Robert Graves-Zlatno runo

Medeja i Atalanta se zatim iskrcaše na obalu ostrva Proročišta, i potpadoše pod zaštitu Ar-
temidine sveštenice. Ona je bila visoka, bezuba, poluluda Tračanka, čija se hrana sastojala
samo od oraha, bobica i presne ribe. Ta mršava starica potapša Medejine obraze, pomilova joj

ruke, i opipa tkivo njenog odela u detinjskom zanosu divljenja; ali Atalantu, kad ljudi

odveslaše, zagrli sestrinski i njih dve razmeniše mađijske lozinke i znake.
Grci i Kolhiđani, na obali onog drugog, nenastanjenog ostrva, sada su se slobodno družili,

razgovarajući pomoću znakova i igrajući razne igre, i Peukon se bese pridružio svojim drugo-
vima. Ali Melanion, Friksov sin, potraži Apsirta i povede ga u stranu u cestar van dometa

sluha. On reče: – Kraljevski rođače, imam za tebe tajnu poruku od tvoje sestre Medeje, i želim
da tome pridružim svoj predlog i molbu. Jesi li voljan da me saslušaš, ili me mrziš i žedan si

moje krvi?

Apsirt odgovori: – Saopšti mi prvo poruku moje sestre. Da li ću saslušati predlog i molbu
zavisi od prirode te poruke.

Melanion, govoreći tiho i brzo, reče: – Ovo su Medejine reci: – Moji srodnici Frontid i Ki-
tisor, učinili su i meni i tebi veliko zlo. Kao što znaš, oni i njihova dva brata odlučili su pre
nekoliko meseci da pobegnu iz Koihide zbog tvog neprijateljstva prema njima. Bili su doznali

od nekog proročišta da našem ocu predstoji skora smrt, pa su se plašili da ćeš im se, čim
stupiš na presto, osvetiti što su ometali tvoju ženidbu sa njihovom sestrom Neerom. Kad se

njihov prvi pokušaj da pobegnu završio brodolomom i naš otac odbio da im pozajmi drugi

brod, njihova jedina nada bila je da pridobiju Jasonovu naklonost. On im ponudi ne samo bes-

platnu vožnju do Grčke, već i da osigura za njih njihovu beotsku očevinu, ako mu u naknadu
za to omoguće da se dočepa Zlatnog Runa. Rukovaše se u znak pogodbe, i odmah se dadoše
na posao. Frontid i Kitisor, zlobniji od one druge dvojice, prisilili su me da uzmem Runo iz

Prometejevog svetišta i da odem s njima na grčki brod; pretili su, ako to ne uradim; da će ne
samo ubiti mene već i otrovati našeg oca i tebe, a zatim se zakleti da sam ja bila vaša
trovačica i da sam izvršila samoubistvo da bih izbegla kaznu. Reci mi, brate, šta sam drugo
mogla učiniti do da se pokorim njihovoj volji?

– Ne pretvaram se da mi je mila misao na brak sa starim Stirom i da ne bih, da bih ga iz-

begla, rado otplovila u Grčku, i tamo primila presto Efire koji si preneo na mene. Ali bih se
plašila osvetničkog duha našeg oca ako bih tako sledila svojim prirodnim sklonostima; a i
svesna sam da bi Stir bio opasan neprijatelj moje voljene Koihide ako se ne bih vratila da se

udam za njega, a njen postojan saveznik ako bih se vratila. Stoga želim da se vratim i

zaslužim hvalu svojih zemljaka, ma kako po mene bile bolne posledice toga. Spasi me, mili

brate, preklinjem te. Ako ostaneš veran zakletvi na koju te je Jason prevario, propašćemo i ti i
ja. Jer lukavi Pelej Grk, koji je otišao na dvor skitskog kralja, predstaviće se tamo (kako sam
načula) kao sin slepog Fineja, kralja Tinije, koga Skit duboko poštuje, a naoružan je razlozima
neodoljivim za skitski duh. Presuda će sigurno biti izrečena u korist Grka, u to ni najmanje ne
sumnjam.

– Zašto odlagati? Zakletva koju si položio ne treba da te brine, jer se moć tračke Atremide
ne prostire na Kolhidu, kao ni moć Oca Zevsa. Ona nije drevna tauridska Artemida kojoj
pleme naše majke žrtvuje tuđince, nabijajući njihove glave na kolja iznad svojih kuća; ona je
skorojević kao božanstvo – sestra demonskog Apolona, njeno rođenje na egejskom ostrvu
Delu nije tako staro da ga ljudi ne pamte – čije se obožavanje nedavno rasprostrlo u Trakiji
zbog čestog dolaska trgovačkih brodova. Stoga budi smeo. Dođi tajno čamcem u ponoć da me
uzmeš sa ostrva, zajedno sa Runom, i u isto vreme se osvetiš ubici našeg oca. Staviću svetilj-
ku u prozor moje kolibe da te vodi. Dođi sam. Ali me nemoj voditi natrag na kolhidski brod.
Jer se bojim za naše živote ako se Argonauti iznenadno dignu na uzbunu i počnu da nas strel-
jaju. Umesto toga, bolje je da odveslamo južno u tvom čamcu; a posle neka brodovi dođu za
nama i uzmu nas na nekom mestu podalje od ostrva.

Apsirt pažljivo sasluša i upita: – Kakav dokaz možeš da pružiš da si ti Medejin izaslanik i

da ono što kažeš nije tvoja izmišljotina?

Melanion pruži Apsirtu uvojak Medejine žute kose, koji Apsirt primi kao jemstvo njene

čestitosti i stavi je u svoj tobolac; baš kao što su sveštenici u Dodoni primili pramen Jasonove
kose kao jemstvo za njegove obećane darove Zevsu.

Apsirt upita: – Ali šta su tvoj predlog i molba koje si pomenuo, rođače?
Melanion odgovori: – Siguran sam da ćeš mi oprostiti, Veličanstvo, moju pređašnju ludost
i neprijateljstvo prema tebi.

Bila su me zavela starija dva brata. Argej i ja nismo opaki, i sada ne želimo da idemo u

Grčku čak i kad bi Jason mogao da ostvari svoje obećanje i osigura nam našu beotsku
očevinu; jer mi smo dva mlađa sina, koje su dva starija sina uvek smerali da drže u
siromaštvu. Frontid i Kitisor dobili bi prvi izbor gradova i zemalja, i tako bi, takoreći, uzeli
kožu, meso i salo, a nama ostavili papke, creva i kosti. Moj predlog je ovo: Argej i ja ćemo se
ponuditi da čuvamo stražu noćas, tako da tvoja plovidba čamcem ostane nezapažena od Grka,
a takođe i docnije tih odlazak tvojih brodova. U posiednjem trenutku, Argej i ja spustićemo se
preko ruba Arga, tako da nas uzme tvoj brod. Moja molba je ovo: da kao nagradu za našu

vernu službu blagoizvoliš uzeti Argeja za svog vrhovnog admirala a mene za zapovednika

tvoje dvorske garde.

– Primam taj predlog, izjavi Apsirt, – i razmotriću tu molbu najpovoljnije čim dobijem ono
troje što si mi obećao: Runo, moju sestru i osvetu protiv ubice moga oca. Pošto Atalanta sma-
tra da je Tračka Artemida, a ne ona, odgovorna za to ubistvo, držim da sam u pravu da se ne
obazirem na zakletvu koju sam položio u ime te Boginje. Kakvu odanost mogu dugovati

božanstvu koje je zadalo toliko veliko i neizazvano zlo našem domu?

Melanion se vrati na Argo i uveri Jasona da je sve dobro. U sumrak Autolik bese poslan da

uzme uvojak Medejine kose iz Apsirt ovog tobolca i da na njegovo mesto stavi dugačku stru-
ku žutog prediva; on izvrši taj podvig bez teškoće, jer je bio neverovatno veštih prstiju. Kažu
da je mogao da ukrade čoveku prednje zube ili uši, a da žrtva postane svesna svog gubitka tek
posle jednog sata ili i docnije. Ali ipak Autolik nije uzet za saučesnika u zaveri protiv Apsir-
tovog života; samo su lason, Medeja, Melanion i Atalanta znali šta se sprema.

To veče Argonauti su se pretvarali da prekomerno piju vino. Pevali su kao da su pijani,
udarali štapovima i kostima u brodski kazan, i petama lupali jako u drveni pod. I Ida je stalno

vikao: – Jasone, Jasone, pijan si! Na šta je Periklimen, čarobnik, glasom koji se nije mogao
razlikovati od lasonovog, odgovarao: – Ćuti, čoveče, trezan sam kao vodena nimfa! Uskoro
zatim svi su se, sem Argeja i Melaniona, stražara, pretvarali da su zaspali.

Ova priredba je bila ratno lukavstvo da se sakrije odsutnost dvojice od njih: lasona i Eufe-

ma iz Tenarona. Oni se behu sakrili u cestar čim je pao mrak; i Eufem, čim se usudio,
bešumno je zaronio u more i otplivao do kopna, gde su nekoliko briginjanskih čunova od kože
morskih pasa bili vezani za stub na obali. On uze jedan čun i odvesla u njemu tamo gde je
Jason čekao. Mračna noć, sa kišnim oblacima, bila je podesna za Jasona: on se pope u čun,
uze veslo, i upravljajući se po Medejinoj svetiljci uskoro stiže na obalu Artemidinog ostrva,
gde bez reci uze Medeju u zagrljaj.

Ona ga odvede u kolibu u kojoj su posetioci Proročišta obično čekali sveštenicu, i reče: –
Eto kreveta u koji treba da legneš. Ćebad će te sveg pokriti. Pazi da ti se ne vidi mač! On će
možda doneti svetiljku sa sobom.

Jason reče sa osmehom: – Melanion mi kaže da je on progutao tvoju priču proždrljivo kao
But otrovni med.

Medeja uzdahnu i gricnu nokat svoga palca. – Trebalo je da toga Pčelica prepustimo nje-
govoj sudbini, izjavi ona. – Njegova proždrljivost vodila nas je iz zločina u zločin.

– Nevini smo za prolivanje krvi, reče Jason brzo. – Nemoj da budeš slaba, lepa moja, jer
samo neumoljiva srca mogu uspešno odneti Runo u Grčku. Ne želiš li ti da ideš s nama? Tvoj

put kući u Kolhidu još ti je otvoren. Ako odlučiš da se vratiš, bilo iz pobožnosti ili iz straha,
neću ti stajati na putu, ma kako gorko žalio za tobom. Ali razumej ovo: moram zadržati Runo

po svaku cenu.

– Runo, uvek Runo! uzviknu Medeja. – Mogla bih te mrzeti kao što mrzim furije, kad te ne

bih beskrajno volela. Ne, ne, ići ću s tobom na kraj sveta, i ni krv moga oca ni krv moga brata
neće teći između nas i sprečiti naš brak. Poljubi me opet. Jasone, poljubi me! Samo sa tvojih

usta mogu usisati hrabrost za neumitno delo koje mi predstoji.

On je poljubi opet i opet, pijući svojim nozdrvama zanosni miris njene kose i tela. Ona zat-
vori oči i zacvile od milja kao psić.

Uskoro on ode od nje, leže na postelju i navuče ćebad preko sebe. Tako je, sam, sa mačem
u ruci čekao Apsirtov ulazak.

Atalanta se nije mogla videti. Uskoro on ču njen glas koji je dolazio jasno iz svetišta: za-
bavljala je sveštenicu pričanjem o njihovom putovanju. Sveštenici se najviše dopade priča o
Lemnjankama, i Jason je ču kad uzviknu cereći se: – Ah, lude, lude!

Zar nisu znale da im je bolje bez ljudi? Zatim ču Medeju kako odlazi u svetište da učutka

Atalantu, jer Apsirt mora misliti da je ona u kolibi.

Prođe jedan sat i on, naprežući sluh, ču tihe glasove kako razgovaraju na kolhidskom jezi-

ku: to su bili Apsirt i Medeja. Išli su krišom putanjom prema njemu. Medejin glas je bio mek i

ponizan, a Apsirtov jedak i osvetoljubiv, Jasonu se učini da ona reče: – Ne plaši se, brate. Ata-

lanta je nenaoružana žena. I da Apsirt odgovori: – Da je to i sam Herakle sa njegovim lukom i

tučom okovanom kijačom, ne bih ustuknuo. Jemčim da mi ona neće umaći.

Apsirt se polako približi. Stade u vrata i prošapta nešto kao molitvu duhu svoga oca Ejeta,

posvećujući žrtvu njemu.
fason skoči, sa mačem stegnutim u desnici i ogrtačem uvijenim oko levice kao štit. Apsirt

koraknu natrag, ali Jason, videći njegovu tamnu priliku prema vratima, jurnu napred i žabi mu
mač u slabinu, te on jeknu od bola i ispusti mač. Jason se uhvati u koštac s njim, obori ga na
zemlju, i jednim dubokim ubodom magnežanskim lovačkim nožem proreza mu žilu kucavicu,

te krv šiknu kao iz toplog vrela.

– Donesi svetiljku brzo, Jason viknu Medeji kad Apsirt prestade da se opire.

Ona donese svetiljku, ali sakri oči od krvavog prizora. Jason opkorači leš i smelo mu vik-

nu: – Ja sam nevin, kralju Apsirte. Ti si prvi pogazio zakletvu koju smo zajedno položili. Ob-

avezao si se da nećeš učiniti nikakvo nasilje nijednom Argonautu, a ipak si došao sa čelikom
u ruci protiv mene. Nisam učinio ništa više sem što sam se branio od tvog nasilja.

Ali ipak, znajući dobro u svom srcu da je izvršio izdajničko ubistvo, on odseče Apsirtove

uši, nos i prste na rukama i nogama, i triput liznu krv koja je šikljala, i triput je ispljuva,

vičući: – Ne ja, duše! Ne ja! Odsekao mu je nos i uši da duh ne bi mogao da ga pronađe ni po
mirisu ni po zvuku, a sad mu iskopa i oči da bi ga oslepio, i raseče mu tabane da ne bi mogao
da ga goni bez bola. Prste baci kroz prozor u trsku močvare da Kolhiđani ne bi mogli lako da
ih nađu.

Zatim izađe, ruku i lica ogrezlih u krvi. Medeja ustuknu od njega sa neodoljivim
gnušanjem, a on joj prekorno reče. – Kneginjo, ima krvi i na tvom ogrtaču.

Ona ne odgovori ništa, već pozva Atalantu iz svetišta. – Ponesi Runo, reče joj, – i hajde za

mnom.

Stara sveštenica dođe oprezno i upita. – Nisam li čula neki krik?
Medeja odgovori: – Milostiva gospo, Boginja Artemida je osvećena na hulitelju.
Kolhidski stražari, u očekivanju Apsirtovog povratka, čuše udarce vesala, i viknuše: – Ko
je u čamcu?
Medeja odgovori: – ]a sam, ja kraljica Medeja. Čujte me, svi Kolhiđani, saslušajte sa
strahopoštovanjem i pokornošću vašu novu kraljicu! Moj brat, kralj Apsirt je mrtav i od kral-

jevske porodice ostala sam samo ja. Nehatan prema zakletvi koju je položio Jasonu Grku u

ime Tračke Artemide, Boginje ovog mesta, došao je tajno noću da se osveti mojoj pratilji de-

vici Atalanti, koju je nepravedno optužio za ubistvo našeg oca. Kad se prikrao u kolibu gde

smo Atalanta i ja ležale i dok se polako približavao, sa mačem u ruci, prema postelji, videla
sam čudo. Žena neobične visine i čudesne lepote, očito Tračka Boginja lično, pojavi se ni-
otkuda i žabi svoj džilit u grlo mog brata, uzviknuvši: – Bedni čoveče, zar bi se usudio da
ubiješ Artemidinu devu lovicu baš na Artemidinom ostrvu? Zatim mu njena čvrsta ruka nje-
govim mačem odseče prste i uši, te on pade u lokvu vlastite krvi. Krv šiknu na sve strane, i
poprska moj ogrtač.

– Slušajte dalje, Kolhiđani! Ja sam vaša kraljica, i sva naređenja koja vam dam, morate
izvršiti. Pre svega vam naređujem da ostanete ovde u žalosti devet dana, počevši od sutrašnje

zore i da završite potrebne obrede za moga brata Apsirta. Skupite pažljivo njegove razbacane

kosti – ne neke, već sve – i odnesite ih u koži belog konja u Kolhidu, u moju prestonicu Eju,
gde ću ja otploviti pre vas. A što se tiče ovih Grka, nameravam da ih pustim da odu slobodno,
i da im vratim Runo koje je ukrao od njih Friks, muž moje sestre; a ovaj dar činim ne iz sla-
bosti, niti iz strašljivosti, već da njegova štetna svojstva ne bi prouzrokovala smrt trećem
članu našeg kraljevskog doma, naime meni. Ali ću dodati uslov ovom daru: moraju me odves-

ti u Kolhidu sa sobom pre nego što otplove u svoju domovinu. Mornari, svesna sam vaših

verskih uverenja i poštujem ih. Vi smatrate nesrećnim da primite ženu na ma koji od vaših
brodova a dvostruko nesrećnim da primite sveštenicu Boginje Smrti, i trostruko nesrećnim

ako je njena odežda umrljana, kao što je moja, krvlju njenog brata.

Kolhiđani saslušaše Medejin govor u zapanjenosti, i niko se ne usudi da kaže ijedne reći.
Zatim ona viknu: – Moj sestriću Melanione, ti koji čuvaš stražu na grčkom brodu! Probudi
svog vođu, kneza [asona, i pitaj ga da li se slaže sa pogodbom koju mu nudim.

Melanion tobož ode da pita lasona, a zatim odgovori na kolhidskom jeziku da Jason pris-

taje, ali pod uslovom da prvo može uzeti Atalantu sa ostrva, a zatim otploviti uz Dunav da

stigne Peleja i vrati ga; jer nije mogao da ostavi ni jedno od to dvoje drugova.

Medeja se pretvarala da je nestrpljiva, ali najzad pristade. Ona dođe na Argo vičući da što
pre otplove to bolje, ako hoće da stignu Peleja. Argonauti digoše sidreno kamenje na brod i
odveslaše u pomrčinu bez ijedne reci, dok se iza njih podiže lagani vapaj tuge kolhidskih
mornara ostavljenih bez vođe, kao kad gladni vuci zavijaju na mesec.

Ankej upravi brod za ostrvo Proročišta, i kad kilj nasede na pesak, on spusti lestvice. Prvo
se na brod pope Atalanta, držeći Runo, a zatim Jason. Sa ostrva se začu cerekanje i nekoliko
puta ponovljeno zbogom sveštenice, koja im veselo doviknu svojim tračkim naglaskom: – Što
je isečeno u male komade – isečeno u male komade – više se nikada ne može sastaviti!

Argonauti zadrhtaše kad čuše to. Shvatili su da je ona onda bila u obliku onog ždrala, i
zaista sa njenim dugačkim nosom i mršavim nogama sasvim je ličila na ždrala. Obradovaše se

što ostaviše ostrvo krvi za sobom i razapeše jedra snažnom severnom vetru.

Glava XL
ARGO OTPUSTA JASONA

U zoru Argonauti nađoše Peleja gde ih čeka u briginjanskom selu. Admet ga upita dok se
peo uz lestvice: – Jesi li još tu? A šta je sa kolhidskim viceadmiralom?

Pelej kratko odgovori: – Pozajmili smo čun i otplovili u njemu. Ali mi je viceadmiral priz-
nao da ne ume da pliva. On zastade.

– Ah, razumem, reče Admet. – To je valjda, još jedan od tvojih nesrećnih slučajeva.
– Moj život je prepun njih, priznade Pelej, crveneći, – još otkako je, pre mnogo vremena u
Egini, neki krilati zloduh skrenuo moj disk s njegovog pravca i ubio mog nesrećnog brata po
mleku. Juče su opet nesigurnost čuna i brzina reke beskrvno oduzeli život Kolhiđanu. Zatim
se obrati Jasonu i Medeji: – Kažite mi vas dvoje blagoslovenih, kako ste uspeli da se oslobo-
dite naših gonitelja? Je li Eufem opet pozajmio burgiju iz Argove pregrade za alat? I jeste li
doneli Runo sa sobom?
Kad Jason ustade da pokaže plen, sunčevi prodirni zraci obasjaše njegovu krvavu tuniku, i
okrvavljene noge, i mrlje krvi na njegovoj žutoj kosi.
Pelej se namršti kao Gorgona i reče: – Izgleda, Jasone, da si i ti imao nesrećan slučaj, i to
ne beskrvan. Ili si možda prineo ponoćnu žrtvu nekom božanstvu Donjeg Sveta?
Niko od Argonauta, osim Atalante i dva Friksova sina, nije znao da je Jason ubio Apsirta,
mada su svi znali da je išao tajno na ostrvo da bi se dokopao Runa. Prizor krvi ih je zapanjio i
zgrozio, pa su ćuteći čekali Jasonov odgovor.
Jason ne odgovori.
Medeja se osmehnu redu zauzetih klupa i reče: – Hajte, plovite, mili ljudi dok je vetar jak.
Neka niko od vas ne misli da sam ozbiljno zahtevala da me odvezete natrag u Eju pre nego što
se vratite u Grčku. Ne marim i ako ćelu kolhidsku kraljevinu proguta zemljotres ili poplavi
potop, Argo plovi pravo za Jolk, hajte da ga odgurnemo!
Nijedan se čovek ne pomače. Sve oči behu uprte u njenu odeždu poprskanu krvlju sa leve
strane.
Atalanta upita: – Drugovi, šta vas sprečava? Zašto se niko od vas ne miče?
Rapavi glas Askalafa iz Orhomena prekide dugo ćutanje. – Čujem čudan pevušav zvuk sa
pramca, reče on. – Možda on dolazi od Zevsove proročanske hrastove grane koja nam je već
jednom govorila i rasterala naše sumnje?
– To je samo zujanje muva ili hučanje vetra u užadima, reče Ehion, koji je bio ljubomoran
na sva proročanstva koja ne dolaze od njegovog oca Hermesa.
Mops proricač pope se na pramac, pažljivo skupivši skute dok je prolazio pored Medeje da
ne bi dodirom s njenim ogrtačem postali nečisti. Slušao je pažljivo i najzad je klimnuo gla-
vom i kazao: – Grana kaže: – Oni koji u bici uništavaju moje proglašene neprijatelje
dobrodošli su da sede po zasluženom redu na dobro napravljenim klupama ovog broda; ali oni
koji su upleteni u izdajničko ubistvo, pa ma izvršeno i u pravednoj stvari, stoje pod mojom
kletvom i mojim gnevom. Ako oni ne napuste brod odmah, zdrobiću i njega i njih gromom i
baciti sve Argonaute zajedno u bezdanu provaliju. Oni moraju otići, oni moraju otići, oni mo-
raju otići, i ne smeju se vratiti dok se sasvim ne očiste od svoje krivice. Ha! Osećam miris
krvi čak i na zlatnim rogovima moga Runa. Neću primiti krvavo Runo, ne, iako je krv potekla

iz grla moga neprijatelja. Odnesite grimizi-zlato sa broda, i neka mi ga ne vraćaju dok ga ne
operu u sedam reka, koje teku u sedam raznih mora.

Sa dalekih vrhova gore Hema zatutnji grom, mada dan bese vedar, i potvrdi verodostojnost

božanske zapovesti.
Bez ijedne reci Jason i Medeja skupiše svoje stvari, zajedno sa Runom, i siđoše niz lest-

vice.

Mops upita Atalantu: – Jesi li ti imala udela u ubistvu?
Ona odgovori: – Bila sam saučesnica, a ne izvršiteljka. Nema krvi na mome telu, niti na
kosi, ni na ogrtaču.
Euridam Dolopljanin reče: – Ipak mrlja ili dve mogle su izmaći tvojoj pažnji. Neću ti do-
pustiti da ostaneš na brodu.
Meleagar reče: – Ako Atalanta ide, idem i ja.
– Idi s mirom, odgovori Euridam. – I povedi Melaniona sa sobom, koji je, mada se nije
iskrcavao na ostrvo Proročišta, krivlji, mislim čak i od Atalante.
Ostali Argonauti ponoviše: – Idi s mirom, Meleagare!
Atalanta, Meleagar i Melanion napustiše Arga i Meleagar reče: – Idem od slobodne volje, a
ne pod moranje; ali vas ipak zovem za svedoke pred Apolonom da nisam begunac, već svi
želite da odem u miru. Gde ćemo se opet svi sastati?
Arg odgovori: – Gde drugde do u Eeji, Kirkinom gradu. Pošto je Kirka sestra ubijenog Eje-
ta i tetka ubijenog Apsirta, ona je jedina živa osoba koja može da izvrši obred očišćenja nad
krivcima. Odvedi ih u njen dvorac, uzevši Runo sa sobom, putem koji smo odredili na našem
nedavnom veću, i nagovorite je da ih očisti.
Drugi dalek pucanj groma pruži težinu Argovim recima.
Meleagar reče: – Vrlo dobro, drugovi. Želim vam srećnu plovidbu i da srećno umaknete
Arasu, velikom admiralu, koji čeka na vas u Troji, i od njegovih nemilosrdnih saveznika Tro-
janaca. Smatram da niste bili pametni što ste oterali Medeju, jer samo ona, kao kraljica Kol-

hide, može da zapoveda Arasu.

– Ništa se ne plašim za Arga, odgovori Arg, – dokle god nikakve zle stvari nema na njemu.
Mi smo pod zaštitom pet božanstava – Boginje Atine, pod čijim sam vodstvom sagradio ovaj
slavni brod; Zevsa, čija nas je proročka grana baš sad opomenula i čiji je potvrdni grom dva-
put zagrmeo preko Hema; Posejdona, po čijoj smo nepouzdanoj stihiji plovili i moramo još
ploviti; Artemide, čiji nam je ždral nedavno pružio utešno znamenje u našoj nevolji; i Apolo-
na, koga Artemida naziva bratom, i kome smo prineli žrtvu na Leuki kad smo otišli na obalu

toga divnog ostrva.
Ispod svog ćebeta na pramcu, Orfej prekore Arga, rekavši slabim glasom: – Arže, Hestorov

sine, ne zaboravi Veliku Boginju, pomoću koje postojimo.
Arg odgovori: – Nema potrebe da izgovaramo njeno ime svojim usnama; još od našeg bo-

ravka na Samotraki ono nam je udaralo ispod rebara kao brodogradiočev čekić.
Zatim odgurnuše brod, rekavši zbogom samo Meleagaru, jer nisu želeli da navuku na sebe

neprijateljstvo Apsirtovog duha. Arga jednoglasno izabraše za svoga zapovednika.

Plovili su duž zapadne obale Crnog mora bez ikakvih novih doživljaja. Obala je bila niska
sve dok, trećeg dana, nisu izbili naporedo sa Hemom, posle toga bila je umerene visine, sa
pustim brdima u pozadini. Vetrovi su bili slabi ali povoljni, i petog dana Argo zaobiđe
pošumljen rt sa postupno strmom žutom obalom i stiže u Salmides, letnju prestonicu kralja
Fineja. Svi Argonauti iziđoše na obalu, i Finej, sada rumen i živahan posle promene hrane,
dođe im u susret tapšući štapom preko dvorišta i zaplaka zagrlivši svoje posinke Kalaida i
Zeta. Pošto mu ukratko ispričaše ćelu istoriju svoje plovidbe on im reče: – Požurite kući, mili
sinovi, čim Runo opet bude stavljeno na hrastovi lik Lafistiskog Ovna.

Obećaše da će tako uraditi ali dodadoše: – Opasnost nam još predstoji. Kako da pobegne-
mo živi od naših kolhidskih neprijatelja i od Trojanaca, njihovih saveznika?

Finej odgovori; – Atalanta nije s vama, ni Medeja, ni lason, niti nosite sa sobom Runo. Šta

vi ima da se plašite Kolhiđana? A što se tiče Trojanaca, vi ne nosite na brodu nikakvu
trgovačku robu da biste izazvali njihovu ljubomoru; i kad ih obavestite da su i Ejet i Apsirt
mrtvi, i da je kolhidski presto upražnjen, blagosloviće vas i ugostiti kao donosioce dobrih ves-
ti. Nedaće Kolhide zvučaće milo u njihovim ušima, to jemčim, jer ih je Ejet nemilosrdno
ucenjivao i ograničavao njihovu trgovinu sa mnogim narodima na obalama Crnog mora.

Tako umireni i osveženi odmorom i gošćenjem, Argonauti zadovoljno produžiše put. Ali
su otplovili bez Orfeja, koji je bio bolestan još otkako su ostavili Kolhidu i nijednom im nije

svirao i pevao za sve to vreme. Kad Finej preuze da mu povrati zdravlje kupanjima i

sredstvima za čišćenje, i da ga pod dovoljnom pratnjom pošalje natrag u njegovu zemlju, nje-
govi drugovi ga oslobodiše zakletve da bude s njima. Uveče sledećeg dana stigoše do usaml-
jenog mesta obraslog u planikin cestar, šipražje i zakržljalo hrašće – ušće jezera Delka. Tamo,
na Žalu zasenjujućeg belog peska, prinese na žrtvu Boginji Atini dve ovce koje su doneli sa
sobom iz Salmidesa, moleći je, dok je krv lila, da ih opet provede između Sudarnih stena.

Struja u Bosforu bila je čak i jača nego ranije, i mada su žalili što Tifis više nije bio živ da
kormilari, Veliki Ankej, oslanjajući se na uputstva kralja Fineja, pouzdano uze kormilo. Is-
plovili su iz Moreuza bez ikakve nesreće u roku od tri sata, i uskoro su veselo plovili duž se-
verne obale Mramornog mora. Njihova prva postaja bila je širok, zaklonjen zaliv u koji se

uliva reka Atira, na teritoriji kralja Fineja; njihova druga bila je peščana obala pod senkom
Svete planine; njihova iduća bio je zaliv Šest. Ovo je bilo prvo pristanište na koje su se iskrca-
li i pri plovidbi iz domovine i na povratku, i bilo je suđeno da bude i poslednje.

Plovili su brzo niz Helespont jednog ranog jutra; sunce je bilo žarko na nebu a more plavo

kao lazulit; ali sveza zelena trava obale bese uvela i suva, jer je uveliko bilo leto. Stub dima

diže se iz trojanskog Dardana kada su zaplovili pored njega, i drugi iz kule osmatračnice ne-
koliko milja niže. Oni se značajno pogledaše, staviše oklope i držahu oružje u pripravnosti,
plašeći se najgoreg.

Uskoro opaziše četiri ili pet brodova kako isplovljavaju iz ušća reke Skamandra. Linkej
saopšti: – Ono su kolhidski brodovi, Arasova eskadra. Ali nigde ne mogu da vidim ni jedan

trojanski brod, ni ukotvljen ni na pučini.
Frontid, Friksov sin, reče Argu: – Aras, veliki admiral, bio je mnogo godina ratni zaroblje-

nik u Perkotu, pa stoga zna grčki jezik. Neka Ehion, glasnik, govori za nas. Nema sumnje da
će mu Hermes, njegov božanski otac, opet staviti mnoge laži u usta.

Ida se glasno nasmeja na to, a Ehion se uvredi. On reče: – Mome ocu Hermesu ne treba se
olako podsmevati. Njegova rečitost je takva da može da obmane istinom isto tako lako kao
lažima. Slušajte, i videćete da neću reći Kolhiđaninu ništa što nije prava istina; a ipak ću mu
zamračiti vid neprozirnim oblakom obmane. Pošto to reče, obuče svoje glasničke odežde, uze
u ruku svoju izvijenu palicu i stade dostojanstveno na pramac. lasnim glasom on doviknu

Arasu preko vode.

Odlični Arase, viknu on. – Imamo dobre vesti za tebe. Tvoja eskadra već je završila suđeni
svoj zadatak bez ikakve opasnosti i krvoprolića, i sada se može časno vratiti u domovinu.
Tvoj uporni i mudri kralj Apsirt gonio je naš brod preko burnih talasa Crnog mora, i najzad ga

uhvatio u klopku na jezeru – Ždralovom jezeru – koje leži nekoliko milja uz rukavac Fenel,

severnije od dva široka rukavca dunavske delte. Kad smo zavisili od njegove milosti, Apsirt

zatraži tri stvari od nas: da mu vratimo njegovu sestru Medeju; da vratimo Zlatno Runo Pro-

metejevom svetištu; i da mu dopustimo da se krvavo osveti našoj drugarici Atalanti iz Kali-

dona, čiji je nezahvalni džilit probo utrobu vašeg pređašnjeg kralja, slavnog Ejeta. Mi smo bili
samo jedan brod protiv dvanaest. Kako bismo mogli a da se ne pokorimo? Ali je tvoj kralj bio

toliko gnevan na nas, da je krv, kraljevska krv, prolivena pre nego što je kavga izmirena. Sto-

ga, avaj, ne samo da su Atalanta i kneginja Medeja otišle sa Arga, već više ne vidiš među na-
ma Jasona, naslednika Esona kralja Ftijotide, ni Meleagara, naslednika Eneja kralja Arkads-

kog Kalidona, ni Melaniona, unuka ubijenog Ejeta. Neka ovaj jarbol padne i razbije mi glavu

ako te lažem! Dođi na brod, gospodaru slane brade, da lično vidiš da ne krijemo Runo od tebe
niti ijednu osobu koju sam pomenuo. Naši životi su pošteđeni. Vraćamo se praznih šaka u
Grčku, pod drugim vođom, i kad se priča o našem poduhvatu rasprostre kroz Grčku ona će
izazvati smeh, zar ne misliš tako? Budi uveren da niko od nas, posle onoga što smo videli i

propatili, nikad neće poželeti da se opet izloži užasima vašeg negostoprimljivog mora.
Aras je bio nepoverljiv čovek, njegovo robovanje Perkotu u domu Klejtinog oca, kralja

Meropa, naučilo ga je da sumnja u sve Grke i da ne veruje ni jednom glasniku poslatom iz
Hermesovog saborišta na gori Kileni. Tražio je da se Argo zaustavi da bi se popeo na njega.

Arg zaustavi brod i dopusti Arasu da dođe na njega bez ijednog drugog Kolhiđana.
Aras se uveri iscrpnim pregledom broda da Runo nije na njemu. Pronašao je i lažno dno

pregrade ispod kormilarevog sedišta, ali ničeg nije bilo u njemu izuzev nekoliko ćilibarskih
đinđuva i ukrasa za glavu ispletenih od zlatnih žica, koje poznade da su Medejini.

– Ovo su ukradene stvari, uzviknu on.

– Ne, ne, povika Pelej, koji se nikad nije dao zbuniti. – Te stvari su moje. Kneginja mi ih je

lično dala za moju ženu zbog ljubaznosti koju sam joj ukazao, jer kad nas je kralj Apsirt sti-
gao, Jason je zapretio da će svojim rukama ubiti Medeju, ako mu Apsirt ne dopusti da zadrži
Runo. Ali ja sam ga sprečio.

Aras naredi dvojici kolhidskih mornara, koji su bili plivači, da zarone ispod Arga i vide da
li je Runo možda zakovano za dno broda; toj majstoriji trgovci su često pribegavali da bi ob-
manuli carinike u Troji. Ali mornari ne nađoše ništa, te je Aras bio prinuđen da napusti dalje
traženje. Bio je uveren da je prevaren, ali nije mogao da vidi gde leži obmana.

Ehion reče: – Odlični Arase, pre nego što odeš, hoćeš li da primiš dar od mene? To je par
oklopa za butine koje će mnogo bolje pristajati tvojim snažnim nogama nego mojim tankim.
Uzeo sam ih prilikom pljačke dvorca bebričkog kralja Amika. On je bio čovek tvoga rasta, ali
obdaren manjom pameću – taj nedostatak i doveo je do njegove propasti.

Aras rado primi oklope. Dok se peo natrag na svoj brod, on reče Argu što je srdačnije mo-
gao: – Da li si, pitam se, čuo šta se desilo u Troji otkad si poslednji put bio u ovim vodama?

– Ne, odgovori Arg. – Molim te, reci mi! Mnogo me zanima sudbina toga slavnog grada,

sa kojim sam, kao Atinjanin, trgovao mnogo godina.

Aras poče: – Ima jedan Grk po imenu Herakle, o kome si začelo čuo…
Arg živo upita: – Misliš li na Herakla iz Tirinta?

Aras odgovori: – Mislim da je Tirinćanin po rođenju. On je, bar, onaj Herakle koji je jed-
nom došao u Amazoniju i ubio kraljicu Hipolitu – čovek ogromne veličine i snage, sa kijačom
okovanom bronzom, i sa lavovskom kožom.

Arg reče: – Svi znamo toga Herakla. Bio nam je drug na brodu za vreme naše plovidbe iz
domovine.

– Herakle se bese razjario, nastavi Aras, – na vest da su mu njegovog posinka Hilu ukrali

Mišani i, iz nekog razloga, poslali u Troju. Pa je otišao Dolonjanima u Kizik, i kralju Perkote i

još jednoj ili dvema grčkim naseobinama na obali Mramornog mora, i skupio od njih morna-
ricu od šest brodova. Sa njom je otplovio noću na Skamandar, izvršio prepad na trojansku
mornaricu i spalio je, zatim odjurio u samu Troju – pošto je svojom velikom kijačom razbio
glavnu gradsku kapiju u parade – i iznenadno se pojavio u dvoru kralja Laomedonta i zahte-

vao zadovoljenje, za učinjene mu nepravde. Laomedot, mada van sebe od straha, nije se sećao
da je učinio Heraklu ikakvu nepravdu, i učtivo ga upita na šta se žali. Herakle poče dugačku
priču o nekakvim ljudožderskim kobilama, koje je poverio Laomedontu na čuvanje pre neko-
liko godina, a koje mu nisu vraćene. Laomedont odgovori da se dobro seća kobila sad kad ih
je Herakle pomenuo. Bile su u vrlo rđavom stanju kad su stigle u Troju, jer Herakle ne samo
da im nije davao ljudsko meso koje je bilo njihova hrana u štalama njihovog pređašnjeg
tračkog gospodara, bistonskog kralja Diomeda, već ih je i bio iznurio prekomernim teranjem.

Herakle reče Laomedontu da se uzdrži od uvreda i da prizna šta se desilo sa kobilama. Lao-
medont odgovori da su one uginule gotovo odmah. Herakle ga nazva lažovom, ali reče da
pristaje da primi umesto ukradenih kobila isti broj Ganimedovih kobila. To su bile lakede-
monske kobile koje je kralj Euristej poslao Troji u naknadu za smrt Laomedontovog sina Ga-
nimeda koji je ubijen u okršaju sa ahajskim gusarima. Sa tim darom došla je i utešna vlast da
je Ganimedovu dušu orao odneo na svojim leđima na goru Olimp – ili su bar tako gusari
posvedočili; Zevs će ga bez sumnje uzeti za svog besmrtnog peharnika.

– Sećam se dobro tog slučaja, reče Arg. – Ali, je li Laomedont predao kobile Heraklu?
– Na nesreću odbio je, odgovori Aras. – To naljuti plahovitog Herakla, koji tada upita: –
Gde je Hila, ti razbojnice? Laomedont odgovori da ne zna nikoga toga imena. Herakle objasni
da je Hila njegov tesalski posinak i najlepši i najdivniji dečak na svetu. On okrivi Laomedonta
da ga krije negde u gradu. Baš tada, jedan od Laomedontovih sinova, željan slave, pokuša da
ubije Herakla oborivši s kule velik kamen na njega. Ali je promašio svoj cilj, i Telamon iz
Egine, Heraklov drug, ubije Laomedonta kopljem.
Zatim Herakle i njegovi ljudi opljačkaju dvor i grad i odvedu glavne građane kao zaroblje-
nike.
Ta priča pruži Argonautima veliko olakšanje. Arg upita: – Ko sada vlada Trojom?
Aras odgovori: – Heraklu se dopao Prijam, Laomedontov sin koji je još odojče. Digao ga je
i posadio na očev presto, rekavši: – Budi kralj, dete. Neka Trojanski narod raste polako, kako
ti rasteš, i postigne zrelu mudrost kad i ti.
Arg i Aras se zatim rastadoše sa mnogim izrazima dobre volje. Argo zaplovi južno prema
Tenedu; a Aras reče svojim zapovednicima. – Dobro je, plovimo kući.
Ali u Šestu, pri povratku, Aras usni da mu dođe Ejet, držeći obe ruke na trbuhu da mu
utroba ne bi ispala, i gnevno viknu: – Arase! Zašto ne slušaš moje naređenje? Podvrgni moje
ubice pravdi. Donesi natrag Runo.
U snu Aras odgovori: – Veličanstvo, ti si ubijen i tvoj sin Apsirt vlada umesto tebe. Ja
slušam njegova naređenja, a ne tvoja.
Ejet odgovori potmulim glasom: – Zašto se oglušuješ o moja naređenja? )a sam mrtav, ali
moja naređenja i dalje žive. Podvrgni moje ubice pravdi. Donesi natrag Runo.
U snu Aras upita: – Gde ću naći Runo i tvoje ubice?
Ejet odgovori: – Otplovi u Eeju, domu moje sestre Kirke. Tamo ćeš naći Atalantu koja me
je ubila, i Runo, i moju verelomnu kćer Medeju, sve zajedno.
I tako Aras, kad se probudi, okrete mornaricu i zaplovi za daleku Eeju, mada su se njegovi
zapovednici ogorčeno žalili protiv njega.

Glava XLI
SASTANAK U EEJI

Herakle, pošto je opljačkao Troju, vratio se sa Taltibijem u Elidu na Peloponezu, gde je la-
ko izvršio, u određenom delu dana, posao oko čišćenja prljavih štala kralja Augije. On prosto
natera dvorske sluge udarcima i pretnjama da navrate tok dveju obližnjih reka, koje potekavši
kroz štale, brzo odnese sve đubre zajedno sa nešto stoke. Zatim se vrati u Asiju da opet traži
Hilu i da se osveti Kalaidu i Zetu. Lutajući kroz Lidiju, svratio je u Sard da se odmori u
pupčanom svetištu jonskog heroja Tmola, gde raste strašna zmijska biljka, koja se izvija do
veće visine od čoveka, sa crvenim cvetom oblika sličnog cvetu đurđevka i pacovskim smra-

dom. Tu ga je prvosveštenica, Omfala, uzela za svog ljubavnika i posle toga, kažu, rodila

muške trojke.

Zavideo joj je na njenom prijatnom i mirnom životu. – Kako uspevaš da uvek budeš u miru

sa svojim susedima i prijateljima? upita je on jednom. – Kaži mi tvoju tajnu!

Ona odgovori: – Spokojstvo ovde visi od tri tanka konca.

– Šta su oni? upita on.
– Odgonetni moju zagonetku! odgovori ona. Ali on postade tako nestrpljiv da mu ona reče.
– Tanki konci mleka koji istiskujemo iz vimena naših ovaca i koza; tanki konac od creva koji
zatežem od jednog do drugog kraja moje pelazgijske lire; tanki konac vune koju pređemo.
– Mleko je dobra hrana, reče Herakle, – ako se pije u dovoljno velikim količinama, i priz-
najem da nisam neosetljiv prema muzici lire. Ali reci mi o predenju; kako može prosto pre-

denje da rodi zadovoljstvo i spokojstvo?
Omfala upita: – Je li moguće da ti nijedna žena od mnogih stotina sa kojima si se

sadruživao, nije nikada opisala zadovoljstva koja pruža vreteno? Pa nema zanimanja na svetu
koje je tako ugodno kao sedeti i presti. Čekrk koji se okreće, vreteno koje se vrti, bela vuna iz
koje prsti ispredaju čvrst i gladak konac – to su neizrecivo prijatne igračke. I dok žena prede,
ona pevuši tiho za sebe, ili razgovara sa prijateljicama, ili pusti mislima da lutaju kuda god
hoće…

– Voleo bih da to okušam, reče Herakle oduševljeno, – ako si sigurna da neću polomiti sva
tvoja vretena i čekrk. Kao dečak nisam imao mnogo sreće sa časovima iz muzike.

I tako se desilo da je Omfala učila Herakla da prede. Učio je brzo i preo je neobično tanak
jak konac. Priznao je da je uvek želeo da je žena, i sad najzad zna kolika je zadovoljstva izgu-
bio. Omfala ga obuče u žensko ruho, umi ga, očešlja i uplete mu zapuštenu kosu u vitice, i
zaveza ih trakama. Bio je srećniji u pupčanom svetištu nego što je bio ikad ranije, jer su du-
hovi dece, nepoznavajući ga u njegovoj novoj gizdavoj opremi, prestali da ga muče. I Talti-
bije je izgubio trag od njega, a pošto je to svetište tako sveto da čak ni glasnik nije imao pravo
ulaska, Herakle je mogao tamo mirno ostati mesecima, pa i godinama, da nije stigla vest iz

Teja, obalskog grada, da je Argo došao tamo radi opravke. Za vreme plovidbe duž obale od

Teneda udario je o podvodnu stenu i samo stalnim izbacivanjem vode iz broda Argonauti su

uspeli da doplove do obale i da ga izvuku; daske s leve strane pramca bile su otpale.
Kad Herakle ču tu vest baci vreteno preko dvorišta, zdera sa sebe žensko odelo, zgrabi

kijaču, luk i strele i lavovsku kožu i besno odjuri moru.
Argonautima ne bi ništa koristilo da su poslali Ehiona da umilostivi Herakla. Kalaid i Zet

bili su opomenuti u Lezbijskoj Metimni da on namerava da ih ubije zato što su nagovorili
lasona da ga ostavi na ušću reke Kija. Čim se njegova ogromna prilika pojavi na vidiku, oni
skočiše iz broda i neobičnom brzinom pojuriše uz rečnu dolinu, vrdajući s jedne na drugu
stranu da bi mu zbunili nišanjenje. A ipak je Heraklu trebalo da pusti samo dve strele. Oba
čoveka padoše na mestu mrtva, ustreljeni i jedan i drugi ispod desne plećke. Tako se Herakle
potpuno osvetio. Posle toga smešeći se dođe ostalim Argonautima da ih pozdravi, a vitice sa
plavim trakama landarale su mu preko ramena. On zagrli Admeta i Akasta, i reče: – Mili dru-
govi, pokušajte predenje, molim vas! Nema ugodnijeg zanimanja na svetu.

Oni pribegoše raznim izgovorima da to izbegnu; i upravo kad htede silom da ih natera na
taj nemuški posao, srećom iskrsnu nešto što ga prekide u tome. Taltibije, glasnik, iziđe iz ar-
givskog broda, koji se tek bese ukotvio pored mola, i odmah oslovi Herakla ovim recima: –
Najplemenitiji Herakle, neka nam je srećno viđenje! Kralj Euristej te pozdravlja i ima za tebe
nov Rad da mu svršiš. On nije zadovoljan tvojim čišćenjem štala kralja Augija, Epjanina iz
Elide, jer to nisi sam uradio; sve kopanje, razgrtanje i zajažavanje uradili su sami Epjani svo-

jim motikama. Zato moraš preduzeti jedan drugi Rad.
Herakle uzviknu: – Svete zmije, Đubreviću, mislim da je to najneopravdanija zamerka koju

sam ikad čuo! Prvo mi se zabranjuje da idem i nađem Augiju da ga pitam za dozvolu da mu

očistim štale, pa kad, zato da ne bih uvredio svoga starog druga nikakvim samovoljnim činom
prema njegovoj imovini, nateram njegove sluge da izvrše taj zadatak, onda mi se kaže da po-

sao nije dobro urađen. Šta kažeš ti, kralju Augija? Jesam li dobro uradio? Tvoje je da to kažeš,
a ne Euristejevo.

Augija uznemireno odgovori da je zaista uradio vrlo dobro.

– Eto, Đubreviću, čuješ šta on kaže, reče Herakle. – Ali, uostalom, šta je jedan Rad više ili
manje? Reci mi šta tvoj mahniti gospodar želi ovog puta?

Tada mu Taltibije naredi da donese kotaricu svetih narandži, ili zlatnih jabuka kako su po-

nekad nazivane, sa ostrva Hesperida – to njegovo delo već je bilo pomenuto. Onda Herakle
reče Augiji, pošto Euristej odbija da prizna da je pređašnji Rad dobro urađen, a Augija smatra
da je zaista urađen vrlo dobro, to mu Augija mora dati utešnu nagradu; jedna desetina sve
stoke u Elidi zadovoljila bi ga.

Augija morade da pristane na taj bezočni zahtev, ali bez ikakve namere da ga izvrši.
Autolik, Deileont, i Flogije, nekadašnji Heraklovi drugovi, ne usudiše se da ga u oči okrive
za zločin sličan onome zbog kojega se on osvetio Kalaidu i Zetu: on ih je bezobzirno ostavio
pre mnogo godina, u Paflagoniji. Kad ih sad poznade, pozdravi ih tako veselo i potapša ih po

leđima tako srdačno da su bili skloni da sasvim zaborave na njegov pređašnji rđav postupak
prema njima; uostalom, pokazalo se da im je on mnogo koristio, jer ih je njihov prinudni bo-

ravak u Sinopi obogatio za ceo život.

Herakle je, pre nego što je otišao, podrobno pitao Ehiona o tome šta se desilo sa Runom; a

kako se on nije mogao zavarati izvrdavajućim odgovorima, Ehion mu otvoreno ispriča sve što
se desilo, ali ga obaveza na tajnost dok rašireno Runo opet ne zablista na hrgovom pramcu.

Herakle ne izrazi nikakvo čuđenje povodom raznih pojedinosti priče, ali kad ču o Medejinoj
slepoj zaljubljenosti u lasona, uzdahnu i reče sa neuobičajenom blagošću: – Jadna devojka,
sažaljevam je! Ehione, moj prijatelju, imaćeš da joj saopštiš jednu moju poruku, a evo ti moj
srebrni pehar kao plata. Kaži kneginji da je žalim isto tako duboko kao što sam žalio lemn-

jansku kraljicu Hipsipilu. Kaži joj da će Jason postupiti prema njoj ne manje neverno nego što
je postupio prema Hipsipili mada je radi njega napustila svoj dom i narod i postala saučesnica
u oceubistvu i bratoubistvu. Uveri je: kad je on napusti pa bilo to ove godine, iduće godine ili
posle dvanaest godina, da će se moći zasigurno pouzdati u Herakla iz Tirinta da je ili osveti ili
uteši.

Ehion primi pehar i obaveza se da će saopštiti poruku. Posle toga Herakle pogleda unaoko-
lo ozarena lica i reče: – Mili drugovi, okušani drugovi, ako ikome od vas ikad zatreba moja
pomoć protiv neprijatelja, ona mu je na raspoloženju.

Pri povratku za Grčku Herakle svrati u Efes, gde zateče ukotvljen neki feničanski brod, i
posla u okovima brodskog zapovednika i njegovog sina Omfali kao taoce. Oni nisu smeli biti

oslobođeni dok ih Feničani ne otkupe parom afričkih majmuna. Omfala je često govorila He-
raklu da je on podseća na majmuna, te je bio rešen da joj dobavi par majmuna da bi je utešio
pre svog odlaska. Iz straha od Herakla, Feničani odmah poslaše majmune.

Ovde možemo ispričati šta se desilo Hili. On nije živeo dugo posle svog dolaska u
Saborište Detlića kod Askanskog jezera. Kako nije imao Heraklovu mušku snagu, to nije mo-
gao lako da zadovolji zahteve Driope i ostalih nimfi, koje su sve bile zaljubljene u njega i nisu

htele da ga puste da ode iako ih je mnogo molio. Počeo je da kopni i umro je otprilike u vreme
kad je Argo prošao kroz Bosfor drugi put. Driopa, ne želeći da Herakle čuje makar i šapat o
tome šta se desilo, sahrani ga tajno blizu izvora Pege, i duboko ga ožali. Detlićeve nimfe
produžile su kroz mnoge vekove da krase njegovu humku cvećem o godišnjici njegove smrti.
Tom prilikom pevale su slavopev o najlepšim mladićima sviju vremena: o Adonu, Kinajevom
sinu, koga je Afrodita volela; o Ganimedu, Laomedontovom sinu, koga je Zevs voleo; o Hija-

kintu, Ebalovom sinu, koga je Apolon voleo; o Hrisipu, Pelopovom sinu, koga je Tezej voleo;

o Narcisu, Kefisovom sinu, koji se zaljubio u samog sebe; i o Atlantiju, Afroditinom i Herme-

sovom sinu, koji je bio prvi hermafrodit i u koga se ceo svet zaljubio. Ali je pripev slavopeva

objavljivao da niko od ovih nije bio tako lep, tako čaroban, tako ljubak ni tako ljubavan kao

Hila, Tejodamantov sin, koga su voleli Herakle i nimfe Askanije.

Izvor Pega je divan i vredi ga videti. Šljunak se šija u bistroj vodi kao srebro, i svud unao-

kolo rastu plave lastavine, sveže zelene viline vlasi, perasti peršun i dugačka trava koja
zapliće noge i mami posetioca da ostane duže.

Argo se zadržao prilično dugo, ne samo zbog teškoće koju je Arg imao da ga opravi u Te-
ju, gde nije bio zadovoljan sa kakvoćom tamošnje drvne građe, već i zbog pogrebnih igara
koje je morao da održi u čast svojih pokojnih drugova, sinova Severnog Vetra. Tu su primili
na brod kao putnike Heraklovog druga Telamona i pet njegovih rođaka iz Egine; Telamon je
bio Pelejev brat pre nego što je Pelej ponovo rođen u mirmidonskom bratstvu, i bio je upleten
sa njim u smrt svoga polubrata Foka; ali se sada sretoše kao tuđinci i oholo se pogledaše.

Iduće svratiste im je bilo Milet, čuveno sa svoje vune gde Ergina toplo dočeka njegova po-

rodica od koje se jedva odvoji da produži put. Posle Mileta otplovili su do cvetnog Sama, mile

domovine Malog Ankeja, a odatle do Lera, o kome kažu: – Svi Lerani su rđavi, ne neki već

svi – svi sem Prokla, a i Proklo je Leranin. Ali ko je Proklo, niko ne pamti. Odatle su otplovili

do Kikladskih Ostrva, prvo posećujući Naks, najsrećnije od svih ostrva u Egejskom moru;

zatim Del, najsvetije ostrvo, na kome su ukazali poštu Apolonu i Artemidi prinošenjem daro-

va i igranjem; i naposletku Šerif čuven sa svojih brusova, gde su, u davno vreme, Persej i nje-
gova majka Danaja izbačeni na obalu u kovčegu koji je kralj Akrisije prepustio nemirnim
talasima – tu iskrcaše Telamona i njegove rođake. Ali su kopno Grčke izbegavali, idući od
ostrva do ostrva – do Kitere, Sfakterije (blizu Peščanog Pila, Periklimenovog rodnog mesta),
Zakinta, Itake, Krfa – ne zadržavajući se dugo ni na jednom od njih.

Vreme je bilo vedro, vetrovi blagi, i ništa se značajno nije desilo Argonautima u tim dobro
poznatim vodama. Kratko rečeno, plovili su duž obale Ilirije, ometani suprotnim vetrovima,
dok im se, šezdeset prvog dana posle odlaska iz ušća Dunava, ne ukaza na obzorju Eeja, Kir-

kin grad, koji leži na stenovitom ostrvu oblika falusa, dvadeset milja jugozapadno od istarske

luke Pole. On se zove Eeja jer zumbul, koji raste tamo u obilju, ima to ime, koje znači jadi-
kovka, a ispisala ga je na njegovim cvetnim listićima sama Trojna Boginja.

Na svoju radost Argonauti videše da su lason, Medeja, Atalanta, Meleagar i Melanion već

stigli u Eeju posle vrlo brzog i trudnog putovanja, i to sa Runom. I tako je ponovo sjedinjena

družina Argonauta sada brojala trideset i tri (ne računajući Medeju), iako su izgubili Ifita,

Orfeja, Kalaida i Zeta.

Stara Kirka, orlovska nosa i sokolova oka, isturene brade i pognutih leđa, pozdravila je la-
sonovu družinu bez prijateljskog osmeha kad je ova u ribarskom čamcu prešla na njeno ostrvo
iz Pole; jer joj je prethodne noći tu posetu unapred objavio san o bujici krvi. Ali je ipak zakoni
gostoprimstva nagnaše da ih primi u Eeji. Bila je došla na obalu, u lanenoj noćnoj haljini da se
okupa u slanoj vodi, a pošto su oni bili prvi koje je videla pošto se okupala, reče im bez ikak-

vog prethodnog pozdrava da se krvava bujica bila izlila preko zidova i poda njenog doma, i da

je iznenadna vatra buknula u njenoj odaji s lekarijama koju je brzo ugasila krvlju.

Oni ne odgovoriše ništa, već odoše za mokrom sveštenicom u dvorac. Išla je natraške,
dajući im znak prstom da joj slede. Kad im ponudi da sednu na uglačane tucane stolice, samo
Meleagar postupi po toj učtivoj ponudi, i reče joj svoje ime i ko su mu roditelji; ostali
odmahnuše glavom i priđoše njenom ognjištu, gde sedoše u prašinu da pokažu da su
čovekoubice i molitelji, i posuše glave prahom i nagaraviše lica ugljenom. Nijednom nisu
podigli oči njenom licu otkako su došli. Kirka opazi da je lason žabo svoj mač u pukotinu
ognjišta, a Atalanta svoj džilit. Zaista oni nisu bili obične čovekoubice; Atalanta je ubila svog
kraljevskog domaćina Ejeta na vrhu njegovih vlastitih stepenica, a Jason je izdajnički ubio
Apsirta, sina svog domaćina, pošto je zaključio ugovor sa njim.

Opomenuta svojim snom da će, ako ne izvrši očišćenje koje oni zahtevaju, sve njeno leko-
vito bilje, korenje, kore i zemlje izgubiti svoje svojstvo, Kirka odmah pripremi žrtvu duhovi-

ma ubijenih ljudi, mada im još nije znala imena; a Meleagar je savetova da im se obraća kao –
dvema kraljevskim jelama Istoka – jer je jela alfa mađijske azbuke drveća.

Ona pljesnu rukama da joj se donesu četiri praseta sisančeta, čija grla preseče čim su done-
ta; zatim poškropi krvlju ruke četiri molitelja. Kirkine sokolove device odvedoše Atalantu i
Medeju u žensko kupatilo, gde ih okupaše u devet voda; krvave ispirotine otekle su napolje u

rupu u zemlji gde su obično ozlojeđeni duhovi pozivani da piju. Kirkini Veprovi ljudi na
sličan način odvedoše lasona i Melaniona u muško kupatilo i očistiše ih na isti zametan način.
U međuvremenu i Kirka prinese žrtve livenice ubijenim ljudima i spali beskvasne hlebove
iskupljenja na ognjištu. Kad je obred bio završen, Kirka ode moliteljima, koji behu opet

čučnuli oko ognjišta, podiže ih za ruke i učtivo odvede stolicama koje ranije behu odbili; i oni
posedaše.

Ona sede na stolicu licem okrenuta njima i upita Medeju: – Ko si ti, draga moja, koja tako

čudesno ličiš na devojku kakva sam ja nekad bila? Ćilibarsku boju tvojih očiju imaju samo
kraljevska deca Efire. I kako si došla ovde u pratnji ćelavih skitskih sveštenika duž planinskog
toka reke Save? I ko je devica lovica tvoja druga u zlu? I ko su tvoja dva druga u zlu, jedan

tako crne kose i lika, a drugi tako plav? I ko su one dve kraljevske Alfe u čijim si ubistvima
bila saučesnica?

Medeja se kaza ko je i priznade sve bez skrivanja. I završi rekavši: – Stvarno sam došla na

tvoj poziv, tetka, kao što znaš vrlo dobro.

Kirka je mrzela svog brata Ejeta kao uzrok svog progonstva iz Efire. Ona zagrli Medeju i

uzviknu: – Milo dete, uradila si izvrsno! I ja bih se obradovala tvom dolasku, čak i da nisi
donela vest koja daje vazduhu ukus meda. Jer sam te pozvala važnim poslom u vezi sa našom

gospodaricom Brimom.

Šta je taj posao bio otkrila je samo Medeji. Ali se zna da joj je predala sledeće darove da
uruči Kokalovoj glavnoj nimfi u Agrigentu na Siciliji: tucani tronožac, ćilibarsku ogrlicu u
obliku falusa, i zapečaćen kovčeg. Jason, ne želeći da naljuti Kirku ni na koji način, obeća da
otplovi tamo Argom što je moguće brže, iako je Sicilija ležala daleko na zapad od njegovog
pravca. Medeja pokloni Kirki sekiru od nefrita, čiji je jedan dodir lečio čoveka od bola u bu-
brezima, i nekoliko retkih kavkaskih lekovitih biljki i lekova, koji su joj trebali i koje je doc-

nije vrlo uspešno upotrebila; Kirka rado ustupi Medeji sva svoja prava u Efiri, jer je bila bez-

detna i nije nameravala da se ikad vrati tamo.

Kirkin dvor su stalno posećivali tajni pripadnici stare vere, naročito vođi životinjskih i
ptičijih bratstava. Ona je bila poslednja živa sveštenica, izuzev onih koje su živele u dalekoj
Galiji, na najsevernijim ostrvima i u Irskoj, koja je bila u stanju da izvrši bolne obrede koji

vođi daju natprirodne moći koje iziskuje njegov položaj i osposobljavaju ga da kad god hoće
uzme na se vid svoje svete životinje.

Dok su Argonauti boravili u Eeji bilo im je zabranjeno da rane ili ubiju ma kojeg stvora na

kojega naiđu; jer ako vuk zavija na brdu, sasvim je verovatno da je to čovek pretvoren u vuka;
ako medved bane u trpezariju i zgrabi saće meda, sasvim je sigurno da je to čovek pretvoren u
medveda. Kirkini pomoćnici u njenom odgovornijem i složenijem poslu bili su Svinjići, mil-
jenici boginje Brime, čijeg su se društva svi ljudi klonili; čak i najmlađi od njih imali su belu
kosu i bele obrve, a oči su im bile crvene kao Smrt. Neki od njih su bili Grci, a ostali Neuri,
Gali i Keltiberci. Obične poslove u dvorcu obavljale su device Sokolovićke, koje su bile Is-
tranke. Bilo je i nekoliko čudnih stvorova koji su pitomo lutali po dvorcu, a čija je pojava is-
punjavala Argonaute strahom – dvoglavo crveno tele, prugast konj, petao sa četiri noge, i ne-
ka životinja koja je ličila na belog magarca ali je imala oštar rog nasred čela. I na dobro nego-
vanom travnjaku u unutrašnjem dvorištu kričao je i šepurio se blistav indijanski paun – ptica

piskavog glasa, sa sto očiju na repu, koju je Boginja naročito cenila. Kirka se savetovala s
njim u svima svojim najmučnijim teškoćama.

Kirki se mnogo dopade Periklimen čarobnik, koji je, pošto je bio rođen za vreme
pomračenja sunca, imao mađiske moći koje su izazivale njenu zavist. Ona pokuša da ga na-
govori da ostane kod nje, ali on ne htede da ostavi svoje brodske drugove, a i žudeo je da se
vrati kući na Peščanom Pilu. Ona se naljuti i reče mu: – Kako hoćeš. Ali ti jemčim da nećeš
dugo ostati u životu. Jer vidim da ti dolazi smrt od strele jednog od ovih tvojih brodskih dru-
gova.

Od Kirke je Meleagar dobio tajni napitak da učini da mu Atalanta podlegne u ljubavi, kad
sazri vreme da joj ga da. Stalno ga je mučio strah da Atalanta više voli Melaniona nego njega,
jer je Melanion bio neobično pažljiv prema njoj; i za vreme njihovog drugog, teškog
užurbanog putovanja od ušća Dunava do Eeje, čunom, jedrilicom, na mazgama, na nosiljkama
i kolima, Melanion je bio pravi vod pohoda, i njihov govornik na dvoru skitskog kralja i na
svima ostalim dvorovima i plemenskim zborištima; jer je Jason, kao što dolikuje čovekoubici,
ćutao koliko god je mogao. Meleagara je samo zakletva na vernost, koju je položio svojim
drugovima Argonautima, obuzdavala da ne ubije Melaniona; ali mu je ljubomora grizla srce i
noću i danju.

Što se tiče Runa, ono je sada bilo oprano u dve reke od sedam određenih reka: u Dunavu,
koji se uliva u Crno more, i u hladnom brzom Turu, koji se uliva u Jadransko more.

Glava XLII
KOLHIĐANI OPET STIŽU ARGO

Niz Jadransko more, sa povoljnim vetrom, plovio je Argo, prelazeći sedamdeset milja dan-
ju i pedeset noću. Ličio je na izanđalo kljuse koje, vraćajući se sa dugog puta sa uglačanim
karucama za sobom, odjednom shvati da je blizu gospodareve kuće, pa naćuli uši i pređe u brz
kas, zatežući ular. Za samo šest dana i noći stigao je do Krfa, srpaste zemlje Feačana. Tamo
Jason, u oskudici za vodom i svežim namirnicama, odluči da svrati u grad Korkiru, koji leži,
okružen jelovim šumama, u nižoj krivini srpa, i ukaže poštovanje kralju Alkinoju i kraljici
Areti. Alkinoj je bio rođak po majci Sizifu Korinćaninu. On se odselio na Krf kad su Ahajci
ukinuli obožavanje heroja Asopa, čija je sveštenica bila njegova majka Korkira. Pošto se
oženio Aretom, kraljicom Feačana – plemena koje je bratstvo kiklopa oteralo sa grčkog kopna
na Krf – Alkinoj je osnovao nov grad i u čast svoje majke nazvao ga Korkirom.

Ehion ode na obalu u zoru i čestita Alkinoju što je prvi grčki kralj koji će čuti jednu divnu
vest. Slavni Argonauti uspešno su završili svoj božanski i nadaleko razglašeni zadatak: pošto
su prebrodili mnoge velike opasnosti najzad su stigli u kolhidsku Eju, i tamo nagovorili kralja
Ejeta da im ustupi Runo; sada u slavi vraćaju se kući; a pošto su oplovili Grčku, očišćeni su u
Eeji – jedno ili dvoje njih – od nešto malo krvi koju su bili prinuđeni da proliju usput. Sad im
samo ostaje da vrate Runo Lafistiskom Zevsu, radi koga su pretrpeli strašne stvari. Ehion
takođe reče Alkinoju da je Medeja, Ejetova kćer, na brodu i da dolazi u Grčku da traži svoju
korinćansku očevinu.

Sasvim je prirodno što se Alkinoj užurba da dostojno ugosti takve posetioce. Uskoro su
posađeni za trepezu na stolicama sličnim prestolu, dobro okupani i namirisani, sa glavama
ovenčanim mirtom i toplim vezenim Šalovima prostrtim preko kolena. Zidovi dvorane bili su
obojeni plavo kao more, naslikane ribe sto raznih vrsta plivale su tamo amo, pojedinačno ili u

jatima; delfini su ronili medu njih ispuštajući mehure, kao da su živi; školjke su bile naslikane
na dnu mora. Iza svake stolice bilo je postolje na kome je stajao kip dečaka prirodne veličine
izvajan od drveta i obučen u zlatnu tkaninu. Kad dođe veče, zapaljena buktinja bi stavljena u
ruku svakog zlatnog dečaka svud oko trpeze. Na obe strane vrata čučali su sveti tucani psi
lemnjanske izrade; za prestupnike je bilo opasno da prođu između njih, te je stoga zadnji ulaz

daleko više upotrebljavan. Dvorac je stvarno bio jedan od najbogatijih i najbolje opremljenih

u Grčkoj, jer su Feačani bili mornari po zanimanju i pomorski saobraćaj na Jadranskom moru

bio je uglavnom u njihovim rukama.

Jason je govorio nasamo sa Alkinojem, čije odelo bese kruto zbog zlatnog konca, i poverio
mu svoju teškoću: u Kolhidi, nadahnut boginjom Atinom ili nekim drugim božanstvom, rekao
je kralju Ejetu da ga Korinćani, zbog kuge, potopa i najezde zmija, pozivaju ili da se vrati i
vlada njima ili da posije jedno od svoje dece da to čini. Medeja je došla na taj izmišljen poziv,
i on je sada čašću obavezan da je uspostavi na presto Efire, čija je ona zakonita naslednica

pošto su njen otac, njen brat Apsirt i njena tetka Kirka svi preneli svoje pravo na nju.

Alkinoj se nasmeši blagonaklono i ponudi da učini sve što je u njegovoj moći da pomogne;
čak će, ako je potrebno, poslati brod ili dva naoružanih ljudi u Efiru da silom ostvare Medeji-

no pravo.

Jason mu srdačno zahvali, obeća da će se, u naknadu za to, postarati da Medeja ponovo us-
postavi obožavanje heroja Asopa, i dodade da namerava da se oženi njom čim povrati Runo
Lafistiskom Ovnu. Ali, da ne bi uvredio osetljivost svoga domaćina kao Korinćanina, Jason

ga ostavi u uverenju da su Ejet i Apsirt još živi, a ne pomenu ni dunavsko putovanje.

Gozba se produžila ceo dan u prijateljstvu i veselosti, i lako se mogla produžiti i ćelu noć,
da se, kad je mrak počeo da se hvata, nije čula druga uzbuna spolja i jedan sluga utrčao sa
uznemirujućom vešću. Flotila od osam stranih ratnih galija ukotvila se u luci – po izgledu

mora da su Etiopljani – posada se iskrcala sa oružjem u ruci, obrazovala nekoliko zbijenih

kolona i sada se približava dvorcu.

Alkinoj se ne uznemiri već reče Jasonu, na koga navali da produži sa gozbom: – Nikad ni-
sam učinio nikakvo zlo Etiopljanima, ukoliko znam, i oni uživaju glas pravednog i miroljubi-
vog naroda. Ali se Jason preznojavao od straha: zaključio je da ga je kolhidska mornarica opet
stigla i da Arasa, velikog admirala, neće biti lako nadmudriti i drugi put.

Aras uđe kao svoj vlastiti glasnik jer je bio jedini Kolhiđanin koji je govorio grčki jezik.
Nije upotrebio besedništvo, već je govorio jezgrovito i jednostavno kao što dolikuje admiralu:

– Veličanstvo, ja sam Aras, veliki admiral kolhidske mornarice. Pre tri meseca isplovio
sam iz Eje na reci Fasidu, koja leži nekih dve hiljade milja istočno. Moj gospodar, za posledn-
jih trideset godina, bio je kralj Ejet, Grk. Njega su sada izdajnički ubili njegovi zemljaci.

– Ubili? uzviknu Alkinoj. – Oh, žao mi je što to čujem! On i ja smo proveli dečaštvo za-
jedno u Efiri. On se upitno okrete Jasonu, koji ne reče ništa, već je ćuteći gledao u njega; a

zatim u Medeju, koja se tiho zaplaka.

– Ovi moji poštovani gosti, reče Alkinoj, – nisu mi pomenuli taj žalosni događaj, mada su

došli pravo iz Kolhide; verovatno je Ejet umro uskoro posle njihovog odlaska iz Eje?

– Četiri sata posle, odgovori Aras. – Moj vladar podlegao je rani koju mu je jedan od njih
zadao džilitom, i ja sam došao da ćelu njihovu posadu vratim pravdi. Ovi zločinci,
Veličanstvo, koji su se sada nametnuli tvom gostoprimstvu, došli su u Kolhidu pod plastom
prijateljstva i tobožnje pobožne dužnosti. Čim su došli, njihov vod Jason nagovorio je jedinu
preostalu kćer kralja Ejeta, tu kneginju Medeju, da ukrade Zevsovo Zlatno Runo iz svetišta

heroja Prometeja i da pobegne s njim. Da bi izazvali okršaj i tako odvratili pažnju od sebe i

pobegli, izvršili su čin obesvećenja: uškopili su i ujarmili tauridske svete kipove bikova koji

stoje u unutrašnjoj dvorani kraljevskog dvorca.

Molim te čekaj jedan trenutak, reče Alkinoj. – Kaži mi prvo kakvo je pravo heroj Prometej

imao na Zevsovo Zlatno Runo?

– To nije moja briga, Veličanstvo, odgovori Aras. – Runo je bilo u Prometejevom posedu
za čitavo pokolenje, pa i više.

– Ali to je pitanje koje utiče na pravdu toga slučaja, reče Alkinoj. – Moraš shvatiti ovo: ako
su moji gosti otišli u Kolhidu u ime Oca Zevsa da povrate ukradenu imovinu, i ako je kralj

Ejet odbio da im vrati tu imovinu, onda su oni imali pravo da upotrebe silu – ili bar mogu to
da navedu u svoju odbranu sad kad su se vratili u Grčku, gde vlada Zevsov zakon. I odgovori
mi na ovo: kako je došlo do toga da tauridski kipovi bikova budu stavljeni u kraljevski dvorac
u Eji? Zar vi Kolhiđani ne obožavate Mitru, bikovog drevnog neprijatelja?

Aras odgovori: – Ejet je sklopio savez sa divljim Tauriđanima i oženio se ćerkom njihovog
kralja; ona je zahtevala da se kipovi bikova smeste tamo da bi mogla da ih obožava sa svojom

pratnjom.
Alkinoj reče: – Kako stvar izgleda, čini mi se da je unakaženje bikova pre uvreda za

Tauriđane nego za Kolhiđane. I vidim po tvom držanju da ne voliš ni Tauriđane ni njihovog
boga.

Aras produži: – Poslat sam u poteru za gusarima, i na Dugoj obali stigao sam kneza Apsir-

ta, Ejetovog jedinca sina, koji bese otplovio pre mene. Pozdravio sam ga kao kralja. Tamo

smo on i ja združili snage i umalo nismo zarobili gusarski brod u okolini Sinope; ali nam je

umakao i otišao severozapadno. Kralj Apsirt je otplovio u poteru za njim; a mene poslao u
Troju sa eskadrom od osam brodova da sprečim da ne pobegne kroz Helespont; tako mi je
naredio jer nema podesne luke ni u vrhu ni u dnu Bosfora, a i zato što su Trojanci naši savez-

nici. Bio sam usidren na reci Skamandru, u blizini Troje, nekoliko dana, kad mi je za dolazak

gusarskog broda javljeno dimnim znacima sa vrha Helesponta. Isplovio sam, otišao na gu-

sarski brod i pažljivo ga pregledao, ali nisam našao u njemu ništa od važnosti – ni Zlatno Ru-

no, ni kneginju Medeju, ni devicu lovicu Atalantu koja je zadala udarac od koga je kralj Ejet

umro, ni Jasona zapovednika. Ehion, njihov glasnik, lažno me je obavestio da je kralj Apsirt
stigao njihov brod na ušću Dunava i posle kratke borbe savladao posadu. Ehion mi je takođe
rekao da se kralj Apsirt odmah osvetio Atalanti i lasonu, i da je otplovio natrag u Kolhidu sa

Medejom i Runom. Ali mi je docnije saopštio istinu strašan i krvav duh moga ubijenog kralja.
Ehion ustade i reče kralju Alkinoju: – Veličanstvo, ja se protivim. Kolhiđanin je sasvim ve-

rovatno video priviđenje, ali on namerno daje lažnu izjavu o mojim recima njemu. Nisam mu
kazao ništa slično tome, kao što će ma koji među nama posvedočiti pod zakletvom. Ako su
mu, kad je pregledao naš brod u punoj svetlosti dana, bogovi zaslepili oči obavijajući
magičnom maglom osobe koje je tražio a takođe i Runo, u čemu je tu moja krivica? Ja odbi-
jam njegove optužbe! On opet sede.

Aras ćutaše jer nije mogao da shvati kako je prevaren. Zaključio je da to mora da je bilo
delo Periklimena čarobnika.

Alkinoj se okrete Jasonu i upita: – Kaži mi, kneže, kako si uspeo da pobegneš od kralja

Apsirta?
Jason odgovori: – Veličanstvo, uzdajući se u zaštitu pet velikih Olimpljana, a naročito Bo-

ginje Artemide, čije je svetište na ušću rukavca Fenela Ejetov sin pokušao da obesveti
izdajničkim ubisvom, ubio sam ga svojim mačem, i isekao na komade. Njegovom smrću kne-
ginja Medeja postala je zakonita kraljica Kolhide, jer Ejet ne imađaše više naslednika u
muškoj lozi. Ona je odmah naredila zapovednicima mornarice njenog brata, čiju smo jednu
galiju uništili udarivši našim brodom u nju, da se vrate u Kolhidu; i oni su je poslušali, ili bar
tako pretpostavljam. Aras je takođe obavezan da sluša njene naredbe.

Aras, mada zbunjen i ne više tako pouzdan kao pri ulasku, reče uporno: – Suviše sam star
da budem prevaren dvaput. Nemoguće je da se vaš jedan brod borio protiv dvanaest brodova i
izišao iz bitke kao pobedilac i bez ikakvih gubitaka. Kralj Apsirt je još živ, siguran sam, i sto-

ga moram izvršiti naredbe koje mi je dao. Moram vratiti Runo i kneginju Medeju – koju je

zaprosio kralj Stir, Albanac – i moram ili zarobiti ili pogubiti lasona i Atalantu.

Alkinoj upita: – Vrli Arase, pristaješ li da primiš moju presudu, koja će biti nepristrasna?
Ako ne, onda moraš pokušati da uzmeš silom i Runo i Medeju, a u tom slučaju naći ćeš se u
ratu ne samo sa mnom već sa ćelom Grčkom.

Aras odgovori: – Veličanstvo, primiču tvoju presudu, ako se zakuneš Boginjom Brimom ili
Hekatom, ili kakvim već imenom zoveš Kraljicu Pakla, da nećeš biti pod uticajem ni naj-
manje pristrasnosti.

– U to sam gotov da se zakunem, izjavi Alkinoj, – mada, prema odluci Zevsa, jedina kralji-

ca pakla u čije nam je ime dopušteno da se zakunemo je Persefona, žena njegovog brata Hada.
Jason reče: – I ja ću primiti tvoju presudu, Veličanstvo. Ali želim da znaš da je Kirka, kral-

jica Eeje, sestra kralja Ejeta, nedavno očistila i Medeju i mene, i Atalantu iz Kalidona, od krvi
koju smo prolili ili prouzrokovali da se prolije; ona nas je primila kao molitelje na svom

ostrvu nepristojna oblika i postupila shodno uputstvu koje je u snu dobila od Boginje kojoj

služi.

– Imaću tvoje reći na umu, reče Alkinoj. Zatim zatraži da i Aras i Jason polože zakletvu da
će se držati njegove presude; ali pošto Aras nije pridavao važnost Persefoni, zakleše se u ime
Sunca, božanstva zajedničkog obojici, a zakleo ih je Augija iz Elide. Alkinoj reče: – Sutra u
podne izreći ću presudu sa svoga prestola. U međuvremenu molim vas ne zaboravite da ste
moji gosti i da vas zajednički obavezuje učtivost prema meni. Stavljam vam u dužnost da ne
uradite ništa rđavo.

Te noći svi su Argonauti spavali zajedno u zvučnom predvorju dvorca, a Medeja u maloj
sobi odmah do kraljevske ložnice. Medeja ode tajno kraljici Areti i reče: – Kraljico sestro,
sažali se na mene. Nemoj pustiti da me tvoj muž posije natrag u Eju. Moj otac, kralj Ejet, je

mrtav a takođe i moj brat, pa je besmisleno od Arasa što osporava moju vlast nad Kolhidom.
Zaljubila sam se u Jasona, i odlučili smo da se venčamo odmah čim vratimo Runo njegovom
božanskom vlasniku; onda ću ja biti kraljica Efire i celog Korinta, i on će biti moj kralj. Mog-
la bih deliti svoj kolhidski presto sa njim ako bih htela, i on svoj presto u Ftijotidi sa mnom; i

mislim da je on stekao vladarska prava i na Lemnu, ako bi hteo da ih vrši. Tvoj muž mora

promisliti dvaput, ili triput, pre nego što preda takav kraljevski par kao što smo mi u ruke var-

varskog crnog stranca. Osim toga, kao što ti je rečeno, mi uživamo pokroviteljstvo svih glav-
nih Olimpljana, i, još više od toga, i same Trojne Boginje, koju znam da tajno obožavaš više

od svih njih. Budi moja prijateljica, Areta, i jednog dana ću te nagraditi, možeš biti sigurna u
to.

Kraljica Areta poljubi Medeju i odgovori: – Kraljice sestro, rado ću zastupati tvoju stvar
kod Alkinoja. Jer i ja sam imala strogog oca od koga sam trpela mnoge neljubaznosti, i svire-

pog brata, kao što cenim da je tvoj bio. I sama sam upola zaljubljena u Jasona. Mislim da je

on najlepši čovek koga sam ikad videla; i kad bi mi rekla da bi radije živela s njim u ribarskoj
kolibi nego s drugim u dvorcu, ja bih ti verovala. Mislim da je to zbog njegove divne kose.

Medeja zajeca od zahvalnosti.

Areta obavi ruku oko Medejinih ramena i reče: – Sigurna sam da ćeš biti srećna s njim, jer
mada Jason očito nije tako popustljiv i tako pouzdan čovek kao moj Alkinoj, ipak ti si isto
tako očito mnogo pametnija žena od mene, pa ćeš stoga biti ravna njemu u braku. Naravno,
Jason je još mlad i vremenom će se, ne sumnjam, staložiti i postati pravedan vladar i obziran
muž. Moram ti priznati da smatram brak divnom ustanovom – ne mogu da zamislim kako su

naše babe vodile svoje poslove pre nego što je brak zaveden, kad su ljudi bili samo njihovi

slučajni ljubavnici i nisu imale ni u koga da se pouzdaju sem u same sebe. Mi žene sad imamo
svu stvarnu moć, a malo odgovornosti i veći deo uživanja. Ja tajno obožavam Trojnu Boginju,
naravno, ali ne mogu da se pretvaram da nisam zahvalna Zevsu što se oženio njom.

Medeja se nasmeši na Aretu kroz suze, a ona produži da ćereta:
– Slatko dete, kako ti zavidim na tvojoj svadbenoj noći! Izgleda kao da je bilo tek juče kad
su gađali mog milog Alkinoja i mene onajzovim semenom i mi jeli ušećerenu dunju i poljubili

se prvi put pod raznobojnim svadbenim jorganom, koji je moja mila mati izradila za mene! I
kako je divno mirisala divlja trešnja one noći! Veruj mi, mila moja, da se zanos prvog zagrlja-
ja nikad ne može ponoviti; on se nikad ne zaboravi, ali se nikad i ne ponovi. Ah, neizrecivo
slatke radosti koje su još pred tobom!

Glas dobre kraljice zadrhta od nežnosti, i Medeja nije mogla da se odluči da joj prizna da, u
istini, nije moglo biti nesrećnije žene od nje u ćelom svetu – mrzela je ono što je najviše
želela, želela je ono što je najviše mrzela, bila je daleko od kuće, upropastila je svoju porodi-
cu, i bila je izdajnica veličanstvenog heroja kome je bila čuvarka njegovog svetišta. Ali ona
reče: – Kraljice sestro, hvala ti na tvojim dobrim željama, i od sveg srca ti zavidim na tvom
zadovoljnom životu sa plemenitim Alkinojem, kakav se ja nikad ne mogu nadati da ću imati.
Jer, kao što moraš znati, zakletva sveštenice Boginje prokleta je, jer ima dva očna vida i dve
prirode: ona planira lukavo i krvavo protiv svoje vlastite nevinosti, u bolu uništava one koji je
vole najviše, i da odagna samoću nastanjuje svoj dom lazovima, slabićima i razbojnicima.

Areta uzviknu: – 0 dete, ne govori tako užasno, čak i ako je to u nameri da odvratiš ljubo-
moru Boga ili Pakosti! Dobrota zrači sa tvoga lica; neću da verujem da si u stanju da učiniš
ikakvo zlo delo. Želim ti da budeš blagoslovena mnogom decom, da imaš bar četvoro ili peto-
ro; deca imaju divno umirujuće dejstvo na žene odveć obdarene umom, kao što izgleda da si
ti.

Medeja odgovori: – Vrla Areta, ne smem se nadati nikakvom takvom blagoslovu, mada
sam, verujem, isto tako čestita žena kao što si ti. Strašna Majka goni me i podstiče, uzima mi
dušu i pretvara me u sud svog nemilosrdnog gneva; dok ona ne svrši sa mnom, isto sam tako
opasna ma u kojem gradu u kome se desi da boravim kao što je dimljiva jelova buktinja u
njivi ječma sazrelog za žetvu. Stoga, kraljice sestro, ako dobrotom svog srca možeš da me
spaseš sada, to će biti dokaz i tvoje mudrosti i tvoje vrline; ali molim te da me ne nagovaraš
da ostanem kod tebe i dan duže nego što je nužno.

Glava XLIII
KOLHIĐANI SU OPET NADMU-

DRENI

U postelji sa Alkinojem te noći, Areta se trudila da bude što prijatnija, češući mu glavu
nežno svojim ravno potkresanim noktima i često ga ljubeći. Ona ga upita: – Moj plemeniti
gospodaru, reci mi kakvu presudu nameravaš da izrečeš sutra povodom slučaja naše mile
gošće, kolhidske kneginje. Jer bi mi to zaista skrhalo srce ako bi je ti vratio da se uda za onog
starog albanskog bednika o kome mi je Atalanta pričala. Zamisli, nije se nikad okupao otkako
je rođen – albanski zakon strogo zabranjuje kupanje – i gamad vrvi po njemu kao po starom
siru. Takva lepa devojka kao što je ona, i tako nesrećna, i siroče tvog starog prijatelja…

Alkinoj se pretvarao da spava, ali se nije mogao uzdržati da ne odgovori na to. – Prvo,
najmilija, ne mogu ti reći kakvu ću presudu doneti ona će mi verovatno biti otkrivena u snu. I
drugo, smatram za prilično besmisleno što pokušavaš da izazoveš moje saosećanje za tu siro-
tu, čija je neposlušna ludost bila neposredni uzrok smrti njenog oca, a možda i njenog brata –
mada ovo još nije dokazano protiv nje. – Jak Duh je moje ime, i Jak Duh je moja priroda.

– Dragi moj, reče Areta, – znam kako si ljubazan po prirodi, mada se pretvaraš da si strog.
Sigurna sam, ma šta da se desi, da ti ne bi mogao postupiti ni sa jednom od naše dve kćeri kao
Ejet prema njegovoj. Moraš priznati da je većina očeva suviše stroga prema svojoj deci i lju-

bomorna na njih. Sećaš li se slučaja Nikteja, brata slavnog tebanskog lovca Oriona? On je
pokušao da spreči udaju svoje kćeri Antiope za Epopeja, kralja Sikiona, i kad je pobegla Epo-
peju, zaratio je na Sikion i upropastio stotine nevinih porodica, uključujući i svoju; i završio
samoubistvom. I bio je jednom argoski kralj, Akrisije, koji je zaključao svoju kćer Danaju u

tucanu pogrebnu odaju, i kad je zatrudnela uprkos svih njegovih predostrožnosti, bacio ju je

na more u kovčegu; ali je ona rodila sina, slavnog Perseja, koji je ubio njega i postao osnivač

Mikene. Ako želiš savremeniji primer, pogledaj na našeg suseda Eheta u Epiru, koji je oslepio

svoju kćer Amfisu za zločin što ga je napravila dedom, i sad je primorava da melje ječam u
tamnici – misliš li da će on dobro proći u životu? Ako bi mene pitao, rekla bih da je Ejet, ma-
da je možda oprezan čovek u javnim poslovima (za razliku od domaćih), sasvim zaslužio svo-

ju sudbinu.

– Što se Ejet ponašao budalasto ili čak i svirepo ne opravdava njegovu kćer u njenoj
neposlušnosti prema njemu, reče Alkinoj. – U krajnjem slučaju, to samo objašnjava njegovu
smrt. Dve krivde, znaš, ne čine jednu pravdu.

– Ali pomisli, usprotivi se Areta, – šta će se desiti ako doneseš presudu protiv Argonauta.
Oni su povezani, na jedan ili drugi način, sa polovinom kraljevskih porodica Grčke, i uživaju
pokroviteljstvo bar pet Olimpljana. A što se tiče tih Kolhidana, oni žive na drugom kraju sve-
ta, i više je nego sumnjivo da je Medeji ostao ikakav muški srodnik čijeg gneva bi trebalo da
se plašiš u slučaju pogrešno velikodušne presude u njenu korist. Naprotiv, njeni sestrići, Frik-

sovi sinovi, duboko su joj naklonjeni i pomogli su joj u njenom bekstvu.

– Olimpljani, reče Alkinoj oštro, – ispljuju čoveka kao kašiku vrele kaše čim se ponaša na
izdajnički ili nepravedan način; i ja nemam nameru da oprostim zločin samo zato što se desilo
da je tuženik bogat ili dobra roda i što ima nekoliko saučesnika, ili zato što se desilo da
tužitelj živi daleko odavde. Dok se ne dokaže Apsirtova smrt (o tome tek imam da čujem
činjenično stanje), moram pretpostaviti da je živ i da je zainteresovana stranka. Da ti otvoreno

kažem, nimalo ne verujem mladom Jasonu – rekao mi je suviše mnogo poluistina i golih laži;

a Ehion, glasnik, je preterano rečit; a to što se kneginja Medeja zaljubila u Jasona može biti

objašnjenje njenog držanja, ali to zaista nije razlog da joj ja oprostim.

Areta reče: – Moj mili gospodaru, možda si u pravu, kao što često jesi, ali kunem se da
neću sklopiti oči ni za trenutak ako ne doznam kakvu ćeš odluku doneti sutra.

– Ponavaljam, draga, reče on što je moguće blaže, – da nemam ni pojma o tome. Videću
ujutru: starije je jutro od večera.

– Smatram, reče Areta uzbuđeno, – da je, ići na spavanje sa problemom zato što je čovek

suviše len da ga resi, sasvim budalast postupak. Sve što se onda može desiti je da posle

buđenja čovek zaboravi sve činjenice u vezi sa problemom i donese presudu nasumce. Ona
ustade sa postelje i poče da korača gore dole po sobi.

– Vrati se, mila, vrati se! zamoli je Alkinoj. – Bilo mi je vrlo ugodno dok sam ležao u tvom

zagrljaju.

– Vratiću se, odgovori Areta čvrsto, – kad mi kažeš otprilike kakvu presudu nameravaš da
izrečeš sutra. Samo otprilike, znaš! Ja sam tvoja žena i ne mogu da podnesem, u prilici kao što

je ova, da ne znam šta ti je u mislima.

Pošto se Alkinoj i Areta nisu nikad svađali, Alkinoj odmah popusti. – Pa, reče on, – otpril-
ike, moja presuda će, pretpostavljam, biti ovo. Pošto jedni tvrde da je kralj Apsirt mrtav, a

drugi da nije, moram pretpostaviti da je još živ i da je pravni zaštitnik svoje sestre, ako se ne

dokaže da je već prešla pod zaštitu Jasona ili nekog drugog Grka udajom – koja je, ukoliko
znam, možda već izvršena pripisnim obredom i sa pristankom njenog brata ili oca. Ako je ona
već nevesta, bilo bi očito besmisleno od mene da dopustim da je Aras odvuče preko pola sveta
u cilju da je uda. Ali ako je ona još uvek devica, kao što pretpostavljam da je, sudeći po nje-
nom odelu, onda se mora vratiti, pa ma kako je unesrećivala ova presuda. Jer pravda mora biti
izvršena. A što se tiče Runa, ko je njegov punopravni čuvar? To je Medeja, sveštenica Prome-

tejevog svetišta; kuda ide čuvarka, tamo neka ide i Runo, kažem ja. Što se tiče ma kakvog
dela osvete nameravanog protiv Atalante iz Kalidona, to ne može biti moja briga; ali, pod

pretnjom ratom, zabranjujem svako krvoproliće u mojoj kraljevini.
Areta dođe opet u postelju. – Mislim da je tvoja odluka najpametnija i najpravednija presu-

da u ovom teškom slučaju, izjavi ona. – Sad spavaj, moj mili gospodaru, i probudi se osvežen.
Neću te više uznemiravati. – Vrlina je moje ime i Vrlina je moja priroda.

Čim Alkinoj zahrka, Areta se iskrade iz sobe i posla jednu od svojih žena da otrči i pozove
njenog ličnog glasnika. Kad on uđe, još sanjiv, reče mu: – Pošlji po svog druga Ehiona. Imam
dobre vesti za njega koje ne mogu da čekaju. On spava u predvorju.

Glasnik je žmirkao na nju kao sova, ali mu ona prosu vodu na lice da ga probudi. Kad on

ode u predvorje da potraži Ehiona, vide da tamo nema nikoga. Požuri u luku i stiže Argonaute

baš kad su hteli da se ukrcaju, jer Jason bese odlučio da ostavi Medeju i da pobegne sa Ru-
nom, smatrajući to svojom svetom dužnošću.

– Kuda odlazite, gospodari? upita glasnik.

– O, nikuda, nikuda, brate, odgovori Ehion, – hoćemo samo da promenimo mesto
ukotvljena. Naš drug Koron iz Girtona, proricač vremena kao i svi Vranići, došao je do uve-
renja da će vetar da se promeni u severoistočni; pa ćemo samo da otplovimo na drugu stranu
luke da ga zadovoljimo.

– Moja gospodarica Areta ima dobre vesti za tebe koje ne mogu da čekaju, reče glasnik, i
ako sam dobro pogodio, bilo bi pametno da se odmah vratite u zvučno dvorsko predvorje, a
da prepustite vašim sidrenjacima i sidrima da zadrže od stenja vaš divni mnogo naputovani

brod.

Vratiše se natrag kao stado ovaca, dok je glasnik kaskao za njima kao ovčarski pas koji
nema potrebe da laje ni da pokazuje zube, jer je i samo njegovo prisustvo dovoljna opomena

stadu da se mora držati prave staze.

Ehion bi izveden pred kraljicu. Ona se ljupko smešila dok mu je govorila: – Jednu reč mu-
drima, božanski glasnice. Ako se tvoj gospodar, knez Jason, ne venča sa kneginjom Medejom
pre jutra, kraljeva presuda će verovatno biti protiv njih. Neka požure.

Ehion upita: – Ali, milostiva gospo, kako se takvo važno venčanje kao što je ovo može
prikladno obaviti o tako kratkom roku?

Kraljica Areta odgovori: – Ako se ne obavi odmah, nikad se neće ni obaviti. Sad slušaj.
Kralj Alkinoj spava i ne želim da ga uznemirava zvuk svadbene pesme, jer je vrlo umoran, te

ja kao odana supruga moram se postarati da ne izgubi ništa od svog sna. Ostrvo Makrida na

ulazu u našu luku je vrlo podesno mesto za takvu svetkovinu. Jesi li ikad bio u svetoj pećini
tamo, pećini Makride Pelaskinje? Ona je bila poslednja Dionisijeva sveštenica u Delfima pre
nego što je Apolon oteo to svetište od njega; ona je okončala svoje dane baš u toj pećini. Ob-
avesti lasona da su sva sredstva moga doma na raspoloženju njemu i njegovoj kraljevskoj

mladi. Moji dvorski svirači stoje mu na usluzi; a moje dvorkinje pratiće mladu i doneće do-
voljno platna i jastuka od labudovog paperja da svadbena postelja bude najlepša što može biti.

Jason bez sumnje ima ćebad; a ja ću dati vino, posuđe, buktinje, žrtvene životinje, kolače,
slatkiše i dunje – kratko rečeno, sve što bi mu moglo trebati. Srećom, moje dvorkinje su išle u
dolinu večeras i donele su kotarice pune cveća, te ne mogu da mislim da će išta nedostajati.
Ako je Apsirt mrtav, kao što ti kažeš da jeste – a nema razloga da sumnjam u tebe – Friksovi

sinovi su najbliži srodnici kneginje Medeje i stoga nadležni, prema savremenom grčkom za-
konu, da je daju kao mladu knezu Jasonu. Ja ću dati sveštenika – moga dvorskog kapelana –
koji dobro zna koje žrtve da prinese mesnim bračnim božanstvima; a Atalanta može umilosti-
viti Artemidu.

Ehion upita: – Ali šta kaže Medeja? Slaže li se ona sa ovim užurbanim pripremama za nje-

nu svadbu?

Kraljica Areta odgovori: – Naravno, Medeja bi mnogo više volela lepo proslavljenu svadbu
u Jolku u Jasonovoj kući, gde bi osovina kola u kojima se doveze mogla da bude spaljena na
domaćem ognjištu. Ali bolje i brzo venčanje, pa čak i krišom (kao što i sama kaže) nego ni-
kakvo.

Jason je bio mnogo zahvalan kraljici Areti; on pozva svoje drugove i zamoli ih da ne kažu
ni njoj ni ikom drugom da iz preterane opreznosti umalo nije izgubio tu blistavu nagradu. Za-
tim skupiše svu svadbenu opremu koju im Areta ponudi i odnese je na Argo. Dvorkinje
preduzeše da dođu docnije sa mladom; a dvorski muzičari popeše se na brod sa svojim in-
strumentima; i posle nekoliko minuta veslanja Argo je bio ukotvljen pored ostrva Makride.
Tamo u pećini Jasonovi drugovi staviše travno busenje da oblikuju svadbenu postelju, okitiše
ulaz bršljanom i lovorom, i namestiše stolove za svadbenu gozbu. Dok je Atalanta umilostivl-
javala Artemidu žrtvovanjem junice – jer je dobro znala da je Boginja protiv braka i da se
sveti onima koji je zaborave – dvorski sveštenik kraljice Arete gostio je mesna božanstva,
Aristeja i Autonoja, prinoseći im grožđe, saće meda, maslinovo ulje i ovčji sir. But je uživao
pri pomaganju u toj gozbi, jer je Aristej bio ne samo prvi sirar u Grčkoj i prvi sadilac masli-
novog vrta, već i prvi pčelar.

Sveštenik i njegovi pomoćnici pevali su pesmu u čast Aristeja. Pomoćnici počeše pitanjem:

Odakle si dono grančicu masline,
Tvoju plodnu grančicu masline,
Da je nakalemiš na bujnu divljaku?

Kapelan odgovori:

Iz voćnjaka moga suseda sam dono
Plodnu grančicu masline,
Da je nakalemim na bujnu divljaku.

Oni opet upitaše:

Odakle tvoj sused donese grančicu,
Plodnu grančicu masline.
Da je nakalemi na bujnu divljaku?

Kapelan opet odgovori:

Iz voćnjaka suseda svoga suseda
Doneo je plodnu grančicu,
Da je nakalemi na bujnu divljaku.

Pomoćnici su pitali sve odlučnije iz kojeg je voćnjaka doneta ta plodna grančica; ali devet
puta je sveštenik tragao za njom od suseda do suseda dok najzad nije pobedonosno odgovorio:

Sa Aristejevog drveta je dono
Maslinovu plodnu grančicu
Da je nakalemi na bujnu divljaku.

Pomoćnici upitaše kako je Aristej došao do tog drveta i odgovoreno im je da ga je dobio
milošću Velike Boginje. I šta je radio? Nakalemio je divlju maslinu na divlju maslinu dok je
mesec izlazio i iduće godine nakalemio je grančicu sa poraslog kalema na isti kalem, i treće
godine nakalemio je grančicu od poslednjeg kalema na isti kalem, dok je mesec izlazio i tri
puta prizvao Boginju po imenu. Velika Boginja zašuštala je u lišću, i poslednja grančica koju

je Aristej nakalemio pustila je lepo lišće slatke masline, i kad je zima došla, blagoslovila ga je
sočnim ljubičastim plodom.

But dodade toj pesmi drugu sličnu njoj, koju sam sastavi, počevši:

Odakle si doveo ovaj roj,

Ovaj medni roj,
Da se hrani na cveću mog voćnjaka?

i nauči pomoćnike da mu postavljaju prikladna pitanja. Prvi mu je odgovor bio da je roj
donet iz susedne košnice. Zatim je tragao za njim od suseda do suseda dok se nije našlo da mu

je poreklo iz Aristejeve košnice. A odakle ga je Aristej dobio? But pobedonosno odgovori da

ga je doneo iz mrtvog tela leoparda koga je ubio na Pelionu dok je pokušavao da ubije jednu
od Boginjinih svetih kobila. Aristej je nogom triput ćušnuo lešinu, i treći put ona je odgovori-
la pucnjem groma koji je stresao šišarke sa svih borova u planini; tada su se pčele zujeći digle
iz rane u leopardovoj slabini i odletele u roju na maginju.

Tako se završila Butova pesma. Ali mu je bilo žao što nije mogao iskreno da hvali korkirs-

ki med.
Medeju su dovezli preko luke u feačanskoj galiji. Bila je u beloj lanenoj haljini i vezenom

belom valu koji joj je Areta pozajmila koja je takođe bila prisutna. Dvanaest dvorkinja,
određene da budu njene deveruše, već su je bile triput zagnjurile u sveti izvor Korkire. Medeja
spali na Artemidinom oltaru, koji je Atalanta podigla, odrezane pramenove svoje žute kose.

Boginji Brimi, sa kojom je postigla mir pre odlaska iz Kirkinog doma u Eeji (umilostivivši je
crnom krmačom i devetoro prasadi), ona sada nasu čitavu zdelu napitka od čistog meda.

Jasona su njegovi drugovi takođe zagnjurili u vir reke Makride; a zatim ga obukli u njego-
vo najbolje odelo i ovenčali cvečem. U čast Runa, kraljica Areta je dala Argonautima retko
ljubičasto i zlatno cveće, zvano carevčica, koje je gajila u visokim saksijama poredanim u
njenom dvorištu; od tog cveća ispleli su Jasonov venac.

Zatim Friksovi sinovi predadoše Medeju Jasonu, koji je uze za ruku i dovede prema pećini,
na čijem ulazu dvanaest deveruša otpevaše svadbenu pesmu, posuše cveće pred njih, i gađahu
ih medenjacima u obliku svakovrsnih muških zverova i ptica, a takođe i slatkišima od bade-
movog testa i pregrštima ukusnog onajzovog semena. Kraljica Areta im je lično osvetlila put
unutra.

Trideset i tri Argonauta i isto toliko Feačana učestvovali su u gozbi, ali ni jedan
Kolhiđanin, izuzev Friksovih sinova. Društvo je bilo vrlo veselo i pravilo raskalašne šale, kao
što je to običaj; Ida je vodio u tom zabavljanju; i uskoro, na širokom, ravnom zemljištu pred
ulazom u pećinu, Medejine deveruše zaigraše svadbeno kolo u čast boginje Here, držeći se za
ruke i idući oko Hermesovog kamenog kipa koji je Arg istesao za tu priliku; i divna svadbena
pesma dizala se i spuštala, dok je Jason jeo morske školjke da bi povećao svoju mušku snagu.

Najzad Medeja i Jason, držeći se za ruke, odoše svojoj postelji na kraju pećine, ispred koje
je visila zavesa. Kraljica Areta dade im po krišku ušećerene dunje da pojedu i zrelu dunju da
mirišu. Ona im reče: – Neka vam usta i nozdrve budu slatki, divni paru!

Medeja skide svoj pojas nevinosti i dade ga deverušama da ga stave na Artemidin oltar, a
zatim se okrete da pogleda bračnu postelju. Ona zadrhta i postade belja od ljiljana, jer kao
pokrivač preko mirisnih čaršava i ćebadi, koje su Argonauti nagomilali na travno busenje,
ležalo je rašireno Zlatno Runo, čije vesto odnošenje iz Prometejevog svetišta ona bi sad bila
rada da zaboravi.

Jason reče: – Gospo, ne uzmiči od ovog blagoslovenog pokrivača. Runo je prostrto ovde da
bi naše venčanje bilo predmet pesme za zadivljeno i zavidljivo potomstvo.

Ona se tužno nasmeši na njega i odgovori dršćućim usnama: – Neka nam to ne donese
nesreću, lepi moj! i protiv svoje volje ona ponovi reci nesrećne pesme svoga rođaka Sizifa,
Tužbalicu za Pasifajom, koju je naučila od Orfeja kad ju je pevao u svom grozničnom zanosu:

Runo pozlaćeno našom tugom sad Što ova noć mora biti bez meseca.
Zaista nije bilo meseca te noći; i mada je Sizif imao druge stvari u mislima kad je spevao
ove stihove, oni su sada bili koliko prikladni toliko i zloslutni.
Jason joj dade nerazblaženo vino da pije, da bi okrepila svoj duh, i ispod Runa spojiše se u
ljubavi, dok su kroz zavesu dopirali šale, pesme i smeh svadbenih gostiju; i suviše brzo za
oboje osvanu vedra zora.

Glava XLIV
ZA SICILIJU I JUŽNO

Toga jutra, svečano sa prestola, Alkinoj izreče presudu. On reče: – Moji gospodari, Zevs
Zakonodavac stavio mi je u srce da vam objavim njegovu neizmenljivu volju. Neka ugine
onaj koji je ospori! Ovo su Zevsove reci: – Kneginja Medeja, ako je već venčana po pravil-
nom obredu sa lasonom, Esonovim sinom, ili sa ma kojim drugim Grkom, može ostati sa
mnom; ali ako nije već tako venčana, ona ne srne učiniti ništa od svoje slobodne volje da
promeni svoje stanje i time razgnevi zakonite upravljače svoje zemlje. A što se tiče takozva-
nog Zlatnog Runa, taj odbačeni purpurni pokrivač Moga Lafistiskog Ovna, odavno je, po mo-
joj dozvoli, odnet u Eju u Kolhidi i tamo predat na čuvanje Prometejevoj sveštenici; i sada
kažem, kuda god ide ona, neka tamo ide i Runo. Ako sveštenica sada smatra za umesno da
vrati Runo, u ime Prometeja, liku koji je ono ranije ogrtalo, ne treba je sprečavati u tome; ma-
da Ja, kao Gospodar Svih Stvari, ne marim mnogo šta će se desiti sa tom drangulijom
urešenom zlatom. Što se tiče device lovice Atalante iz Kalidona, zabranjujem svaki čin osvete
protiv nje na svima teritorijama gde vlada Moj Zakon jer ona je miljenica Moje kćeri Arte-
mide.

Aras je bio presrećan. On izjavi da je božanska presuda pravedna i neosporljiva, i istače da
se Medeja može udati po pravilnom obredu samo ako dobije pristanak svoga najbližeg srod-
nika, naime Apsirta, i da je prema tome posledica presude koju je Alkinoj saopštio ta da se
ona mora vratiti u Kolhidu i poneti Runo sa sobom.

Lice kraljice Arete bilo je sušta nevinost, ali dvorkinje su jedva prigušivale smeh, naročito
kad Aras zajedljivo upita jasona: – Pa, vispreni Grče, šta misliš o ovom novom obrtu sudbine?

Jason odgovori glatko: – Sasvim mi se dopada. Medeja, kraljica Kolhide, već je moja ne-
vesta, i venčanje je obavljeno sa opštim pristankom svih njenih živih srodnika, poimence:
Friksovih sinova Frontida, Melaniona, Argeja i Kitisora. Kraljičin pojas devičanstva je pravil-
no posvećen u svetištu korkirske Artemide, gde ga svako može videti.

Na ovo zaori se gromoglasan smeh svih prisutnih Grka; ali su svi Kolhiđani, izuzev Arasa,
ćutali, jer nisu razumeli šta je Jason rekao. Aras prvo ne poverova, a zatim se naljuti. On na-
ravno pomisli da ga je Alkinoj prevario, ali ga učtivost zadrža da ne okrivi svog domaćina za
nepoštenje. Dok je stajao, grizući se za usnu i nervozno stežući mač, Medeja mu veselo priđe i
upita ga sa dražesnim osmehom: – Zašto se zadržavaš ovde, Arase? Zašto odmah ne otploviš
za Kolhidu?

On odgovori: – Ako je tvoj kraljevski brat još živ, i ako je kralj Kolhide, ubiće me kad
dođem ako nisam ispunio njegove tri zapovesti. Zašto da se vratim u zemlju koja je tako dale-
ko odavde, samo da bih bedno umro na kraju putovanja? Ali ako je on mrtav, kao što sam
sada sklon da verujem – jer Friksovi sinovi su časni ljudi i ne bi dali nikakvu lažnu izjavu u
prisustvu bračnih božanstava na čijim oltarima leže prinete žrtve – onda si ti moja kraljica i od
tebe moram primati naređenja.

Medeja mu utešno stavi ruku na rame i reče: – Plemeniti Arase, ili se vrati u Kolhidu ako
hoćeš; ili, ako se plašiš da se izložiš gnevu moga ujaka Persa Tauriđanina, i kralja Stira Al-
banca i Kolhidskog državnog saveta, zašto ne bi otišao u Eeju, koja leži suprotno od Pole u

vrhu Jadranskog mora? Tamo se možeš bez opasnosti staviti na raspoloženje sestri moga oca,
kraljici Kirki, koja dočekuje sa dobrodošlicom na svom ostrvu sve ratnike koji su verni
obožavaoci Mnogoimene Boginje. A ako mi ikad zatrebaš, budi siguran da ću poslati po tebe.
Idi, Arase, i nek te prati sreća! A što se mene tiče, moj dom će biti u Efiri, gde živi narod mo-
ga oca, i nemam ništa protiv da Perse i dalje bude namesnik Kolhide za vreme moje odsutnos-
ti – koja će svakako biti vrlo duga. I naređujem ti, čestiti Arase, da se ne svetiš mojoj prijatel-
jici Atalanti. Artemida je, a ne ona, ubila moga oca Ejeta; a Artemida je boginja sa kojom se
nije šaliti, kao što si već video.

I tako je Aras nagovoren. On se oprosti od Medeje dostojanstvenim poklonom, i njegovi

ljudi odmarširaše za njim u luku, razapeše jedra svojih brodova za južni vetar i uskoro
iščezoše sa vidika. Jason proslavi Arasov odlazak žrtvama i igrama, i meštani iz ćele okoline
donese svadbene darove kraljevskom paru; neko junicu, neko saće meda, neko debelu gusku.
Argonauti su žalili što nisu megli odmah da otplove za Jolk i da se odatle časno raziđu svojim
gradovima i ostrvima pre nego što se vreme pogorša; ali su bili obavezni, Jasonovim
obećanjem Kirki, da prvo odnesu izvesne darove glavnoj nimfi Kokalovog svetišta u Agrigen-
tu na Siciliji.

Petog dana svog boravka na ostrvu oprostiše se sa Feačanima koji snabdeše brod hranom,
novim jedrom i novom užadi, i otploviše za Kalabriju u Italiji. Kao oproštajni dar kraljica

Areta dade Medeji da odvede sa sobom dvanaest deveruša; a Medeja dade Areti neke od svo-
jih najlepših dragulja. One takođe razmeniše neke lekove i čini: Medeja dade Areti mast za
trljanje napravljenu od masliničinog korena, koja je dobra protiv nazeba u grudima od koga je
Alkinoj hronično patio; a Areta dade Medeji smesu od morskog luka koji raste obilno na Krfu
i siguran je otrov za pacove i miševe, mada je bezopasan za druge stvorove. – Kad imaš ovo,
reče Areta, – onda ne moraš da se plašiš nikakve najezde miševa i pacova koju Apolon može
da posije protiv tebe.

Posle prijatne plovidbe, sa delfinima koji su se zabavljali oko broda od jutra do mraka, Ar-
gonauti se iskrcaše u kalabrijskoj Leuki uvrh (apigiskog rta. Tamo nađoše Kanta, Polifemo-
vog brata koga su bili ostavili u Kiju; lutao je tražeći Polifema u želji da mu kaže da je presu-
da o njegovom progonstvu poništena i da on sada može da se vrati kući u Larisu. Jason ponu-
di Kantu da ga odveze brodom u Grčku, što on radosno primi. U Leuki, Medeja je, iz zahval-
nosti za gostoprimstvo koje su joj meštani pružili, naučila tamošnje sveštenike veštini opčin-
javanja zmija, od kojih su je docnije naučili i Marani oko Fukinskog jezera, koji joj pogrešno i
danas ukazuju božanske počasti pod nazivom Boginje Angitije.

Jason sad izabra Nauplija za kormilara, jer je Nauplije plovio u tom pravcu dvadesetinu pu-
ta. On ih uspešno dovede u Kroton, gde se morski psi sunčaju neuznemireno na obali; tamo je
Runo oprano u trećoj od sedam određenih reka, u Esaru, koji se uliva u Jonsko more. Jz Kro-
tona su otplovili pored Regiona u Kataniju na Siciliji, koja leži pod snegom gore Etne; tamo
su ispasišta i kestenove šume bili spaljeni i more je bilo gusto pokriveno plovećim komadima
plavca koje je planina izbacila pre dva dana. Još iz velike daljine behu videli plamen i dim
kako se dižu, ali im je Medeja rekla da se ništa ne plaše. U Kataniji opraše Runo u četvrtoj od
određenih reka, u Simetu koji se uliva u Sicilijsko more. Iz Katanije otplovili su pored Helora
i Gele u dobro navodnjeni Agrigent, koji leži na sredini južne obale Sicilije, okrenut prema

Africi.

Dok su plovili za luku Agrigenta, vrlo rano ujutru, samo su tri Argonauta bila budna.– Ida,
koji je zamenio Velikog Ankeja za kormilom, jer je on kormilario ćelu noć, Nauplije i But iz
Atine. Kad je Argo zaobišao jedan mali rt, držeći se blizu obale, pedeset Kokalovih nimfa
igrale su se na obali kožnom loptom. Dobacivale su je jedna drugoj po taktu pesme zvane

Sirenska pesma, i radi veće udobnosti bile su podigle svoje suknje do pojasa, te su im se vi-
dele gole butine. Nauplije i But smerno pokriše oči ogrtačima, ali ne Ida, koji nije imao ni
poštovanja ni smernosti, već im doviknu; – Otrčite, lepe nimfe, i sakrijte se iza stena! Gleda
vas Ida, Afarejev sin.

But, čovek velike pristojnosti, prekore Idu, rekavši; – 0 Ida, Ida! Gledaj kuda kormilariš!
Ugrozićeš nam živote svojom ludošću!

Ida odgovori: – Ne više nego što si ti učinio – ti koji luduješ za pčelama – kad je u Eji tvoja
proždrljivost za medom donela smrt našem milom drugu Ifitu, koji je poginuo kad se vratio da

te spase.
Ove reci, rečene glasno, prenese duh Ifita, koji je, prezrevši grobnu humku koja mu je po-

dignuta na teritoriji Apsiljana, došao na Argo skriven u kotarici namirnica u cilju da se osveti.
Linkej ga je video nekoliko puta kako slepo tumara od klupe do klupe ne sećajući se više ni
svog imena ni svog cilja. Ali sada se seti svega i zavuče se ispod lepog marijandinskog
ogrtača kojim je But pokrio svoje lice, i poče da mu šapuće u uho: – Ja sam Ifit, Ifit, Ifit, Ifit,
Ifit!

But jauknu iz sve snage i skoči iz broda da bi pobegao od Ifita – jer duhovi ne smeju da
prelaze slanu vodu izuzev u čamcu ili na splavu – i otpliva što je brže mogao u zapadnom
pravcu. Nauplije mu je vikao da se vrati; ali, pošto je on na to samo plivao još brže, odmah
upravi brod u njegovom pravcu. U međuvremenu nimfe, više zabavljene nego naljućene,
prizvaše svoju Boginju i odmah gusta morska magla obavi Argo, i onda produžiše svoju svetu
pesmu na suncu na obali, zaklonjene od Idinih očiju. Nauplije na to zaustavi brod iz straha da
njime ne pređe preko Buta. On probudi Medeju i obavesti je šta se desilo. Ona odmah dovik-
nu pozdrav nimfama i reče im da zamole Boginju da rastera maglu; što one rado učiniše kad
doznaše ko je ona.

But se izgubio i više nikad nije stupio nogom na Argo. Ali se nije utopio; jer je nekoliko
časova docnije naišao na neki brod, dok je on još plivao iako malaksao, uzeo ga i odvezao do
Lilibeja, najzapadnijeg rta Sicilije. Tamo je našao med tako izvrsnih svojstava, da je ostao kao

gost saborišta nimfa na gori Eriksu do kraja života. Više se nije plašio Ifitovog duha, jer je

odsekao sebi kažiprst da bi ga umirio; sa nimfama je izrodio nekoliko divne dece i blagosiljao
je nesreću koja ga je dovela tamo.

U Agrigentu, Medeja predade Kirkine darove Kokalovoj glavnoj nimfi, koja je poljubi i

pokaza joj istinski Boginjin lik sa pokretnim udovima koji je izradio Dedal. Njih dve su vrlo

dugo razgovarale u unutrašnjosti svetišta, dok su se Argonauti gostili napolju u hladu rodnog
jabukovog drveća. Tada Meleagar sasu tajni napitak, koji mu je dala Kirka, u Atalantinu zdelu
medom zaslađene vode. Da je ona to okusila tako bi se strasno zaljubila u njega da bi zabora-
vila na svaku smernost, pa čak i na svoju vernost Artemidi. Ali oštrovidi Linkej, spazi Melea-
garov čin i prevrnu zdelu tobož slučajno, te se napitak prosu. Zatim, odvevši ga u stranu,
šapnu mu na uho: – Druže, nemoj da zamećeš svađu sa Artemidom, molim te! Ljubavlju mo-
reni Meleagar tako je urazumljen, ali je Atalanta ostala ljuta zbog njegove ljubomore i njego-

vog nedrugarskog zadirkivanja Melaniona.
Argo je najzad mogao da okrene svoj pramac zavičaju. Duvao je povoljan vetar sa zapada

dok je on plovio natrag pored južne obale Sicilije, ali čim je prošao rt Pahin, zaduvao je Sicili-
janskim morem vrlo snažan severoistočni vetar. Nauplije savetova (asonu da plove niz vetar i
da se sklone u Maltsku luku, koja ima dobro ukotviše. Jason pristade, ali nekom greškom Ve-
liki Ankej je kormilario suviše istočno i prošao Maltu u sumraku; Linkej je na nesreću spavao
u to vreme. Plovili su ćelu noć po neopisivo burnom moru strahujući da će svaki trenutak biti
njihov poslednji čas. Jutro ne donese nikakvo olakšanje već još veću zabrinutost. Pod straho-
vitim udarcima talasa Argo poče da propušta vodu, i Arg zatraži užad da njima omotaju i
stegnu brod, što uradiše sa velikom mukom zbog burnog mora.

Arg reče Naupliju: – Rupa je u onom delu broda koji smo opravili u Teju; drvna građa nije
mi se mnogo dopala, ali bolje nije bilo. Moramo otploviti do najbliže obale, a u međuvremenu
izbacivati vodu svom snagom, pošto prvo bacimo sa broda sve što nije neophodno.

Jason naredi da se brod rastereti, ali niko ne htede da baci bogat oklop i vreće sa zlatnim
prahom u nezajažljive talase. Dok su oklevali, Augije viknu: – Hajte, drugovi, da bacimo u

more vodene krčage, oni su najteži predmeti! Tako i uradiše, ali zadržaše u zlatnim testijama i
srebrnim krčazima malo vode da gase žeđ.

Behu to strašni dani i noći; niko nije spavao ni trenutak, a dvanaest Feačanskih deveruša
behu toliko iznurene morskom bolešću, da su molile svoju gospodaricu da ih baci u more za
krčazima i tako okonča njihove muke.

Najzad se neko seti misterija Samotrake i predloži da se prizove Trojna Boginja da ublaži

jačinu vetra. Na to Mops pokuša da je prizove na način kome su ih Daktili naučili, ali u pri-
sustvu tako mnogo neposvećenih osoba nije mogao da se seti pravilne formule prizivanja, niti
je iko drugi mogao; izgleda da im je Boginja bila namerno zamaglila um.

Jason onda zamoli Medeju da umilostivi Boginju, ali je i Medeja ležala oborena morskom

bolešću, pa mu samo jecanjem odgovori. I tako produžiše pored stenovitog ostrva Lampe-
duze, čije su se obale belasale od ogromnih talasa koji su se razbijali u vodeni prah; ali Naup-
lije je pogrešno mislio da je to Pantelarija koja leži dan plovidbe na severu, i tako mu je račun
pobrkan. Sad je još burnije more zapljuskivalo Arga, rđalo oružje Argonauta, kvarilo im odelo
i primoravalo ih da izbacuju vodu bez prestanka, te su mislili da će im se leđa slomiti od na-
pora.

Meleagar povika rano trećeg jutra: – Drugovi, može li mi iko od vas objasniti zašto nas je
snašao ovaj jad? Pošto su svi grehovi koje smo učinili očišćeni žrtvama čišćenicama, šta je
razlog ili uzrok ove opasne bure?

Kastor uperi u Idu svoje oko, oko ne više bistro već mutno od umora i crveno od slanih
kapljica. – Tu sedi krivac, reče on, – koji je uvredio Kokalove nimfe i time razgnevio Veliko-
ga koji upravlja vetrovima. Kad bismo naš brod oslobodili Ide, on bi uskoro opet plovio rav-

no, otvoreni šavovi opet bi se zatvorili, vetrovi bi se stišali i morska lasta bi opet veselo letela

iznad plave vode.

Linkej odgovori za svoga brata Idu, obraćajući se Jasonu: – lasone, Esonov sine, jesi li čuo
šta Kastor reče? Zaboravivši zakletvu vernosti koju je položio svima nama na žalu Jolka, i
koju je ponovio na Apolonovom ostrvu kad smo prvi put zaplovili Crnim morem, ovaj luđak
otvoreno podstiče drugove protiv života moga brata Ide. On pokušava da svoju ličnu pizmu
pretvori u javnu osudu najhrabrijeg čoveka medu nama. Zašto da se dragom Idi porekne pravo
na nevine šale? Nije li on zaslužio da kaže što god hoće? Kad je ogromni vepar ubio Idmona u
trskama pored reke Lika i hteo da uništi ćelu našu brodsku posadu istim okrvavljenim zubima
deračima, ko ga je pogodio širokim kopljem i tako ubio tu napast? Odgovori mi na to Peleju,
ti koji si bio u najvećoj opasnosti onog jutra! I ko je bio taj koji je, kad smo se borili sa Bebri-
cima, izvršio pokret duž ruba doline, napao neprijatelja s boka i sasvim ga razbio? Odgovori

mi na to, Veliki Ankeju, ti koji si išao dva koraka iza njega. Ako se Argo mora rasterati nekim

čovekom, kao žrtvom radi života ostalih, onda neka to bude nezahvalni i ništavni Kastor čije
srce nagriza zavist kao što pacov nagriza bocu od stare crne kože u uglu podruma.

Linkej i Ida dokopaše svoje oružje, Kastor i Poluks učiniše to isto i pokušaše da se sukobe;
ali se brod toliko ljuljao i naginjao da nisu mogli da stoje uspravno. Ostali Argonauti

povukoše ih natrag za tunike i razoružaše ih. Poluks ipak uspe da se približi Idi dovoljno blizu

da ga snažno udari u vilicu. Ida ispljuva slomljen zub i gutljaj krvi, i reče: – Polukse, kad se
svrši ova plovidba, moj slomljeni zub tražiće iz osvete sve zube tvoje vilice!

Arg, crven od gneva, viknu: – Plovidba će se završiti ovde i sad, glupani i budale, ako od-
mah ne nastavite sa izbacivanjem vode. Voda se popela za dva prsta više otkako je počela ova
luda svađa.

Tada Meleagar reče: – Krivi mene, Arže. Moja je greška što nisam govorio jasnije. Nisam
imao nikakvu nameru da izazivam neslogu između ova dva para ohole braće. Hteo sam da
pokrenem sasvim drugo pitanje, naime, da li su bura i propuštanje vode izazvani nekom
greškom Atalante iz Kalidona. U Agrigentu, kad smo otišli na obalu, opazio sam kako se od-
vojila u žbunje sa Melanionom…

Arg ćušnu tucanu zdelu u Meleagarovu ruku i podviknu na njega: – Izbacuj vodu, čoveče,
izbacuj vodu, i drži za zube svoj prokleti jezik ako želiš da ikad opet vidiš suvo kopno!

Ali Atalanta dođe da sedne pored Meleagara i reče tihim glasom: – Najmiliji Meleagare,
priznajem da volim samo tebe, mada mi dosađuješ svojim navaljivanjem i neosnovanom lju-
bomorom zbog čestitog Melaniona. Vidim tvoju potištenost i neću da te dalje kažnjavam.
Hajde, mili, nasmeši se na mene pa ćemo izbacivati vodu naizmence!

Meleagar poče da plače i zamoli je za oproštaj, koji mu ljupko dade. Izbacivali su vodu za-
jedno, koleno do koleno-zahvatao vodu a ona je izbacivala, zatim je ona zahvat-on je izbaci-
vao. Opet je nastao mir na Argu, čije ćut na opšte iznenađenje, Askalaf, Arejev sin, kad zape-
va-iskrenim glasom:

Sinoć čuh mog Tračkog Oca kako
– Ratnici, skinte šlemove!
Argo ima rupu i voda u nj teče;
Ratnici, skinte šlemove

Ne dam vam sekira, topuz i mač pravi
Straha; ratnici, skinte šlemove
Hladna zelena voda brzo plavi;
Ratnici, skinte šlemove

Za žuto lemnjansko vino sad ne gode pehari; ratnici, skinte šlemovel
Već zgodni sudovi za crpljenje vode,
Ratnici, skinte šlemove

Ove tri strofe, i ostale u istom smislu, ohrabriše Argonaute da istraju u izbacivanju vode;
arija je bila vrste koja uđe u glavu i ne izlazi lako iz nje. Uskoro su primetno smanjili vodu.
Arg pronađe rupu i zapuši je uvošćenim platnom, i reče im da ima nade da stignu do kopna,
ako samo vetar malo popusti.

Glava XLV
ARGONAUTI GUBE NADU

Između ponoći i zore treće noći njihove nevolje, a devete posle njihovog odlaska iz Kor-
kire, Linkej, na straži na pramcu, doviknu: – Talasi nadolaze! vičući iz sveg glasa da bi ga
čuli na hučnom vetru. Tada prostodušni Koron iz Girtona uze da govori sa svog sedišta blizu
kormila: – Bojim se, drugovi, da je došao čas kad moramo reći zbogom jedan drugome, sa
uzajamnim opraštanjem nepravdi i uvreda iako možda u srcu još gajimo mrsko sećanje na
njih. Sećajmo se samo podviga koje smo zajednički izvršili; jer mada će nas možda sad smrt
uzeti, niko ne može poreći da smo uspeli u našem izvanrednom poduhvatu i da smo stekli
slavu koja neće brzo iščiliti. Ipak, avaj, naši drugovi koji su pali pre nas, Idmon, Tifis, Ifit,

Kalaid i Zet, smatraće se srećnijim od nas. Dok smo mi pobožno spalili njihova tela i izvršili
uobičajene pogrebne obrede za njih, naša tela će hraniti rakove koji gmižu pored pustinjskih
obala Afrike; i ko zna šta će se desiti našim duhovima?

Ali Periklimen čarobnik ustade, i držeći se levom rukom za ivicu broda i ispruživši desnu
ruku u vazduh, samopouzdano se obrati svome ocu, bogu Posejdonu: – Oče, ma koja druga
božanstva vladala vodama Crnog mora, ili vodama Samotrake, sigurno je da ti vladaš ovde.
Zar se ne sećaš tri čoveka, koje si počastvovao imenom sinova, a koji su ti proletos prineli
izvanrednu žrtvu paljenicu od dvadeset divnih crvenih bikova u Bebriciji? Ista ta tri čoveka su
na ovom brodu. Zaštiti ih, molim te, zajedno sa svima njihovim drugovima i izvedi ih žive i
zdrave na kopno. Time ćeš učiniti dobrotu svom starijem bratu, Svemoćnom Zevsu, čije Zlat-
no Runo leži savijeno u pregradi ispod sedišta kormilara ovog broda. Ako Argo potone i Runo
s njim, Oče, ne možeš se braniti neznanjem o ovom slučaju. Gromovnik će biti gnevan i zah-
tevati naknadu, ističući da smo mi Runo povratili za njega neverovatnim trudom i izlaganjem
velikim opasnostima. Evo dar za tebe, Oče, dar od mene, lep tesalski đem i uzda koje sam
dobio od Kastora Spartanca u igri bacanja kocke; jer ti si me prvi naučio da kutiju s kockom
tako zatresem da me kocka posluša i padne kako zaželim. Primi ovaj dar i upotrebi ga da
obuzdaš svoje zelene nerazumne konjice tako da nas ne bace u brodolomu na afričku nemi-
losrdnu obalu. Dajem ti, da i ti daš.

Tad neko uzviknu: – Oh! i pokaza prstom iza broda. Izgledalo je da Bog prezire dar svoga

sina Periklimena i da je rešen da ih uništi. Ogroman talas, talas nad talasima, bese se digao

iznad ostalih, kao što se snežni greben planine nadnosi nad zelenom dolinom, i valjaše se
prema njima strahovitom brzinom. On podiže Arga na svoja pleća i pojuri napred s njim. Ar-
gonauti čuše škripu i pomisliše da će toga trenutka kljun broda udariti u stenovitu obalu; ali
kad se talas raziđe uz veliku huku i odbaci ih napred u svojoj beloj peni, oni ne osetiše nika-
kav potres.

Argo odjednom stade; izgledalo je kao da su ga prsti božanske ruke uhvatili i sasvim zaus-
tavili. Svima Argonautima dođe ista misao: – Mrtvi smo. Ovako je biti mrtav.

Sa tom čudnom mišlju oni mirno zaspaše potpuno iscrpeni, ne očekujući da će ikad opet
videti sjajni kotur sunca.

Ali kad zora brzo svuče zavesu mraka svojim ružičastim prstima, krici galeba probudiše
Malog Ankeja, koji ustade, pope se na rub broda i pogleda unaokolo. Argo je ležao ravno,
ugnježden u velikoj količini okreka, sa potpuno čitavim krmnim ukrasom. Pre nego što pro-
budi svoje drugove, Ankej izvrši merenje i nađe da je brod na vodi dubokoj nekoliko stopa i
van domašaja talasa, koji su se još uzburkano dizali pozadi broda u daljini od dva strelometa.

Isprva niko nije shvatio šta se desilo. Ali Periklimen, protrljavši oči posle spavanja, ustade
i promrmlja molitvu zahvalnicu svome ocu zbog tog čudotvornog spasenja. Uskoro zatim
vetar poče da zamire duvajući samo na mahove. Kad se sunce diže više, potpuno zatišje zav-
lada posle bure, mada je u ušima Argonauta more još šištalo kao ljutiti gusan. Kad se
povratiše iz zapanjenosti i pažljivo pogledaše unaokolo, zaključiše da je talas preneo Arga
preko niza stenovitih grebena – od kojih je svaki mogao da ga razbije kao truo lešnik – i naj-

zad ga bacio preko široke obale u jezero prepuno algi i sa obalama belim od soli.
Neko se zasmeja zbog neobičnosti toga slučaja, i uskoro ćela posada prsnu u grohotan

smeh. Ali stari Nauplije ih obuzda. – Drugovi, reče on, – ovo nije stvar za smejanje. Talas
koji nas je bacio ovde vratio se u nedra dubokog mora, i mada bismo mogli velikim trudom u

roku od mesec dana prošeci kanal kroz obalu natrag do mora, nikad ne bismo mogli preneti

Arga preko onih stenovitih grebena koji se nižu u redovima, kao klupe u kakvoj velikoj dvo-
rani, za veći deo milje. Argo je uhvaćen ovde, kao kit izbačen na obalu, i ovde njegova lešina
mora ležati i truliti, i mi s njom, ako se jezero ne spaja s morem na nekom mestu koje još

nismo opazili.

Jezero se prostiralo u unutrašnjost kopna sve do južnog obzorja i daleko istočno, ali se ob-
ala koja ga je odvajala od mora sa istočne strane postepeno širila u veliku kamenitu ravnicu;
dok je sa zapadne strane, nedaleko od njih, bilo opasano dugim redom peščanih brda.

Jason upita Nauplija: – Gde smo? Koje je ovo jezero?

Nauplije odgovori: – Ne mogu da kažem zasigurno, jer nikad ranije nisam bio ovde. Veliko

jezero leži u unutrašnjosti kod Adrumeta, blizu koga smo mi sad po mome računu; ali mi je
rečeno da je ono mnogo milja udaljeno od mora, pa me to buni. Pokušajmo da odmah pome-
rimo brod na dublju vodu, pa da plovimo preko jezera. Možda ćemo naći reku koja iz njega
teče u more.

Mada umorni i gladni, Argonauti iskrenuše vesla u otvorima za vesla, skinuše mokra odela,

zadržavajući samo gaće, izađoše iz broda i počeše da ga guraju kroz gust okrek. Posle nekoli-
ko koraka brod nasede na peščani sprud. Odgurnuše ga natrag i pokrenuše u drugom pravcu,

ali gotovo odmah opet nasede.

Zbog okreka Nauplije nije mogao da oceni gde je voda duboka a gde plitka. Stoga reče da
više ne pokušavaju nasumce, već da se rasporede oko Arga u svima pravcima da bi mogao da
vidi, po dubini u kojoj stoje, gde je voda najdublja. Tako i uradiše, te mu to omogući da ves-

lima obeleži krivudav kanal; zatim su se svi vratili i gurali Arga tim kanalom; kobilica je

često strugala o peščano dno. Ali kad sunce bese već visoko na nebu, ne behu napredovali

više od dve stotine koraka i behu sasvim iscrpeni.

Jason pregleda zalihe vina i vode. Nađe da vode ima nešto više od galona a vina manje od
pola galona, a trebalo je ugasiti žeđ trideset i dva čoveka i četrnaest žena. Kad reče tu vest
Argonautima, svi zaćutaše za trenutak. Nauplije reče: – Proći će dva meseca i više pre nego
što i kap kiše padne u ovoj pustinji. Ako ne nađemo izlaz iz jezera, uskoro ćemo svi umreti od
žeđi ili poludeti od pijenja slane vode.

Na to se Ergin iz Mileta okrete Augiju iz Elide i reče: – Na tebi će, nezajažljivi zlatom Au-
gija, ležati naša samrtna kletva, i bilo da živiš ili umreš naši duhovi neće prestati da te muče
kroz svu večnost. Zašto si nas savetovao da izbacimo krčage s vodom iz broda a zadržimo ove
beskorisne vreće blaga? Bio sam budala što sam se ponovo ukrcao na Arga kad sam već jed-
nom, u toku našeg putovanja od Helesponta, kročio na kamene ploče moga milog grada Mile-
ta. Zašto se nisam pretvarao da sam bolestan, kao što je dovitljivi Orfej učinio, i tako izbegao
tvoje kobno društvo, luđače iz Elide. Plašim se da više nikad neću orati svojim drvenim plu-
gom, niti drljati svojom trnovom drljačom plodna ječmena polja pored vijugavog Meandera,
gde dobra crna zemlja ne sadrži ni kamenje dovoljno veliko za praćku i skakavac peva preko

celog leta. Ali neki bog nas je sve zaslepio; trebalo je da znamo bolje nego da slušamo tebe, ti

punoglavče, posle poniženja koje nam je tvoja lenost donela na Ždralovom jezeru.
Augija odlučno odgovori: – Ti mene zoveš budalom; ja tebe zovem luđakom, luđakom u

prugastom odelu. Kako sam mogao znati gde će nas tvoj otac Posejdon u svojoj šali odbaciti?

Samo sam izrazio opšte mišljenje posade da je ludo izbaciti iz broda blago koje nam može

zatrebati. Da smo izbačeni na ma koju običnu obalu, mogli bismo nabaviti koliko god hoćemo

hrane i vode za pola pregršti zlatnog praha. I zašto bacaš krivicu na mene? lason je naš zapo-

vednik. Da nam je on naredio da bacimo s broda blago, ja bih ga prvi poslušao. Uostalom, još

nismo mrtvi. Moguće je da će nam naše zlato i srebro ipak biti od koristi. Stvarno, siguran
sam da hoće; moje čestito srce uverava me da ovo nije kraj.

Autolik brzo reče: – Dokaži uverenost svog čestitog srca, dragi Augija, time što ćeš mi

prodati svoj dnevni obrok vina i vode za polovinu pregršti zlatnog praha. Ja sam voljan kupac.

– To je sasvim poštena ponuda, reče Ehion glasnik, – i ja ću ti platiti istu cenu za sutrašnji

obrok.

Augija bese prinuđen da se rukuje u znak pogodbe, ali se gorko pokaja pre isteka dana; jer
mada su bili dovoljno dobro snabdeveni ječmenim hlebom, suvim mesom, medom, turšijom i

sličnom hranom, sve što su jeli bez pijenja zastajalo im je u suvim grlima. Od maslinovog ulja
bese im ostao samo mali krčag, a od delfinovog ulja baš ništa.

Sunce je bilo nesnosno vrelo, a jezerska voda, lepljiva od soli, sušila im se na telu

ostavljajući beo talog na njemu. Oko podne vreo vetar zaduva pustinjom i oni videše crvene
peščane duhove kako igraju u vrtoglavim spiralama; Ida izađe sa kopljem protiv peščanih
duhova, ali oni pobegoše od njega, no kad on potrča natrag u logor, smejući se pobedonosno,
oni ga pojuriše preteći mu i lebdeći visoko iznad njega.

Vetar im nanese mnogo peska u hranu kad pokušaše da jedu, te im je škripala pod zubima;

ali dvanaest feačanskih devojaka nisu učestvovale u obedu. Ležale su stisnute u jecavu masu
oko poleđuške ispružene Medeje, koja je bila uzela neki uspavljiv napitak. Disala je teško i
ovda onda tiho ječala; a jednom reče strasnim šapatom: – Oprosti mi, Prometeju, oprosti mi!
Ljubav i nužda su me prinudili. leđnog dana ću ti to nadoknaditi!

Neosveženi mnogo podnevnim odmorom, Argonauti nastaviše da guraju Arga kroz okrek i

tako ga pomeriše za drugih dvestotine koraka duž zapadne obale; dugačak beo peščani sprud s
leve strane sprečio ih je da uprave brod prema sredini jezera. Svi se oneraspoložiše i postaše
svadljivi izuzev samo Mopsa Lapita, koji bese razgovoran, bodar i veseo. Kad Nauplije

predloži da se brod rastereti od svoje opreme koliko god je moguće, Mops izvrši taj zadatak.
On ode feačanskim devojkama. – Ostavite vašu gospu, draga deco! uzviknu smelim ali

nežnim glasom. – Njoj za sad nisu potrebne vaše usluge. Ako ikoja od vas želi da ikad opet

bude u kraljevskom dvorcu, da sedi na mekanim jastucima i prede ili tka, sa jagodama i pav-

lakom u zdelici na pozlaćenom stočiću pored sebe, onda, moje lepotice, ustanite hrabro, svih
vas dvanaest, i pomozite mi sad!

Natera ih da skinu sve odelo sem donjeg rublja i nose na obalu na svojim nežnim rameni-

ma velike količine zaliha, užad i stvari iz svake pregrade, ostavljajući sve u istom redu na
obali. Sirote devojke su posrtale pod teškim tovarima, jedva išle preko okreka i nanetog

drveća, i često padale, plačući od stida kad im se otkriju gole butine, a Ida im se podsmevao;
ali su radile revnosno i brod se diže nekoliko pedalja na vodi pred svršetak njihovog posla.

Ljudi odnese s broda jarbol, jedra, sidreno kamenje i sve drugo suviše teško za žene da podig-

nu, kao vreće sa zlatom iz Sinope.
Pražnjenje pregrada iznese na videlo tri tajne zalihe pića, ukupno dva puta veće od već ob-

javljene količine; lason ih odmah zapleni. Vlasnici, Pelej, Akast i Euridam Dolopljanin, izgle-
dahu prilično postiđeni, ali izjaviše da su zaboravili da je ostalo više od nekoliko kapi pića, i
pretvarahu se da se raduju što je tolika količina pronađena. Argonauti su spavali te noći pored
jezera, pošto iz navike zapališe vatru od suhotina, ali nisu imali divljači da peku na njoj, niti
su mogli da napune brodski kazan pijacom vodom da skuvaju čorbu od sitne, koščate ribe
koju su rukama uhvatili u jezeru. Drugi dan su proveli gotovo na isti način kao i prvi, ali su
žeđ i toplota sve više delovale na njih: ječali su i gunđali pri radu, i predveče Argo je bio udal-
jen ne više od pola milje od mesta na koje ga je talas bio izbacio.

Peščani duhovi nisu igrali toga dana, ali daleko u pustinji videše fatamorganu palmi, belih
kuća i flotilu od tri broda koji su plovili izvrnuti. U suton feačanske devojke počeše da plaču
tiho između sebe; plakale su ćelu noć, jer je šakal zavijao u daljini i one se plašile da će se on
uskoro gostiti njihovim smršalim leševima.

U podne trećeg dana razdeljen je poslednji ostatak vina i vode. Neki ga popiše alapljivo,
neki ga srkutahu štedljivo, valjajući ga po ustima oteklim jezikom; ali Veliki Ankej, kleknuvši
u dubokoj poniznosti, prosu svoju čašu u pesak.

– Drago Božanstvo ove daleke zemlje, uzviknu Ankej, – ma ko ti bilo, molim te primi ovu

žrtvu livenicu iz mojih ruku, znajući kako je dragocen ovaj dar koji ti dajem. Dajem ti od
svoje sirotinje; a ti mi uzvrati od svoga obilja!

Dva tri druga čoveka osetiše se prinuđeni da učine to isto, među njima bese i lason, vođa
pohoda. Ali lason, pošto proguta svoje vino i vodu, prosu čistu vodu odvojenu za Medeju da

popije kad se probudi; uradio je ovo ne iz neke neljubaznosti prema njoj, već zato što bi ne-
popijena čaša vode uskoro navela njegove drugove na zločin.

Toga večera, potišteni i nemi, napustiše brod i pođoše nasumce i posrćući po goloj pustinji.
Mops im se gromoglasno nasmeja i veselo im doviknu: – Oho, drugovi, na kakva to izdužena,

tužna lica gleda odozgo Večernjača! Svako bi mogao pogrešno pomisliti da ste duhovi koji
još lutaju po zemlji, ili da ste žitelji grada kome predstoji propast, pa se kipovi u predvorjima

hramova znoje krvlju, i neobjašnjiva rika se čuje iz svetišta, i žarko sunce je u pomračenju.
Tako vam Apolona, šta vam je svima? Obodrite se, drugovi, ni Apolon ni ikakav drugi Bla-

gosloveni Olimpljanin ne smeju nas ostaviti na cedilu pošto su nas štitili u tolikim mnogim

strašnim opasnostima.

Ali Mops nije uspeo da obodri nikoga od njih. Euridam Dolopljanin reče ćutljivom Me-
lampu: – Mops će biti prvi koji će napustiti ovaj gornji vazduh, uveren sam. Takvo ushićenje
je siguran znak pretstojeće smrti – u taj se kobni znak može više verovati nego u neodgovorna
cvrkutanja pastirica, lasta, zeba i sličnih malih ptica.

– Ako je tako, zavidim mu, reče Melamp. – Jer onaj koji podlegne žeđi i toploti pre svih
svojih drugova imaće najbolji pogreb. Bojim se da će moj udes biti da nadživim sve vas.

Tad se Argonauti, podstaknuti iznenadnim nagonom, skupiše zajedno i zagledaše u Runo

koje se meko blistalo u zvezdanoj svetlosti. S velikim poštovanjem su dodirivali teške zlatne

rese i velike zlatne rogove. Ergin iz Mileta reče. – Ipak, kad jednog dana nadu ovde naša
mrtva tela osušena i pocrnela od sunca kao egipatske mumije, naći će i Runo, i naša velika
dela neće se zaboraviti zbog njega. Daće nam se dostojan pogreb, svima nama zajedno, i naše
će se kosti staviti u zajednički grob – ili (što bi bilo još bolje) ako naša oružja, odelo i značke
pokažu ko smo pojedince, onda će svakog od nas preneti radi sahrane u njegov grad ili na
njegovo ostrvo. Žalim što sam govorio protiv Orfeja i okrivio ga da se pretvarao da je boles-

tan. Milo mi je što više nije među nama, već je uštedeo sebi ovu sadašnju bedu i vratio se kući
među divlje tračke Kikonce. Jer kad čuje vest o našoj sudbini od nekog trgovca, ili izgnanika,
ili od neke proročanske ptice, plakaće za nama; uskladiće svoju liru i pevati uz nju, iz noći u
noć, veliku epsku pesmu o velikom traganju koje smo u njegovom društvu uspešno okončali –
pevaće divno sastavljene heksametre koji će se oriti po svetu hiljadu godina i više.

Posle ovoga, Ergin zagrli svoje drugove, jednog po jednog, moleći ih da mu oproste za sve
što im je možda učinio nažao i dajući oproštaj onima koji su to tražili od njega. Zatim im svi-
ma reče zbogom i ode u pustinju da umre sam.

Njegovom primeru sledovahu mnogi njegovi drugovi. Ali Kastor i Poluks odlučno odbiše
da se prijateljski rukuju sa Idom i Iinkejem. A Arg odgazi do svoga voljenog Arga da umre na

njemu. Mops naloži veliku vatru pored jezera i igrao je veselo oko nje u čast Apolona. Melea-
gar i Atalanta sa čednim izrazom radosti na licu, odvojiše se od ostalih i odoše držeći se za
ruke na morsku obalu gde su mali talasi šumeli.

lason ostade gde je i bio, sa Runom s desne strane i mirno zaspalom Medejom s leve. Blizu

njegovih nogu ležala je skupljena gomila feačanskih devojaka, cvrkućući zajedno kao
nesrećne goluždravke koje su ispale iz visokog gnezda i leže dole na kamenju, ostavljene od
roditelja i nemoćne da nađu hrane ili da odlete.

Glava XLVI
ARGONAUTI SU SPAŠENI

lason zavi glavu u ogrtač i zaspa dubokim snom, iz koga se probudi iznenadno čudno
priviđenje. Pojaviše se, tri kozoglave žene sa ukrštenim rukama, smešeći mu se blagonaklono,
i osloviše ga jednoglasno kozjim glasom. – Jasone, sine Esonov, mi smo Kozoglava, Trojna
Boginja Libije, i mi mnogo cenimo pobožnost koju si pokazao time što si nam prineo prih-
vatljivu žrtvu livenciu od čiste vode. Tvoji drugovi su nam neznalački ponudili vodu
pomešanu s vinom, ali to piće mi ne podnosimo. Ipak, možeš ih obavestiti da će svi sem jed-
nog biti izbavljeni iz sadašnje nevolje; svi sem jezičnog čoveka, koji mora umreti ovde jer se
ne boji smrti, a i zato što poštuje Apolona a ne nas, a takođe i zbog toga što ga je mnogonapu-
tovana ždralka opomenula da će morati umreti u Libiji.

Jason je gledao skromno u stranu dok mu je govorila Boginja ili Boginje. On upita: –
Gospe, šta mi ostali moramo uraditi da bismo bili spašeni?

Boginja, sada sjedinjena u jedan oblik, odgovori: – Samo se nadajte. A kad se najzad vratiš
u svoju domovinu nemoj me zaboraviti, kao što si me nekad bio zaboravio . Bilo da ti ričem
kao lavica, ili ti vrečim kao koza, ili ti kreštim kao noćna ptica, ili ti njištim kao kobila, upam-
ti ovo: ja sam ista jedna u trima Neumitna Boginja – majka, devica, nimfa – i ti možeš preva-
riti nepouzdanog Nebeskog Oca, ili mišookog Apolona, ili ćulavog Areja, pa čak i pritvornog
Hermesa, tog boga glasnika sa krivom palicom; ali niko nikad nije prevario mene niti je
konačno umakao kazni zbog pokušane prevare.

Na to se spusti magla između Boginje i Jasona a kad se diže ona već bese iščezla i on je
gledao u veliki žuti kotur meseca. Zatim opet zaspa snom divnog spokojstva.

Kad se probudi, skoči i povika svojim drugovima: – Argonauti, dragi Argonauti, spašeni
smo! Trojna Boginja pojavila mi se lično kao priviđenje i svima nam je obećala život – ili
svima sem jednom od nas!

Zora je svitala nad jezerom sa vatrenim sjajem koji predskazivaše još jedan vreo dan. Neki
usamljen Argonaut, pokaza se da je to bio Melamp, ukloni ogrtač sa svoga izmučenog lica i
odgovori rapavim glasom: – Ne remeti naš poslednji san, Jasone, tim tvojim vikanjem u ne-
vreme. Snevaj svoje snove, ako hoćeš, ali nas ostavi našima.

Jason ode dalje i naiđe na Linkeja, koga probudi pričajući mu svoj san. Linkej je žmirkao i
gledao unaokolo, još ne shvatajući Jasonove reći. Zatim povika: – Gle, gle! Pruži ruku i reci
mi šta vidiš na tri prsta širine desno od onog peščanog brega!

– Ne vidim ništa, odgovori Jason.
– Ali ja vidim jahača kako kasa na konju mrke boje, povika Linkej. – On dolazi prema na-
ma.
Te glasne reci probudiše desetinu ili dvanaestinu ljudi. Oni svi dođoše rastrojena izgleda i
prašnjave kose. Niko od njih nije mogao da vidi nikakvog jahača. – To je fatamorgana, Eufem
izjavi tužno.
Ali uskoro oštrovidiji nazreše mali oblak prašine u velikoj daljini, i brzo zatim ugledaše
konjanika koji im je dovikivao na jeziku koji niko nije mogao da razume. Nauplije reče: – On
je Tritonac ausonskog plemena, sudeći po njegovom belom odelu i džilitu sa crvenom
kićankom, i po čuperku kose koji nosi iznad čela. Da li je ovo, ipak jezero Triton, koje se na-
lazi daleko južno od Adrumeta?
Ehion htede da istupi napred i održi rečitu besedu konjaniku, ali ga Autolik zaustavi,
rekavši: – Plemeniti Hermesov sine, nemoj da misliš da želim da ti uskratim glasničko pravo

da nas predstavljaš. Ali tvoja divna rečitost je samo od koristi kad govoriš onima koji razume-
ju neko narečje grčkog, pelazgijskog ili tračkog jezika; ona je bez dejstva na divljake. Pusti da
ja budem govornik ovog puta. U Sinopi sam dobro naučio opšti jezik gluvonemih.

Pušteno je Autoliku na volju. On priđe Tritoncu, uze ga za desnu ruku i zagrli ga; zatim
učini pokrete kao da pije, pokaza svoje ispucale usne i otečen jezik, i poče da nestrpljivo
posmatra obzorje.

Tritonac ga razumede. I on istom nemom mimikom predstavi pijenje, odmahnu

neodređeno prema pustinji i pruži ruku da primi dar.
Autolik klimnu u znak pristanka, i Tritonac pokaza na tucani tronožac, sa pozlaćenim no-

gama i sedištem, koji ležaše prevrnut u blizini; kralj Alkinoj bio ga je dao [asonu da ga daruje

Delfijskom proročištu posle povratka u Grčku.
Autolik napravi pokrete kao da odbija da se rastane sa tronošcem, ali najzad obeća Triton-

cu da će mu ga dati čim ih odvede do vode.
Učinivši pokrete kao da crta luk i triput ispruživši ruke sa raširenim prstima, Tritonac im

dade na znanje da je voda daleko trideset strelometa odatle. Zatim se ispravi do svoje pune

visine, isturi grudi, nabreknu mišiće, riknu kao lav i poče da udara u stenu zamišljenom toja-
gom. Zatim kao da stavi prste u vodu i brzo se sagnu kao da pije, i promrmlja zvuke koji

podsetiše Argonaute na grčku reč – Svete zmije!
Argonauti se začuđeno pogledaše i jednoglasno uzviknuše: – Herakle!
Tritonac klimnu glavom i ponovi – Herakle, zatim se strogo zagleda u njih, uzviknu –

Svete zmije! vrlo snažno i pršte u smeh.

Potapšaše ga po ramenu i revnosno odoše za njim prema vodi. Kad stigoše do nje, ne posle

dugog pešačenja – bese to bistar izvor koji je žuboreći izbijao iz ružičaste stene – spaziše vel-
ike komade stene gde leže u blizini, nedavno odlomljeni nekim moćnim oruđem, besumnje
tučom okovanom kijačom njihovog druga Herakla. Ah, kako su pili i pili sa tog slatkog
okrepljujućeg izvora!

Zatim rekoše jedan drugome: – Herakle nam je spasao život, Herakle! I docnije su zaista

doznali da je Herakla, dok je plovio za ostrvo Hesperida u traganju za svetim narandžama,

bura izbacila na obalu nedaleko od tog mesta. Bio je žedan kao i oni, ali umesto da se pomiri

sa smrću, otišao je u pustinju, njušeći za vodom kao lav, i čim ju je namirisao počeo je da
udara topuzom u stenu dok izvor nije izbio iz nje. Sada su tragovi životinja već vodili izvoru
iz sviju pravaca, i Tritonac objasni izrazitim pokretima koje su to životinje: majušni, krup-

nooki skočimiš, šakal koji se hrani lešinama, bodljikavo svinjče, i divne berberske ovce.
Autolik namami Tritonca darovima i obećanjima da se vrati s njima u logor. Tamo mu po-

kaza Arga i upita da li bi se brod na neki način mogao izvaditi iz jezera i vratiti u more. Trito-
nac ih uveri da je to mogućno, jer uska reka ističe iz jezera u more nekoliko milja istočno, i
Argo se već nalazi na krivudavom kanalu koji je u vezi sa rekom. Autolik mu dade broševe i
minđuše, koje svi Argonauti priložiše, i obeća mu i lep crven ogrtač ako im pomogne da se
izvuku iz jezera. Ovo ga zadovolji i on odjednom doviknu svoje ljude pozivom koji je zvučao
kao nešto na sredini između zvižduka i pokliča. Na to iz malog, golog brega udaljenog pola
milje, velika družina gotovo golih Tritonaca promoli, kao mađijom, svoje glave sa čupercima
i potrče prema Argonautima.

Linkej povika: – Tako mi risovih šapa i repa, baš sam budala! Juče u podne video sam
ljude i žene kako čuče na tom bregu, ali sam mislio da mi se te spodobe priviđaju.

Ovi Tritonci, ili Ausoni, bili su trogloditi; živeli su u dubokim podzemnim pećinama sa
malim rupama, sličnim lisičjim, koje su im služile kao vrata i prozori. Niko ko bi zalutao pre-
ko toga brda ne bi pogodio da stoji iznad mnogoljudnog grada; jer oni su plašljiv narod i ne-

rado se pokazuju strancima. Poglavica je iz opreznosti bio dojahao do argonautskog logora iz

sasvim drugog pravca i tobož iz velike daljine.

I Ausoni i njihovi susedi Mahlijani (koji svoj čuperak kose nose na potiljku, a ne napred)
obožavaju Trojnu Boginju na starodrevan način. Kod njih nema braka, već se slobodno

sadružuju u granicama izvesnih stupnjeva srodstva; i svaka tri meseca, na plemenskom skupu,

dečak rođen u tom roku dodeljuje se na čuvanje čoveku, određenog srodstva, na koga se sma-
tra da najviše liči. Žene pokazuju veliku samostalnost duha, one nose oružje i svake godine
odlučuju ko će biti sveštenica Meseca međusobnom besnom bitkom u koju nijedan čovek ne
sme da se umeša jer bi bio raščerečen. Za Ausone, kao i za sve ostale narode

Dvogubog zaliva, Sunce nije dobrotvorno božanstvo već nemilosrdan tiranin; i oni ga kunu
pri njegovom rađanju svakog dana i bacaju kamenje na njega.

Nevolje Argonauta su iščezle. Medeja se iznenadno probudi iz zanosa i odvede feačanske
devojke sa praznim krčazima i vedrima na izvor, koje one brzo napuniše i donese natrag; te su
uskoro svima povraćeni život i snaga. Ausoni obeležiše koljem dalji tok kanala, i Argonauti
su uz njihovu pomoć, pošto su prvo vratili tovar na brod, polako gurali Arga duž njega za
svega dvanaest milja; prelazeći oko dve milje dnevno, dok najzad nisu stigli na dovoljno du-
boku i čistu vodu da upotrebe vesla. Jason nagradi Tritonce prikladno bojadisanim tkaninama
i drugim malim darovima, a na tronošcu Arg ureza napis izražavajući zahvalnost i prija-
teljstvo prema njihovom narodu. Tritonci kričeći od oduševljenja kao slepi miševi, odnese
tronožac ispod zemlje u neko skriveno svetište Kozoglave Majke, čiji je trojni oblik Arg bio

naslikao na njemu.

Argonauti su, gazeći po vodi, izašli na obalu i sagradili oltar na brežuljku blizu mesta gde
reka, zvana Gab, ističe iz jezera. Tamo su prineli žrtve Kozoglavoj Boginji. Ali su na drugim

oltarima prineli i žrtve Olimpljanima: dve debele berberske ovce koje su Meleagar i Ida uhva-

tili žive, i gazelu koju je Atalanta ranila dugačkim hicem svoga džilita.
Već su se bili ponovo ukrcali i rekli prijateljsko zbogom Ausonima, i odveslali, kad se pog-

lavica seti znaka učtivosti koji bese zaboravio: pojahao je konja punim kasom duž obale reke
mašući rukom u kojoj je držao grudu zemlje. Želeo je da je oni prime kao znak da će biti
dočekani sa dobrodošlicom kad god budu hteli da posete njihovu zemlju. Eufem uvuče svoje
veslo, skoči s broda u vodu i otpliva da primi taj dar, koji donese natrag ne okvasivši ga jer je

plivao jednom rukom. Tada slana struja reke Gab zahvati Arga i brzo ga odnese prema moru,

posle desetodnevnog zatočen ja.
Medeja izreče proročanstvo Eufemu: – Čoveče lastine značke tvoji potomci u četvrtom po-

kolenju biće kraljevi Afrike u ime ove grude zemlje, ako samo uspeš da je ćelu odneseš u sve-
ti Tenaron, tvoje rodno mesto. A ako ne, Afrika će morati čekati Eufemovo seme do sedam-

naestog pokolenja.

Ali bese suđeno da četvrto pokolenje njegovih potomaka, potičući od sina koga mu je rodi-
la Lamaha Lemnjanka, bude lišeno te suverenosti; jer jedne mračne noći, dok su plovili u do-

movinu, talas zapljusnu preko Arga i rastvori grudu u blatnjavu vodu.

Tako su spašeni svi Argonauti izuzev Mopsa Lapita koji nije izbegao prorečenu mu sudbi-

nu. Tri dana pre ovoga, u podne, dok je lutao pored jezera, ogromna senka pade preko nje-

gove staze. Pogledavši gore, ugleda kako mu iznad glave kruži bradata orlušina ogromne

veličine, zašiljenih krila i klinasta repa. Orlušina mu je dovikivala čudnim molećivim glasom i
podsticala ga da se udalji od jezera uzvikujući – Zlato! Zlato!; u nadi (bar tako se pretpostavi-
lo) da ga odmami u neki nepristupačan i bezvodan kraj pustinje, i da se tamo natenane
naslađuje njegovim telom kad on umre od žeđi. Mopsa je bilo lako obmanuti. Potrčao je na-
pred ne skidajući očiju sa ptice, ali nije trčao mnogo koraka pre nego što zgazi na rep jedne
crne zmije koja je ležala nepomična na suncu. Zmija se okrete i žabi zube u njegov članak,
blizu golenice. Mops glasno zajauka i njegovi drugovi potrčaše da vide kakvo mu se zlo desi-

lo.

On sede na zemlju, držeći se za ranjeno mesto, i reče: – Zbogom, dragi drugovi. Ptica mi
bese obećala zlato ako odem za njom. Sad moram umreti, ali ne osećam prekomeran bol. Sa-

hranite me lepo i govorite lepo o meni posle moje smrti. Zatim mu utrnulost usled otrova brzo
obuze sve udove, magla mu zamrači oči i on klonu na leđa.

Pod vrelim libijskim suncem leš brzo poče da zaudara; i pod dejstvom zmijinog otrova u
sebi Mopsovo telo poče da truli i gubi kosu pred očima njegovih drugova. Brzo pozajmiše
budake od Ausona i iskopaše mu dubok grob dok mu je leš pištao na lomači koju su napravili
i zapalili. Kad mu izgore sve telo, napraviše humku iznad njegovih kostiju, i triput
promarširaše oko nje potpuno naoružani, duboko žaleći za njim i čupajući kosu u pregrštima;
dok je bestidna orlušina kružila iznad njihovih glava, lišena gozbe kojoj se nadala.

Glava XLVII
ARGO DOLAZI U DOMOVINU

Bilo je opasno da se tako dockan u godini preduzme plovidba za koju se nije moglo
očekivati da će trajati manje od dva meseca, ali su vetrovi i vreme bili neobično povoljni od
dana kad su Argonauti isplovili iz reke Gab u Libijsko more do dana kada su se najzad iskrca-
li u Pagasi. Za sve vreme svoje duge plovidbe pored obala Dvogubog Zaliva Sirte nisu ostajali
duže nego što je bilo potrebno ni u jednom mestu u koje su svratili; jer duž ćele te obale nije
bilo primamljivih mesta i gradova – čak ni dobro poznata naseobina Oea nije vredela posete.
Ta obala je pripadala divljacima ne manje čudnim od onih koje su posetili u istočnom zalivu
Crnog mora.

Prvo su, po redu, posetili Lotosojede, lene stanovnike velikog stenovitog ostrva Meninksa.
Tamo su Argonauti otišli na obalu radi vode. Ti Lotosojedi, kao što i njihovo ime kazuje,
hrane se poglavito slatkim bobicama granatog srebrolistog lotosa koji raste samoniklo u sva-
koj pukotini stene i svakom zaklonjenom kutku. Oni drže stada ovaca radi snabdevanja mle-
kom i vunom, ali jedenje pečene ovčetine smatraju gnusnim činom gorim od ljudožderstva.
Od lotosovih bobica peku vino takve snage da ono deluje kobno na pamćenje onih koji ga
piju: posle samo nekoliko gutljaja oni zaborave imena svojih prijatelja i srodnika, pa čak i
višnjih bogova. Na Meninksu Argonauti su našli dobru vodu i jeji su lotosove bobice
zgnječene u slatke okrugle kolače; ali su odbili i da srknu lotosovo vino jer ih je Nauplije
opomenuo protiv njega. Najzad su naučili da ne navlače nevolju na sebe opasnim ogledima.

Zatim je Argo prispeo u oblast Gindana, koji su ovčari, kozari i lovci tuna; i oni se hrane
lotosom, ali ne peku lotosovo vino. Tu su Argonauti prvi put videli urmine palme kako rastu,
kao visoki stubovi sa perastim vrhovima, i okusili lepljiv žuti plod koji sporo sazreva. Gin-
danke nose onoliko lanenih traka oko svojih članaka sa koliko su se ljudi sadružile; ženski pol
vlada i žene su čuvarke izvora. Argonautima koji su poslati da donesu vode nisu dale da na-
pune nijedno vedro dok se prvo ne sadruže s njima i spremile su lanene trake da svaki od njih
podveže svoju nevestu. Žene su bile lepe, mada vrlo mrke boje, i Argonauti, pod
zapovedništvom Ehiona, rado pristaše da im pruže zadovoljstvo koje su zahtevale. Gindani
nisu bili ljubomorni zbog toga čina, ali pokazaše nepristojnu radoznalost i usprotiviše se
pokušaju da ih oteraju da ne gledaju taj prizor; no na Ehionov zahtev, žene ih nateraše da odu
da se okupaju u moru.

Obala zaliva duž koje su sada plovili bila je niska, peskovita i jednolika; jedva se igde vid-
eo i trag zelenila. Sedmog dana stigoše u Oeu, koja leži na sredini Dvogubog zaliva. Oea je
pre logorište nego grad. Prostranu luku, zaštićenu stenovitim grebenima od besnila
severoistočnog vetra, upotrebljavaju grčki trgovci koji dolaze da odnesu mesne proizvode,
kao na primer nojeve kože, sundere i mirisnu smolu (od koje se pravi vrlo ukusan začin); oni

ponekad mogu tu da kupe slonovaču i druge strane proizvode koje donose egipatski karavani.
Karavani dolaze zimi, putem koji spaja veliki broj oaza u unutrašnjosti i završava se tu, a

vraćaju se u rano proleće. Ali, pošto je vreme trgovini bilo prošlo za tu godinu, Argonauti
nađoše u Oei samo domoroce Macane, a nijednog Grka niti Egipćanina. Macani nose čuperak
kose na temenu, a ostalu kosu briju. Oni obožavaju noja i žive u kožnim šatorima.

U Oei Jason opra Runo u petoj od sedam određenih reka, u uskom Kinipu koji se uliva u
Libijsko more. Njegovi drugovi donese velike grčke krčage i napuniše ih vodom te reke.

Iz Oee produžili su da plove pored mačanske teritorije čitava dva dana, i predveče drugog
dana stigoše do onoga što je iz daljine izgledalo da su tri ostrva, a to su stvarno bila tri grebe-

na stenovitog rta obrasla palmama. Argonauti videše u daljini stado ovaca gde pase, što u njih

izazva neodoljivu želju za pečenom ovčetinom, lason odmah posla tri Sinopljanina sa Idom,
Linkejem i Kantom, Polifemovim bratom, da od pastira nabave deset jagnjenica ili jalovica –

manje im ne bi bilo dovoljno. Stigoše stado u suton, ali mačanski pastiri odbiše ponuđene
darove i ne htedoše im dati ni jednu jedinu ovcu. U boju koji nastade, pastiri, koji su bili

neobično okretni i brzi, pokazaše izvanredno hrabri, iako ih je bilo četvorica protiv šestorice; i
pre nego što je Ida uspeo da ih sve probode, jednog za drugim, svojim širokim kopljem, nji-

hov vođ vrlo snažno zavitla praćkom sa kamenom u njoj nišaneći u Kanta i baci ga tako da
pogodi Kanta pravo u slepoočnicu i razbi mu lubanju.

Oni tužno odnese Kanta i sahraniše ga pored mora, igrajući pod oružjem oko njegove
lomače i čupajući kosu. Nad njegovim kostima podigoše visok spomenik od belog kamenja,
da bi mornari u docnijim godinama usidravali svoje brodove u blizini i prinosili mu žrtve li-

venice. Ali se, što se njih tiče, nisu bojali Kantovog duha, jer je on dobro utolio svoju žeđ
krvlju četiri protivnika i sto ovaca, koje su, mada mršave, za Argonaute bile dovoljno ukusne.
Ugostili su se dobro pečenom ovčetinom i umokcem od ječma i mirisne smole, u čijem su
spravljanju feačanske devojke bile vrlo veste.

Zatim su došli do laguna, slanih močvara i živog peska koji su se prostirali sto milja i više.
Ovaj deo zaliva ima upadljivo haotičan izgled jer nije ni čvrsta zemlja ni tečno more. Neki
pesnici kažu da se Boginja Eurinoma, pri prvobitnom stvaranju sveta, zbunila izgledom zmije

s roščićem koju je nehotice stvorila, pa je ostavila Sirtu nedovršenom. Nauplije je dobro
čuvao Arga od te opasne obale.

Potom su stigli u teritoriju crnpurastih Psiljana, koji se usuđuju da jedu zmije i guštere i ko-
jima, prema Nauplijevom kazivanju, ne škodi čak ni otrov ljutice zmije. Nauplije reče, ako se
desi da ljutica ujede psiljsko dete pa ono umre, majka baci leš u pustinju bez ikakvog pogreba

kao čudovište koje nije pravo Psiljanče. Medeja se podsmehnu toj priči, rekavši da Psiljanima
škodi zmijski otrov kao i svakom drugom narodu, ali da oni upotrebljavaju pomirljive čini i
mažu se sokom odvratnim za sve zmije. Ona izjavi da Psiljani na svojim javnim priredbama,

kad podstiču velike naočarke da ih ujedaju, obmanjuju narod time što prvo tajno izvade
otrovne zube trzajem krpe koju stave oko svakog zmijinog zuba. A što se tiče jedenja zmiji-
nog mesa, reče ona, to nije nikakvo čudo, jer ono nije otrovno već je samo neprijatno žilavo i
smrdljivo. Argonauti se stoga ne potrudiše da posete Psiljane, iako su ih pre toga smatrali

čudesnim narodom. Plovili su dalje pored crvenog stenja isprekidanog obalama belog peska,
iza kojih su se dizala obalska brda podjednake visine, bez šuma i pokrivena sprženom travom.

S vremena na vreme videli su poneku gazelu, ali nikakvu drugu veliku četvoronožnu
životinju.

Zatim su došli u oblast Nasamonjana, koji zauzimaju čvršće delove Istočnog zaliva. Nasa-
monjani se razlikuju od plemena u zapadnijim oblastima time što obožavaju neku vrstu Oca

Boga i upražnjavaju neku vrstu braka. Ali muževi nisu ljubomorni na čednost svojih žena;
mladoženja dopušta svojim svadbenim gostima da se nauživaju njegove mlade, jedan za dru-

gim po redu prema činu, ako joj svaki od njih donese podesan ljubavni dar. Bogat čovek ima
nekoliko žena; ali siromašan čovek, koji ne može da izdržava čak ni jednu ženu, odlazi na sve

svadbe, te prema tome, nije lišen prirodnog ljubavnog zadovoljstva. Ali Argonauti nisu videli
mnogo pripadnika tog mnogobrojnog plemena, jer je većina njih, kao i obično, provodila leto
u oazama urminih palmi koje šaraju pustu unutrašnjost Libije kao šare leopardovog krzna; i
ljudi se nisu vraćali sve dok zimske kiše ponovo ne pokriju obalska brda travom i cvećem
kojim su oni gojili svoju mršavu stoku.

Kad su se Argonauti iskrcali u jednoj povećoj naseobini u istočnom uglu zaliva, jer im je
trebalo vode, vođa nekolicine Nasamonjana koji su tu ostali zahtevao je od Ehiona, koji je
istupio kao glasnik, da zaključi ugovor o prijateljstvu s njim. Nasamonjanin je pio vode iz
Ehionove šake i dao mu da i on pije iz njegove. Ovaj način pečaćenja ugovora za Ehiona je
bio vrlo neprijatan. Nasamonjanin je imao prljave ruke pokrivene ranama, a voda, dobivena

kopanjem peska blizu obale, bila je mutna i zaudarala na sumpor. Ali se Ehion ipak držao
savršeno učtivo, kao što i dolikuje glasniku.

Bili su prinuđeni da čekaju tu dok umesto Zapadnog Vetra, koji ih je nosio tako dobro i ta-
ko daleko, ne zaduva Južni Vetar; jer je obala sada krivudava ka severu. U međuvremenu Na-
samonjani su ih darežljivo hranili, ali hranom koja im senije nimalo dopadala – režnjevima

mršave govedine sušenim na suncu i istucanim telima skakavaca pomešanim sa mlekom u

prahu. Šestog dana zaduva Južni Vetar.

Ne dugo posle polaska, sa zadovoljstvom stigoše do plodne zemlje Kirene, gde je zemljišni

sloj dubok i uspevaju svakovrsna drveta i trave. Kirenjani, obrazovan i gostoprimljiv narod sa
izvesnim znanjem grčkog jezika, ugostiše ih ljubazno zbog divnih priča koje su im pričali o
svom putovanju. Tu Jason kupi namirnice za idući deo puta do Grčke pored Krete; i tu on i
njegovi drugovi okusiše svež ječmeni hleb prvi put posle odlaska sa Krfa. Mesto sa koga su
konačno otplovili bilo je Darnis, gde su oprali Runo u šestoj od sedam određenih reka, u Dar-
nisu, koji se uliva u Kirensko more. Ova slatkovodna reka teče kroz duboku klisuru čije su
strane obrasle divljom maslinom, jelom i čempresom. Tamo su našli dobro odnegovane
smokvike i nedavno zasađene vinograde; i na oproštajnoj gozbi Darnjani ih ovenčaše i
napuniše im usta masnim goveđim pečenjem i ne htedoše primiti nikakvo uzdarje; ali im Ar-
gonauti ipak nametnuše zlato da njime ulepšaju svoje hramove.

Iz Darnisa, sa povoljnim jugoistočnim vetrom, stigoše do Krete u zoru trećeg dana, i kad se
probudiše ugledaše nad sobom nadnetu goru Diktu. Nameravali su da se iskrcaju u Hijerapit-
nu, utvrđenom gradu na ravnom jezičku obale; ali starešina grada, pod tucanim šlemom, tuca-
nim grudnim oklopom i tucanim oklopima za butine, stajao je na vrhu stene blizu pristaništa i

surovo im doviknu da odlaze jer minijski brodovi nisu dobrodošli na Kretu. Naoružani
građani skupiše se oko njega, udarajući oružjem i počeše da gađaju Arga šljunkom i kamen-
jem. Argonauti se posavetovaše da li da napadnu Hijerapitnu i podvrgnu sve stanovništvo
maču; ali je mudrije mišljenje prevagnulo kad Medeja ponudi da kazni gradskog starešinu
udarcem iz daljine.

Vratiše Arga izvan dometa strela i Medeja se pope na pramac. Zabacivši skut svog purpur-
nog ogrtača preko glave, ona poče da mađija ispod njega. Moglo se čuti kako naizmenično
peva i moli se; najzad promoli glavu i baci na starešinu, koji se zvao Tal, takav gorgonski
pogled, škrgućuči zubima, kolutajući očima i vrteći jezikom, da se on onesvesti od straha i
pade sa vrha stene na kome je stajao. Prebio je nogu na tri mesta, presekao glavnu žilu nožnog
članka i umro je u roku od jednog sata usled gubitka krvi; jer građani, u strahu od Medeje, ne
smedoše da mu priteknu u pomoć.

Argonauti odveslaše istočno, smejući se od zadovoljstva, i zaobiđoše krševiti istočni vrh
Krete. U zoru idućeg dana stigoše u Minoju, gde su građani dobro poznavali krga, i tamo
snabdeše brod hranom. Reka Mino, koja se uliva u Kretsko more, bila je poslednja od sedam
određenih reka u kojoj su oprali Runo. Sad je ono bilo sasvim očišćeno i prihvatljivo za Zev-
sa.

U podne su otplovili iz Minoje i produžili ćelu noć sa jedrom napunjenim južnim vetrom.
Nebo se bese naoblačilo i, mada more nije bilo mnogo uzburkano, to je bila najmračnija noć
ćele plovidbe, bez meseca, bez zvezda i bez ikakvog drugog izvora svetlosti. Tada je Eufem
izgubio svetu grudu zemlje koju mu je dao tritonski poglavica, jer su ih oko ponoći talasi
prilično zapljuskivali. Crn haos bese se spustio s neba i niko nije znao dokle je Argo stigao
niti kuda ide, ali su s puno vere plovili dalje. U zoru nebo se odjednom razvedri, i kad prvi
zraci jutarnjeg sunca pozlatiše golo stenje ostrva Anafe, videše da ih je neko božanstvo dobro
vodilo između dva stenovita ostrvca koja leže južno od anafske obale na daljini od nekih četiri
milje. Iskrcaše se na peščanom žutom žalu i zapališe vatru od suhotina, nadajući se ili da kupe
ovcu ili da ulove kozu ili neku drugu životinju radi žrtvovanja Zračnom Apolonu. Ali na Ana-
fi u to vreme nisu boravili ni ljudi, niti ikakve ptice ni životinje podesne za žrtvovanje. Argo-
nauti behu prinuđeni da prinesu žrtvu livenicu sipanjem čiste vode na zapaljene ugarke, na što
su se feačanske devojke smejale dok im suze nisu udarile na oči.

Tad Ida reče: – Zato što nam se smejete, devojke, kazniću vaše preskromne zadnjice dla-
nom moje ruke!

Devojke su se branile zapaljenim ugarcima i pregrštima peska, uz opštu veselost i mnogo
vriske; ali je Ida kaznio svaku zadnjicu redom, mada su ga devojke dobro opekle za njegov
trud i umalo ga nisu oslepile peskom. Ovaj događaj sada svake godine ponavljaju pobožni
Anafljani za vreme svoje bezmesne žrtve Apolonu, i – Idinom rukom devojke se i sada veselo
kažnjavaju u čast toga Boga.

Na Anafi detlić odvede Medeju do šupljeg drveta, čije je stablo, zbog svojih zadebljanja i
čvorova, mnogo ličilo na oblik zrele žene. Medeja je razumevala jezik ptica i, po detlićevom
savetu, zatraži od Arga da poseče to drvo za nju. On to učini; i sekirom, katranom i miniju-
mom, radeći po njenom uputstvu, pretvori stablo u strašan kip tračke Artemide, koji odnese na
obalu i stavi ga, uvijen u ogrtače, na krga.

Iz Anafe su otplovili ne u Eginu, kao što neki tvrde, već između srećnih ostrva Naksa i Pa-
ra čuvenih sa svog stenja od belog mermera, i noću su ostavili Del desno za sobom. Tri naj-
vemija obožavaoca Apolona, Idmon, Ifit i Mops, nisu više bili u životu, a da su bili, oni bi
nagovorili Jasona da se iskrcaju na Del i tamo igraju ceo dan.

Tena i Andra ostavili su levo iza sebe, i nikakav doživljaj nije se desio Argonautima dok
su, ploveći pored svete obale Eubeje, prošli pored Kadmeje i Aulide, i lokridske obale i
zaobišli ravan, mastikom obrastao rt Kenion, gde se Eubeja završava; i više od sedam meseci
posle svog odlaska ponovo su ušli u Pagaski zaliv i smelo stali na žalo dobrozapamćene ob-

ale.

Glava XLVIII
PELIJINA SMRT

Već je bila noć; ali Jason ipak reče svojim drugovima da odmah zapale vatru od suhotina
na usamljenoj pagaskoj obali, dok on ode da nabavi podesne žrtve za žrtvovanje Apolonu
Iskrcavanja, iz zahvalnosti za Argov srećan povratak. Nisu mogli da nadu suvog nanetog
drveća, te su, na Akastov predlog, razvalili obalsko skladište i naložili divnu vatru od vesala i
klupa nađenih u njemu.

Jason ode sa Pelejem istoj seljačkoj kući odakle je jednom doneo vina za Herakla da pije, i
zakuca na vrata drškom svoga mača. Domaćin, sa kosirom u ruci, dođe da otvori vrata, i pog-
leda u posetioce žmirkavo i zbunjeno, jer bese probuđen iz prvog sna, najdubljeg i najslađeg u

toku ćele noći; ali odjednom piskavo uzviknu i pokuša da im zalupi vrata u lice. Jason stavi
nogu između vrata i dovratka i upita ga: – Prijatelju, zašto se plašiš Jasona, jedinca sina Esona
tvoga kralja, i postupaš s njim kao da je on noćni razbojnik?

Seljak, dršćući i mucajući, odgovori: – O moj gospodaru Jasone, ti si mrtav, zar to ne znaš?
Pretrpeo si brodolom i utopio si se za vreme plovidbe u domovinu iz Sicilije pre dva meseca.

Ti si samo Jasonov duh, a ne Jason.

Jason se razgnevi. On i Pelej gurnuše vrata ramenima i otvoriše ih, i brzo uveriše seljaka u

njegovu pogrešku teškim udarcima svojih pesnica po njemu. Još dršćući i tresući se, on ih
odvede u svoju staju punu stoke, gde pri svetlosti fenjera izabraše dva lepa mlada bika za

žrtvu. Seljak izvede bikove za brnjice na maglovitu obalu koja sada bese divno obasjana, jer

su Argonauti stavljali na vatru katran, terpentin i smolu iz skladišta. Jason odmah zakla bi-

kove na istom oltaru koji je bio podigao Apolonu Ukrcavanja onog dana kada je Argo otisnut

u more.

Kad su žrtve razuđene i meso šištalo na ražnjevima šireći prijatan miris – nisu imali razlo-
ga da umilostivljavaju Boga žrtvom paljenicom već su samopouzdano posedali kao gosti na
njegovoj gozbi – seljak, koji je do tada ćutao da žrtvu ne bi pokvarile zloslutne suze i jauci,
pozva Jasona u stranu i saopšti mu teške vesti. Reče mu da su njegov otac Eson i mati Alki-
meda oboje mrtvi, jer ih je kralj Pelija nagnao da oduzmu sebi život pijenjem bikovske krvi.

Niti je to bilo sve: Hipsipila, kraljica Lemna, nedavno je bila došla u Jolk tražeći Esona, po
savetu Jasona koji joj je (kao što je tvrdila) bio rekao da dođe njegovom ocu ako ikad bude
bila u nevolji. Ona je tada bila prognana sa Lemna, jer je sačuvala život starog Toanta, svoga
ujaka, uprkos opšte odluke da se svi lemnjanski muškarci poubijaju bez milosti; Lemnjanke

su bile doznale tek posle odlaska Argonauta da ga je ona sakrila. Kad je, sasvim nevino, rekla

Peliji da je zatrudnela od Jasona, on pomisli da bi to dete ako ga ona rodi bilo punopravni

naslednik Ftijotide, pa odluči da je ubije čim bude mogao; ali, na vreme izveštena o njegovoj
nameri, ona pobegne u svetište jolčke Artemide, gde joj stara Ifijada, sveštenica, pruži
utočište. Ali Pelija izjavi Ifijadi, pošto su i Jason i Eson mrtvi, da je on sada Hipsipilin najbliži
srodnik i njen staratelj, i nagna Ifijadu da mu je preda. Zatim je s njom bilo svršeno ali kako je

i gde delo izvršeno, seljak reče da ne bi mogao da obavesti Jasona tačno.
Nije teško zamisliti sa kakvim je užasavanjem Jason primio vest o ubistvu svojih roditelja i

svoga nerođenog deteta. On pozva drugove sebi i reče im: – Dopustite da vam postavim jedno
kobno pitanje: jedan zao otimač oterao je svog suparnika preko mora, sina svog obolelog bra-
ta, zakonitog vladara zemlje; i misli se da je on ubio još nerođenog sina toga svog suparnika; i
zna se da je nagnao svog brata i njegovu ženu da piju bikovlju krv i tako umru, pošto ih je

prvo uznemirio kad su lično prinosili žrtvu bogu i zapretio im da će ih ubiti sekirom i ostaviti
njihova tela nesahranjena ako odbiju da to učine. Kakvu sudbinu, drugovi, zaslužuje taj
bratoubilački otimač?

Mada niko od Argonauta, pa čak ni najprostodušniji od njih, nisu mogli ne shvatiti na koga
kralja lason misli, svi sem trojice odgovoriše: – Smrt od mača! Oni koji su ćutali bili su
Akast, Pelijin sin; Admet, njegov zet; i Pelej Mirmidonac, njegov kletvenik. Jason upita sva-

kog od njih pojedinačno: – Ne slažeš li se da je smrt od mača kazna za takve neprirodne
zločine?

Akast odgovori: – Neka Admet odgovori za mene, da ne bih, ako kažem ono što mislim,

bio smatran krivim za oceubistvo pa da me furije gone.

Admet odgovori kao što sledi: – Oženjen ćerkom kralja koji bi mogao biti kriv baš za dela
o kojima govoriš, jer ga je dojila vučjačka ženka pa je stoga divlje naravi. Ali pre nego što
izrečem istu presudu kao moji drugovi, da te prvo upitam da li je teranje sinovca preko mora
zločin koji bi bilo pravedno kazniti smrću, naročito ako sinovac ode radosno kao zapovednik
najsmelijih junaka Grčke i za kratko vreme zadobije besmrtnu slavu. Drugo, da te upitam da li
se može reći za dete da je ubijeno pre nego što je rođeno i da li je pravedno kazniti čoveka

smrću za zločin za koji još nije dokazano da ga je izvršio. I dopusti da te na kraju zapitam da
li je pravo kazniti čoveka kao ubicu svoga obolelog brata i bratovljeve žene, ako su se oni
dragovoljno ubili. Da se oni nisu osvrtali na njegove pretnje, mogli su i sad biti živi; otimač bi
dobro promislio pre nego što bi prolio bratovljevu krv, jer dobro zna da bi njegovi pobožni

podanici odrekli vernost bratoubici. I koliko vere možemo pokloniti priči da je čovek bolešću
vezan za postelju lično prinosio bika na žrtvu!

Ove Admetove reci dopadoše se nekim drugovima, ali ne svima.

Augija iz Elide rerče: – Zakleli smo se da te slušamo za vreme putovanja u potrazi za Ru-
nom, i bili smo verni svojoj zakletvi. Sad kad je taj okončan i mi oslobođeni discipline, mogu
da govorim slobodno. Izjavljujem da bi to bila ludost da trideset i jedan čovek napadnu grad
lolk u nadi da će se osvetiti Peliji. Možeš biti siguran da su gradske kapije dobro čuvane; kad
smo poslednji put bili ovde pet stotina ljudi kraljevske garde bili su stalno pod oružjem. Nema

sumnje da je njihov broj otada povećan. Što se mene tiče nisam voljan da izlažem opasnosti
svoj život u tako nepromišljenom poduhvatu kao što bi ovaj bio. Razmotrite ovo, drugovi!

Plamenove naše žrtvene vatre sigurno su videli stražari na zidinama; i Pelija je, ako ima i jed-

no zrno pameti, zaključio da se nešto sprema ovde u Pagasi, pa je pozvao svog trubača da
zasvira: svi na oružje!

Ida prekide Augija pre nego što je sasvim završio, viknuvši: – Kao što sam vam jednom

rekao, Augija je rođen u noći kad nije bilo meseca; i poslovica – kad nema meseca, nema ni
čoveka potvrđena je na njemu. Ali ja sam, što se mene tiče, gotov da odmah odem s tobom,
Jasone, pre nego što Pelija sazna za naše prisustvo. Napadnimo ga iznenadno i opljačkajmo
njegov dobro snabdeven dvorac. Ako on veruje da smo propali u brodolomu, kao što nas ovaj

seljak uverava, onda ga plamenovi naše vatre neće uznemiriti. Zaključiće, po boji plamenova,
da je požar buknuo u jednom od njegovih skladišta.

Kastor i Poluks složiše se sa Idom ovog jednog puta; ali Autolik, govoreći za sve Tesalce,
reče: – Ne, ne! mada smo, Jasone, gotovi da idemo s tobom i kroz vatru i kroz vodu, jer ne
smatramo da je ovaj pohod završen sve dok se Runo ne vrati na leđa lika svetog Ovna na Gori
Lafistiji, ipak te molimo da budeš mudar i oprezan. Ne treba da idemo protiv lolka u

osvetničkom gnevu, kao što su sedam junaka jednom otišli protiv Tebe, i da izginemo u tom
poduhvatu. Bolje je da pokrenemo opšti rat protiv tvog divljačkog strica; da se prvo svaki od
nas vrati svome plemenu ili gradu i tamo podigne veliki odred dobrovoljaca; tako da mnoge

čete istovremeno udare na Jolk sa svih strana.
Tada Pelej dade svoj odgovor: – Ja sam knez Mirmidonaca, kao što znate, i kletvenik kralja

Pelije. Nikad neću pristati da vodim rat protiv njega. Ako nameravate da napadnete Jolk, mo-
rate prvo ubiti mene koji dugujem zahvalnost Peliji. On je divlje i verolomne prirode, prizna-

jem, ali me je podigao pre mnogo godina kad sam bio bedan molilac, pa neću da zaslužim ime
izdajnika ustajanjem protiv njega. Uostalom, ako se nekoliko velikih četa sruče na Ftijotidu,
kakva će biti sudbina moje pokrajine i mojih nesrećnih podanika, i očevine moga dragog dru-
ga Akasta? Jeste li ikad videli čopor divljih veprova kad riju ljiljanovo korenje u mirnoj doli-
ni? Mislite li vi da će se obični vojnici ponašati sa manje proždrljivosti i besa u mojoj miloj
zemlji, čak i ako ih mudre starešine budu obuzdavali?

Periklimen, čarobnik, obrati se Peleju umiljatim glasom: – Dragi Peleju, nesrećan slučaj
uklonio je tvoga polubrata koga si mrzeo, i tvoga tasta koga si nasledio u Ftiji kao knez Mir-

midonaca. Šteta je, Mraviću, što Pelijina smrt, za koga nikad nisi rekao da ga voliš, ne može
da se izvede još jednim nesrećnim slučajem iste vrste.

Pelej se nasmeja i odgovori: – Sa davljenjem Dikta, kolhidskog viceadmirala, trijada

nesrećnih slučajeva je završena.
Niko ne reče ništa izvesno vreme. Najzad Askalaf upita: – Medeja, reci nam zašto si donela

šuplji lik tračke Artemide ovamo čak iz Anafe?

Ona odmah odgovori: – Detlić koga je Majka poslala naredio mi je da to učinim. I sad kad
si mi postavio to pitanje, neka svi održavaju svetu tišinu dokle god budem držala glavu pokri-

venu mojim ogrtačem. Kad je opet pomolim, saslušajte pažljivo moje reci koje će, mada će
isprva izgledati kao mračna zagonetka, dati odgovor na sva pitanja izložena večeras. Sada ću
da pitam Majku za savet.

Ona prebaci purpurni ogrtač preko glave, i nikakav se zvuk ne ču ispod njega, mada su se
nabori tresli, lepršali i širili, ovda onda, kao da su ispunjeni zmijorepim vetrom; uskoro ogrtač
zaplovi svuda oko nje, i nabori se kruto zategoše kao šatorska krila, a zatim ogrtač se opet
skupi, tesno se obavijajući oko nje. Taj prizor videše pri sjajnoj svetlosti vatre.

Najzad Medeja promoli glavu i reče: – Ovo su reci Majke: – Sutra oko podne, Pelija će
umreti krvavom smrću po svom vlastitom izboru. Argonauti, vi nećete biti krivi za njegovu
krv; ja ću ga sama podvrći osveti na koju imam pravo. Uzdržite se od rata protiv Ftijotide,
deco, i od sviju nasilničkih dela. Od sviju vas samo će Atalanta iz Kalidona ići u Jolk; i ona će
ići nenaoružana pod zapovedništvom moje sluškinje Medeje. Vi odveslajte Argo. natrag do
Metone, tamo ga izvucite na obalu, i pokrijte ga odsečenim hrastovim granama; a vi ležite
skriveni u cestaru, da nijedan prolaznik ne bi mogao da dojavi Jolku o vašem prisustvu. Tanak

crven stub dići će se kroz badžu dvorca kad se moja osveta završi. Onda brzo izađite, veslajte
do Jolka, snažno šibajući vodu veslima, i zauzmite grad bez otpora.

Argonauti se zgledaše u čudu, ali su imali obilje dokaza o moćima kojima Medeja
raspolaže i niko od njih nije ni najmanje sumnjao da je Boginja rekla istinu kroz njena usta.

Stoga niko ne reče ni reci, i kad Medeja poče da uzima od njih nojeve kože, medveđa krzna,
ukrase za glavu od perja kolhidskog ibisa i druge trofeje s putovanja, niko joj ne odbi ništa što

joj je trebalo za izvršenje njenog plana. Zatim se popeše na Argo i tiho odveslaše, pošto prvo

ugasiše peskom oltarsku vatru; Medeja, pak, ostade na obali sa Atalantom i dvanaest

feačanskih devojaka i sa šupljim Artemidinim likom.
Kad Argo iščeze sa vidika, Medeja reče Atalanti: – Mila devojko, svesna sam da mrziš Ja-

sona, mada bezrazložno, i da mene prezireš što ga volim; ali neka te to sada ne spreči da
slušaš naredbe Majke. Ne osećam nikakvu zlovolju prema tebi, jer bar nismo suparnice u lju-
bavi prema istom čoveku, i nimalo te ne krivim za ubistvo mog oca Ejeta, jer je bilo delo
tvoje gospodarice Artemide.

Atalanta se nasmeši i odgovori: – Medeja, ja sam žena kao i ti, i mada možda bezrazložno

mrzim Jasona, u mome srcu nema ni mržnje ni nepoverenja prema njegovoj ženi. Dobro znam

da Bog Ljubavi uživa da pravi budalama najmilije, najumnije i najvernije pripadnice našeg

pola.

Poljubiše jedna drugu u oba obraza, i Medeja posla Atalantu napred da tajno saopšti staroj

Ifijadi sledeće: Boginja Artemida dolazi lično u Jolk da kazni Peliju što je obesvetio njeno
svetište time što je nasilno odveo iz njega lemnjansku kraljicu Hipsipilu – Ifijada se mora du-

hovno očistiti i biti spremna sa svim svojim devicama Ribama da u zoru dočekaju Boginju u
gradu. Atalanti je naloženo da kaže: – Nemoj se plašiti, Ifijada, ma kakva čuda da vidiš. Bo-
ginja mi se javila u snu, i ona je strahotnog izgleda. Ona dolazi čak iz maglovite zemlje rato-
bornih, crvenokosih Hiperborejaca, sa velikog trouglastog ostrva koje leži severno od Galije i

obiluje crvenom stokom. I nemoj se čuditi ako ona govori pritvornim ustima, pretvarajući se
da voli zverskog Peliju i da mu je naklonjena; jer Boginja voli da uzdigne pre nego što obori,

da bi pad bio što veći.
Atalanta otrča i uđe u grad, a da je čuvari i ne primetiše; znala je tajni put ispod zidina koji

je vodio u Artemidino svetište. Ona obavesti Ifijadu, tačno Medejinim recima, šta da očekuje
u zoru.

U međuvremenu Medeja nabavi divno muško jagnje od pagaskog seljaka i uspava ga istim
uspavljujućim sredstvom koje je upotrebila protiv Prometejeve zmije; zatim ga sakri u
šupljinu kipa i stavi kip na kola koja nađe u obalskom skladištu. Ona preruši svoje feačanske

devojke u opremu pozajmljenu od Argonauta, pošto im prvo nabeli lica gipsom i namaza im

ruke i noge cinoberovim rumenilom. Zatim ih povede u povorci obalskim putem od Pagase za

Jolk; vukle su boginju na kolima po redu dok ne ugledaše gradske zidine.

Nisu srele nikoga na putu, jer je to bila noć zlog znamenja u Ftijotidi – jedina noć u godini
kad je duhovima dopušteno da slobodno tumaraju, te nijedan pametan čovek ne izlazi iz kuće.
Ali Medeja se nije plašila duhova, i u samu zoru ona dade devojkama bršljan da žvaću, te se
opiše njime, a zatim uzviknu pomamnim krikom i u opštoj pomami povede ih prema kapiji.

Na Artemidinom licu bese naslikan osmeh neodoljive veselosti i namrštenost neumoljivog

gneva, a Medeja bese obučena u svu blistavu, veličanstvenu raskoš kolhidske sveštenice Bo-
ginje Brime i nosila je zlatnu masku kopčevog lika. Ali pod maskom joj lice bese išarano bo-
rama da bi ličila na stogodišnju staricu, i bese stavila vlasulju sa kosom one žutobele boje koja
dolazi sa velikom starošću; i na rukama joj behu naslikane bore i hramala je na jednu nogu.
Uplašeni stražari jauknuše i pobegoše sa svojih mesta, ali Ifijada i njene device revnosno

požuriše iz svetišta da otvore kapiju svojoj Boginji.

Medeja doviknu promuklim glasom narodu Jolka da smelo iziđe iz kuća i ukaže poštu Ar-
temidi. Na njen poziv veliko mnoštvo naroda pokulja na sva vrata i pobočne ulice i sli se duž
ćele ulice koja vodi od kapije do dvorca, i pade ničice pred likom. Na njenu zapovest svi su
stajali u svetom ćutanju, dok je ona obavestila Ifijadu, tako da su i oni čuli, da je Artemida
došla iz maglovite zemlje Hiperborejaca, u kolima koje je vukao par letećih zmija (sada veza-
nih van gradske kapije), da bi donela dobru sreću (olčanima i njihovom vladaru. Zatim ih sve
podstače da se vesele i igraju; feačanske devojke nadahnuše ceo grad, tako iznenadno
probuđen iz sna, u versku pomamu, i jurile su kroz gomilu pomamno kao žene argivskog
kravljeg sestrinstva kad priređuju obadovu igranku u Herinu čast. Jolčani su lupali u bubnjeve
i svirali u trube i, jednom rečju, ponašali se kao luđaci i luđakinje.

Medeja othrama prema dvorcu, i kad sluge i stražari pored dvorske kapije zavrištaše i

pobegoše ona uđe nesmetano i bez ceremonije. Tamo u dvorani zateče Peliju, u noćnoj kapi i
svečanoj odeždi labavo opasanoj, gde zbunjeno pita šta se dešava. Njegove četiri ćerke bile su
s njim, zapanjene kao i on. Feačanske devojke utrčaše u dvoranu za Medejom i počeše da
igraju pomamno na stolovima i klupama, ali im ona strogo naredi da miruju; zatim Ifijada i

njene device svečano unese Artemidin kip, i ostaviše ga uspravno na sto ispred Pelije. Velika
gomila naroda takođe uđe, ali Medeja sve istera napolje i zamandali vrata.

Ona se obrati Peliji, krešteći na varvarskom grčkom jeziku, i reče:
– Pelija, Pelija, Pelija, ja sam prvosveštenica Artemide, Medvedaste Boginje, Gospodarice

Jezera, Pronalazačice Konja, Lovice, Boginje Slave, koja je sad stigla u Jolk iz hiperborejske
zemlje divova. Ja i moje device za jednu jedinu noć, jašući dva reda par krilatih zmija, prešle
smo preko Galije druida, i preko visokih Alpa, i preko krševite Istre i Epira, i plodne Tesalije,

dok je Boginja sedela podnimljena na svojim kolima pozadi nas i podsticala nas napred. Ha,

kakav je Boginjin posao ovde, pitaš li? Slušaj i otkriću ti to. Slušajte, kažem, i ne vrpoljite se,
vi četiri vitke kneginjice, što ste se skupile oko Pelijinog prestola. Ne vrpoljite se, kažem!

Na to ona zastraši Pelijine ćerke, bacivši srebrnu jabuku preko njihovih glava, koja puče
kao grom kad udari u zid iza njih i napuni dvoranu gorkim dimom. Izgledaše im da bele zmije

plamenih očiju vijugaju kroz vazduh ispunjen pramenovima dima. Bili su ustrašeni bezmalo
do izbezumljenosti, i niko se ne usudi da mrdne makar prstom, strahujući da se ne desi šta
gore.

Medeja produži: – Boginja, čije sam ti neke nazive rekla, a koju u našoj zemlji zovemo
Samoteja, nedavno me pozva sebi i reče: – Gledaj u svoju kristalnu kuglu, moje najstarije i
najružnije dete, I kaži mi šta vidiš tamo. Gledajući u kristal, odgovorih: – Boginjo, vidim sve
što postoji. U ovom staklu mogu da posmatram ceo obim nastanjenog sveta, tvoje prastare

oblasti, koje obrazuju sjajno ostrvo u kružnoj struji okeana. Ona opet reče: – Pogledaj pažljivo
opet, Kopcolika, prodornim pogledom i tačno me obavesti, radi mog zadovoljenja, gde se u

svim mojim prastarim oblastima nalazi najpobožniji od svih živih kraljeva. Tražila sam i

tražila pedeset dana i noći, gledajući neprestano u kristal, dok najzad moje oko, koje je puto-
valo uz istočnu obalu Grčke od Lakonije i Argola pa kroz Atiku, Beotiju i Lokridu, nije prešlo
u kraljevinu Ftijotidu i zadovoljno se zaustavilo na lepom krovu dvorca u Jolku i na priklad-

noj prilici belobradog Pelije, Posejdonovog sina. Rekoh Boginji Samoteji: – Pelija je

najpobožniji od svih živih stvorova. On ti je posvetio, pod tvojim imenom Artemide, svetište

koje je do tada pripadalo bezočnoj Boginji Nimfi, izlažući se tim činom gnevu Boginje
Nimfe, a ne tražeći nikakvu nagradu od tebe. Takođe je prineo tvome veličanstvu bezbroj
žrtava paljenica i poštuje tvoje ime iznad imena svih ostalih postojećih boginja, ne
izuzimajući čak ni Heru, Zevsovu ženu. Onda mi Samoteja odgovori: – Dobro je, krivonosa!
Dignimo se sad u našim kolima koje vuku zmije i odletimo preko pola sveta u Grčku, da dos-
tojno nagradimo Peliju. Oslobodimo ga od mrske starosti i vratimo njegovo telo večnoj mla-
dosti, a njegov nemoćni ud muškoj snazi, da bi mogao da vlada u Jolku zauvek, nadživljujući
sve svoje suparnike monarhe i sve svoje podanike. Neka primi mladu ženu na svoje grudi i

izrodi s njom dostojnije sinove nego što je upokojeni Akast, koga sam nedavno izbacila na

stenovitu obalu Libije za kaznu zbog njegovog nesinovskog dela prema svome ocu koga je

napustio.

Dok se Pelija čudio, a i sumnjao – jer je bio lukav starac koga nije bilo lako obmanuti –
Medeja ga podseti na mnoge čudne pojedinosti u njegovom životu koje bese doznala od
Akasta; i Jasona; i Periklimena, sina Neleja, Pelijinog brata; i od Ehiona, Hermesovog sina,

čiji je posao, kao glasnika bio da dozna i pamti sve što se govorilo o tajnom životu velikih
ljudi Grčke. Onda ona reče: – Ti sumnjaš, Pelija, ti sumnjaš; ja čitam tvoje najskrivenije misli.
Ne sumnjaj; opasno je sumnjati. Evo, Boginja je milostivo pristala da ti pružim očit dokaz
njene moći preobražavanjem moje vlastite osobe. Dete, (obrati se ona Alkestidi, najstarijoj
Pelijinoj kćeri i Admetovoj ženi), – donesi mi čiste vode u žrtvenom peharu od bojadisane
gline; jer moje usne ne smeju dodirnuti metal.

Kad Alkestida donese vodu u bojadisanom peharu, Medeja ga prinese liku Boginje i poče
da joj se moli na kolhidskom jeziku, za koji Pelija pomisli da je hiperborejski, jer nije znao ni

jedan ni drugi; izgledaše kao da plamenovi suknuše iz pehara kad Medeja proguta malo od

šištave vode. Ona glasno vrisnu i sunu iz dvorane u malu ostavu za vino, čija vrata behu
otškrinuta; zatim zatvori vrata za sobom i opet vrisnu tako grozno, da suze udariše na oči svi-
ma ženama u dvorani. Uskoro vriska postade umerenija i umesto nje začu se tih, umilan smeh.
Medeja izađe mlada, lepa, zlatne kose i bez i jedne bore na licu i rukama. Jer preostalom vo-
dom i libijskim sunđerom bese se sasvim oprala, a zderala je s glave svoju žuto belu vlasulju.

Svi posmatrači duboko uzahnuše od čuda.
Pelija reče, glasom koji je drhtao od oduševljenja: – Ne sumnjam. Učini sa mnom što želiš,
Sveta! Pristajem u ime Boginje. Podmladi me!

Medeja, ne hramljući više, priđe Peliji i postojano se zagleda u njega. Ona suzi ženice svo-
jih očiju dok ne postaše male kao sezamovo seme, a ruke su joj mahale oko njegovog lica kao
bele biljke koje se nežno njišu u struji reke. – Spavaj! Naredi mu ona svojim

najmilozvučnijim glasom.
Seda Pelijina glava klonu mu na grudi i on odmah zaspa dubokim snom.

– Odnesite ga na njegovu kraljevsku postelju! naredi Medeja. Kneginjice je poslušaše i ona

ode za njima u spavaću sobu. Kad zatvoriše vrata, ona im tiho reče: – Deco, nemojte se
uplašiti zbog zapovesti koje vam sad moram izdati. Pre nego što se vaš otac može ponovo

roditi kao mladić, mora prvo biti isečen u komade i kuvan u kazanu sa čarobnim biljkama i
začinima. Ovaj čin nasilja moraju izvršiti njegova vlastita, ljubazna deca, jer niko drugi nema
moći da ostvari ovo čudo. Sad uzmite noževe i sekire i dobro ih naoštrite na tocilima, da se
nikakva nakaznost ne bi pojavila na njegovom novom telu zbog neuspelog ili nedovršenog

udarca po njegovom starom telu.

Kćeri, čija imena behu Alkestida, Evadna, Asteropeja i Amfinoma, ustuknuše. Pogledaše
se, ali ni jedna ne pruži ohrabrenje drugoj, te zajedno odbiše određeni im zadatak.

Alkestida reče: Ja sam Alkestida. Protivim se. Nikad neću proliti krv svoga oca – ne, čak i

da to naredi i sam Otac Posejdon.

Evadna reče: – Ja sam Evadna. I ja se protivim. Starenje je zajednička sudbina svih ljudi.
Bilo bi mi mrsko da zovem ocem čoveka koji izgleda mladi od mene; moji prijatelji bi mi se
rugali. I lakše je za ženu da strpljivo trpi neraspoloženje ćudljivog starca nego gnev neobuz-
danog mladića.

Asteropeja reče: – Ja sam Asteropeja. I ja se protivim. Mlad otac našao bi mladu maćehu

koja bi nas tiranisala. Kako sada stvari stoje, mi same upravljamo kraljevskim domom,

ostavljajući našem starom ocu samo staranje o vinu, oružnici i žrtvenim oruđima; ali vodimo
dovoljno srećan život. Zašto bismo želele tako čudnu promenu u našem životu?

Naposletku Amfinoma reče: – Ja sam Amfinoma. I ja se protivim. Zašto da se naš otac
iseče u komade kao stari ovan i kuva u kazanu. Za tebe je bilo dovoljno da samo gucneš
šištavu vrelu vodu iz pehara i da se provučeš u ostavu za vino; ti si postala mlada ne prolivši

ni kap svoje krvi.

Medeja otpusti Alkestidu, govoreći: – Ti si Alkestida, i udata si žena. Idi daleko od ovog
svetog mesta. Samo je devicama dozvoljeno da učestvuju u svetim Artemidinim obredima.

Opazila je da se samo Alkestida, zbog svoje pobožnosti i ljubavi prema ocu, gnuša tog groz-

nog dela, dok ostale tri mrze starca.

Kad obaveza Alkestidu na ćutanje i ona ode, Medeja reče ostalim kneginjicama: –
Odgovoriću na sve vaše primedbe redom. Evadna, nemoj da se plašiš toga što ćeš mladog
čoveka zvati ocem. Bogovi su večno mladi, i mislim da se Pelija nije nikad žalio što je njegov
otac Posejdon snažniji od njega i još uvek u stanju da rađa sinove i kćeri. Vaši prijatelji neće
vam se rugati već će vas poštovati. Ako je Pelija često ćudljiv, to je zato što pati od svirepih
muka i bolova starosti; postaraću se, kad bude vraćen u mladost, da bude slatke naravi kao ti.
Asteropeja, ne plaši se mlade maćehe. Dokle god si ti potrebna Peliji da upravljaš njegovim
poslovima on ti nikad neće dopustiti da se udaš; ali čim opet bude mlad, postaraće se da ti
nađe divnog mladoženju, dostojnog tvog porekla, lepote i darovitosti. Bićeš kraljica i vladaćeš
bogatom i mnogoljudnom zemljom. A ti, Amfinoma, moraš shvatiti da se čarobna formula za
podmlađivanje starca neminovno razlikuje od one za podmlađivanje starica; uostalom, i moje

preobražavanje nije bilo bezbolno.

Amfinoma je ćutala jer nije želela da uvredi sveštenicu.
Medeja zatim reče: – Amfinoma, govorila si o sečenju starog ovna u komade. Reci mi sad,

nema li neki stari ovan u dvorcu, Zevsov sveti ovan? Dovedi ga iz njegove staje meni.

Zaklaću ga, iseći u komade i skuvati u kazanu sa čarobnim biljkama. Zatim ćeš ga videti po-
novo rođenog kao jagnje, iz crva života koji obitava u šupljini njegove kičme. Uskoro će se
on opet napasati bogatom livadskom travom i sočnim izdancima rujeva; od kojih se on sad
okreće sa uzdahom iznemoglosti.

Amfinoma odgovori: – Ako možeš da izvršiš to čudo na Zevsovom starom ovnu, onda ću
verovati da možeš isto učiniti i sa ocem. Ipak, ja sam pobožna ahajska devojka. Neću da sta-
vim nasilničke ruke na ovna, jer se bojim Oca Zevsa.

Evadna dovede ovna, životinju od šesnaest godina, krmeljivih očiju, bez prednjih zuba,
olinjalog runa i ogromnih rogova. Amfinomin svakodnevni posao bio je da ga hrani mlečnom
čorbom, da ga timari i čisti njegovu staju.

Medeja odvede smrdljivog starog ovna u dvoranu gde je čista voda vrila u kazanu na vatri
obešenom o verige nad ognjištem; to bese spremljeno radi kuvanja uobičajene jagnjeće i
ječmene čorbe za doručak dvorske čeljadi. Bio je to onaj kazan koji je Herakle ulupio pesni-

com. Kad je bio pun do ivice u njemu je bilo pedeset galona. Medeja posla sve napolje iz dvo-

rane izuzev tri neudate kneginjice. Ona im naredi da zatvore i zamandale sva vrata. Zatim,

očitavši dugačke molitve na kolhidskom jeziku, iseče ovna na komade sekirom od crnog ob-
sidijana i baci ih u kazan, zajedno sa zavežljajima mirisavih biljki i kora, koje izvadi jedan po
jedan iz svoje vezene torbice. Glasno je bajala i mešala kazan drvenom kutlačom, dok nije
najzad veselo uzviknula i rekla na grčkom jeziku: Gle, gle! Crv podiže glavu! Preobražavanje
je počelo!

Ona posu neki prah na goruće ugarke, te počeše da silno pucketaju i šire prekomernu toplo-
tu. Kao krv crvena svetlost zasija ćelom dvoranom, kazan proključa i gusta para zakloni od
pogleda ceo ugao sa ognjištem.

Kad se dim raziđe, začu se iznenadno blejanje i šestomesečno jagnje, sa roščićima napupe-
lim na čelu, poče da skače i trči uplašeno po dvorani, i najzad pobeže Amfinomi kao svojoj
majci. Amfinoma se začuđeno zagleda u jagnje, a zatim otrča kazanu. Ništa ne bese ostalo u
njemu sem neke vrste čorbe i nekoliko prokuvanih pramičaka stare vune.

Medeja se opet obrati trima kneginjicama: – Evadna, Asteropeja i Amfinomo, videle ste
čudo. Ne oklevajte više, već ispunite želju vašeg oca i izvršite Artemidino naređenje. Možete
biti sigurne da vas, posle ovog vašeg dela, pesnici neće nikad zaboraviti. Ali udarite sve za-
jedno, da ni jedna ne bi mogla docnije da prisvoji samo sebi slavu prvog udarca; i ostavite
kičmu ćelu od kukova do rebara, jer tu obitava crv života.

One se odlučno vratiše u spavaću sobu, svaka sa oštrom sekirom u ruci (uzetom iz oružnice
koja je bila odmah do dvorane), i naoštriše ih još bolje na tocilu, koje je išlo od ruke do ruke; i
uskoro Medeja začu zvuke sečenja koje je žudela da čuje, i piskav jauk Pelijin kad se probu-
dio iz sna.

Argonaute, koji dremahu u podne u hrastovom cestaru u Metoni, probudi Linkej: – Gle,
drugovi! povika on. – Crven dim se diže iz badže Pelijinog dvorca. Oni požuriše iz svoga
skrivališta, otrčaše do Arga, otisnuše se, i uskoro brzo zaveslaše prema obali Jolka. Iskočiše
na obalu pod oružjem i nađoše da je glavna gradska kapija bez straže; jer Medeja bese izdala
naređenje da niko ne sprečava prolaz Boginji, koja će se uskoro vratiti kroz kapiju na koju je
ušla i zauzeti svoje sedište u kolima koje vuku zmije i koja čekaju na nju. Oni utrčaše i
odjuriše niz glavnu ulicu ćutke, kao dobro obučeni lovački psi.

Građani su ih gledali začuđeno, ali im se niko ne suprotstavi, jer njihova pojava bese izne-
nadna; tek pošto iščezoše sa vidika, jedan sused okrete se drugome i zadihano ga upita: Jesi li
video isto što i ja? Jesi li video blede naoružane duhove Argonauta kako prođoše u grupi, sa
lasonom, Esonovim sinom, i Akastom Pelijinim sinom, na čelu? Kako je to? Zar noć duhova
nije prošla sa zorom, kao što smo pretpostavljali?

Kad uđoše u dvor, Medeja im lično otvori vrata dvorane i reče im: – Avaj, Argonauti, do-
lazite suviše dockan da spasete Peliju od uništenja. Njegove tri kćeri postale su oceubice. Svi-
repo su ga isekle na komadiće i sad ih kuvaju u kazanu ravnodušno kao da spremaju jagnjeću
čorbu za svoj kraljevski doručak.

Glava XLIX
RUNO JE VRAĆENO ZEVSU

Toga večera Argonauti su se gositli u Pelijinoj dvorani, pošto su je prvo dobro nakadili
sumporom i arabljanskim tamnjanom, i poprskali zidove osvećenom vodicom spolja i iznutra.
Tri sekire i veliki kazan posvetili su Boginji Persefoni, u čijem su svetištu u blizini grada tri
grešne kneginjice već našle utočište. Protiv Medeje nisu smeli da preduzmu išta, ali su svi
izuzev lasona, muškarci i žene izbegavali njen pogled i društvo; bledeli su čak i kad njena
senka padne na njihovu putanju. Ali ih je mnogo zadovoljila kad je, dok su dovršavali večeru

slatkišima, ustala i javno tražila od Jasona da odmah ustupi presto Ftijotide svome stričeviću
Akastu kao dobrovoljan dar. Kako bi i mogao drukčije? Nije li jednom izjavio pred svedoci-

ma prilikom prinošenja javne žrtve da on ne polaže pravo na bogatstvo svoga strica? Kralj bez

bogatstva, reče ona, vrh je koplja bez kopljišta, a pošto se Akast neće dobrovoljno odreći svo-
ga nasleđa, da li bi to bilo mudro i prikladno za kralja lasona da ide dronjav i prosi kore hleba
i otpatke sa trpeze svog bogatog stričevića? A sem toga, iako ona nije bila prisutna u kraljevs-
koj spavaćoj sobi kad su sekire počele da udaraju, nije htela da se izloži nezadovoljstvu izves-

nog duha svojim boravkom u Jolku.

Jason se zamisli i isprva ne hte da odgovori. Ali kad njegovi drugovi, šaleći se, počeše da
ga gađaju korama hleba i otpacima hrane, on odgovori da prima njen savet, mada mu je teško
što se odriče onoga što je njegovo i tako pruža utisak da omalovažava svog oca Esona i svog
dedu Kreteja; a kao nagradu za svoju velikodušnost pozvao je svoje drugove da mu, u slučaju
potrebe pomognu da zadobije presto Efire za Medeju i sebe. Svi mu jednoglasno to obećaše;

jer su se bojali Medejinog gneva ako odbiju.

Idućeg dana, sedeći na ftijotidskom prestolu, slavno krunisan, u svečanoj odeždi i naoružan

Atamantovim žezlom sa ovnovom glavom, koje mu je sam Jason stavio u ruke, kralj Akast

naredi sveto ćutanje dok je Medeji, Atalanti, Jasonu, Idi, Kastoru, Poluksu i Periklimenu izri-
cao presudu večnog progonstva iz Jolka bilo kao podstrekačima ubistva njegovog oca, bilo
kao saučesnicima u njemu, a isto tako i svojim trima sestrama, ubicama. Ova presuda ne izaz-
va nikakvo iznenađenje, jer bi se smatralo nesinovski od njega da je izrekao ma kakvu drugu;
a pokazao je neobičnu blagost dopuštanjem da svi krivci ostanu u Jolku dok se ne svrše Igre u
čast Pelijinog pogreba.

Te Igre Akast svečano otvori toga istog dana, i baš kad je trebalo da počnu, stiže niko drugi

do Herakle, koji se vratio sa ostrva Hesperida sa kotaricom svetih Narandži koje je, po izdatoj

mu naredbi, nosio za kralja Euristeja. Argonauti se odmah skupiše oko njega, ljubeći njegova
velika prljava kolena i pozdravljajući ga kao svog spasioca od smrti u Libijskoj Pustinji.

On zadovoljno pokaza narandže i reče: – Pomirišite ih, ako hoćete, drugovi. One daju dug
život. Ali nemojte dodirivati ni pipati sveto voće. Herakle ne bese pijan i nije još bio ni
večerao, ali je bio neobično druževan, jer ga je neko Artemidino proročište obavestilo da će
mu se najzad uskoro roditi kći. Izgledaše da je zaboravio čak i Hilino ime, jer ga nikako nije

pominjao; te su i oni pazii da ga ne pomenu. Pošto se gostio u dvorcu sat-dva, pristao je da

predsedava Igrama.

Telamon iz Egine najdalje je bacio disk; Meleagar je najdalje bacio džilit; Eufem iz Tena-

rona pobedio je u trci sa dvoprežnim kolima. Pelej je pobedio u rvačkoj utakmici, jer se Kas-
tor, koji bi inače bio pobedilac u tome, takmičio u trci sa četvoroprežnim kolima. Pelej dvaput
baci lasona na zemlju na divljački način zvani leteća kobila – jer sad kad je Argo uspešno

stigao u domovinu više nije bilo potrebno da ukazuju svome zapovedniku nežnost i milost.

Kastorova četvoroprežna kola pretekla su kola svih njegovih tesalskih takmaca; iako su svi
konji bili tesalski, od kojih na svetu nema boljeg soja, pa čak ni lakonski nisu bolji od njih.
Korinćanin Glauk takođe je učestvovao u ovoj trci. On je bio Medejin srodnik, jer je bio Sizi-
fov sin. Još se ne zna zašto su se njegovi konji uplašili u samom početku trke, pa su ga ne
samo izvukli iz kola već su se i okrenuli na njega i počeli da mu odgrizaju velike komade tela.
Neki kažu da ih je Pelijin duh uplašio; drugi da je Glauk na neki način uvredio Posejdona,
Zaštitnika Konja; ali se najviše priča da je Medeja otrovala konje travom koja izaziva besnilo

kod njih, jer se plašila da bi joj Glauk mogao biti prepreka u Korintu ako bi ikad zahtevao za

sebe presto u Asopiji. Tek, Glauka su konji ubili i njegov duh otada posećuje Korintski zeml-
jouz i uživa u tome da plaši konje u tamošnjim trkama četvoroprežnih kola.

Poluks je pobedio u pesničanju, ali suviše lako da bi zadovoljio bolje odgojene gledaoce,
dok su prostaci urlikali od radosti gledajući kako krv šiklja na usta i noseve njegovih neveštih
protivnika. Herakle je veselo učestvovao u utakmici slobodnog rvanja; Alkestida, koju je on

duboko poštovao, nagovori ga da poštedi život svoga protivnika, kentaura Nesa, pošto mu je

slomio nogu i tri rebra i sasvim ga savladao. Faler iz Atine pobedio je u streljanju; prvom stre-
lom prostrelio je grlo slamnoj lutki koja se njihala na vetru viseći o drvetu.

Učesnici u pešačkoj trci bili su Argej i Melanion, Friksovi mlađi sinovi, i dva neznanca,
Ifikle Fokiđanin i neki Neotej. Ifikle je stigao prvi, daleko ispred ostalih. On je bio Minijac, te
je njegova pobeda u ovoj trci zavela neke pesnike da ga nazovu Argonautom, što on nije bio;

ni Ifikle, Heraklov polubrat, ni Ifikle, stric Kastora i Poluksa, nisu to bili mada su neki i za
njih pogrešno tvrdili da su bili Argonauti. Bila bi potrebna čitava mornarica da primi sve ju-
nake za koje je sujeta njihovih potomaka tvrdila da imaju pravo na slavni naziv Argonauta.

Atalanta se prijavila za utakmicu u skakanju; ali kad je Akast odmerio zemljište za ska-

kanje, prekopao ga, podrljao i poravnio, Atalanta je uložila protest. Izjavila je da je trebalo da

to uradi Herakle, kao predsednik, a da Akast, mada kralj Ftijotide, nema pravo da se mesa u
pripreme za ma koje takmičenje. Herakle uslužno odmeri drugo zemljište za skakanje, čija je
dalja ivica bila udaljena uobičajenih pedeset stopa od polazne linije, a bliža ivica pola te raz-
daljine. Ali pedeset stopa koje je Herakle odmerio bile su upola duže od onih koje je Akast
bio odmerio svojim kratkim stopalama. Umesnost Atalantine zamerke odmah se pokazala čim
je ona skočila do same ivice zemljišta koje je Herakle označio: da je skočila isto toliko daleko
sa ivice zemljišta koje je Akast obeležio, ona bi ga sasvim preskočila i uganula nožne članke
na kemenitom zemljištu neprekopanom budacima. Taj divni skok nije bio nikakva novina za
Atalantu, jer je održavala gipkost i savitljivost svojih nogu butnom igrom: skačući tamo-amo
po kravljoj koži namazanoj mašću i udarajući svoju butinu stopalom druge noge; ona je mogla
da tako udari svoje butine i hiljadu puta, dok bi običan atleta skliznuo sa kravlje kože posle
prvog ili drugog udarca u butinu.

U borbi mačevima pored Pelijine humke učestovali su neki lolčanin po imenu Pil i Askalaf,
Arejev sin, Argonaut. Često se dešava u nadmetanju ove vrste da jedan od mačevalaca pokuša
da izazove divljenje gomile napadanjem protivnika nepotrebnom žestinom; tada se ova igra
pretvori u zbilju. Ovom prilikom, Pil nerazmišljeno probode mačem Askalafovu butinu zama-
lo promašivši njegov polni organ; bol od te rane razjari Askalafa te mu se osveti kosim udar-
cem mača kojim mu odseče desnu šaku. Pil je umro od besa i gubitka krvi jer je produžio bor-
bu levicom i nije dopustio svojim prijateljima da mu zavežu osakaćenu ruku. Njegova smrt je
proizvela opšte zadovoljstvo jer Pil nije imao srodnike da ga osvete i Pelijin duh dobro se
napio krvi koja je šikljala iz njega – kao što je oštrovidi Linkej posvedočio.

Orfej stiže iznenada na kraju Igara. Sada je stalno bio rđavog zdravlja i glas mu više nije
bio ono što je nekad bio. Ali je ipak otpevao dugačku i neobičnu pesmu o plovidbi Arga, ne
ulepšavajući nikakav nesrećan ili neslavan događaj, kao što su mnogi pesnici otada činili; i po
opštem pristanku bese krunisan vencem mirisnog lovora. Bio je sačuvao, kao u medu, sećanje
na mnoge slavne pojedinosti, koje bi inače možda zaboravili čak i sami Argonauti. Ali
sveštenici Dodone docnije su se žalili protiv njega, tvrdeći da je ta njegova pesma pokazala
izvesno nepoštovanje prema Zevsu, pa su mu, pod pretnjom Zevsovim gnevom, zabranili da
je opet peva; i tako su ostali sačuvani samo neki delići te pesme.

Pošto su završili Igre, Argonauti su otišli na svoju poslednju zajedničku plovidbu, ploveći
Eubejskim zalivom dok nisu došli do grada Opunta. Tamo su se iskrcali, predali svoj brod
Opunćanima na čuvanje, i otišli preko brda na Kopsko jezero, a odatle u slavni beotski grad
Orhomen; gde su pobožno odali poštu svome pretku Miniju u njegovoj sjajnoj, beloj grobnici.

Iz Orhomena su otišli na goru Lafistiju, i tamo je najzad Medeja, u ime Prometeja, vratila

Runo hrastovom liku Ovna u njegovom svetištu blizu planinskog vrha; dok su ostali spaljivali

bogate žrtve i pevali slavospeve. Ali Zevs im ne pruži nikakav znak svog zadovoljstva i zah-
valnosti, čak nije bilo ni daleke grmljavine, a to ih je sve potištilo. Oni su računali na neku
izvanrednu pojavu, u budalastom verovanju da će Zevs, koji neizostavno kažnjava svoje ver-

nike za svaki prestup protiv sebe, pa bio nameran ili nenameran, takođe pokazati i zahvalnost
za učinjeno mu dobro.

Herakle je bio došao s njima, na svom putu za Mikenu kuda je nosio svete narandže; i ma-
da se nije peo na goru Lafistiju, ipak je on, a ne Orhomenjanin Askalaf ili iko drugi, prinudio
Orhomenski savet da vrati Friksovim sinovima nasleđe koje im je ostalo od dede Atamanta, i
tako je opravdao Jasonovo obećanje. Friksovi sinovi dobro su ugostili Herakla zbog te nje-
gove ljubaznosti.

Zatim je došlo prvo rasturanje Argonauta; oni iz Tesalije i Ftijotide otputovali su peške na
sever, pošto su sa suzama zagrlili svoje drugove sa kojima su prošli kroz tolike mnoge opas-
nosti. Herakle, lason, Arg i ostali najmili su beotske veslače i otišli Argom kroz Eubejski mo-
reuz. Oplovili su Atiku, i iskrcali Falera na obalu Atine, gde su sa poštovanjem pozdravili
kralja i kraljicu Arhonte, a zatim otišli svi zajedno u svetište Atine i ponizno joj zahvalili na
njenom stalnom staranju za njih. Potom su se ponovo ukrcali i, prošavši pored ostrva Sala-
mine, došli do Korintskog moreuza.

lason izvuče brod na obalu Kenhreje, i posla Ehiona napred kao svog glasnika narodu
Efire, da im objavi dolazak njihove punopravne kraljice Medeje. Taj zadatak se mnogo dopao
Ehionu, jer je želeo da pretvori u istinu izmišljotinu koju mu je njegov otac Hermes stavio u
usta kad se iskrcao na kraljevski kej u Eji. Njegov zadatak je bio utoliko lakši, jer su toga leta
u Korintu vladale suša i kuga, kao što je i on bio kazao, te je Efiranima bila dojadila okrutna i
ćudljiva uprava ahajskog uzurpatora, koji je sebe nazivao Korintom.

Ehion, stojeći na trgu, obavesti Efirane da je Jason, slavni Esonov sin, uspeo da donese
Runo natrag, i da je, po nalogu jednog proročišta, doveo Medeju, plavokosu čarobnicu, Ejeto-
vu kćer, da im bude kraljica; i da je svojevoljno ustupio drugima svoje pravo na prestole
Lemna i Ftijotide i pristao da se oženi Medejom, i postane njihov dobar kralj. Ehion im dalje
reče da Kastor i Poluks, Atalanta i Meleagar, Melamp i Periklimen, Ida i Linkej, pa i sam ve-
liki Herakle, dolaze iz Kenhreje, sa oružjem u ruci, da se postaraju da se učini pravda, iako
ovako dockan, Ejetovom imenu. Efirani ga saslušaše sa radošću i odmah digoše ustanak.
Uzurpator Korint pobeže, a narod pojuri obali da poželi dobrodošlicu kraljevskom paru.

Ehionova jedina žalost je bila što nikako nije mogao da nagovori narod Korintske Asopije,
pređašnje Sizifove kraljevine, da se pobuni protiv Kreonta, svog nepopustljivog ahajskog
kralja, pa da se tako dvojna kraljevina pretvori u jedinstvenu, kao što je on bio prorekao; jer se
Kreont oženio Glaukom, Sizifovom ćerkom, i vladao u njeno ime.

Jason odluči da posveti Arga sa svim veslima i opremom, Bogu Posejdonu iz zahvalnosti
za veliki talas koji je spasao brod od stenja libijske obale. On stoga otplovi s njim istočno od
Kenhreje do najužeg dela zemljouza, gde je brod izvučen na obalu, stavljen na valjke i
odvučen u Posejdonovo svetište. Tamo Arg reče ponosno zbogom svom divnom brodu; on ga
je poslednji napustio pri konačnom razilaženju Argonauta.

Glava XLX
ŠTA JE BILO SA ARGONAUTIMA

Akast je vladao u Jolku nekoliko godina, ali se najzad posvađao sa svojim dragim prijatel-
jem Pelejom. Posvađali su se oko stada od sto ovaca koje je Pelej dao kao odštetu za slučajno
ubistvo Akastovog mladog sina; ali nije mu Pelej zadao smrtni udarac već jedan od njegovih
pijanih mirmidonskih pratilaca. Čopor vukova napao je stado na njegovom putu od Ftije za
Jolk, te je samo nekoliko ovaca ostalo u životu. Kad je Akast zahtevao još ovaca, da bi se po-
punio broj koji su vuci pojeli, Pelej odbi njegov zahtev na osnovu toga što su vukovi izvršili

napad bliže lolku nego Ftiji. U ratu koji je nastao Akast je bio pobeđen, zarobljen i pogubljen
a Pelej je postao gospodar ćele Ftijotide; ali on je dugovao svoju pobedu moćnoj pomoći Kas-
tora i Poluksa, koji su došli sa ubojnim kolima iz Sparte. Pelej je živeo do duboke starosti i

nadživeo je svog slavnog sina Ahila, pripadnika kentaurskog bratstva, koji je poginuo za

vreme opsade Troje.
Atalanta se vratila u Kalidon zajedno sa Meleagarom, idući preko Arkadije radi lova. Kad

je došla u Artemidino svetište na gori Artemisiji, gde Herakle bese uhvatio Artemidinu belu
košutu, i tako izvršio svoj treći Rad, napustila je službu te boginje, obesila tamo svoj luk i
strelu, džilit i pojas i prinela bezimene žrtve. Najzad se sadružila sa Meleagarom u cestaru na

gori Tafijasu, nedaleko od Kalidona; jer ju je žudnja prinudila protiv njene volje. Melanion je

putovao pešice iz Orhomena u Kalidon, u nameri da je zaprosi od njenog oca Jasija. Desilo se

da je naišao na Meleagara i Atalantu kad su spavali zajedno u cestaru; ali nije smeo da im
učini nikakvo zlo. U Kalidonu je otišao u dvorac kralja Eneja, gde je iz pakosti ispričao Kleo-
patri, Meleagarevoj ženi, šta je video. Kleopatra se razjarila i otišla u odaju svoje svekrve,
kraljice Alteje, koja nije bila tu, i prevrtala je stvari po njenim kovčezima dok nije našla ono
što je tražila: ugašen orahov ugarak. Jer kad je Alteja rodila Meleagara, neki žrec joj je rekao
da će joj sin živeti samo dok izvestan ugarak na njenom ognjištu ne sagori; te ga je ona uzela,
ugasila i sakrila u jedan kovčeg. Kleopatra, gnevna van granica obuzdavanja, sad uze taj uga-
rak i baci ga u vatru na ognjištu, na što Meleagar, koji je spavao u Atalantinom zagrljaju na
plastu pasulja ne mnogo milja daleko odatle, glasno uzviknu i poče da gori od groznice. Umro
je pre svanuća. I tako se obistinilo Afroditino proročanstvo da će čovek zbog koga Atalanta
prvi put obesi svoj pojas umreti iste noći.

Kad je Atalanta osetila da je zatrudnela, pristala je da se uda za Melaniona, ne znajući da je
on bio glavni prouzrokovač Meleagarove smrti; dete koje je rodila, i koje se zvalo Partenopej,
podmetnula je Melanionu kao njegovo. Ali kad je doznala od Alteje šta se desilo, odbila je da
deli bračnu postelju sa Melanionom, te je on malo šta dobio od braka s njom izuzev njene
mržnje i preziranja. Neki kažu da je Melanion pobedio Atalantu u trčanju bacajući joj zlatne
jabuke da ih podiže, i da je tako zadobio svoju nevestu; ali ovo je pogrešno tumačenje jedne
stare freske o Igrama u čast Pelijinog pogreba koja je bila u dvorcu u lolku. Na njoj je Atalan-
ta naslikana kako se nagnula baš u trenutku kad je odnela pobedu u skakanju; a blizu nje, na

stolici, sedi Herakle, kao predsednik Igara, sa zlatnim Narandžama prosutim pored njegovih

nogu, te izgleda kao da se Atalanta pognula da uzme jednu od njih; a ispred nje je prikazana
trka u kojoj je Ifikle Fokiđanin stigao prvi a Melanion poslednji; svi trkači izuzev Melaniona
iščezli su sa freske, jer su na tom mestu probijena nova vrata u zidu, te izgleda kao da Mela-
nion pobeđuje u trci Atalantu. Toliko o tim ljubomornim ljubavnicima.

Svađa između Ide i Linkeja s jedne strane i Kastora i Poluksa s druge strane bila je legla za
izvesno vreme, dok jednog dana nisu udružili snage u pljačkaškom pohodu protiv Ankeja iz
Tegeje. Oterali su sto i jedno divno goveče, pod izgovorom da im je Ankej podvalio pre mno-
go vremena, u Bebriciji, kad se delio plen iz dvorca, jer tom prilikom nije stavio na
zajedničku hrpu četiri dragocene ogrlice od čilibara, smaragda i zlata. Ankej, koga je savest
mučila zbog tih ogrlica, nije otišao u poteru za tom braćom; već je prepustio osvetu svom ocu
Posejdonu, kojem je već bio obećao kao dar deset najboljih bikova u tom krdu.

Četiri pljačkaša sedoše zajedno blizu tromeđe između Lakonije, Arkadije i Mesenije i
počeše da raspravljaju, ne vrlo prijateljski, kako da podele krdo između sebe. Najzad Ida reče:
– Da resimo stvar utakmicom, drugovi. Razudiću ovo muško tele na četiri jednaka dela, i
ispeći ih na ražnjevima po jedan cerek za svakog od nas četvorice. Pa da čovek koji prvi po-
jede svoj deo i ne ostavi ništa sem golih kostiju dobije kao nagradu polovinu stoke, izabravši

pedeset goveda koja mu se najbolje dopadaju; a onaj koji svrši drugi neka uzme ostalih pede-

set.

Kastor i Poluks se složiše: Linkej je sporo jeo jer su mu prednji zubi bili slomljeni u

pesničarskom takmičenju, a blizanci su mislili da su bolja krkala od Ide. Ali čim su cvrčeći
goveđi čereči skinuti s ražnja i dodeljeni kockom, Ida navali na svoj cerek zubima i nožem,
gutajući sočno pečenje gotovo i bez žvakanja. Već je bio pojeo i poslednji zalogaj i isisao srž
iz kostiju pre nego što su ostali i dobro počeli. Kao odan brat, Ida priteče u pomoć Linkeju,
sekao je meso u zgodne komade za njega, a i sam gutao ogromnu količinu; te je Linkej
završio drugi nešto pre Poluksa, pred kojim je stajalo ješ neokušeno nekoliko rebara i jedan

deo iznutrica.

Ida i Linkej se digoše, presiti ali ne onesposobljeni, i poteraše svu stoku rekavši im po-

drugljivo zbogom. Poluks, punih usta, doviknu im da stanu, prigovarajući da Linkej nije
svršio svoj deo sam; ali ne ode u poteru za njima dok prvo, svršavanjem svog dela, ne dokaže

svoje pravo na polovinu stoke – jer on nije sporio da je Ida pošteno zaslužio da odabere prvih

pedeset grla. Ali Kastor, ljut što jede najsporije od svih, stavi svoj cerek nepojeden i otrča
odatle. Otišao je prekim putem preko brda i čekao u zasedi Idu i Linkeja, sakrivši se u šupalj
hrast koji je bio Zevsovo sveto drvo. Očekivao je da će oni proći blizu hrasta, jer je on rastao
nedaleko od grobnice njihovog oca Afareja, gde će oni bez sumnje prineti obilnu žrtvu liveni-
cu volovske krvi.

Linkej svojim oštrim vidom primeti to skrivalište sa pola milje daljine, jer se vrh labudo-

vog pera Kastorove čelenke video kroz pukotinu hrasta. On dade znak Idi da se prikrade iz
krda i iznenadno napadne Kastora u njegovoj zasedi. Ida učini tako; iznenadno zabode koplje
u drvo i probi Kastoru rebra, i tako ga ubi na mestu.

Upravo u tom trenutku Poluks se žurno približavao putanjom i ču Kastorov samrtni jauk.
On pojuri na Idu svojim kopljem, a Ida, pošto nije mogao da izvuče svoje koplje iz hrasta,
sunu u stranu i zakloni se iza grobnice svoga oca. Zatim Ida iščupa nadgrobni kamen i obema
rukama baci ga na Poluksa i slomi mu levu ključnu kost.

Poluks ču kako Linkej straga juri na njega te se okrete, mada bese ranjen, i dočeka ga na
vrh svoga koplja. Linkej pade proboden kroz trbuh. Ali Ida skoči napred, uze bratovljevo
koplje iz trave gde je ležalo, i sjuri ga u Poluksa odozdo kroz stražnjicu te je umro u velikim

bolovima.

Ida poče da igra pobedonosno ispod svetog hrasta, i da glasno huli na Zevsa, oca ubijenih
junaka, smejući se tako da su stene odjekivale. Pastiri, koji su živeli u obližnjoj kolibi,
zapušiše uši od stida zbog njegovog bogohuljenja. On produži sa igranjem, smejanjem, i bo-

gohuljenjem, ne hajući za iznenadnu grmljavinu koja je potmulo dolazila sa severa. Odjed-
nom sinu zaslepljujuća munja i istovremeno se ču strahovit prasak groma. Munja je pogodila
vrh koplja kojim je Ida, vitlao, spržila Idinu ruku i pocepala mu sve odelo.

Njegovo mrtvo telo pastiri nađoše sve tetovirano lišćem svetog luasta. Oni se mnogo
začudiše tome i ogradiše mesto gde je pao kao zabranjeno zemljište; i umesto da spale leš,
sahraniše ga kao što je uobičajeno kada čoveka ubije munja.

Tesalci Admet, Koron i Euridam vratiše se svojim stadima i krdima, i ostatak svoga života

proveli su bez traženja novih pustolovina, jer su bili zadovoljni sa slavom koju su već stekli.
Ali su ipak poginuli nasilnom smrću, jer je Tesalija zemlja gde i najmirniji ljudi ne mogu da
izbegnu rat i borbu; Korona je ubio Herakle kad svi ga Dorani pozvali da im pomogne u ratu

protiv Lapita; Euridam i Admet ubili su jedan drugog u dvoboju.

Autoliku i njegovoj braći Deileontu i Flogiju život u Tesalskoj Triki postao je dosadan već
drugog leta posle njihovog dolaska. U pratnji Argeja, Friksovog sina, otišli su u Samotraku u

vreme Velikih Misterija i tamo postali posvećenici, a posle toga se vratili u Sinopu, gde su ih
prosti Paflagonci dočekali sa suzama radosnicama. Sad kad je Herakle bio uništio moć Troje,
a moć Kolhide bila oslabljena Ejetovom smrću i gubitkom većeg dela kolhidske mornarice –
jer se nije vratio nijedan brod od brodovlja poslatog protiv lasona – Autolik i njegova braća