, ili ih odnele harpije, ili ih pak progutao živi pesak.

Lemnjani su se nastanili sa svojim ženama u Mirini, a Lemnjankama su stavili na znanje da
im one više nisu potrebne, jer njihove nove supruge sejaće žito, gajiće smokve, i valjano će se
o njima starati. Prigrlili su novu olimpijsku veru, i budući zanatlije, stavili su se pod zaštitu
Kovača Boga Hefesta – Hefesta koji je do tada bio smatran kao mesni heroj, ne Bog, no sada
je proglašen božanstvom, sinom Here i Zevsa. Njegovo herojsko svetište, koje je Tifis ugle-
dao na predgorju, bilo je ponovo osvećeno i pretvoreno u hram; prinošene su mu žrtve na vi-
sokom oltaru, ne na niskom ognjištu; sveštenici su zamenili saborište nimfa.

Samo je jedan čovek, ratni kralj Toant, brat Vrhovne Sveštenice, odbio da se pridruži ot-
padnicima; a Vrhovna Svestenica uputila je njega da ih upozori na opasnost koja im preti od
Trojne Boginje. Oni su bacali na nj nečist i otpravili ga s porukom: – Lemnjanke, od vas bije
gadan zadah. A ove tračke devojke mirišu kao ruže.

U Mirini se pripremala velika svetkovina u slavu Olimpljana. Kad je dan svetkovanja
došao, Vrhovna Svestenica posla uhode, koje predveče izvestiše da muškarci već leže po trgu,

mrtvi pijani. Tako se zbilo da su žene, već dovedene u besnilo žvakanjem lovorovog lišća i
igrajući nage na mesečini sjurile se u zoru dole u Mirinu i poubijale sve muškarce bez izu-
zetka, kao i sve Tračanke. Što se tiče dece, poštedele su devojčice, ali zaklale su sve dečake,
prinoseći ih na žrtvu Boginji Devici Persefoni, da u docnijim godinama ne bi pokušali dela
odmazde. Sve ovo bilo je počinjeno u verskom zanosu, i starodrevni oblici bogosluženja uve-
deni su ponovo u svetišta na predgorju.

Žene su se ujutru uplašile od onoga šta su počinile, no nisu mogle da dozovu u život mrtve
ljude, od kojih su neki bili njihova braća, neki njihovi sinovi, neki njihovi ljubavnici. Sahra-
nile su ih pristojno, i očistile su se od zlodela kako su najbolje znale i umele. Boginja je izrek-
la jedno proročanstvo, primajući svu krivicu na svoju glavu, i naredila im je da budu vesele i
da odigraju pobednički ples; što su one i učinile. Onda su se sve veselo latile poslova koje
obično obavljaju mušakrci, sem gleđosanja posuđa i kovanja oružja i oruđa, u šta se nisu ra-
zumevale, i polazilo im je nekako za rukom da ulove riba koliko im je potrebno, da oru plu-
gom i da drljaju oranje. Isto tako, strahujući od neprijateljskog iskrcavanja Tračana, vežbale
su se u rukovanju kopljem i mačem.

Kći Vrhovne Sveštenice, Kukavica Nimfa Hipsipila, izvela je ćelu zaveru po uputstvima
svoje majke; ona se isto tako postarala da prikrije Toanta za vreme pokolja, zato što je on bio
brat njene majke i naklonjen Boginji. Potom ga je otisnula na more u čamcu bez vesala, ne
želeći da ga namah ubije, no nije se

usudila da kaže ženama šta je učinila, jer jednoglasno je bilo odlučeno da nijedan muškarac
ne srne biti pošteđen. Hipsipila je bila crnooka, lepa žena, i njene su je druge veoma
uvažavale. Već nekoliko meseca pre dolaska Arga sve ju je veća briga morila za budućnost
ostrva; jer u svih žena ispoljavala se izvesna rđavo prikrivena žudnja za likom i mirisom
muškarca. U nedostatku ljubavnika, podlegale su neprirodnim strastima jedne prema drugima,
i čeznule su za decom i ponašanje im je bilo nemirno i histerično. Hipsipila je isto tako bila
zabrinuta za žetvu, jer ječam nije bio oplođen uobičajenim činom ljubavi sa Lemnjanima.
Njena sveta majka nije joj mogla dati uputstva o tome šta dalje valja činiti, jer joj je udar pa-
ralize oduzeo sposobnost govora: veoma rđavo predskazanje. Ipak, Boginja je posavetovala
Hipsipilu da bude strpljiva, jer sve će izaći na dobro.

Kad je Argo prvi put bio ugledan, Hipsipila je dabogme pomislila da je to trački brod i og-
lasila je poziv na oružje; no čim je ugledala Ovnovu glavu, znamenje Minijaca, osetila se ma-
lo uspokojena.

Glava XIV
OSTRVO ŽENA

Hipsipila je primila Ehiona u nekadašnjoj sabornoj dvorani muškaraca. On ju je uverio da
Argo plovi u Trakiju trgovačkim poslom, i kazao joj je da Jason Minijac, njegov zapovednik,
želi da se iskrca u Mirini samo zato da bi se snabdeo jelom i pićem, i da bi se ljudi malo
osvežili. Hipsipila je upitala pod čijim je okriljem preduzeto to putovanje. On joj reče: – Pod
okriljem Zevsa, Posejdona, Apolona, Atine, Artemide. Kad ona odgovori, – Pa dobro, no dos-
ta hladnim glasom, on lukavo dodade: – No povrh svih njih, nama je naklonjena Trojna Bo-
ginja. I kad izusti te reci, on vide kako zadovoljstvo ozari njeno lice.

Zato što Ehion nije postavljao nezgodna pitanja o tome zašto po ulicama i u sabornoj dvo-
rani nema nijednog muškarca, Hipsipila je prijateljski razgovarala s njim i izložila mu je da će
njen Savet, pošto se svi Lemnjani nalaze na vojnom pohodu u Trakiji, morati sada da razmotri
da li se pristoji, u njihovom otsustvu, da dozvole ljudima drugoga roda da se iskrcaju na

ostrvo. Ona se nada, reče, da će Jason biti strpljiv da sačeka sat ili dva dok Savet donese odlu-
ku. U međuvremenu dala mu je ćup meda u znak prijateljstva.

Ehion je lepo izgledao u svojoj odori glasnika; svoju maslinovu palicu, sa dva izdanka na

vrhu prepletena jedan preko drugoga i zavezana belom vunom, nosio je kao da je žezlo. Kad

je izlazio iz dvorane, u pratnji jedne vitke devojke koja je posrtala pod težinom ogromnog

ćupa meda, mnoge žene nisu mogle da se obuzdaju i da ga nežno ne pomiluju po rukama ili
po plećima. On se prijatno osmehivao u znak priznanja za ove milošte, što je podsticalo žene
na još veće smelosti, dok ih Hipsipila nije pozvala na red i potsetila da je osoba glasnika sveta
i zaštićena od nasilja svake vrste.

Ehion se vratio na brod i podneo svoj izveštaj, uz suve opaske o čudno neobuzdanom žaru
lemnjanskih žena, dok je But, u ime družine, uzeo da okuša med. Posle izvesne stanke, But je

izjavio: – Nije loš med, nimalo loš. Uglavnom vres, malo majčine dušice – ružmarin? da,
ružmarin – i malčice ciklame. Kao prost ostrvljanski med, mora se priznati da je odista vrlo
dobar. Atički med je izvrsniji, dabogme, jer je usklađenost njegovih mirisnih sastojaka
složenija: upravo onako kao što dobro odsvirana melodija na sedmostrunoj citri više godi uhu

negoli melodija isto tako dobro odsvirana na trostrunoj liri. Nu kada bi se tražilo od mene da

presudim između melodije dobro odsvirane na tri strune, i melodije loše otsvirane na sedam,
rekao bih: – Pobedile su tri strune. Ovaj lemnjanski med je savršenstvo u poređenju sa onim
što ga je Pelija izneo pred nas u Jolku, hvaleći se da je to čist med od maginja. Od maginja,
molim! Ja nemam ništa protiv mirisa belog luka u zdeli ovčetine kuvane sa ječmom, ali, tako
mi Atinine Sove, zakoni gostoprimstva zahtevaju da ga ne bude u ćupu s medom. Nu ipak,
bilo bi nezahvalno od mene da zameram štogod našem kraljevskom domaćinu, i ne bi bilo
mudro to činiti u prisustvu njegovog sina, njegovog sinovca, i njegovog zeta, sve ljudi od ug-
leda. Zato neka na glavnog stolnika padne sva težina moje optužbe. Nu želeo sam da kažem

ovo: ako su prijatnosti Lemna od iste proste no odlične vrste kao što je ovaj med, ja se veoma
radujem boravku na tome ostrvu.

Srca članica Hipsipilinog Saveta bila su razdirana između odluke koju su bile donele, nika-
da više da se ne uzdaju u muškarce niti da ih puste na ostrvo, i poplave ljubavne strasti koju je

Ehionova pojava izazvala. Hipsipila im je ovako prozborila:

– Najmilije Sestre, Tetke, Nećake, Rođake, i ti, moja mala kćeri Ifinojo saslušajte me, mo-
lim, strpljivo, a potom me posavetujte. Ovi Minijci, ako njihov glasnik ne laže (a teško mi je

verovati da bi se usudio da laže posle pozivanja na tolike Bogove i Boginje, i na samu Veliku

Majku) miroljubivi su u svojim namerama, i bez sumnje će se zadovoljiti darovima vina, me-
da, ječmenog hleba, sira, . i i naše dobre lemnjanske ovčetine. Pošto iziđu na obalu da bi
opružili noge – držeći se, na naš zahtev, podalje od mirinskih kuća – otploviće dalje u Imbros,
sledeću metu njihovog tračkog putovanja. Priznajem da sklop njihovog broda pre nagoveštava
rat negoli trgovinu. Mogućno je da je njihov posao u Trakiji pomalo – gusarske prirode; no to
se nas ne tiče. Tračani nisu naši saveznici – daleko od toga. U našoj je vlasti da držimo Mi-
nijce na pristojnom odstojanju, jer brojem smo nadmoćnije od njih, a u boju sa : njima umele
bismo se valjano poneti.

– Njihov je glasnik čini mi se, poverovao mome iskazu da su se naši muškarci zadržali u
Trakiji; zato, ako se naši darovi njima budu svideli, oni nas neće nepromišljeno napasti iz
straha od mogućne odmazde. No bilo bi opasno predati im slobodu našega grada, jer neka
između nas začelo bi mogla biti nesmotrena pa nepromišljeno izreći ćelu istinu o onome šta se
zbilo one krvave noći. A onda, iako nas sami ovi Minijci možda ne bi pokudili zbog toga,
ipak bi se priča o tome užasnom delu ubrzo raščula po celoj Grčkoj. I Tračani bi je čuli, pa bi
odmah doplovili amo da na nama iskale gnev i osvete umorstvo svojih kćeri.

Posle stanke, Ifinoja uze reč: – Majko, kad sam predala ćup s medom ljudima na brodu i
udaljila se, spustila sam se niz jedan prošek i sakrila se iza stene da bih čula šta ti ljudi govore.
Zahvaljujući povetarcu s mora, svaku sam reč jasno razabrala. Čula sam jednoga, kojega su

nazivali Malim Ankejem, kako kaže: lJe li to odista tako? Onda ono što mi je ispričao Toant
nije bajka, već ipak je istina! Neko ga je upitao, – Ko je taj Toant, i šta ti je on ispričao? On je
odgovorio: – Toant je jedan stari Lemnjanin koga sam, prilikom putovanja iz Jolka na Sam,

našao na moru u čamcu bez kormila, prihvatio ga na svoj brod, i iskrcao na maleno ostrvo
Sikin, blizu Naksa. Bio je poremetio umom od gladi i žeđi, i uporno je tvrdio da su Lemn-
janke poubijale sve muškarce na ostrvu sem njega, koga su u čamcu otisnule na more. Ova
priča bila je začinjena mnogim drugim pojedinostima koje su očevidno bile neistinite, kao na
primer da je pod kormilarevim sedištem imao malu njivicu ječma i dve ovce muzare, tako da
moji drugovi i ja nismo mogli pokloniti vere ni jednoj reci koju je kazao. Zato, Majko, ne

vidim razloga zašto bismo se tuđile ovih lepih mornara, kad oni već znaju ono što je najgore. I
moram reći ovo: njihov visoki zapovednik, koji ima pletenice žute kose i tuniku od leopardo-
va krzna, najlepši je muškarac kojega sam ikad u životu videla.

Nastalo je kratko ćutanje. Onda je ustala jedna nejaka starica, nekada Hipsipilina dojilja.
Ona je kazala: – Mile moje, ja sam stara, odavno nesposobna da rađam decu, isuviše sam
zbrčkana i žuta u licu, i mršava, da bih ijednom muškarcu bila draga. Stoga u ovome što ću
sada reći nema nikakvih ličnih računa. Uverena sam da smo postupile ispravno kad smo ono
poubijale naše muškarce i njihove supruge, mi smo bile obavezne da osvetimo čast Boginje.
Čineći to, popravile smo jednu grešku u koju smo zapadale poslednjih godina: jer kad je moja
majka bila devojka, drskost muškaraca obuzdavana je u doba njihovog spolnog sazrevanja

time što smo im prebijale desnu nogu, u slavu hromog heroja Hefesta. To ih je sprečavalo da
se takmiče sa nama u boju i u lovu, a vezivalo ih je za plug, za barku, i za nakovanj. Ovaj
odlični običaj mi smo prekinule, valjda iz neumesne samilosti, i bacile smo džilite u trnje.
Uverena sam isto tako da smo postupile ispravno kad smo poubijale našu mušku decu: da smo

ih poštedele, to bi bilo isto što i gojiti guje u nedrima. No zabraniti muškarcima uopšte da

dođu na naše ostrvo, meni se čini, kad dobro porazmislim, da bi to bilo nepojmljivo i prkosno
inaćenje, nama samima na uštrb. Razmislite, mile moje: čak iako ste kadre da branite Lemno
od svih došljaka, kakav život pripremate sebi za svoje stare dane? Kada mi stare gospe polako

poumiremo a vi lepe cure zauzmete naša mesta na stolcima kraj ognjišta, kako ćete se tada
snaći u životu? Zar će pametni volovi sami da podmetnu vratove u jaram i sami da pooru
njive? Zar će vredni magarci da se late srpova kad dođe žetva pa da vam požnju letinu? Zar će
riba hteti da iskoči iz mora u vaše tiganje? Što se mene tiče, mrsko mi je pomisliti da ću umre-
ti i biti ukopana pre nego što opet čujem razdragana klicanja i urnebesnu graju krepskih detića
koji se u dvorištu igraju gusara; sada slušam samo dosadno kukumavčenje curica koje lukavo
štipaju i grebu jedna drugu, i po kutovima šapuću tašte tajne.

Budite opet žene, lemnjanske lepotice, proberite sebi ljubavnike između ovih naočitih tuđ-
inaca, s pouzdanjem se predajte zaštiti njihove slave – jer medu njima su kanda i neki zname-

niti knezovi – i odgojite soj Lemnjana plemenitiji od onog pređašnjeg.
Predah, od laknuća, i prolom odobravanja obeležili su kraj staričinoga govora, lfinoja,

poigravajući od nestrpljenja uzviknula je: – Majko, majčice, smem li odmah da idem da do-
vedem ovamo te divne mornare?

Hipsipila je postavila to pitanje Savetu, koji je jednoglasno potvrdio svoju saglasnost; i

premda su neke žene podozrevale da je Hipsipila potajno pomogla Toantu da pobegne sa

ostrva, one su bile isuviše srećno uzbuđene da bi je tada optužile za taj zločin. I tako su upu-
tile Ifinoju. Ona je hitro otrčala dole na obalu i doviknula: – Mornari dragi, dobrodošli! Iziđite
na obalu i protegnite noge! Moja majka, Kraljica Hipsipila, obećava vam najlepši provod što
ste ga ikad imali doma sa svojim suprugama, koje vam začelo strašno nedostaju.

Argonauti klicahu veselo i dobacivahu joj poljupce, a Ida se nasmeja promuklo pa laktom

udari u rebra svoga suseda Arga, i reče. – Ej, Arže, kako tvoja ćopava noga? Zar nećeš i ti
jednom na obalu da je malo protegliš?

Usred veselosti koju je ova šala izazvala, lason naredi da se brod izvuče na obalu. Svi
prionuše za vesla, i ubrzo čuše škripu kada duga kobilica zaora u pesak. Oni obrnuše vesla,
pazeći da u prevelikoj revnosti ne mlatnu jedan drugoga po glavi; a onda iskočiše napolje i,
zapinjući dobro oslonjeni na drške vesala, izvukoše Arga do polovine iz mora. Herakle preba-

ci preko ograde sidreno kamenje.

Ifinojino oštro oko tražilo je međ družinom nekog lepog mladića koji bi bio njen (jer ona je
već bila stasala za udaju), i njen pogled pade na Hilu. Ona se značajno osmehnu na nj; njega

obli rumen, i on joj se stidljivo osmehnu.

– Vodi, drago dete, doviknu lason Ifinoji, – Svi smo s tobom do jednog. On rasplete svoje

duge kose i uze u ruku džilit koji mu je Atalanta dala u Metoni u znak vernosti i pouzdanja u

njegovo vodstvo; džilit je imao železni vrh, a drška mu je bila ukrašena sa tri tanka obruča od
zlata. On stavi na se svoj najlepši ogrtač, obojen morskim porfirom; ogrtač je bio izvezen
alegoričnim slikama koje su kazivale priču o izgubljenom Runu, premda čovek neupućen u

osveštana pravila umetnosti nikad ne bi umeo da im razabere smisao. Jer na prvome polju

Friks i Hela bili su prikazani kako lete kroz vazduh na leđima jednog zlatorogog ovna, i Hela
pada u naručje Tritona i Nereida, dok njihova majka Nefela u podobju oblaka pospešava nji-
hov let mahanjem svoga ogrtača, a , Trojna Boginja, predstavljena trima ljupkim ženama koje
se drže za ruke, gazeći ničke palog Atamanta, njihovog oca. Činilo se da ovan govori nešto
Friksu preko svoga ramena. Jedna orlušina kidala je jetru nekome čoveku o kojemu bi svako

pomislio da je Prometej, zbog ognjenog kola koje je držao u ruci i zbog snežne planine; no to

je bio Friks, davno posle svog dolaska u Kolhidu. Ognjeno kolo bilo je spomen na osvećenje
Runa u Prometejevom svetištu, a orlušina je označavala da Friks nije pogreben onako kao što
običaji nalažu. Slika samoga Jasona kako zamahuje kopljem u pećini Hironovoj, koji je bio
prikazan pola kao čovek a pola kao konj, i kako svira u frulu, bila je isto tako tajanstvena;
lason je izgledao kao kepec koga napada neko čudovište sa mehom.

I drugi Argonauti isto su se tako glacnuli i lacnuli, i nije im bilo mane kada su s tim bili go-

tovi. lason upita: – Ko ostaje da čuva brod u slučaju prevare? Ti, Melampe? Ti, Mali Ankeju?
Ova dvojica, premda razočarani što ne idu s ostalima, behu spremni da ostanu, kad Herakle

neočekivano reče: – Idite vas dvojica! Ja ostajem ovde sa Hilom. On još nije dovoljno star za
šalabazanje kao što će ovo kanda biti. Ako bih ga ostavio sa onom tamo malom uspaljenicom,

ta bi ga zavela brže nego što se maslac istopi na suncu.

Hiline se oči zamagliše od srdnje. On stade da moli: O Herakle, pusti me da idem! Nikakvo
zlo neće mi se dogoditi. Ja sam skoro čovek, da znaš!

Atalanta, u koje je srce bilo meko, reče: – Da, Herakle, pusti ga da ide, a pođi i ti. Ja ću os-

tati na stražarskoj dužnosti. Priznajem da sam se radovala susretu sa onim lepim lemnjanskim

devojkama, da malo pročavljam sa njima i bar jednom da okusim dobro skuvano jelo. No ja
mogu isto tako i da ostanem ovde: ne mogu sudelovati u ljubavnim zagrljajima koji će po svoj
prilici uslediti posle gozbe, i samo bih drugima smetala. Zato idi, Herakle: najbolje ćeš
sačuvati Hilu od zla ako mu sam budeš prednjačio primerom čednosti.

Jason upade u reč: – Jedna žena nedovoljna je straža na hrgu. Atalanta savlada svoj gnev. –
Meleagar može ostati sa mnom ako hoće, reče ona.

Herakle joj se u lice nasmeja. – Ti si zaljubljena u Meleagara, i ljubomorna si zato što će
on obležati neku Lemnjanku. Htela bi da ga sačuvaš za sebe. No ja te neću ostaviti da budeš s
njim nasamo. To bi značilo dozivati nesreću. Ti nemaš vere u Meleagara kad je on daleko od
tebe; ja nemam vere u njega kad je on s tobom: bojim se rasrdićeš tvoju gospodaricu Artemi-
du popuštajući njegovom nesnosnom saletanju. Ne, ne! Hila i ja ostajemo ovde, zar ne, mili
moj detiću?

Uhvatio je Hilu u svoj medvedi zagrljaj i držao ga je tako dok i ovaj nije procvilio od te

dragosti: – Da, da, ostajemo, Herakle!

– Samo spusti me dole, i učiniću sve što ti kažeš! Samo spusti me dole!

– Pa dobro, reče Atalanta. – Neka bude kako ti želiš.
Meleagar je zaostao iza družine i došapnuo je Atalanti: .. – Ljubavi moja, hajde opet da

govorimo s Heraklom. Da mu
kažemo da ćemo se mi starati o Hili, a on samo neka ide gore na – gozbu, jer će zažaliti

ako je propusti. Hila će se veoma radovati – ako bude mogao da provede koji slobodan sat,
izvan društva svoga poočima. I kad Hila bude svedok našeg čednog ponašanja, Herakle neće
moći ništa da nam zameri što nas dvoje ostajemo zajedno.

Atalanta klimnu glavom, a Meleagar se vrati da iznese svoj novi predlog. No Herakle mu

pripreti prstom. – Ne, ne! uzviknu on. – Prozirem tvoje lukavstvo. Ti bi hteo da se ljubakaš s
Atalantom dok kao bajagi čuvaš ovaj brod i meni činiš neku uslugu; no čim ja okrenem leđa,
gurnućeš Hilu Ifinoji u zagrljaj a mene ćeš posle uveravati da je on sve vreme bio s vama. Ne,
ne, ja ostajem ovde, jesi li čuo? Nemam neku naročitu želju da idem u Mirinu. Meni nije tako
mnogo stalo do ljubavnog čina kao što ti to možda misliš sudeći po velikom broju žena s ko-
jima sam tu rabotu obavljao… Haj, haj! Svakoga puta poslužila me je ista zla sreća. Ona uvek
želi da dobije od mene sina, visokog i snažnog kao što sam ja, a ja uvek želim da mi ona rodi
kćer, vitku i lepu kao što je ona. I uvek ja gubim, a ona dobiva. Pomišljam da je tu začelo po
sredi Herin inat – zamisli samo, dve-tri stotine sinova a ni jedne jedine kćeri! Svete zmije, jesi
li ikad čuo tako nešto! Gotovo sam resio da dignem ruke od tog nadmetanja… No o čem ono
malopre besmo u reci?

Atalanta odgovori krotko: – Meleagar i ja ponudili smo se da stražarimo na Argu i da
čuvamo Hilu dok se ti budeš bavio gore u Mirini. Ti si odbio našu ponudu. Hajdemo, Melea-
gare!

Kad njih dvoje krenuše, Herakle reče Hili: – Ala je naopaka ćud u one cure Atalante! No
valjda ni u drugog ženskinja nije ništa bolja. E sad, mili moj sinko, miran si od one požudne

male Lemnjanke, miran si pored tvoga dragog Herakla, koji te mnogo voli. Ja sam pomalo

gladan. Kako bi bilo da nešto dobro pojedemo?
Hila doviknu Atalanti kad je pošla: – Reci Ifinoji: ako donese mome poočimu štogod dobro

za jelo, zadužiće nas obojicu. Reci joj da njemu treba bar jedna ćela pečena ovca i poveći vrč
vina.

Ifinoja povede Jasona i ostale Argonaute, dvojicu po dvojicu, kroz gradsku kapiju. Zadivl-
jene žene dočekaše ih s usklicima dobrodošlice. Ali Veliki Ankej uputi reč koja se prenese od
usta do usta: – Pogled preda se, oružje na gotovs!

Tako dođoše pred sabornu dvoranu, gde im naoružane devojke otvoriše dvokrilna vrata
ukrašena tucanim lavovskim glavama i ponudiše ih da sednu na klupe; ili pak ako bi hteli da
obave ; nuždu, rekoše, videće u dnu hodnika čist nužnik, sa sedištima u krećanskom stilu, koji
ispira voda iz cisterne na tavanici, a kraj svakog sedišta visi na zidu torba sa guščijim perima.

Ubrzo potom izvedoše Jasona pred Hipsipilu. Ona seđaše u jednoj lepo uređenoj sobi sa
prozorom prema jugu. To je bila lična odaja krećanskog upravnika pre Tezejevog pustošenja
Knosa, za kojim je usledila pobuna svih krećanskih naseobina, uključujući i Lemno. Na zido-
vima su bili naslikani Reini Lavovi kako razdiru u komade njene nage neprijatelje, dečaci
kako jašu na delfinima, i dve gospe kako na trgu u Knosu izmenjuju darove cveća.

lason je pozdravio Hipsipilu sa dužnim poštovanjem: – Divna Kraljice, već sam od starog
Toanta, rođenog Lemnjanina, koga je jedan od mojih drugova spasao iz čamca bez vesala
nedaleko od Naksa, čuo vesti o vašim nevoljama. On je pripovedao da su vam vaši muškarci
dugo vremena muke zadavali, i da ste naposletku, u golemom jadu, bile prisiljene da većinu
njih poubijate.

Hipsipila odgovori obazrivo: – Radujem se što je plemeniti Toant, moje majke brat, još u

životu, premda ne mogu da pojmim otkuda to da se tako nade sam i ostavljen na Naksiskom

moru. On je bio malo neuravnotežena uma kad sam ga poslednji put videla, i nije potpuno

razumevao šta se zbiva oko njega. Pre godinu dana, kada je došlo doba plovidbe, naši

muškarci, umesto da ribare na svoj uobičajeni miroljubiv način, stali su da vrše upade na
tračku obalu i da nam donose otuda goveda i ovce kao svoje darove. Mi žene nismo želele da
se upletemo u rat s Tračanima, i moja majka, Vrhovna Sveštenica, pozvala ih je zato da se
toga mahnu. Oni su dokazivali da je riba retka i, kada je ulove, nije tako ukusna kao što su

govedina i ovčetina. Moja je majka odgovorila da upadi moraju prestati, ako oni ne žele da im
ona uskrati našu uobičajenu ljubav prilikom svetkovina u slavu Boginje. Jer Boginja je nju
naučila da im tačno tako odgovori. Oni su veoma drsko kazali mojoj majci da se nje nimalo
ne tiče kuda oni idu; i otplovili su u Trakiju sa prvim južnim vetrom. Onde su naišli na kolo
tračkih devojaka koje su svetkovale praznik mladoga meseca bez učešća muškaraca. Pohvatali
su ih, odveli sobom i načinili svojim suprugama, protivno običaju ovog ostrva, gde se do tada
nije znalo za supruge, a nama nimfama kazali su – aratos vas bilo!

– Moja majka se trudila da ih dozove pameti i govorila im je da vrate te devojke njihovim

nesrećnim majkama, ali ne! Oni su joj odgovorili da mi nimfe zaudaramo i da im više nismo
potrebne, loš gore nego to, nasilno su uklonili crni lik Boginjin iz njenog nepokrivenog hra-

ma, koji se nalazi na nekoliko milja odavde, a na njegovo mesto postavili su lik Boga Kovača
koji su sami izgradili. Mi nemamo ništa protiv Boga Kovača, premda više volimo da ga sma-
tramo herojem negoli božanstvom, no zašto su njega radi

izbacili Starodrevnu? I tako, jedne noći kad su svi ležali po ulicama, besramno pijani, Bo-
ginja nas je nadahnula nečuvenom hrabrošću: u noći napašćemo grad i njih razoružati, a onda
zapretićemo im smrću akoli odmah ne ostave ostrvo zauvek. Borile smo se i pobedile. Videći
da im životi zavise od naše milosti, saglasili su se da otplove sa svojim suprugama, no pod

pogodbom da im dademo svu našu mušku decu; a devojčice, rekoše, možemo zadržati. Pris-
tale smo na tu pogodbu no naterale smo ih da otplove bez oružja i oklopa, jer im nismo pok-

lonile veru da se u noći neće vratiti i opet nas napasti. To se zbilo bezmalo pre godinu dana, i
otada o njima nismo čule ni reci. Toant se jedne noći otisnuo za njima u čamcu: nedostajalo
mu je muško društvo i nismo ga mogle nagovoriti da ostane ovde. Nedavno, moja kći Ifinoja
usnila je živo san u kojem je videla naše ljude kako se iskrcavaju na ušću neke tračke reke; no
ljuti Tračani namah nasrnuše na njih i sve ih posekoše. Tako, avaj, možda mi i jesmo u izves-
nom smislu odgovorne za njihovu pogibiju, kao što je Toant nagovestio. Ko zna?

Hipsipila duboko uzdahnu i zaplaka se. lason poljubi njenu ruku, da bi je utešio, a ona ga

privuče bliže k sebi. Tad on poljubi njen vrat, šapćući joj reci sažaljenja.
Ona ga blago odgurnu od sebe, grcajući: – Ne ljubi me iz sažaljenja, gospodaru! Ja volijem

da me ljubi čovek koji me voli negoli onaj koji me sažaljeva. I, o Jasone, moram nešto da ti
priznam: u teškoj smo brizi zbog žetve ječma. Seme je bilo posejano bez uobičajenih obreda
oplođavanja, i premda su ječam i proso iznikli gusti i zeleni, jer učinile smo sve šta smo
mogle – prinele smo Majci na žrtvu jarad i muške janjce, i kazale smo propisane molitve – šta

će biti ako se sve to pokaže samo slama? Poumiraćemo od gladi.
Jason upita: – Je li već prekasno da se vaša letina, proso i ječam, spase pomoću onog lju-

bavnog obreda koji, zamišljam, vi ovde upražnjavate?

– Ti si najplemenitiji, najbogougodniji čovek, uzviknu Hipsipila. – Hajde, osmeli se da
poljubiš moja usta. Znaš li, gledala sam kroz prozor kad si dolazio amo na čelu tvoje dične
čete, pa sam se pitala, čemu si najviše sličan?

– Čemu sam najviše sličan, mila? upita Jason, stežući njenu oblu mišicu.
Hipsipila odgovori: Jasnoj zvezdi koju devojka gleda s visokog prozora kad odskoči nad
ponoćnim morem – devojka koja će, sutradan, biti upućena u tajnu ženskosti, pa od čežnje ne
može da spi.

– Zar ti se odista takav činim? reče Jason. – Da ti uzvratim, tvoje su jasne crne oči kao dva
jezera ukraj obale, u kojima ona ista zvezda blista.

– I ja ne zaudaram? upita Hipsipila, a njena usna zadrhta.

– Sva si od ljubica i ruža, a dah ti je mirisan kao u svete krave Herine, udvarački uzviknu
]ason. – Onoga časa kad su te moje oči ugledale srce mi je zaigralo zlaćani ples. Znaš li kako
sunačni zrak dršće na belo okrečenoj tavanici neke gornje odaje – to bi mogla biti ova – kad
se iz dvorišta odbija sa velikog kotla osvećene vodice, čiju površinu povetarac mreška? Baš
tako je moje srce zaigralo, pa i sada igra.

Leđno udubljenje u odaji, u njihovoj blizini, sačinjavalo je malu kapelu Naše Gospe od Mi-
rine, kako je Majka Boginja onde bila nazivana. Spokojna, u plavo zaodenuta prilika Majke,
od gleđosane gline, blaženo se osmehivala na punačko detence Zagreja kraj svojih stopala –
onoga koji je bio osuđen da bedno umre za dobro naroda – a pored nje dizao se prost, zdepast
krst, istesan od belog mermera, sa dva udubljenja u podnožju za sitne, neznatne darove u voću
i lešnicima. Sto na kojem je Boginja stajala Hipsipila je bila zasula morskim peskom i sitnim
školjkama, a u skupocenim srebrnim vazama sa obe strane krsta blistali su mirisni ljiljani koje
je Boginja volela. Samo mala šarka-zmija koju je držala u levoj ruci, i srebrni mesec koji se
njihao na njenim grudima, opominjali su pohodnike na njene crnje vidove. Venac na njenoj
glavi bio je od zvezda.

Hipsipila upita lasona: – Zar ovo nije lepo svetište? Misliš li da je mogućno da će Naša
Gospa ikad biti potisnuta sa Lemna? Zli ljudi mogu je zapostavljati ili biti nehajni prema njoj,
no zar neće ona uvek ostati sa nama?

lason odmahnu glavom. – Otac je postao vrlo moćan, reče on, – a kakve su njegove potajne
namere prema onoj koja je nekada bila njegova majka a sada je njegova žena, ko to može
reći? No nedamo da pitanja bogoslovlja uzmiruju naša srca, koja već dovoljno pate od strela
svirepog Kupida. Hajde, svetla Kraljice, pođi sa mnom natrag u sabornu dvoranu! No pre ne-
go što je pošao, mudro je opipao svoju torbicu i izvadio iz nje tri lešnika i grumenčić tvrdog
kozjeg sira; stavio ih je u udubljenja u podnožju krsta, i time se preporučio milosti u plavo
odevene Boginje.

Glava XV
OPROŠTAJ S LEMNOM

Kad lason i Hipsipila uđoše opet u sabornu dvoranu, on sa desnom rukom preko njenog
ramena, ona sa levom oko njegovog pasa, prolomi se urnebesan pljesak. Hipsipila je bila tako
visoka, crnomanjasta i lepa. lason tako visok, plav i naočit. Oboje su pocrveneli.

Ubrzo je svaki Argonaut bio posađen za trpezu, i svakoga su dvorile po dve žene. Ona sa
leve strane starala se da mu čanak od bukovine presipa od obilne hrane – ribe, pečene
ovčetine sa kaprom u turšiji, pečene govedine sa umokcem od slačice, divljači, medenjaka,
barenih puhača (koje, pak, vernici Apolonovi, uz izvinjenje, odbiše da jedu), špargle, suhih
belih smokava, ječmenog hleba zalivenog maslinovim uljem, mladog ovčjeg sira, morača u
slanoj vodi, i tvrdo skuvanih jaja morskih ptica. Ona sa desne strane punila mu je pehar vinom
i vodom (bezmalo pola i pola), ili mlekom, ili pivom, prema tome šta bi on zaželeo; ponekad
bi pomešala sve zajedno, i još zasladila medom.

Meleagar se našao u neprilici. Iako najmlađi među Argonautima, on je bio najvisočiji i
najsnažniji od svih, i imao je kovrdžastu kosu i pravilne crte, a sa svoga pomalo setnoga lika
bio je naročito privlačan ženama. Nekoliko njih pojagmile su se za nj, pa su ga čvrsto uzele za
ruke i kolena. On ih se učtivo ali odlučno oslobodio. – Pođite drugde, lepe pčelice, kazao je. –
U ovome cvetu nema više meda. One se osmehnuše, poljubiše ga, i odoše od njega, verujući
da je on manje muževan nego što se čini. Atalanta ih je podržavala u tome uverenju. – Melea-
gar iz Kalidona je kraljev sin, reče ona, – no još nikada nije bio kadar da zadovolji ženu onako

kako valja da žena bude zadovoljena. Njegov otac, Kralje Enej, rasrdio je jednom izvesnu

ljubomornu boginju. Ako želite ljubavnika dostojna vas, lepe devojke, pođite dole na obalu i
onde potražite sreću!

Meleagar i ona sedoše zajedno podalje od ostalih, i prihvatiše se svega što je krčkalo u
mnogim garavim loncima pored dugog ognjišta, ili se peklo na mnogim gvozdenim

ražnjevima. Društvo je malo pažnje obraćalo na njih, i, kad se siti najedoše i napiše, oni se
učtivo oprostiše od Kraljice Hipsipile. Ona im odsutno klimnu glavom, opčinjena Jasonovom
pričom o njegovom putovanju u Dodonu, i reče im da se mogu slobodno kretati po ćelom
ostrvu. U nekim kutovima dvorane ljubavni žar počeo je ozbiljno da uzima maha, pa je Ata-
lanti bilo postidno da i dalje ostane tuna.

Ifinoja, koja je mešala vino i vodu u vrčevima koje su joj žene donosile, iskrade se hitro za
Meleagarom i Atalantom. – O Kraljeviću Meleagare, uzviknu ona, – kuda ideš?

On odgovori: – Atalanta i ja idemo u lov.

– Dragi prijatelji, reče ona, – ako vas lov odvede dole na obalu, molim vas odnesite onom
crnookom dečaku moju poruku. Recite mu da ću ga čekati u ponoći u pećini što je nad ob-
alom, u blizini grma kupine i drača i kaprova žbunja.

– Učiniću to veoma rado, reče Meleagar. – Jesi li već poslala jelo i piće Heraklu?
Jesam, odgovori ona. – One uspaljenice što si ih ti odbio uzele su tu stvar u svoje ruke. One

nose dole jednu ćelu pečenu ovcu, goveđi but, jednu gusku kuvanu u ječmu – ne, dve guske, –
i šest galona vina. Ja sam svojom rukom začinila vino istucanim makovim semenom. Ako ga
to ne uspava, on je čak i veće čudo negoli što to njegov strašni izgled kazuje.

Atalanta i Meleagar iziđoše kroz gradsku kapiju, uvereni da mračna šuma što pokriva bre-
gove u zaleđu krije obilje divljači. No najpre su se spustili do Arga da predadu poruku, ako to
bude mogućno. Iz daljine su ugledali veliku gomilu žena koje su se bile sjatile oko Herakla
kao ose oko palog komada saća – i to ne samo one koje je Meleagar odbio već sve koje u dvo-
rani nisu imale sreće da sebi obezbede ljubavnika, ili udeo u ljubavniku.

Avaj, jadni Herakle, reče Atalanta, osemhnuvši se. – On će začelo uvideti da je teško zado-
voljiti jednu ili dve a ne rasrditi pedeset.

– Herakle je s uspehom obavljao i teže radove od toga, odgovori Meleagar s kiselim osme-

hom. – No da mi je znati gde bi to Hila mogao da bude? Vidiš li ga ti?

Atalanta je daleko zaobišla da bi umakla Heraklovom oku, i, plivajući i gazeći vodu, pri-
vukla se hrgu, pogađajući da je Hila u brodu sužanj. Proverila je preko ograde, i gle! Hila je
nemo plakao, nemoćan da se makne: Herakle, da bi osujetio Ifinojine namere, posadio ga je u
veliki brodski bakarni kotao a strane savio nad njim, onako kao što bi čovek mogao malu ribi-
cu da umota u smokvin list. Niko, sem Herakla svojim rukama, ili neki kovač, uz teške,
odzvanjajuće udare velikog čekića, ne bi mogao da ga oslobodi. Pa ipak, Atalanta mu je
šapnula poruku, i vratila se istim putem kojim je došla. Ona je još bila u moru, premda daleko

od broda, kad ju je nešto tresnulo po kožnome šlemu, koji je odjeknuo i odleteo joj s glave.

Čula je Heraklov gromski uzvik: – Haj, haj! Ja nju uvek pogodim. To je bila ovčja golenica
kojom se on u šali hitnuo.

Posle dva dana Herakle se probudio sa užasnom glavoboljom i zgrabio je svoju kijaču, koja
mu je ležala pri ruci. Pogledao je divljačno oko sebe i video je samo ostatke gozbe, neke po-
lomljene češljeve, poderanu žensku odeću, i jedan grub oltar natovaren ugljenisanim voćem i
žitom. Gde li je njegov najmiliji Hila? Stao je da besni i urla, jer makovo seme i vino behu mu

zamaglili pamćenje, a dečji glasovi u njegovoj glavi behu naročito piskutavi i neprijatni.
Upravo je bio pojurio da uhvati i smoždi Ifinoju kada je čuo kako ga Hila žalosno doziva iz
Arga. – Herakle, Herakle, pusti me napolje, pusti me napolje!

Herakle se nasmejao od dragosti, skočio je s treskom na brod, potrčao k Hili i izvio kotao u
prvobitni oblik. Onda je zagrlio Hilu, balaveći ga po licu cmakanjem, onako kao što bi neki

veliki samsov lizao lice malog deteta svoga gospodara dok ono ne zavrišti od straha. Onda je

upitao: – Hila, mili moj, koliko sam ja to spavao?

– Dve ćele noći i jedan ceo dan, odgovori Hila nejako, – a za – sve to vreme ja sam zgrčen
sedeo ovde na mukama, nemoćan da te probudim. Neke dobre žene donele su mi jela i pića, i
pokrile mi ramena ovim ćebetom; no to je bila mala uteha. Ako ti mene odista voliš, zašto si
prema meni tako okrutan? Zašto apsiš i mučiš tvoga jadnog Hilu? Svi ostali Argonauti,
uključujući i tebe, uživali su najdivnije gostoprimstvo koje je ikad bilo ukazano ijednoj
brodskoj posadi otkada su brodovi izmišljeni.

– Dve noći i jedan dan! I niko nije došao da te oslobodi! uzviknu Herakle ozlojeđeno. –
Ah, te hulje! Zašto se niko od njih nije vratio da nas smeni na straži? Da nisu one proklete

žene-ubojice i njima zavrnule šije? I samo nas dvojicu poštedele? No tada je ugledao Idu i

Linkeja kako se klate obalom, svaki između dve žene, sa vencem na glavi i rumenih obraza od
vina.

– Kada ćete vas dva lenivca doći amo da me smenite? doviknuo je. – Stražarim ovde već
dve noći i jedan dan.

– Nemamo takvo naređenje, odgovori Ida. – Sem toga, ti si odbio Atalantinu ponudu da os-
tane na straži s Meleagarom. Zašto se sada žališ? Mi smo za poslom, kao što vidiš. Valja nam

da ljubimo i podvodimo ove gospe.

– Ako smesta ne dođete amo, zareza Herakle, – ovom ću kijačom napraviti od vas gumno.
Razbor im je kazao da se povinuju, no oni dovedoše sa sobom i žene. Onda Herakle zgrabi

levom rukom Hilu za rame a desnom dohvati kijaču, pa se kao besan uputi gore u Mirinu. Na
svaka je kućna vrata udario kijačom i povikao: – Argonauti, izlazite napolje! Nijedna vrata
nisu bila dovoljno čvrsta da bi se mogla odupreti toj bespogovornoj naredbi. Ili su ploče i de-
lovi leteli u predvorja ili su pak pucale šarke i čitava vrata se s treskom rušila. Iz kuće se raz-
legao besomučan vrisak uplašenih žena i srdita negodovanja razbaškarenih Argonauta. He-
rakle je išao dalje glavnim ulicama, prelazeći se jedne strane na drugu, i udarao je redom na
svaka vrata, vičući: – Argonauti, izlazite napolje!

Najzad je došao pred Hipsipilin dvorac na predgorju i zaurlao: – Ehej, ti tamo, lasone! Zar

već nije krajnje vreme da zaploviš u potragu za onim tvojim Runom? Što oklevaš tuna?
Na gornjem prozoru pojavi se Jasonova razbarušena glava i Hipsipilina pored nje. – Ah,

razumem, reče Herakle. – Zaposlen si oko osnivanja novog lemnjanskog kraljevskog doma.
Neka sreća blagoslovi tvoj trud, no jesi li već pri kraju?

Hipsipila uzviknu: – Oh, Herakle, radujem se što te vidim. Moje mi žene pričaju čudesa o
tvojoj snazi i tvome žaru. No neljubazno je bilo od tebe što si ostao tamo na žalu kao da Argu

preti opasnost i što si zadržao tvog lepog posinka daleko od moje Ifinoje. Sirota cura grozne je

suze prolila tugujući nad samom sobom, i tugujući za njim. Hajde, ja te molim, dopusti mu da
dotrči gore da se poigra sa njom do večeri.

Gnevni Herakle nije umeo da smisli nikakav umestan odgovor.

Hipsipila nastavi: Ja sam gotovo nagovorila fasona da ostane ovde zauvek i da postane

Kralj Lemna. Pre ili posle valja nam da pogledamo istini u oči: iznurena i oronula Majka Bo-
ginja ne može više na ravnoj nozi da se bori sa ovim mladim i krepkim Olimpljanima. Kral-

jevstvo je svuda u modi, a lason je, između svih ljudi koje sam ikad videla, kralju najpodobni-
ji. Sem toga, Lemno je, kao što vidiš, prekrasno ostrvo, a njegova je crnica dublja i vlažnija

nego igde u oblasti Egeja. Naš je ječam izvrstan, naše vino zaostaje samo za lezbijskim, naši
brdski pašnjaci nisu nimalo za preziranje. Isto tako, šume su naše pune divljači. Jason mi je
obećao da će ostati ovde bar mesec dana, i da će za to vreme razmotriti –

,Ja to nisam obećao, divna Hipsipila, uzviknu Jason, pocrvenevši. – Kazao sam samo da
bih rado ostao ovde još dan ili dva a potom bih odlučio da li da ostanem još jedan mesec.

– On je, vidiš, zaljubljen u mene, nasmeja se Hipsipila, – i čini mi se, Herakle, da ćeš nač-
initi još jedan podvig sličan tvojim Radovima ako budeš mogao da sakupiš posadu bar za me-

sec-dva dana. Muškarci neće biti radi odlasku a žene će ti se snažno suprotstaviti – s oružjem
u ruci, ako bude potrebno. Posle toliko vremena uzdržavanja, one se baškare u ljubavnom

uživanju kao što se egipatski krokodili baškare u plodnoj kaljuzi Nila.

Sa ulične strane ležala je gomila sastruganog blata. Herakle se saže, zahvati pregršt, sabi je
u grudvu i naglim zamahom hitnu je pravo Hipsipili u lice. – Evo ti, ženo, pa se u tome

baškari! reče on osorno. – A što se tebe tiče, gospodaru lasone silazi amo odmah, ili ću
kijačom načiniti takve otvore na zidovima ovoga dvora da će kroz njih moći da prolaze četiri
vola ujarmljena uporedo.

Jason siđe, gunđajući u sebi. – A sada, moj gospodaru, reče strogi Herakle, – savetujem ti
da prikupiš posadu i da je hitro povedeš na brod. Ne mogu da dozvolim da propustimo ovaj

povoljni povetarac i tiho more.

– Daj nam još sat ili dva da se oprostimo, zamoli lason.

Herakle mu zameri: – Ala si ti nekakav zaludnik! Kada sam ja, kao mladić, jednom bio
pozvan da se nauživam tespijskih nimfa – a to mi je bila nagrada što sam ubio Kitersku Zver –

obležao sam ih svih pedeset u toku jedne jedine noći, i svaka je od mene zatrudnela. A ti! Ti
kanda provodiš dva dana i dve noći u dokonom ljubakanju sa jednom istom ženom. Kako se ti
uzdaš da ćeš takav tipav ikad zadobiti Zlatno Runo? Znaj začelo da se ono ne može zadobiti
valjuškanjem po lemnjanskim njivama. Tako mi tuča ove kijače, još niko do sada nije napra-
vio ludu od mene, pa nećeš ni ti!

Uz srdite i pogane psovke prisilio je lasona da se udalji od Hipsipilinog praga. Hipsipila

koja je bila oprala lice sunđerom, istrčala je na ulicu, iako polunaga, i doviknula je za Jaso-
nom: – Blažena Majka neka te vrati meni, dragane moj, neozleđena i pobedonosna, sa svima
tvojim dragim drugovima! Ti znaš šta sam ti obećala: bićeš Kralj, a svi tvoji drugovi koji bu-
du hteli da se nasele na Lemnu dobiće zemlje i stoke koliko god ti budeš hteo u tvojoj mu-
drosti da im podariš. Seti se tvoje jadne Hipsipile kada budeš daleko od nje! No pre nego što

odeš, reci mi, šta da radim ako vidim da ću biti majka tvoga deteta?
Jason odgovori: – Hipsipila, ti i ja proveli smo zajedno dva divna dana i dve bajne noći –

kamo su mogli trajati dve godine! No Herakle je zborio promišljeno. Nas čeka težak posao, i
ne smemo ovde dangubiti. Ne mogu ti ni obećati da ću se zauvek vratiti na tvoje ljupko
ostrvo, jer Ftijotida je moje kraljevstvo, a pogubno je dva konja u isti mah jahati. Vlast nad

Lemnom mora ostati u tvojim rukama; premda, ako mi rodiš sina, i on pozivi do zrelosti,

možeš ga dabogme načiniti kraljem; no ne zaboravi da je on posle mene prvi po redu nasled-
nik prestola i u Ftijotidi, i, u slučaju moje smrti, moraće da izabere, kao ja sada, jedan od ta
dva prestola. Kada rodiš dete – jer uveren sam, dete će doći na svet – pošalji vest o tome mo-
jim starim roditeljima, pa ako ikad budeš morala da ostaviš ovo ostrvo, oni će se, mene radi,
postarati da oboje imate udoban dom. On se tu zaplaka.

Međutim, ovaj njihov tužni oproštaj nije bio poslednji jer [ason nije bio kadar, ni pretnjama
ni obećanjima, da natera Argonaute da se maknu iz svojih novih domova. Ni Herakle nije više
bio u stanju da mu pomogne: kad je zaključao Hilu u jednu pinjegu u blizini prostrane kujne
saborne dvorane i naslonio se leđima na vrata, uzeo je zadovoljno da srče vino iz jednog veli-
kog lezbijskog vrča na koji se namerio. Predveče, kad je Hipsipila ušla u odaju i videla ga
kako žmirka kao sovuljaga, oprostljivo mu je donela hleba i jednu hladnu pečenu gusku da bi
mu vino slađe prijalo. On pijano uhvati skut njene haljine i iskreno joj reče koliko je sažaljeva
zbog njene veze sa Jasonom. – On je jedan nikogović, Kraljice Hipsipila, reče on, – i ako se
ikad nađeš u nevolji, on neće ni prstom maci da ti pomogne. Ali Herakle iz Tirinta je čovek
sasvim drukčijega kova. Ako te ikad kakva nesreća zadesi, pa bilo to ove godine, ili sledeće,
ili dvanaest godina od danas, upamti da je Herakle tvoj prijatelj. Pošalji po njega, da te uteši

ili da te osveti, ako treba! Ona mu se učtivo zahvali, ozbiljna u licu no smejaše se glasno kada
se sa Jasonom vrati u ložnicu.

Tako još jedan dan prođe prijatno za sve, sem za Hilu i Ifinoju. To je bio dan svetkovine
ječma na njivama, i obredi behu veselo obavljeni.

Uveče se Meleagar i Atalanta vratiše u Mirinu zajedno s Orfejom, koji, kao i oni, nije uzeo
učešća u pirovanju. Oni su ga našli na jednom šumskom proplanku gde je, kako im je rekao,
učio lasice da igraju uz zvuke njegove lire. Ni Atalanta ni Meleagar nisu videli tu igru, jer oni
su naišli upravo onda kad je svirka prestala, ali mnoge sitne zverčice protrčale su pored njih
kroz nisko rastinje. Orfej je svirao tako čarobno da se niko ne bi začudio da je drveće, ka-
menje i stenje zaigralo.

Tek četvrtog dana rano ujutru Orfej je svojom lirom domamio nerade Argonaute Argu na
obalu. Pratila ih je velika povorka žena, a kada se brod otisnuo na dubinu od nekoliko stopa,
sve one pokušale su da se prebace na nj preko ograde, spremne da se izlože opasnostima pu-
tovanja samo da bi ostale uza svoje dragane. No Herakle, kada je izvukao gore sidreno ka-
menje, uzeo je na sebe zadatak da pobaca u more sve one žene kojima je pošlo za rukom da se
ubace na brod – njih dvadeset do trideset, koje su se borile kao risovi.

Ifinoja je promakla njegovoj pažnji; ona je ležala skrivena pod savijenim jedrom – jer upo-
trebljavali su samo vesla dok Argo nije dobro poodmakao a lelek sa obale dopirao oslabljen
do ušiju posade. Tada je ona slučajno kihnula, što je bio srećan predznak za sve sem za nju.
Herakle je odložio veslo i dograbio ju je za tili čas. Poletela je preko ograde, kao riba koju
ribar odbacuje iz mreže zato što je rđave boje ili oblika. Kad je zaplivala ka obali doviknula je
Hili: – Hila, ljubavi moja, seti se mene!

Herakle je dohvatio jedan sidreni kamen i hteo ga je baciti na nju, no uto je Hila naglo
vrisnuo uza samo njegovo uvo, i on ga je opet spustio; tako je ona izbegla smrt. Blagi zvuči
lire poneli su brod dalje u ritmičnom kretanju, a beo penušav trag ostajao je za njim.

Ovde se može saopštiti šta se zbilo sa Lemnjankama posle posete Argonauta njihovom
gostoljubivom ostrvu. Pedeset žena donele su kćeri, a nekih sto i pedeset donele su sinove.
Između ovih sinova, šezdeset i devet bili su snažna sastava, hitra oka, i nestalne ćudi, što je
svedočilo da su sinovi Heraklovi; petnaest ih je ličilo na Velikog Ankeja, koji je rodio još i tri
kćeri; dvanaest dečačića i pet devojčica ličili su na Idu; i tako redom na niže do Malog Anke-
ja, koji je rodio jednu kćer.

Hipsipila je donela Jasonu blizance, Euneja i Nebrofona; Eunej, budući onaj stariji, vladao
je docnije kao Kralj Lemna i oženio se Lalagom, kćerju Maloga Ankeja i proslavio se sa svo-
jih dobrih vinograda. Argo međutim nikad više nije doplovio u Mirinu, a Jason je zaboravio
Hipsipilu, kao što je docnije zaboravljao druge žene; no Hila nije zaboravio Ifinoju, jer on je
bio detić podložan utiscima.

Glava XVI
ORFEJ PEVA O POSTANJU

Ćarlijao je povetarac s juga. (ason je želeo da plove duž južne obale Lemna a potom da
skrenu istočno ka Helespontu, no Tifis nije hteo da izloži Arga opasnosti koja bi mu pretila da
bude bačen u stenoviti bok Rta Irene. Jer premda se jedrenjakom može upravljati ukoso prema
vetru, on se plašio podvodnih hridi vetru izložene obale; sem toga, najveći deo posade bio je
mamuran i nimalo oran za veslanje. Umesto toga, on je predložio Samotraku kao sledeću me-
tu njihovog putovanja.

Jason je bio čuo ime Samotraka, no nije znao da li je to grad ili ostrvo. Arg mu reče: – To
je ostrvo, upola manje od Lemna, i nalazi se severoistočno od nas, udaljeno oko pet sati plo-
vidbe. Stanovništvo, kao i na Lemnu, pelaskog je soja.

– Hajdemo tamo, reče lason.
Nadali su se da će doći u Samotraku pre nego što prevali podne; no vetar je utolio davno
pre nego što su Lemno izgubili iz vida. Kada su bili prisiljeni da se late vesala, Gora Skopija

još uvek se visoko izdizala na vidiku. Sunce ih je snažno pržilo, i nisu bili kadri da dadu snage

svojim zaveslajima. U zaranke još nisu ugledali Samotraku, vladala je bonaca, a oni su bili

umorni od veslan ja. Na more se spustila izmaglica i koprenom zavila vidik, skrivajući ga čak
i od Linkejevih oštrih očiju.

Argonauti su pojeli svoj obrok hrane bezmalo u nemom ćutanju. Oni su većinom mislili o
ženama koje su za sobom ostavili i prekorevali su sami sebe što su bili budale i nisu ostali bar

još nekoliko dana u tome ostrvskome raju. Ida, uvek prvi da napravi neljubaznu upadicu, uz-

viknuo je odjednom: – Neka ribe žderu ovu bednu hranu! Samo je Orfej kriv što čučimo ovde
na ovim tvrdim sedištima, i davi nas magluština, umesto da se baškarimo na šarenim prostir-

kama od ovčijih koža pred razbuktalom vatrom i redom garavih lonaca što krčkaju. Orfej nas
je svojom svirkom opčinio. Na Lemnu bili smo srećni kao kraljevi. Zašto nas je opet poveo u
ovu nemogućnu i nezahvalnu potragu?

Kastor ukori Idu: – Smatraj se srećnim što je Orfej to učinio, Ida. Ti si uvek bio neumeren,
još otkada te znam kao durnovito i alapljivo dete. Još nekoliko dana na Lemnu, i ti bi bio leš,

umoren od presićenosti vinom, jestivom, i ženama. Što se mene tiče, ja ne želim ništa bolje
nego da opet padnem pod neodoljivu čaroliju te čudesne lire, čiji me zvuči daleko više
ushićuju negoli pehar mirisnog lemnjanskog vina, komad sočne goveđe pečenice, ili jedra
bela put neke krepke podatljive lemnjanske cure.

Linkej, Idin blizanac, mrzeo je Kastora i Poluksa, čiji je ded Ebal Ahajac nasilno uzeo za
ženu Gorgofonu, minijsku babu Idinu i njegovu, i time ih lišio većeg dela njihovog mesens-
kog nasledstva. Gorgofona je bila prva grčka udova koja se preudala, a time je trajno osramo-
tila njihovog oca Alfareja. Linkej se naruga: – Da, Kastore, tako ti veliš. No to su reci

zasićenosti. Ti nikada nisi imao veliki ni zdrav apetit. Priznaj, juče ili prekjuče ti bi nam
drukčiju pesmu pevao.

Poluks prihvati zađevicu, pa reče Linkeju: – Moj brat bar nije napravio zvere od sebe kao
što si to ti učinio.

Sa svih strana podigli su se glasovi; neki da bi negodovali zbog ove svađe između dva i
dva brata, a neki da bi je podjarili. Onda Herakle zareza: – Da sam ja zapovednik na ovome

brodu, jutros bi svaki majčin sin morao popiti punu kacigu morske vode, da pročisti želudac
pre polaska na putovanje. Ali lason zapoveda, ne ja.

Onda Idmon žrec reče svojim snažnim glasom: – Ne treba samo želudac pročistiti, no i
dušu. Od srca bih poželeo da je naša sledeća meta Apolonovo sveto ostrvo Del, ne pelaska
Samotraka; njegovi bi sveštenici imali golem posao da obave.

– Da, potvrdi Ifit Fokiđanin, – bilo bi dobro odista kad bismo mogli da se iskrcamo na Del
i tamo zaigramo kolo nazvano Verige.

Svi bismo se uplitali i rasplitali, tamo-amo uplitali i rasplitali, sat ili dva, dok nam jednoli-

ka svirka ne očisti dušu od svake žudnje sem da igramo dalje, tamo amo, tamo amo – dok ne
popadamo u neznani.

– Ala bi to bila divna zabava! s nipodaštavanjem reče Veliki Ankej. – Skoči u more, Ifite, i
pokaži nam korak. Apolon će te začelo održati na vodi; Apolon može bezmalo sve. Na ovo se
neki nasmejaše, neki se ljutnuše, i još se više rasrdiše kad Ida reče: – Idmon, budući argivski
Žabac, ima opnasta stopala. On nosi kondure da bi ih prikrio, no kada ih izuje on igra bolje u

vodi negoli na zemlji.

– Del je toliko sveto ostrvo, reče Idmon, a njegov oštar glas presekao je opšti žagor kao što
srp preseca visoku travu, – da se tamo niko ne srne roditi ni umreti. Svi činovi rađanja i umi-
ranja obavljaju se na susednom ostrvcu Ortigiji.

– Sad mi je jasno, reče Hila, – zašto me Herakle nikad nije poveo na Del. On tako obilato
seje rađanja i umiranja kud god krene, da Del više ne bi bio Del.

Svima je laknulo što se Herakle ne samo nije naljutio na ovu šalu, već ju je i ponovio uz
grohotan smeh kao da je njegova.

Askalaf iz Orhomena retko je kad govorio, no svi su ga slušali kad bi šta rekao, jer njegov

je glas izbijao škripeći, kao vrata sa zarđalim šarkama, koja se retko otvaraju. Popeo se us-
pravno na svoje sedište i podigao ruku, govoreći: – Orfeju, trački Orfeju, pevaj nam o postan-
ju sveta. Kao deca mi smo upoređeni s tobom u pogledu saznanja, čak i najmudriji između
nas. Očisti naše duše, Orfeju, pesmom o postanju.

Nastao je tajac, a onda tihi žamor odobravanja. Orfej je zglasio liru, stavio je med kolena, a

onda je tihim ali jasnim glasom zapevao povlačeći strune.
Pevao je o tome kako su Zemlja, Nebo, i More nekada bili smešani zajedno u

istomeobličju, dok se jednom niotkuda ne oglasi neka neodoljiva svirka i oni se rastaviše, no
osta ipak jedna vasiona. Ova tajanstvena svirka obznanila je rođenje duše Eurinomine; jer
tako je glasilo prvobitno ime Trojne Boginje. Ona je bila vaseljenska Boginja, i bila je sama.

Budući sama, i stojeći između puste zemlje, tašte vode, i tačno kružećih nebeskih sazvežđa,
ubrzo se osetila usamljena. Protrljala je svoje prozeble ruke, a kad ih je opet rasklopila, iskliz-

nula je iz njih zmija Ofion, koju je iz radoznalosti pustila da je obljubi. Iz strašnih grčenja
ovog ljubavnog čina potekle su reke, podigle se planine, nabujala jezera; on je učinio da se
sve vrste gmizavaca i riba i zverinja izrode i nasele zemlju. Postidevši se namah od onoga što

je učinila, Eurinoma je ubila zmiju i njen je sen poslala u podzemlje; no kao delo pravde, jed-
nu je svoju senku, sa dudovim likom, prognala u podzemlje da tamo živi sa senom. Zmiji je

iznova nadenula ime – Smrt, a svoju je senku nazvala Hekata. Iz razbacanih zuba mrtve zmije

nikao je Rasejani rod ljudi, koji su bili ovčari, govedari, i konjari, no niti su obdelavali zemlju
niti su vojevali. Hranili su se mlekom, medom, lešnicima, i voćem, a nisu znali ništa o
topioničarstvu. Tako se završilo prvo Doba, a to je bilo Kameno doba.

Eurinoma je i dalje živela na Zemlji, Nebu, i Moru. Na Zemlji ona je Rea, njen dah miriše

na cvet štipovice, a njene oči imaju boju ćilibara. Jednoga dana pohodila je Kretu kao Rea. Od
Neba do Zemlje velika je udaljenost, odista ista onolika koliko je Zemlja udaljena od Donjega

Sveta – razdaljina kroz koju bi tucani nakovanj propadao devet dana i devet noći. Na Kreti,
izvan sunca i maglina, osećajući se opet osamljena, Rea je izumela jednog čoveka-boga po
imenu Krona da joj bude ljubavnik. Ona je potom, da bi zadovoljila svoje materinske čežnje
svake godine rađala u Diktejskoj Pećini po jedno Dete Sunca; no Kron je postao ljubomoran
na Decu Sunca i ubijao ih je, jedno za drugim. Rea je prikrivala svoju zlovolju. Jednoga dana

kazala je sa osmehom Kronu: – Podari mi, dragi, prste tvoje leve ruke. Jedna jedina ruka do-

voljna je takvom lenom bogu kakav si ti. Napraviću od njih pet malenih bogova koji će
izvršavati tvoje naloge dok ti budeš počivao sa mnom na cvetnom obronku. Oni će čuvati
tvoje noge i ruke od nepotrebnog zamaranja. I on joj tako dade prste svoje leve ruke, a ona

načini od njih pet malih bogova, nazvanih Daktili, ili Prsti Bogovi, i ovenča ih krunama od
mirte. Oni su Krona veoma mnogo zabavljali svojom igrom i plesom. No Rea je potajno upu-

tila Daktile da sakriju od Krona sledeće Dete Sunca koje je rodila. Oni su je poslušali i,
stavivši u vreću jedan kamen u obliku sekire, kao bajagi da je to Reino dete koje, kao obično,
po njegovoj želji bacaju u more, obmanuli su Krona. Tako je nastala poslovica, da desnica

treba uvek da ne zna šta radi levica. Sama Rea nije mogla da doji dete, kojem je dala ime Za-

grej, a da time ne izazove Kronovu sumnju; zato su Daktili doterali jednu debelu krmaču da
mu bude dojilja – a spomen o tome bio je docnije nemio Zagreju. Potom, zato što nije uvek

bilo pogodno da bubnjevima i sviralama zagluše njegov dečji glas kad god bi se zaplakao,
odbili su ga od krmačine sise i odneli iz gore Diktejske. Predali su ga staranju izvesnih pastira
koji su živeli daleko na zapadu, na gori Idi, gde je bio othranjen na ovčjem siru i medu. Tako
se drugo Doba, koje je bilo Zlatno Doba, bližilo svome kraju. Rea je potpomagala zemljo-

radnju, i svoga slugu Prometeja Krećanina naučila je kako veštački da vadi živu vatru na vra-
tilo i bušku6. Ona se dugo smejala kada je Zagrej, zlatnim srpom koji je iskovao Prometej,
uškopio i umorio svoga oca Krona, a još više kad je, prerušen u izgladnelu i očerupanu kuka-
vicu, stao da je moli da ga podoji na svojim nedrima i vrati u život. Ona se gradila nevešta,
kao da ne primećuje obmanu, a kad je on ponovo uzeo svoje pravo obličje, dopustila mu je da
je se nauživa. Jest, odista, moj mali božicu, budi mi sluga ljuveni ako baš želiš.

No Zagrej joj odgovori drsko: – Ne, Rea, ja ću biti tvoj gospodar i uputiću te u stvari koje
ti valja činiti. Ja sam lukaviji nego što si ti, jer obmanuo sam te svojim prerušavanjem. I ra-
zumniji sam nego što si ti. Ja sam svojim razumom izumeo Vreme. I sada, pošto je Vreme
počelo, sa mojim Dolaskom, možemo imati datume, istoriju, i rodoslove, umesto bezvreme-
nog i nepouzdanog mita. A zabeleženo Vreme, sa svojim lancem potanko razmotrenih uzroka
i posledica, biće osnova Logike.

Rea se zaprepastila i nije znala da li da ga jednim udarom svoje sandale smrvi u čestice ili
pak da vrišti od smeha. Napokon nije učinila ni jedno ni drugo. Kazala je samo ovo: – 0 Za-
greju, Zagreju, moje malo Čedo Sunca, kakve li si ti čudne pojmove posisao iz sisa tvoje do-
jilje, diktejske Krmače!

On odgovori: – Moje ime je Zevs, ne Zagrej; i ja sam Dete Groma, ne Dete Sunca; i dojilja
mi je idska Koza Amaltaje, ne diktejska Krmača.

– To je trostruka laž, s osmehom reče Rea.
– Ja to znam, on odgovori. – No ja sam sada dovoljno velik i snažan da mogu da govorim
trostruke, pa čak i sedmostruke laži, a da se ne plašim da će mi iko protivsloviti. Ako sam
žučne naravi, to je otuda što su me neupućeni pastiri Ide isuviše kljukali mednim saćem.
Moraš se čuvati moje prekosti, Majko, upozoravam te, jer od sada pa nadalje ja sam, ne ti,
Jedini Gospodar Svih Stvari.
Rea uzdahnu i odgovori srećno: – Dragi Zagreju, ili Zevse, ili kako god hoćeš da te nazo-
vem, pogodio si odista koliko sam umorna od prirodnog reda i urednosti ove vidljive vasione,
i od nezahvalne dužnosti vođenja nadzora nad njome. Vladaj njome, Dete, vladaj na svaki
način! Mene pusti da počinem malo i da na miru razmišljam, Da, biću tvoja žena i kćer i ro-
binja, i kakav god nesklad i metež budeš uneo u moju lepu vasionu budi kojim činom razuma,
kako ga ti nazivaš, ja ću ti oprostiti, zato što si još vrlo mlad i ne razumeš stvari tako dobro
kao ja. No molim te, čuvaj se triju Furija koje se rodiše iz onih kapi krvi što kanuše iz razre-
zanih mošnica tvoga oca; tetoši oko njih, inače one će ga jednog dana osvetiti. Beležimo
Vreme, datume, rodoslove i povesnicu, na svaki način; premda predviđam da će ti ona prou-
zrokovati brigu koja daleko premaša njihovu vrednost. I na svaki način koristi Logiku kao
štaku za tvoju sakatu inteligenciju i kao opravdanje za tvoje besmislene greške. Međutim,
moram najpre da postavim jedan uslov: hoću da budu dva ostrva, jedno u Zapadnom a jedno u
Istočnome moru, koja ću ja držati da se u njima slavi moja stara vera. Ni ti niti ijedno drugo
božanstvo u koje bi mogao da se razdeliš nećete tu imati nikakve nadležnosti, već samo ja i
moja zmija Smrt kad budem izvolela da je pozovem. Ono zapadno, biće ostrvo bezazlenosti; a

6 Negde su vadili živu vatru i ovako. Prvo ukucaju u zemlju duboko i tvrdo jedan suv rastov kolac… koji će nad zemljom
viriti oko 60 cm., a prema njemu na rastojanju 10-100 cm. ubije se u zemlju drugi suv kolac lipov ili rede rastov ali znatno
pliće nego prvi da se može lako ljuljati i približavati prema potrebi… U jednom i u drugom kocu svrdlom se izbuši po jedna
plitka jama (buška ili svrdlotina), u visini od 40 cm, od zemlje računajući. U te se dve jame uglavi jedno na oba kraja malo
uobljeno, lipovo ili leskovo vratilo, koje se često zove vreteno, kolenika, dugaljka, itd. Oba koca vežu se podebelim uzetom
ispod rupe, a ispod čvora od užeta turi se jedan klin, koji jedan čovek zavrće, bližeći time kočeve da vratilo ne izleti iz
položaja, i da mu se cipom taru vrhovi u jamama. Preko vratila… dvaput se obavije uže, čiji jedan kraj drži jedan seljak
obema rukama, drugi kraj, s protivne strane, drugi seljak, i kad su spremni zaopuče da vuku svom snagom čas na jednu stranu
čas na drugu, kao kad se drva stružu… Tom prilikom vrhovi se kolenike brzo taru u buškama od kočeva, izbijajući strugo-
tine, koje se toliko zagreju da počnu iskakati kao varnice, koje gleda da uhvati onaj treći pomagač, koji klinom zavrće uže, i
to na rastresit, iščiman trud. – S. Trojanović. – Vatra u običajima i životu srpskog naroda, Srpski etnografski zbornik, Akad.
nauka, Beograd, 1930. Prev

ono istočno, ostrvo prosvećenosti; Vreme se neće beležiti ni na jednome, no svaki će dan biti
kao hiljadu godina, i obrnuto.

Onda ona namah učini te se iz mora podiže zapadno ostrvo, lepo kao vrt, na udaljenosti od
jednog dana plovidbe od Španije; a isto tako ona obavi oblakom Kronov ozleđeni ud, a Dakti-
li ga prenese bezbedno na istočno ostrvo, koje je već bilo stvoreno, gde on postade njihov
drugar, veseli riboglavi bog Prijap.

Onda Zevs reče: – Prihvatam tvoj uslov, Ženo, ako pristaješ da tvoje drugo ja, Amfitrita,
preda More mome senu bratu Posejdonu.

Rea odgovori: – Pristajem, Mužu, no zadržavam isključivo pravo korišćenja mora koje se
prostire na pet milja okolo moja dva ostrva; ti isto tako možeš da vladaš i na Nebu umesto

Eurinome, uz posedovanje svih zvezda i planeta, pa i samoga Sunca; no Mesec ostaje moje

vlasništvo.

Tako, kad uglaviše pogodbu, oni stisnuše ruke jedno drugome, a Zevs, da bi pokazao svoju

vlast, odalami joj jedan žestok zaušak, pa preteći zaigra ratnički oro, udarajući svojom
gromovničkom sekirom o zlatni štit, tako da se grmljavina strašno razlegla nebeskim svodom.
Rea se osmehnu. Ona pogodbom nije ustupila vlast nad trima najvažnijim stvarima, koje Zevs

potom nikad više nije mogao da joj otme: nad vetrom, smrću, i sudbinom. Zato se osmehnula.
Zevs se onda namršti i reče joj da prestane da se smeška, već da ode da mu ispeče jednog

vola, jer je gladan. To je bila prva naredba koja je Rei ikad bila upućena, i ona je stajala
neodlučna jer joj je pomisao na pečeno meso bila ogavna. Zevs je opauči još jednom i pod-
viknu: – Pohitaj, Ženo, pohitaj! Šta misliš, zašto sam ja izumeo vatru akoli ne zato da mi na

njoj pečeš ili kuvaš ukusna jela?
Rea slegnu ramenima i učini kao što joj je rečeno, no isprva on ne mogaše da je nagovori

da uzme udela u njegovoj gozbi.

Onda Zevs, da bi pokazao svoju vlast, posla potop i pomori veći deo ljudskog roda, i učini
od blata novog čoveka po imenu Deukaliona i novu ženu po imenu Piru, i dahnu život u njih.
Sa njihovim rođenjem okonča se najzad drugo Doba, i poče treće, Bronzano Doba. U Bronza-
no Doba, Zevs je izrodio mnogobrojnu decu s Reom, koju je nazvao Hera, no nije joj dozvol-

javao da ih dugo kraj sebe čuva. Čim bi dovoljno porasla da mogu sama da se čuvaju, slao je
svoje nabeljene belolike sveštenike, Staratelje, da ih ukradu od nje; ovi Staratelji prerušavali

su dečake oblačeći ih u muško ruho i stavljajući im lažne brade, i upućivali su ih u muške
veštine i običaje, i govorili su da su oni senovi smrtnih žena. U slučaju svakog pojedinog
dečaka Staratelji su se gradili kao da su ga tobož spalili i u pepeo pretvorili pomoću Zevsova
groma, tako da Hera ne bi ni pokušala da ga ponovo k sebi domami. Hera se smejala na bubn-

jeve i čegrtaljke kojima su oni podražavali grmljavinu, jer obmana je bila gruba i nespretna, i
ona nije želela da joj se njeni dečaci vrate – zasad još ne. Uskoro će zavladati Gvozdeno Do-
ba, ovo što počinje sada…

Zadivljeni Argonauti slušali su ovu priču, a kad je Orfej zaćutao, uzdah koji se oteo svima
bio je kao šumljenje trske. Ida upita tiho, glasom nimalo sličnim Idinom grubom glasu: – Or-
feju, reci nam gde to istočno ostrvo leži?

Orfej odgovori: – Tračani njega zovu Ostrvo Ćilibara; Trojanci ga Dardanijom zovu; no vi
Grci to ostrvo Samotrakom zovete. Svetište Boginje nalazi se pod jednom visokom planinom

na severnoj strani, na obali opasnoj za brodovlje sem kad je more tiho. Spijte sada, i umotajte

se dobro; u rano jutro Argo će dotaći žalo u podnožju Boginjina svetišta.