Robert Graves-Zlatno runo

– Hajte pred našeg zapovednika, ime mu je Jason, sin je Esonov, i ispričajte mu svoju
prošlost, reče Eufem. – On je i sam Minijac, a to su još nekoliko njih u našoj družini.

Jason primi brodolomnike prijateljski i pozva ih da se osuše pored logorske vatre. Dade im

odela da se obuku i toplog vina da piju. Mops zavi glavu ranjenika lanenim zavojem, pošto je
prvo namaza lekovitim uljem. Kad se njegovi gosti malo povratiše i odmoriše, Jason ih učtivo
upita: – Neznanci, ko ste vi? I kuda ste, ako smem pitati, nameravali da odete vašim brodom

pre nego što ga je ova silna bura razbila u komade?
Njihov vođ odgovori: – Ne znam da li ste ikad čuli da ljudi pričaju o eolskom Grku Friksu,

koji je pobegao iz Tesalije, pre nekih trideset godina, jer je njegov otac Atamant nameravao
da ga prinese na žrtvu. Pa eto, on je uspeo da dođe u Kolhidu i našao utočište na dvoru kralja
Ejeta, Efiranina koji je vladao tamo već nekoliko godina. Friks se oženio kraljevom ćerkom,
kneginjom Halkiopom. Mi smo četiri sina iz toga braka, ali naš otac, Friks, umro je pre dve
godine, a mi nismo u najboljim odnosima sa našim dedom, koji je strog starac. Nedavno smo
odlučili da odemo u Grčku, jer nam je naš otac bio rekao da nas bogato nasleđe čeka da ga
uzmemo u Orhomenu. To naše nasleđe su beotske zemlje njegovog oca, Atamanta. Kad smo
zamolili kralja Ejeta da otplovimo, jedva je pristao, i to pod uslovom da prvo svratimo u Efiru

da doznamo šta je sa njegovim zemljama tamo i da u njegovo ime uložimo zahtev da mu se

one predadu. Pristali smo na taj uslov, ali pošto smo bili na moru samo dva dana, izgubili

smo, kao što ste videli, naš brod i sve što smo imali. Samo da nije bilo onog vašeg plemenitog

druga, verovatno bismo izgubili i svoje živote; on nas je spasao iz burnog mora kad smo bili

sasvim iscrpeni. Naša imena su Argej (onaj tamo sa ranjenom glavom), Melanion (onaj crnpu-
rasti koji ga neguje, on liči na svoju kolhidsku babu), Kitisor ovaj ovde (naš čuveni rvač), i
Frontid – ja sam Frontid, najstariji sam od njih. Mi ti se potpuno stavljamo na službu.

Jason pruži ruku. – Ovo je čudan sastanak. Postupio sam sa vama ljubazno kao da ste mi
rođaci, i sad se pokazalo da i jeste – , moji rođaci. Ja i vi smo stričevići. Vaš ded Atamant i
moj ded Kretej bili su braća. Vi imate i drugih srodnika među nama (docnije ću objasniti nji-
hov rodoslov) – Periklimena i Melampa iz Pila, Admeta iz Fere, Idu i Linkeja iz Arene, i

Akasta iz Jolka.

Frontid steže Jasonovu ruku i upita: – Kako to da ste vi ovde na ovoj obali? Nisu li Trojan-

ci zatvorili Moreuz za sve Grke koji žele da trguju ovde u oblasti Crnog mora? Preduzeli su
da to učine. Naš ded Ejet je saveznik sa Laomedontom, trojanskim kraljem, i obavezao se da
mu pomogne brodovljem i ljudstvom da bi se ostvarila ta politika; jer, iako je i sam Grk, kaže
da Grci donose : nezgode gde god dođu. Amazonke su, čujem, obećale : Laomedontu sličnu
pomoć, i izjavile da su Grci suviše brzi sa svojim oružjem, a suviše spori sa darovima. Uzgred
budi rečeno, tri tesalonska brata žive u Sinopi među Paflagoncima; oni su osramotili grčko
ime i stekli glas preispoljnih nitkova i derikoža.

Kad mu Jason zatraži podrobnije obaveštenje o toj trojici braće, Frontid odgovori: – Ja ih
nikad nisam video, ali jedan od njih, Autolik, najveći je lopov u celoj Aziji; Trojanci kažu da
bi on ukrao čoveku nos s lica dok spava, ili tronožnu stolicu ispod sveštenice dok proriče. Ali
Trojanci ne smeju da odvedu tu braću i da ih pogube, jer ih Paflagonci, u svojoj zabludi, sma-
traju najboljim ljudima i dobrotvorima svoje zemlje, pa bi pokazali svoje negodovanje zatva-

ranjem južnog trgovinskog puta sa Istoka.
Autolik reče, smešeći se: – Nikad ne veruj ono što ti kažu nepošteni Trojanci, plemeniti

Frontide. Veruj prostim Paflagoncima, kojima smo ja i moja dva brata zaista učinili znatna
dobročinstva, i ne čuvajte suviše pažljivo vaše noseve dok spavate, jer ti se kunem da neću
staviti svoje ruke na njih, ako vi ne stavite svoje ruke na naše. To je što sam uvek govorio

Trojancima.
Ćela se družina nasmeja na tu duhovitu šalu, i Frontid se izvini Autoliku i njegovoj braći,

izjavljujući, ako su oni zaista ta tri Tesalca o kojima je reč, da njihova ljubazna i iskrena lica
sama po sebi opovrgavaju klevete koje protiv njih šire njihovi suparnici u trgovini. Braća im

velikodušno oprostiše, izjavivši da svaka žalba protiv njih od strane zavidljivih Trojanaca

zvuči prijatno u njihovim ušima.
Tada Jason reče: – Frontide, ova tri dobra Tesalca došli su na naš brod, pošto su sredili sve

svoje stvari u Sinopi, jer je slava našeg božanskog poduhvata zapalila njihova srca željom da

učestvuju u njemu.
– Odista? uzviknu Frontid, željan da promeni predmet razgovora. – A šta je, ako smem pi-

tati, vaš božanski poduhvat?

Jason odgovori: – Reći ću ti u strogom poverenju: to je da zadobijemo natrag Zlatno Runo
od kralja Ejeta i da ga vratimo hramu lafistijskog Zevsa, sa čijeg ga je lika pre mnogo godina
tvoj otac odneo. To je poduhvat za koji ti i tvoja braća treba da osećate najdublje intereso-
vanje; i ako nam pomognete da ga izvršimo, možemo vam obećati da će vaše pravo na Ata-
mantove zemlje vladari Beotije povoljno razmotriti i da će sadašnji vlasnici biti isključeni iz
poseda. Morate shvatiti da dobra sreća minijskog plemena zavisi od povratka Runa – zaista
verujem da vas je sama Trojna Boginja izbacila na ovu obalu.

Frontid reče: – Vaše reci zvuče fantastično i čudno u našim ušima. Naš ded, kralj Ejet, ni-
kad neće dati Runo dobrovoljno, a on zapoveda ne samo vojskom od pet hiljada ljudi već i
mornaricom od trideset brzih galija, od kojih je svaka ravna vašoj po veličini; one će vas, ako
uspete da se dokopate Runa iznenadnim upadom, goniti i stići sigurno kao Sudbina. Moram
vas odmah opomenuti da su dva tucana bika smeštena u unutrašnjoj dvorani dvorca našeg

dede. Oni su napravljeni po uzoru na bika koji je Dedal poklonio sveštenici krećanske Pasi-
faje, ali su posvećeni divljačkom tauridskom bogu rata. Kad vas naš ded uhvati zatvoriće vas,
dvojicu po dvojicu, u trbuhe tih bikova i ispod njih zapaliti žrtvenu vatru koja će vas žive sa-
goreti. Vaša vika i jauci izaći će kao rika iz usta bikova i pričiniti mu beskrajno zadovoljstvo.
I reci mi, stričeviću, kako ste, za ime sveta, mogli i pomisliti da će Trojna Boginja, koju u
Kolhidi obožavamo kao Pticoglavu Majku ili Tajanstvenu biti naklonjena vašem

nepromišljenom pokušaju da raščinite njeno delo? Zašto bi ona pristala da vrati Runo buntov-
nom sinu od koga ga je ukrala? – a Jason odgovori: – Velika olimpska božanstva – Zevs, Po-

sejdon, Apolon, Atina i Artemida – sva su lično blagoslovila ovaj poduhvat, koji nije ni izda-
leka tako težak kao mnogi drugi za koje znaš . da su uspešno izvršeni. Kada je, na primer,

kralj Euristej od Mikene poslao Herakla iz Tirinta da osvoji pojas amazonske kraljice Hipo-

lite…

Tu mu Melanion i Kitisor upadoše u reč: – O da, svi smo mi čuli o Heraklu, velikom
Tirinćaninu. Da je Herakle došao s vama onda bi to možda bila drukčija stvar. Čak ga se i naš
ded Ejet boji.

Jason reče: – Onda dopustite da vam kažem, i potvrdiću to zakletvom, ako hoćete, da je
Herakle učesnik u ovom pohodu. Ako pogledate u pregradu pod klupom najbližom krmi
videćete neke njegove stvari, uključujući i šlem veličine kazana i divovski par kožnih čakšira.
On se iskrcao na obalu pre nekoliko dana povodom nekog svog ličnog posla, i mi pouzdano
očekujemo da će nas uskoro stići, verovatno u brodu koji će mu dati njegovi prijatelji Mari-
jandini. Ali mi ne smatramo sebe manje hrabrim od Herakla, i nameravamo da izvršimo svoj

zadatak i bez njega, ako on odocni. A što se tiče Trojne Boginje, svi smo joj iskreno odani, i u
Samotraki smo posvećeni u njene najčistije obrede. Ona je dala svoj pristanak za ovaj pohod i
koristila nam najpovoljnijim mogućim vetrovima. Neka odmah umrem, ako ne govorim istinu
o njoj!

– Ali zašto bi ona bila zainteresovana u vaše vraćanje Runa? , upita Frontid.
– Ne kažem da je ona zainteresovana u tome, odgovori fason. – Ali se ona bar ne suprots-

tavlja našem poduhvatu, jer ona hoće da joj mi ispunimo u Kolhidi jednu njenu želju. Ona želi
da upokojim duh vašeg oca, Friksa.

– Zaista? uzviknu Frontid. – Nikad ne bih pomislio da on nije u pokoju. Kolhiđani su mu
priredili divan pogreb.

Jason se zbuni. – Razumeo sam da njegovo telo nije sahranjeno, reče on nesigurno.
– Nesahranjeno jeste, reče Frontid. – Mi nikad ne sahranjujemo ljude u Kolhidi, već samo
žene. Kolhidska vera, zabranjuje sahranjivanje ljudi, i mada je kralj Ejet tražio dozvolu od

svog državnog saveta da naš otac bude spaljen na lomači i sahranjen po grčkom običaju, kol-
hidski sveštenici su to odbili, te je on odustao od toga. Bog Sunce se obožava ovde, kao i

Trojna Boginja, i vatra je stoga sveta. Muški leševi ne smeju se spaljivati, da se vatra ne bi

okaljala; niti se smeju sahranjivati u zemlju, jer je i ona isto toliko sveta. Kolhidski običaj je
da se muški leševi uviju u neuštavljene volovske kože i obese o vrhove drveća za ptice da se
njima hrane. Telo našeg oca obešeno je sa velikim poštovanjem i vrlo svečano o najvišu granu
najvišeg drveta u čitavoj rečnoj dolini o divovsku topolu, i niko od nas nije nikad uznemira-
van pojavom njegovog duha.

– Je li istina da Runo visi u gaju heroja Prometeja, koji se tamo obožava kao bog rata? upi-

ta Jason.

Frontid odgovori: – Ta priča je stigla do tebe prilično pobrkana. Runo se nalazi u Promete-
jevom proročištu, nedaleko od grada Eje, gde se on obožava kao heroj, a ne kao bog.
Objasniću kako je ratni bog došao u priču. Kad se pre dvadeset i pet godina, naš ded Ejet
oženio Tauriđankom, ćerkom krimskog kralja, i zaključio vojni savez sa njim, ona je dovela
svoju tauridsku telesnu gardu sa sobom u Eju. U počast njoj i svom tastu, naš ded je dodelio
prednji deo herojevog svetišta, ograđenog visokim zidovima, tauridskom Bogu Rata, a zadnji
deo je ostao posvećen Prometeju. I tako, da bi došao do mesta gde visi Runo, čovek mora da
prođe kroz smotru čitave bratije naoružanih tauridskih sveštenika, koji stražare dan i noć nad
jaslima svojih svetih bikova. Ejet je učinio ovaj raspored u vreme kad se plašio da bi grčki
pljačkaši mogli pokušati da ukradu Runo. Njegova kolhidska kraljica rodila mu je kćer, kne-
ginju Medeju, koja je sada Prometejeva sveštenica; a ona hrani ogromnu zmiju u kojoj je taj

heroj ovaploćen. Ta zmija je piton indijske vrste koja ubija svoj plen, bilo zver ili pticu, na taj
način što je prvo opčini svojim kobnim, budnim okom, a zatim je zdrobi i usmrti kolutima
svog hladnog tela. Prometej ne trpi ničije prisustvo u svom vrtu izuzev kneginje Medeje, koja
mu peva starodrevne bajalice da bi ga smirivala. Nijedna žena ne zavidi sveštenici na njenoj

službi.

Jasonovo lice preblede kad ču sve to, i jezik ga izdade. Ali je ipak došao tako daleko da mu
čast nije dopuštala da se vrati natrag. Admet iz Fere, u njegovo ime, reče Frontidu: – Niko od
nas nije obeshrabren onim što si rekao, rođače, i ti si se stavio potpuno na raspoloženje našem
vođi. Zahtevam da se ti i tvoja braća zakunete da ćete ga verno pratiti dok ne donese Runo
natrag u Grčku. Ako odbiješ da položiš ovu zakletvu, ubiću te tu gde stojiš, uprkos našeg
bliskog srodstva. Jer Jason ti je poverio tajnu koju ne srne znati niko ko neće da nam stvarno
pomaže.

Položili su zakletvu u beskrovnom hramu Marijanaje koji je stajao nedaleko odatle. Ama-

zonke su ga bile podigle, pre mnogo godina, za vreme jednog svog napada na tu obalu. Primi-

tivan crn kip Boginje još je stajao u svom zidnom udubljenju, i oltar od velikih oblih kameno-

va stajao je spreman da primi njihovu žrtvu. U tri rupe najvišeg kamena stavili su okrugle bele

kamenčiće, slične jajima, i za vreme molitvenog obreda okretali ih u pravcu mesečevog kre-
tanja.

Vetar je prestao u toku noći. Uzoru, mada je more još bilo nemirno, spustili su Argo u vo-
du i otplovili. Sa blagim obalskim povetarcem produžili su plovidbu polako pored zemalja

svadljivih Sapira, i brzonogih Bizerijanaca koji žive odmah do njih, gde su planine pored mo-

ra.

Plovili su ceo dan i jedan deo noći, a zatim su stali jer više nije bilo vetra. Pošto su veslali
celog idućeg dana, stigli su do ogromne maglovite ravnice obrasle drvećem. U suton toga
večera stigli su na široki Fasid, reku plovnu sto dvadeset milja i više od ušća; ali su bili

isuviše umorni da produže veslanje bez odmora. Friksovi sinovi pokazaše im skrivenu ustaja-
lu vodu gde su mogli provesti noć bez straha od uznemirenja. Najzad su stigli u Staje Sunca.

Ali pre nego što su uplovili u ustajalu vodu, lason mudro stade gore na pramac i prosu u
reku, iz zlatnog pehara, žrtvu livenicu od meda i čiste vode, moleći božanstvo reke da bude
milostivo Argu dok plovi na toj širokoj i divnoj reci.

Glava XXX
UZ REKU FASID

Ustajala voda je mirisala na groznicu, i na obe
strane od nje natrulo šumsko drveće bilo je obraslo puzavicama sve do vrha. Argonauti nisu
mogli da se iskrcaju, jer je obala bila gusti crn mulj pre negoli zemlja, i bila je pokrivena
trnovitim žbunjem. Čak nisu mogli ni da se ukotve, jer su ih Friksovi sinovi opomenuli da bi
ujutru bilo nemoguće izvaditi sidreno kamenje iz dubokog blata. Rojevi komaraca zujali su im
prkosno u ušima i ujedali ih na najosetljivija mesta, a zelene šumske žabe dolazile su u gomi-
lama, skakutale po rubu broda i skakale na njih svojim vlažnim hladnim nogama.

– Avaj, reče Pelej, – naš drug u crvenim čizmama nije više s nama! Bio je Argivac pa je
znao čini protiv žaba.

– Krivi za to svoju neveštinu sa džilitom, dobaci mu Ida, koga su žabe mučile preko grani-
ca izdržljivosti.

Orfej pokuša da uteši Idu opaskom da žabe dolaze u ljubaznoj nameri da oslobode brod
komaraca; ali Ida odgovori da bi bolje bilo kad bi komarči mogli da oslobode brod žaba. On i
Linkej onda zamoliše Jasona da opet otplove na more, i Jason pristade; ali se Argo odmah
nasuče na blatni sprud. Pokušavajući da ga odgurnu samo su razgazili blato odvratnog smra-
da; a tada se iznenada spusti gusta morska magla, te čak ni Linkej nije mogao da vidi svoju
ruku na jednu stopu od lica. Ostali su nepomični sve do jutra, u nemom jadu.

Dva sata posle zore magla je bila još prilično gusta, ali su oslobodili Arga vukući ga
pomoću dva užeta koje je Eufem, pošto je preplivao na drugu stranu ne plašeći se krokodila ni
drugih čudovišta, vezao za žile drveća na drugoj obali. Ovo je bio pedeseti dan plovidbe, pa
su ga proslavili molitvama Trojnoj Boginji, koja voli brojeve tri, devet, i pedeset, kao što Zevs
voli brojeve četiri i dvanaest, i Apolon broj sedam; ali su pazili da pevaju molitve tiho, da ne
bi bili primećeni. Kad su završili pojanje, otplovili su kroz maglu pored Fasida, groznicom
mučeni garnizonski grad koji je kralj Ejet održavao na levoj obali reke; ovo su učinili bez
teškoća, jer je Argej, Friksov sin, odgovorio stražaru na njegovom jeziku, koji je u ušima Ar-
gonauta zvučao kao cvrkutanje ptica. Fasid je bio sagrađen na kolju između reke i jezera pre-
punog gnjuraca, divljih gusaka i sivih plovki; i zakon je bio da svi strani brodovi svrate tu, bez
obzira kojoj luci pripadaju, pre nego što produže pod pratnjom za Eju. Ali lason je više voleo
da upravnik Fasida ne sazna da je Argo zaplovio uz reku.

Magla se postepeno digla. Veslali su satima imeđu drveća obraslog puzavicama i obala sa
visokom šašom. Kad su se odmarali, nisu se iskrcavali, već su jeli nekuvanu hranu. Friksovi
sinovi pokazaše im neku vrstu puzavice čiji je miris mrzak insektima; oni uzabraše njenog
lišća, istucaše ga i natrljaše svoje glave i tela. Te noći insekti ih nisu uznemiravali ujedima;
ležali su i razgovarali tihim glasom, dok je Argo bio privezan za sidreni kolac obrastao u ma-
hovini.

Admet reče: – Drugovi, ne bojim se smrti, ali, moram priznati, što se više bližimo svetištu
u kojem, kažu, visi Runo, sve manje smatram verovatnim da ću ikada opet videti moju milu
ženu Alkestidu i bogate ferske pašnjake, gde bleje moje debele ovce i moji divni konji njište.

Faler odmah prihvati tu rečenicu kao da su ga morile iste misli. On reče: – I visoke sivoze-
lene masline koje su tako vesto posađene da široke aleje idu pravo kroz voćnjake u kojem god
pravcu čovek pogleda, bilo gore, ili dole, ili ukoso; i u čijem hladu mirisni cvet boba svetli
belo u proleće. Jer ovo je najpustiji i najtužniji pristup gradu koji sam ikad video u svom mor-
narskom životu.

– I senovite doline Sparte, reče Kastor, – gde je tle zeleno ali čvrsto, gde dvoprežna kola
jure bez škripe i truckanja, i gde se hučni zvuk mora nikad ne čuje. Jer šta je jedan brod protiv
trideset?

– I cvetne padine Himeta, reče But, – gde se spavaćivo zujanje pčela čuje u podne, i mladi
pastir svira u dvojnice svome stadu. I Atinu krunisanu uveče ljubičastom svetlošću, kad se
dim večere istovremeno diže iz svake kuće i kućice u gradu, ispunjen mirisom ukusnih jela.
Jer šta su trideset i šest ljudi protiv pet hiljada?

– I Apolonovo Pupčano svetište čija se belina blista u gustom lovorovom gaju, reče Ifid iz
Fokide. – I plave vode Krisejskog Zaliva. Moj drug u crvenim čizmama možda je dobro učin-
io što je umro onda: bar je sahranjen po svima obredima, i njegov duh je sada jedan od gospo-

dara u Donjem Svetu, jer on besumnje nije zaboravio ono što je naučio u Samotraki. Ali ako
nas uništi opaki Ejet, Friksova bedna sudbina biće i naša – da budemo obešeni u neuštavljenoj
volujskoj koži o vrhove visokih drveta, za vrane i kopce da nas kljucaju.

Pelej reče gorko: – Da nam je samo Herakle ovde! Da ste samo poslušali Admeta i mene–
– Dosta o tome, Peleju! uzviknuše Kalaid i Zet jednim dahom.

– Zar ste zaboravili, drugovi, upita Mops Lapit, mada glasom koji odade njegovo nepouz-

danje, – da su ne manje od pet olimpskih božanstava blagoslovili naš poduhvat?

Melamp iz Pila odgovori: – Olimp je daleko odavde. Zevsov zakon ne važi dalje od Si-

nope, pa čak ni preko reke Lik.
Ida se usiljeno nasmeja: – Ostavi Olimpljane njihovom grudvanju snegom, Pilanine. Ti

imaš Idu sa sobom – on se ničega ne plaši.
Niko ne podrža Idu; smatralo se da je najbolje ugasiti njegove neumesne šale mokrim

ćebetom ćutanja.
Posle kratkog ćutanja svi pogledaše u lasona, da im on održi, ohrabrujući govor, ali on je

sedeo pogružen u mislima. Najzad Orfej reče umesto njega: – Drugovi, zaboravili ste Veliku
Boginju čija je suverenost opšta i večna (mada je u Grčkoj popustljivo razdelila svoje
nadležnosti svojoj veseloj deci) i zbog čijeg smo prvobitnog nauma došli ovamo. Nema po-
trebe za očajavanjem dokle god smo u njenoj službi. Zaboravite Zevsa i njegovo Runo zasad;
mislite na Boginju i njene ciljeve. Prvi cilj našeg putovanja je da nađemo i sahranimo kosti
Friksa Minijca. Kad učinimo to, i time zadovoljimo Boginju, onda ćemo se moći nadati njenoj
pomoći i u onoj drugoj stvari. Neka niko više ne kaže ni reći o Runu dok Friksov duh ne bude
najzad umiren.

– Ovo morate prihvatiti kao moju zapovest, izjavi Jason strogo, prenuvši se iz duboke

zamišljenosti.

Celog idućeg dana veslali su uz reku, kroz istu i živu i mrtvu šumu, i nisu videli nijedno
ljudsko biće, već samo barske ptice, grabljivice i jato ibisa – ibis je prljava egipatska barska
ptica koja se hrani zmijama i upotrebljava kljun kao štrcaljku za ispiranje. To veče, kad se
ukotviše iznureni sparnom toplotom, Orfej ih zabavi pesmom, koju je sastavio i u nju uključio
neke njihove reci od prošle noći, ali uvek sa nekim svojim novim obrtom. Pesma počinje:

Daj mi da se najzad vratim u one hladovite, travne doline Sparte! – i još je pevaju, pored

ognjišta u Grčkoj; a i veslači na svojim klupama u tuđim zemljama. U idućim stihovima po-
minju se – Atina krunisana ljubičicama, i – Tizba gugutavih golubica, – Peskoviti Pil, dadilja

brojeva, i mnoga druga voljena mesta u svim oblastima gde se govori grčki jezik. Sećanja na
ta mesta suprotstavljena su u pesmi mrskim prizorima i zvucima reke Fasid, i svaka strofa se

završava pripevom:

– Majko Sudbine, oprosti mi ako grešim protiv tvoje svete zapovesti i volje.

Rano, trećeg dana njihove plovidbe uz reku, šuma se proredila i snažna pritoka Sura hučno
je priticala sa planina na severu. Na stavama dveju reka stajala je poveća naseobina od plete-
nih koliba pokrivenih granjem i oblepljenih blatom. Tu su Argonauti prvi put videli kolhidske

seljake sa njihovim tankim nogama i vunastom kosom. Bili su obučeni u kratke, bele, lanene
odeće i zakićeni crvenim cvećem iza ušiju. Argej, Friksov sin, reče: – Oni su veseo i len na-
rod, a ipak stalno misle na smrt. Fasid je njihov Nil i, kao njihovi rođaci Egipćani, obožavaju
ibisa i obrezuju se.

Krda bivola uživala su u vlažnim livadama, a na glavi svakog bivola stajala je mala ptica i

kljucala bezbrojnu gamad. – Obožavaju i te bivole-ptice, reče Argej. U podne su rečne obale
bile čvršće a tok reke brži; ali jak jugozapadni vetar nosio ih je bez veslanja. Nailazili su na
druge naseobine; svaka je imala kej i niz izdubenih čunova privezanih za njega. Opet su videli
konje i krave i cvetna polja plavog lana, i polja prosa gotovo sazrelog za srp; i žene kako peru

rublje u reci, i golu malu decu koja se igrala piljaka i toliko bila zauzeta svojom igrom da nisu

ni pogledala brod koji je prolazio pored njih. Žene su bojile ivice očnih kapaka na egipatski
način. Ovde onde bila su smrdljiva grobna drveća, vrbe o kojima su visili bezoblični svežnji,
od kojih su neke razdirali orlovi i beloglavi supovi. Argonauti napuniše nozdrve lišćem jakog
mirisa.

Friksovi sinovi dovikivali su pozdrave u svakoj naseobini, i pošto je Argo bio prerušen

kolhidskim brodskim ukrasom, mislilo se da se oni, zbog nepovoljnih predznaka, vraćaju sa
plovidbe preduzete pre nekoliko dana. Argonauti su se čudili zelenilu ravnice, za koju Orfej
reče da je mnogo bolje navodnjena od doline Nila i da ima bolje podneblje. Ovde se često
dobiju tri žetve godišnje na istoj njivi, a loza daje plod u svojoj trećoj godini, i nema potrebe
da se okopava niti da se podrezuje izuzev jedanput svake četvrte godine. Ali Friksovi sinovi
opomenuše Argonaute da se čuvaju zmija – jer što je zemlja bogatija utoliko su otrovniji njeni
stanovnici – i tarantula, neke vrste pauka čiji ujed prouzrokuje da čovek umre plačući zbog
uobraženog gubitka svojih srodnika, a drugi opet smejući se na svoju šalu koju niko drugi ne
razume.

– Idi nije potreban tarantulin ujed da umre smejući se na šalu te vrste, dobaci Kastor jetko;
te njegove reci imale su u sebi nešto proročkog.

Te noći ukotvili su brod pored ostrvca usred reke, gde se iskrcaše i zapališe logorsku vatru,
znajući da je još samo nekoliko milja između njih i njihovog cilja, grada Eje opasanog viso-
kim zidinama, koji stoji, okružen planinama, na stavama dveju velikih reka, Glauka i Fasida.

Za gozbu su imali bivolje meso, od bivola koga su uhvatili kad je sišao na reku da pije vodu;

Friksovi sinovi smatrali su ga zalutalom životinjom, pa stoga i dopuštenim plenom. Nisu jeli

pečenje nekoliko dana, pa ih je stoga ono raspoložilo iako je bilo žilavo kao koža. Meleagar i
Atalanta sedeli su zajedno držeći se za ruke, kao mlada i mladoženja na svadbenoj gozbi, jer
je strah od smrti bio kao gorivo za njihovu ljubav i činio ih bezobzirnim.

lason najzad reče: – Naše uzdanje je u bogove, ali oni nam neće pomoći ako se sami ne
pomognemo. Naoštrite vaša oružja, drugovi, na mom izvrsnom serifskom brusu, i okrepite

srca verom u Besmrtnike. Teški nam ogledi predstoje.

Ida reče neku budalastu primedbu, i nastade ćutanje koje najzad postade nepodnošljivo.
Niko nije imao ništa da kaže vredno pomena, a tako dugo ćutanje moglo se pristojno prekinuti
samo najdubljom mudrošću. Svaki je gledao u svoga suseda, ali mu se oči susretale sa praz-
nim pogledom. Najzad se začu hrapav Askalafov glas: – Drugovi, saslušajte me! Mada
možemo naoštriti vrhove svog oružja šiljato kao igle, i sečiva oštro kao brijače samo jedan
čovek može nas izvući iz ove kaljuge, i to čovek koji nas je u nju i doveo – Jason, sin Esonov.

Sam Herakle ga je izabrao za našeg zapovednika, i verno ga slušao dok je bio s nama. A zašto

je tako bilo? Jason je vest strelac, ali nije ravan Faleru ni Atalanti; on baca džilit dobro, ali ne

tako dobro kao Atalanta ili Meleagar ili čak i ja; on se služi kopljem, ali ne sa Idinom
veštinom i hrabrošću; on ne zna muziku, izuzev muzike bubnja i frule; ne ume da pliva; nije
vest u pesničanju; naučio je da vesla dobro, ali nije moreplovac; on nije slikar; nije čarobnik;
vid mu nije oštriji od osrednjeg; po besedništvu on je ispod svakog ovde, izuzev Ide, i možda

mene; plahovit je, neveran, mrzovoljan, i mlad. A ipak ga je Herakle izabrao za našeg zapo-

vednika, i slušao ga. Opet pitam: Zašto je tako bilo? Drugovi, to je bilo zato što on ima izves-

nu moć koja nedostaje nama ostalima; i plemeniti Kentaur rekao nam je jasno, Heraklovim
ustima, kako se ta moć očituje.

Tada se svi setiše šta je bilo rečeno o Jasonovoj moći da osvaja ljubav žena; zaista, videli
su dejstvo te moći na Hipsipili, kraljici Lemna, koja je bila gotova da mu da svu svoju kralje-
vinu posle samo dvodnevnog poznanstva s njim. Tada Atalantu nadahnu neko božanstvo;

zatražila je da ćute dok ne izdeklamuje baladu, koju je sastavljala dok ju je izgovarala, i prik-
ladno je pratila sviranjem na Orfejevoj liri. Reci su zaboravljene, ali njihova suština je

sledeća:
– Ja, Atalanta, sanjala sam da sam stajala na ulazu u božanski dom na gori Olimpu, i dok

sam stajala tamo, ugledam Boginju Atinu gde prelazi preko dvorišta sa belom sovom na ra-

menu. Išla je u odaje Boginje Here, koja je nekad bila vrhovna gospodarica svih stvari, ali se

docnije ponizila da bude žena Oca Zevsa. Otišla sam za sjajnom Boginjom u Herinu odaju,

gde je Hera, sa krupnim crnim očima sličnim kravljim, zamišljeno leškarila na ležaju.
– Šta je novo, Atina? upita Hera.

Atina odgovori: – Istočni vetar doneo mi je vest iz Kolhide. Argo je ukotvljen pored jed-
nog ostrva u širokom Fasidu, nedaleko od grada Eje, i posada održava ratno veće.

– Nadam se, reče Hera, – da ne smeraju da napadnu Eju? To bi bilo kobno po moje pla-
nove. Šta su trideset i šest ljudi i jedna žena protiv pet hiljada?

Atina odgovori: – Naoštrili su svoja oružja, predajući serifski brus iz ruke u ruku; ali mi
Istočni Vetar kaže da takođe razmatraju i razna lukavstva. Odlučili su da obmanu Ejeta lepim
recima pre nego što pokušaju da dođu do Runa.

– Ništa me se ne tiče Runo, reče Hera. – Moja je jedina želja da se Friksove kosti pristojno
sahrane.

Atina odgovori. – Hajde da se pogodim s tobom, Veličanstvo. Ako pomogneš Jasonu da
osvoji Runo, ja ću preduzeti da se postaram za Friksovu sahranu.

– Rukovaše se u znak pogodbe. Zatim Hera zazvoni srebrnim zvoncem za Iridu, svoju

glasnicu; i kada se Irida pojavi, jašući na dugi, reče joj: – Dete, odmah mi pozovi Afroditu
Boginju Ljubavi.

– Irida se uskoro vrati sa Afroditom, koju je zatekla za njenim ukrašenim toaletnim stolom,

gde je češljala svoje žute uvojke; i još ih je češljala kad uđe u Herinu odaju.
– Šta mogu da učinim za tebe, Veličanstvo? upita divna Afrodita.
– Hera odgovori: – Brod Argo ukotvljen je na reci Fasidu pod senkom Kavkaza. Ne mogu

sad da ti pričam ćelu zamršenu priču kako je on došao tamo. Da budem kratka: ako njen za-
povednik, Jason Minijac (rođak nekog Peleja iz Jolka koji me je grubo uvredio), ne osvoji
ljubav kneginje Medeje iz Kolhide, biću razočarana u pogledu izvršenja usluge koju je on
preduzeo da učini za mene, a Atina će se razočarati u svom kćerinskom slavoljublju da vrati
izgubljeno Runo, svojinu njenog oca Zevsa. Ti nam moraš pomoći.

Afrodita podiže ruke uvis sa izrazom užasavanja. – Mile boginje, sve na svetu bih učinila
da vas uslužim, reče ona, – ali vi sigurno znate da nije moja nadležnost da činim da se osobe
zaljubljuju jedna u drugu, već je to posao moga nevaljalog sina, Erosa Boga Ljubavi, nad ko-
jim ja nemam nikakvu moć. Poslednji put kad sam pokušala da ga nateram da se pristojno
ponaša, i zapretila da mu spalim luk i strele ako se ne popravi, odapeo je jednu strelu na mene,

svoju majku – biste li verovale u tako šta? – i upleo me je u onu sramnu bruku sa Arejem. Moj

siroti muž Hefest nikad mi to nije oprostio.

– Hera i Atina jedva se uzdržaše od smeha, kad se setiše kako su budalasto zbunjeni Afro-

dita i Arej izgledali kad ih je Hefest zatekao zajedno u postelji i uhvatio ih u tucanu mrežu.
– A Arej mi se nikad nije ni dopadao, reče Afrodita, gotovo plačući. – On nimalo nije ona

vrsta boga u čijem bih društvu volela da budem viđena. Eh, da je to bio Apolon…! Arej ima
odvratno tračko ponašanje, nije nimalo darovit, i ne misli ni o čemu sem o ratu i krvoproliću.
On čak nije ni lep. Ali nisam mogla da se obuzdam. Mora biti da je to zbog njegove dugačke
bujne kose i tetoviranog lica.

– Hera reče: – Oh, mila moja, nijedna od nas nije mislila ništa gore o tebi zbog tog tvog
doživljaja, ali učini sve što možeš kod tvoga sina, molim te. Podmiti ga, ako ne možeš da
učiniš ništa drugo. Obećaj mu što god hoćeš – oh, setila sam se – obećaj mu neke od igračaka
kojima se Zevs igrao pre mnogo vremena u Diktejskoj pećini na Kreti kad je bio moje
dežmekasto, razmaženo detence. Sačuvala sam ih iz budalaste sentimentalnosti, jer je on bio
nežno malo dete, zaista je bio, mada to sada niko ne bi verovao.

– Hera dade Afroditi ključ od svoga kedrovog ormana, i Afrodita ga otvori. U njemu nađe
divnu zbirku igračaka – ljude od ilovače na konjima, male tucane bikove i tucana kola, lutke
izvajane od stealita, obojene drvene brodove sa jedrima i veslima, i neke prilično nepristojne
predmete koje se, kao žena, ustručavam da opišem pred muškarcima. A najlepša igračka od
sviju bila je jedna tepa lopta, savršeno okrugla, od bikovske kože ušivene tankim zlatnim

koncem, šavovi su joj bili sakriveni u spiralu od tamno-plavog emalja napravljenog od tuca-
nog lazulita; Zevs je pažljivo čuvao ovu igračku, te zlatan konac nigde nije bio iskidan.

Afrodita uzme loptu i iziđe u dolinu Olimpa, bacajući je, dok je išla, iz ruke u ruku. Išla
sam za njom, držeći se na dovoljnom odstojanju, jer se Atalanta boji vragolastog Boga Ljuba-
vi kao i svaka žena. Tamo pod rascvetanim bademovim drvetom Eros se igrao kocke sa
Očevim peharnikom, dečkom Ganimedom, valjajući kocke niz travnu padinu. Eros je stajao,
smejao se zadovoljno i pritiskao na levu stranu grudi dvanaestinu i više zlatnih kocki, koje
drukčije nije mogao držati u ruci a da ih ne ispusti. Nesrećni Ganimed čučao je tužna lica i
bacao poslednji par svojih kocki. Okrenula mu se najgora strana, koja je ista na Olimpu kao i
među smrtnicima, te Eros gramžljivo uze i te dve kocke. Senka njegove majke pade preko
trave i on se brzo okrete sa pogledom krivca, izjavljujući: – Ne, ne, majko; igra je sasvim
poštena; ovog puta nisu udešene za prevaru, uveravam te. Ma šta da kažeš, nikad ih neću vra-
titi Ganimedu. Dobio sam ih u poštenoj igri, kunem se Stigom.

Afrodita pogleda strogo u Erosa, uhvati ga za desnu ruku i odvede. Pođoh za njom i čuh
kad reče: – Mili mali Erose, moj voljeni sine, imam najdivniju igračku za tebe. Ako je baciš
kroz vazduh, šija kao sunce i ostavlja trag za sobom kao zvezda padalica. I sam Hefest nikad

ne bi mogao napraviti ništa tako lepo. Ona je došla iz Kine, gde svi ljudi i žene imaju žuta

lica. Onda mu pokaza loptu.
– Oh! Oh! Oh! Daj mi je odmah, majko, povika on. – Ganimed će mi zavideti, hoću da ga

načinim zavidljivim.
– Ne, dete, moraš je prvo zaslužiti, odgovori ona. Tada reče Erosu kako da nađe grad Eju u

Kolhidi, kako da pozna Medeju, i šta da uradi kad je vidi. On se nasmeši, namignu, i stavi

zlatne kocke u njeno krilo, pošto ih prvo pažljivo izbroja jer se plašio da ona ne vrati jednu ili
dve Ganimedu; zatim raširi krila, slična krilima večernjeg leptira, i odlete sa Zapadnim Ve-
trom, držeći luk u desnoj ruci, a tulac o levom bedru. Jer, zaista, to je bila najlepša lopta koju
je ijedno dete ikada videlo. Sad se Eros krije iza stabla u tremu Ejetovog kraljevskog dvorca;
uperio je svoju najoštriju strelu na Medeju, i nestrpljivo čeka Jasonov dolazak.

Kad Atalanta spusti liru, burno odobravanje uguši gnevni glas Askalafa, koga je uvredila

svojim recima o ponašanju njegovog božanskog oca, Areja. Odobravanje je dugo trajalo, i

fason pocrvene sve do vrata.

– Što se mene tiče, Atalanta šapnu u uho Meleagaru, – ne mogu ni da gledam Esonovog si-
na, ali znam, baš po jačini svoje odrvatnosti prema njemu, da je u stanju da očara druge žene.

Čim je uspeo da ga čuju, Frontid, Friksov sin, reče: – Medeja je čuvena sa svoje lepote; ali
se još nikad nije zaljubila ni u koga, koliko ja znam.

– Ne, reče njegov brat Melanion, – ona nikad nije bila zaljubljena; siguran sam u to. jed-
nom sam dugo razgovarao s njom o Grčkoj. Rekla mi je da se nikad ne oseća kao da je sa svo-
jima kad je sa crnpurastim Kolhiđanima, i da mrzi divljačku rasu svoje majke. Ali se nadala
da će možda jednog dana otići u Grčku, za koju misli da je vrlo lepa i napredna zemlja.

Kitisor, treći brat, dodade: – Ona je čudna žena, u čijem je prisustvu teško sačuvati hlad-
nokrvnost: ponekad se ponaša kao dete ljupke naravi, ponekad baš kao strašna Majka kad u

zanosu igra na gomili lobanja. Naša sestra Neera obožava Medeju, koja joj je nedavno rekla

da nijedna žena zdrave pameti i sa osećanjem dostojanstva nikad ne dopušta da je savlada
ljubav za muškarcem, i da su ljudi niži pol. Ovo je mnogo uznemirilo Neeru, jer je zaljubljena

u jednog tauridskog sveštenika, a ne želi da Medeja misli rđavo o njoj. Ali se ipak ne mogu
požaliti da je Medeja ikad postupila rđavo sa mnom. Bila je vrlo ljubazna prema meni pre
nego što smo otplovili za Grčku i dala mi kesicu retkih lekova, koja je nesrećom potonula
zajedno sa našim brodom. Molila me je da postupim mudro u korintskoj Efiri, kad budem

raspitivao o nasledstvu njenoga oca tamo: da ne kažem ništa što bi uvredilo verska osećanja
tamošnjih stanovnika. Rekla mi je uzgred, ako se išta desi njenom ocu, da će rado ustupiti
svoj deo u kolhidskom nasledstvu; i da su Apsirt i ona stvarno zaključili međusobni ugovor u
tom smislu.

Ovde četvrti brat, Argej, nastavi priču: – Izgleda da je naš ded Ejet napustio Grčku pod ob-
lakom otprilike u isto vreme kad je njegova sestra Kirka otplovila, i stavio svoje korintske

zemlje pod nadzor nekog Buna, lonjanina, a svoj narod pod namesništvo Sizifa iz Asopije.

Tada je došla ahajska najezda, Bun je ubijen u bici na kapiji Efire, a Sizif je umro u ropstvu, i

sad (tako smo čuli) Ahajci polažu pravo na ćelu kraljevinu Korint. Kreont vlada u Asopiji, a
upravnik Efire, koga je postavio mikenski kralj Stenel, naziva sebe Korintom, da bi usposta-

vio neku vrstu naslednog prava na nju. Ali ipak Medeja se nada da povrati nasledstvo svog

oca; razumeo sam da joj ga je Majka obećala u snu. Sad, pošto je Apsirt napustio svoje pravo,
ona je prva po naslednom pravu – bliži je rod od nas, jer je Ejetovo dete, a mi smo samo nje-

govi unuci – izuzev njene tetke Kirke, koja se nikad ne može vratiti u Efiru, jer ju je Asopovo

proročište već odavno osudilo na večno progonstvo zbog nekog neiskazivog zločina.
Jason upita: – Zašto Medeja nije već udata? Zar ona nikad nije imala prosioce? Da li njena

nenaklonjenost ljudima možda krije neku nesposobnost ili nakaznost?

Argej odgovori: – Mnogi moćni velikaši Kolhide želeli su da se ožene njome, ne samo
zbog njene lepote i bogatstva, već i zbog naročite milosti koju joj ukazuje Pticoglava Majka.
Ali je ona nagovorila svog oca da bi svaki takav brak izazvao ljubomoru kod odbijenih prosi-

laca, i da se stoga ona, ako se bude udavala, mora udati za stranca. Ne verujem ni da je nakaz-

na ni da je nesposobna za ljubav; ali je često govorila Neeri da devičanstvo daje ženi izva-
nredne moći u mađiji i medicini. Divlji zverovi i zmije nemaju moći da naude devici, i ona
može bez opasnosti da bere lišće i kopa korenje koje donosi smrt ljudima i njihovim ženama
ako ih samo dodirnu.

– To je istina, reče Atalanta. – To je dar boginje Artemide.
– Medeja ga pripisuje Brimi, reče Argej, – ali možda su to samo različita imena za isti vid
Neponnenljive. Medeja je najveštiji lekar i najveštija čarobnica u celoj kraljevini.
Jason zamišljeno pogladi svoju kratku meku bradu. – Ona izgleda da je upravo žena za

našu svrhu, reče on. – Što se mene tiče, ne plašim se čarobnica. Hiron Kentaur naučio me je
sigurnim činima protiv njih. Ona je lepa, kažeš, i ne vrlo stara, mada je tvoja tetka? Ali – lepa
za Kolhiđanina može ne biti – lepa za Grka. Nadam se da ona nema crnu, vunastu kosu, ravne
tabane i krive golenice kao tvoj brat Melanion? Nikad nisam mogao da poljubim takvu ženu.

– Oh, ne! odgovori Melanion, smejući se. – Njena majka je bila bela Tauriđanka, a ne Kol-
hidanka. Medeja ima okruglu bradu, žute uvojke (kao one zbog kojih je njena tetka Kirka bila
slavna za svoga devojaštva – oni su žuti kao planinski kim), strasne usne, oči boje ćilibara,
malo kukast nos, i najlepše nožne članke u Kolhidi. Ona ima oko dvadeset i četiri godine.

– To je vrlo dobro, reče Jason. – Uvek sam više voleo zrele žene nego devojke. A sad, dru-
govi, na spavanje! Svima vam želim dobre snove. Naša drugarica Atalanta pokazala je putan-
ju kojom će naše noge ići.

Ali pre nego što je zaspao, upitao je Melaniona u poverenju: – Od čega se sastoji Medejino
kolhidsko naslede? Je li ona zajedno sa svojim bratom sunaslednik prestola?

– Ne, odgovori on. – Ona je samo naslednica trećeg dela blaga svoga oca. Pošto je kralje-
vina data Ejetu u nagradu za njegove usluge Kolhiđanima, ona je nasledna u muškoj liniji,
izuzev istočne teritorije, koja se graniči sa kraljevinom Albanijom. Te divlje zemlje su nje-
gove samo na osnovu njegovog braka sa našom kolhidskom babom Ipsijom, i posle njegove
smrti pripašće, po ženskoj liniji, našoj sestri Neeri.

Jason reče: – Zaista. Onda Apsirt treba da je zadovoljan sa pogodbom koju je zaključio s
njom. Jer Efira ne znači ništa za njega, a treći deo blaga koje je Ejet nagomilao mora biti rav-
no svoti dovoljnoj da kupi pola Grčke.

Glava XXXI
KRALJ EJET PRIMA ARGONAUTE

Te noći kralj Ejet nije mogao da spava uprkos sveg truda.
Ne samo da sveti konji Sunca nisu hteli da jedu nekoliko dana, a sredstvo za čišćenje koje
su im sveštenici štale redovno davali nije ništa pomoglo, već mu je zadavao veliku brigu i
rđav predznak koji je video toga večera u hramu Boginje Meseca. Pre dvanaest meseca, jedan
od robova hrama, čija je dužnost bila da snabdeva ribom svete mačke Boginje, iznenadno je
poludeo – mada nikakav znak ludila nije primećen kod njega ranije – i odjurio je u šumu
maučući i vičući u zanosu na jeziku koji niko nije razumeo. Vrhovna Sveštenica je otišla da
ga traži i našla ga, bacila ga u svete okove i za ostatak godine negovala ga kraljevski. O
godišnjoj žrtvi Boginji taj rob je žrtvovan sa ostalim žrtvama; srce mu je probodeno kopljem
čiji je vrh zamočen u obsidijan; očekivalo se da će način njegovog pada pružiti dobar predz-
nak predstojećih događaja. Ali, umesto da padne napred (a takav pad predskazuje pobedu), ili
nazad, što označava poraz; ili da se sruši na zemlju, što pretskazuje mir – umesto ma kojeg od
tih padova, žrtva je izabrala da se obrne ukrug nalevo tri puta i umre pregibajući se i držeći se
rukama za trbuh; taj prizor nikada ranije nije viđen, i sve prisutne je ispunio velikim užasom.
Četiri mudra državna savetnika rekli su Ejetu da se taj predznak verovatno ne odnosi ni na
kakvu nesreću za Kolhidu, već samo na neku promenu u Boginjinim poslovima, možda na
povratak primitivnijem obredu; ali nisu uspeli da ga uvere. Tumarao je po dvorcu,
sagrađenom od masivnog dobro uglačanog kamenja, idući iz odaje u odaju i tražeći ni sam ne
znajući šta; tako se ponaša kućni pas kad počne da oboleva od besnila, pre nego što mu besni-
lo najzad natera penu na usta, i otera ga da ujeda i zavija ulicama. Pred samu zoru on klonu
umorno na divan u unutrašnjoj dvorani, nedaleko od dugačkog bazaltnog postolja na kome su
stajali tucani bikovi, i tamo je usnuo vrlo nepovoljan san. Prvo je video kako sjajna zvezda
pada u krilo njegove kćeri Medeje, koja je brzo odnese do reke Fasid i baci u nju, a voda je u
kovitlacu odnese prema Crnom moru. Taj deo sna nije ga uznemirio; a zatim je video kako su
tucani bikovi surovo ujarmljeni u crveno obojen drven jaram i naterani da oru polje. Oni su

gnevno puštali plamenove iz nozdrva i usta, ali mladi orač uzviknu zajedljivo: – Vaši plame-
novi ne mogu me oprljiti. Namazan sam Medejinim kaspijskim balsamom. Govorio je grčkim
jezikom. Ejet nije mogao da mu razazna lik, pa čak ni kosu, jer je bio uvijen u taman ogrtač; i
sad je džilitom terao bikove napred preko polja. Neka božanska ruka bacala je zmijske zube u

krivu brazdu iza njega, a onde gde su oni pali, nicali su naoružani ljudi. Ejet poznade po nji-

hovim šlemovima da su to sveštenici tauridskog Boga Rata u čiju je čast smestio tu tucane
bikove. Orač uskoro baci kamen na jednog od njih i udari ga u čelo; na šta oni počeše da bodu
jedan drugog dok nisu svi popadali mrtvi. Na to duh junaka Prometeja zavapi glasno tužnim

krikom noćne ptice, i od toga odjeknu sva dolina Eje.
Ejet se probudi obliven hladnim znojem. On ode u Medejinu spavaću sobu i probudi je da

joj ispriča svoj san, ali joj zabrani da ga saopšti ikome živom, i zamoli je da mu kaže šta ona
misli da to predskazuje.

Ona odgovori: – Oče, ne mogu da govorim ni sa kakvom sigurnošću. Mislim da je vero-
vatno da si ti na neki način uvredio Pticoglavu Majku. Umilostivi je bogatim darovima, i
možda će ti ona saopštiti u snu ili priviđenju šta si zgrešio i kako da izbegneš posledice svog
greha.

Ejet se namršti. Kao kralj Kolhide uvek je bio u teškom položaju zbog verske ljubomore i

nesloge svog naroda. Njegovi plemići obožavali su bogove Egipta, jer su bili potomci vojnika
Faraona Sezostrisa koje su Goti pobedili u izlišnom ratu; ali nije bilo sveštenika među razbi-
jenim trupama koje su našle utočište u Fasidskoj dolini i nastanili se u Eji; stoga je njihova
vera bila nepravilna i uprošćena. Kad je Ejet prvi put došao u Kolhidu kao putujući trgovac,
zatekao je verski rat između tih Egipćana i njihovih suseda starosedelaca, koji su obožavali
kavkasku Boginju i Mitru, njenog plavokosog Sina, Boga Sunca. On im predloži primirje i

ponudi da izmiri njihove verske razlike. Pokaza svoju plavu kosu i oči boje ćilibara kao dokaz
starosedeocima da je on sveštenik Sunca; a Egipćane uveri, objašnjenjem nekih njihovih vers-
kih obreda, da ima dublje znanje od njih o bogoslovlju Memfisa. Slušali su ga utoliko

pažljivije jer je Prometejeva proročanska vilična kost, koju je doneo sa sobom, već bila izrek-
la nekoliko korisnih istina. Pošto su se složili da se drže Prometejevih odluka, Ejet je reformi-

sao narodnu veru Kolhide na način koji je prosvetio i, uglavnom, zadovoljio oba naroda; jer je
vilična kost objavila istovetnost kavkaske Boginje i Pticoglave Boginje, egipatske Iziđe.
Plemići mu, iz zahvalnosti ponude presto, i zakunu se na večnu vernost njemu i njegovom
domu. Oba naroda su bila prinuđena da popuste jedan drugom u izvesnim pojedinostima: sta-
rosedeoci, koji su živeli u planinama, potčinili su. se egipatskom obredu obrezivanja i prihva-
tili obožavanje Ibisa; Kolhiđani, koji su obredavali rečnu dolinu, primili su običaj sahranji-
vanja na drveću i obožavanje Mitrinih belih konja, tog njegovog godišnjeg dara Majci.

Ipak se Ejet osećao kao da gazi po trsci močvare u koju svaki čas može potonuti. On sada
reče Medeji: – Kad sam, da bih sačuvao ovu zemlju od skitske najezde, sklopio savez sa tvo-
jim dedom, tauridskim kraljem, koga se Skiti plaše, bio sam, kao što znaš, prinuđen da u znak
vernosti ponudim njegovom ratnom bogu uporište u Eji. Učinio sam to nerado, sasvim sves-
tan da Majka nema ljubavi za toga boga, koji je neprosvećen i brutalan do krajnosti. Pa i moj
savez sa Moshijancima, čija je zemlja (moraš priznati) nužna predstraža protiv mahnitih
Amazonki, upleo me je i u druge verske poslove koji su je možda naljutili. Ali šta sam drugo

mogao da radim? Neka mi nijedna neznalica ne zavidi na prestolu, koji nije ništa udobnije

sedište od trnovog žbuna zastrtog zlatnom tkaninom.

Ne mogu da te krivim ni najmanje, oče, odgovori Medeja, koja je, kao sveštenica i Prome-
teja i Brime, mogla saosećati sa njim u njegovoj verskoj pometenosti. – Ipak pokušaj da
odobrovoljiš Boginju, i drži oči i uši otvorene za znak od nje, na koji verovatno nećeš dugo
čekati. Ne mislim da je Boginja uvređena tvojim moshijanskim savezom, ali ćeš po njenom
znaku saznati da li si uvredio njenog sina Mitru – koji je ubio Bika Mraka – donošenjem tau-

ridskih bikova u svoj dvorac, ili da li je i sama Boginja nezadovoljna što si pustio tauridske

sveštenike u prednji deo Prometejevog svetišta. Priznajem da su ta dela, na koje te je nužda

nagnala, izvršena pre mnogo godina; i da si ti u ono vreme najrevnosnije umilostivio Boginju;

ipak ovo je prva godina u kojoj si se ti, podlegavši nagovaranju moga ujaka Persa

Tauriđanina, usudio da prisustvuješ svetkovini ratnog boga i ovenčaš bikove kolhidskim
cvećem. Pametno bi uradio da se odmah obratiš Boginji. Može biti da ti ona obećava da će ti
pomoć doći iz Grčke, ako budeš morao da uvrediš narod moje majke isterivanjem sveštenika,
ili bikova, ili i jednih i drugih.

Ejet izjavi: – To tumačenje je moguće, priznajem; ali šta kažeš za zmijske zube?
Medeja odgovori: – Tauriđani tvrde da su potekli od zuba koji su ispali iz usta zmije Ofion,
kad ju je Eurinom udavio, i da su, prema tome, ranije stvoreni nego Pira i njen ljubavnik Deu-

kalion – od ilovače stvoreni preci Grka.
Ejet opet upita: – Ali šta kažeš o zvezdi koja ti je pala u krilo?

Medeja odgovori: – Je li to možda neki božanski dar darovan meni, koji će raširiti slavu
našeg doma u strane zemlje? Ona sakri od njega san koji je sanjala pre nego što ju je probu-

dio, a za koji je bila uverena da dopunjuje njegov. Taj san je bio o tome kako joj Kirka – nje-

gova sestra koja živi na ostrvu Eeji u gornjem delu Jadranskog mora – ohola, sokolova oka,

sokolova nosa starica, maše i dovikuje: – Ostavi sve i dođi k meni!
On opet upita: – Ali zašto je Prometejev duh zavapio?

Ona odgovori: – Kako ti mogu to reći? Možda je to bilo podrugljivo jadikovanje za njego-
vim tauridskim susedima. On će zaista biti zadovoljan da im vidi leda kad budu isterani iz
njegovog svetišta.

Ejet razmisli o Medejinim odgovorima, i uglavnom ih odobri. Ali ga je ipak još obuzimala

strepnja, i nije smeo da se vrati na divan da nastavi spavanje jer se bojao novih snova. Umesto

toga on je pozva da seta s njim po dvorskom vrtu dok se sprema doručak; a posle doručka će
otkloniti zle posledice svoga sna dvostrukom predostrožnošću – umiće se u bistroj vodi Fasida
i reći će svoj san Suncu čim se ono digne nad istočnim planinskim vrhovima.

Medeja pristade. Obuče se u jednu od svojih najlepših haljina i pažljivo ukrasi glavu; a za-
tim ode sa ocem ravnim stazama između saksija sa cvećem i voćki do mesta gde vodoskok
izbija u pedeset mlazeva. U želji da oslobodi dušu od tajne koja ga je teško pritiskala, on u taj

nezgodni čas saopšti Medeji odluku svoga državnog saveta. Savet je pozvao starog Stira, kral-
ja Albanije, da dođe u Eju i da joj ponudi brak. – Možda se, reče on, – moj san o zvezdi odno-
si na ostvarenje ovog braka, koji sam smislio, kao što ćeš razumeti, jedino radi narodnog do-
bra. Uvek si bila pametna devojka, izbegavala si zamke ljubavi koje čine život mladeži tako
nepotrebno bolnim; stoga se nadam da nećeš praviti nikakve primedbe protiv ovog braka (koji
je Stir predložio preko moshijanskog posrednika), kao što si činila protiv ostalih od manjeg
političkog značaja; već ćeš ga, naprotiv, srdačno prihvatiti. Sa starim Stirom kao mojim zetom
sve naše brige u pogledu spoljne politike biće okončane. Jer je Stir vladao moćnim plemenom
u planinama severno od reke Kira, i tako je ne samo gospodario trgovinskim putem od kojega

je umnogome zavisilo blagostanje Kolhide, već je i ugrožavao istočne granice kraljevine. Ejet
dodade: – Tvoj položaj u Albaniji biće od daleko veće moći nego što se možeš ikad nadati da
ćeš postići u Kolhidi kad tvoj brat Apsirt dođe na presto posle mene.

Medeja ne odgovori ništa, ali u njoj je kipelo od gneva, jer Albanci jedu vaši i imaju od-

vratne seksualne navike, a i državni savet ju je uvredio dogovarajući se sa Stirom iza njenih
leđa.

Ejet ironično pohvali njeno poslušno ćutanje; ali ona ipak ne reče ništa. Zajedno su posma-
trali daleka snažna brda Moshije u odsevu zračenja izlazećeg sunca.

– To je boja sveže krvi, reče Ejet nehotice; i nije mogao povratiti te nesrećne reci.
Kad se okretoše da se vrate u dvorac, glasnik im dotrča od južne kule osmatračnice. –
Veličanstvo, povika on zadihano, – grčki brod od trideset vesala baš sad je doplovio uz reku
kroz maglu i ukotvljava se pored kraljevskog keja. Ukras broda je ovan, a svi ljudi koji čine

posadu izgleda da su vrlo visoke ličnosti. Među njima sam opazio tvoja četiri unuka, Friksove
sinove; od kojih je jedan, knez Argej, ranjen u glavu.

Ejet odmah odjuri kroz južnu kapiju grada, i u velikom gnevu ode prema keju u nameri da

zabrani Argonautima da se iskrcaju; ali srete Ehiona glasnika koji mu je već žurio u susret sa
malinovom palicom u ruci.

Ehion prvi progovori: – Preuzvišeni kralju Ejete od Kolhide, pređe od slavne Efire, mi do-
lazimo u ime Majke da izvršimo čin pobožnosti o kome će te naš zapovednik odmah obavesti-
ti boljim recima nego što ja umem. On je lason Minijac, naslednik prestola Ftijotide; i ostala

posada našeg broda ljudi su od najbolje grčke krvi, neki od njih su kraljevi, a drugi su od
božanskih roditelja. Među njima je Augija, kralj Elide, koji je, kao ti, nasledni sveštenik Sun-
ca. Nema razloga da se plašiš da mi dolazimo u ikakvoj zloj nameri, jer nas je sama Majka

poslala. Njenim milostivim posredništvom, pre ne mnogo dana, Jason je spasao od davljenja

tvoja četiri plemenita unuka i sad ih vraća tebi zdrave i čitave. A spasao je ne samo tvoje un-
uke već i svoje stričeviće. Jer je Kretej, Jasonov ded, bio brat njihovog dede, kralja Atamanta
od Orhomena.

Ejet odgovori mrka pogleda.– – Zar se ne zna širom Grčke da sam se zakleo, kad mi je do-
neta vest o varvarskom ubistvu moga srodnika Sizifa iz Asopije, da ću se osvetiti prvoj posadi
grčkih mornara koji se drznu da doplove uz ovu reku i da ću ih poubijati sve do poslednjeg?
Kakva moć zamišljaš da leži u nepobožnom imenu Atamanta da bi me navela da promenim
svoju nameru prema vama?

Ehion mirno odgovori: – Sreća je, Veličanstvo, što reci tvoje zakletve imaju takav
neodređen smisao, da se ne moraš smatrati obavezan njome u svom ophođenju prema nama.
Prvo, mi moreplovci nismo svi Grci, jer nekolicina od nas su prastarog krećanskog ili pelaz-
gijskog soja, a trojica su Tračani (kao što pokazuju njihova tetovirana lica i odežda od kudelj-
nog platna); na drugom mestu, mi Grci nismo svi moreplovci, jer je Atalanta iz Kalidona mo-

replovka. A što se tiče Atamantovog imena, neka ono zvuči u tvojim ušima kao opomena šta
zadesi one koji se ogluše o naređenja Velike u čije ime dolazimo.

Medeja, koja je iz radoznalosti došla za svojim ocem kroz kapiju, uze ga za rukav i povuče
u stranu. – Oče, šapnu ona, – seti se svog sna i poznaj ovaj znak. Nemoj da nepromišljeno
oteraš grčku pomoć koju ti je Boginja jasno obećala prošle noći. Primi te strance gostopriml-
jivo, pa kad im pružiš toplo kupanje, čisto rublje, i najbolju hranu i piće kojima raspolažeš,
pažljivo saslušaj ono šta imaju da ti kažu. Oni dolaze u ime Majke, a ne skorojevića kao što su
Zevs i Posejdon.

Ejet glasno odgovori: – Ako ne dolaze u ime Zevsa, zašto njihov brod ima ovna za svoj

ukras?

– Pitaj glasnika, reče ona. – Ne pitaj mene!
Ehion je imao gotovo objašnjenje. Ovan je bio znamen minijskih brodova u toku mnogih

pokolenja, mnogo pre novog olimpskog poretka. Zašto bi Ejet pripisivao tome ikakav nepo-

voljan značaj? On dodade: – Među glavnim ciljevima je i ponuda tebi, u ime sadašnjih
upravljača Asopije i Efire, potpunog zadovoljenja za svirepu smrt tvog srodnika Sizifa, koja je
bila prvobitni uzrok bezbrojnih nevolja u dvojnoj kraljevini. Nikad se nije znalo za veštijeg

lazova od Ehiona, kad se ukaže potreba. Njegov otac Hermes lagao je još od kolevke; ili bar

tako pričaju arkadski pesnici.
Ejet zastade i zagleda se pažljivo u Ehiona, koji susrete njegov gnevni pogled lako i

neustrašivo, kao što nadahnut glasnik i treba da čini. Najzad Ejet popusti. On spusti oči i reče:
– Obavesti lasona, tvog zapovednika, da sam mu zahvalan za spašavanje četiri Friksova sina,
mojih unuka; da je slobodan da dođe na obalu bez straha; i da očekujem od njega da mi tačno
saopšti poruku koju su mu poverili asopski i efirski upravljači, i sve druge poruke, samo ako
ne kaže ni reci o pitanju Zlatnog Runa lafistiskog Zevsa.

Ehion se nasmeja. On reče: – Ne razduvavaj stare žiške u plamen, Veličanstvo, pominjan-
jem te prestare stvari čije su i samo ime (milo mi je što mogu ovo da ti kažem) zaboravili svi
u Grčkoj izuzev glavnika i pesnika čiji je posao da pamte sve.

Tada su se Jason i ostali Argonauti već bili iskrcali i išli su, dva i dva, uz široke stepenice
koje vode od kraljevskog keja do gradske kapije. Ejet otpusti Medeju, ne želeći da u nju bulje
grčki neznanci, i stajao je spreman da primi Jasona sa učtivom dobrodošlicom. Ali Medeja
nije žurila. Gde krivudava staza skreće pored kruškovog drveta, ona se okrete. Nagnuvši se na
naslon, ona pogleda natrag u lasona dok je koračao sa mladalačkim dostojanstvom, ni suviše
sporo ni suviše brzo, uz stepenice, tri stepenika ispred svojih drugova.

Nije nosio na sebi svoj tamnoplavi ogrtač ukrašen istorijom Runa, jer bi to bilo
nepromišljeno; već beo ogrtač koji je Hipsipila, kraljica Lemna, ukrasila raznovsnim izveze-
nim cvećem i voćem – njen glavni ljubavni dar njemu. Na glavi je imao zlatan šlem širokog
oboda, koji mu je darovao marijandinski kralj Lik, a koji je bio ukrašen kićankom od crne
konjske dlake, a u ruci mu je bilo koplje sa trakom koje je probolo kralja Kizika. Još nikad u

svom životu Medeja nije videla plavokosog čoveka, jer joj je otac već bio ćelav i belobrad
kada se oženio njenom majkom, a pošto je i ona bila plavokosa, srce joj se odjednom zagreja

za njega kao za stvora njene vrste, za muškarca koji po svojoj prirodi odgovara ženi u njoj.

Bilo je kao da se u kruškovom drvetu, već okićenom mladim plodom, krije Bog Ljubavi ope-
van u Atalantinoj baladi: on, Eros, stavi oštru strelu na tetivu, zateže je do uha i pusti je da joj

uz glasan zvuk, odleti u srce. Jer ona duboko uzdahnu i čuđenje joj zamagli um. Zatim se po-
lako okrete i ode svojim putem, ne osvrćući se natrag.

Ejet, mada zadovoljan što su mu unuci spašeni, nije se nimalo obradovao njihovom izne-

nadnom povratku. Dopustio im je da odu za Grčku poglavito zato što je želeo da budu van
zemlje kad albanski kralj Stir dođe da zaprosi Medejinu ruku. Njihova jedina sestra, Neera
bila je Medejina nerazdvojna drugarica; pa je Ejet smatrao da će Medeja, ako je nezadovoljna
brakom ugovorenim za nju, saopštiti Neeri svoju nesreću, a Neera izvestiti o tome svoju
braću. Četiri brata, koje je plemstvo Kolhide visoko cenilo, sigurno bi se suprotstavili savezu
sa Albanijom. Albanci su ih jednom sprečili da gone tigra, koga su lovili, na albanskoj terito-
riji i nagrdili su ih nezaboravljivim uvredama. Oni bi uradili sve što mogu, ako ni iz kakvog

drugog razloga a ono da zadovolje Neeru, da odlože ili ponište taj brak. A sad su se sva

četvorica neočekivano vratili, i Ejet je bio svestan da Medejino ćutanje krije duboko gnušanje
prema Stiru. Da bi predupredio svako zlo, mora ih opet poslati Argom čim bude bilo moguće;
a u međuvremenu, narediće Medeji da se uzdrži i od najmanje žalbe o svom braku bilo Neeri
ili ma kojoj drugoj osobi. Seti se da je Neera, srećom, van dvora i da se neće vratiti do podne;
ona je bila sveštenica kavkaske Boginje Device, i svetkovina Novog Meseca proslavljena je te

noći pod njenim vodstvom.
On sakri svoju zabrinutost od unuka, svakog od njih zagrli s ljubavlju i pruži prijateljsku

ruku Eufemu, koji je bio oruđe njihovog spasenja. Prema Jasonu se pokazao pristupačno i
reče mu: – Vest iz Efire, moj kneže, može čekati dok se dobro ne najedemo i napijemo. Ne
sumnjam da je vaša plovidba bila isto tako opasna i zamorna kao što je bila duga.

Jason učtivo klimnu glavom, ali nije znao na kakvu je vest Ejet mislio. Dok su Argonauti
išli za Ejetom u grad, ostavivši Melampa i Malog Ankeja da čuvaju brod, Ehion saopšti Jaso-
nu polušapatom izmišljotinu o Efiri koju mu je neki bog – a ko bi drugi to mogao biti do

Hermes? – neočekivano stavio u usta, a koju niko ne srne opovrgnuti; i savetova Jasonu da
najstrože zabrani Argonautima da pomenu Zlatno Runo.

– Vrlo dobro, reče Jason, – ako je tu izmišljotinu zaista nadahnuo tvoj božanski otac, onda
bi bilo bezbožno ne koristiti se njome. Vrati se odmah na Argo i upozori na to Melampa i An-

keja. U međuvremenu ja ću saopštiti tvoje reci ostaloj družini. Sreća je što Herakle više nije s
nama: on bi izlanuo istinu pre no što se popnemo do polovine brega.

Glava XXXII
JASON RAZGOVARA SA MEDEJOM

Argonaute su dobro okupale u toploj vodi i dobro osušile toplim ubrusima dvorske žene
koje su većinom bile Čerkeskinje, ropkinje izvanredne lepote. Glava mirom namazanih i
ukrašenih vencima, i sa čistim lanenim košuljama do svog tela, uskoro su, leškareći na diva-
nima u kraljevskoj trpezariji, učestvovali u raskošnom obedu. Pred njih su stavljena mnoga
nepoznata jela, koja su oni revnosno jeli; a iz učtivosti nisu ni pitali šta su im sastojci, čak i
ako su im neka od njih mogla biti verski zabranjena i prouzrokovati grč u trbuhu, pa možda i
smrt. Pokazalo se, međutim, da im nisu ništa škodila. Ali se But užasnu kad mu sluge
napuniše tanjir onim što je odmah poznao da su pečene mlade pčele; on glasno jeknu na taj
prizor i suze mu navreše na oči. Ida se podsmehnu Butovoj nesreći, i da bi zadovoljio svoje
kolhidske domaćine napuni usta tom novom hranom, dobro posutom solju, i zatraži još.

lason i elidski kralj Augija pozvani su da jedu za kraljevim stolom, stavljenim na visokom
podijumu u istočnom kraju dvorane. Tu su predstavljeni četvorici crnpurastih plemića vunaste
kose, kraljevim državnim savetnicima. Frontid, Friksov sin, bio je tumač, jer nijedan od tih
plemića nije razumeo grčki jezik, a Ejet je, da bi uspavao svaku sumnju koja bi mogla ponići
iz neobjavljene posete Argonauta, govorio samo kolhidski. Razgovor je vođen na formalan i
uzdržljiv način; Jason i Augija pričali su o neznatnim događajima za vreme plovidbe, ali nisu
otkrivali ništa važno. Ejet koji je nosio zlatnu dijademu ukrašenu smaragdima i svečanu
odeždu, gradio se savršeno ravnodušan prema grčkim stvarima. Samo je postavio jedno pi-
tanje o oblastima van Crnog mora: kako su uspeli da prođu Helespont uprkos trojanskih
stražrnih brodova?

lason odgovori nehatno da je Trojance besumnje upozorila Trojna Boginja, koju oni
obožavaju pod imenom Kabele, da će miniski brod proći kroz Moreuz božanskim poslom.
Bilo kako bilo, reče on, tek oni su pustili Argo da prođe mirno.

Ejet groknu nezadovoljno kao odgovor. Ali kad Augija pomenu tesalske trgovce koji su
prišli brodu u Sinopi, Ejet, koga je ugovor sa Trojancima sprečavao da trguje neposredno sa
Sinopom, odmah pokaza veliko interesovanje. On doviknu kroz dvoranu Autoliku da dođe i
sedne pored njega; kad Autolik dođe, hranio ga je poslasticama iz svog vlastitog
poslužavnika, ukazujući mu veliku pažnju. Autolik je odgovarao na kraljeva pitanja otvoreno
i ljubazno (jer je sada bilo svršeno sa njegovom trgovinom), i saopštio mu cene, računate u
zlatnom prahu, koje su vladale na poslednjem godišnjem sajmu u Sinopi. Osećao je zlurado
zadovoljstvo posmatrajući kraljevo lice, jer je bilo očito da je trojanski kralj Laomedont dao
svome savezniku vrlo netačan izveštaj o trgovini na tom sajmu.

Baš tada, Medejin jedini brat, Apsirt, mladić mačjeg hoda i upadljivih tauridskih crta lica,
uđe vraćajući se iz lova. On pozdravi svog oca s poštovanjem, i, kako lason oceni, sa ljubavl-
ju, i sede za trpezu bez ijedne druge reci. Njegovo držanje prema Jasonu i dvojici Grka bilo je

uzdržano i nepoverljivo.
Sa poslednjim slatkišima dođe i vreme za Jasona da da svečanu izjavu o svojoj poseti. On

ustade na noge, ispruži desnu ruku prvo prema kralju, a zatim prema četvorici savetnika i
reče:

– Slavni i velikodušni Ejete, možda ti je već došlo do ušiju – jer su Trojanci koji trguju i s
tobom i s nama čuvena pričala – da je naša zemlja Grčka poslednje dve godine pustošena tro-
strukom morom: velikim olujama koje su obarale naše voćke i odnosile krovove sa naših
kuća; zabrinjavajućom jalovošću kod naših stada i krda; i velikom najezdom otrovnih zmija u
našim poljima i šumama. Zaključivši da je te more mogla da prouzrokuje samo Tajanstvena, i

da bi stoga obraćanje ma kom olimpskom proročištu bilo uzaludno, paćeničko veće ćele
Grčke sastade se u Mikeni i odluči da se obrati tvojoj sestri Kirki, koja uživa duboko pove-
renje Boginje, i upita je šta da se uradi da se Boginja umilostivi. Izaslanici tada odu tvojoj

plavokosoj sestri u njen dvorac na ostrvu Eeji; koja se, pošto se duhovno očisti i pade u svoj
uobičajeni zanos, izazvan crnim napitkom, obrati Boginji oslovljavajući je kao Brimu. Brima
odgovori da je poslala te pokore kao dugotrajnu kaznu zbog svireposti koje su Ahajci učinili
pre mnogo godina Sizifu iz Asopije. Ona tada naredi da se Sizifu dodeli herojska grobnica i

da se počastvuje bogatim žrtvama svakog meseca, i da se njegove asopijske zemlje oduzmu
od njihovog uzurpatora Kreonta i predaju punopravnim naslednicima, naslednim sveštenicima

Sunca.

– Pošto si ti, Veličanstvo, nesumnjiva glava starijeg ogranka toga slavnog bratstva, stanov-
nici dvojne kraljevine Korinta žele da ti saopštim njihovu podaničku i poniznu molbu: oni te
mole da se vratiš i vladaš njima – jer tvoje vlastite lepe zemlje, koje uključuju i sam grad Efi-
ru, mogu se (posle progonstva Korinta, njihovog namesnika) sjediniti sa Asopijom pod jed-

nim žezlom. Ali ako je Kolhida postala tako draga tebi i ti postao tako drag Kolhidi da ne

možeš da se preseliš, oni te mole da odmah pošalješ jedno od tvoje dece – kćer ili sina, njima
bi bili podjednako mili – da vlada njima umesto tebe. Usliši milostivo njihovu molbu; jer sa-

mo tako može Efira, i ćela Grčka s njom, biti spašena od nesreće koja preti da je upropasti.
– Toliko o prvoj poruci, čiju će tačnost Augija od Elide, glava mlađeg ogranka tvoje slavne

porodice, rado potvrditi. Njoj je pridodata poruka Kobiloglave Majke sa Peliona, koju sam

naučio da obožavam za vreme svog detinjstva; jer su me Kentauri odgajili. Ona glasi: – Ejete
od Efire, ako nećeš da se moj gnev izlije na tebe, moraš pružiti mir duši moga sluge Friksa
Minijca, koja još neutešno pati u kostima svoje nesahranjenje lubanje.

Zatim Jason zaključi prastarom izrekom: – To nije moja reč, već reč moje Majke.
Posle dužeg ćutanja Ejet odgovori: – Što se tiče prve poruke, savetovaću se sa svojim mu-
drim državnim savetnicima i daću ti odgovor u roku od tri dana; ali nemoj očekivati da će biti
povoljan. Jer moja kći Medeja već očekuje da je zaprosi jedan susedni monarh, a moj sin Ap-
sirt mora ostati u Kolhidi kao naslednik mog prestola i potpora moje starosti. Razumeo sam

da Korinćani ne traže da im pošljem jednog od moja četiri unuka. Ali Efirani ne vole Minijce,
a Friksovi sinovi smatraju se Minijcima. To je šteta. Ipak, za sve nedaće koje su snašle Grčku
posle mog odlaska odgovorni su Ahajci i njihova šlepa oruđa, a ne ja; njihove pokore me se
ne tiču.

– Što se tiče druge poruke, treba li da verujem da Tajanstvena govori protivrečno na dvoja
različita usta? Kao Pticoglava Majka Kolhide, ona je izdala sveti nalog svojim vernima da se
kosti nijednog čoveka ne smeju sahraniti u svetu zemlju Kolhide; i kralj Kolhide mora pre
slušati ovu Pticoglavu Majku nego Kobiloglavu Majku sa Peliona. Dopusti da te zamolim da

ne ponavljaš tu svoju molbu; jer pitanje da li da Friksove kosti budu sahranjene ili ne i sam

sam postavio u vreme njegove smrti i na njega su konačno odgovorili moji duhovni savetnici;
pošto je umro u Kolhidi, neminovno je počastvovan kolhidskim pogrebom.

Savetnici sa vunastom kosom izraziše svoje odobravanje toga govora lupajući o sto
drškama svojih noževa. Jason je ćutao, ali je osećao olakšanje što Ejet nije prihvatio u ime
Apsirta izmišljenu ponudu njegovih pređašnjih podanika, a nadao se da će se neko rešenje
ipak naći u pogledu sahrane kostiju.

To posle podne Frontid, Friksov sin, donese Jasonu poverljivu poruku od Ejeta da Pticog-

lava Majka nije izričito zabranila odnošenje Friksovih kostiju radi sahrane negde drugde van
Kolhide i da će stoga (ason ako želi da ih uzme tajno, i na svoj lični rizik, sa visoke topole o
kojoj vise, zateći groblje bez straže iduće noći, i moći će računati na mogućnost da ih bez
opasnosti iznese iz zemlje radi sahrane u Grčkoj. Jer je on – Ejet – voleo Friksa kao sina i bilo
bi mu mrsko da prouzrokuje njegovom duhu i najmanji bol ili nezgodu.

Ovaj odgovor nije sasvim zadovoljio lasona, jer je naredba Boginje bila da se Friksove

kosti sahrane pre ikakvog pokušaja sa Runom. On saopšti Frontidu tu teškoću. Frontid odgo-
vori: – Dopusti da te tajno odvedem u odaju moje sestre Neere, koja se vratila u dvorac dok

smo mi obedovali. Ne smeš joj poveriti svoj smer da odneseš Runo, već joj samo reci da ti je
Boginja naredila da sahraniš kosti njenog oca pre, a ne posle, svog odlaska iz Kolhide. Ona je

oštroumna, pa će možda moći da predloži neki izlaz koji neće naneti uvredu nikome.
Jason rado prihvati politiku koja će mu omogućiti prisan razgovor sa mladom Neerom.

Frontid ga odvede zaobilaznim putem u njenu odaju, i on doznade od nje sa kakvim

gnušanjem Medeja gleda na svoju obećanu udaju za starog Albanca. Jer mada je Ejet, posle
svog povratka u dvorac toga jutra, strogo zabranio Medeji da govori o svojoj udaji, ona je već
bila oplakala svoju nevolju na vratu stare dadilje, od koje je Neera odmah doznala ćelu priču.
Tamnooka Neera bila je gotova pometena od tuge i žalosti. Rekla je Jasonu.– – 0 lasone, moj

mnogo naputovani rođače, ova vest je gotovo suviše svirepa za mene da bih mogla da je pod-
nesem: bojim se da ću poludeti ako se ništa ne učini da se osujeti kraljeva odluka. Brak
između moje slavne Medeje i grubog starog vašojeda, Stira, bio bi sličan braku između bele
ruže i puža golaća. Zar ti i tvoji drugovi ne možete da učinite ništa da je spasete? Zar ne
možeš da je odvedeš u Grčku, moj kneže Jasone, i oženiš se njome ti, i ustoličiš je na presto
Korinta i tako opravdaš sveto Brimino proročište?

Jason odgovori: – Pazi šta govoriš, kneginjo. Kako možeš misliti da bih ja bio voljan da

izložim svoj život smrtnoj opasnosti krađom kraljeve jedine žive kćeri, ili da bi ona bila tako
bezobzirna prema svom ocu, da se iskrade u Grčku na moj poziv? Priznajem da mi je, kad
sam je letimično pogledao jutros, dok je stajala naslonjena preko naslona pored kruškovog
drveta, ljubav odmah ustrelila srce, ali bi ipak bio lud kad bih pomislio da i njeno gori za

mnom podjednakom strašću. Stoga ću pokušati da zaboravim tvoje čudne reci, mada ti zah-
valjujem na njima iz dubine srca. Mila rođako, da bi mi pokazala svoju ljubaznost, daj mi
savet šta da radim sa kostima tvoga plemenitog oca. Jer mi je Bela Boginja sa Peliona naredila

da ih sahranim pre, a ne posle, mog odlaska iz Kolhide.

Neera odgovori: – Samo Medeja može udesiti tu stvar. Ali prvo mi reci: imam li dozvolu

da saopštim Medeji ono što si mi sad otkrio o svojim osećanjima prema njoj?
Jason se pretvarao da se usteže u ljubavničkoj skromnosti. A zatim odgovori: – Ako se

zakuneš u svoj vlastiti pojas da ćeš saopštiti moje reci tačno i tajno samo Medeji i nikome
drugom, onda imaš moju dozvolu.

Neera se zakle kao što je traženo, i oprosti se s njim. Kad se ona okrete da ode, Jason je

upita: – Šta za Apsirta? Je li on naklonjen tome braku?

Neera odgovori: – On mrzi svoju sestru, i raduje se svakom događaju koji nju unesrećava.
Smatraj ga svojim neprijateljem, kao što ga ja smatram svojim.

Uskoro Frontid dođe Jasonu sa vešću da će Medeja doći u njegovu odaju toga večera u su-
ton, ako bude mogao da odsustvuje sa večere a da ne izazove sumnju. Jasonovo srce zalupa
jače od radosti. Za nekoliko časova već je bio postigao ono što je mislio da će ga stajati dana,
pa čak i meseca. Ali ne reče ništa nikome od svojih drugova, i to posle podne pridruži im se u
prijateljskim atletskim utakmicama sa kolhidskim plemstvom. Stadion je bio zatvoren zgra-

dama sa tri strane: krilom dvorca u kome je stanovala kraljevska porodica, barakama garde, i

štalama Sunca, gde su dvanaest belih konja Boga Sunca (koje nijedan čovek ne srne nikada
uzjahati) i kobna crna kobila negovana sa počašću kakva se ne može ni zamisliti.

Argonauti se behu složili da se ophode prema Jasonu, bar u javnosti, sa najvećom ljubavlju
i poštovanjem, da bi povećali njegovu slavu u očima Medeje, koja će posmatrati igre sa
dvorskog balkona. Izabrali su ga da ih predstavlja u bacanju diska, streljanju i skakanju, i nje-

govi uspesi u tome, mada ne bi bili neobični ni u jednom grčkom gradu, izazvaše divljenje
kod njegovih domaćina. Jer su Kolhiđani mada hrabri, ipak len, neatletski narod, i, kao njiho-
vi egipatski rođaci, vrlo su rđavi strelci. Ejet nije hteo da posmatra: izjavio je da mrzi svaki

prizor koji ga podseća na njegovu mladost u Grčkoj, ali možda je i predviđao da njegovi kol-
hidski podanici neće osvojiti mnogo nagrada u igrama.

Argonauti su stvarno bili pobedioci u svima nadmetanjima izuzev u igranju piljaka, koje su

prezirali kao detinjsku igru, ali su Kolhiđani bili vrlo vesti u tome. Apsirt, kolhidski šampion

u rvanju, pokaza se da ne zna ni najprostija pravila te veštine. Kad je trebalo da se porve sa

Kastorom, odmah je skočio napred da ga uhvati za koleno. Ali je Kastor bio suviše brz za
Apsirta: ščepao je njegov levi zglavak desnom rukom, njegov levi lakat levom rukom, brzo se
okrenuo, povukao ćelu njegovu ruku preko svog levog ramena i bacio Apsirta preko svoje
glave. U drugoj borbi Kastor, ne osvrćući se na protivnikov pokušaj da ga uhvati za prst i
slomi ga, gotovo odmah ščepa Apsirta oko pasa, podiže ga sa zemlje i, na njegovu sramotu,
obori ga na leđa.

Te noći Jason je odsustvovao sa večere u dvorani, izvinivši se time što je rekao da ga je
posle atletskih napora iznenadno spopala groznica, te mora da se uvije u ćebad da bi je isterao
znojem. Pošto su takve groznice sasvim obična pojava u Kolhidi, nisu ni pomislili da ih on

obmanjuje.

Medeja ga poseti u suton. Došla je prerušena kao pogrbljena, hroma starica koja mu u nje-

govoj groznici donosi ćebad. On ne obrati pažnju na nju dok ga ona ne oslovi dršćućim gla-

som starice, rekavši: – Moj kneže, ja sam Medeja. Zatim se nasmeja, obrisa naslikane bore sa

svoga lica, skide kapuljaču sa svojih raskošnih uvojaka žute kose, odgurnu svoje ružne
papuče, zdera sa sebe prljavu, crnu lanenu haljinu, i stade pred njega prava i lepa, obučena u
belu odeždu sa divno izvezenim zlatnim bršljanovim lišćem i jelovim šišarkama.

Jason zbaci ćebad sa sebe, brzo se začešlja češljem od slonovače i stade pred nju, visok i
lep, obučen u purpurnu odeždu obrubljenu zlatnom čipkom i ukrašenu oko vrata i po rameni-
ma ukrasima od ćilibara; taj plen je uzeo od bebričkog kralja Amika za vreme pljačkanja nje-

govog dvora.

Oboje su stajali gledajući jedno u drugo nekoliko trenutaka, ne govoreći ništa, podjednako
iznenađeni što pogled izbliza povećava lepotu koju su videli iz daljine. Medeji je izgledalo da
su oni dva drveta: ona beo kupast čempres, a on zlatan hrast koji je nadvisuje. Njihove žile

ukrštale se ispod zemlje; a grane im podrhtavale zajedno na istom južnom povetarcu. Prvi

pozdrav među njima nije bio ni reč ni stisak ruku već drhtav poljubac; ali je ipak osećanje
stida sačuvalo pristojnost u tom času i lason nije iskoristio priliku da je slobodno miluje kao

što je milovao kraljicu Hipsipilu za vreme njihovog prvog sastanka.

Jason prvi progovori: – Bajna gospo, tvoje svete moći nisu uveličane. Ima sveštenica
Majke koje upotrebljavaju svoje oči da upropaste i unište, a tvoje isceljuju i ozdravljuju.

Medeja začuđeno reče: – Ti si prvi od tvoga pola koji me je ikad poljubio, i koga sam ja
poljubila, otkako sam kao dete jahala na očevom kolenu.

Jason odgovori: – Samo mi dopusti da se nadam da niko drugi sem mene neće nikad imati
ovu zanosnu sreću – dok te možda jednoga dana sinčić ne zagrli oko vrata, poljubi te i nazove

te majkom.

Ona reče: – Kako to može biti, moja mila ljubavi? Zar ne znaš da će me zaprositi stari Stir,
albanski vašojed, i da radi dobra kraljevine ne mogu odbiti da se udam za njega, već se mo-
ram osmehivati na njega dok me bude vodio u svoju mračnu planinsku tvrđavu u Kaspiji. O,
ali ti ne mogu kazati ništa više, niti ti reći kakav užas i gađenje obuzimaju moju utrobu i na

samu pomisao na taj brak – jer mi je otac strogo zabranio da se i najmanje požalim.

– Možda će, reče Jason, – kolhidska Majka oboriti tvog prosioca mrtvog na kapiji dvorca
ako joj se moliš sa svetom revnošću, jer čujem da među Albancima Bog Sunce drsko
izjednačava sebe sa svojom Majkom Mesecom. Ali bilo bi nečasno od mene da ti predložim,
kao što je tvoja verna prijateljica Neera učinila, da zaboraviš svoju dužnost prema ocu i

iskradeš se sa mnom pre dolaska toga bednika. I ako si ti tako obzirna da poslušaš svoga oca u

toj maloj stvari neisticanja nikakve žalbe protiv toga gnusnog braka, jalovog robovanja, ugo-
vorenog za tebe, kako ćeš se usuditi da ga ne poslušaš u nekoj velikoj stvari?

Medeja ne odgovori na to pitanje, već podiže oborene oči njegovim i reče: – Frontid mi je
već pričao o tvom udvaranju lemnjanskoj kraljici Hipsipili. Čuo je tu priču od tvog druga Eu-
fema. Eufem ti nije pripisivao nikakvu nevernost ni svirepost, ali nije li istina da si ostavio
kraljicu posle samo dva dana, i da nećeš ni pokušati da joj se vratiš?

– To je bilo tri dana, odgovori Jason pocrvenevši, – i to je bio sasvim drukčiji slučaj od
ovoga. Smatram Frontida sasvim nedrugarskim što je dostavio tvojim ušima tu staru priču,
iako je znao da bi ti lako mogla da je krivo shvatiš i da sudiš o meni shodno tome. Pa reći ću ti
ukratko kako je to bilo. Ta kraljica Hipsipila pozvala me je u svoju postelju poglavito iz

državnih razloga: bio joj je potreban muški naslednik njenog prestola, pa je želela da on ima

uglednog oca. Ona je meni i mojoj posadi ukazala divno gostoprimstvo za vreme naše posete,

i ja bih bio prostak kad bih joj odrekao ma šta u granicama razuma. I tako, izvesne ljubavne
učtivosti zbile su se između nas koje su nerazdvojne od čina začeća, i ne poričem da ju je mo-
ja ličnost mnogo privlačila. Ali ipak nisam se zaljubio u nju na prvi pogled, kao u tebe, pa čak
ni na drugi pogled. Moja osećanja prema njoj očito se vide po mom časnom odbijanju lemn-
janskog prestola. Koliko ljudi poznaješ, lepotice, koji bi odbili bogatu kraljevinu koja im se
dragovoljno nudi čak i ako je taj dar opterećen obaveznim zagrljajima ružne starice? Hipsipila
je mlada i svi je smatraju lepom, mada je mnogo viša od tebe (Stvarno suviše je visoka za moj

ukus). Ima crnu kosu, ne zlatnu, i prav nos, a ne kukast sokolovski kao ti; i njene blede usne

nisu mi mamile poljupce kao tvoje rumene usne. Lako je bilo zaboraviti Hipsipilu; ali tebe

nikad ne bih mogao zaboraviti ni kad bih nadživeo egipatskog Feniksa. U trenutku kad sam
prvi put bacio pogled na tebe srce mi je zaigralo zlatnu igru. Znaš li kako sunčani zrak dršće
na belo okrečenoj tavanici neke gornje odaje, kad se iz dvorišta odbija iz velikog kotla
osvećene vodice, čiju površinu povetarac mreška? Baš tako je moje srce zaigralo, pa i sada
igra.

– Ipak, reče Medeja, trudeći se da utiša buru svoga srca mudrim govorom, – ipak, ako bi se
ikad desilo, bilo zbog Stirove blagovremene smrti ili zbog nekog drugog razloga, da budem

slobodna da ti ponudim prisnije zagrljaje od ovih u kojima smo kradimice uživali, morala bih
tražiti zakletvu od tebe da ćeš se prvo časno oženiti mnome i posle deliti korinćanski presto sa
mnom; jer se moj brat Apsirt već tajno odrekao svog prava na njega, u moju korist. I, pre sve-
ga tražila bih da me odvedeš u istarski grad Eeju kojim vlada Kirka, sestra mog oca; ona me je

u snu pozvala sebi.
lason je znao da je Medeja očajna, pa je mislio da joj se može sve poveriti. On reče: –

Položio bih ti zakletvu odmah, ako bi se ti u isto vrme zaklela da mi pomogneš da izvršim

svoja dva zadatka u ovoj zemlji.
– Šta su oni? upita ona. – Do sada mi je samo rečeno da Kobiloglava Boginja sa Peliona

želi da sahraniš Friksove kosti na grčki način, i to pre nego što odeš iz Kolhide. Rado ću ti
pomoći, i već znam kako. Idesa, najstariji sin moshiskog kralja, dolazi ovamo sutra sa
godišnjim dankom. Kao i obično, on će tražiti savet od Prometejevog Proročišta. Moshijani
duboko obožavaju Prometeja jer se odgovori koje im on daje preko mene uvek obistine. Idesi
će se reći, između ostalih stvari, da Prometej mnogo voli Moshijane i da će im milostivo do-
pustiti da imaju svoje vlastito proročište kome će se moći odmah obratiti kad god se desi neki
neobičan događaj koji uznemiri njihove duhove; da stoga treba da sagrade grobnicu od sjaj-
nog kamena, sličnu Prometejevoj grobnici, i da stave u nju, uz takve i takve obrede, junačke
kosti koje će Idesa po povratku u svoju odaju, naći ostavljene u svojoj postelji. Ali će ga
Proročište opomenuti da krije te kosti od svakog ljudskog oka dok ne budu stavljene u grobni-
cu; a da njihovo poreklo docnije zauvek krije, da se ne bi naudilo njihovim proročkim
svojstvima; i da govori o heroju samo kao o Dobrotvoru. A vid Boginje kome će on biti
proročišni heroj biće Bela Boginja, Inona sa Peliona. Neću otkriti knezu da su pod tim im-

enom Efirci obožavali Inonu, koja je poslala Friksa u Kolhidu i koja je, posle svog samoubist-
va i ubistva njenog sina, postala jedno sa Mnogoimenom Majkom.

– To je divno smišljeno, reče Jason; – ali ko će ukrasti kosti i staviti ih u Idesinu postelju?
Ona odgovori: – Trgovac iz Sinope, Autolik, za koga kažu da je najveštiji lopov na svetu;
Frontid će ga uputiti šta da radi. A sad, na onu drugu stvar. Govorio si nejasno da imaš dva
zadatka. Koji je drugi božanski zadatak za koji ti je naređeno da ga izvršiš?
Jason reče: – Prvo se zakuni u svoj pojas da nećeš nikad ni rečju, ni znakom, ni delom ot-
kriti ovaj zadatak nijednoj živoj duši pre nego što stignemo u Grčku?
Medeja položi tu zakletvu.
Tada Jason reče: – Da odnesem Zevsovo Runo iz Prometejevog svetišta i vratim ga hrasto-
vom kipu Boga Ovna na Gori Lafistiji.
Oči joj se raširiše a usne razdvojiše u začuđenom užasu. Najzad reče šapatom: – Zar ti to
tražiš od mene, Ejetove kćeri i sveštenice Prometejevog svetišta?
– Da, odgovori on, i to po izričitom ovlašćenju same Majke.
– Ti lažeš, viknu ona pomamno. – Ti lažeš! okrete se i otrča iz sobe plačući, iako je sad bi-
la sasvim neprerušena.
On se začudi i ne mogaše ništa reći.
Hodnici su srećom bili prazni jer je bio čas večere; Medeja stiže u svoju sobu neopažena.
Ostavljen sam, lason uskoro ispruži ruke likujući: – Zar nisam bio mudar što nisam rekao
ništa i što nisam učinio nikakav pokret da je zaustavim kad je potrčala? Čovek nikad ne treba
da trči za ženom koja ga voli; lud bi bio onaj ribar koji bi zgazio u vodu za već upecanom
ribom. Ova moja sjajna riba ne može otploviti dalje od dužine struka moje udice, koji se neće
prekinuti.
Toga večera posmatrao ju je sa svoga prozora: Medeja je, stojeći pravo u poliranim kolima,
terala svoje mazge punim kasom ulicama Eje i kroz istočnu kapiju putem za hram Brime Bo-
ginje Donjeg Sveta. Uzde su joj bile obavijene oko pojasa a u desnoj ruci je držala težak bič, s
jedne i druge strane od nje čučala je po jedna mlada sveštenica, a pozadi kola trčale su četiri
sveštenice, u svojim lakim odeždama zadignutim do kolena i svaka sa jednom rukom na ogra-
di kola. Terala je životinje gnevnim uzvicima, narod se sklanjao da izbegne njen nalet i bojao
se njenog pogleda. Dok je lason posmatrao i divio se, vrana je gakala na njega sa topole koja
je rasla blizu njegovog prozora. On upita Mopsa, koji je bio s njim, šta je vrana rekla.
Mops odgovori: – Vrane govore samo o dva predmeta – o vremenu i ljubavi. Ova vrana ti
je govorila o ljubavi, uveravajući te da će sve biti dobro.

Glava XXXIII
OTMICA RUNA

Posle doručka idućeg jutra, jason pozva kralja Ejeta da ga poseti u njegovoj odaji, i kad
kralj uđe potrudi se da mu izrazi duboku zahvalnost i poštovanje. Čak pohvali i kraljevsku
odluku da žrtvuje sreću svoje kćeri radi dobra Kolhide. – Avaj, veličanstvo, reče Jason, – kral-
jevska kruna je bolna glavobolja za mnogog nežnog oca!

Ejet odgovori, namrštivši se: – Zašto moja kćer Medeja ne bi bila srećna? I nije li ona slo-
bodna da prihvati ili odbije ma kojeg prosioca koga joj ja predložim? Albanija je bogata zeml-
ja i starac će uskoro umreti, ostavljajući Medeju da vlada kako je njoj volja; jer će je nazvati
majkom sinova koji će ga naslediti, a u Albaniji kraljeva majka ima najveću moć.

– Molim te, oprosti mi, reče Jason. – Nisam znao da je taj brak Medejin vlastiti izbor, a ne
znam ni kavkaske običaje. Ali, što se mene tiče više bih voleo da budem tvoj najbedniji poda-

nik negoli jedini suveren ma koje druge zemlje u ovoj oblasti, ako bi se meni ponudilo da

biram.

Pošto je opširno govorio o lepoti i plodnosti Kolhide, gde sve dobre stvari niču bez sejanja
i oranja, i čestitao Ejetu na slozi koja vlada između njenih raznih stanovnika, lason mu izne-

nadno pokaza Friksov kostur, u raspadu usled truljenja, koji je Autolik ukrao iz konjske kože

obešene o topoli. Ejet poznade kostur po zubima (jer je Friks bio delimično krezub) i zaplaka
se nad njim. Kosti su bedno izgledale, jer se preko njih bese nahvatala bela i zelena buđa. Za-

tim lason, na dometu Ejetovog uha, naredi Autoliku da ih oprezno odnese u Argo, i da ih tamo

sakrije u pregradu ispod krmarevog sedišta, koja je imala lažno dno. Autolik ih odnese, ali ne

na Argo, prvo je otišao u Neerinu odaju, gde su ih ona i njena četiri brata pobožno sastrugali i
uglačali; a on ih je spajao, bušeći svaku kost šilom i vezujući je za susednu kaiščićem. Kad su
uradili to i stavili u očne duplje dva draga kamena, Autolik uze kostur i odnese ga u Idesinu
odaju, u kojoj, kao što se nadao, nije bilo nikoga. Jer je slična razonoda bila priređena kao na

dvoru kralja Fineja: sve kolhidske dvorske sluge i moshijansku Idesinu pratnju Orfej je bio

primamio veselom poskočicom u prednje dvorište. Sada su od ushićenja i zapanjenosti stajali
kao ukopani oko šarene šatre gde je Periklimen čarobnik izvodio mađioničarske veštine.

Pored podviga koje je pokazao Argonautima pri njihovom prvom dolasku na Crno more,

izvršio je i druge čak još neobičnije. Progutao je mač dvorukac i, kao da to nije bilo dovoljno
čudo, dugačak džilit sa širokim vrhom, i to sa vrhom naniže, a odmah ih zatim izvadio otpo-
zadi. Stavio je drvenog patka u pliticu čiste vode, pa se onda obratio vodi, koja se zatalasala

tako burno da je izbacila patka iz vode; a kad on pruži ruku da ga digne, patka dobi krila i

odlete gačući.

Kad, na Autolikov prikriven znak, Periklimen najzad završi svoju priredbu, Moshijani se

nerado vratiše na svoju dužnost; ali kad uđoše u odaju ugledaše, kako im se učini, priliku svog
kneževskog gospodara gde leži u postelji pokrivena ćebadima, sa glavom u vunenoj kapi i
licem okrenutim prema zidu. Ne usudiše se da ga oslove, već sedoše na pod u pokajničkom
stavu da sačekaju da se probudi. Uznemiri ih i začudi iznenadan dolazak Idesin, koji se i ne
osvrte na njihove uplašene pozdrave, već priđe postelji i pobožno pade ničice, jer je dobro
znao šta je pod ćebadima. Zatim razgrnu ćebe, i tamo je ležao uglačan, beo kostur heroja, baš
kao što mu je Proročište obećalo. Kostur je u jednoj ruci držao tigrov rep, što je predznak do-
bre sreće Moshijana, a u drugoj Idesin štap, kao da namerava da putuje u Moshiju.

Idesa strogo upita četiri sluge: šta znaju o toj stvari? Prvi odgovori, cvokoćući zubima od

straha, da niko od njih nije napuštao svoje mesto ni za trenutak; drugi bese dovoljno smeo da

tvrdi da je kostur ušao na vrata ne kucajući; treći dodade da je kostur odvio tigrov rep sa svoje
lubanje i navukao noćnu kapu, a zatim je, uzevši štap, kucnuo njime u pod devet puta i popeo
se u postelju. Potom četvrti izjavi da su on i njegovi drugovi, ispunjeni strahopoštovanjem
zbog tog neobjašnjivog događaja, čučnuli oko postelje ćutke i pobožno čuvali kostur u
očekivanju Idesinog povratka. Jer Moshijani nadmašuju čak i Krećane izmišljotinama.

Idesa je bio presrećan. U nagradu za njihovo oprezno ponašanje, on dade svakom od četiri
sluge lep halibljanski lovački nož sa drškom od slonovače i naredi im sveto ćutanje. Zatim
stavi kostur u čučeći položaj; zaključa ga u kovčeg od čempresovine i ode da se odmah opros-
ti sa Ejetom. Proročište ga je opomenulo da nikako ne odlaže odlazak.

Uskoro lason, posmatrajući sa gradskih zidina, ugleda moshijansko izaslanstvo kako na
mazgama odlazi krivudavim istočnim putem duž reke Fasid. Velik teret mu se skide sa srca.
Bilo je jasno da je Medeja dala Idesi proročka uputstva o kojima je govorila; i da su ne samo
Friksove kosti na putu ka svome svečanom pogrebu sa svima obredima, već i da se ona
odlučila na grubu obmanu svoga oca – jer je Ejet nameravao da kosti budu sahranjene u
Grčkoj, a ne u Moshiji. Jason je bio uveren, što se više bliži dan njenog susreta sa Stirom, da

će utoliko neodoljivije biti njeno iskušenje da združi svoju sudbinu sa njegovom, čak i ako u
tom slučaju mora oduzeti Runo od Prometeja.

Ipak tri iduća dana Medeja ne dade nikakvog znaka od sebe. Odbila je da primi Friksove
sinove, pa čak i Neeru, koju je krivila više od sviju za obrt koji su događaji uzeli.

Poslednjeg od tih dana Jason je šetao po dvorskom vrtu rano ujutru i odjednom ču neko
šištanje iznad svoje glave, a kad pogleda gore vide kako se neka glava i vrat vijugaju u lišću.
To nije bila zmija, kao što je pomislio, već šarena vijoglavka uhvaćena u ptičarevu zamku. On
se odjednom seti nepromašivih ljubavnih čini, čini heroja Iksiona, kojima ga je naučila Filara,
majka Hirona Kentaura. Oslobodi pticu zamke, odnese je sa sobom u dvor i sakri je u svoj

tobolac zajedno sa lišćem perunike, koju je, kao što je očekivao, našao da raste u blizini. U
dvorcu je uzeo kolhidsko ognjeno kolo i parče truda i odneo ih u svoju odaju. Te noći svojim
nožem istesao je trud u žensku lutku i govorio joj, kao da je ona Medeja, nežne reci ljubavi,

privezujući joj oko struka kao suknju purpurnu krpu, tu krpu je Autolik krišom odsekao od
Medejine odežde kad je išla kroz hodnik na večeru.

Jason uglavi vreteno točka u lutkin pupak, sedište ljubavi u žene; zatim, namazavši vijog-
lavkin kljun i kandže izgnječenim peruničinim lišćem, raširi je kao orla na četiri palca ognje-
nog kola. Okrenuo je kolo, i postepeno ga obrtao sve brže i brže, mrmljajući:

Vijoglavko, mužu kukavice, ne odveć skoro, ne odveć dockan, dovedi devojku na moju
kapiju.

Pokretni kaiš kola okretao je vreteno takvom brzinom da je uskoro lutka Medeja bila u

plamenu; i Jason je polako duvao u njega dok ona nije sagorela u sitan pepeo. Zatim je oslo-

bodio ošamućenu vijoglavku, dao joj ječma da kljuca i stavio je na prozor, sa koga je uskoro
odletela.

Četvrte noći u ponoć malen sjaj pojavi se u velikoj daljini jugoistočno od Fasida: to je bila
velika vatra radosnica od jela koju je Idesa zapalio da objavi svoj uspeli povratak sa kostima.

Sad je najzad Jason mogao preduzeti korake da se dokopa Runa. Po Neeri on posla poruku

Medeji: – Najlepša od žena, hvala ti najsrdačnije na tvom pobožnom delu u vezi sa kostima:
Neka te Pticoglava Majka nagradi srećom. Ali, avaj, pošto nisi u stanju da mi pomogneš u
onoj drugoj stvari o kojoj sam ti govorio, ne preostaje mi ništa drugo već da ti kažem zbogom
zauvek. Nameravam da otplovim kroz dva dana, u zoru, praznih šaka i noseći u sebi bolno
srce, čiji bol ljubav nijedne druge žene neće nikada ublažiti. Seti se mene nesrećnog ujutru na
dan tvog venčanja.

Neera se plašila da poseti Medeju, jer kad je poslednji put otišla kod nje, Medeja ju je ote-

rala gorgonskim mrštenjem; ali je njena braća nagovoriše da ode.
Ona zateče Medeju da spava. Medeja se trže sa jaukom iz strašnog sna, i, kad se sasvim

probudila, podrignu od gnušanja.

Obavi Neeri ruke oko vrata. Čvrsto je zagrli, i uzviknu: – Ne, ne. Ne mogu. To je suviše
grozno da bi se moglo podneti.

Neera nežno odgovori: – Moja najmilija, ne možeš se boriti protiv Sudbine, Sudbina je sa-

ma Majka. Sudbina te vezuje za Efiru i Jasona, ne za Albaniju i Stira. Hajde, skini svoj zmijs-

ki pojas i baci ga u vazduh radi znaka.

Medeja učini kao što joj je rečeno. Zlatna zmija pade svom dužinom sa svojom nakitom
ukrašenom glavom.

Neera uzviknu od radosti: – U kojem pravcu leži Efira, a u kojem leže albanske planine?

upita ona. A zatim ponovi Jasonovu poruku reč po reč, i reče: – Idesa se vratio sa kostima
moga oca u svoj grad u Moshijskim planinama. Uskoro će jadni duh počivati u miru, i biću
zauvek zahvalna Jasonu. Ali od svega srca žalim njegovu usamljenost. Zašto si tako svirepa

prema njemu, Medeja? Ah, kad bi samo mogla da iscelim isceliteljku.

Medeja odgovori, lijući krupne, okrugle suze: – Volim ga, volim ga nesavladljivom
strašću. Ne mogu da iskorenim njegovu sliku iz moje duše. Bol koji osećam žiga me ispod

grudne kosti blizu pupka i seče duboko ispod potiljka, ukoso, kao da me je Bog Ljubavi sas-
vim probo strelom odapetom odozdo. Ali kako mogu da se protivim mom ocu, kome pripada

moja poslušnost? On će biti upropašćen, ako ja više ne budem ovde kad kralj Stir dođe da se
oženi sa mnom.

– Prošle noći nisam mogla da spavam. Ustanem i obučem se dockan posle ponoći, kad su
čak i psi bili prestali da laju i nikakav zvuk nije dolazio iz grada izuzev što su s vremena na
vreme glasovi stražara objavljivali koji je čas. Htela sam da odem i razgovaram sa Jasonom.
Ali kad polako otvorih vrata pretsoblja gde spavaju mojih dvanaest devojaka, i htedoh da

prođem između njihovih postelja u hodnik, stid me otera natrag. Triput se desila ista stvar, i
najzad u očajanju odem do ormana za lekove, izvadim kovčežić sa otrovima i polako počnem
da raspakujem jedan otrov. Tada pomislim: – Ako se ubijem, više nikada neću pogledati Ja-
sona živim očima i on će se oženiti drugom ženom. Samoubistvo mi neće ni najmanje koristi-
ti, jer će svi gradovi bliski i daleki odjekivati mojom brukom. Kolhiđanke će pljuvati na svoje
grudi kad god se pomene moje ime i reći: – Zaljubila se u žutokosog stranca i umrla je kao
budala, osramotiši svoj dom i svoga oca. Te ostavim kovčežič natrag, dršćući od straha. Sed-
nem na nisku stolicu pored moje postelje, stavim obraz na levi dlan, i tako sam čekala da za-
pevaju petli, misleći da će možda dan biti ljubazniji prema meni nego noć; ali to je bila luda
nada.

– O, Neera, šta da radim? Moje misli gone jedna drugu sve brže i brže u krugu iz koga ne-

ma izlaza. Otvori taj krug, moja najmilija prijateljice, nekom rečju da ne bih poludela od ovo-
ga kovitlaca misli. Kaži mi šta da radim. Poslušaću te, ma šta da kažeš– .

– Idi k njemu, odgovori Neera. – Ovaj ljubavni nagon dolazi ti od Fticoglave Majke, i ne

treba ga olako uzeti. Ali ona nije znala o uslovu koji je Jason postavio Medeji pre nego što bi

je poveo sa sobom, a i Medeja nije htela da joj ga otkrije; inače je ona možda ne bi tako
svesrdno podsticala na bekstvo sa Jasonom. Neera je bila u strahu od Prometeja još od najra-

nijeg detinjstva i užasnula bi se od pomisli da ga liši njegove zlatne nagrade.

Tako je Medeja došla do svoje odluke, i kad su joj noge jednom stupile na novi put nikad

nisu skrenule s njega ni zastale. Ona reče Neeri: – Obavesti Jasona da ću učiniti sve što želi,
ali samo u ime Majke, i da od sada moja poslušnost više ne pripada mom ocu već samo nje-
mu, pod uslovom da on ne pričini nikakvo zlo Majci; i da ga nikad neću izneveriti. I ona joj
dade neko ulje za lasona da njime istrlja svoje telo pošto se okupa triput u tekućoj vodi, i reče
joj gde da on bude o ponoći.

Idućeg jutra konjanici i prethodnici kralja Stira, upadljivi zbog svojih duguljastih štitova i
ogrtača od tigrove kože, dođoše i zakucaše na istočnu kapiju grada, zahtevajući da je otvore
za njihovog gospodara; on uskoro stiže uz svirku cimbala i jeku rogova, na nosilima koja nose

dve bele mazge. Stir je bio dobroćudan starac retke brade i malih veselih očiju. On i njegovi
dvorani zaudarali su na kvarnu ribu – jer Albanci drže ribu zakopanu danima pre nego što je

jedu – i na beli luk, koji jedu u ogromnim količinama radi zaštite od vrtoglavice sa svojim
planinskim vrhovima. Ejet reče tajno svojim savetnicima: – Nadimiću dvorac sumporom
posle svadbene svetkovine. U međuvremenu, molim vas da podnosite ovaj smrad sa kolhids-
kim junaštvom.

Medeja je predstavljena Stiru, koji se prvo iznenadi i oneraspoloži zbog boje njene kose,

ali je ipak zaprosi. Ona ga i ne odbi i ne primi, jer je pazila na svoju datu reč; već ga obmanu
rekavši pokorno: – Moj gospodaru, kad budem u tvom dvoru obojicu svoju kosu crnilom sipe,

ili ma kom bojom koju ti preporučiš. Ali sada nemoj da je kudiš da ne bi uvredio verska
osećanja Kolhiđana, jer njih ova boja srećno podseća na med i na zlato.

Pošto je Stirova pratnja bila veća nego što je predviđeno, neki od starijih ljudi, sveštenici
albanskog Boga Sunca, smešteni su u unutrašnju dvoranu gde su stajali bronzani bikovi; što

bese povoljno za Medejine planove. Kad su te noći, iza zaključanih vrata, svi ležali na svojim
posteljama u opojnom snu, (ason i Autolik uđu u unutrašnju dvoranu kroz prozor muzičke

galerije. Autolik prvo izgovori dugu odbranbenu bajalicu, kojoj ga je Medeja naučila, a zatim
priđe smelo bikovima, i uškopi prvo jednog pa onda ostale veštim udarcima čekića i dleta.

Ovaj užasni zadatak prvo je bio dodeljen Argu, ali pošto je on pripadao bikovom bratstvu, on

ga je odbio iz verskih razloga. Autolik je pripadao vučjem bratstvu pa je učinio ono što je
traženo od njega, cereći se. On je upravo bio čovek za taj posao, jer se jednom bio pretvorio u
vuka. Učestvovao je u osmogodišnjoj svetkovini Vukovića, na kojoj se iznutrica dečaka
pomeša sa vučjom iznutricom na svečanoj gozbi pored jezera; čovek koji pojede dečakovu
iznutricu, obesi svoje odelo o hrast, prepliva jezero, i živi kao vuk sa vukovima do iduće
svetkovine. Autolik je jednom bio taj čovek.

)ason odvi svežanj koji su doneli sa sobom, a u kome su bili jaram, užad za vučenje i drven

plug. On upreže bikove u jaram, rekavši: – Budite volovi sad! U svetlosti Jasonove buktinje

izgledaše kao da su njihove oči od dragog kamenja sevale od besa, ali su bili nemoćni da
naude njemu i Autoliku, koji uskoro zatim iziđoše kroz prozor galerije. Tako je san, koji je
Ejet nepromišljeno prvo otkrio Medeji pre nego što ga je rekao Suncu, bio delimično ispun-
jen; ali san o zvezdi padalici i Prometejevom bolnom vapaju još je čekao na ispunjenje.

Medeja, sa uobičajenim vrbovim vencem na glavi u čast Prometeja, čekala je Jasona u ces-
taru nedaleko od herojevog svetišta. Mesec bese mlad, i oblaci, brzo leteći sa istoka,
zamračivali su ga pokatkad. Medejina duša je sada bila mirna, mada ju je ovda onda tresao
nehotičan grč, kao što ogromni talasi ljuljaju brod i pošto je glavna bura prošla. Bila je podne-

la Brimi bezimenu žrtvu, i Boginja joj je pružila povoljna znamenja.

Ona uskoro začu lasonove oprezne korake po stazi. Srce joj glasno zakuca kad ga šapatom
upita: Je li delo učinjeno? Je li sve dobro?

On odgovori: – Učinjeno je. Sve je dobro. Dopusti da te poljubim, moja plavokosa ljubavi,
i da ti dam hrabrosti za tvoje stravično delo.

Njene vene, kad je poljubi, kao da potekoše vatrom, a srce kao da joj iskoči iz grudi. Ne
bese joj ostalo snage u kolenima da ustukne i tamna magla pade joj na oči; ipak ga odgurnu
od sebe i jedva čujno reče: – Dosta, sad, moja ljubavi! Tvoji poljupci peku kao stršljenovi. O,
kamo da nikad nisam rođena kao kraljeva kćer!

Dade mu žensku haljinu i maramu da se preruši i stavi mu u ruku kotaricu u kojoj behu crn

petao, kesica ječma i nož od kremena. Opomenu ga: – Pogni se nisko da sakriješ svoju visinu,

hramlji pri hodu, uvij bradu u maramu, i ophodi se pokorno prema meni. Ako te iko oslovi,

stavi prst na usne i zatresi glavom.

On je posluša, i ovoga puta ne učini ništa budalasto, jer se seti kako je rđavo igrao Argovog
slugu među Lapitima.

Išli su zajedno alejom lepih crnih čempresa, dok ne dođoše do kapije svetišta.
Tu su stajala dva stražara sa ubojnim sekirama, pod bikovskim maskama i ogrtačima od
crne bivolje kože sa dugačkim repovima. Medeja stavi prst na usne, i oni pustiše unutra i nju i
Jasona, poklonivši im se. Medeja pređe preko dvorišta, ne gledajući ni desno ni levo, lason je

išao tri koraka iza nje, dok ne stigoše do malih tucanih vrata unutrašnje pregrade. Ona ih

otključa tucanim ključem i uđoše u popločan lavirint, čiji su se zidovi sastojali od visokih
tisovih drveta zasađenih blizu jedno drugog i ograđenih tucanom ogradom. Medeja je vodila
Jasona tamo-amo, pevajući tiho dok je koračala po krivudavom lavirintu. Ovde-onde bi stala
nepomično, oslušnula i opet zapevala.

Uskoro Jason ču neobičan zvuk šuštanja ili struganja. Medeja šapnu: – Zmija izlazi iz svo-

ga svetišta. Zauzima svoj položaj na drvetu.

Odvede ga u središnu pregradu, popločanu serpentin-kamenom, u obliku ravnostranog
trougla, i kad on uđe mesec izađe iza oblaka. U najdaljem uglu, iza okruglog belog svetišta,
gde su bile sveta vilična kost i pupčana vrpca, raslo je prastaro čempresovo drvo.

Jason duboko uzdahnu. Najzad je došao do cilja svog puta, ali bi rado dao pet godina svog

života kad bi mogao da bude van opasnosti na Lemnu sa veselom Hipsipilom, da se igra

kocke s njom za poljupce pod bojadisanim posteljnim baldahinom dok jutarnje ptice pevaju

umilno u ružinom žbunju ispod prozora. Pred njim, vezano za čempres, pod malim daščanim
baldahinom, sijalo se Zlatno Runo, obešeno sa glavom naniže kao u potsmehu Bogu Ovnu; a

oko stabla i grana obavijala se zmija Prometej. Ona je polako njihala tamo amo svojom tupom

glavom i palacala račvastim jezikom, dok joj je Medeja pevala na grčkom jeziku, lason oceni
da je četiri puta duža od visokog čoveka, a da je debela kao čovečja butina.

Medeja uze kotaricu iz Jasonovih dršćućih ruku i podiže poklopac. Zatim izvadi petla, otkri
mu glavu, odveza noge, metnu ga na tle i prosu mu ječmena zrna da jede.

Pa onda se obrati zmiji tihim umilnim glasom, pevajući:
Prometeju, uzmi ovaj dar, tog pevca, na poklon nek ti je crni pevac taj; rad mene ga, radi

Medeje progutaj, za ljubav Medeje plavokose znaj. Pa, Prometeju, onda dobro spavaj. Spo-

kojno zaspi dok ne svane dan.

Velika zmija odvi se svom dužinom od čempresa i uz šum počne da silazi prema njima, ali
je miris lasona uznemiri i ona odjednom zašišta: jer sve divlje zveri uznemiruje kiseo miris

kojim odišu uplašeni ljudi. Medeja je umiri blagim recima kao što majka umiruje ćudljivo
dete, i vrati je poslušnosti. Njen glas umiri i lasona; miris mu postade prijatniji, te više nije

dražio zmiju.

Zmija Prometej opazi pevca i skoluta se da se ustremi na njega. Petao postade svestan vel-

ike opasnosti. Prestade da kljuca ječam, opusti krestu i zadrhta. Zmija povuče glavu natrag i
odjednom je isturi napred kao bačeno koplje.

– Sklopi oči! naredi Medeja. – Nijednom čoveku nije dopušteno da posmatra Prometeja pri
njegovoj gozbi.

Jason zaklopi oči. Kad mu bi rečeno da ih otvori, zmija već bese progutala pevca – perje,
noge, kljun i sve. Medeja ispruži ruku iza sebe, tražeći Jasonovu ruku. On joj pritisnu ruku na
svoje usne, ali ni jedno ne reče ni reci.

Uskoro zmija polako odgmiza natrag svome mestu na čempresu, i Medeja poče opet da joj
peva. Jason opazi da se zmija više ne njiše prema taktu pesme, već mnogo sporije. Glava joj
se spuštala sve niže i niže: jer je petlovo perje bilo poprskano uspavljivim sokom visokog

dvopeteljnog žutog kavkaskog šafrana, čiji je koren crven kao tek zasečeno meso, a koji je
sada poznat pod imenom Prometejev cvet. Medeja je bila presekla koren za vreme punog me-

seca i pustila ga da iscuri u kaspijsku školjku sa tri pršljena.

Ona sad izvadi iz nedara grančicu smreke i polako je mahaše ispred zmijinih očiju u sve-
tom obliku osmice. Zmija uskoro zadrema i drhtaj prođe celim njenim ogromnim telom. Njeni
koluti olabaviše, i ona je visila sa grana a glava joj se klatila, kao beživotna, pored klateće
glave Runa.

– O voljeni lasone, reče Medeja između plača i smeha. – Idi sad gore i uzmi svoj plen. Evo
ti nož.

Jason se pope na drvo, među ogromne kolute opijene zmije, koji su mu pri dodiru bili
hladni kao smrt. On preseče kožne uzice kojima su dve prednje i dve zadnje noge Runa bile
vezane zajedno oko drveta; uze Runo za rep i poče da silazi. I nehotice se mrštio kao da je
iskapio rog pun kiselog vina, ali kad opet stade na pločnik, slava njegovog podviga zagreja
mu utrobu i ozari lice.

Runo je bilo neobično teško zbog ogromnih savijenih rogova i zlatne rojte. Jason ga obavi
oko sebe ispod ženske haljine. Zatim mu Medeja opet dade kotaricu, i on pođe za njom kroz
lavirint.

Ponovo su prešli preko dvorišta boga rata, ne gledajući ni desno ni levo. Bikoglavi stražari
otvoriše im kapiju da prođu i pokloniše se. Išli su nesmetano alejom čempresovog drveća
prema gradu. Medeja je predvodila, ni jedno ne reče ni reci. Jason požele da potrči, ali je Me-
dejin hod bio spor i zamišljen.

Glava XXXIV
BEKSTVO IZ EJE

Kad su Jason i Medeja bili blizu Eje, Jason viknu ugovoreni zov: tužni urlik magnezijskog
leoparda, na koji svi gradski psi zalajaše zajedno. To je bio znak za Friksove sinove da počnu
krvav okršaj da bi njime zavarali Kolhidane i tako Argo otplovio nesmetano. Potrčali su kroz
dvorac, svaki kroz različito krilo, vičući istovremeno tako da su njihovi povici odjekivali svi-
ma hodnicima: – O nitkovi! O, O! Na osvetu protiv skrnavničkih nitkova!

Ejet skoči sa svoga visokog divana, poluobučen i pometen, da pita kakvo se zlo desilo, i
Frontid dotrča da mu kaže: – Avaj, Veličanstvo! Prljavi Albanac, tvoj budući zet, obesvetio je
tvoj dvorac. Uškopio je i podrugljivo ujarmio svete bikove tvojih tauridskih saveznika. A nije
li se to moglo i očekivati od prostaka koji jede vaši i kome je Bik simvol sveg zla?

Vest o obesvećenju raširi se kao požar kroz ceo dvorac, i Medejina kamenooka tauridska
majka, Idija, posla svoga sina Apsirta da hitno pozove Bikove ljude iz svetišta boga rata.
Uskoro su došli trčeći u gomili niz aleju, i Idija im lično otvori severnu kapiju i pusti ih unu-
tra. Bez reći otrčaše u dvorac, mašući ubojnim sekirama uz užasan zvuk ričućih čegrtaljki
obrtanih na dugačkim užadima. Nastade bitka između Tauriđana i Albanaca; Ejet je uzalud
pokušavao da razdvoji te ljude. Tauriđani svojim sekirama brzo razvališe dobro uglavljena
vrata unutrašnje dvorane; i kad videše svoje unakažene i uvređene bogove, toliko se razjariše
da behu gotovi na neopisiva dela osvete. Sekire su im se dizale i spuštale kao mlatila, dok se
Stirov sin ne spusti na njih sa galerije sa svojim kopljanicima i krvavo ih istera.

Dok je plima bitke rasla i opadala i leševi se visoko gomilali u vratima i hodnicima, Argo-
nauti se, pod zapovedništvom Velikog Ankeja, iskradoše kroz nečuvanu kapiju na koju su
Tauriđani ušli, i daleko zaobišavši grad neopaženo stigoše na reku.

Arg i Nauplije behu ukotvili Argo u uskoj ustajaloj vodi u senci topolnjaka. To je bilo baš
ono mesto gde se Friks ukrcao pre jednog pokolenja, kad je doneo Ejetu ukradeno Runo. la-
son i Medeja već su bili na brodu kad se Ankej i njegova družina žurno ukrcaše, i sve je bilo
spremno za bekstvo. Brzo požuriše svaki na svoje mesto, spotičući se jedan o drugog u mra-
ku, jer mesec bese zamračen oblacima a takođe i lišćem topola; neki uzeše čakije i počeše da
odguruju brod. Ali Linkej, brojeći glave, reče im ljutitim šapatom: – Stojte! Nema nam jednog
čoveka. Ne zaboravite naš zavet, Argonauti! Ne možemo otploviti i ostaviti druga.

– Koga nema? Koga? Upita Jason nestrpljivo. I nezadovoljno reče: – Ne mogu da razaz-
nam u ovom mraku ništa, Linkeju, a ne verujem da i ti možeš.

– Ko deli klupu sa Melampom, Arejevim sinom? Upita Linkej.
– But Atinjanin, šapnu Melamp.
– U pravu si, Linkeju. On nije ovde.
– Bute, Bute, gde si? viknu lason.
– Pst! odmah mu svi rekoše. – Ne tako glasno!
Jason opet viknu: – Bute, Bute, oštrim ljutitim glasom. Ali odgovora nije bilo. – 0h, oh,
zna li iko gde je on? upita lason gotovo plačući.
Fđler Atinjanin odgovori: – Avaj, plemeniti lasone, otprilike pre jednog sata, ili možda i
manje – ne mnogo pre nego što je Frontid digao uzbunu u dvorcu – sreo sam mog zemljaka
Buta u hodniku. – Slušaj, Faleru, reče on. – Ne mogu da ostavim Eju a da prvo ne okusim
kolhidski planinski med za koji Autolik i njegova dva brata tobož tvrde da je otrovan. Ovde
imam sladak komad saća donet jutros sa planine na kojoj rastu gorske ruže. Pomiriši ga;
miriše divno. Okusi malo od njega, dragi Faleru, i ja ću. Zajedno ćemo dokazati da su oni
vučji Tesalci lakoverne budale. Ali ja odgovorih: – Ne, Bute, ne! Neka nevolja traži mene, ja

neću da tražim nju. Tada But prinese med usnama, prvo ga liznu jezikom, pa odgrize zalogaj.
On reče: – Gorak je ali osvežava. Pogle, ne otičem iznenadno niti umirem! Okusi ga, molim

te, Faleru! Ali opet odbih da ga jedem pa i da okusim kapljotine. Okrenem se i ostavim ga da

sam pojede med. Otada ga nisam video niti sam čuo za njega.
Jason reče: – Bog Apolon, kad shvati hitnost ovog slučaja, besumnje će nas osloboditi zak-

letve na uzajamnu pomoć koju smo položili u njegovo ime. Jer ako pošaljemo natrag nekoliko
ljudi da izbave Buta, koji je možda već umro od otrova, niko se od njih ne može nadati da će
se živ vratiti; a sa mnogim veslima bez veslača, bekstvo onih koji ostanu na brodu biće
nemogućno. Zar da Butova nepromišljena ludost osudi na smrt ne samo njega već i njegove
drugove? la kažem – ne! Dignimo sidro, Argonauti! Neka But, koji je takav znalac pčela, po-
begne iz gnevne košnice Eje, iz koje smo se mi već usudili da uzmemo zlatni med, koji je

Runo, i mladu maticu, Medeju.

Neki Argonauti, mada ne mnogi, pohvališe ovaj mudri govor. Ostali ga gnevno odbiše – ne

samo Atinjani već i Ifit, Mops i Admet, iz poštovanja prema Apolonu; jer nisu smeli da

prekrše zakletvu položenu u njegovo ime.

Augija iz Elide reče: – Apolonov zakon je ovo: – Ništa prekomerno. Ugodimo Velikom
Strelcu ne preterujući u vernosti koju dugujemo budali.

Ove reci razgneviše Atalantu, koja iskoči iz broda i upita: – Koji častan čovek srne da se

vrati sa mnom u Eju? Zar zato što su lason i Augija kukavice, da mi ostali prepustimo Buta

kolhidskom pogrebu i istoj svirepoj sudbini od koje smo bili poslati da spasemo Friksa?

Njen poziv prihvatiše Meleagar, Ifit, Faler, Mops i Admet, ali ne Arg (zbog hromosti); a

kad Mali Ankej vide da svi ostali ustuknuše, ponudi se da bude sedmi. Ali Atalanta upita: –

Zar neće da pođe niko od onih koji govore kolhidski jezik?
Melanion, Friksov sin, odgovori: – Idem ja. Moja kosa i lice su crnji nego moje braće, pa

mogu da prođem neopažen među Kolhiđanima. A ja sam i daleko hrabriji od sviju njih.
Atalanta pohvali Melaniona; i njih osmoro pođoše zajedno, kad ih lason zovnu natrag. On

reče Atalanti da ona lišava brod suviše velikog broja veslača; da mora ostaviti pet ljudi od
sedam. Ona stoga izabra Ifita i Melaniona za svoje pratioce, ali Meleagar i Faler takođe odoše
sa njom u noć.

Ostali Argonauti čekali su na svojim klupama u velikoj brizi. Svaki se glasno molio za
pomoć svom najomiljenijem bogu ili boginji i obećao žrtve i velike posvetne darove. Najzad
Jason reče: – Drugovi, budite spremni da oružano pomognete povratak Atalante i njene

družine. Mopse, pripremi zavoje i meleme za ranjene. Linkeju, idi i stoj na onoj humci tamo,

zvanoj Ovnova Leđa, i motri. lason, pak, ostade na brodu da teši Medeju, koja se kidala od

jecaja i nije mogla da kaže ni reci.

U međuvremenu, pošto se dvorska straža, koja je podjednako mrzela i Tauriđane i Al-
bance, nije mogla nagovoriti da se umeša i spreči njihovo uzajamno istrebljenje, Ejet posla
glasnika Jasonu tražeći hitnu pomoć Argonauta. Glasnik se uskoro vrati sa izveštajem da la-

son nije u krilu dvora u kome su Argonauti bili smešteni i da nijedan Grk nije ostao izuzev

kralja pčela (tako je nazvao Buta), koga je našao gde leži onesvešćen u hodniku. Ejet odmah
prozre šta se desilo: unakaženje bikova je grčko lukavstvo, da bi se Albanci i Tauriđani uhva-
tili u koštac, a njegovi su unuci, koji su takođe bili iščezli, (asonovi saučesnici.

Ejet brzo pređe na delo. Posla zapovednika svoje garde sa sto ljudi na kraljevski kej, a on
otrča svom zetu, Knezu Persu Tauriđaninu, i zamoli ga da pozove natrag Bikove sveštenike.
ledva uveri Persa da su Albanci nevini i da su Grci vinovnici obesvećenja. A zatim, sa još
većom teškoćom, on i Perse nagovoriše kralja Stira da opozove Albance, koji su sada potiski-
vali Tauriđane. Postepeno borba prestade i bi mir povraćen u ćelom dvorcu. Ranjenici su

smešteni na divane, gde su im drugovi previjali rane kako su najbolje umeli. Ejet pokuša da

uteši Stira, rekavši: – Zete, čekaj da vidiš kakva je izvrsna vidarka moja kći Medeja. Ona će

isceliti najdublju ranu u toku od jednog sata, tako da ostane samo tanak ožiljak za spomen na

nju.

Tek što to reče, obuze ga grozna misao. Šta je sa Medejom? Gde je ona sve ovo vreme, da
nije i ona uvučena u zaveru? Da nije ona smislila unakaženje u nadi da će Tauriđani osvetiti
svoga boga na albanskom kralju i tako onemoguće mrski joj brak?

On otrča u njenu odaju, i pogledavši brzo po njoj vide da je u neredu; haljine su ležale na
podu a kovčezi su bili otvoreni i ispreturani, kao da se žurila da što pre skupi nekoliko najbol-
jih stvari. – Otišla je dakle! uzviknu on glasno. – Moja kći Medeja je otišla! Valjda ne sa

nepobožnim Grcima? Ali – s kim bi drugim? Bio je – zapanjen.

Zapovednik garde vrati se zadihan da saopšti da je Argo otplovio. Ejet mu reče: – Tri ratne
galije u državnom pristaništu uvek su snabdevene hranom i posadom za slučaj hitne potrebe;
odmah ih pošlji niz reku u poteru. lason Grk mora biti ubijen ili uhvaćen po svaku cenu, za-
jedno sa njegovom brodskom posadom i svima izdajnicima od moje krvi koji budu nađeni na

brodu. Ako se neki od galijskih zapovednika usudi da se vrati pre nego što je ovaj zadatak

potpuno izvršen, prvo ću mu odseći ruke i noge, a onda ga zatvoriti u usijan trbuh tauridskog
bika da zariče od uživanja. Idi, obavesti kneza Apsirta da ga određujem da komanduje morna-
ricom. Naći ćeš ga kod njegove majke, Kraljice Idije, na zapadnoj kapiji.

Baš u to vreme Atalanta i Melanion vratiše se u grad, a da ih niko ne upita kuda će, i
krišom uđoše u dvorac na pobočna vrata; on, sa kopljem u ruci, prerušen kao oficir kraljevske

garde; a ona, prerušena istom maramom i haljinom koje je lason upotrebio, sa lukom i strela-

ma, i džilitom sakrivenim ispod haljine. Brzo prođoše neopaženi kroz hodnike i uz stepenice
krila u kojem su Argonauti stanovali. Tamo nađoše Buta gde onesvešćen leži na podu u hod-
niku, obavijen dugačkim uzetom kao da je čaura ili egipatska mumija.

Melanion brzo odvi uže i napravi omču na jednom kraju. Zatim odvuče Buta do prozora
prosečenog u gradskom zidu, pod kojim •su, daleko dole, čekali Ifit, Meleagar i Faler; zateže
omču pod njegovim ramenima i spusti ga do zemlje. Ali kad Ifit oslobodi Buta od omče, on
na nesreću istrže drugi kraj užeta iz Melanionove ruke te se nije mogao spustiti njime.

Meleagar je pokušavao da dobaci uže gore do prozora, a Melanion se bese nagnuo van da

ga uhvati. Baš tada se pojavi Ejet na vrhu stepenica, ričući od besa, sa isukanim mačem u ruci.
Atalanta viknu: – Požuri, Melanione, ja ću ih odbijati dok ti ne pobegneš. Pošalji Falera i

Ifita napred sa Butom. Ti i Meleagar držite se zajedno. Ja ću ići drugim putem ako budem

morala.

Melanion najzad uhvati uže za kraj sa omčom, proturi koplje kroz omču i čvrsto je zateže
oko sredine kopljače. Zatim, uhvativši se za uže, iziđe kroz prozor i srećno skliznu na zemlju;
jer je koljača bila duža od širine prozora pa je pritiskala o zid s obe strane dok se on spuštao.

Atalanta ne ode za njim, već baci sa sebe maramu i haljinu u koje se bese prerušila, ščepa
svoj luk i džilit, i na svoj čuveni način nasmeja se vrisnuvši i potrča vrhu stepenica. Ejet joj se
suprotstavi sa svojim mačem, ona mu postrance probode trbuh dok je trčala, te on pade ječeći,

a njegovi telohranitelji zajaukaše od užasa i žalosti.

Trčala je kao da je imala krila, oči su joj sevale gnevom Artemide. Skačući visoko preko
ruševina bitke dole u dvorani, ona se probi kroz pomešano društvo Kolhidana, Tauriđana, i

Albanaca kao lopta od mehura koju mladi ljudi i žene zabave radi bacaju tamo-amo u kupati-

lu. Samo se jedan čovek, albanski sveštenik Sunca, usudi da digne ruku na nju; ona ga usmrti
džilitom i produži da trči, ostavivši ga probodenog, zatim sunu kao lasta mimo stražara na

glavnoj kapiji, i pridruži se svojoj grupi sa pobedonosnim usklikom.

Kad Perse, u poteri za njima, dojuri na čelu svojih Tauriđana, Meleagar i Atalanta zaštitiše
povlačenje Ifita i Falera, koji su naizmenično nosili Buta, i odvratiše poteru drugim pravcem.

U međuvremenu Jason i ostali Argonauti čuše viku sa državnog pristaništa i zveku i
pljuskanje triju brodova dok su spuštani u vodu. Zatim se začu veslanje i oštar glas kormilara
koji su komandovali veslačima, i uskoro ratne galije pojuriše naporedo mimo tamne ustajale

vode gde je Argo ležao, i produžiše nizvodno ka moru. Kad njihovi zvuči iščezoše u daljini,
uplašeni Argonauti čuše drugu vrevu; vrevu bitke koja im se brzo približavala od severne ka-
pije. Linkej doviknu: – Upomoć, Argonauti! Vidim, nedaleko odavde, Ifita i Falera koji nose
Buta između sebe. Atalanta i Meleagar polako idu pozadi. Atalanta je ranjena u petu strelom,
Meleagar je pridržava dok ona ramlje; ali ona se svaki čas okreće da seje smrt strelama. Me-
leagar je takođe ranjen, u levu ruku, ali ne ozbiljno!

Na to, ne želeći da se osramoti u Medejinim očima, Jason se pokaza hrabriji nego što su do
tada njegovi drugovi mislili da je: on iskoči na obalu i pozva sve hrabre ljude da pođu za njim.
U boju koji nastade pali su mnogi Kolhiđani, Tauriđani, i Albanci, među njima i brat kralja
Stira, Jason je ranjen džilitom u rame, a lubanja ljubaznog Ifita Fokiđanina razbijena je kame-
nom sekirom koju Tauriđani upotrebljavaju za žrtvu. Ipak su Argonauti odneli pobedu, oterali
neprijatelje, i ostali gospodari bojišta. Opljačkali su mrtve, i odneli na brod svoje ranjenike, a
takođe i Buta, koji je tiho ječao sa rukama pritisnutim na trbuh. Zatim su polako skinuli užad
sa sidrenog kolja i gurali Argo preko ustajale vode u reku, dok se svaki od njih glasno hvalio
svojim podvizima.

Mops nađe svoje meleme i zavoje u mraku i poče da previja rane Jasonu, Atalanti, i Me-
leagaru; ali Ifit je već bio mrtav. On je prvi Argonaut koji je ubijen u boju; njegovi drugovi su
imali bar to zadovoljstvo što su poneli njegov leš radi sahrane. Jason, glasno ječeći zbog bola
u ramenu, poveri zapovedništvo broda Argu; Arg izdade naređenje: – Vesla napolje i zaves-
lajte: Ali dodade: – U ime sivooke Atine na čijem je žezlu sova, a po čijem sam nadahnuću
sagradio ovaj slavni brod, molim vas sve da budete tihi kao da ste nemi, čim dobro zaplovi-
mo.

Tako su Argonauti otišli iz Eje sa Runom, i uprkos broja svojih ranjenika, svako veslo je
imalo svoga veslača; jer su četiri Friksova sina bili iskusni veslači, a Orfej je preuzeo kormilo
od Velikog Ankeja, koji je sada veslao sedeći na nekadašnjem Heraklovom sedištu.

ARTEMIDA SA JOLKA
Sa bojadisane beotske amfore u Atinskom muzeju

Glava XXXV
ODLAZAK IZ KOLHIDE

Atalanta, ne znajući pouzdano da li je ubila kralja Ejeta, ne reče ništa o svom sukobu s
njim ni Medeji niti ikome drugom. Medeja prestade da jeca posle izvesnog vremena. Izgledala
je kao rastrojena onim što se desilo i govorila je Jasonu prostim nedoslednim jezikom, tiho se
smejala, pravila detinjaste grimase i često ga pitala: – Ti si lason, je li? Voliš me, zar ne? Kad
je najzad zaspala, njeno prevrtanje, jecanje i mrmljanje je zabrinjavalo. Jednom je glasno vik-
nula glasom koji para srce: – Avaj, svirepi Bože Ljubavi! Zašto si se prilepio za moje grudi, ti
prljava krvopijo, i isisao iz mojih vena svaku kap zdrave krvi? Argonauti su od svog srca
želeli da je ona na dnu reke; ali su se plašili njenih urokljivih očiju, a i nisu smeli da kažu
ništa protiv nje na domaku Jasonovog uha.

Arg upita Frontida, Friksovog sina, za njegovo mišljenje dokle će niz reku kolhidske ratne
galije ići u poteri za njima. Frontid odgovori da će one produžiti do ušća reke, a zatim istrajno
pretražiti obale Crnog mora; i da će Ejet bez sumnje poslati u poteru i druge galije čim ih
snabde posadom, veslima i hranom. I tako su Argonauti veslali dobrom brzinom, ni dovoljno
brzo da stignu tri galije ispred sebe, ni dovoljno sporo da ih stignu mogući gonitelji. U zoru
Frontid pozdravi stražara na keju naseobine pored reke. – Hej, stražaru, doviknu mu on, –
Jesu li bezbožni Grci uhvaćeni?

Stražar, misleći da je Argo kolhidski brod, odgovori: – Ne, gospodaru. Ne, ukoliko ja
znam. Tri galije koje su me pozdravile u ranu zoru nisu još bile spazile te bednike, koji mora
da su prošli moj kej u mraku ne veslajući, već puštajući da struja tiho nosi njihov brod.

Arg odluči da je najmudrije da plove noću a da se danju kriju. Frontid je znao reku dobro, i
između te naseobine i iduće pokaza Argu uzanu otoku, gde je Argo mogao da leži skriven
kormilom prema reci. Tamo i uploviše, uvukoše vesla i pokriše ukras zadnjeg dela broda
dugačkim zelenim puzavcima.

Posle dva sata još tri galije prođoše pored njihovog skrivališta, svaka sa vezenom belom
zastavicom na vrhu jarbola, i iščezoše iza prvog zavijutka reke. Ali zapovednik četvrte galije,
kad je bio naporedo sa Argom, izdade naređenje: – Prestanite sa veslanjem! Ukotvite brod uz
desnu obalu. Na to galija bi privezana za drvo ni za jedan strelomet od njih niz reku. Njena
blizina je bila neprijatna Argonautima, jer ih je prinudila na potpuno ćutanje. Ali Eufem
plivač uskoro šapnu Argu: – Bikoviću, brodograditelju, mali atički prijatelju – molim te daj
mi veliku burgiju iz tvoga kovčega za alat.

Arg mu dade oštru burgiju ne rekavši ni reci. Eufem se skide, tiho zaroni i otpliva ispod
vode do kolhidske galije. Držeći se za ukras zadnjeg dela broda jednom rukom, drugom je
vrteo burgiju i izbušio pet velikih rupa ispod linije gaza; ali ni jednu rupu nije sasvim
probušio burgijom dok svih pet nisu bile izbušene podjednako duboko. Zatim je nožem prese-
kao kotveno uže galije i otplivao natrag u potaji kao što je i došao.

Svi Kolhiđani su spavali dok je on radio, čak i stražar, i prva stvar koju su veslači opazili
bila je da im je voda nadošla kroz podne daske do članaka i da brod polako tone. Počeli su da
dižu daske da bi našli rupu i zapušili je, ali svojim uplašenim pokretima nakretali su galiju čas
na jednu čas na drugu stranu, te je izgledalo da blatnjava voda juri unutra istovremeno sa sviju
strana. Počeše da izbacuju vodu, ali pošto je voda brže ulazila nego što su je izbacivali, neki
skočiše u reku u nadi da isplivaju do obale, ali se podaviše u crnom mulju pored obale; ostali
se popeše na gornji rub broda. Samo jedan čovek pokuša da otpliva niz reku do najbližeg mes-

ta za iskrcavanje; ali Eufem otpliva za njim, onesvesti ga pesnicom i dovuče za kosu na Argo.
Po njegovoj znački krilatog konja pokaza se da je on zapovednik galije.

Ostala posada potonu zajedno sa galijom, jaučući od straha. Samo bela vezena zastavica
ostade lepršajući se iznad vode; Eufem donese i nju za ukras i prerušenje Arga.

Melanion upita: – Mili drugovi, šta smeta Argu, sad kad je neprijatelj potopljen bez traga

da zauzme svoje mesto u eskadri? Ako se držimo dovoljno pozadi u nas se neće sumnjati, a
kad se ovaj zarobljenik osvesti, možemo mu zapretiti smrću ako ne saopšti zapovedniku galije
najbližoj ispred nas svaku poruku koju budemo hteli da mu stavimo u usta. Ovo ratno lu-

kavstvo omogućiće nam da plovimo smelo pored ostalih naseobina, čak i po danu ako se
držimo na dovoljnom odstojanju, a kad najzad isplovimo iz reke dogovorićemo se kako dalje
da postupimo.

Argonauti oduševljeno odobriše Melanionovo rasuđivanje, i Arg pristade da izvrši
predloženi plan.

Kolhidskom zapovedniku, kad se osvesti, Melanion obeća da će mu poštedeti život pod us-
lovom da radi sve što mu se naredi. On se pokaza razuman čovek i slušao je Melaniona verno,
jer je imao mnogo dece koja su zavisila od njega. Ime mu je bilo Peukon. Kad je Argu bila na

vidiku najbliža galija, Peukon je pozdravi, kao što mu je Melanion naredio, i saopšti da

četvorica ljudi u njegovoj posadi ozbiljno boluju od groznice. Onaj drugi zapovednik ništa ne
sumnjajući, doviknu mu: – Avaj, prijatelju Peukone, je li to zaista groznica? Onda se drži na
velikom odstojanju od nas kad se ukotviš noćas, jer mi smo za sada nezaraženi, blagosloveno
da je ime Majke.

Te noći Eufem predloži da otplovi i potopi redom sva tri preostala broda; ali ga Arg obuz-
da. Tvrdio je da bi, čim jedan brod počne da tone, ostali brzo doplovili da spasu one koji vape
za pomoć. – Utoliko bolje, odgovori Eufem. – U toj pometnji moći ću da radim nesmetano, i
ti ćeš gledati lepu zabavu.

Njegovu smelost oduševljeno pozdraviše, ali Orfej reče: – Drugovi, ne uzimajmo kolhidske
živote samo radi razonode. Ubijajmo samo kad nas ljuta nužda nagoni; ako ne, uzdržimo se.

Ljudi će se podaviti, ali će se možda njihovi duhovi popeti na naš brod, doneti na plovećem
pruću ili lišću, i mučiti nas više nego što se može izdržati.

Eufem posluša Orfeja jer je bio koliko hrabar toliko i mudar.

Jason opet preuze zapovedništvo Argom. Povratio se od svoje rane na najčudesniji način, a
takođe i Atalanta i Meleagar; jer je Medeja tog jutra odvezala zavoje koje je zavezao Mops i
previla na bolne rane melem koji je sama pripremila, koji je palio kao vatra, ali je iscelio gno-

javu ranu u toku od jednog sata.

But dođe sebi otprilike u isto vreme. On odjednom sede uspravno i upita šta se desilo, koje
je doba dana i gde je on?

Ida ogorčeno odgovori: – Tvoje kušanje planinskog meda skupo nas je stalo, ludi Pčelicu.
Zbog tebe je ubijen nežni Fokiđanin, i leš mu leži tamo pod medveđom kožom i čeka častan
pogreb.

Mops prekore Idu, rekavši: – Ida, kako besmisleno govoriš! Naš mili Fokiđanin udaren je
tauridskom žrtvenom sekirom. But je ležao na zemlji onesvešćen kad je zadat taj udarac.

Ida produži, ne hajući da li ga Ifitov duh čuje ili ne, jer se tajno stideo što se nije usudio da
sa Atalantom učestvuje u slavnom podvigu spašavanja. Ali je ipak imao dovoljno pameti da
ne prizove Ifitov duh pominjanjem njegovog imena. On reče: – Da nije bilo Buta i njegovog
kusanja meda, slikar bi bio u životu danas. Ako iko kaže da je ovo neistina, neka čuva svoju
glavu, jer im je koplje blizu: tu na svom mestu ispod ruba broda.

But se zaplaka. On namaza lice katranom i razbaruši kosu. Ali tek što svrši to svoje
prerušenje, kad ugleda znamenje koje mu sledi srce: šarena zlatna pčelarica7 sleti na palubnu
ogradu iznad njegove glave, zacrvkuta i odlete.

– Šta reče moja neprijateljica, Mopse? upita But drhtavim glasom.
– Ništa, ništa od važnosti, brzo odgovori Mops.
Ovaj događaj izazva opšti strah i bi odlučeno da se Ifit sahrani sa svim obredima čim stig-
nu do čvrste zemlje. Sada su plovili kroz močvaran predeo i vrućina se bese znatno povećala
otkako su prvi put ušli u Kolhidu, te se leš mogao uskoro usmrdeti i u njemu početi da se legu
zmije i druge more. Frontid reče Jasonu: – Struje u pravcu istoka duž južne obale Crnog mora,
koje su bile povoljne za tvoju prvu plovidbu tim morem, produžuju severno duž podnožja
Kavkaskih planina; i najbliže čvrsto zemljište, van kolhidske teritorije, gde ćeš bez smetnje
moći da sahraniš svog nesrećnog druga leži za jednodnevnu plovidbu severno od luke Fasid.
Mislim na Antenoj, naseobinu Apsiljana, koji su gostoprimljivi prema svima strancima.
Predlažem, kad uspešno izađemo iz ove reke, da naša plovidba bude u pravcu severa, a ne
juga, ako vetar ne bude protiv nas. Uživam poverenje kod antenojskih trgovaca, tamo ćemo
napuniti svezom vodom naše krčage.
Jason ponovi taj predlog i upita da li je ko protiv njega. Niko ne odgovori. On stoga reče: –
Idemo za Antenoj ako vetrovi ne budu protivni.

Augija iz Elide upita: – Zašto ne bismo produžili severno i oplovili Crno more, tako bismo
izbegli suprotne struje južne obale, i pomogle bi nam moćne struje koje, po recima kralja Fi-
neja, pritiču iz velikih severnih reka u ovo doba godine? Na taj način prevarili bismo poteru.

– Ah, zašto ne bismo to učinili? Upitaše mnogi Argonauti.
Friksovi sinovi izjaviše da bi to bilo neizvodljivo. Oni rekoše da su stanovnici kavkaske

morske obale za oko pet stotina milja severno od Antenoja neprijateljski, podmukli i

siromašni. Ako bi Argo bio zaustavljen suprotnim vetrovima i oni ostali bez namirnica na toj
negostoljubivoj obali, bilo bi nemogućno snabdeti se hranom. A sem toga, tamo gde se kav-
kaski planinski lanac završava počinje tauridska kraljevina: pa čak i sa Medejom na brodu
bilo bi isto tako opasno uputiti se u njihovu zemlju u traganju za hranom ili vodom kao jesti

pasulj usijanom kašikom.

Tri brata iz Sinope složiše se sa tim gledištem. Jason ga prihvati, rekavši: – Bolje da se
opet susretnemo sa opasnostima koje smo već jednom bili savladali nego da kušamo bogove
izlažući se novim.

Plovili su dalje niz reku, uvek zaostajući iza ostalih brodova eskadre kojoj su se priključili;
i uveče drugog dana – jer je reka tekla brzo – stigoše do ušća reke i luke Fasida, gde ih niko
ne zapita ko su. Odatle su plovili južno, za kolhidskom eskadrom, ali samo za kratko vreme.
Čim pade mrak, istakoše crno jedro i zaploviše severno, iskorišćujući jugoistočni vetar. Kad
su zaplovili u tom pravcu, svi su istovremeno očajno povikali, kao da im se brod razbio o
podvodnu stenu, da bi tako zavarali one čije su društvo napuštali.

Idućeg jutra, sunce sinu iznad istočnih planinskih vrhova i obasja more bez ikakvih drugih
brodova sem Arga. Jason koji je stražario sa Meleagarom, probudi svoje drugove iz sna i sa

likovanjem izvadi Runo iz pregrade ispod kormilarevog sedišta. Podiže ga sjajnog da ga svi
vide i reče: – Gledajte, Argonauti, kakvo smo veličanstveno blago zadobili, a sa tako malim
gubitkom u krvi! Zbog ovoga će naša imena uvek biti slavna u kraljevskim dvoranama Grčke,
i u mnogoljudnim varvarskim logorima, pa čak i među svemudrim Egipćanima čije glatke
bele piramide deru oblake iznad voda reke Nila. Kao što smo bili u velikoj milosti besmrtnih
Bogova za vreme naše plovidbe od kuće, poimenice Zevsa, Posejdona, Apolona, Atine i Ar-
temide, i za vreme svih naših poduhvata u Eji, tako možemo pouzdano očekivati da će nam

7 Ptica pčelojed

oni ugladiti i put za naš povratak. Argo je za njih sada dragoceniji nego ikad ranije jer sadrži

ovu najsvetiju od svih grčkih svetinja, Runo Lafistiskog Zevsa.
Ergin, čovek naučen porazom da izbegava hvalisav zloslutan govor, odmah ustade i reče u

znak potcenjivanja: – Zaista je velik podvig, Jasone, za pastira da se popne na liticu koja se

diže nad dolinom njegovog doma, i spase ukradeno jagnje iz orlovskog gnezda; ali dok orlića
lebdi kričući mu iznad glave – dok se on sa jagnjetom u tobolcu obešenom niz leđa trudno
spušta niz strmen koja se odronjava – o, neka ne zaboravi na opasnost i uobrazi da je već kod
kuće pored ključalih crnih lonaca na svom ognjištu. Skloni sjajno Runo, nerazumni Jasone, da
ne bi izazvalo ljubomoru nekog božanstva, i nemoj da ga opet vidimo dok ne čujemo umilnu
škripu našeg kilja na peščanoj obali ftijotidske Pagase. Jer se plašim ljubomore bar jednog
božanstva, Velike Boginje koja ga je pre mnogo vremena odnela sa hrastovog lika, i čije
strašno ime još nisi izgovorio. Stoga neka nas Orfej predvodi u smernoj molitvi Boginji; ili

još bolje, zamolimo leponogu Medeju da to učini. Medeja je omiljena sveštenica Boginje; i da
nije bilo Medeje ne bismo ništa lakše videli Runo nego što bismo nabrali zrelih maslina sa tek

procvetalog drveća. Ne zaboravite, pobožni drugovi, da je ovo nesrećno doba godine, tužno
vreme čišćenja od greha kad kod kuće u Grčkoj idemo prljavi i bacamo svoje grešnike u reku
ili more, zapušavajući uši da ne čujemo njihove vapaje, i čistimo svoja svetišta trnovim met-
lama, i spremamo se za radosnu Svetkovinu prvih plodova. Još nije vreme za veselje, ti buda-

lasti Esonov sine.

lason postiđeno vrati Runo u pregradu dok Medeja ustade sa svog sedišta na pramcu, i,
gledajući gore, raširi ruke i poče molitvu:

– Majko i Nimfo i Devico, Trojna Kraljice. Gospodarice Žutog Meseca; koja si svojom

vlašću nad Nebom, Zemljom i Morem još jednom trojna: čijem me je Paklenom Trojstvu
Brimina sveštenica, moja mila sestra Halkiopa, na samrti posvetila kao sveštenicu: čuj me i
oprosti.

– Nisam od svoje volje došla na palubu ovog crvenolikog broda, nisam od svoje volje lišila

Zmiju Zlatnog Runa koje je ona čuvala za tebe, nisam od svoje volje postala neposlušna pre-
ma svome ocu. Ti si me, Svemoguća nagnala na tu ludost; ne znam zašto.

– Tebe slušam, samo tebe, ti Igračice na lubanjama; prezirem skorojevićki olimpski soj.
Reci samo reč, i moćju koju si mi darovala potopiću ponosnog Arga – posadu, tovar, granu
koja govori i sve ostalo – u tamne i beživotne vode morskog dna. Reci samo reč, pa ću zabosti
ovaj nož duboko u svoje grudi ili u grudi plavokosog Jasona, koga si me nagnala da volim van

granica razuma. Reci samo reč, Pticoglava Kraljice!
– Opomenula si me burom u mom srcu da će mi izbor koji sam učinila doneti malo mira;

da velika ljubav za Jasonom u koju sam pala, mada bukti kao oganj u trnovom cestaru, može

uskoro da umre pretvarajući se u beo pepeo; da će Prometej možda tražiti da mi se osveti. Ne
tražim ništa kao svoje pravo, služim ti verno, obožavam te bez nade. Ali odvedi, molim te,

odvedi ovaj brod, i prokleto Runo u njemu, natrag u Grčku; i daj mi da budem kraljica u Efiri
sa Jasonom kao mojim kraljem bar za onoliko godina koliko sam bila verna tebi u divnoj Eji.

Ona prestade, i svi su sedeli čekajući za znak. Uskoro tri velika pucnja groma čuše se u
daljini, odjekujući planinama snežnih vrhova. Medeja sede sa dugim uzdahom olakšanja.

Kastor prvi prekide dugo ćutanje koje bese nastalo. On upita Poluksa: – Nije li čudno, što
je naš otac Zevs zagrmeo baš u ovom času?

Medeja prezrivo odgovori na svom još nedoučenom grčkom jeziku: – Boginja je grmela
gromom u kretskim i kavkaskim planinama još dok je Zevs bio odojče u Diktejskoj pećini –
kako je alapljivo pio iz sise stare krmače, svoje pomajke koju su mu Daktili doveli! I ona će
bez sumnje grmeti gromom u tim istim planinama kad čak i njegovo ime bude zaboravljeno
medu ljudima.

Niko se ne usudi da joj protivreči.

Plovili su pored kolhidskih severnih šumskih močvara i u podne su stigli u širok zaliv iza
kojega su se dizale visoke planine. U sredini je bila uska, duboka klisura, sa strmim liticama

na obe strane, a daleko iza nje videše snežnu planinu, u obliku sedla, za koju se govorilo da je

sedište apsiljanske Boginje Ljudožderke. Belo okrečeni grad Antenoj (docnije nazvan Diosku-
ri) video se s juga na daljini od nekoliko milja. To je bilo najsvetije mesto celog Kavkaza.

Ljudožderna Boginja je naredila da nijedan čovek, po cenu života, ne srne ići naoružan preko
širokih cvetnih livada između planine i mora, pa ni koliko dići kamen da ga baci na lasicu;
zbog toga su ne manje od sedamdeset plemena izabrala to mesto za svoje zajedničko
sastajalište za razmenu dobara, rešavanje sporova i zaključivanje ugovora.

lason naveze Argo na nizak jezičak peščane obale, ali se ne iskrca niti dopusti ikome od
svojih drugova da to učine, izuzev četvorice Friksovih sinova, kojima naredi da nipošto ne
puste da Apsiljani pogode da je Argo grčki brod. Oni se ćutke spustiše niz lestvice i odoše,
noseći Ifitov leš između sebe. Kad se vratiše uveče, saopštiše da su prvo otišli kod upravi-
teljke grada i zamolili je za dozvolu da izvrše kolhidski pogrebni obred nad drugom koji je,

kako su joj rekli, ubijen padom trulog drveta dok je njihov brod bio usidren u jednoj otoci

Fasida. Upraviteljka to odbi, kao što su i znali da će; jer Apsiljani sahranjuju u urnu i gnušaju
se kolhidskih groblja na drveću. Pošto su je još tobož molili, Melanion joj reče: – Pa
Neporočna, to je uostalom svejedno. Otac našeg druga je Grk. Dopusti nam da ga sahranimo
po grčkim obredima. Ona odgovori: – Dopuštam. Ako ne znate obred, grčki trgovac, po im-
enu Krij živi blizu mola, on će vam besumnje pomoći.

Krij je bio Fokiđanin koga su Trojanci jednom, pre mnogo godina, spasli posle brodoloma
kod ostrva Imbra; ali su ga prodali kao roba u Antenoj. Tamo je on uskoro kupio slobodu za

sebe, jer je bio slikar i grnčar ne male veštine. Kad mu Friksovi sinovi otkriše da je i Ifit bio
Fokiđanin, Krij preduze da podigne kameno svetište iznad njegove humke i da ukrasi zidove
slikama u raznim bojama. I tako bez daljeg odlaganja staviše telo na lomaču, igrajući pod
oružjem oko njega, napraviše humku iznad skrečenih kostiju, prosuše žrtvu livenicu, iščupaše
pregršti svoje kose, žrtvovaše prase i odoše odatle.

Eufem plivač bio je rođen u Fokidi i naučio je veštinu plivanja od tamošnjih Tuljanovića.
Sećao se Krija dobro, i zamoli lasona da pusti Friksove sinove da odu i dovedu Krija na Argo
jer im je Krij pričao kako tužno žudi da još jednom vidi svoju domovinu. Jason odbi, rekavši
da je došao u Antenoj samo u jednom cilju, da sahrani Ifita, te ne može da dopusti nikakvo

zadržavanje; a sem toga, ako bi poveo Krija sa sobom, Ifitova grobnica nikad ne bi bila sazi-

dana.

– Tako je, reče i pošto Krij ne zna da se mi sada vraćamo u Grčku, to neće ni osećati ni-
kakvu žalost što smo otplovili bez njega.

I tako je Krij ostavljen. Ali, po Argovom savetu, Jason opet posla Frontida i njegovu braću
k njemu da nabave suvog mesa, suve ribe, delfinovog ulja i smokvinog hleba i da mu plate

izvesnim ukrasima i nakitom koje je Medeja ponela sa sobom. Te namirnice su uskoro dove-

zene do broda volovskim kolima; i bilo ih je, zajedno sa hranom koja je već bila na brodu,
dovoljno za jednomesečnu plovidbu. Arg, kome lason naredi da ih skloni na sigurno mesto,
nađe da je to nemoguće, jer su pregrade koje su se mogle zaključati već sve bile pune darova i
trofeja. On stoga . podeli sve podjednako svoj posadi, rekavši: – Ovde ima namirnica V do-

voljno za mesec dana, drugovi; raspolažite njima kako hoćete, ali se postarajte da sunce i sla-
na voda ništa ne ukvare. Ako opet naiđemo na Kolhidane, a plašim se da ćemo morati, i
nađemo da je snaga njihove mornarice povećana, sasvim je verovatno da ćemo biti prinuđeni
da otplovimo na pučinu, bez izgleda da ponovo snabdemo naš divni brod za dugo vremena.
Što se mene tiče, ne marim mnogo da li ću odneti kući u Atinu bogate darove koje mi je dao
marijandinski kralj Lik, i darove slepog kralja Fineja, i plen koji sam uzeo kad smo opljačkali
dvor bebričkog kralja Amika, ako samo dođem kući sa čitavom kožom, punim trbuhom i Ru-
nom.

Opet zaploviše morem, pošto prvo svratiše na ušće reke Antenoja da napune krčage za vo-
du. Peukon, kolhidski zapovednik, zamoli da ga iskrcaju na obalu; ali Jason ne htede da ga
pusti, jer je smatrao da će im on možda još biti od koristi. Pošto je vetar još duvao jako sa
jugoistoka, stari Nauplije moreplovac upravi Argo zapadno i smelo otploviše preko Istočnog
Zaliva, daleko van vidika kopna.

Glava XXXVI
POTERA

Deset dana docnije, eskadrila od petnaest brodova
pod zapovedništvom Arasa, kolhidskog velikog admirala, stiže do Duge obale nošena
severoistočnim vetrom. Ovde su Tesalci jednom igrali svoje kolo sa mačevima i Atalanta bila
otišla sa Meleagarom da lovi gazele. Aras zateče, izvučenu na obalu, ne samo eskadrilu od tri
broda pod zapovedništvom Apsirta već, takođe pod njegovim zapovedništvom, i tri preostala
broda druge eskadrile koju je poslao Ejet.

Aras, čim koraknu na obalu, pade ničice pred Apsirtom i pozdravi ga kao kralja Kolhide;
zatim mu saopšti sa suzama da je stari Ejet umro u nepodnošljivim mukama od rane koju mu
je zadala Atalanta. Takođe saopšti da se Perse, kraljičin brat, proglasio namesnikom Kolhide
za vreme Apsirtove odsutnosti; da su se Stir i on izmirili; da je Perse, kad je Stir upitao sa
izvesnim nestrpljenjem: – Kad ću se oženiti kneginjom Medejom? izjavio u saglasnosti sa
Državnim savetom, da će mu se dopustiti da zaprosi Neeru ako Medeja ne bude vraćena pre
isteka leta.

Apsirt je mnogo žalio svog oca, a još više samog sebe. Želja njegovog srca je bila da se
oženi Neerom; brak između strica i sestričine je dopušten u Kolhiđana ukoliko nema krvnog
srodstva po ženskoj liniji. Sada je znao, ako ne uspe da vrati Medeju kući pre nego što prođe
leto, da će biti upleten u rat sa Stirom. Nije imao nameru da ustupi Neeru njemu, ma kakva
obećanja dao Perse, jer je Neera, Ejetovom smrću, dobila pograničnu oblast koja je pripadala
njenoj kolhidskoj babi, i bila mu je mrska i sama pomisao da je Albanci zauzmu.

On upita Arasa nestrpljivo: – Kakve su vesti o grčkom brodu?
Aras odgovori: – Nemam nikakvih, Veličanstvo. Oba su smatrali neverovatnim da je Argo
otplovio ispred njih duž te obale, jer su njihove eskadre pažljivo motrile celog dana, i mesec
je sijao jasno svake noći, a i domoroci koje su ispitivali nisu uopšte videli nikakav brod još
otkako je Argo prošao pored njih pri svojoj prvoj plovidbi. Apsirt zaključi, pošto se Jason
očito izložio opasnosti da oplovi Crno more u suprotnom pravcu, da kolhidska mornarica ot-
plovi u Bosfor što je brže moguće i tamo prepreci njegovo bekstvo; jer je južna plovidba od
Kolhide do Bosfora mnogo kraća od seveme, uprkos nepovoljnih struja i vetrova.
Dok su donosili tu odluku, Argo je dolazio niz vetar prema njima, idući za ućše reke Halis.
Linkej reče Jasonu, dok su još bili na velikoj daljini od njih: – Naši kolhidski neprijatelji –
šesnaest brodova – razuzurili su se na Dugoj obali. Vidim njihove bele, lepršave zastavice
iznad krivine mora, mada su brodovi još zaklonjeni.
Jason je bio u nedoumici. Argo je bio snabdeven dovoljno dobro, ali je voda u krčazima
zaudarala i već su se nekoliko Argonauta, među njima Orfej i Ehion, bili razboleli od srdo-
bolje; a svi ostali su bili svadljivi i neraspoloženi, jer je sunce bilo vrlo vrelo čak i za to doba
godine. Nadali su se da napune krčage slatkom vodom Halisa, a takođe i da opet okuse
pečenoga mesa, ako budu imali sreće u lovu, i da leže ispruženi po travi u hladu drveća. Jason
nije mogao da odluči da li da promeni pravac i vrati se na pustu pučinu, ili da sačeka mrak pa

da onda uđe u ušće Halisa i produži plovidbu čim krčazi budu puni dobre vode. Želeo je da
stavi to pitanje na glasanje, ali Argonauti nisu hteli da glasaju pre nego što podobro pretresu

tu stvar; i dok su oni pretresali to pitanje nezadovoljno i uvredljivo, Argo se sve više

približavao obali.

Kolhidski stražar na bregu uskoro ga vide; i Dikt, viceadmiral, pošto se pope na stražarsko
mesto da mu da signal dimom, siđe i saopšti Arasu na obali: – Ono je jedan od naših brodova.
Video sam belog konja i belu zastavicu. Ali zašto ne odgovara na naše signale?

Aras se pope na breg i pažljivo osmotri Arga. On reče Apsirtu, koji dođe za njim: – Zasta-
vica i kip kljuna su kolhidski; ali, Veličanstvo, pogledaj izvijeni ukras fare. Nijedan kolhidski
brod nikad nije nosio ukras takvog oblika. To je prerušen grčki gusarski brod, opazio sam i
ranije njegov izvijen ukras fare i divio mu se. On ide za Halis. Verovatno je Grcima potrebna
sveza voda. Oni nisu tako čvrsti kao mi, i radije bi da umru od žeđi nego da piju ustajalu ili
slankastu vodu.

Apsirt izdade naređenje: – Svi brodovi na more! Zapovedniku koji prvi stigne grčki gu-
sarski brod daču zlata koliko je težak, par minđuša od zelenog nefrita za njegovu ženu ili kćer,
i srebrnu zvučnu ploču koja dobro odjekuje. Ali dok su kolhidski brodovi opet zaplovili,
veslajući protiv jakog vetra, Argo je zaobišao rt zapadno i iščezao.

Još je bilo pet sati do mraka i Kolhiđani su se nadali da stignu Arga jer je bio teže sagrađen
nego ijedan njihov brod i sporiji i sa veslima i pod jedrima. Ali se Argonauti, čim su videli da
neprijateljeva prethodnica zaobilazi rt iza njih, latiše vesala i zaveslaše snažno svi koji nisu
bili onesposobljeni bolešću. Nisu se dali stići; već je padao mrak i nije bilo nade da će zaobići
rt Leptu, koji je ležao severozapadno od njih, jer je vetar i dalje duvao sa severoistoka i oni su

bili umorni od veslanja.
Autolik reče: – Evo, vratili smo se paflagonskoj teritoriji. Šta kažete? Da li da izvučemo

brod na obalu kod prijatelja na koje možemo da se oslonimo, i ostavimo brod i vratimo se u
Grčku kopnom?

Arg ljutito uzviknu: – Šta! Zar da ostavimo Arga i onu Zevsovu granu koja govori
ugrađenu u pramcu? Mi smo se Argonauti zakleli u život da nikad ne napustimo ni Arga ni
jedan drugoga.

Augija reče. – Šta? Da marširamo tri meseca kroz neprijateljska plemena, i na kraju
padnemo u ruke svojim neprijateljima, Trojancima?

Medeja izjavi: – Ja nisam naviknuta na marširanje, moje nežne noge bile bi izranavljene
stenama i trnjem pre večera drugog dana.

Autolik odgovori: – Ipak, pošto su pred nama zla, savetujemo vam da izaberete najmanje.
Pelej odlučno reče: – Hajdemo na obalu gde ima vode, svejedno mi je gde, da tamo dobro
operemo krčage i napunimo ih čistom vodom, pa ćemo onda videti kakvu će nam pomoć bo-
govi pružiti.
I tako zaploviše u Karusku reku, koja se uliva u sredinu zaliva između Sinope i Halisa, i
tamo brzo opraše i napuniše krčage. Ali Medeja ode u tamnu šumu, koja se prostire sve do
vodene ivice, da nabere grančica od venje i ljutog lišća neke manje bezimene biljke koje je
dobro protiv srdobolje. Uskoro je, njuhom našla što joj je trebalo, i vratila se na brod.
Kad su krčazi s vodom sklonjeni na svoja mesta, Pelej upita: – Čujem li ja to šapat sa
pramca?

Mops ode da oslušne i sopšti: – Zevsova grana opet govori. Ona kaže. – Na more, Argo-

nauti! Na more! Donesite mome Ovnu njegovo Runo bez odlaganja – .
Ali Ida se podrugnu: – Zar je starom ovnu potreban tako topal pokrivač usred leta? Sad je

vreme striženja.

Medeja se glasno nasmeja; Jason se naljuti na nju, ali se ne usudi da je prekori jer se bojao
njenog urokljivog oka. Spustiše jedra i opet otploviše na more veslajući, mada su bili umorni i
borili se protiv jakog suprotnog vetra. Huktali su, znojili se, i vukli kao oraći volovi kad je

njiva ilovačasta a orač upotrebljava oštar ostan; kopita im tada idu duboko u zemlju i krvave
oči im besno kolutaju ispod jarma, ali ipak vuku.

Medeja je lečila obolele, stavljajući im savijeno lišće bezimene biljke u nozdrve i ispod je-

zika. Zatim stade na pramac, gde mesec jasno osvetljavaše njeno bledo lice i žutu kosu.

Podiže ruke da privuče pažnju i lice joj dobi gorgonski izraz, naredi svima da uvuku vesla, da

zapuše uši prstima i stave glavu na kolena. Zatim pozva Atalantu da joj pomogne.

Atalanta joj dođe drage volje. Mada je u srcu prezirala Medeju što se zaljubila u lasona i
opljačkala Prometeja njega radi, znala je da sada samo Medeja može spasti Arga od
kolhiđanske moći. Medeja i Atalanta zajedno poškropiše brod grančicama venje zamočenim u
svezu vodu. Atalanta zatim zaveza oči i zapuši uši obolelima, a potom Medeja očita molitvu
na kolhidanskom jeziku koju Atalanta nije razumela, vršeći u isto vreme izvesne složene po-
krete svojim prstima. Zatim te dve žene podigoše jedro i privezaše ga za rub broda, klikćući
zajedno kao orliće u igri.

Crn oblak odjednom zamrači mesec, i vetar, pretvorivši se poslušno u jugoistočni, napuni

jedro i potera brod, dok su ljudi još sedeli nemi sa glavama na kolenima. Atalanta uze kormi-

lo, a Medeja je stajala na pramcu. Ispred njih u mraku videli su se tamni oblici dva kolhidska

broda. ler je vodeća eskadrila neprijateljske mornarice, umesto da goni Arga do reke, otplovi-
la preko ušća zaliva da mu odseče odstupnicu, i u mraku ga izgubila iz vida. Medeja upita
Atalantu: – Je li Argo čvrsto sagrađen?

Atalanta odgovori: – Najčvršće što može biti.
– Okreni kormilo malo nalevo, reče Medeja. – Još malo! Ona uze brodsku motku za zasta-
vu i držaše je u pripravnosti u rukama. Ču se prasak i razbijanje drvene građe kad se pramac
Arga žabi u levu stranu najbližeg kolhidskog broda. Argonauti behu bačeni napred u gomilu i
kad ustadoše na noge, zaboravljajući da drže uši zapušene, Atalanta im se nasmeja i doviknu:

– Avaj, drugovi, udarili smo, udarili smo u drvenu stenu!

Medeja već bese odgurnula Argo od kolhidskog broda, koji je tonuo u vodu tako brzo da
mu se pramac već više nije video. Posada je vikala za pomoć: – Spasite nas, tonemo! Spasite

nas!

Medeja mirno reče Jasonu: – Onaj drugi brod će im otići u pomoć. A mi da plovimo dalje.

I tako su uspeli da umaknu, pošto su se prvo snabdeli vodom iz Karuske Reke; pomognuti

jakim vetrom prošli su pored Sinope i zaobišli rt Leptu. Ali jedan deo kolhidske mornarice

krstario je ispred njih na daljini od pola milje, sa fenjerima koji su svetlili u kajitama. Zbog

toga promeniše pravac i zaploviše severoistočno ka otvorenom moru, u nadi da uz pomoć
vetrova i struja, i napornim veslanjem, stignu u Bosfor pre Kolhiđana, iako idu dužim putem.

Idućeg jutra, kad su se udaljili daleko od obale i nigde se nije videlo nikakvo jedro, Jason
sazva ratno veće. Pošto je naučio da ne govori prvi, najpre upita za savet Arga, pa Frontida,

Friksovog sina, zatim starog Nauplija, i onda Autolika Sinopljanina, i naposletku Medeju.

Ehion glasnik, koji je bio ogorčen zbog neuljudnog načina raspravljanja juče popodne, uze na
sebe da se poštara za red u toku većanja pomoću svoje palice; jer se bio povratio od srdobolje.

Arg reče: – Ima samo jedan izlaz iz Crnog mora, a to je Bosfor. Plovimo tamo što je
moguće brže, ostajući na daljini od oko trideset milja od obale sve do poslednjeg dana. Pa ako
onda zateknemo kolhidsku mornaricu skupljenu da čuva ulaz, jurnimo smelo na nju. lemčim
da će razbijene daske broda koji smo probili prošle noći biti dovoljna opomena našim neprija-
teljima; svaki će se brod, kad dođe red na njega, ukloniti i mi ćemo nesmetano proći.

Frontid, Friksov sin, reče: – Kolhiđani nisu takvi strašljiva kao što ti pretpostavljaš, Arže. I
ako vetar bude suprotan, ili uopšte ne bude duvao, mnogi brodovi će se skupiti oko nas i sas-
vim nas opkoliti. Ukrcaće se na naš brod s obe strane istovremeno, pa ma kako hrabro da se
borimo, na kraju ćemo biti savladani.

Stari Nauplije reče promišljeno: – Čuo sam da Bosfor nije jedini izlaz iz Crnog mora. Im-

amo na izbor bar još tri. Možemo ili ploviti rekom Fasid, i iz Fasida u reku Kir, i iz reke Kir u

Kaspijsko more, i iz Kaspijskog mora u žutu reku Oks koja se najzad uliva u hučni Okean koji
opasuje naš poluloptasti svet svojom plavom vodom; i tako domovini egipatskim Nilom –

koji se takođe uliva u Okean…
Autolik se nasmeja: – Avaj Nauplije! reče on, – pogrešno si obavešten. Da pređe sa Fasida

na reku Kir, Argo bi morao da pređe na valjcima preko neravnog terena put koji tovarne
mazge pređu za četiri dana. Šta više, žuti Oks se nigde ne približava Okeanu ni za hiljadu mil-
ja.

Stari Nauplije reče: – Ne verujem to. Ti pričaš, bez sumnje u iskrenom uverenju, priču koju
su odavno izmislili Kolhiđani u nadi da obeshrabre pomorske poduhvate nas Grka. Ali osta-
vimo to, niko ne želi da se vrati u domovinu preko Fasida samo zbog toga da bi dokazao da si

ti lažov. Drugi put je Donom, velikom rekom koja se uliva u Azovsko more blizu teritorije

Kraljevskih Skita. Mogli bismo ploviti uz tu reku, koja je vrlo široka, sto dana, dok najzad ne

dođemo do Belog mora, ili Kronskog mora, koje je čvrsto zaleđeno devet meseca u godini,
i…

– Ne, ne, uzviknu Jason, – to nikako. Koji je treći put?
Nauplije ne hte da prekine o tome, već uz Ehionov pristanak, produži da priča o Belom
moru i o vešticama koje se tamo pojavljuju i o noći koja traje šest meseca, dok svi ne počeše
da mu se smeju. Najzad je govorio o trećem putu koji je preporučio kao najbolji od svih za
prenošenje Runa: mirnim Dunavom, kojim se može ploviti trideset dana pre nego što se stigne

do njegove stave sa snažnom Savom, lako plovnom na tom mestu. – Sava će nas odneti za
deset dana do svog ušća u vrhu Jadranskog mora, izjavi on, – a odatle do Korintskog zaliva
nema više od sedam dana plovidbe po lepom vremenu.

Autolik blago ospori to: – Ne, Nauplije, i to ne bi valjalo, Trojanci, tragajući za ćilibarom,
jednom su plovili uz Dunav dokle god je plovan; ali posle samo dvadeset dana stigli su do

Gvozdenih vrata, stenovite klisure sa brzacima kojima ne može da odoli nijedan brod.

– Ne verujem to, opet reče Nauplije. – Trojanci su rođeni lazovi.
Tada Medeja reče znalačkim glasom.– – Autolik je u pravu kad kaže da Argo ne može plo-
viti od mora do mora vodama Dunava i Save. jer se Sava ne uliva u ladransko more; ona iz-

vire na Alpima i teče istočno u Dunav. Ali je ipak Nauplije u pravu što predlaže ovaj put kao
najsigurniji za prenošenje Runa. Ići ćemo čunom i na mazgama, Jason i ja, noseći Runo sa
sobom. A Argo neka otplovi natrag Bosforom.

Ida se nasmeja. – Ha, ha, gospo! Ti si prava žena. Nameravaš da se izvučeš bez opasnosti
sa svojim ljubavnikom, svojim nakitom i Runom, a nas da prepustiš milosti Trojanaca i

Kolhiđana.
Tada Ehion uperi svoju palicu na Idu i ozbiljno mu naredi da ćuti. Ali Medeji nije bila po-

trebna glasnikova pomoć. Ona mu odgovori tako sevajućim zelenim očima da Ida pokri glavu
ogrtačem i prstima napravi falički znak, da bi odbio od sebe njenu kletvu. Ona reče: – Ne po-
kazuj se kao nezahvalan bednik, Ida. Ako [ason i ja ostanemo na Argu sa Runom, moji zeml-

jaci će vas sve poubijati bez milosti; jer oni će vas neminovno stići na kraju. Ozbiljno vam
savetujem da se nas oslobodite i da otplovite što je moguće brže u Salmides, na obali između
Dunava i Bosfora, i da se tamo stavite pod zaštitu tinskog kralja Fineja. Koihiđani neće smeti
da ga uvrede, znajući da on može da zatvori Bosfor za njihovu trgovinu sa Trojom; stoga su
Kalaid i Zet, njegovi pastorci, vaši pasoši za bezbednost, dok smo Jason, ja i Runo samo

jemstvo za vašu sigurnu smrt. Put koji predlažem da preduzmem biće težak za ženu moga
nežnog odgoja, ali ga moram učiniti radi sviju nas. Stoji mi na raspoloženju pomoć onog
skitskog kralja čijom se ćerkom oženio kralj Finej; on je saveznik mog oca i trguje s njim,
dajući mu ćilibar i kože u razmenu za naš kolhidski lan, kudelju i drugu robu. A ne namera-
vam da vas lišim slave da donesete Runo natrag u lolk. Očekujem od vas da oplovite Grčku i
dođete po nas u mesto u koje ćemo mi odneti Runo – naime ostrvski grad Eeju, u vrhu Ja-

dranskog mora, gde vlada sestra mog oca, kraljica Kirka. Iz Eeje svi ćemo zajedno i bez opas-
nosti otploviti u lolk.

Medejini razlozi nisu se mogli osporiti, i pošto se Autolik i njegova braća, a takođe i Fron-
tid i njegova braća, složiše da se na ušće Dunava može stići za dvanaest dana, ako je vetar
povoljan, Jason naredi: – Tako i uradite!

Melanion, Friksov sin, plovio je tamo pre dve godine, pa je znao u kojem pravcu da kormi-
lari, upravljajući se po suncu u podne a po zvezdi Severnjači noću. Najkraći pravac je vodio
severozapadno, ali su od njega morali odstupiti do izvesnog stepena zbog jugozapadnih struja
koje su najjače u to doba godine. Jason poveri kormilo njemu.

Sjajna svetlost pojavi se na severozapadnom nebu, kao vatra, i svi je protumačiše kao znak
da Trojna Boginja odobrava odluke.

Glava XXXVII
ARGO JE U KLOPCI

Kad su se, deset dana docnije, Argonauti opet
iskrcali, bilo je to na šumovitom ostrvcu koje nema
više od jedne milje u obimu i opasano je neprekinutim nizom strmog,
niskog stenja. Melanion se obradova i reče: – Tamo leži Leuka, najveće ostrvo u Crnom mo-
ru, izuzev trskom pokrivenih blatnih ostrva u ušćima reka. Sasvim smo u pravcu našeg puta, i
samo smo dvadeset milja daleko od glavnog sevemog ušća Dunava.
Po njihovom računanju znali su da je to jutro letnja dugodnevica. Tada Augija iz Elide
reče. Ja sam sveštenik Sunca, i ovo je moj sveti dan. Moram ići na obalu da prinesem žrtve
velikoj Svetiljci.
Friksovi sinovi, takođe obožavaoci Sunca, rekoše. – Mi idemo s tobom.
Jason isprva bese protiv toga. Bio je u svadljivom raspoloženju, a i želeo je da pokaže Me-
deji da je on zapovednik Argonauta i to ne samo po imenu. Ali je ipak žudeo za mirisom
cveća i lišća i da opet kroči na čvrsto tle. Jugoistočni vetar koji ih je odneo na morsku pučinu
bio je vrlo jak, i duvajući postrance na ogromnu vodu koja se valjala prema Bosforu, proizveo
je kratke brze talase koji su moreplovcima najneprijatniji od svih talasa, jer tada more ključa
kao lonac. Srećom taj vetar se izduvao posle dva dana, i ustupio mesto blažim vetrovima sa
istoka i juga; ali celog dana su bili prinuđeni da nameštaju jedro tako da vetar zadržava brod, i
da se brane od brodoloma vešajući uljane vreće preko pramca, iz kojih je polako izlazilo del-
finovo ulje i smanjivalo snagu talasa. Ali kad Atalanta reče: – lemčim da ima divljači u toj
šumi. Ko od nas ne voli pečenu jaretinu ili srneće pečenje? Jason popusti. I njemu su bili do-
sadili suvo meso i sirove skuše uhvaćene pecanjem. On reče: – Vrlo dobro, drugovi, iskrcaj-
mo se, ali ne za dugo. Sad nije vreme za odlaganje. Možda su Kolhiđani blizu u poteri za na-
ma.
Naterali su Argo na obalu u mesto na jugozapadnom kraju ostrva gde je okolina izgledala
primamljiva, privezali ga i iskrcali se. Pošto vetra nije bilo, Jason se ne potrudi da spusti jedro
ili je možda zaboravio da izda zapovest da se to uradi; bilo kako bilo, tek jedro je ostalo dig-
nuto celog dana. Kad su stupili na obalu činilo im se da im se tle ugiba pod nogama, jer su bili
tako dugo na moru da su bili navikli na gibanje talasa. Pokaza se da je to najprijatniji dan od
svih koje su imali za vreme celog putovanja. Prvo su zapalili vatru od suhotine radi zado-
voljstva u posmatranju plamenova i slušanju pucketanja pruća; dok je Arg kao stražar motrio
more i dokono gađao šljunkom u neki nišan, svi ostali, izuzev Medeje, odoše u lov naoružani.
Išli su preko ostrva u jednom redu u razmaku od petnaest koraka jedan od drugog, vičući i

smejući se kao deca, i postepeno se približujući jedan drugom dok su se sve više bližili uskom
jezičku zemlje na drugom kraju ostrva. Divljač je bežala ispred njih, a njih je bilo neobično
mnogo za tako malo ostrvo. Bilo je tri zeca (izuzev dva koji su se probili kroz njihov red i

pobegli) i krdo jelena koje se sastojalo od visokog jelena, dva jelena dvogodišnjaka, tri košute

i tri laneta.

Zečeve su oborili udarcima štapova u glavu; dvogodišnjake i jednu košutu, koja je bila ja-
lova, ubili su džilitima. Ali ostale dve košute su poštedeli, zajedno sa njihovim lanadima, jer

su bile sasvim bele boje i izgledale da su svete životinje. Visokog jelena su takođe ostavili, jer
su mu rogovi bili pozlaćeni; razmakli su se u svom redu i tako ga propustili da protrči između
njih u pratnji košuta i lanadi. Bilo je mnogo zmija na ostrvu; i one su bile saterane na jedno

mesto, ali su iščezle u rupu u zemlji.
Zečeve i jelene žrtvovali su Apolonu Iskrcavanja, i dok su ih pekli pored vatre, uživajući u

divnom mirisu, Augija i Friksovi sinovi išli su po ostrvu tražeći saće meda za prinošenje Sun-
cu u podne. Uskoro nađoše pčelinjak u jednom šupljem drvetu i pozvaše Buta da izvadi med,
što on rado učini uz pomoć dima i sekire; i kad okrugao deo saća ostaviše u stranu za Sunce,
po dve pregršti ostade za svakog Argonauta – pčele su živele u tom drvetu neuznemiravane
vrlo dugo vreme.

Zatim Augija podiže oltar od kamenja na obali, stavi saće meda na njega i poreda žir i bo-
bice oko njega u obliku zrakova. On povede kolo svetog točka, kružeći oko oltara veselo u
istom pravcu kao što sunce kruži oko zemlje i pevajući slavopoj kome se pridruži ćelo
društvo; znoj izbi u graškama na njihovim cvećem ovenčanim čelima, tako su srdačno igrali
na vrućini, dok se iz hladovitog cestara dizala strašna buka čegrtaljki okretanih u čast Sunca.

Kad opet posedaše oko drugog oltara, umorni od igranja, i počeše da piju vino razblaženo
svezom izvorskom vodom, Jason održa veće. Tada se složiše da Argo uplovi u Fenelski ruka-
vac, severno ušće Dunava, i otplovi do visokog brega, iza vrha Delte, gde je dvor skitskog
kralja; i da se tamo Jason, Medeja i Friksovi sinovi iskrcaju sa Runom. A da se potom Argo

vrati na more Lepim Ušćem, južnim rukavcem reke, da posada svrati u Salmides da bi dobila
zaštitu od kralja Fineja i snabdela se namirnicama, i da odatle produži Bosforom i Helespon-

tom u (egejsko more. Zatim da oplove Grčku i otplove Jadranskim morem do najsevernijeg
dela; gde će ih lasonova družina čekati u Eeji, Kirkinom ostrvskom gradu, da ih uzmu otuda.

Askalaf iz Orhomena sada se seti proročanstva koje mu je saopštila u Orhomenu Vrhovna
Sveštenica velikog svetišta njegovog pretka Minije. – Predstoji ti veliko putovanje pre nego

što umreš, dete – pre nego što siđeš k meni u Donji Svet. Plovićeš do najdaljeg istoka; ali ćeš
pre nego što prođe to isto leto zakucati na vrata kuće u kojoj sam rođen, kuće moga oca Hriza.
Pošto je bilo opšte poznato da je Hriz osnovao grad Eeju, u kome je Kirka sada živela, to je

bila dobra vest – jemstvo da će Argo uspeti bar da stigne u Eeju. – Ali proročanstva mogu da
prevare, reče Admet iz Fere, – pa je najbolje ne oslanjati se na njihovo očigledno značenje.

Položene su zakletve s obe strane, u ime Zevsa, da će grupa koja prva stigne u Eeju tamo
čekati, ako bude bilo potrebno, pedeset dana drugu grupu; ali da je posle pedeset dana slobod-
na od obaveze da čeka i dalje. Pošto su tako zaključili tu stvar, opet su oprali krčage i počeli
da ih pune na izvoru; ali to je bio spor posao; izvor je jedva curio, te nisu bili gotovi pre

večeri. Jason stoga pristade da dopusti drugovima da provedu noć na ostrvu; jer je to bila noć
pre mladog meseca, a sama zvezdana svetlost nije bila dovoljna da ih sigurno odvede u brzo

ušće Dunava.
U međuvremenu kralj Apsirt, opazivši Argovo bekstvo u pravcu severozapada, podelio je

svoju mornaricu na dve flotile. Jednu, od osam brodova, stavio je pod zapovedništvo svoga

admirala Arasa, i naredio mu da otplovi pravo u Troju, i da tamo čeka u zasedi Arga; ali ako
naiđe na njega dok je još u Crnom moru ili Mramornom moru, utoliko bolje. Naredio je Arasu
da pogubi sve na brodu izuzev Medeje, Friksovih sinova, Kalaida i Zeta; njih će poštedeti. Sa

drugom flotilom od dvanaest brodova, kojom je on lično komandovao, Apsirt je otplovio se-
verozapadno u poteri za Argom, uzevši Dikta viceadmirala sa sobom.

Crno more je ogromno, čitava vudena pustinja. Apsirt, izgubivši Argo iz vida gotovo od-
mah, otplovio je za ušće Dunava, u nadi da će ga tamo stići. Stigao je blizu Lepog ušća istoga
jutra kad su se Argonauti iskrcali na Leuku, i pitao je mesne ribare, koji su bili Briginjani, da

li su videli Arga ili čuli za njega. Oni nisu mogli ništa da mu kažu; ali docnije jedan od njego-
vih brodova, kojega je vetar skrenuo severno sa njegovog pravca, stiže sa vestima: dok je

trudno plovio veslajući oko jedan sat posle zore toga jutra, njegov stražar opazio je neko
ostrvo oko milju i po zapadno. Jutarnje sunce obasjavalo je beo predmet na južnom kraju

ostrva – brod na obali sa podignutim jedrom i lak dim se dizao u blizini. Zapovednik je poz-

nao da je to ostrvo Leuka, pa je skrenuo i zaplovio jugozapadno.

Apsirt pogodi da je brod na obali Argo. On povuče sve svoje brodove sem jednog u Lepo
Ušće, a zapovedniku tog jednog broda naredi da otplovi što je moguće brže u severno ušće,
Fenel, i da tamo ostavi dva čoveka na obali: njihova je dužnost bila da leže sakriveni među
trskama dok se Argo ne pojavi i da dignu stub dima kad on sasvim zaplovi u reku. Apsirt je

bio siguran da će ]ason ući ili na Fenel ili na Lepo ušće, jer su manja severnija ušća bili izlivi
plitkih i za plovidbu nepodesnih rukavaca. Ostale parove ljudi iz istog broda trebalo je raz-

mestiti po bližim mestima duž obale delte, da bi opazili dimni znak i preneli ga dalje unatrag.

Kolhiđanski brod odmah otplovi da izvrši taj nalog, i kad se vrati u ponoć njegov zapoved-
nik saopšti da su ljudi razmešteni u parovima shodno Apsirtovom naređenju.

Argonauti su spavali dobro, ne znajući da je klopka nameštena za njih, pa ni da su opaženi;
jer su svi bili zauzeti zabavljanjem i prinošenjem žrtava u toku onog kratkog vremena kad je

pramac kolhidskog broda provirio iznad horizonta.

Ali Apsirt je planirao, čim Argo prođe peščanu obalu Fenela, da pošalje jedan deo svoje
flotile u Lepo ušće da ga presretne u vrhu delte, a da ostatak flote plovi severno duž obale i,
skupivši se u Fenelu, onemogući mu bekstvo.

Idućeg dana u zoru Argonauti razapeše jedra severoistočnom vetru, i produžiše plovidbu;
morska voda uskoro postade mutna od sivog blata reke. Kad su se približili, krmanili su pre-

ma planini sa pet vrhova, koja je bila daleko u unutrašnjosti i zvala se Pesnica. Obala delte

bila je niska, ravna i bez drveća, ali pokrivena gustom trskom. U daljini videše naseobinu od
primitivnih koliba podignutih na kolju, i lake čunove od vrbovine obložene ušivenim kožama
morskih pasa, koji su stajali u redu na obližnjoj blatnjavoj obali. To je bilo glavno selo Brigin-

jana, koji nose čakšire od kože morskih pasa i zaudaraju na riblji zejtin; ono leži blizu ušća
Fenel.

Argo prođe peščanu obalu i kad je otplovio oko jedne milje uz reku, koja je tekla brzinom
od dve milje na sat, Argonauti ugledaše visok stub dima koji se dizao pozadi njih na desnoj

obali; ali ne obratiše veliku pažnju na to, jer su mislili da je to dim neke pogrebne lomače.
Reka je na tom mestu bila pola milje široka i prepuna ribe.

Uveče, pomognuti istim vetrom, ukotviše se pored leve obale, blizu vrbaka trulih vrba, oko
dvadeset milja od ušća reke. Bio je to tužan čas, jer zemlja bese vlažna od velike kiše, i Orfe-
ja, oslabljena srdoboljom, sada spopade iznenadna groznica. Bio je u zanosu i izlivao čitavu
bujicu besedništva, tako nesrećnog znamenja, iako besmislenu, da su njegovi drugovi bili
prinuđeni da mu zapuše usta; on se tako snažno odupirao tome da je bilo potrebno da ga dva
čoveka drže za ruke i dva za noge. Medeja nije mogla da učini ništa za njega; jer je tada bila
nečista zbog svog mesečnog pranja, pa stoga nije bila u stanju da isceljuje i da mađija.

Tada su Argonauti čuli, prvi i poslednji put, proročku tužbalicu kralja Sizifa sa Boginjom
Pasifajom, koju je on pevao u kamenolomu Efire uveče pre nego što ga je stena ubila; jer je
Orfej, dok se borio, ponovio tu tužbalicu, nesvestan toga da je to bogohuljenje.

Umiruće sunce, malo duže sjaj! Mutno, suzno oko, zaseniće tvoje, Opseniti te da sjaš, ne-
pokretno. Ti sunce i ja smo teglili popodne Pod bezrosnim i teškim oblakom – Runom

pozlaćenim našom tugom sad Što ova noć mora biti bez meseca. Umiruće sunce, malo duže

sjaj! Neverna ne bese: bese prava žena, Nepristrasno, hladno smešila se ona, Srca uzvišena;

voljena od ljudi, Dok prljava prolećna kukavica Nije dovela njeno sažaljenje U iskušenje da
bude neverna. Tada je ona, koja je blistala Za sve, ostavila život, te ta noć Mora da bude bez
meseca sad. Umiruće sunce, malo duže sjaj!

Ždral prolete iznad njih sa ribom u dugačkom kljunu, ali je ispusti u rečni mulj blizu logora

Argonauta, sa oštrim piskom tuge i zatim kriknu.

Jason upita Mopsa: – Mopse, šta kaže ždral?

Mops odgovori: – On kaže: Avaj – avaj – što je isečeno u male komade – isečeno u male
komade – više se nikad ne može sastaviti! Ali da li ta Artemidina ptica govori o svojoj ličnoj
tuzi ili proriče nama, ne znam.

Linkej reče: – Ako su to zaista ždralove reci, one se ne mogu odnositi na ispuštenu ribu ko-
ja, mada mrtva, nije isečena u komade. Po mom mišljenju, ptica je namerno otvorila kljun da
ispusti ribu i da oslovi nas; prema tome, te reci su proročke.

– Čekajmo u svetom čutanju još jedan znak, reče Mops. – Neka se niko ne pomakne dok se

ne pojavi neki znak.

Čekali su ćuteći, i uskoro veliko jato neke vrste sardela doplovi blizu obale gde je Medeja
sedela. Sardele privukoše pažnju na sebe time što uzburkaše vodu repovima. To je očito bio
očekivani znak, ali niko ga nije mogao jasno protumačiti, mada Atalanta reče da je u Tesaliji
Sardela Artemidina sveta riba, kao što je ždral sveta ptica delske Artemide, i zaključi da je to

neka poruka o zaštiti koju Boginja šalje Medeji.

Melanion, Friksov sin, složi se sa tim gledištem. On reče: – Artemida je dobro poznata u
ovim krajevima. Dva ostrva posvećna njoj leže malo podalje uz obalu, na suprotnoj strani od
manjih ušća reke nazvanih Hiljadu ušća.

Ehion glasnik učini kraj raspravljanju. – Beskorisno je, reče on, – mučiti um pretpostav-
kama i nagađanjem. Zadovoljimo se time što ćemo zapamtiti ždralov glas i ovu malu buru
Sardele. Možda će nam sutra značenje oba ova predznaka biti jasno.

Uviše se u ogrtače i ćebad i zaspaše; ali pred samu zoru )ason usni da je noktima ogulio
zreo nar i prosuo crven sok na svoju tuniku i Medejin ogrtač. U isto vreme Medeja je sanjala
da su ona i Jason ušli zajedno u neku kolibu, i tamo bacili ogromnog raka, veličine čoveka, u
kazan ključale vode, i da su i rak i voda postali crveni; i da je Jason izvadio raka, iskopao mu
oči i svojim mačem odsekao niže delove svih njegovih nogu i bacio ih napolje u mrak,
govoreći ždralovim glasom: – Što je isečeno u male komade – isečeno u male komade – više

se nikad ne može sastaviti!

Medeja i on spavali su na razdaljini jedno od drugog, ali se oboje istog trenutka trgoše iz

sna od straha. Nisu smeli da zaspe ponovo, već se odmah očistiše u tekućoj vodi Fenela, i
ostadoše budni dok najzad nije bilo vreme za doručak.

Drugi dan prođe bez događaja, mada je predskazivao zlo u prvim časovima, kad je nebo bi-

lo zaklonjeno tako gustom maglom da se sunce rodilo kao crvena lopta i pokazalo svoj sjaj

tek dugo posle doručka. Oko podne trećeg dana kad su se, umorni od veslanja, približavali

vrhu delte, Apsirtova flotila se iznenadno ustremi na njih iza šumovitog brežuljka gde reka

pravi oštru krivinu.

Jedan brod protiv šest bila bi nejednaka borba, te Jason odmah izdade zapovest: – Okrenite

brod i veslajte svom snagom! Argo je prednjačio za oko pet stotina koraka i u toku popodneva
udvostručio je tu razdaljinu, jer je Melanion, koji je kormilario, dobro znao kako da iskoristi

krivudave struje; ali su i svi ostali brodovi pomamno veslali.

Arg pozva Jasona i reče mu zadihano dok je veslao: – Iza iduće okuke kao što sam opazio
danas, ima neka otoka ili mrtva voda koja je, ako ne grešim, u vezi sa Lepim ušćem. U sva-
kom slučaju, ona teče iz Fenela, a ne u njega. Skrenimo brzo tamo, i nadajmo se da će
Kolhiđani produžiti ka moru, ne opazivši naše skretanje.

Jason upita Melaniona: – Znaš li gde ta voda izlazi?

Melanion odgovori: – Avaj, nisam nikoga pitao.

Jason, posle molitve Atini da uzme pod zaštitu brod i njega, v. donese odluku.

– Skrenite brod u prvu otoku desno, naredi on. Snažna struja dohvati Arga i ubrza ga kroz

savijutak. Kada je opet plovio pravim delom reke, otoka se ukaza desno sa svojim uskim ula-

zom obraslim trskom sa obe strane. Melanion uspešno okrenu brod unutra, i posle nekoliko

snažnih zaveslaja posada uvuče vesla što je moguće tiše i pusti brod da otklizi u skrivalište iza
trščane šume. Iza sebe čuše pomamne povike svojih gonitelja nalik na ptičje usklike i odme-
rene udarce vesala dok su kolhiđanski brodovi jedan po jedan odlazili niz vodu.

Brisali su čela i govorili šapatom. Melanion reče: – Ova voda je možda ćorsokak. Struja je
tako spora da sumnjam da se ona spaja sa Lepim ušćem, gde reka teče brzo. Predlažem da
sačekamo dok Kolhiđani zaobiđu idući nizvodni zavijutak, pa da odmah brzo otplovimo šest
milja uzvodno. Odande ćemo moći veslati uz usku pritoku koja ulazi u Fenel sa suprotne ob-
ale; rečeno mi je da je posle dvadeset ili trideset milja ta voda u vezi sa bezimenim severnim
rukavcem, koji se razbija u bezbroj malih tokova, Hiljadu ušća, i uliva se iza Artemidinih sve-
tih ostrva o kojima sam govorio juče. Ako uzmemo taj pravac Kolhiđani nas neće nikad naći.

Jason upita: – Ko odobrava Melanionov predlog? Augija iz Elide reče. – Ne ja, što se mene
tiče. Potpuno sam iscrpljen. Ne bih mogao veslati još za jednu milju, pa čak ni za polovinu

milje, izuzev nizvodno. Lako je za kormilara da govori tako kao Melanion, ali u ovom spar-

nom vremenu skrhalo bi nam srca da se opet borimo sa brzakom koji je tako strogo ogledao

našu snagu jutros. Šest milja, kaže on! Pa šta onda? loš dvadeset ili trideset milja, stalno uz-

vodno, duž uske, brze pritoke? Ne, ne! Ova voda na kojoj smo teče polako, ali teče u dobrom
pravcu – ka moru. Ne sumnjam da će nas ona odneti ka bezbednosti pre nego što padne noć.
A čim budemo na slanoj vodi, neka sinovi Sevemog Vetra prizovu svoga oca molitvama i
obećanjima; dignućemo jedro, i u roku od pet dana jurićemo kroz Bosfor. Ne smemo
odugovlačiti niti ploviti uzvodno. Naši neprijatelji, kad stignu u ušće Fenel i ne nađu nigde ni
traga od nas, sasvim će se zbuniti. Neće znati da li smo im umakli skretanjem sa glavnog toka
reke, ili smo potopili svoj brod, ili smo ga sakrili negde pored trščane obale i sad čekamo da
pod plastom noći umaknemo pored njih na more.

Augija je govorio tako strasno da je uverio Jasona i sve ostale drugove sem Melaniona i

Idu.

Ida, okrećući se da uperi oči na Augija, ali obraćajući se celoj družini, reče. – Žao mi je,

moji gospodari, što strašljivi Epjanin može tako lako da vas nagovori. – Bez meseca, bez

čoveka, kao što sam vam često govorio. Ali ja krivim njegovog oca, ne njega za njegov
kukavičluk i lenost, i reći ću vam zašto. Moja mila majka Arena (po kojoj je moj otac Afarej
nazvao naš grad) otišla je u posetu Hermioni, Elejevoj ženi, koja je baš u to vreme očekivala
da rodi prvo dete. Noć bese bez meseca, te moja majka reče Hermioni: – Draga rodako, u ime
neba molim te da se ne porodiš do sutra uveče, jer će tada biti mlad mesec. Ti znaš poslovicu
bez meseca, bez čoveka, i bilo bi me te vrlo žao da svom hrabrom mužu Eleju rodiš punog-
lavca umesto sina. Hermiona obeća da neće učiniti ništa što bi moglo ubrzati porođaj. Ali, to

isto posle podne, Apolon, koji je mrzeo Eleja – kao što tajno mrzi sve sveštenike Sunca što

svoga boga ne poistovetuju s njim – posla miša koji ustrča uz Hermioninu nogu sve do butine,
te je natera da vrisne; i odjednom je spopadoše porođajni bolovi.

– Moja majka Arena reče Hermioni: – Lezi brzo u svoju postelju, najdraža rođako, lezi
nepomično, ne govori ni reci i ja ću odložiti porođaj do iduće noći. Tad moja majka zaveza
svoju kosu, svoje duge lepe pletenice, u čvrste čvorove, i zaveza u čvor svoju suknju i ogrtač,
i napravi devet čvorova na svojoj ćilibarksoj ogrlici, a zatim sede ćutke pred vrata Hermionine
sobe sa prekrštenim nogama i prstima čvrsto ukrštenim. Ovo su sigurne čini, iste čini koje je
majka kralja Stenela zlobno upotrebila da odloži rođenje Herakla i tako osujeti proročanstvo.
Sedela je tamo ćelu noć vrlo neudobno, i Hermiona joj je stalno zahvaljivala u svome srcu, jer

su joj bolovi postajali sve slabiji i slabiji; ali nije mogla da govori, jer se bojala da time ne
pokvari čini. Moja majka je produžila da sedi, prekrštenih nogu, i nije dopuštala nikome da
prekorači prag.

– Elej pokvari čini kad se vrati iz lova rano ujutru. On zateče moju majku gde sedi pored
vrata njegove spavaće sobe, i htede da uđe da uzme čisto rublje iz kovčega, ali ga moja majka
pogleda gorgonskim pogledom. Bio je budalast i neobuzdan čovek, i viknu glasno kroz vrata:
– Hermiona, Hermiona, dodaj mi čistu lanenu košulju i gaće. Sav sam mokar.

– Hermiona se ne usudi da odgovori niti da ustane iz postelje, iz straha da ne pokvari čini;
te se Elej odjednom razgnevi, ščepa moju majku za ramena i odbaci je u stranu. Onda rupi u
spavaću sobu i poče da grdi Hermionu. Upita je: – Šta ti je, ženo? Zar bi da svom dragom
mužu sprečiš ulaz u njegovu vlastitu spavaću sobu kad dolazi kući sav mokar posle lova na
divljeg vepra? Porođajni bolovi joj se odjednom povratiše, i Augija je rođen pre noći mladog
meseca, i eto on je takav kakvog ga vidite – a sve zbog čiste lanene košulje i gaća. Žao mi je,
moji gospodari, što vas je taj strašljivi Augija nagovorio da se odmarate na svojim veslima,
sad kad samo njihovom snažnom upotrebom možemo pobeći od kolhidske mornarice.

Da je govornik bio ma koji drugi Argonaut a ne brbljivi Ida, njegovi drugovi bi ga možda
poslušali i ponovo razmotrili svoju odluku; ali pošto je to bio Ida uopšte nisu obraćali pažnju
na njega.

Uskoro su polako veslali niz vodu, koja je bila blatnjava i mestimično prepuna trske, ali ni-
su otišli daleko pre no što su se obreli na jezeru širokom oko dve milje i čiju mirnu površinu
nije prekidalo ni jedno ostrvo ni trščani sprud. Produžili su da plove preko njega u nadi da
nadu kakav skriven izlaz na južnom kraju; ali nisu našli nikakav, te su zaplovili natrag duž
trščane istočne obale, u uverenju da voda koja teče u jezero mora negde isticati iz njega.

Još su glasno pretresali to pitanje, kad prvo pet, a zatim još šest kolhidskih brodova uđoše
u jezero kroz trsku ispred njih. Raširivši se u obliku polumeseca oni okružiše Arga, ne
pružajući mu nikakve nade u bekstvo.

Glava XXXVIII
PREGOVORI

Čim kralj Apsirt opazi da mu je Argo umakao, zaustavi ćelu svoju flotilu i ukotvi je, izuzev
dva broda koja posla natrag uzvodno do zavijutka gde je Argo viđen poslednji put, naredivši
njihovim zapovednicima da pažljivo osmotre sve usputne ritove, pritoke i mrtve vode i da ga
odmah izveste ako naiđu na ikakav trag. Uskoro jedan od njih, posmatrajući otoku kojom je
Argo otplovio, primeti neke tek slomljene trske i trag vesla na blatnjavoj obali. On se brzo
vrati Apsirtu sa ovim izveštajem, stigavši baš kad je druga kolhidska flotila, pod
zapovedništvom Dikta, viceadmirala, prispela sa mora. Dikt je znao Dunav dobro, i čim ču šta
je kapetan saopštio, požuri Apsirtu i pokazujući mu nizvodno, reče uzbuđeno: – Veličanstvo,
pritoka koju vidiš da se uliva tamo u reku, s desne obale ispod onog vrbaka, ističe iz širokog
jezera zvanog Ždralovo jezero, na koje su Grci očito otplovili; i to je jedina pritoka iz toga
jezera. Ako njome otplovimo na jezero uhvatićemo Grke u klopku. I baš to se i desilo.

Sad kad je Argo opkoljen, Apsirt je postupio oprezno. Naredio je da svaki Kolhiđanin drži
oružje u pripravnosti, ali da ga ne upotrebljava dok truba ne zatrubi opšti napad. Nadao se da
će se Jason predati bezuslovno posle kratkog pregovaranja.

Naizgled Argonauti sačuvaše svoju mirnoću, ali studen kobnosti obuze im srca dok su
uzimali oružje i stavljali šlemove i ostalu ratnu opremu. Sve oči behu uperene u Jasona, ali on

sramno promrmlja: – Šta mogu da kažem? Šta mogu da uradim, dobri drugovi? Čast mi ne
dopušta da predam kneginju Medeju njenom bratu posle svete zakletve koju sam joj položio;

a ako odbijem da to učinim, on če nas sve poubijati.
– To je začelo istina, reče Augija, govoreći tihim, brzim glasom da ga Medeja ne čuje. –

Ali, kako ja gledam na ovaj slučaj, otišli smo u Kolhidu samo iz dva razloga: da sahranimo
Friksove kosti i da donesemo natrag Runo. Kosti su propisno sahranjene i mi smo zadobili

Runo; ali se ne možemo nadati da ćemo ga odneti u domovinu ako ovu gospu ne vratimo nje-
nom ocu od koga je nju Jason ukrao. Srećom, ona je još devica, ili bar tako pretpostavljam, pa
se ne moramo mnogo obazirati na ljubavne zakletve koje joj je Jason položio. Možemo ga,

ako bude potrebno, svrgnuti sa njegovog zapovedništva i postupiti shodno našim interesima.

Možemo obavestiti Apsirta da ćemo mu dati Medeju u zamenu ako nam dopusti da zadržimo
Runo, ali da ćemo je ubiti bez milosti ako nam odbije Runo. On će promisliti dvaput nego što
nam odbije Runo, jer ako ne uspe da odvede Medeju natrag, Stir Albanac začelo će posumnja-
ti da ga Ejet vara, pa će zaratiti na Kolhidu da osveti svoju čast.

Ehion glasnik strogo se zagleda u Augiju i reče: – Molim te ćuti, kralju Augija, i ostavi da
ovu stvar rese ljudi većeg iskustva nego što je tvoje. Zar nemaš stida? Tvoja lenost i tvoje
neznanje su uzrok naše sadašnje nevolje. Zatim upita Jasona: – Plemeniti Jasone, imam li

dozvolu da govorim u tvoje ime i u ime sviju nas?

Jason odgovori: – Učini što najbolje možeš. Ali mislim da je naš slučaj beznadežan.
Ehion se tada saže i šapne Medeji u uvo: – Milostiva gospo, nemoj primiti k srcu nikakve

lažne reći o tebi, koje će mi moj božanski otac, bog Hermes, možda danas staviti u usta. Mi
Grci te volimo i poštujemo, i nikad te nećemo dati tvome bratu, ma šta mu suprotno rekli u
toku ovih pregovora.

Zatim stavi svoju kraljevsku odeždu i uze palicu, i pregovori počeše. Apsirt je bio prinuđen
da sam bude svoj glasnik jer niko od njegovih zapovednika i savetnika nije govorio grčki; on
ga je govorio zastajkujući i zbrkano, ali kad god bi zastao zbog neke reci i prešao na kolhidski
jezik, Frontid, Friksov sin, verno bi protumačio njegovu misao Argonautima.

Apsirt prvi poče: – Izvršili ste s predumišljajem četiri velika zločina, Grci, i pre nego što
vam sad izreknem presudu, iskreno vam preporučujem da priznate da ste krivi za sva četiri
zločina i da se prepustite mojoj milosti.

– Mi ne znamo da smo ti učinili ikakvo zlo, kneže Apsirte, odgovori Ehion, – i mnogo nam
je žao što su se naši doskorašnji prijatelji, otrovani neosnovanim sumnjama, iznenadno okre-

nuli protiv nas. Mada se rado izvinjavamo za svako slučajno zlo koje smo vam možda pričin-
ili, ne smatramo skladnim sa našom čašću da samo zato što ti imaš više brodova i ljudi nego
mi, izjavimo da smo krivi za četiri zločina s predumišljajem, a da ne znamo na kakve to
zločine misliš. Eto, molim te reci nam, na primer, šta je tvoja prva optužba?

– Prvi zločin za koji vas optužujem, odgovori Apsirt, – je obesvećenje. Došli ste u Kolhidu
pod maskom prijateljstva i pobožnosti, a bestidno ste unakazili svete bronzane kipove taurids-

kih bikova u unutrašnjoj dvorani dvorca. Poričete li ovu optužbu?
Ehion odgovori: – Da li je to delo učinio Grk, Kolhiđanin ili Albanac, ko zna? Mi ne zna-

mo; mada, kao i ti, imamo svoje sumnje. Ali, u svakom slučaju, zar nije dobro što je to učin-
jeno? Tauridski bikovi su mrski Mitri, slavnom Bogu Suncu koga vi obožavate i koga kol-

hidska Pticoglava Majka voli i pomaže. Nema sumnje da su po vlastitom podstreku Boginje

Albanci, ili ko zna ko, pretvorili bikove u volove.

Apsirt se ne usudi da produži sa tom optužbom, jer je znao da stoji na nesigurnom tlu. Tau-

ridski savez bio je omrznut u Kolhidi, i po svom povratku tamo možda će biti mudro da ga
prekine. Albanci, moćan narod, obožavali su gotovo ista božanstva kao i Kolhiđani; savez s
njima, potvrđen Medejinom udajom za Stira, neizmerno bi pojačao njegov presto. Stoga ne
reče ništa u odgovor.

– Šta je druga optužba? upita Ehion posle kratkog ćutanja.

– Drugi zločin za koji vas okrivljujem, reče Apsirt – je otmica moje mnogo voljene i jedine
sestre, kneginje Medeje. Teško da se možete usuditi da poreknete ovu optužbu, jer je vidim

svojim očima da sedi na purpurnom jastučetu na pramcu vašeg broda.
Ehion odgovori: – Mi poričemo otmicu. Kneginja Medeja je došla nama od svoje slobodne

volje. Pošto smo, uz milostivu pomoć tvog oca, izvršili u Kolhidi izvesno tajno i božanstvom
naređeno delo, upravo smo se spremali da zaplovimo za domovinu sa njegovim blagoslovom i
pod prijateljskim plastom noći, kad nam je kneginja došla i upitala nas da je prevezemo u
Grčku. Ta molba je, naravno, iznenadila našeg plemenitog vodu, kneza lasona, koji je stavi na
strog ispit. On je upita, je li plan za njenu udaju za kralja Stira već napušten? Ona odgovori: –
Moj otac me voli i nikad nije ni mislio da se udam za tu prljavu životinju kralja Stira, niti sam

ja dala svoju reč po toj stvari. U roku od jednog časa čućeš veliku uzbunu u dvorcu, to će biti
vreva Tauriđana i Albanaca koje je moj otac upleo u ljutu bitku. Ne obraćaj nikakvu pažnju na
tu bitku, mili prijatelju; ali ja ću je koristiti da se neopaženo iskradem i odem s tobom. To je
želja mog oca. Knez Jason odgovori: – ledva da mogu da verujem tvojim recima, kneginjo; ali

ako se bitka o kojoj govoriš zaista desi u toku idućeg časa, uzeću to za znak da uživaš duboko
poverenje svog oca. Kneginja Medeja odgovori: – Hiljadu puta ti hvala, milostivi Grče. Doći
ću ti opet sa nepobitnim dokazom svoje iskrenosti. I tako je zaista i učinila.

Kad je Ehion lagao, ne samo da je uspevao da mu njegovi slušaoci veruju i protiv svoje

volje, već je i sam verovao.
Apsirt reče: – To je čudna i fantastična priča koju mi kazuješ, mada pretpostavljam, u ne-

dostatku suprotnih dokaza, da moram verovati da vam je Medeja rekla ono što ti kažeš da je

rekla. Ipak, uveravam te da je ona izatkala tu priču samo od golih laži, i da ozbiljno krivim
tvog zapovednika što joj je poverovao.

Ehion odgovori: – Knez Jason je mlad i neiskusan, pa je prirodno što je bio sklon da pove-

ruje sve što mu je Medeja rekla. On nije mogao zamisliti da je Ejet tako svirep da nagovara

svoju zanosno lepu kćer na brak sa takvim starim smrdljivcem kao što je kralj Stir. A sad, šta
je tvoja treća optužba?

Apsirt odgovori: – Da ste nepobožno ukrali Zlatno Runo iz Prometejevog svetišta. Ne

možeš se izvući iz te optužbe nikakvom klizavom besedničkom veštinom.
– Ja da se izvlačim! uzviknu Ehion gnevno. – Molim te, kneže, ne zaboravi plašt svetosti

kojim smo mi glasnici ogrnuti u svom plemenitom pozivu! Ja da se izvlačim! Ja stojim pravo
i izjavljujem odlučno i neustrašivo sve što mi moj božanski otac naređuje da kažem. Što se
tiče Runa, nemamo šta da krijemo od tebe. Zlatno Runo je neosporiva svojina lafistijskog
Zevsa i pre mnogo vremena ukrao ga je sa njegovog svetog lika tvoj zet Friks. Nas su ovlas-

tile – i to ovlašćenje je svečano potvrđeno proročanstvima, snovima, znamenjem i čudima –
združene volje svih vodećih olimpijskih božanstava, pa i samog Zevsa na prvom mestu. Na
našem putu za Kolhidu spasli smo od davljenja četiri sina toga istog Friksa, tvoje nećake, koji
su odmah shvatili da ih je dovelo u tu opasnost to što su se drznuli da zaplove, bez Runa, da bi

tražili u nasledstvo svoju očevinu u Orhomenu. Srca su im postala smerna i ponudili su da za
nas posreduju kod svog dede. Mada je u početku odbijao, njegova upornost ne bese dugotraj-
na; i kad Medeja pokaza zlatan trofej zapanjenom Jasonovom pogledu, pošto se lestvicama

pope u naš brod, i kad reče: – Evo ti, plemeniti Grče, Zevsovog Runa, nepobitnog dokaza ne
samo moje iskrenosti već i ljubavi moga oca prema tebi – O, onda možeš zamisliti kako je
zahvalno Jason primio blistavi dar iz njenih svetih ruku. A ko je drugi na svetu imao pravo da

mu da taj dar osim tvoje sestre Medeje, Prometejeve sveštenice, čuvarke njegovog svetišta?
Ne, ne, moj poštovani gospodaru; najozbiljnije te molim da nas ne smatraš gusarima i sitnim

kradljivcima. Svi smo mi Minijci, i kao Minijci smelo smo došli u Kolhidu da tražimo ono što

je naše. Zlatno Runo ležalo je nekad pod starateljstvom Atamanta Minijca, a onda je njegov

sin Friks umakao s tim; i od toga dana stalno je ležala na našem bratstvu kletva koju samo naš

slavni podvig može zbrisati. Jemčim da će to biti tvrd orah za tebe, kneže Apsirte, da nas

razdvojiš od svetog Runa, sreće Minijaca, sad kad je ono opet u našem vlasništvu. I^akše će

biti razdvojiti naše duše od naših tela.

– Ipak neću oklevati da učinim oboje, ako mi ne predate Runo dragovoljno, reče Apsirt ki-
selo. – A sad ću ti saopštiti vaš četvrti i najgnusniji zločin; ali prvo da te uputim da me ne
oslovljavaš kao kneza Apsirta ni kao gospodara, već kao kralja Apsirta ili Veličanstvo. Jer je

Ejet, moj poštovani otac, podlegao groznoj trbušnoj rani koju mu je zadao jedan od vaših

Grka, i svojim poslednjim dahom imenovao je vas skupno kao svoje ubice.

Ehion nije krio svoje iznenađenje. – Molim te Veličanstvo, izjavi on, – dopusti da ti izra-
zim svoje najiskrenije saučešče povodom tvog gubitka, o kome, kao što ću se zakleti kojim
god svetim imenom hoćeš, do sada nisam znao ništa – sve do ovog trenutka nisam znao ni da
je tvoj dragi otac bio ranjen. Ali u isto vreme, dopusti da čestitam tvojoj kraljevini Kolhidi na
njenoj dobroj sreći. Ma koliko da je gorka tuga koju će smrt dobrog starog Ejeta izazvati svu-
da kod njegovih vernih podanika, nju će progutati i ugušiti radost zbog tvog dolaska na presto.
A nije li moguće da je umirući kralj pogrešio kad je okrivio Grke za taj neobični zločin? Nije
li njegov um možda bio zamagljen bolom rane koju mu je naneo neki Tauriđanin ili Albanac?
A ako ne, hoćeš li biti dovoljno dobar da imenuješ ubicu, koji mora odgovarati nama, kao i
tebi, zbog zloupotrebe zakona gostoprimstva na taj nečuven način?

Apsirt odgovori: – Krivica mora pasti podjednako na sve vas, kao što je moj otac naredio

svojim samrtnim dahom, mada je vinovnik zločina bila jedna osoba, crvenokosa Atalanta iz

Kalidona. Ona je svojim džilitom nemilosrdno probola utrobu mog oca dok je stajao na vrhu

dvorskih stepenica. Moj visoki admiral obavestio me je da je izdahnuo četiri sata posle toga u

neizrecivom bolu.

Ehion se okrete Atalanti i upita: – Začelo je, najbolja od žena, kralj Apsirt pogrešno

obavešten?

Atalanta ustade i mirno odgovori: – Nije verovatno da je on pogrešno obavešten o

starčevoj smrti, ali ne mogu da govorim pouzdano jer nisam sačekala da čujem samrtni ropac.
Ali, pošto je Ejet Grk po rođenju, trebalo je da bude mudriji nego da se suprotstavi sa golim
mačem u ruci Artemidinoj devi lovici. Niti sam mu bila učinila kakvo zlo ni smerala. Ako je
mrtav, u znak kazne za svoj čin obesvećenja, neka Boginja odgovara za njegovu smrt, a ne ja.

– Ma šta da se desi, moram osvetiti svoga oca na svima vama zajedno, uzviknu Apsirt. –

Tražiš li od mene da se osvetim i Boginji?

Atalanta odgovori: – Pazi šta govoriš, Veličanstvo. Boginja, koju obožavaju čak i u ovim
dalekim oblastima, najneumitnija je od svih božanstava, ne izuzimajući ni Pticoglavu Majku.

Apsirt se opet obrati Ehionu: – Ti poričeš ove optužbe, Grčki glasnice; a ja ih sve
potvrđujem. Zar to ne znači bitku?

Ehion odgovori neuzbuđeno: – Nije na meni da odlučim, Veličanstvo. Moram tražiti dalja
uputstva od svoga zapovednika; i daću vam jasan odgovor čim ga dobijem od njega.

Apsirt reče: – Daću ti onoliko vremena da mi odgovoriš koliko treba onom ždralu, u daljini
tamo, da proleti pored nas i iščezne.

Ehion opet porazgovara nasamo sa Medejom, koja je sedela sa licem kao od ilovače, ska-
menjena vešću o smrti svog oca. – Kneginjo, reče on, – da ti ponovim moje uveravanje: nikad
te nećemo predati, ma šta da se desi. Ali moramo pribeći dubokoj obmani, pa čak i pretiti da
ćemo ti oduzeti život. Molim te da ne obraćaš pažnju na naše prazne reci.

Medeja podiže uznemirene oči njegovom licu i klimnu glavom da pokaže da ga je razume-

la.

Ehion se zatim obrati Jasonu: – Kneže Jasone, brzo izvadi Runo iz skrivališta i daj mi ga u

ruku, i pozajmi mi svoj oštri magnezijski lovački nož. Ma šta da kažem, ma kako čudno to
zvučalo tebi, pristani. Duh mog božanskog oca je u meni.

Jason ništa ne odgovori, već mrka lica donese Runo iz skrivališta ispod kormilarevog
sedišta, razvi ga i pokaza ga blistavog na sunčevoj svetlosti. Zatim izvuče svoj krivi lovački
nož iz kanija i dade ga Ehionu.

Dok je to činio, ždral im zaleprša iznad glava i ponovi svoje krike od prošlog večera.
Ehion se glasno nasmeja, ispruživši svoju desnicu ptici iz zahvalnosti za njenu poruku. On

opet stade na pramac, i podigavši Runo da ga svi vide, opet se obrati Apsirtu. – Veličanstvo,
čak i pre nego što nam je ždral odlepršao iz vidika, leteći (možeš biti siguran) za ostrvo Arte-
mide – Neumitne Artemide, čija je sveta ptica ždral – imam gotove odgovore ne samo moga
zapovednika, kneza lasona, već i tvoje sestre kneginje Medeje. I svi moji drugovi, Argonauti,
pristaju na njih bez ikakvog spora.

– Reci ih, izjavi Apsirt.

– Zaključili smo, poče Ehion, – odnosno unakaženih bikova da ti učinimo lepu ponudu –
lepu jer još nije ustanovljeno ko je izvršio delo unakaženja. Dopusti da te podsetim da je ovo

kavgane između Kolhidana i Grka več između tauridskog boga rata i kolhidskog Boga Sunca
Mitre, koga u Grčkoj obožavamo kao Helija. Imamo na našem brodu pet obožavalaca Sunca:
Friksova četiri sina i Augiju, kralja Elide, koji su spremni, ovde i sad, da se iskrcaju na
najbliže čvrsto tle i da se bore na život i smrt sa onoliko boraca tauridskog boga koliko ti
htedneš da pozoveš protiv njih.

Apsirt odgovori: – Zar je to pravo? Tvoj poziv mogli bi prihvatiti samo ja, sin tauridske

kneginje, i dva sedobrada Tauriđanina koji su ovde na brodu sa mnom. Svi ostali moji ljudi su
obožavaoci Mitre. Nas trojica ne bismo bili ravni vašoj petorici.

– Očito si, reče Ehion, – izgubio poverenje u moć svoga boga, sad kad je obeshrabren
uškopljenjem dva sveta kipa. Ne mogu da te smatram manje smelim čovekom od sebe, ali da
sam izazvan da branim čast svoga oca, Boga Hermesa, rado bih naoružan izašao na megdan
protiv ćele ubojne moći Istoka, i bio bih uveren u svoju pobedu. Pretpostavljam, onda, da je
naš poziv na megdan odbijen, i preći ću na pitanje Runa. Iz razloga koje sam već istakao,
odlučili smo da zadržimo Runo. Opominjemo te, ako pokušaš da ga uzmeš silom, da ću ga ja
lično ovim nožem iseli u male komade – iseći u male komade i baciti ih u vodu. Težina zlata
potopice ih u gust crn mulj, te se neće moći naći. Oni se više nikad ne mogu sastaviti i Runo
će biti izgubljeno za Prometeja, kao što je bilo izgubljeno za Zevsa.

– To me ne bi uznemirilo, izjavi Apsirt. – Ne marim šta će se desiti Runu, samo da ga vi ne
vratite u Jolk i razmetljivo ga pokazujete tamo kao dokaz kako vašeg pregalaštva i hrabrosti

tako i našeg nehata i strašljivosti.

Ehion to odmah prihvati, rekavši: – Radujem se, Veličanstvo, što čujem iz tvojih usta priz-
nanje da ne ceniš Runo koliko mi, i da si ravnodušan prema njegovoj sudbini, pod uslovom da

naše odnošenje Runa ne baci senku na čast kolhidskog naroda. Kad druga dva važna pitanja
budu rešena na naše zajedničko zadovoljstvo, besumnje ćemo postići sporazum i o tome. Jer
mi, uveravam te, cenimo čast tvoje kraljevine isto tako visoko kao ma ko živi, budući da su
nam tvoj kralj i glavne velmože pružili takvo gostoprimstvo, da bi bilo nezahvalno od nas ako

bi ga ikad zaboravili. Pređimo stoga na treće pitanje: šta će biti sa kneginjom Medejom? Evo
naše ponude tebi. Mi ne zahtevamo da ona ostane s nama, ali nećemo ni dopustiti da bude
vraćena u Kolhidu protiv njene volje. Pošto je, po tvom vlastitom tvrđenju, njen otac Ejet
mrtav, tajni ugovor koji si sklopio s njom, u kome si preneo na nju svoje pravo na presto Ko-

rintske Efire, sada je stupio na snagu. Tim činom prenosa ti si joj dao slobodu da postane kral-
jica Efire čim tvoj otac umre, a u naknadu za to ona je od svoje slobodne volje prenela na tebe
sva svoja prava na kolhidsku očevinu. Stoga mada priznajemo pravo kralja Kolhide, to jest
tvoje, da nagovori svoju sestru, kolhidsku kneginju, na udaju za koga god on hoće, to pravo
više nije ostvarljivo. Prema uslovima vašeg ugovora, Medeja je prestala da bude kolhidska

kneginja i postala je buduća kraljica Efire; a kao Grci mi ne možemo priznati tvoje pravo da je
nagovoriš na brak sa varvarinom vašojedom. ler buduća kraljica Efire, ako je neudata, ima

pravo da sklopi kraljevski brak sa knezom koga ona izabere, ne obzirući se na nagovaranja
kralja Kolhide. Ali, ne želimo da namećemo ovo naše gledište; Runo je za nas glavna stvar, a
ne udaja tvoje sestre Medeje. Stoga činimo sledeći predlog. Da otplovimo zajedno u grupi niz
Dunav, i ostavimo kraljicu Medeju, sa podesnom pratiljom, na obalu ostrva tračke Artemide,
na koje nam je ždral svojim letom božanski ukazao. Da je ostavimo tamo dok neki moćni
kralj – sasvim nepristrasno predlažemo mlekopiju skitskog kralja, tvog saveznika, kao čoveka
najviše pravednosti – ne pristane da bude sudija između tebe i nas. Ako, pošto savesno izmeri
ovaj slučaj na terazijama pravde, kralj odluči da se tvoja sestra mora vratiti s tobom, mi ćemo
je onda pustiti da ode bez ikakve smetnje; ako, naprotiv, on odluči da ona može da ostane sa

nama, onda je ti, s tvoje strane, moraš pustiti da ode bez ikakve smetnje.

– Pre nego što razmotrim taj predlog, reče Apsirt, – hoću da znam šta predlažeš da bi se

zadovoljila osveta koju tražim zbog smrti moga oca.

Atalanta opet ustade i reče u svoje ime: – Moji drugovi, Veličanstvo, nisu ni na koji način
upleteni u smrt tvoga oca, o kojoj su oni sada čuli prvi put; jer im nisam rekla ni reci o udarcu
koji mu je moj džilit zadao. Sve ih poubijati, iz osvete za zločin za koji su sasvim nevini,
značilo bi napuniti tvoj dvorac rojem šaputavih duhova, koji bi te gonili neprekidno, noću i
danju, dok najzad ne umreš grozno iskrivljenih usta i udova drhtavih u grču. Ali ako tražiš
osvetu protiv mene, moj savet ti je da pitaš o tome Artemidino proročište na ostrvu koje je
Ehion pomenuo. Gotova sam da se potčinim presudi Proročišta, ako sam zgrešila doći ću ti od

svoje volje da me kazniš. Ali ako Boginja odobrava moje delo, upozoravam te da poštuješ

njenu odluku.

Apsirt reče, nestrpljivo mašući rukom: – Sada sam čuo predloge koje bih pozdravio kao
poštene i razumne da oni dolaze od glasnika mornarice moćne kao moja; ali pošto je vaš brod
sam i nema mogućnosti da umakne ni bekstvom ni borbom, ne mogu ih smatrati drukčije sem

besmislenim i drskim. Šta ako ih odmah odbijem i dam znak za bitku?

Ehion odgovori glasom koji je izražavao savršenu pouzdanost: – Za to, kralju Apsirte,

imam spreman odgovor. Ako ih odbiješ izgubićeš tri stvari od velike vrednosti. Prvo, Zlatno
Runo, koje će odmah biti uništeno, kao što smo već izjavili. Drugo, izgubićeš svoju sestru
Medeju; pošto bi znak za bitku značio sigurnu smrt za sve moje drugove, oni bi se postarali da

njen duh povedu sa sobom dole u Donji Svet da ih pouzdano odvede u obitavalište Velike

Boginje koju ona služi: Treće, izgubićeš svoj život. Jer sam boravio dovoljno dugo u Kolhidi
da doznam da kralj mora lično da predvodi svoju mornaricu ili vojsku; a ne da izostaje pozadi
sa zaštitnicom; a nije potrebno da te podsetim da naši strelci smrtno pogađaju. Na priredbi u
vrtu tvog dvorca video si svojim očima kako je golub u letu pao prostreljen trima grčkim stre-
lama – podvig koji nikad ranije nije niko ni video ni čuo za njega u tvojoj zemlji. Zatrubi za
bitku tvojom zlatnom trubom, Veličanstvo, ako smeš, ali ćeš time zasvirati neodložan poziv

mome ocu, Bogu Hermesu, sprovodniku duša, da te odvede tamo kuda mrziš da odeš.

Ehion opazi da kraljeva odlučnost slabi. On reče molećivo ovog puta: – Hajde, plemeniti
Ejetov sine, zadrži svoj život i čast, a nama ostavi naše. Nema pitanja na svetu koje se ne
može prijateljski resiti zakonom ili posredovanjem; dopusti da te takođe opomen da bi naša
smrt značila uništenje ne samo tebe i tvoje sestre već i ćele tvoje kraljevine? Kad se ugasi
Ejetova loza, ko će vladati Kolhidom? Perse, tvoj tauridski ujak? Da sam kavkaska orlušina

vest o tvojoj smrti bila bi dobra vest za mene: pozvao bih svoje dugokrile drugove izbliza i

izdaleka da slete na Eju, uveren da građanski rat gomila leševe kao što prvi jesenji vihor go-
mila žir u šumi. Veličanstvo, mudrost je lepa vrlina u mladog kralja, i priliči mu bolje nego
čak i hrabrost koju ti imaš u punoj meri.

Apsirt najzad popusti, mada protiv volje, samo je još zahtevao da se i Runo mora ostaviti

na obalu Artemidinog ostrva, i da se pitanje njegovog vlasništva prepusti istom izabranom

sudiji.

Ehion zadovoljno pristade na taj uslov primirja, i time se okončaše pregovori.

Glava XXXIX
KOLHIĐANI SU NADMUDRENI

To veče Argo, ploveći niz Fenel zajedno sa kolhids-
kim brodovima, šest njih ispred i šest pozadi, uplovi
opet u more. Cela flotila ukotvi se u jednom redu, sa
hrgom u sredini, blizu briginjanskog sela. Sumorni Me-
lamp iz Pila reče: – Drugovi, nijedan razuman čovek ne bi nam mogao pozavideti na položaju
našeg broda, čuvanog kao zločinac između tamničara; ali ipak ne očajavam. Koji od vas vidi
što ja vidim? Prvom čoveku koji potvrdi moje predosečanje spasenja daću moju ogrlicu od
srebrnih prstenova upletenih jedan u drugi koju svaki od vas želi.
Dugo vremena niko nije razumeo šta Melamp misli, najzad njegov drug Koron iz Girtona,
koji je do tada smatran čovekom spora uma, uzviknu: Ja vidim što ti vidiš Melampe. Daj mi
ogrlicu!
Ostali Argonauti upitaše: – Šta vidiš Korone? Šta vidiš?
Koron odgovori: – Vidim da je Apsirt ili neznalica, ili nepromišljen ili nehatan, jer je do-
dao tuđi brod svojoj flotili od dvanaest brodova, što je neposredno izazivanje Trinaestog
Božanstva, čije ime svaki mudar čovek izbegava da pomene.
Melamp predade skupocenu ogrlicu bez reci; ohrabreni tim znakom, Argonauti se
razveseliše i pevali su u horu uz pratnju Atalantine lire; jer je Orfej, mada se bese nešto malo
oporavio od groznice, još bio vrlo iscrpen.
Jason i Medeja zatim smisliše plan i uskoro ga poveriše Melanionu, Friksovom sinu (za
čiju je časnost Medeja jemčila), i Atalanti; ali sve što su ostali Argonauti znali bilo je da su
dva poklisara – Pelej Mirmidon za Argonaute i Dikt viceadmiral za Kolhidane – otišli zajedno
da se pogode sa Briginjanima za jedan veliki čamac i posadu od tri veslača da ih odvezu uz
reku do dvora skitskog kralja u vrhu delte.
Noć prođe bez događaja, mada su stražari na obe strane bili oprezniji nego obično i često
vikali: – Ko je tamo? Jer Grci su se bojali noćnog napada, a Kolhiđani pokušaja bekstva. Uju-
tru su svi brodovi plovili severno opet zajedno, dok nisu stigli do Artemidinog ostrva, niskog,
pustog mesta očito obrazovanog tokom vekova blatom i peskom nanetim Hiljadom ušća.
Jason odbi da ostavi Medeju i Runo na obali pre nego što Apsirt pristane na dva uslova: da
neće izvršiti nikakav neprijateljski čin protiv Argonauta, niti pokušati da uzme Medeju ili
Runo sa ostrva, dok skitski kralj ne donese presudu, pa ma kakva ona bila. Apsirt, uveren da
će presuda biti izrečena u njegovu korist, jer je Skit zavisio od Kolhide za veliki deo svoje
pomorske trgovine a nije imao nikakvih neposrednih poslova sa Grčkom, pristade na
predložene uslove, i dodade da je voljan da potvrdi svoju saglasnost zakletvom, ako bi i Jason
učinio to isto. Jason je bio sasvim voljan. Jason predloži da polože zakletvu zajedno, u ime
Artemide, na obližnjem nenaseljenom ostrvu. I tako Argo i kolhidski brodovi odveslaše do
tog ostrva, gde se Jason i Apsirt zajedno iskrcaše, žrtvovaše Artemidi jare, položiše zakletvu
nad njegovom krvlju, popiše malo od nje iz udubljenja štita, a ostatak prosuše na pesak. Raz-
menjali su darove, Apsirt pokloni Jasonu kožu kavkaskog tigra, a Jason dade Apsirtu purpur-
nocrven ogrtač, prvi poklon koji je dobio od kraljice Hipsipile u Mirini.
Mtdeja prezrivo odbi da primi dva muška pratioca, koje joj Apsirt ponudi za vreme njenog
boravka na ostrvu Proročišta, i tražila je samo jednu pratilju. Pošto je Atalanta bila jedina dru-
ga žena u flotili, morali su odrediti Atalantu; ali joj Apsirt ne dopusti da ide naoružana.