Robert Graves-Zlatno runo

Glava XVII
SAMOTRACKI VELIKI TAJNI OBRE-

DI

U zoru je poduhnuo Zapadni Vetar i odagnao maglu; najpre Linkej pa onda i drugi
ugledaše planine daleko na istočnoj strani. Arg reče: – Ono su vrhovi Samotrake; Tifise, ti si
skrenuo s pravca.

Oni usmeriše brod, podigoše jedro, i posle dva sata klizili su po plavome moru duž steno-
vite severne strane ostrva. Sveštenik Daktila, po imenu Tioted, izišao im je u sretanje na ob-
alu, odeven u svoje svečane odežde. On im reče: – Tuđinci, dobro nam došli na naše ostrvo,
no samo tako ako budete štovali zakone koji štite njegovu svetost. Hoću da znate (ako vam to
već nije rekao Tračanin Orfej, koga među vama vidim) da se na Samotraki olimpijski Bozi ne
slave. I mi, vaistinu, ne priznajemo nikakvo drugo božanstvo doli Veliku Trojnu Boginju,
vrhovnu, svemogućnu, i nepromenljivu, i šest božica, slugu Njezinih, a koji su postali od osta-
taka staroga Krona – naime, pet Prstnih Bogova, njenih rukotvoraca i glasnika, i faličkog Bo-
ga, Prijapa Njenog ljubavnika. Zajedničkim imenom, ova se božanstva nazivaju Kabiri. Kad
kročite nogom na Samotraku, opet ste se vratili u svet onakav kakav je bio pre početka Isto-
rije. Ovde je Zevs još uvek Zagrej, dete koje se svake godine rađa i svake godine mre. Te
svečane odore i oznake koje neki od vas nose u slavu Apolona, Areja, Posejdona ili Hermesa
– nemaju za nas ovde nikakva značaja. Poskidajte ih sa sebe i ostavite ih na brodu; neka na
vama ostanu samo čakšire. Blaženi Daktili opremiće vas blagovremeno košuljama, da se ode-
nete njima dok među nama budete boravili. Sutra, bićete svi posvećeni u Boginjine velike
tajne obrede.

Argonauti obećaše da će činiti sve što im Tioted bude rekao – svi osem Atalante, koja reče:
Ja sam žena, ne muškarac. Šta smeraš sa mnom, Tiotide?

Tioted odgovori: – Nosiš haljinu i oznaku Deve Lovice, no dugo devičanstvo u žene stasale
za ljubav mrsko je Boginji. Sutra unoć biće uštap. Dođi tada da te nimfe Sove posvete u svoje
obrede. Nema brakova ovde na Samotraki, već samo nimfistvo.

Atalanta odgovori: Ja sam posvećena olimpijskoj Artemidi, pa kad bih učinila to što ti
veliš, prokletstvo bi se svalilo na naš brod, jer ona je ljubomorna Boginja.

Tioted odgovori: – Olimpijska Artemida još se nije rodila. Odloži tvoj luk i strelu, lovice;
raspleti kosu; nauči se da budeš žena koja jesi.

Meleagar ju je bodrio: – Atalanta, učini to što Tioted kaže.
Ona ga upita: – Meleagare, treba li onda da ostanem do kraja veka na ovome ostrvu s to-
bom? Jer premda se možda ne tiče Artemide šta ja ovde radim, šta će se dogoditi kad nasta-
vimo putovanje? Recimo da moja utroba začne, i da rodim dete kad se vratim u Kalidon? Šta
onda? Zar se to neće ticati Artemide? Zar deva lovica srne da doji dete i da se brani da je ono
začeto pre Artemidinih dana?
Meleagar odgovori: – Artemida bi se bez sumnje ljutila, kao što je bila ljuta na Kalistu kad
je od Zevsa zatrudnela. No recimo da ja, iz ljubavi prema tebi, hoću da ostanem ovde na Sa-
motraki. Zar nama ovo ostrvo ne bi bilo dovoljno dobro? Zar ne bismo mogli da dočekamo
ovde starost, srećni u uzajamnoj ljubavi?
Atalanta odgovori: – Nema brakova na Samotraki, no samo nimfistvo, i nijedna žena nije
udajom vezana ni za jednog muškarca. Ti i ja podjednako bismo bili dužni da se nasumce
sadružujemo sa drugima u slavu Boginje; onda bi zelenooka ljubomora požderala tebe, a i

mene isto tako. Ne, najmiliji od svih ljudi, Samotraka nije prema nama dvoma nimalo više

blagonaklona nego što je to bilo Lemno.

Ona ostade nujna na brodu, a Meleagar osta da je teši. Svi drugi sem Hile odoše zajedno s
Tiotedom – čak i Herakle, jer Meleagar se životom zakleo da će čuvati Hilu od zla ako ga
ostavi na brodu.

Tioted i njegova braća-sveštenici zabavljali su Argonaute smešnim igranjem i lakrdijanjem
u predvorju svetišta Daktila; no nisu pred njih izneli hranu niti su im dopustili da prinesu

krvne žrtve ma kojem božanstvu. Kad je Veliki Ankej nestrpljivo upitao da li glad ne vlada na
ostrvu, Tioted mu odgovori da svega ima u izobilju, no ovo je noć posta u kojoj se ljudi pri-
premaju za sutrašnja dela. Govoreći to, dao je svakome da srkne gutljaj nekog jakog i gorkog
pića, od kojega su se svi prevrtali čitave noći, držeći se za trbuhe i povraćajući – svi osem
Herakla, koji je jedva osetio da ga je nešto malo žignulo u želucu.

U zoru počeli su Veliki Tajni Obredi. Prvi deo bio je određen za vernike muškarce. Beza-
kono je otkriti potpun obrazac devetostrukog obreda, koji je bio obavljen u jednom borovom
gaju; no dosta se srne reći bez povrede pristojnosti. Nije nikakva tajna da se pojavila sama
Boginja Rea, uišavši u telo Reine Kneginje. Ona je na sebi imala lanenu naboranu suknju u
obliku zvona, po krećanskom uzoru, obojenu morksim porfirom, no bez druge gornje odeće
sem kratkog jeleka koji se spreda nije zakopčavao no je otkrivao njene bajne jedre dojke. Na
glavi je imala visoku kapu, sa mesečevim kolutom na vrhu i ukrašenu ćilibarom, a oko njenog
vrata visila je ogrlica od pedeset falusa, izvajanih od žute slonovače. Njene su oči bile
divljačno unezverene, i Argonauti su je sagledali kako sedi na prestolu načinjenom od levih
rogova krećanskih bikova. Prisluživali su joj predstavnici Daktila, pet Bogova Prsta, i Boga
Prijapa, njenog ljubavnika.

Svi novaci, pod pretnjom smrtne kazne, nemo su ćutali i bili su goli golcati; Orfej
međutim, budući već posvećen, zauzeo je mesto među Boginjinim sviračima, odeven u belu
odeždu u koju je bila utkana zlatna šara u vidu ispresecane munje.

Prvo je došao obred Postanja. Muzika je zasvirala a Boginja je svojim rukama napravila

okruglastu kupu od zemlje, sipala je vodu u jarak oko nje, pa je onda zaigrala na njoj. To je
bila spora, ritmička igra, koja je podražavala jednoliko kruženje sazvežđa, i ona je držala ko-
rak sa neprijatnom tačnošću. Posle jednog zamornog sata ili više, pljesnula je rukama – znak
sviračima da promene melodiju – pa je opet zaigrala sa ogromnom svetom zmijom oko sebe
obavljenom. Igrala je sve pomamnije i pomam-nije, a svirači, trudeći se da valjano prate njene
stavove, ječali su od umora i znoj je lio sa njih; Argonauti su gledali iskolačenih očiju od
užasa. Najzad su odjeknula tri gromka udara u bakarni gong, i svi ustravljeno pokriše oči dok
je zmija siktala i pištala. Boginja se strašno zacereka, a taj smeh bio je kao hladna reka Smrti
koja steže srca, i kosa im se nakostrešila na zatiljcima kao dlaka u ražljućena vuka.

Kad im je blagi zvuk frule dopustio da opet smeju da podignu pogled, zmije je bilo nestalo,
i ubrzo je, uz pratnju pobedonosne muzike, počeo obred Gospodarenja. Daktili donesoše Bo-
ginji živog goluba, znamen Neba; ona koraknu, pa zaigra, i zavrnu mu šiju. Oni joj donesoše

živog raka, znamen Mora; ona koraknu, pa zaigra, i otkide mu pipke. Oni joj donesoše živoga

zeca, znamen Zemlje; ona koraknu, pa zaigra, i rastrže ga u komade.

Rea izdade svoje prve zapovesti; bezakono je njih ponoviti.

Zatim je usledio obred ljubavi. Rea je okusila žir i medovinu, i malo je ponutkala svoga ri-
boglavog ljubavnika Prijapa da podeli s njome obred. Igrala je s njim gordeći se najpre, no
potom sve više zaljubljeno i bestidno. A onda, kao i malopre, tri udara u gong upozorili su ih
da obore oči, dok im je uši parao grozan vrisak kao da se hijene i orlovi zajedno sparuju.

Kad se blaga frula opet oglasila, Prijapa je bilo nestalo, a vernici su gledali obred Rođenja.
Rea je ječala i vrištala, i ispod njenih skuta istrčalo je malo crno muško tele, koje je začuđeno
oko sebe blenulo. Rea ga je ovenčala krunicom od cveća. Argonauti su odmah u njemu pozna-

li Zagreja, i pobožno bi se bacili preda nj ničice da im Daktili nisu dali znak da ostanu na no-
gama.

Zatim je usledio obred Žrtvovanja. Nagi Daktili stajali su iza Ree, svaki sa po komadom

gipsa u svakoj ruci. Oni su trli ove komade jedan o drugi i posipali se prahom po licu i telu

sve dok nisu postali beli kao sneg. Onda su straga zaskočili na tele. ledan ga je ščepao za gla-
vu a oni drugi svaki za po jednu nogu, i, dok je muzika treštala oko njih, rastrgli su mladenca-

boga, a njegovom su krvlju poškropili Argonaute, da bi ih izbezumili. Oni na to pohrliše i

razneše u komadiće unakaženo truplo, alapljivo žderući meso, kožu i sve. Tako, jedući boga, i
sami su postajali kao bogovi.

Rea izdade svoje druge zapovesti; bezakono je njih ponoviti.

Zatim je usledio obred Očišćenja. Daktili dadoše Argonautima sunđere i svetu vodicu u
drvenim karlicama; oni se triput pažljivo opraše dok na njima ne osta ni jedna mrljica krvi.

Zatim je usledio obred Ponovnog Rođenja, i Sećanja; ovo se ne može ispričati, ali oh! kako
su besomučno urlale vode u beskrajnom podzemnom prolazu!

Zatim je usledio obred Krunisanja. Ponovo rođeni Argonauti behu ovenčani vencima od
bršljana, miropomazani, i odenuti u košulje od grimiznog lana. Rea je svakoga od njih polju-

bila u usta, i naučila ih je sve molitvi koju treba da joj upute kad im zagrozi opasnost od bro-
doloma; jer zmijorepi vetrovi u njenoj su vlasti, a Zevs je nemoćan nad njima.

Poslednjem obredu od svih bezakono je čak i ime prosloviti.
Rea je izdala svoje treće i poslednje zapovesti, pa kad je to učinila, Argonaute odvedoše u
jednu pećinu iza njenog prestola gde svi zajedno zaspaše.
Spavali su do ponoći, kada je drugi deo Velikih Tajnih Obreda, određen za vernike, bio
bezmalo završen. Da bi doprineli upotpunjenju ovih, probudio ih je jedan glasnik Boga Prija-

pa, koji im je naredio da skinu odeću sa sebe, i poveo ih je u onaj gaj u kojem su bili
posvećeni.

Pun, veliki mesec sijao je iznad njih i šarao im telesa senkama drveća. Nimfe Sove svirepo
su se ponele prema njima: iz brazda i iz duplji drveća kidisale su na njih, rovašeći ih noktima i
zubima, i nauživale su ih se s luđačkom silovitošću. Kad je zora opet svanula Argonauti su se
smatrali mrtvacima. Čak je i Heraklova krupna glasina postala šapat sa njegovih otečenih i
raskrvavljenih usana, a svoju je telesinu jedva podigao iz žbunja veprine. No Daktili uslužno

dotrčaše da ih pomažu zmijskom mašću uvijenom u lišće divlje smokve, i dadoše im žestoke
okrepljujuće napitke. Onda ih Orfej začara, pa opet zaspaše u pećini iz koje behu izišli.

U podne probudiše se okrepljeni snom koji im se činio da je trajao deset hiljada godina.
Obukoše opet svoje čakšire i, smerno se oprostivši od Tioteda, vratiše se ćutke na Argo. No
najpre su podarili svetištu Daktila pet tucanih pehara sa srebrnim ukrasima, koje onde pokazu-

ju do dana današnjega. A Tioted je na rastanku darovao lasonu čar protiv groma: to je melem
načinjen od vesto smešane dlake, luka, i skušine jetre. Ali Jason ga je izgubio pre nego što je
putovanje bilo okončano.

Kad su krenuli, Orfej im je pevao o Čempresu i Leski. On ih je njome poučio kako treba da
se vladaju kad budu mrtvi, ako žele da postanu heroji a ne večno da dotrajavaju svoje post-
ojanje pod zemljom kao neznalački i raspijukani seni. Ovo je bila njegova pesma:

Kad tvoja zbunjena duša iz svetlosti u tminu side, Čoveče, seti se tad sve tvoje patnje ovde
na Samotraki, sve tvoje patnje.

Kad sedam bujnih paklenih reka pređeš ….: što će ti grlo sumpornim dimom peći, tad
Dvore Sudnje pred sobom ugledaćeš, čudo od jaspisa i oniksa žuta.

Sa leve ruke klokoće kladenac crn – u senci on je jednog čempresa belog.
Kloni se kladenca tog – on je Zaborav; ako i rulja nagrne na nj da pije, kloni se kladenca

tog!

S desna ti leži sveto jezerce jedno, u njem pastrmka i zlatna riba pliva; ono je u senci Leske

jedne; Fion, iskonska zmija, puže se njenim granjem

plazeći žalac. Sveto jezerce ovo hrane vodene kapi; čuvari nad njim bde. Pohrli jezercu
tom, jezercu Sećanja, pohrli jezercu tom.

Tad će te čuvari osmotrit, i reći: – Ko si ti, ko si? Čeg želiš da se setiš? Boj se Fiona i opa-
kog mu žalca! I idi kladencu što je pod čempresom tim, od ovog jezera beži!

Ti na to odgovori: – Od žeđi gorim. Dajte mi da pijem. Ja – dete sam Zemlje, i Neba. Iz
Samotrake dođoh amo. Glete sjaj jantara na čelu mome! Iz Čistog dođoh, to videti je lasno.
Od vašeg sam tokrato blaženoga roda, čedo trokrune Kraljice Samotrake: za krvava dela
ispaštao ja sam, a ona me je grimizom odenula. Dajte mi da pijem, jer od žeđi gorim, Dajte mi
da pijem!

No pitaće te oni: – A stopala tvoja? Odgovori: – Ona me donesoše amo, sa zamornog točka
godina što kruže, točku ovom mirnom, što nema paoka: Persefoni. Dajte mi da pijem, dajte!

Pružiće ti onda i voća i cveća, i povesti Leski s koje voda kaplje, pa će reći: – Brate
besmrtne nam krvi, pij i pamti dobro slavnu Samotraku! I tada ćeš piti.

Napićete se dobro tog pića što krepi, pa gospodari neposvećenih seni – bezbrojnih žitelja
Pakla – postaćete, i heroji, vitezovi na konjima čilim, što iz svojih belih grobnica proriču.
Nimfe će vas dvorit; livenice medne sipaće vam pred obličja zmijska da se napijete.

Kad su Atalanta, Meleagar, i Hila ugledali Argonaute kako se vraćaju, oni su im izgledali
kao bogovi, ne kao ljudi. Lak venac svetlosti zario je svako čelo. No kad su se stepenicama
popeli na brod i odenuli se u svoje ruho, sjaja je nestalo; opet su bili ljudi, mada izmenjeni
ljudi.

Glava XVIII
KROZ HELESPONT

Beli oblaci kao planine pojaviše se od Trakije: pouzdan znak da se mogu nadati severoza-
padnom vetru koji im je bio potreban. Brzo su zaveslati milju ili dve ka pučini, i tu ih je vetar
zahvatio. S naporom su prebrodili opasnosti stenovite obale Samotrake, dok su talasi udarali o
levi bok Arga i prskali Argonaute vodenim prahom. Kad je ta opasnost minula, podigli su
jedro i brod je poleteo napred, a kobilica njegova propinjala se i ponirala pod njima kao
uplašena mazga. Pred podne jedrili su brzo duž zapadne obale Imbra, ostrva oštrih grebena i
zelenih dolja. Njihovi umovi bili su sada zaokupljeni mišlju kako da promaknu pažnji Troja-
naca, budući da je ]ason bio obećao Arhontima atinskim da se sa njima neće upustiti u oružani
sukob. Jer budu li mogli nekako da promaknu neopaženi kroz Helespont, da Trojanci i ne
slute ništa o njihovom prisustvu u Crnome moru, lako će moći da promaknu i po drugi put
kad se budu vraćali u zavičaj, potpomognuti snažnom strujom koja dolazi iz Mramornoga
mora.

Vetar je polako skretao na sever i konačno se ustalio u tome pravcu. Arg je stoga savetovao
Jasonu da se sklone u zavetrinu Rta Kefala, koji strci na jugoistočnom kutu Imbra. On je znao
jedan mali peščani zaton gde bi se mogli usidriti dan ili dva dok vetar ne promeni pravac ka
jugozapadu ili zapadu i poduhne dovoljno jako da ih u jednoj noći prenese čitavom dužinom
Helesponta. Tifis je podržao Arga, govoreći da se o strujama u moreuzu podrobno obavestio
kod nekog kormilara iz Perkote, grčke naseobine u samom moreuzu. On je smatrao da će, uz
povoljan jugozapadni vetar, mesečinu, i prilježnu posadu moći za jednu noć da minu pored
trojanske obale. No stari Nauplije upita da li je ovde podneblje morsko drukčije negoli
drugde; jer bilo bi čudnovato, reče, ako takav vetar ne bi dognao kišne oblake koji bi zaklonili
mesec.

Jason je prešao preko ove Nauplijeve zamerke i pristao je da potraže sklonište pod Rtom

Kefalom. Argo je već plovio pored žućkastih grebena Kefala u pravcu zatona o kojem je go-
vorio Arg, kad Ifit Fokiđanin odjednom skoči na noge. – Moji gospodari, reče on, – ja ne vi-

dim nikakva razloga zašto bismo se iskrcali na Imbru. Imbar je, priznajem, nastanjen Pelaz-

gima, narodom u čije se prijateljstvo možemo uzdati. No trojanske su straže postavljene u
blizini toga zatona, i kakve god bajke budemo rekli tim ljudima, oni nam neće zadugo verova-
ti. Razmislite: ako budemo čekali onde vedru noć i snažan jugoistočni vetar, šta će oni pomis-
liti o nama? Zaključiće, dabogme, da pokušavamo da promaknemo neopaženi pored Troje.
Onda će poći za nama u svome brodu i obavestiće trojanskoga Kralja o našem kretanju.

Većina Argonauta saglasiše se sa ovim razlozima, no Jason se usprotivi: – Lako je, Ifite,
praviti zamerke odlukama vođe. Ja znam da si ti iskusan moreplovac, no ako nemaš da
predložiš neki bolji plan od ovoga koji su Arg i Tifis već izneli, savetujem ti da umukneš, jer
time ćeš samo uspeti da svoje drugove digneš protiv mene. Ja sam, Ifite, mislio da si ti pamet-
niji, i da tako šta ne bi učinio. Ti sada govoriš bezmalo isto onako bezumno kao Ida. Prestani,

molim te!

Orfej reče u ater Ifitu: – Jasone, Jasone, zar si tako brzo zaboravio ono što si naučio u Sa-

motraki?

Jason odgovori: – U samotraki naučio sam kako da se vladam mudro kad budem mrtav. Ne
želim da me ti opominješ da ću možda uskoro morati da se koristim tim znanjem. Prestani,

molim te.

Orfej reče Heraklu: – Najplemenitiji Herakle, pošto mi je zabranjeno da oslovim našega
vođu, smem li da se obratim tebi. Jer ja znam šta je Ifitu na umu.

Herakle odgovori: – Pa, Orfeju, ti si neki čudan delija, no ipak, s obzirom da sam tvome

bratu rascopao glavu lirom, prema meni uvek si se dosta pristojno ophodio. Zato, ako ti je

neka reč zapela u grlu, hajde molim te, iskašlji je tu preda mnom.
Orfej odgovori: – Ne mogu da govorim otvoreno u prisustvu tri neposvećene osobe; no ako

oni pristanu, o zalasku sunca, da im za kratko vreme uši začepim voskom a oči pokrijem ko-
prenom, moći ćemo da prođemo kroz Helespont još ove iste noći. Jedrimo dalje s ovim ve-
trom dokle ne dođemo na nekoliko milja od ulaza u moreuz, a onda učinićemo ono što ćemo
učiniti.

Meleagar i Atalanta nisu se protivili ovom predlogu, a Herakle se obavezao da će se Hila
povinovati naređenju. Sad je Jason bio nadvladan, i Argo je plovio dalje u smeru jugoistoka, a
svi veslači predali su se kratkom snu. Probudili su se uveče, i videli su da se nalaze na četiri

milje udaljeni od ulaza u Helespont. U toku celoga dana nisu opazili nijedno jedro.

Onda je Orfej pokrio koprenom Meleagarove, Atalantine, i Hiline oči, i njihove je uši
zapušio voskom. Čim je bio u mogućnosti da govori slobodno, potsetio je Jasona da je buda-
lasto od posvećenika Samotrake da smatraju sebe bespomoćnom igračkom vetrova, zato neka
odmah stave u dejstvo čari i basme kojima su ih Kabiri naučili u ime Velikih.

Jason to nije ni odobrio ni osporio, no utonuo je u sumorno ćutanje dok je Orfej, koji je
između svih Argonauta bio najmanje sklon da pogreši u samotračkom obredu, prizvao Trojnu
Boginju pod njenim imenom Amfitrite. U njeno ime sasuo je na talase vrč maslinova ulja i

smerno je kazao Severnom Vetru da stane. Za malo vremena Severni Vetar, koga su njegovi

sinovi Kalaid i Zet isto tako smerno prizvali, nije se ničim odazvao, sem jednim besnim viho-

rom koji umalo nije skrhao brodu jarbol, a onda je polako utolio. Kad se vazduh opet smirio,

premda su se talasi još uvek turobno dizali, Orfej je privezao jednu zmijsku kožu za kraj strele

i, pozajmivši od Falera luk, nanišanio je u pravcu severoistoka i odapeo: strela je poletela i

izgubila se oku, a Orfej je pozvao Jugozapadni Vetar da sledi njen smer. Dok su čekali da
poduhne novi vetar, Pelej, koji je bio najveštiji čovek na brodu, reče Jasonu: – Gospodaru,

spustimo jedro i obojimo ga crno.

Jason upita: – U kakvu svrhu?

Pelej odgovori: – Inače trojanski će ga stražari opaziti kako se belasa na mesečini kad
budemo pored njih jedrili. Crno jedro zavaraće im vid.

Arg je primetio da je nezgodno rukovati jedrom koje bi bilo premazano katranom, a sem

toga morali bi gdegod da se iskrcaju i da založe vatru da bi zagrejali brodsko bure s katranom.

No Pelej reče: – Ja imam bolje crnilo nego što je katran. Među đakonijama koje je on poneo
sa Lemna nalazio se i jedan vrč skupocenog sepinog crnila, isceđenog iz žlezda stotina sipa.
Ovo crnilo, prijatan začin za kuvano meso ili ječmenu kašu, veoma je tamne boje. Augija, Ida,
i drugi sladokusci usprotivili su se takvom arčenju ove izvrsne tečnosti; no pokazalo se da će,
mešanjem s vodom, samo polovina sadržine vrča biti dovoljna da se ćelo jedro oboji da bude
mrko kao morska trava.

Argonauti spustiše jedro, obojiše ga sa obe strane, i opet ga podigoše. Tek što su pričvrstili
platno, čuli su kako iz daljine šumi jugozapadni vetar u njihovom smeru, donoseći sobom
kišu, koja je šibala površinu mora. Vetar ubrzo ispuni jedro, i Argo poskoči napred. Tada
otčepiše uši i odvezaše oči neposvećenih.

U sumrak ugledali su nerazgovetno u daljini bele litice Rta Helasa i osetili kako protivna

struja umanjuje brzinu kretanja broda. Na Pelejev predlog obavili su krpama vesla i oba kor-

mila. – Srećom, reče Tifis, – struja je slabija na tračkoj negoli na trojanskoj strani. Tu je i
manje vrtloga, jer je obala pravilnija; no ipak, čak i sa tračke strane ona verovatno juri brzi-
nom od dva čvora.

Uskoro je Jason naredio opšti tajac, i onda uploviše u sami Helespont. Nebo je bilo

oblačno, a mesec se nazirao samo kao svetla zakrpa iza uskovitlanih oblaka. Tada je Linkej
valjano koristio svojim drugovima. On se popeo na pramac, pa kad bi se brod isuviše približio

obali (koja je za druge predstavljala samo zid od tmine) ili se pak isuviše udaljio od nje, on je

to dojavljivao Tifisu jednokratim odnosno dvokratim trzanjem konopca koji je u ruci držao,

jer drugi kraj konopca bio je privezan Tifisu za koleno. Veslači su održavali ujednačen za-
mah, iako bez pesme da im u tome pomaže, i satima su tako zapinjali u tišini, sa povoljnim

vetrom za leđima. Samo na jednome mestu, kod Dardanskog tesnaca, Tifis je upravio brod
sredinom toka, budući poznato da je struja tuna slabija negoli kraj obale. Linkejevo veslo
preuzeo je jedan sedobradi, krupni Lapit, posvećenik Velikih Obreda, koji se pridružio Argu
na Samotraki: To je bio Polifem iz Larise, koji se oženio Heraklovom sestrom i živeo kao

stalni izgnanik iz toga grada, zato što je slučajno svojim lovačkim nožem ubio neku
devojčicu. Herakle ga je veoma poštovao i voleo.

Uzoru Argonauti se nađoše blizu Šesta, vrletnog predgorja iz kojega se pruža mali zaliv sa
peskovitom severnom obalom, a jedan potok obrušava se usred nje. Preko vode pružala se

niska zelena linija travom obraslih bregova, oblast nazvana Abid. Oni se iskrcaše u blizini

potoka, pa pođoše da protegle udove, neki skupljajući suvarke kraj obale, a neki igrajući se
jani-džajesa. Jason je prikrio pramčani ukras broda, stavivši povrh Ovnove glave drugu koju
je u tu svrhu bio poneo: glavu Konja načinjenu od jake kože belo obojene; jer Beli Konj bio je
pramčani ukras svih brodova koji su iz Kolhide plovili u Troju. Sada su Troju ostavili nekih
trideset milja za sobom, i nalazili su se u vodama koje ne potpadaju pod vlast Trojanaca, pa se

Jason nadao da će ih smatrati podanicima Kralja Ejeta koji se vraćaju u Kolhidu sa nekog
trgovačkog putovanja. U Šestu, kad su prineli žrtve Amfitriti, u znak zahvalnosti za pomoć
koju im je ukazala, odlučili su da se odmore jedan dan i jednu noć. Ali vetar je skrenuo na
severoistok, preovladujući pravac vetrova na Helespontu, i snažno je duvao dva dana i dve
noći; putovanje su mogli da nastave tek trećega jutra, kad je vetar ponovo skrenuo na jugoza-
pad. Za sve vreme njihovog boravka na Šestu niko sem jednog malog pastira nije se pojavio

da ih uznemiri; pa i taj detić, kad je ugledao kićenu družinu tuđinaca, utekao je kao zec,
ostavivši u njihovim rukama jedan deo svoga stada.

Valjano su odmicali kroz tesni moreuz, držeći se bliže žućkastih litica Trakije, a veče ih je
zateklo već poodmakle u Mramorno more. Plovili su dalje u toku čitave noći, prešavši sada ka

suprotnoj obali, jer vetar je bio skrenuo na jug. Veliki Ankej preuzeo je kormilo od Tifisa,
koji je zaslužio da se dobro naspava.

– Koja je naša sledeća luka? upita družinu Akast, sin Pelijin.
Herakle, koji se zabavljao dokono izvijajući tucani mač Maloga Ankeja u zmijast oblik –
bez dozvole – odgovorio je prvi: – Koliko se sećam, reče on, – ima jedno veliko krševito
ostrvo, zvano Medveđe ostrvo, nedaleko odavde – otprilike dan plovidbe ako je vetar povol-
jan. To je, pravo govoreći, poluostrvo, a ne ostrvo. Kralj je moj prijatelj – kako se ono zvaše?
Zaboravio sam njegovo ime, nu on je moj istinski prijatelj, verujte – i podigao je grad na rav-
nome zemljouzu koji spaja ostrvo sa kopnom. Ima jedno veliko bistro jezero međ brdima u
zaleđu, i iz njega teče voda dole u grad. Kralj Enej – tako se zove, dabogme – gaji kraj jezera
mnoštvo debelih ovaca. Njegov narod su Dolonjani, neka vrsta Ahajaca koji slave Boga Po-
sejdona. On će nas dočekati raširenih ruku, o tome nema sumnje. Njegovo se kraljevstvo pros-
tire daleko u zabrđe, i duž obale sa obe strane Medveđeg ostrva. Stanovnici samoga ostrva su
Pelazgi. Enej neprestano ratuje sa njima. Kad sam poslednji put pohodio ove krajeve prešao
sam preko zemljouza i ucmekao ih nekolicinu za njegov račun. To su nekakvi krupni ljudi, i
bilo je pravo uživanje kada sam im glavurde jednu o drugu tucao, je li, dragi Hila?
Veslajući i jedreći, odlično su napredovali toga dana. Pred podne ugledali su Medveđe
ostrvo, sa njegovim upadljivim vrhom, gorom Dinidmom, i plovili su pored bližih njiva Do-
lonjana. Plodni obalski pojas polako se sužavao, a bregovi, obrasli niskim hrastovima i ispre-
secani jarugama, spuštali su se do same obale mora. Tuna, doplovivši u jedan zaton, čije je
žalo bilo od samih školjki, Argonauti ukloniše Konja sa pramca i otkriše Ovna; a onda
podigoše belo jedro umesto onog crnog, pa zaploviše dalje sve dokle ne ugledaše belo
okrečene zidove i crvene krovove grada o kojem je govorio Herakle. Taj grad zvao se Kizik,
po imenu svoga osnivača – Kizika, oca Enejeva.
Bez straha su se ukotvili u prijatnoj luci, i Jason je uputio u dvorac glasnika Ehiona; ovaj je
tu bio primljen s velikim počastima i uverenjem da su svi Argonauti, a naročito Herakle,
dobrodošli u zemlju Dolonjana, i mogu u njoj ostati dokle god im se to svidi.

Glava XIX
SVADBENI PIR KRALJA KIZIKA

Argonauti su saznali da je kralj Enej umro pre nekoliko meseca i da ga je nasledio njegov
stariji sin Kizik, čovek otprilike Jasonovih godina. Kizik se upravo bio oženio najlepšom
ženom čitave Azije. Ona se zvala Klejta, i bila je kći Kralja Perkosijanaca, pored čijega grada,
opasanog belim zidinama na trojanskoj strani Helesponta behu prošli na putu iz Šesta. Klejtin
otac, Merop, ne samo što joj nije odredio nikakav miraz, jer to bi, govorio je, bilo isto što i
medom prelivati medno saće, već je smelo objavio da je za ženu neće dobiti niko ko se ne bi
obavezao da plati težak danak koji je Laomedont Trojanski odskora bio udario na Perkotu.
Kizik, koji je slučajno ugledao Klejtu kad je jednom plovio moreuzom, i otada nije mogao da
odagna njenu sliku iz svoga uma, odmah je isplatio danak – golemu svotu u zlatnome prahu i
govedima, i, kao što je prirodno u mlada čoveka, smatrao je da je napravio najbolji pazar. No
njegov brat Aleksandar nazvao ga je rasipnikom i, izgovarajući se bolešću, nije prisustvovao
venčanju. Pet dana bilo je određeno da traje svadbeno veselje, a drugoga od njih doplovio je
Argo. Kizik, pošto je bio uputio opšti poziv svima Grcima da mu dođu na gozbu i pripravio
preobilje jestiva, s radosnom je dobrodošlicom dočekao pun brod sve samih po izbor junaka
grčkih, među kojima je i veliki Herakle, njegova oca prijatelj.

Jedan sat posle iskrcavanja Argonauti su bili okupani, pomazani, i namirisani, i, u svome
najboljem ruhu, počivali su na mekim dušecima, zajedno s mnogobrojnim drugim zvanicama.

Sto ljupkih dečaka služili su ih jelom i pićem kakvo god su zaželeli i okitili su im glave
vencima od prolećnog cveća, a svirači, smešteni na jednom slikama obojenom balkonu iznad
njih, svirali su blage lidijske melodije. Ali Faler strelac i Idmon žrec čuvali su stražu na Argu,
spremni da na najmanji znak izdaje duhnu u školjke i objave uzbunu.

Klejta je bila baš tako lepa kao što se o njoj pripovedalo. Imala je bledo lice, vrlo gustu
crnu kosu, i sive oči; no njena lepota bila je najvećma u njenom držanju i pokretima, u njenom
ozbiljnom glasu i punim usnama, koje se nikad nisu potpuno osmehnule. Kizik je bio plavo-

kos, rumena lica, vazda oran da se od srca nasmeje, i veoma sklon pustolovinama. On i Klejta

izgledali su savršeno skladan par, i dok su prolazili zajedno pored reda ležaja i ljubazno pitali
svakoga da li je valjano uslužen, za njima su se čuli neprigušeni uzdasi divljenja.

Kizik je najviše prizrenja imao prema Heraklu, o kome je mislio da je pravi vod pohoda,
makoliko se to protivilo onome što je Ehion bio rekao. On mu je svojeručno nasuo vino u
reljefima ukrašeni pehar na kojem je sam Herakle bio prikazan kako sa po jednim
Međedovićem u svakoj ruci veselo tuca njihove glave jednu o drugu a iz njih pršti mozak.
Kad se Herakle grohotom na ovo nasmejao, Kizik mu je pokazao drugu stranu pehara,
ukrašenu reljefnim slikama ljudi koji se složno no očajnički bore, i drugih koji skaču u more
sa splavova, – To su Pelazgi iz Prokonesa, reče on, – saveznici Međedovića. Oni su napali naš
grad uskoro posle tvoga odlaska. Izgubili smo mnogo drugova dok smo ih odagnali. Kad bi

samo hteli da ponove svoj napad dok ti boraviš ovde kao moj gost – ala bi to bio džumbus!

Upali bi u jamu koju su drugome kopali.
Herakle odgovori: – Kralju Kiziče, poseta koju sam načinio tvome gradu dok je tvoj otac

Enej bio živ, bila mi je neobično prijatna; i ova nije ništa manje takva. No molim ti se, uputi
tvoje mudre i laskave reci zapovedniku ovoga pohoda, Jasonu od Jolka – gle, onome tamo sa
dugom žutom kosom – ne meni. Mene ostavi da se najedem ove odlične govedine, a tebe i
tvoju lepu ženu neka prati svaka sreća! Milo mi je da slušam tvoje reci dok jedem, no isto
tako milo mi je samo da jedem. Ti arčiš tvoju rečitost kad govoriš Heraklu, starom žderi.

Kizik se nasmeja i pode dalje. On pozva Jasona da prilegne uz jednu pozlaćenu trpezu i
postavi ga prema Klejti i sebi. Kad se Jason dobro smestio, sa pernatim jastucima pod gla-

vom, bogato izvezanom prostirkom preko kolena, i mirisnim vinom sa Lezba pri ruci, Kizik

ga stade saletati da mu u poverenju otkrije svrhu svoga putovanja. No Jason ne bese voljan to
da učini. On reče samo to, da je neki bog usadio u srce njegovo, i u srca drugova njegovih,
želju da se pustolovno otisnu na Crno more.

Kizik odgovori učtivo: – Odista! A koji je deo toga prostranog i surovog mora preporučio
kao najdostojniji vaše pažnje? leste li možda naumni da pohodite Krim, gde žive divlji
Tauriđani, koji vole da prinose ljudske žrtve i ukrašavaju ljudskim glavama svoje ograde od
kolja? Ili vas je Herakle poveo da posetite njegove stare dušmane, Amazonke? Ili je pak vaša
meta zemlja Olbiska oko ušća reke Buga, gde se dobiva najbolji med na svetu?

Jason, izbegavajući odgovor na sva ova pitanja, uluči zgodu kad kralj pomenu med, pa
pozva Buta da uzme učešća u razgovoru, i ispriča mu šta je Kizik rekao o olbijskom medu.
But stade revnjivo ispitivati Kizika o boji, mirisu, ukusu i gustini toga meda, a na Kizikove
neodređene i nasumce kazane odgovore, on se ne naljuti već se učeno i nadugačko raspiča o
životu pčela. On upita: – Jesi li primetio, Kralju, da pčele nikad ne sišu nektar iz crvenog cve-
ta? Budući životodavci, one se klone boje smrti. A onda, malo pripit, But stade da govori za-
jedljivo o pokroviteljstvu Boga Apolona nad Pčelom, koja je pređe bila službenica krećanske
Boginje. – Onaj koji je nekad bio Miš Demon iz Dela! Miševi su prirodni neprijatelji pčela. Ti
besramni lopovi uvlače se zimi u košnice i kradu med! Uživao sam od zadovoljstva lanjske
godine kad sam u jednoj mojoj košnici našao krepalog miša. Crkao je od uboda pčela, a onda
su ga one lepo obložile voskom, kao mumiju, da se ne oseća zadah smrti.

Tako je on čavrljao; a, kad je zastao da bi ispio još jedan pehar vina, Jason je uzeo da ispi-
tuje Kizika o plovidbi u istočnome delu Mramornog mora, i o prolećnim strujama u Bosforu.
No Kizik se nije smatrao obaveznim da o tome daje opširna obaveštenja, i veselo se vratio na

razgovor o medu. Tako su se njih dvojica koškali neko vreme, a onda je Jason, pomalo zlovol-

jan, zamolio za izvinjenje i vratio se svome pređašnjem ležaju. Malo zatim i But je pošao za
njim, iz obzira pristojnosti.

Klejta reče Kiziku: – Jesi li opazio, mili, da ovaj Jason ima bele trepavice? Moj otac Merop
upozorio me je jednom da se čuvam ljudi u kojih su bele trepavice. Svi su oni verolomnici,
govorio je. Da li nije ovaj Minijac možda došao da opljačka naš grad, i nauman je da čeka dok
svi tvoji odani prijatelji posustanu noćas od dobroga jela i pića?

– Mila moja, reče Kizik, – to je mogućno, premda ne mogu da se složim da je to i verovat-
no.

– I Herakle i Jason kanda kriju nešto od nas, reče Klejta, – to moraš priznati. A onaj pčelar
govorio je vrlo drsko o Apolonu, kao da nas je kušao da i sami to učinimo, da bismo kobili
zlo. Priznaj da je i tebi izgledalo čudno!

– Jeste, reče Kizik. – Pa, mudrice, šta ti savetuješ?
– Upozori Jasona, reče Klejta, – da njegov brod nije bezbedno usidren, i da mu je potrebno
teže sidreno kamenje. Pomeni jake severoistočne vetrove. Posavetuj mu da promeni sidrište
dokle mu tvoji ljudi ne donesu dva odista teška kamena. Preporuči mu onaj zaštićeni zaton što
je prema zemljouzu – Hit se zove, zar ne? Ponudi mu brod da ga odvuku onamo. On neće
moći da odbije tvoju ponudu. Pa ako smera kakav veroloman prepad, moraće ponovo da raz-
motri svoj naum; jer bekstvo iz dvora neće biti lako kad mu brod bude tako daleko.
Kizik je prihvatio njen savet i odmah je Jasonu saopštio predlog. Jason je taj predlog sma-

trao umesnim, i primio ga je sa zahvalnošću. Ali Herakle, lukavo podozrevajući da Kizika
rukovodi neka druga pobuda a ne ona koju je naveo, što menja sidrište Argu, izjavio je da on i

Hila moraju otići onamo kud god brod ode; Pelej i Akast rekoše isto; a Polifem reče da on ne
želi da se odvaja od Herakla, koga poštuje mimo sve žive ljude. Ova petorica ostaviše pir, i,

na vučenome Argu, odvezoše se u hitski zaton, gde ukotviše brod; no veselje u dvoru trajaše
ćele noći.

Kizik je, zaveden nekom reci koja se Jasonu neoprezno omakla, u prvi mah pomislio da je

svrha putovanja neki trgovački posao u Sinopi, ili nekoj drugoj crnomorskoj luci, gde se
istočnjačka roba mogla kupiti po mnogo jevtinijoj ceni negoli u Troji. No ako je to po sredi,
otkuda onda na brodu toliki kraljevi i velikaši? Možda oni smeraju nešto mnogo značajnije.
Da li oni nisu krenuli da pohode, redom, sva mala kraljevstva na obalama Mramornoga i

Crnoga mora, u nameri da stvore jedan čvrst savez država protiv Troje i Kolhide?
On je to pitanje postavio lasonu bez okolišenja, a kad se lason stao snebivati, kako da mu

odgovori a da se ne oda, izjavio je: Ako Grci zarate protiv Troje, on i njegov tast, Merop od

Perkote, sa mnogim drugim susednim vladarima, rado će pristupiti tome savezu.
lason je, svoga zabavljanja radi, ostavio Kizika da veruje da je tačno pogodio. Čak je na-

govestio da prva luka u kojoj će se zadržati posle Kizika pripada teritoriji kalja Fineja od Ti-
nije, čija su dva posinka, Kalaid i Zet, bili došli u Grčku da predlože rat protiv Troje, i sada se
na Argu vraćaju u zavičaj.

No Klejta je znala, po njegovim očima i rukama, da on laže.
U zoru čula se udaljena buka i trubljenje rogova. Dolonjani i Argonauti odmah skočiše na
noge i latiše se oružja, svaka strana uverena da je po sredi veroloman prepad one druge. No

Argonauti behu brži od Dolonjana i prestraviše ih. lason držaše isukan mač nad Klejtom,
preteći da će je ubiti ako Kizik ne zapovedi svojim ljudima da polože oružje. Kizik to učini.
Onda Ehion glasnik istrča napolje da vidi šta se to zbiva, a za njim pođoše Kastor, Poluks, i
Linkej.

Buka je dolazila iz hitskog zatona, s onu stranu zaliva, i Linkej, naprežući vid, povika: –
Bije se boj između naše straže i neke velike rulje ljudi koji kao da imaju šest šaka – jer odeve-
ni su u medveđe kože pa im one četiri šape landaraju. U pomoć!

Ehion odjuri natrag u dvor s tom vešću, a Jason, kad je ču, vrati mač u korice i zamoli Ki-

zika za oproštaj, što mu ovaj rado dade. Onda svi zajedno pohrliše na obalu, porinuše u more

barke i galije, pa žurno zaveslaše drugovima u pomoć.
Kad su prispeli u Hit boj je bio okončan. Međedovići su se bili ponadali da će zateći

stražare na spavanju, no Hila je dao znak za uzbunu. To se dogodilo slučajno. Hila je nepres-

tano, od odlaska sa Lemna, vrebao priliku da pobegne od Heraklova starateljstva i da se vrati

svojoj Ifinoji. To se do sada pokazalo nemogućno: na Samotraki bio bi brzo uhvaćen, a na
Šestu opazili bi ga dva čoveka koji su neprestano bdeli na straži. No on je sad smatrao da je
kucnuo čas za njegovu pustolovinu. Iskrašće se na obalu Medveđeg ostrva, bauljaće njenim
kamenjarom, pretrčaće preko zemljouza (kao da ga je Herakle uputio s nekom porukom), a
onda će udariti u unutrašnjost kopna med frigijske bregove. On se nadao da će za nekoliko
dana stići u Troju, pa će tu, darovanjem jedne srebrne kopče za opasač, podmititi nekog atins-

kog ili kadmejskog zapovednika broda da ga preveze na Lemno.

Hila je čekao dok su njegovi drugovi, jedan za drugim, zaspali. Onda je stavio u torbicu za-
lihu hrane, svoju srebrnu kopču i neke sitne zlatne ukrase, dohvatio je jedan džilit, i baš kad se
spuštao preko ograde s leve strane broda u blizini kormila, čuo je kako je neko prigušeno kih-
nuo u obližnjem šipragu. On se na to opet prebacio na brod. Malo zatim, Međedovići, ružeći
onoga svoga druga što je kihnuo, pohrliše napred. Jedan od njih popeo se na pleća drugoga, i

bio bi se prebacio preko desne ograde da Hila nije jurnuo na nj i rinuo mu džilit u grlo, tako

da je ovaj pao sa strašnim krikom. Hila je na to povikao: – Na oružje, na oružje! Akast i Pelej

zgrabiše svoja koplja a Polifem tucanu sekiru, pa sva trojica, stojeći na gornjem rubu broda
odbijahu najezdu Međedovića. No pijani Herakle odvuče se na kormilarevo mesto pa viknu
da mu donesu luk i strele. Hila mu ih donese i on stade da strelja. Za čudo, takvo je bilo
dejstvo vina na Herakla, streljanje mu je postajalo brzometnije a nije hudilo tačnosti njegovih

pogodaka. Dok su Akast i Pelej ubili po dvojicu svojim kopljima, i Polifem još jednoga seki-

rom, Herakle je ustrelio svu tridesetoricu pre nego što je ostatak utekao. Njihova mrtva telesa

ležala su na žalu ili u vodi kao klade u pagaskom brodogradilištu.

Herakle se kleo da život duguje svome divnom Hili i zagrlio ga je sa onom uobičajenom
silovitošću. Hila je stoga bio nagrađen zadobijenim plenom, koji su činili: trideset i pet lepih
medveđih koža, od kojih su deset imale zlatna puca, dva dobro izrađena grčka šlema koje su
Međedovići zaplenili od telohranitelja Kralja Eneja, jedan tucani mač inkrustiran zelenim
konjima u punom galopu, tri ogrlice od medveđih nokata i jedna od krupnih obojenih
merdžana. No oružje većine ovih divljaka bili su obična hrastova koplja, sa šiljcima načinje-
nim sagorevanjem u vatri grube hrastove kijače i oštro kamenje. Hila je razdelio medveđe
kože na dar Argonautima. Samo je But odbio da primi ponuđenu kožu, govoreći, ako bi je
jednom stavio na se, njegove bi pčele čule o tome i nikad mu više ne bi verovale.

Svi su se prijateljski vratili u grad. Argo je bio snabdeven težim sidrenim kamenom, a onaj

manji, koji je zamenjen, postavljen je kao zavetni milodar u hramu Posejdonovom, gde se još

uvek može videti. Potom su krvne žrtve bile prinesene svim olimpskim Bogovima i Boginja-

ma po redu. No nikakva žrtva nije bila prinesena Trojnoj Boginji, zato što su nju slavili

Međedovići, i Pelazgi iz Prokonesa, i Trojanci. Kizik ju je mrzeo: samo nekoliko dana pre
ovoga on je izvršio oružani pohod na Medveđe ostrvo, čiji su se stanovnici razbežali pred
njim, i tu je ubio jednog od lavova, posvećenih Boginji pod njenim imenom Ree, što borave u
gori Dindimu. Njegovu je kožu smelo razastro kao pokrivač preko svoje bračne ložnice.

Orfej je nagovarao Jasona da potajno pođe s njim i sa još nekoliko drugova pa da umilos-
tive Boginju prinošenjem žrtve na njenoj svetoj planini, kao i molitvom koja će joj kazati da

je zapostavljanje njenog obreda usledilo iz razloga razboritosti, ne neprijateljstva ili

nepoštovanja.
Jason ga nije hteo slušati, govoreći da mora da stekne puno poverenje Kizikovo i time ob-

ezbedi brodu štedre zalihe hrane; a odlazak iz grada radi nekog tajnog boravka na Medvedem
ostrvu začelo bi se pogrešno tumačio kao delo izdaje.

Tako, nikakvo podvorenje Boginji nije bilo učinjeno, i svadbeni pir nastavljen je pod po-
kroviteljstvom Olimpljana. Pred kraj pirovanja jedan od Argonauta, ne zna se koji, odao je

tajnu svrhu njihovog zadatka u Kolhidi. Nekoliko Dolonjana odmah su se dobrovoljno javili

za to putovanje ali Jason ih nije mogao smestiti na Argo. Sam Kizik želeo je da krene i,
budući vest kormilar koji je dvaput putovao u Kolhidu, bio bi dragocen prinovak posadi; jer
Tifis je patio od srdobolje i nije smeo da jede ništa sem ječmene kaše i ovčjeg mleka. Kizik je
predložio da Tifis ostane u dvoru, gde će ga pažljivo negovati, a on da uzme kormilo. No Tifis
je na to rekao da se oseća dovoljno dobro i da kormilo ne bi predao ni samom Posejdonu
dokle god se putovanje ne okonča, jer Boginja Atina izrično je predala kormila njegovom
staranju. A Kraljica Klejta, u potaji, zaklela se da će odmah otići očevoj kući u Perkotu i ni-
kad se više neće vratiti, ako Kizik ode sa lasonom: jer ona neće da živi u istoj kući sa buda-
lom, a samo bi neka budala mogla da ima vere u Jasona, sa njegovim belim trepavicama.

I tako, petoga dana Argonauti se pripremiše da opet zaplove. Kizik je prizvao sve
Olimpljane da izliju svoj blagoslov na Argo, i posadu je obdario bogatim darovima: vrčevima
vina i žitom, košuljama od egipatskog lana, i vezenim dolamama. Jason je dobio koplje sa

širokim vrhom i drškom ukrašenom sedefom, koje je pripadalo Kralju Eneju; a za uzdarje on

je Kiziku dao zlatni pehar (jedan od Hipsipilinih darova na rastanku) graviran slikama jelena
u trku, i jednu tesalisku uzdu sa đemom od srebra. Oni stisnuše jedan drugom ruke i
pobratimiše se. Ali – nadam se da nikad više neću videti toga čoveka, promrmljala je Klejta
čim je Jason okrenuo svoja široka pleća.

Svež vetar poduhnuo je sa jugozapada. Kad su dokotrljali na brod dva sidrena kamena i

Arg dodao krajeve palamara jednoj grupi Dolonjana da ih pridrže dok posada zauzme svoja

mesta, jedan nagao nalet vetra, grunuvši od gore Dindima, okrenuo je Arga u kovitlac i povu-
kao u more one ljude sa palamarima. Niko nije bio povređen, a Kizik reče, smejući se: – Vaš
Argo kanda ne želi da ostavi našu gostoljubivu obalu. Glete kako okreće svoj pramac!

Klejta upozori Kizika čak i pre nego što je Argo iščezao sa vidika: – Najmiliji, naredi da
straže budu oprezne u toku nekoliko sledećih noći. Onaj vetar što je okrenuo Jasonov brod
upozorenje je od nekog božanstva da je on nauman da se verolomno vrati, sad pošto je uhodio

naše straže, i da nas poubija u posteljama.

Kizik joj odgovori: da mu je tako šta kazala ma koja druga žena sem nje, on bi je nazvao
glupom smutljivicom. Klejta reče: – No s obzirom da sam to kazala ja, i nijedna druga, kakva
bi imao razloga da se oglušiš o upozorenje? Ona je uporno zahtevala da se postave straže,
danju i noću.

U zoru vetar se stišao, kad je Argo već bio dobro poodmakao. Kopno se nigde nije videlo.
Nebo je bilo naoblačeno, premda je kiša bezmalo bila prestala. Zelenosivo more prostiralo se
svuda okolo Arga, i nigde nije bilo broda, stene, ili grebena da prekine praznu jednolikost
vidika. Ni Tifis ni Arg ni stari Nauplije (čiji je praded i imenjak bio prvi Grk koji je kormila-
rio prema zvezdi Severnjači) nisu mogli da odrede tačan položaj broda.

Jason upita Nauplija: – Kakvom se vremenu možemo nadati danas?
On odmahnu glavom: Ja sam proveo na moru, što kao dečak što kao odrastao čovek, tride-
set punih godina, i plovio sam po svakom vremenu; nu ipak nisam kadar da odgovorim na

tvoje pitanje. More je kao što je lice neke stare bake detetu. Iz njenih crta ono ne ume da
pročita šta se zbiva u njenoj duši, ni šta će se njenoj ćudi malo zatim prohteti – u jednom tre-
nutku je tišina, a već u sledećem može biti bura. Upitaj Korona: Vrana, njegova ptica, ume
tačno da predskazuje vreme, bar tako vele.

Ida se nasmeja i reče: – Ko vreme pogađa pameti ne ugađa.
Jason postavi pitanje Koronu, a ovaj odgovori prosto: – Očekuj oluju sa severoistoka.
U toku jutra vidik se stade vedriti sa severoistočne strane, i nagli vihori poduhnuše, sad sa
jedne sad sa druge strane.

Umorni Tifis reče svojim drugovima: – Bez sumnje, ovo je uvodna pesma bure koju je Ko-
ron predskazao. Po mome računu, već smo na jedan dan plovidbe do Bosfora. No ne možemo
se nadati da ćemo proći kroza nj kad nas severoistočnik bije u lice. A čuo sam, kad takav ve-
tar duva dan-dva, da struja u Bosforu juri brzinom od pet ili šest čvorova; mi ne bismo mogli
broditi protiv nje čak ni onda kad bi sam vetar prestao. Kad oluja naiđe, bežimo pred njom,
pored Bezbijskih ostrva, i hvatajmo se peskovitih žalova što su pored ušća reke Rindaka, koja
se nalazi prema jugozapadu. To će biti najmudrije po nas, ako želimo da izbegnemo brodo-
lom. U međuvremenu, istaknimo opet ono tamno jedro i stavimo Beloga Konja preko Ovna,
da bismo naš brod prerušili.

Argonauti povikaše: – Nećemo, nećemo! Zašto ne bismo opet prizvah Amfitritu i izmolili
u nje da nam još jednom nadme jedro onim valjanim jugozapadnim vetrom? Hajde, Orfeju,

očitaj molitvu!
Orfej odmahnu glavom. – Naš vod Jason, reče on, – odbio je da prinese žrtvu Boginji onda

kad smo slavili olimpijska božanstva, i nije hteo da posluša moj savet da se popne na goru

Dindim da je onde umilostivi. On se čak usudio da se pobratimi sa Kraljem Kizikom, koji je
ubio jednog od Boginjinih svetih lavova i javno se proglasio njenim neprijateljem. Kako se mi

sada možemo nadati da ćemo, prizivajući je pod imenom Amfitrite, izmamiti od nje ijedan
osmeh? Nije tek utaman poduhnuo onaj vihor sa Dindima i okrenuo Argo u kovitlac. Ja sam

odmah to protumačio kao upozorenje koje nam Boginja šalje, da ne treba da zaplovimo pre
nego što u nje izmolimo oproštaj; no već je bilo isuviše kasno. Ovo je zlo i naopako, no svi
moramo da se pomirimo s posledicama.

Dok je on govorio, severoistočnik se sruči na njih bučno kao zvižduk deset hiljada strela,
hladan i svirep iz dalekih skitskih stepa. Oni brzo zaokrenuše brod, koji pojuri ponesen ve-

trom. More je uskoro bilo izbrazdano belo zapenušanim talasima preko kojih je Argo jurio,

dizao se i ponirao, kao uplašen jelen u punom trku; ali jedro je izdržalo, i brod nije propustio

vodu zahvaljujući njegovom čvrsto postavljenom rubu. ledrio je dalje, satima, a Arg je uzvik-
nuo: – Drugovi, sad vidite preimućstvo čvrsto sagrađenog broda! Brod sklepan na starinski
način odavno bi se rasklimatao, i mi bismo sada očajnički crpli zelenu vodu što kulja unutra
na sve šire pukotine!

Međutim, čak ni Linkej nije mogao da ugleda Bezbijska ostrva, a kad su se u suton
približili južnoj obali, ona je bila strma i talasi su bučno udarali o nemilosrdno stenje. Plovili
su dalje, tražeći ušće Rindaka. Bila je već noć, a izjedeni mesec još nije bio izišao, pre nego
što su ugledali pred sobom ravan koja se pružala između dva brega. Neke svetlosti treperile su
u podnožju brega sa leve strane, i Arg reče: – Ono će biti Daskilion, malo trojansko naselje sa
dvadesetak kuća. Ako usmerimo brod pravo k njemu, mislim da će se pokazati da je obala
ravna i bez stenja.

– Najbolje je srce junačko, reče Pelej. – Iskočimo na obalu uz ratnički poklič. Prepad će iz-
vazvati stravu med stanovnicima.

Jason se saglasi. Oni staviše šlemove i oklope, i ubrzo vetar iznese brod preko valova na

peskovitu i pitomu obalu. Oni ga izvukoše van domašaja talasa i privezaše za jednu glatku

stenu, na koju tuna naiđoše, pa onda svi zajedno pohrliše ka svetlostima, kličući: – Predajte
se, predajte!

Glava XX
SAHRANA KRALJA RIZIKA

Naoružani ljudi pohrliše iz kuća na bregu, i boj se zametnu gore nad obalom. Argonauti se
držahu jedan uz drugoga – svi sem Herakla, koji poteče napred obarajući desno i levo svojom
strašnom kijačom – dok neprijatelj boraše se u neredu i pometnji. Ovo lasonu bese prvi boj, i
njega obuze božanski bes. On na koplje koje mu Kizik pokloni nabadaše tamne prilike koje
mu se suprotstavljahu, dok sa njegove desne strane Polifem Lapit, dugačkim mačem, a sa leve
Mali Ankej, sekirom krcahu put ka kućama. To je bilo krvavo razbojište, i već je deset nepri-
jatelja ležalo posečeno na zemlji, a ostali behu u bekstvu, kad odjednom iskočiše tri visoka
junaka pa se stuštiše niz breg ratnički kličući. Njihov vod udari pravo na Jasona, koji isturi
svoje koplje napred i probode ga njime po sredini. Vrh koplja izbio je napolje pored samog
kičmenog stuba, i Jason ga nije mogao istrgnuti čak ni kad se nogom odupro o bedro paloga
junaka. Jednoga od one druge dvojice, oborio je Mali Ankej, i odsekao mu glavu trećim udar-
cem a treći je utekao vičući: – Izgibosmo – jao, izgibosmo – pogibe nam dobri Kizik Kralj!

Na te reci užas obuze Argonaute, a Jason povika: – Svetiljku! Svetiljku amo!
Mladi Hila, koji je i sam zarinuo džilit u utrobu jednoga junaka, zgrabi zadimljenu luču ko-
ju je samrtnik ispustio pa razmahnu njome oko glave dok ona opet ne blesnu jarko. On pritrča
Jasonu, koji, sagnuvši se da bolje razazna lik čoveka kraj njegovih nogu, vide da je to odista
Kralj Kizik, proboden darovanim kopljem, kopljem rođenog mu oca Eneja.
Kizik otvori oči i zausti: – Klejta, Klejta! Onda mu krv jurnu na usta, i on ispusti dušu.
Sada su napokon znali da su promašili ušće reke Rindaka za nekih dvadeset i pet milja, i da
ih je Trojna Boginja, u pakosnoj šali, vratila natrag na drugu stranu istog zemljouza iz kojega
su , otplovili dva dana pre toga.
Jason je naredio Ehionu glasniku da ode u dvor, i da u njegovo ime sklopi mir sa Klejtom,
sa Kizikovim bratom, i sa preostalim dolonjanskim knezovima. Ehion se hrabro primio ovog
opasnog zadatka, no kad je najzad isposlovao pristup i zamolio : da ga povedu Klejti, našao ju
je kako visi o jednoj gredi u njenoj bračnoj ložnici. Presekao je konopac, no bilo je prekasno.
Svanulo je jutro, vedro i vetrovito. Ogromni talasi bučno su nadirali uz obalu, i razbijali se
u vodeni prah o hrgov tvrdi pramac. Već su Dolonjani bili našli svoje mrtve i iskali da ih po-
kaju, i iz svake kuće razlegao se lelek kao urlikanje vukova. Argonauti su stajali u manjim
grupama, sašaptavajući se između sebe, sa zebnjom u srcima. Samo se Ida usudio da prozbori.
On je prišao Jasonu i kazao glasno: – Na nama nema krivice za ovo. Krv naših dragih
domaćina pada samo na tvoju glavu. Zašto si se oglušio o Orfejeve reci kad te je ono upozo-
rio? Zašto nisi izmolio oproštaj u Boginje?
Jason spusti ruku na mač, pa reče – Ida, zakleo si se da ćeš me slušati kao svoga starešinu.
Ja ti sada naređujem da umukneš. Čuj me. Smrt moga nesrećnog kraljevskog brata teško pri-
tiska moje srce, no smatram da ja tome nisam kriv koliko ni ti. Jasno je da je Velika Boginja
sve nas podjednako načinila oruđem svoje osvete: da Kizika kazni za ubistvo njenog svetog
lava. Neka sama Boginja, a ne mi, bude odgovorna za delo minule noći. Niko iz naše družine
nije ubijen, pa čak ni ranjen, sem ako su jedan ili dvojica dobili poneku ogrebotinu, što upadl-
jivo i jasno pokazuje da je njen pravedni gnev bio uperen samo protiv Dolonjana.
Ida taman bese zaustio da kaže nešto zajedljivo, kad ga Herakle uhvati straga i baci uvis,
tako da se on glavačke prevrte u vazduhu i dočeka na noge, teturajući se. – Dosta si govorio,
reče Herakle, izmahujući kijačom. Ida proguta u sebi svoj gnev.

Mir je bio zaključen s Dolonjanima. Aleksandar, koji je nasledio presto, primio je Jasono-
vo objašnjenje da su njegovi ljudi bili u uverenju da se nalaze kod Daksiliona; on ih je
razrešio svake krivice i priznao je da je i sam bio u zabludi, smatrajući ih za svoje pelaške
neprijatelje iz Prokonesa. Bilo je jasno da ga je bratovljeva smrt pre radovala negoli što ga je
žalostila. Onda su svi zajedno, Argonauti i Dolonjani, načinili lomače i stavili na njih leševe,
sa ružmarinom i drugim mirisnim biljem, da bi potrli zadah spaljenog ljudskog mesa, i sa

svim darovima hrane koja je bila ukrcana na Argo, osim vina. Zajedno su igrali u oklopima
okolo svake lomače, triput okolo svake, zvekećući oružjem, a njihovi izmećari duvali su u
školjke i udarali u bubnjeve da bi odagnali duhove poginulih. I uvek, kod trećeg kola, igrači
su bacali na lomaču plamene ugarke i posmatrali su kako plamenovi ližu i proždiru leš.
Lomače su nezajazno urlale na vetru, i od mrča ubrzo su ostale još samo užarene kosti. Nad
njima su podigli visoke mogile, a najviše mogila od svih podignuta je Kiziku.

Argonauti su se triput oprali u izvorskoj vodi, i promenili su ruho. Prineli su na žrtvu crne
ovce, sa glavama oborenim nadole, i krvlju su zalili mogile, da duhovi utole svoju žeđ za os-
vetom; i vinom darovanim, da bi zaboravili. Isto tako, čupali su svoje kose pregrštima.
Međutim, Klejtin duh nije se ticao Argonauta.

Tri dana trajale su posmrtne igre u slavu Kralja Kizika, u kojima su i Dolonjani uzeli
učešća; no Argonauti su pobedili u svima takmičenjima, kao što se moglo očekivati.

Veliki Ankej bio je izabran da ih predstavlja u rvanju, umesto Herakla ili Kastora. Jer He-
rakle je slučajno ubio poslednju dvojicu rvača sa kojima se bio uhvatio u koštac i njihovi su
ga srediti duhovi još uvek ponekad mučili; a Kastor je bio povredio palac kad je one kobne
noći iskočio iz Arga na obalu. Prilikom prvog susreta Ankej je uhvatio dolonjanskog rvača
oko pasa, podigao ga uvis, i bacio porebarke, a potom ga hitro oborio na leđa pre nego što se
ovaj pribrao od iznenađenja. Tako je Ankej osvojio Zlatan pehar, jer Dolonjanin nije hteo da
se još jednom uhvati s njim u koštac.

Herakle je lako pobedio u dizanju tereta. Dolonjanski takmičar zapinjao je obema rukama
da podigne na svoja leđa Argov novi sidreni kamen; no još dok se on bezuspešno bočio i na-
tezao, Herakle mu je prišao straga i, silom ga posadivši, podvukao jednu šaku pod kamen i

podigao ga visoko iznad glave, zajedno sa Dolonjaninom na njemu. A kad je Dolonjanin
skočio na zemlju i priznao se pobeđenim, Herakle je, titrajući se kamenom u ruci, pitao da li
bi neko hteo da se lopta s njim. Kad ne bi odgovora on hitnu kamen u vazduh, kao u igri kolu-
ta, preko glava gledalaca. Srećom niko ne bi povređen. Ovaj podvig doneo je Heraklu srebrn
pehar – jer Dolonjani su cenili srebro više nego zlato.

Kastor je bio pobednik u trci dvoprega, i dobio je zlatnu čelenku; no ta trka nije bila zna-
menita, budući da su tamošnji konji bili slabe pasmine, kad se uporede sa konjima Sparte ili
Tesalije.

Poluks je za svoje pesničanje dobio divno otkan čilim; on je bio strašan borac, i igrao se
svojim protivnikom kao mačka mišem. Dolonjanin je neprestano kvačio, na zgražanje Argo-
nauta; jer u Grčkoj kvačenje nije čojstvo. No Poluks ga je nekažnjeno puštao da se istrgne iz
svakog zahvačaja a onda je nasrnuo na nj, zadajući mu u podbradak udarce levom rukom,
tako da ga je ošamutio i on se kukavno skljokao na jedno koleno.

Takmičenje u trčanju bilo je odbačeno, zato što se Atalanta bila javila za nj; Dolonjani nisu
hteli da se takmiče s devojkom, a Jason nije hteo da uvredi Atalantu time što bi umesto nje
odredio nekog drugog Argonauta.

Bilo je samo pravo da Jason zastupa Argonaute bar u jednoj vrsti takmičenja, pa mu je
dozvoljeno da se javi za streljanje iz luka, premda je Faler Atinjanin bio mnogo bolji strelac

nego on, a Herakle mnogo bolji nego Faler. Jedna guska bila je odnesena usred polja i zrna
ječma posuta pred nju; na dati znak, Jason i njegov takmac izbacili su po jednu strelu na
gusku, sa udaljenosti od šezdeset koraka. Dolonjaninova prva strela pogodila je gusku u nogu,

što ju je prikovalo za zemlju i nateralo da leprša krilima, ali Jasonova strela okrznula joj je

grudi, i potekla je krv. Kad su po drugi put odapeli lukove, obojica su daleko promašili metu

usled jednog iznenadnog naleta vetra. Treći put, Dolonjaninova strela zabola se guski u trticu,
Jasonova u glavu. Tako je Jason zadobio venac od divlje masline, jer odbio je sve druge da-

rove, govoreći da su mu malo sreće doneli oni koje je već dobio.
Naposletku je došlo muzičko takmičenje, i Fokej, dolonjanski dvorsi pevač, pevao je grle-

no uz pratnju lire dug hvalospev Kiziku i njegovim drugovima, nabrajajući slavne pretke i
junačka dela svakoga od njih, i završavajući svaki stih tužnim lelekom:

Pogibe u noći, lele, lele, pogibe od ruke prijatelja.
Pozdravili su ga zasluženim pljeskom, a onda su se sve oči okrenule Orfeju. Orfej nije, kao
Fokej, izvijao glasom, niti je upadljivim pokretima ruke povlačio strune, niti su reci njegove
pesme bile tašta hvala palih. On se okrenuo svojim brižnim licem gori Dindimu, i povlačio je
strune tiho kao da je svaki akord izvor čistog bola za nj, i njegova je lira jecala od tuge dok je
pevao jasnim glasom:

Oprosti, Majko, ludome detetu tvom, sinu što jedva ti imena znade, mlad! Svemoćna Bo-
ginjo, oprosti čedu svom sve greške njegove u danu kobnom tom, pomiluj, i daruj nad!

Kormilo sputaj, brod razbij, Majko Sveta, svakom što holo diže nasilja jedra; i dok mu

duša ko galeb pisti kleta, tvoj crni ples neka mu pokoj ometa, al mene privij na nedra!

Kad tvoja zmija zapišti, tvoji lavi kad zalaju…

On nije mogao više da peva od suza, i svi Argonauti plakahu s njim. Ehion smače sa des-
nog stopala pozlaćenu sandalu sa krilima na peti, znakom njegove glasničke službe. On je
predade Orfeju, govoreći: – Orfeju, ti si bolji glasnik nego što se ja mogu ponadati da ću ikad
postati!

Onda su svi u isti mah ustali na noge i jedan za drugim uputili se zemljouzom na Medveđe
ostrvo. Stazom koja se sada naziva jasonova staza popeli su se na goru Dindim, naumni da

izmole oproštaj od rasrđene Boginje. Oni se nisu bojali Međedovića, jer sa njima je išla Ata-
lanta i, kad su začepili uši, ona je pustila oštar, neveseo, zacerekan krik od kojega se čoveku
krv ledi; krik deve lovice koja upozorava neznance da joj beže s puta ako ne žele da se pret-

vore u jelene. I tako su se bezbedno popeli do vrha sa kojega su, budući da je dan bio lep,
mogli da osmotre ćelu obalu Mramornoga mora, i činilo im se da Prokones leži malne na
udaljenosti jednog strelometa. Linkej, zagledan u severozapadni vidik, uzviknu: – Vidite li

onu srebrnu traku tamo u daljini? Ono je Bosfor, kroz koji vodi naš put u Kolhidu. Ali niko od

njih nije mogao da razazna moreuz.

U jednoj udoljici, blizu vrha, našli su panj jedne jele, čiji je vrh bio srubljen gromom, no
deblo je bilo tako široko da dva čoveka ne bi mogla da ga obuhvate raširenim rukama. Ovaj
panj Arg stade da teše svojom sekirom, dokle ga ne uobliči u lik Boginje kako čuči sa glavom
međ rukama i oslonjena laktovima o kolena. Kad je završio, svi ljudi okitiše glave vencima od
bršljana i ničke padoše pred likom. Izboli su se noževima da je krv potekla, i urlali su moleći
Boginju za oproštaj, dok je Atalanta kitila cvećem njen lik i nazivala ga – Milom Gospodar-
kom Blistava Lica. Onda je svaki muškarac otišao da potraži neki veliki kamen, najveći koji
je mogao da donese ili dokotrlja, a Herakle je od tog kamenja sazidao čvrst oltar. Na oltar su
stavili darove koje su sa sobom doneli – ječam, susam, žir, borove šišarke, i jedan dragocen
vrč timetskog meda, Butov dar. Kad je Atalanta izgovorila propisanu molitvu, okrenuli su lica
u stranu i čekali znak. Ubrzo su čuli trokrat lavež lava, i znali su da je sve dobro.

Vratili su se na zemljouz, i dok su išli, dvojica po dvojica, ugledali su kako se oblaci skupl-

jaju na jugozapadu. Tifis reče: – Kroz tri dana moći ćemo da zaplovimo.
Jason upita: – A zašto ne noćas?
Tifis odgovori: – Moramo pustiti da vetar ode pre nas, njegovo duvanje umanjiće snagu

vodene struje u moreuzu.

Te noći, koja je bila poslednja pre mladine, morili su ih u snu mrtvi Dolonjani: Mali Ankej,
Pelej, Faler, i Ergin iz Mileta, poskakali su u snu i, dograbivši oružje, ljuto bi se između sebe

poklali da srećom njihova graja nije probudila Idmona. On im je pljusnuo hladnu vodu u lica i
tako ih dozvao svesti.

Ujutru svi su se saglasili da zaplove što je mogućno pre, i da im sledeća meta bude ušće
reke Kija, koje sa severa štiti visoki greben Argantonskih planina. U međuvremenu, Idmon se
poduhvatio da smiri duhove bezbednije nego što su bili smireni.

On je uputio svoje drugove da se triput okupaju u moru i jedanput u izvorskoj vodi (što je i
sam učinio), a glave da okite sivozelenim vencima od masline. A onda, stojeći na Kizikovoj
mogili, odeven u svoje svešteničke odežde, pozvao ih je da svi prominu pored njega i dotakao
ih je srećnom grančicom lovora. Zatim je usledilo prinošenje svinja na žrtvu: najpre je njihova
krv zalila mogile, a onda su ćele pečene nisko na vatri sve dok ih plamen nije požderao. –
Najedite se dobro, dragi dusi, uzvikivao je Idmon, svojim jakim glasom. Zatim je zabio u
zemlju, svrstane u red, trideset i četiri hrastova trupca, i pored svakog pobo palice kao koplja,
i svaki trupac nazvao imenom jednog Argonauta. Posle toga, tiho je poveo družinu bosih nogu
preko jednog potoka, da bi tekuća voda njihov vonj odnela od duhova, u kojih je njuh veoma
osetljiv. Zatim se vratio i oslovio duhove, govoreći: – Dusi, zaboravite svoj gnev i smirite se
napokon, zadovoljni sa mestom svog pokoja dole. Ne činite pomora međ našim stadima, i ne
pustošite nam letinu garom i plamenjačom. Evo, tu su pred vama u redu, sa kopljem u ruci,
oni koji vas nevoljno ubiše. Kinjite ih, ako ne možete naino, no gnev vaš neka ne pohodi decu
njihovu ni druge nedužne! On je imenovao svaki trupac po redu. Konačno, pokrivši glavu
ogrtačem, i on se iskrcao i pregazio potok.

– Na more, na more! povikaše Argonauti. – Neka se niko ne osvrne natrag na mogile, reče
Idmon, – da vas dusi ne bi poznali i dosetili se obmani. No on bese zaboravio da stavi u red

svoj trupac i da ga nazove Idmon. Duh jednog Dolonjanina, koji se zvao Megabront, koja je

on sam ubio u boju, iskrao se za njim, doleteo je na Arga i zavukao se u spremište pod kormi-
larevim sedištem. Odatle je vrebao, priželjkujući osvetu. Linkej je video kako je on užagrio
crvenim očima na Idmona, no tada, ne želeći da privuče na sebe pažnju duha, nikome to nije
rekao.

Uskoro su se opet otisnuli na more. Jugozapadni Vetar ispunio im je jedro, a Orfej je svirao
jednu melodiju bez reci u slavu dindimske Boginje, tako umilnu da se svakom činilo da je
more cvećem procvetalo. Jedan šareni kovač doleteo je sa predgorja Medvedeg ostrva kad su
minuli pored njega, načetio se na križu i stao da cvrkuće i stresa svoja krioca.

Orfej odloži liru. Svi uzeše da pitaju Mopsa: – Šta kaže ptica? Je li to neka poruka od Bo-

ginje?

Mops odgovori: – Uvek je poruka jedna i ista: – Deco, ne grešite više!

No Dolonjani produžiše rok trajanja svoje žalosti: još jedan ceo mesec oni ne uzdiše vatre i

ne okusiše kuvanoga jela.

Glava XXI
HILA JE NESTAO

Herakle stade da se vajka dok je veslao: – Kralj Euristej jamačno je već poslao za mnom
svog glasnika Taltibija sa naređenjem da izvršim neki nov Rad. Budimo li se još gde god
zadržavali kao ono poslednji put, on će me začelo stići neumitno kao Sudbina. Neću se nimalo
iznenaditi ako ga vidim kako me čeka načetet na nekoj steni na ulazu u Bosfor. Onda će kaza-
ti uz onaj svoj slađani osmeh: – Najplemenitiji Herakle, u dobar čas! Moj vladar, Kralj Euris-
tej od Mikene, tvoj vrhovni gospodar, poslao me je da ti saopštim njegovu najnoviju naredbu.
Zapoveđeno ti je da se popneš na Mesec i da otuda doneseš Kralju zrelih jagoda – vidi dobro
da budu zrele! Uh! Da mi je znati šta će mu jagode sa Meseca – hajte recite! Zar on nema
jagoda u svojim šumarcima? Svete Zmije, lude li stvari zahteva taj dugouhi glupak! No naj-
gore je to, što svu tu šalu ja moram da izvšavam u svoj zbilji.

Jason reče, da bi ga odobrovoljio: – Da, kneže Herakle, teško bismo bili pogođeni ako bi
tebe izgubili. Zato, najbolje će biti da požurimo, kao što ti veliš.

Herakle odgovori: – Uzmi veslo rad promene, momče a Orfej neka danas bude naš zapo-
vednik. U njega je kanda više razboritosti no u ikoga na ovome brodu, ako izuzmem mladoga
Hilu. Uzmi Idmonovo veslo a Idmon neka odmeni Tifisa, koji u očima izgleda kao oboleo pas
i treba da leži udobno ušuškan pod guberom.

Jason je uzeo veslo a Tifis je dopustio Idmonu da umesto njega uzme kormilo. Tifis je iz
dana u dan slabio; Herakle je morao da ga na svojim plećima donese dole sa gore Dindima.

– A sad, reče Herakle, – pohitajmo. Srebrni pehar koji sam na igrama zadobio poklonicu
onome ko bude kadar da vesla sa mnom uporedo dokle god noćas ne izvučemo brod na neko
žalo. Muzike, Orfeju!

Orfej je udario u strune i zasvirao neki veslački napev sa tihom uljuljkujućom melodijom, a
sam je smišljao reci o Suncu, koje svakoga dana u ognjenim kočijama jezdi nebesima od Isto-
ka na Zapad; i svake noći vraća se okeanskim putem, zaspalo dok plovi u zlatnom brodu što
ima oblik vodenog cveta. Pevao je i o kolhidskoj Eji, gde su staje Sunčevih konjica što zlatno
žito zobe i bacaju pene u koje su ogrezli. Svaka strofa bila je ponavljanje one prethodne, sa
jednim jedinim novim stihom na njenom početku. Ovo sabirno dejstvo bilo je čarolija koja je
gonila veslače da istraju u veslanju. Satima su tako zapinjali, i svaki se u sebi zaricao da će
biti poslednji koji će odložiti veslo.

Herakle je sedeo staklastih očiju, kao čovek koji vesla u snu, no s časa na čas on bi se pro-
muklim rikanjem pridružio horu. Tako su plovili dalje, strofa za strofom se nizala, i prošli su
pored ušća reke Rindaka i njenih močvara i ševara iz kojih se orilo kliktanje divljih ptica; i
pored šumovitog ostrva Bezbika, sedam milja severno. Ovaj deo mora vrveo je od sva-
kovrsnih riba od kojih su neke, čudnih boja i oblika, bile nepoznate Grcima. Dan je bio vreo, a
pred podne Veliki Ankej reče svom susedu Heraklu, prekidajući čaroliju poja: – Mili druže,
prestanimo za časak s veslanjem da bismo se malo okrepili vinom i ječmenim hlebom.

Umesto odgovora, Herakle zaurla sledeći stih koliko ga grlo nosi, i ni Ankej, niti iko drugi,
ne usudi se da još jednom pomene okrepljenje. I tako su veslali dalje, strofa za strofom se
nizala, i sat za satom. Prošli su pored Mirleje, frigijskog naselja, na ravnoj obali zaštićenoj
plodnim brežuljem u zaleđu; svi su žarko želeli da se tuna iskrcaju, jer dobro su mogli da ra-
zaberu duge površine valjano negovanih vinograda na terasastim padinama s onu stranu gra-
da; no neumoljiva melodija prikivala ih je za vesla. Euridam Dolopljanin i njegov drug, Ko-
ron iz Girtona, prvi su se predali, postiđeno uvukavši vesla kroz otvore. Ergin iz Mileta i

Askalaf, sin Aretijev, sledili su njihovom primeru. Kad je Faler Atinjanin uočio da su sva
četvorica čistokrvni Minijci, pecnuo ih je, govoreći: – Da su na ovo putovanje krenuli sami
Minijci, sumnjam da bi ikad ugledali kako obale Grčke čile na vidiku.

Tako je on podbo duh nadmetanja između pravih Minijaca i onih koji behu Minijci samo
po usvojenju. Samo Faler i njegov drug But behu između sledeće desetorice koji odložiše ves-
la. Poj se još uvek žalobitno čuo kad uiđoše u Kijski zaliv; no oni koji behu uvukli vesla pres-
tali su, umorni, da pevaju. Veliki Ankej obneznani se i pade preko svog vesla, a Mali Ankej

vide u tome opravdanje da i sam odloži veslo, da bi svog imenjaka ispljuskao po licu mors-

kom vodom i vratio svesti. Sa leve strane, preko zaliva, dizao se strm i opak masiv snažnih
vrhova i borovim šumama obraslih Argantonskih planina, u kojima se mogu naći medvedi
džinovskoga rasta.

Kad ih je još pet milja delilo od njihove mete, ušća plitke ali hučne reke Kija u dubini zali-
va, samo su Kastor, Poluks, Jason i Herakle postojano veslali. Kako su se vesla redom
uvlačila, posao preostalih veslača postajao je sve teži, a jaka suprotna struja otežavala im je
trud. Uskoro su Kastor i Poluks u isti mah prestali da veslaju, jer nijedan nije želeo da u očima
drugova bude pretpostavljen onome drugom, a Kastor je bio na izmaku snage. Jason,
naćuljenih dlanova od veslanja, zlovoljno je ali istrajno zapinjao, nerad Heraklu da prizna
prvenstvo. Još pola milje i nadmetanje bi bilo završeno. Ali Jasonovo veslo nije zahvatalo

tako duboko u more kao Heraklovo, i Idmon je s mukom održavao pravac broda.

Herakle je pevao sve glasnije i glasnije; Jason sve tiše. Naposletku je Jason promašio jedan

zaveslaj i preturio se nazad. Herakle je ostao da vesla sam. Munjevita struja reke Kija suprots-
tavljala se hrgu; Herakle joj se junački opirao, i zapinjao je iz sve snage da bi joj odolevao i
pokretao brod napred. Odjednom se čuo snažan prasak, a odmah zatim tup udarac. Njegovo
veslo prelomilo se na dve polovine, a onom drugom je sebi zadao u prsa takav snažan udarac
da se preturio unazad, bacivši pritom Zeta, koji je sedeo iza njega, u naručje Meleagarevo, a
Meleagara u naručje Nauplijevo. Onda se podigao pogledao oko sebe, i uzviknuo srdito: –
Lavovi i Leopardice! Neka mi kogod doda pravo veslo, a ne trulež kao što je ovo!

Arg odgovori u ime svih: – Ne, plemeniti Herakle! Veslo nije krivo. Kad se tvoja čudesna
snaga uhvati u koštac sa ovom silovitom rekom, i najtvrđe veslo na svetu mora da se slomi.
Hajte, braćo Minijci, još nekoliko poslednjih zaveslaja, pa ćemo zakonačiti noćas na onim
onde ljupkim livadama prošaranim – belim cvetovima.

Umorni ljudi isturiše opet vesla kroz otvore, a Herakle uze veslo iz Jasonovih posustalih
ruku. Argo opet polete napred, a Idmon ga usmeri u jednu lagunu. Tu baciše sidro, iziđoše na
travnu obalu, i stadoše odmah da skupljaju suvarke za vatru, koju Augija uzdi kad izvi živi
oganj; u celoj Grčkoj on je bio najvestiji čovek da uzdi vatru po vlažnom ili vetrovitom vre-
menu, premda to niko ne bi rekao ako bi sudio po njegovim punačkim rukama i lenim pokre-
tima.

Napunili su kotao rečnom vodom, da bi skuvali desetak krupnih riba koje je Tifis to po-
podne ulovio na udicu s plovcem bačenu iza broda; no on je bio toliko slab da je morao, kad
god bi se riba uhvatila, da doziva Hilu da je izvuče gore na brod. Riblja čorba, zaprigana
ječmenim brašnom i začinjena mirodijama, dobro će ih zagrejati; no Herakle je izjavio da iako
muljevita rečna voda možda neće pokvariti ukus čorbe, on mora imati čiste vode bar da je
pomeša sa svojim vinom. Ostali Argonauti bili su isuviše umorni da bi hajali šta piju;
međutim, Hila se dobrovoljno ponudio da ode i nađe čist izvor, i da donese Heraklu to što
želi. On se popeo na brod da donese vrč, ali u isto vreme uzeo je svoju torbicu sa srebrnom
kopčom, zlatnim ukrasima, i zalihom mesa i smokava. Eto prilike da najzad uteknei Svi Ar-
gonauti sem Herakla isuviše su umorni da bi krenuli za njim u poteru; a uzdao se u sebe da je

kadar da nadmudri Herakla.
– Čuvaj se, milo moje, reče Herakle. – Drži se rečne obale, a ako naiđeš ma na kakvu

opasnost, beži odmah natrag i viči upomoć! Dela, poljubi me, najpre!

Hila poljubi Herakla sa neobičnim žarom, želeći da odstrani pažnju njegovu od torbice.
Herakle ne podozrevaše ništa, a kad Hila zamače iza jedne okuke pored reke, njemu se ote
uzdah golem kao prvi ćuh vetra koji najavljuje buru.

– Oh, kako me taj dečak voli! uzviknu on. – Zar mi ne zavidiš, Ida? Zar mi ne zavidiš,
Zete? Linkeju, ti koji imaš oštriji vid nego iko živi – Arže, Nauplije, Orfeju, Polifeme, brate

moj, vi koji ste (posle mene) putovali više nego ijedan iz ove družine – Atalanta, ti kojoj se

kao ženskom čeljadetu može verovati da ćeš govoriti bespristrasno – je li iko od vas ikad vid-
eo, u svim vašim lutanjima, dečaka tako lepog, tako vaspitanog, tako ljupkog, tako milog kao
što je moj Hila?

– Ah, dabome da nismo, najplemenitiji Herakle, odgovoriše oni uglas. No Tifis reče meko:
– Pripazi se, Herakle, da ne probudiš zavist bogova! Takva nesmotrena hvala dovela je Zevsa

u iskušenje da odnese mladog Trojanca Ganimeda. Zato, ja ću malo da pokudim Hilu, da bih
ga sačuvao od uroka. Njegov je nos malčice kratak, usta su mu malčice velika, a mali prst
savija izveštačeno kad pije.

– Ja volim kratke noseve, njegova su usta savršeno uobličena, a ako zucneš još jednu o
tome kako on pije, načiniću tučak od ove kijače i stucaću te u prašinu.

– Dobro, dobro, reče Tifis. – Povlačim svoje reci, mada su one kazane u dobroj nameri.
– Zaboravi svoje dobre namere i drži se istine, reče Herakle strogo. – Istina je sveta, i mora
na videlo! Onda se setio slomljenog vesla, pa reče svojim drugovima: – Ja odoh da odsečem
za se jedno veslo; jedno pravo veslo koje neće pući na dve pole. Kad se Hila vrati, brate Poli-
feme, vidi da se dete dobro nahrani, i neka popije malo vina, ali ne previše. Nije dobro, držim,

da deca piju mnogo vina.

Herakle ode i tumaraše okolinom, tražeći podesno borovo stablo, no ne nađe ni jedno koje
bi mu bilo po volji. Svako stablo koje je omerio pokazalo se ili premalo ili preveliko ili

isuviše razgranato, ili pak krivo. Kad je pao mrak, vratio se natmuren i zatražio da mu dadu

upaljenu buktinju. Polifem ga je brzo uslužio njome, i on se opet udaljio. Prošla su dva dobra

sata ili više pre nego što je našao bor kakav je želeo, jedno divno stablo, pravo i glatko kao

jablan, koje je raslo na rubu jednog mračnog gaja.
Razlabavio mu je korenje kijačom, a onda je, raskoračen i prignut, stao silovito i strašno da

cima i poteže stablo; najzad ga je s praskom iščupao, sa punim kolima zemlje oko korenja.
Otresao je zemlju, uprtio je stablo na rame, i vratio se logorskoj vatri. – Neka mi ko god doda

sekiru, povikao je. – Hoću odmah da sadeljem veslo, pre večere. I, Arže, moram te potruditi
da mi na brodu načiniš nov otvor za veslo dvaput širi od sadašnjeg.

Deljao je i tesao, gunđajući jako, a onda je odjednom povikao: – Hila! Ej, Hila, mezimče
moj, dođi amo da vidiš šta radim!

– Hila se još nije vratio, plemeniti brate, reče Polifem. – Da li da odem da ga potražim?
– Nije se još vratio! Šta znače te reci – nije se još vratio? zaurla Herakle. – Molim te, ne
šali se sa mnom. Ja sam prgav čovek dok se ne najedem i ne napijem.
– Ja se ne šalim, reče Polifem. – Hila je otišao s vrčem na vodu, i nije se još vratio. Da li da
idem da ga potražim dok ti završiš to veslo?

– Biće najbolje da učiniš to što pre, reče Herakle, – a kad ga nadeš, reci mu od mene da će
dobiti batine kakve ne pamti, zato što me je ovako bacio u brigu.

Polifem, zabacivši na leda svežanj buktinja, i uzevši jednu upaljenu u ruku, uputi se uz re-

ku. Idući tako, dozivao je jako Hilu po imenu; no odziva nije bilo, sem sovuljaginog podrugl-
jivog kreštanja. On je bio vičan šumi i ubrzo je razabrao otiske malih stopala u sandalama. To
je bio Hilin trag, i dečak je očevidno trčao. Tragovi prstiju desne sandale nisu bili dublje utis-
nuti od tragova leve: teški tucani vrč začelo je morao imati neku protivtežu u drugoj ruci. Ili je
Hila bacio vrč u reku? Trag je vodio Polifema duž jednog potočića koji se završavao dubokim
vrelom, nazvanim vrelo Pege, i tu je na obronku našao Hiline sandale i vrč, i njegovu dolamu
od kože laneta, ali Hile tuna nije bilo. U tome času razlegao se iz šipražja iznenadan krik neke

noćne ptice, pa Polifem trže mač i jurnu napred, izbezumljen, pomišljajući da su razbojnici ili
neka divlja zver napali Hilu. On povika: – Hila, Hila, eto mene, eto!

Herakle, sedeći za poslom na obali, čuo je taj zov, pa zgrabivši svoju golemu kijaču, poju-
rio je trkom uz dolinu. Ubrzo je naišao na Polifema koji, cvokoćući zubima i dršćućim gla-
som, povika: – O mili Herakle, pripremi se da čuješ lošu vest. Hila je došao do onog vrela
tamo, nu tu je tragu kraj. Vrč i sandale i dolamu od kože laneta ostavio je na travi, nu napali
su ga razbojnici ili divlji medvedi, ili ga je neki zavidljivi bog odneo gore na nebo – čuo sam
njegov krik!

Herakle je riknuo od besa i bola kao neki čudovišni bik kojega je obad ubo na neko osetlji-
vo mesto. Jurnuo je pored Polifema vitlajući kijačom oko glave i vičući: – Hila, Hila,
mezimče moj, vrati se meni! Vrati se, praštam ti. Nisam hteo da te tučem, bogami!

Polifem, vrativši se Argonautima, upozorio ih je čega im se valja bojati ako se Hila ne
pronađe. – Uveren sam da će nas Herakle sve poubijati – a prvi će stradati Tifis i )ason.

– Jasno je šta se dogodilo, reče Ergin iz Mileta. – Hila je jurio da se zagreje, napio se na
vrelu, izuo se i svukao da se okupa, zaronio, zapao u dubok vir, i utopio se.

– On je umeo da pliva kao riba, primeti Jason.

– Možda je pod vodom udario glavom o neku stenu pa se obneznanio, reče Eufem iz Tena-
ra. – To se dogodilo mnogom neopreznom plivaču.

– Hila je bio hrabar detić, reče Pelej. – Teško će mi pasti što njega više nema.
Meleagar se osmehnu. – Ja mislim da nije potrebno da govorimo o njemu tako, kao da je

već mrtav, reče on. – Po načinu kako je onomad na Samotraki razgovarao s Atalantom i sa
mnom, ja mnim da je on prosto pobegao od svoga gospodara. I, ruku na srce, ja mu, verujte,

to ne zameram.

Linkej reče: – Opazio sam da je poneo torbicu kad je pošao. Ako je zaronio u vir da se
okupa, on bi i nju ostavio na obali, kao što je ostavio vrč i sandale.

– Ja sam čula kako u torbici nešto zvecka, reče Atalanta.
Polifem reče: – Teška torbica u levoj ruci objašnjava podjednakost otisaka. Nisam mogao
da se domislim zašto usled težine vrča otisci nožnih prstiju nisu pokazali dublja ulegnuća bilo
s jedne bilo s druge strane.

– Teška torbica što zvekeće? uzviknu Mops. – Pa onda je jasno kao dan da je momče od-
maglilo. Bogme, vesto je utekao ispod okrilja Heraklova, bar za neko vreme. On će sada,
zamišljam, kopnenim putem udariti put Troje, onde će uzeti brod za Lemno, i opet se naći s
onom curom Ifinojom.

Arg reče: – Možda je Pelija bio u pravu kad je kazao da će Argo mučno izdržati Heraklovu
težinu. Kad se vrati, udaraće toliko nogama da se bojim da će provaliti brodsko dno. Da li on
nije opet poremetio umom? Pogledajte ono džinovsko veslo koje je načinio! Da li on zbilja
namerava da ga upotrebi? Ta dugo je bez malo koliko i brod. Smejaće nam se svi koji nas
budu videli.

Stari Nauplije primeti oporo. – To je najčudnije veslo koje sam video u toku trideset godi-
na moje mornarske službe. Bilo bi predugačko čak i onda kad bi se Herakle pomerio preko, na
sedište na suprotnoj strani. Osim toga, kako bi mogao da smesti to veslo? Treba li da bacimo

jarbol u more a na njegovo mesto da uglavimo veslo?

Herakle se još mogao čuti kako u daljini doziva – Hila! Hila!, ali bleda svetlucanja njegove
buktinje nisu se više videla. Oni su zabrinuto razmotrili da li bi se moglo desiti da Hila oda

Trojancima da je Kolhida meta Argova, jer, ako bi učinio to, posledice bi bile ozbiljne. No
Atalanta uze Hilu u odbranu, govoreći da će on pre odgristi svoj jezik nego što će izdati dru-
ga, i da on ume da bude izvanredno dovitljiv lažov kada mu se to prohte. – Ja mu želim sreću
kod žena, reče ona. – No ne mogu da ne brinem za nj, kad im je sad pao šaka – časti mi moje,
ne mogu da ne brinem!

Tako je razgovor tekao dalje. – E, pa ja se nadam da ću sada malo odspavati, reče Veliki
Ankej. – Ovo je bio zamoran dan za sve nas. Laku noć, drugovi!

Svi su zaspali sem Polifema, koji nije hteo da Herakle pomisli o njemu da je nedrug. On se

opet uputio uz reku pravcem kojim je Herakle otišao, i, mašući buktinjom, umorno je vikao, –
Hila! Hila!

Kij ističe iz jednog velikog svetog jezera zvanog Askansko jezero, ukraj kojeg je drevno
saborište nimfa Žunja. Kad je Hila došao do vrela Pege zatekao je Vrhovnu Nimfu, koja se

zvala Driopa, kako se naga u njemu kupa; jer bilo je veče mladoga meseca i ona je činila ob-
redno očišćenje pred prinošenje žrtve. Hila je krotko odvratio pogled u stranu, no usudio se
umoliti je da mu kaže put u Troju, i ispričao joj je svoju povest s malom preinakom. Driopa se
zaljubila u njega. Ona mu je kazala da može, ako mu je po volji, da pođe sa njom u Saborište,
gde će ga držati prerušena među ženama dokle brod ne otplovi dalje. Kad joj je on zahvalio sa
suzama u očima, ona ga je zagrlila, ali ne na Heraklov medveđi način, i milo ga je poljubila.
Kazala je da, kada se već nagledao njene golotinje, a nije se pretvorio u lisa ili u jelena,
očevidno je da je Boginja upriličila ovaj sastanak: dozvoljeno mu je da je obljubi i prosto bi-
lo! Tako ga je ona bez po muke zavela, jer bila je lepa žena, a on je bio ushićen što se najzad
oseća muškarac i što uživa naklonost Boginje. Sve svoje ukrase poklonio joj je kao milodare
od ljubavi, no ona ga je naučila da kraj vrela ostavi vrč, sandale, i dolamu kao da se utopio;
povela ga je sa sobom jednom tvrdom zelenom stazicom, koja neće odati trag njegovih stopa-
la.

Kad je raspomamljeni Herakle banuo u Saborište da se raspita o Hili, Driopa mu je kazala

da ona ne zna ništa. On je zaintačio da pretrese svaki kutak i ona se nije protivila njegovoj
želji, iako je Saborište bilo sveto i on nije imao prava da mu pređe praga. Išao je iz odaje u
odaju, razbijajući kijačom ormane i dolape i škiljeći zleudno u ustravljene nimfe. Jednom je
prošao sasvim blizu Hile, ali nije ga poznao u kratkoj zelenoj tunici i pod kapuljačom; a onda
se uz huku, dreku, i psovku vratio u zoru logorskoj vatri na laguni. Izdaleka je već zavikao: –
Izdajnici, svi ste se zaverili protiv mene! Osvetiću vam se. Neko je od vas ukrao moga me-
zimca. To si učinio ti, Jasone, ili ti Tifise. Nikad nisam imao vere ni u jednoga od vas.

Ali logorske vatre bile su puste, a kad je pogledom potražio Arga, njega tuna nije bilo.

Kroz praskozorje ugledao ga je, malenog na zapdnom vidiku, kako plovi pored bazaltnih litica

Argantona. Kad je shvatio da su ga drugovi ostavili na pustoj obali, bio je isprva isuviše

zaprepašćen da bi mogao da se naljuti. To mu se još nikad nije dogodilo u svim njegovim
doživljajima. Tražio je po obali svoj srebrni pehar i druge stvari, uveren da su ih drugovi iz-

vadili iz njegove škrinje i ostavili ih na žalu za nj. No oni za sobom behu ostavili ništa, samo

riblje kosti i njegovo novo veslo. Ah, gusari! Iz šume iza sebe čuo je Polifemov promukli glas
kako još uvek na mahove doziva: – Hila! Hila! Gde si, Hila?

Na Argu je bilo dosta pregonjenja. ledan sat pre zore poduhnuo je iz doline svež povetarac

i raspirio je zgaslo ugljevlje logorske vatre, i plamen je opet buknuo. Tifis se zakašljao od

dima. To ga je probudilo, pa je podigao Jasona govoreći: – Evo povetarca koji nam taman
treba. Naredi svima da pređu na brod.

lason povika: – Svi na brod! Bunovni Argonauti pokupiše svoju opremu i, spotičući se pre-
ko lestvica, ulegoše na brod, gde svaki sede na svoje mesto, sem što Meleagar ostavi Atalantu

pa sede na Heraklovo mesto. Jer u toku noći bese izbila čarka između ovo dvoje zaljubljenih.
Nije poznato šta su oni jedno drugom rekli, tek njihovi odnosi nisu više bili prijateljski, i, ako

je jedno od njih moralo štogod da zatraži od onog drugog, to se činilo putem Orfejevog posre-
dovanja.

Na Jasonovu zapovest lestvice behu izvučene na brod i Argonauti, otiskujući se veslima
kao čakijama, kretoše s Argom iz lagune. A onda snažna struja Kija zahvati brod i ponese ga
zalivom. – Dižite jedro! viknu lason. Oni izvukoše jarbol, iz njegovog ležaja, namestiše križ, i

vetar ispuni jedro. Još uvek u polusnu, Argonauti su gledali kako se zamagljena obala gubi u

daljini.

Tek kad su dobro poodmakli iz zaliva uzviknuo je Admet, koji je u Jolku prvi predložio da

Herakle predvodi pohod: – Gde nam je Herakle? Zašto on nije na brodu? I gde je Polifem? Šta

ti tu radiš, Meleagare, na Heraklovom mestu?
Skočio je srdito da proveri da li Herakle ne spava gdegod na zadnjem delu broda. A onda

je dreknuo na Tifisa: – Huljo! Ti si nas podigao u polumraku i nagovorio si Jasona da naredi
ukrcavanje i polazak pre no što smo shvatili da Herakle nije među nama. Odmah okreći brod
natrag, inače teško tebi!

Tifis ništa ne odgovori, no samo se oporo osmehnu na Admeta.
Admet uvuče veslo i skoči, s oružjem u ruci; spotičući se i psujući, on pođe da udari na Ti-
fisa. No Kalaid i Zet, sinovi Severnog Vetra, zadržaše ga, govoreći mu: – Mir, Admete! Ako
imaš kakvu pritužbu, uputi je Jasonu. On je ovde zapovednik.
Admet se stade otimati od njih. – Imate pravo, Tračani, reče on. – lason je isto tako umešao
prste u ovu zaveru. Iz zavisti je ostavio Herakla na pustoj obali. On želi da sva slava ovoga
pohoda pripadne njemu. Ako naš poduhvat uspe, on zna da će svaki pametan čovek hvaliti
Herakla a zaboraviti )asona. Vraćaj brod, ti tamo! Hej, drugovi, ko je na mojoj strani? Zar se
možemo nadati da ćemo bez Herakla zadobiti Runo? Vratimo se odmah po Herakla, i po Poli-
fema bogme! Ako on kazni Jasona i Tifisa kao što su zaslužili, ja neću ni prstom maci da ih
zaštitim.

Samo su Pelej i Akast pristali uz Admeta. Vetar je bio jak a veslanje prethodnoga dana to-

liko je iscrpio Argonaute da im je pomisao o spuštanju jedra i veslanju nasuprot vetra bila
nepodnošljiva. Sem toga, njih je više plašio pokor da su ga napustili: on je već bio dovoljno
pomahnitao pre nego što je Hila nestao, a oni mu čak nisu ostavili ni jela ni pića na obali.

Idmon reče: – Hajde, Jasone, ti si naš vod. Na tebi je da odlučiš: da li da se vratimo ili da
plovimo dalje?

Jason je sedeo i gledao preda se, nerad da išta prozbori.
Faler Atinjanin ga pecnu: – Jasone, ti ćutiš baš kao onaj prodavač ribe na trgu u Atini, kad
ga mušterija pita pošto je riba, obračunata u ulju ili u ječmu. On nikako da kaže cenu, bojeći
se da ne zatraži manje nego što je mušterija gotova da plati. No kad prepredeni prodavač
uzme preda mnom da izvodi takve majstorije, ja dohvatim ribu pa ga njome šljisnem po licu,
premda ja sam obično miran čovek.
Admet prozbori opet: – Vetar nas nosi sve dalje i dalje. Hajde, Jasone, izdaj zapovest pre

nego što bude prekasno.
Ida mu se promuklo naruga: – Admete, Admete, jagnjeća šubara naero ti stoji na glavi, a

nos ti je katranom umrljan. Sedi, čoveče, sedi dole!
Kalaid reče pomirljivo: – Admete, zaboravi Herakla. Neko božanstvo uputilo je Tifisa da

nas sve podigne, i načinilo nas je slepim za gubitak Herakla sve do ovoga časa.
– I još uvek drži svoj prst na usnama Jasona, našeg zapovednika, dodade Zet. – Zaboravi-

mo ludog Tirinčanina i plovimo dalje, misleći samo na Runo.
Admet odgovori: – Pa dobro. Šta sam ja, jedan protiv svih vas? No budite svedoci, Akaste i

Peleju, da smo se vi i ja ozbiljno zalagali za povratak u konačište, a da su se Zet i Kalaid pro-
tivili tome. Ushte li Herakle da iskali svoju osvetu ma na kome od nas, neka se njegov gnev
izlije na ovu dvojicu Tračana. Jason, Arg, Tifis, i ostali kao da su pali u neki božanski zanos, i
ne mogu se smatrati odgovornim. Što se tebe tiče, Ida, jednoga ćeš dana izreći jednu podrugl-
jivu reč previše: ona će ti kao zlić uleteti natrag u usta, i uješće te za jezik.

Plovili su dalje u tišini koju je malo zatim narušio kreštavi glas Askalafa iz Orhomena. –
Čujem sa pramca neki čudan raspevan šum. Može li to biti Zevsova hrastova grana?

– To samo vetar huji u užariji, reče Ehion.

Ali Mops žrec pope se na pramac i, utišavši posadu znakom ruke, pomno oslušnu. Napo-
kon, on klimnu glavom i prozbori: – Grana kaže: – Herakle je ostavljen po naumu samoga
Zevsa. Heraklov gnev poravnaće stazu našega povratka. Otac Zevs odredio je i za Polifema
jedan posao koji mu valja da obavi na ušću reke Kija. Prestanite, sinovi moji, da se gložite
između sebe, i plovite pobožno u potragu za onom svetinjom koju je Kobila odavno od Ovna
ukrala.

Ovo je resilo stvar, i mir je opet na brodu zavladao.
Kad u dolini Kija ne nađe ni traga ni glasa o Hili, Herakle se uputi redom u sve susedne
gradove Mizije i optuživaše njihove vladare da su mu ukrali Hilu. Kad oni porekoše optužbu,
on zatraži od njih taoce i obećanje da će tragati za Hilom dokle ga ne nađu. Znajući da će im
Herakle porušiti kuće i zapaliti letinu ako mu se usprotive, oni pristaše da udovolje njegovom
zahtevu. Do dana današnjeg narod Mizije još uvek svuda traži Hilu jednom u godini,
dozivajući ga po imenu širom plodnih dolja i vrletnih gora svoga zavičaja. No sam Herakle
krenuo je pešice u Kolhidu, nadajući se da će tamo zateći Arga i osvetiti se Jasonu i njegovim
drugovima.
Polifem, budući izgnanik iz Larise, a kad mu je Herakle dao na čuvanje svojih trideset
mladih mizijskih talaca, odlučio je da se nastani u dolini Kija i da tuna podigne grad. On je to
učinio, i grad je otada postao veoma značajan, i omiljeno je mesto gnežđenja svetih roda.

Glava XXII
POLUKS SE PESNICA S KRALJEM

AMIKOM

Kad su oplovili Rt Posejdon, Argonauti spustiše jedro i latiše se vesala pa uzeše severoza-
padni smer. Visoki bregovi štitili su ih od vetra, no još se ne behu odmorili od napora pre-
thodnoga dana pa su stoga sporo odmicali duž te strme i stenovite obale.

Nauplije upita Jasona: – Hoćemo li po podne pokušati da se probijemo kroz Bosfor?
Jason se obrati Tifisu, koji odgovori: – Struja u moreuzu biće još uvek prejaka. Bez Herak-
love pomoći teško ćemo moći da joj odolimo.
– A zašto ste onda, tako vam bogova, uzviknu Admet, – jutros toliko hitali, i ostavili He-
rakla na tuđoj obali?
Idmon reče povišenim glasom: – Admete, Admete, to pitanje pretresli smo već dovoljno, i
glas Zevsove grane jasno je obrazložio Tifisov postupak. Moj ti je savet da sada priđeš Tifisu
i da mu stisneš ruku, u znak prijateljstva; i isto tako da se rukuješ s Jasonom i Kalaidom i Ze-
tom.
Kad svi pohvališe ovaj predlog, Admetu ne bese druge nego da po njemu postupi. On us-
tade i svečano se rukova sa svojim drugovima.
– A sad, fasone, reče Veliki Ankej, – ako nisi nauman da danas brodimo dalje, zašto se ne
bismo iskrcali na prvo zaštićeno žalo i dovršili naš prekinuti počinak?
– Zašto ne, odista? složi se Jason.
Veslali su polako još nekoliko milja, dok obala ne skrenu na zapad a bregovi se stadoše
udaljavati; onda su doplovili pred jedan bogat grad, i videli su stada kako pasu na zelenim
livadama kroz koje protiče bistra planinska reka.
– Da li iko zna ko je ovaj narod? upita Jason.

Arg odgovori: – To su Bebrici – ili bolje reći mešavina Ahajaca, Briginjana i Mišana. Pre
dva ljudska veka jedno ahajsko pleme naselilo se među Briginjanima na ušću Dunava i skla-
palo je sa njima mešovite brakove; docnije su se, u pratnji izvesnog broja birginjanskih bora-

ca, spustili ovamo u čamcima od tuljanove kože i ubrzo su pokorili domaće Mišane. Oni su
neki čudan narod koji volije kravlje mleko negoli ovčje ili kozje, a vino mešaju sa svezom
borovom smolom. Čuo sam da je njihov Kralj, koji malne neprestano ratuje protiv Mirijandi-
na i Bitinjana na severu, neki divljak po imenu Amik. On tvrdi da vodi poreklo od Posejdona,

kome, pod najmanjim izgovorom, prinosi ljudske žrtve, običaj koji je u Grčkoj srećom ukinut.
Ako Ankej iz Tegeje želi odmora, Amik će mu verovatno ponuditi večni počinak.
Jason postavi pitanje na glasanje. – Da li da se ovde iskrcamo, ili da veslamo dalje?

Sa trideset glasova prema dva odlučeno je da se iskrcaju; zato svi staviše na se šlemove i
oklope pa, uz ratničko klicanje, izvukoše Arga na obalu, prema jednoj kući koja je, sudeći po
njezinoj veličini, mogla biti kraljevski dvor, i tu privezaše palamare za jedno snažno lovor-
drvo.

POVRATAK ARGA U DOMOVINU

OD ARTEMIDINOG OSTRVA DO EJE I NATRAG U JOLK (DEBLJA OD TREĆE NE-
DEUE U JUNU DO KRAJA OKTOBRA

KOPNENI PUT JASONA I MEDEJE SA ZLATNIM RUNOM (TANJA STRELICA)

Ehion glasnik prvi je izišao na obalu. On se ozbiljna i neustrašiva lika uputio kućama. Jed-
na kršna ljudeskara dugih ruku i četvrtaste glave kao da je na nakovnju skovana – glavom
Kralj Amik, sudeći po njegovim zlatnim ukrasima – iziđe Ehionu u sretanje. Ali umesto da ga
pozdravi bar s onom uljudnošću koju svaki častan čovek ukazuje čak i neprijateljskom posla-
niku, on se grubo prodera: – Zamišljam da ti je poznato ko sam ja. Ja sam Kralj Amik. Ne, ne

tiče me se ko si ti ni kuda si nauman – a bez sumnje tvoja su usta ionako već puna laži – no
hoću da znaš šta vas sada čeka. Strancima nije dozvoljeno da se iskrcaju u moju zemlju; ni-
jednome od njih. Akoli ipak to učine, omaškom ili namerno, oni se moraju pomiriti s posledi-
cama. Ili moraju poslati zatočenika da se pesnica sa mnom, u kojem slučaju ja ga neodstupno
ubijam mojim čuvenim udarcem desne ruke, ili pak, ako više vole da prekrše ovaj uobičajeni
red, mogu da skrate postupak bezuslovnom predajom. U svakom slučaju, mi ih potom odvo-
dimo na vrh onog predgorja koje ste upravo oplovili i bacamo ih dole u more, kao žrtvu

mome velikom pretku, Bogu Posejdonu.

– Ja se lično ne pesničam, odgovori Ehion uglađeno, – i žao mi je što od Tirinta Herakle,
naš dojučerašnji drug, nije više na brodu. On bi ti, uveren sam, pružio lepu priliku za megdan
junački. No ipak, mi imamo ovde još jednog slavnog borca u junaštvu pesničanja i možda će
ti biti po volji da se vidiš s njim, to je Spartanac Poluks, koji je pre nekoliko godina odneo

pobedu na Olimpijskim Igrama ćele Grčke.
Amik se nasmeja. – Moje oči još nikad ne videše valjanog Grka na poprištu. Viđao sam,

doduše, Grke da se i lepo pesnice; no to je samo zgodan tanac, skakutanje i vrdanje tamo i

amo. No šta im to koristi? Ama baš ništa, ludovi jedni! Ja njih uvek mlatnem mojim čuvenim
desnim udarcem, i sve ih sručim na gomilu. A oni mene ne mogu da ozlede, razumej brajko!
Ja sam samo kost i mišić. Evo na, udri i slomi ruku!

Uputili su se zajedno Argu, i Amik povika prostački: – Gde je taj ludi Spartanac, Poluks,
koji sebe naziva pesničarem?

Jason reče hladno: – Začelo nisi dobro čuo reci našeg plemenitog glasnika, Ehiona sina
Hermesova. Ja sam Jason iz Jolka, vod ovog pohoda, i moram te zamoliti da svoje pozdrave

najpre meni uputiš.

Amik se prezrivo i glupo nasmeja, pa reče: – Jezik za zube, Zlatokosi! Ja sam slavni i
strašni Amik. Ja ne uskačem u tuđe voćnjake, i ne dopuštam nikome da uskače u moje. Pre
nego što vas sve, jednog za drugim, pobacam sa stene u more, voleo bih da vidim tog vašeg

pobednika ćele Grčke i da ga malo izbubetam. Potrebno mi je malo gimnastike.
Argonauti se u čudu zgledaše, no sad su već povrveli žalom Amikovi naoružani ljudi. Nije

bilo nade da će moći bez teških gubitaka da spuste Arga u more i otisnu se od obale; i nisu
želeli da ostave Ehiona u rukama divljaka, kad je bilo očevidno da oni neće poštovati nepo-
vredivost njegove osobe.

– Evo mene, Kralju Amiče, reče Poluks, ustajući. – Malo sam utrnuo od veslanja, no
smatraću za osobitu čast da podelim s tobom megdan junački. Gde se obično pesničate?
Možda u vrtu onog tvoga divnog dvora onde?

– Ne, ne, odgovori Amik. – Ima jedna zgodna udoljica ispod stene s onu stranu sela; tu se

ja uvek borim, ako se to može nazvati borenje. Obično, to više liči na prosto klanje žrtve.
– Zbilja? reče Poluks. – Dakle, ti zastupaš stil goroseče u pesničanju. Krupni ljudi kao što

si ti skloni su da se izdižu na prste pa odgore da zadaju udarce. No da li se tebi ne čini da to
slabo uspeva kod pribrana protivnika.

– Naučićeš od mene mnogo pesničarskih majstorija pre nego što te ucmekam, reče Amik
uz grohotan smeh.

– Uzgred da upitam, reče Poluks, – hoće li to biti borba pesnicama ili tuča i udaranje kako
ko zna i ume?

– Borba pesnicama, naravno, odgovori Amik. – I ja laskam sebi da sam borac bez straha.

– Da se potpuno razumemo, reče Poluks. – Kao što ti je možda poznato, pravila se znatno
razlikuju u ovim zabačenim kraljevstvima. Pre svega, dopušta li se kod vas kvačenje, hva-
tanje, ili ritanje? Ili bacanje prašine u oči?

– Svakako ne, reče Amik.
– Ili ujedanje, nadbadanje, udaranje u mošnice?

– To nikako! uzviknu Amik uvređeno.
– I samo ćemo se nas dvojica boriti?
– Samo nas dvojica, reče Amik. – I borba je – do kraja.
– Dobro, uzviknu Poluks. – Vodi toj udoljici!

Amik ih povede udoljici, koja je odista bila veoma ljupko mesto, gde su na najzelenijoj

travi koja se zamisliti može u izobilju rasli zumbuli, ljubica, i sasa, a vazduh mirisao od mas-

linice. Njegovi ljudi zauzeše mesto ispod reda maginja, a drugu stranu ostaviše Argonautima.

No kad su se uputili onamo, Idmon, idući odvojen od drugih, naiđe na jedno dobro predska-
zanje: dva orla blizanca stajali su na mrcini jednog tek uginulog crnog konja duge dlake, i

jedan je od njih neprestano zavlačio glavu između konjskih rebara da bi kidao creva, a onaj
drugi, već sit, brisao je svoj kukasti kljun o kopito uginulog konja. Drugi lešinari, kopči,
vrane, i svrake, skakutali su i obletali tuda, radi da i sami sudeluju u gozbi. U orlovima bli-

zancima Idmon je poznao Kastora i brata mu Poluksa, budući da je orao ptica njihovog oca
Zevsa; a u konju video je Amika, budući da je konj posvećen Posejdonu; one druge ptice-
grabljivice predstavljale su Korona, Melampa, Kalaida, Zeta, i ostale Argonaute.

– Ovo je neobično poprište, primeti Poluks. – Ima vrlo malo mesta za snalaženje. I oba se
kraja sužavaju u kut kao pramac i kormilo broda.

– Divota za moj način pesničanja, reče Amik. – I, uzgred rečeno, ja se uvek borim okrenut
leđima steni. Ne volim da mi sunce bije u oči.

– To mi je milo što čujem, reče Poluks. – U prosvećenim zemljama uobičajeno je da se
strana izvlači kockom. No hajde, gospodaru, skini gornju odeću i pričvrsti rukavice!

Amik se skide. Bio je bezobličan kao medved, premda dužih nogu. Mišići njegovih malja-
vih ruku isticali su se kao od brega odvaljeno kamenje pokriveno mahovinom. Njegove sluge

navukoše mu i privezaše rukavice – ogromne kožne rukavice nabijene olovom i okovane tu-

canim šiljcima.

Jason iziđe napred da se usprotivi. – Kralju Amiče, to nikako ne može! Varvarski je okivati
rukavice kovinama; to je zabranjeno u Grčkoj. Ovo je pesničarsko takmičenje, a ne boj.

– Ovo nije Grčka, reče Amik. – No ipak, niko ne srne da posumnja u moje čojstvo. Poluks
može da pozajmi par mojih rukavica, ako mu je to po volji.

jason zahvali Amiku, koji naredi jednom robu da donese par istih onakvih rukavica kakve

su bile i one koje je on navukao. Poluks se osmehnu na roba i odmahnu glavom, jer Kastor

mu je već bio navukao njegove sopstvene meke zaštitne rukavice, koje su služile da mu štite
zglobove prsta i pritežu šačne korene. Četiri prsta svake šake bili su obuhvaćeni u rukavici, ali
palci su ostali slobodni i nepokriveni.

Jason šapnu Kastom: – Zašto tvoj brat nije hteo da primi one odlične rukavice?
Kastor odgovori: – Što teža rukavica, to sporiji udarac. Videćeš!
Protivnici su se saglasili da zvuk trube oglasi početak megdana. Zato trubač iziđe na jednu
stenu iznad udoljice, i još je kao bajagi raspetljavao zamršene gajtane koji su mu držali trubu

o vratu, kad u to zatrubi jedna druga truba iz gomile, i Amik jurnu na Poluksa, nadajući se da
će ga prepadom iznenaditi. Poluks odskoči unazad, izbeže udarac desne ruke namenjen nje-
govom uhu, kroči u stranu, i hitro se okrete. Amik, pribravši se, vide sebe kako stoji a sunce
mu udara u oči.

Amik je bio daleko teži od svoga protivnika, i mlađi za nekoliko godina. Razbešnjen zato
što je licem okrenut u nepovoljnom pravcu, on je bivolski nasrnuo na Poluksa, i udario je na

nj obema rukama. Poluks ga je odbio pravim udarcem leve pesnice u podbradak, i koristio je

svoje trenutno preimućstvo, ne udarcem desne, kao što se moglo očekivati, već još jednom
udarcem leve, tako da su Amikovi zubi zacvokotali.

To je bilo malo da se savlada Amik. On je jurnuo napred, oborene glave, štiteći lice od
udarca odozdo, gurnuo je Poluksa u prsa i upravio je dva opaka udarca u njegove mošnice.

Poluks je umakao na vreme i Amik je pokušao da ga satera u senoviti severni tesnac udoljice,

gde sunce ne bi smetalo nijednome. No Poluks je ostao na belegi, i prisilio je Amika da se
bori onde gde će mu sunce najviše smetati: čas bi ga neka stena zaklonila, čas bi opet jarko
blesnulo iznad nje, prema tome kako je Poluks odbijao njegova nasrtanja. Poluks se borio čas
levom a čas desnom rukom, jer bio je i levak i dešnjak, što je veliko preimućstvo za pesnica
ra.

Kad je borba trajala toliko vremena koliko bi čoveku koji ne hita odveć trebalo da pređe
jednu milju, Poluks je bio ozleđen samo po jednome ramenu koje je, zaboravljajući šiljke
Amikove rukavice, bio podmetnuo da bi zaštitio glavu od jednog iznenadnog udarca – inače
bio je netaknut; ali Amik je pljuvao krv iz oteklih usta a oba oka bila su mu bezmalo zatvore-
na. Amik je dvaput pokušao svoj udar goroseče, podižući se pritom na prste i strovaljujući se
odozgo udarcem desne pesnice; no oba puta je promašio i izgubio ravnotežu, jer su mu stopa-

la bila isuviše blizu, a Poluks se time koristio i kaznio ga valjano.
Sad je Poluks stao da objavljuje gde namerava da ćuši Amika, a za svakim upozorenjem

odmah je usledio udarac. On je smatrao nedostojnim da zadaje protivniku udarce po telu, jer
to nije olimpijski način, no je neprestano ciljao u glavu. Podvikivao je: – Usta, usta, levo oko,
desno oko, podbradak, opet usta.

Amik je urlao malne isto onako snažno kao što je Herakle urlikao dok je tražio Hilu, no
kad je počeo da preti poganim psovkama, Poluks se rasrdio. Gradeći se kao da smera udarac
desnom rukom, on je snažno tresnuo levom protivnika po nosu; osetio je kako kost i rskavica

krenuše pod težinom udarca.
Amik se stropošta i pade nauznak, a Poluks priskoči da ga dotuče onde gde ležaše; jer

premda u prijateljskim borbama pesničarske škole smatraju plemenitim uzdržati se od udaran-
ja oborenog protivnika, ipak, kad je u pitanju javno borenje, smatra se da bi bio budala onaj
pesničar koji se ne bi koristio do kraja uspelim udarcem. Amik se brzo okrete pa se podiže na
noge. No njegovi su udarci sada ličili na kratke i besomučne trzaje, a rukavice su mu izgledale
teške kao sidreno kamenje; Poluks nije poštedeo njegov razbijeni nos, no je udarao po njemu
čas s jedne a čas s druge strane, a čas opet po sredini.

Amik u očajanju uhvati svojom levom rukom Poluksovu levu pesnicu, kad se ona pruži
prema njemu i povuče je k sebi, a u isti mah snažno izmahnu desnom. Poluks, koji je
očekivao nečasnu borbu, baci se u istom pravcu u kojem je bio povučen; a Amik, koji je
očekivao da će se on odupreti vučenju i tako primiti udarac u glavu, udari u vazduh. Pre nego
što se pribrao Poluks mu je desnom rukom zadao udarac u slepoočnicu, a odmah potom i le-
vom u podbradak.

Amik više nije bio na oprezu; on nije više mogao da se bori. Teturao se na nogama, dok je
Poluks sračunato lupao po glavi, zadajući mu ritmičke udarce kao goroseča koji natenane ob-
ara visok bor pa se najzad izmakne u stranu i gleda ga kako s treskom pada med sitno rastinje.

Poslednji udarac, zadat levom rukom, došao je odozdo, malne sa samoga tla, razmrskao je
protivnikove slepoočne kosti i oborio ga je mrtva na zemlju. Argonauti kliknuše zadivljeni i
veseli.

Bebrici su bili prilično mirni za vreme borbe jer nisu verovali da je Amik u nevolji. On ih
je ranije često zabavljao svojim posrtanjem po polju, gradeći se kao da ga je protivnik teško
ozledio, pa bi onda odjednom poskočio živo i samleo onog nesrećnika.

Ali kada je Poluks stao po volji da mlati Amika, oni se uznemiriše, pa uzeše da opipavaju
svoja koplja i da vitlaju kijačama. Kad najzad pade Amik, oni pohrliše da ga osvete, i jedan
bačeni džilit okrznu Poluksa po kuku. Argonauti jurnuše napred da zaštite svoga zatočenika, i

nasta kratak, krvav boj. Poluks, onakav kakav je bio, uskoči u nj, i pokaza se isto onoliko
vičan veštini opšteg borenja kao što je bio vest u pesničanju. On je udarao nogom, rvao se,
ujedao, pesničao se, nasrtao glavom, a kad je udarom noge u stomačnu duplju oborio onoga
čoveka koji je bacio džilit na nj, priskočio je odmah i iskopao mu oba oka. Kastor je pritom
štitio svoga brata, i jednim udarcem dugoga mača skroz je presekao glavu jednoga Bebrika,
tako da je izgledalo da će mu pole pasti na ramena.

Ida, na čelu male čete Argonauta naoružanih kopljima, pojuri ivicom udoljice i napade Be-
brike s boka. Oni se razbežaše kroz gaj maginja kao roj pčela iz nadimljene košnice. Jason,
Faler, i Atalanta streljahu iz lukova begunce; Meleagar hitaše džilit za njima. Zaprepašćeni i
obezglavljeni Bebrici utekoše daleko od obale, ostavivši na bojištu četrdeset što mrtvih što
smrtno ranjenih drugova; ali Kalaid i Zet daleko su ih gonili, kao što kopči gone jato divljih
golubova.

Jason sabra svoje drugove, med kojima trojica ili četvorica behu ranjeni, ali nijedan opas-
no; Ifit iz Fokide bio je obneznanjen udarcem kijače, Akast je ponosno pokazivao zasekotinu
zadanu vrhom koplja na unutrašnjoj strani butine koja je dosta krvarila i otežavala mu hod, a
Faleru je pogodak kamenice ozledio bedro.

Jednodušno su Argonauti pohrlili u dvorac Amikov u potragu za plenom. Našli su tuna
srebra i zlata i dragog kamenja u izobilju, koje su docnije kockom podelili između sebe, i go-
leme zalihe namirnica, među kojima i nekoliko dugih vrčeva lezbijskog vina. Herakle je bio
popio malne sve piče na Argu, i vino ih je sada osobito obradovalo.

Te večeri, okićeni vencima lovorova lišća sa drveta za koje je Argo bio povezan, dobro su
se počastili krtom govedinom i debelim ovnujskim mesom; i da bi se zaštitili od mogućnog
neprijateljskog prepada, naoružali su neke Marijandine, koje je Amik bio zarobio u ratovima,
i rasporedili su ih da stražare po gradu. Ali Bebrici nisu smeli da se vrate.

Jason je veoma želeo da ne uvredi Boga Posejdona. Sledećeg jutra, na njegov predlog, stari
Nauplije iž Arga, Periklimen iz Pila, i Ergin iz Mileta, svi sinovi Posejdonovi, uzeše da
zajednički pripreme žrtvu svome ocu. Stoke je bilo u izobilju, jer svi dželepi Amikovi behu
sada u rukama Argonauta, a što ne budu mogli pojesti, moraće i tako da ostave za sobom.
Štedri od nevolje, prineli su Posejdonu na žrtvu ništa manje nego dvadeset čistih tračkih ru-
donja, sagorevši ih potpuno i ne okusivši od njih ni zalogaja, i još suviše i druge su životinje
na uobičajen način prineli na žrtvu ostalim bogovima.

Toga dana, isto tako, pristojno su sahranili bebričke mrče, i Kralja Amika izdvojeno od os-
talih. Argonauti nisu strahovali od njihovih duhova, jer oni behu pali u časnoj borbi.

But se veoma obradovao kad je u Amikovoj smočnici našao ćup divljeg meda: med je bio
zlatnosmeđe boje i sabran samo iz cveta borova argantonskog krša. – Još nikad nisam video
ovako čist borov med, reče on. – Takozvani borov med sa Peliona tukne pomalo od mešavine
raznog behara i cveća, ali ovaj ima pravi miris. Nu ipak, dodade on, – to je pre retka zanimlji-
vost negoli neka osobita izvrsnost.

Glava XXIII
ORFEJ PRIČA O DEDALU

Trpezarija Kralja Amika bila je ukrašena freskama. Među njima bila je jedna koja je prika-
zivala Dedala i Ikara kako na krilima lete sa Krete, a jedan čovek bivolje glave riče za njima u
samrtnom ropcu i Tezej Atinjanin, sa sovom na ramenu, vitla pobedonosno sekirom sa dve
oštrice.

Mali Ankej reče Orfeju: – Mili druže, daleki putniče, protumači nam ovu sliku, ako hoćeš.
Obavezujemo se da ćemo pažljivo slušati i nećemo praviti upadica.

Ovo je dakle priča koju im je Orfej ispričao dok su ovenčani lovorom pirovali u dvorani

poraženog neprijatelja.

– Misli se da je iz nehata pre negoli iz hotimične neposlušnosti vod Bikovića krećanskoga

Knosa, Vrhovni Sveštenik Sunca Boga Minoja, prekršio drevnu zapovest Trojne Boginje,

naime, da nikome sem domorodnih Krećana nije dopušteno da se ukrca u čamac ili brod koji
bi mogao da primi više od pet ljudi. On je tu zapovest prekršio u slučaju Dedala, pelazgijskog
veštaka iz Atine, kao što ću vam odmah izložiti, mili Argonauti. Tezej Jonjanin, Kralj Atine,
poslao je Dedala u Knos zajedno sa devetnaest drugih nesrećnika, sve u okovima, da ih tamo,
prilikom godišnje Prolećne Svetkovine, poganja sveti bik Sunca, Minotaur. Dedal, rođak Te-
zejev po majčinoj lozi, bio je osuđen na smrt zbog ubistva jednog druga-veštaka, no Tezej je
opovrgao presudu kad se Dedal ponudio da iziđe u arenu umesto da bude pogubljen.

– Pređe sve žrtve Minotaura behu krećanski Bikovići, dobrovoljci u smrti, no sada Krećani
postaše ustravljeni da se izlažu pred njim, čak i u slavu Boginje. Minoj (kako se Sveštenik
Minojev kratko nazivao), praštajući ovu ustravljenost, naredio je da dvadeset žrtava biku daju
svake godine krećanske naseobine ili pak oni gradovi koji plaćaju danak. On je ovo činio na
takav način kao da time ukazuje veliku počast odabranome mestu; jer u isto vreme Vrhovna

Sveštenica pozivala je otuda isti toliki broj devica da budu sveštenice Minotaurove, a ta

služba donosila im je bogatstvo i ugled. Obično, Minoj je slao po žrtve u Mikenu ili Tirint ili
Pil ili Arg ili u neki drugi grad na grčkome kopnu, no katkada i na Jegejska ostrva ili u Malu
Aziju ili na Siciliju; jednom čak i u daleku Filistiju. Ove žrtve bile su nenaoružane, i obično
Minotaur bi ih sve bez po muke poubijao za jedno popodne, jer su se oni samo trčanjem i
preskakanjem mogli uzdati u spasenje. Međutim, ako bi neki čovek neobične hitrine i hrabros-
ti izbegao smrti za određen razmak vremena, što se merilo isticanjem zrna peska iz jednog

probušenog suda, onda su Arijadnine Nimfe, kako su Minotaurove sveštenice nazivane, ska-

kale preko ograda, gole, no samo opasane zmijskim kožama oko bedara, i spašavale ga od

bikovih rogova. Arijadnine Nimfe starale su se o Minotauru od njegovih mladih dana, i svo-

jim su glasovima mogle vladati njime i onda kad je rikao i rogušio se i udarao kopitom od

besa. Jašući na njemu, po tri ili četiri u isti mah, prevrćući se preko njegove glave, kiteći mu
rogove vencima dok bi on u nestašnoj igri jurišao na njih, preskačući na motkama preko nje-
ga, i mnogim drugim veselim igrama, one su prikazivale vlast Trojne Boginje. Prolećna
Svetkovina okončavala se mističnim činom ljubavi između Pasifaje Lune-Krave i Minoja
Sunca-Bika, koji su posle složene obredne igre, Bikovići i Arijadnine Nimfe javno
ovaploćavali u ljubavnim zagrljajima. Posle toga. Vrhovna Sveštenica nemilosrdno je klala
Minotaura, a krv koja je lopila iz njegovog grla hvatana je u legen i čuvana u vrču sa dve

drške, zajedno sa suzama koje su nimfe prolile zbog smrti svog rogatog u igri druga. Ovom

krvlju, izmešanom sa dosta vode, škropljene su kukavičinim repnim perima bezbrojne voćke
na ostrvu, da bi rađale obilatim plodom: vradžbina veoma moćna.

– Dedal je znamenit sa svoje dovitljivosti. Njemu se pripisuju mnogi čudesni pronalasci,
između ostalih i veština livenja kipova u bronzi. Tvrdi se čak da je on načinio veštačka krila
koja je mogao da raširi kao ptica i da se tako održava u vazduhu. No bila ta priča istinita ili

ne, on je svakako nadmudrio Minotaura u knoskoj areni, iako je kocka pala na nj da prvi stupi

u arenu; osim toga, on je bio hrom i ne više mlad čovek, a nijedan od devetnaestorice koji su
sledeli za njim nije se spasao vitih, ubilačkih rogova. Minotaur je bio svikao da smatra sve

muškarce svojim dušmanima, i da poštuje samo žene; sem toga, kad god bi jurnuo iz svoje

mračne staje u kojoj je držan gladan i žedan, od gore bi mu zaboli srebrnu iglu u pleće, da

podjare njegov bes. Dedal nije utekao od njega, kao što neobavešteni pesnici tvrde, odletevši

na krilima kući u Atinu. Nije se ni zakopao u pesak arene, da bi se sakrio; jer pesak je bio

posut po kamenom pločniku taman toliko da se noga ne oklizne, i da upije prolivenu krv. On
je smislio drukčije bekstvo.

– On je znao da su, po naređenju Boginje, u svetim plandištima podignute herme – beli
stubovi sa poprsjima – kao simboli plodnosti, da bi bikovi bili snažni. Bikovi su se bili navikli

na ove herme, i na njih se nisu obazirali. Dedal je smislio, da se načini hermom. Dvorska oda-
ja u kojoj je bio zatvoren bila je obložena belim gipsom, i on je otkinuo jedan njen venac, i

razdrobio ga je rukama u prah da bi njime posuo šarene haljine koje su mu bile date. Isto tako,

nabeleo je ruke i noge i lice i kosu, pa kada su ga spustili u arenu, upravo pre nego što je Mi-

notaur bio pušten, otšepao je do jednog oltara sa strane, popeo se na nj, pokrio glavu krpom

platna koju je otkinuo sa svoje odeće, i stajao je mirno kao svaka herma. Minotaur je pomam-
no rikao ne opažajući Dedala, i uzalud je jurio oko arene tražeći neko slabo mesto u ogradi.
Ljudski miris ga je dražio, i žudeo je da poseje smrt među gledaocima. Kad su Arijadnine
nimfe dotrčale, kao obično, da nogama ćuškaju leš i da izvode svoje akrobatske veštine, našle
su Dedala još uvek živa. Dvorski stražari izvukli su ga gore u bezbednost.

– Svojom veselošću i mnogim izumima Dedal je ubrzo stekao opštu ljubav u dvoru, kao i
naklonjenost Vrhovne Sveštenice. Pored mnogih drugih neobičnih igračaka, on joj je načinio
živ kip Boginje, za dvorsko svetište, sa pokretnim udovima i očima, kao i veštačkog čoveka,
po imenu Tala, koji se kretao, kao vojnik na straži.

– U toku sledeće godine Minoj je postao ljubomoran na Dedala, i, pod ovim ili onim izgo-
vorom, nepravedno ga je bacio u dvorsku tamnicu. Međutim, Dedalu nije bilo nimalo teško da
utekne, uz pomoć Vrhovne Sveštenice, u navečerje Prolećne Svetkovine. U isti mah on je
oslobodio dvadeset nesrećnih Pelazga, među kojima i svoga sestrića Ikara, koji su u popodne
sledećeg dana trebalo da budu izvedeni biku u arenu. On ih je kroz lavirintske hodnike dvora
izveo moru na obalu, gde je, slučilo se, jedan ratni brod u kraljevskom brodogradilištu čekao
gotov da bude spušten u more. On ga je bio opremio jednim svojim izumom – sredstvom da

se brzo podigne jedro i izloži vetru – no to sredstvo nije još bilo isprobano a ovo je bio jedini

brod tako opremljen. Do tada, četvorougaono krećansko jedro visilo je sa križa stalno
pričvršćeno za jarbol, i mornari su morali da se penju na jarbol da ga otuda otkače kad god je
vetar bio suprotan; a kad je vetar bio povoljan, valjalo ga je opet prikopčati na isti zametan
način. No Dedal je izumeo jedan način – koji se sada primenjuje svuda u Grčkoj – pomoću
kojega križ, zajedno sa pričvršćenim jedrom, može da se diže ili spušta po jarbolu uz pomuć
koluta i čekrka, bez potrebe pentranja, a sem toga jedro se može i zaokrenuti malo da bi se
koristio bočni vetar. Minoj je prekršio zakon kad je dopustio Dedalu da kroči na ovaj brod,
premda on još nije bio spušten u more; jer Dedal nije bio domorodan Krećanin.

– Begunci su zatekli brodogradilište pusto, spustili su brod u more pomoću valjaka, hitro
su podigli jedro i navezli se na more, pored ostrva Dije. Straže na izlazu iz luke objavile su

uzbunu, i nekoliko sati docnije Minoj je krenuo u poteru sa svojim brodovima, uzdajući se da
će stići Pelazge čim vetar utoli, jer oni ne behu svikli veslanju. Ali dobro opremljeni brod već
je bio nestao sa vidika, a Minoj je ubrzo uvideo da su Dedal i njegovi drugovi, pre nego što su

se otisnuli, napola prestrugali sva krećanska kormila, tako da su se ona pod pritiskom polomi-
la. Zato je morao da se vrati u luku i naredi dunđerima da načine nova kormila. Minoj je držao
da begunci neće smeti da se vrate u Atiku, iz straha od Tezejeva gneva; možda će se uputiti na
Siciliju, i tu potražiti utočište u jednome od nekoliko Boginjinih svetišta.

– Dedal, zadržan suprotnim vetrovima u Jonskome zalivu, ugledao je svoje gonioce upravo

kad se približavao Siciliji, i izmakao im je na taj način što je hrabro zabrodio kroz Mesinski
Moreuz, između stene Scile i vrtloga Haribde, a potom okrenuo na sever umesto na jug. Tako
se oslobodio potere i bezbedno prispeo u Kumu, u Italiji, gde je potopio svoj brod a jedro i

konopce posvetio tuna Boginji. Ali njegov sestrić Ikar, kormilar, utopio se za vreme putovan-
ja, pavši u snu sa broda u more jednog ranog jutra. More koje ga je progutalo zove se otada

Ikarevo More, njemu u spomen. Neka niko, zaveden pogrešnim tumačenjem svetih fresaka

(kao što je ova koju vidite pred vama), ili kopaničarstvom na škrinjama, ili rezbarijama na
peharima, ne pokloni vere onoj budalastoj priči o tome kako je Ikar leteo na krilima koja mu
je Dedal pričvrstio za pleća, pa se isuviše približio Suncu, tako da se vosak istopio a on se

utopio. Krila sa kojima njih prikazuju simbolišu brzinu njihovog broda; a topljenje voska u

sardiniskim obredima, koji se sada obavljaju u slavu Dedalovu, odnosi se samo na vesti način

livenja bronze koji je on izumeo.

– Iz Kume, Dedal i njegovi drugovi putovali su pešice kroz Južnu Italiju, i prešli su na Sici-

liju. U Agrigentu ugostila ih je Nimfa svetišta Heroja Kokala, a Dedal ju je obdario malim

kipom Boginje, iste izrade kao i onaj veliki koji je načinio u Knosu. Ona je bila očarana da-
rom i obećala mu je Boginjinu zaštitu. Krećansko brodovlje, koje je plovilo pored obala Sici-

lije u uzaludnom traganju za Dedalom, razbili su pred Agrigentom vetrovi koje je Nimfa priz-

vala iz zemlje protiv njih; spasli su se samo Minoj i nekoliko njegovih mornara koji su ispli-

vali na obalu. Videći Dedala i njegove drugove udobno smeštene u Kokalovom svetištu, Mi-
noj se veoma rasrdio i zapovedio je Nimfi, pretećim i nepristojnim recima, da mu ih odmah

preda kao njegove robove-begunce. Nimfa je bila prisiljena da se osveti za uvredu nanesenu

njenoj časti, kao i časti Boginje: umesto tople vode, dok je Minoj sedeo u kadi kupatila, njene
su žene prosule na nj ključalo ulje ili (neki kažu) katran.

– Dedal je opravio jedan od razbijenih krećanskih brodova i hrabro otplovio u Atinu Kralju
Tezeju; doneo mu je vest o Minojevoj smrti i pokazao mu je pritom pečatni prsten sa njego-

vog palca kao pouzdan dokaz. To je bio prsten sa velikim crvenim karneolskim kamenom, u

koji je bila urezana slika posađenog Minotaura sa dvogubom sekirom vlasti. Tezej je, pre iz-
vesnog broja godina, pohodio Knos i takmičio se u atletskom delu Svetkovine, pobedivši u
junaštvu pesničanja; on je držao da je Knos najčudesniji grad na svetu. Kad je uzeo prsten, i
probe radi stavio ga na palac, njegovo je srce snažno zakucalo od gordosti i ushićenja. Dedal,
opazivši to, obavezao mu se u potaji da će ga povesti da osvoji Kretu ako njemu i njegovim

drugovima beguncima poštedi živote. Tezej je prihvatio ponudu.

– Po Dedalovim uputstvima sagrađena je potajno, daleko od svakog javnog puta, flota rat-
nih brodova, koji su bili brži i podesnije opremljeni negoli krećanski. Nijedan Krećanin nije
smeo ništa da sazna o tome. Kad je novi Minoj, čije je ime bilo Deukalion, uputio poslanike
Tezeju i zahtevao od njega da mu preda Dedala, Tezej je odgovorio da je njegov rođak Dedal,
pošto ga je Minotaur poštedeo, sada slobodan čovek koji je već ispaštao za svoj prvobitni
zločin čovekoubistva; koliko je poznato on nije učinio nikakvo drugo zlodelo. Kokalova Nim-

fa, kazao je Tezej, ubila je Minoja iz sopstvenih pobuda, a Dedal nije imao udela u tome

groznom činu. Stoga, bilo bi nepravično predati njegovog rođaka krećanskoj osveti, kao da je
on odbegli rob; no neka Minoj podnese dokaz da je Dedal umešan u ma koji drugi zločin, i on
će ponovo razmotriti tu stvar. Kad je tako uljuljkao Minojeve sumnje, Tezej je podigao svoju

mornaricu i zaplovio ka Kreti, zaobilaznim zapadnim pravcem, povevši sobom Dedala kao

svog brodara.

– Krećani, do tada neosporni gospodari mora, vekovima su se osećali tako bezbednim od
najezde da su čak i svoje glavne gradove ostavili neopasane zidinama. Kad su obalske straže
ugledale grčko brodovlje kako im se približava sa zapadne strane, ljudi su pomislili da brodo-
vi koji su otplovili za Siciliju nisu, ipak, potonuli, već ih je bura odbacila nekuda daleko od
njihovog smera i eto vraćaju se sada, kad su sve nade bile pokopane. Obavestili su Knos zna-
cima, i narod je radosno pohrlio na obalu da dočeka i pozdravi svoje drugove; ali videli su da
su se prevarili. Iz brodova su poskakali naoružani Grci i načinili pokolj među praznično
raspoloženom svetinom, a onda su pojurili dalje da napadnu dvorac. Opljačkali su ga i zapali-
li, i ubili su Minoja, i sve glavne Bikoviće. Potom su odmah zaplovili dalje, u druge krečanske
luke, i zaplenili su preostale ratne brodove i opljačkali druge gradove. No Tezej se nije drznuo
da uvredi Trojnu Boginju Pasifaju, niti da zlostavlja ijednu njenu sveštenicu: sklopio je čvrst

savez sa Vrhovnom sveštenicom, i potvrdio ju je kao upraviteljku Krete. Zvanje Minoja bilo

je ukinuto i prevlast na moru, koju su Krećani uživali u toku dve hiljade godina, odjednom je
prešla u ruke Grka i njihovih saveznika.

– Tako, u najmanju ruku, glasi povest koja je došla do nas, preko niza verodostojnih pesni-
ka.

Orfej onda stavi liru med kolena i zapeva, uz svirku, o Tezeju i kneževima koje je nekad
služio i ostavio na ostrvu Naksu:

Visoko na odru van domaha vala on sniva, u snu se seća njena hoda duž staza od školjki
obrubljenih cvećem i po zasenčenoj pod vinjagom travi. Uzdiše: – Duboko u prošlost mi
grešnu utonula, sad sena njena pohodi razvaline i perivoje puste.

Gle, još tuna stoji taj kraljevski dvorac starošću pogrbljen u senci borova, gde prvom umori
njega vernost njena.

Pouzdanijom nogom ona stupa sad negoli kada strah od njegove mržnje bi grmljavina u
zraku, kad borovi ustraviše se pred naletom vetra i cveće gledaše u nju preplašenim očima. O
njemu – jer sve je svršeno – ne sniva nikad ona, već blagoslov šalje nečem što bi on hteo da je
krš i korov samo. Ona je kraljica u boljemu svetu.

Glava XXIV
KRALI FINEJ I HARPIJE

Rano trećeg dana Argo je otplovio severno pod povoljnim vetrom. Na njemu je bilo neko-
liko Marijandina spašenih od Bebrika, a među njima i sestra kralja Lika, koju je Amik uzeo za
svoju milosnicu; jer je Jason bio ponudio da ih morem vrati u njihov rodni grad na južnoj ob-
ali Crnog mora.

Stigli su na ušće Bosfora u podne istog dana; ali se Arg, Tifis, i Nauplije, tri najiskusnija
moreplovca na brodu, složiše da je struja opasno jaka. Neka se vetar izduva još dan dva,
rekoše oni, pa ćemo onda moći produžiti plovidbu.

Kalaid i Zet rekoše Jasonu: – Ako hoćeš da se u međuvremenu iskrcaš na trakijsku obalu,
obećavamo ti prijatan doček na dvoru našeg očuha Fineja, tinskog kralja, čije smo ime čuli da
pominješ našem poslednjem domaćinu. On vlada celim pobrđem istočne Trakije, severno sve
do podnožja Hemovog planinskog lanca.

Jason radosno prihvati njihov predlog, i ne sluteći opasnosti kojima se izlaže tim poduhva-
tom. Brod otplovi zapadno dve tri milje, do mesta gde je mali prekid u nizu bregova koji opa-
suju Mramorno more sa svih strana i gde struja iz Bosfora ne udara u brodovlje. Kad se
ukotviše pored crvene stenovite obale i ostaviše na brodu stražu koja se sastojala poglavito od
Grka iz Peloponeza i sa Ostrva, Jason ode na obalu sa Kalaidom i Zetom, Ehionom glasni-
kom, Orfejem, i svim Tesalcima kojima je trački jezik bio razumljiv.

– Kralj Finej još boravi u Batiniju, svojoj zimskoj prestonici koja je pored jezera udaljenog
jedan sat hoda od ove obale, reče Zet.

Nije mu običaj da se seli u Salmides, svoju letnju prestonicu, dok ne sazru prve smokve.
Kalaid i Zet, koji su dosad kazivali što je moguće manje o svojim ličnim poslovima, sada us-
put rekoše Jasonu zašto su bili otišli iz Trakije na svoje nedavno putovanje po Grčkoj. Učinili
su to delimično zbog toga da bi proučili veštine i običaje zemlje svoje majke – Oritija je bila
Atinjanka; delimično da bi uzeli u posed nasledstvo koje bi im moglo pripasti po zakonima
materinskog prava koje je još važilo u Atiki – ali su se u tome razočarali; i delimično da bi
izbegli društvo nove žene svoga oca. Jer se kralj Finej, koji je bio šlep, oženio ćerkom svog
kraljevskog suseda, skitskog kralja, koji je bio zauzeo visije na južnoj obali donjeg Dunava.

Ona se zvala Ideja, i pokazalo se da nema ni jednu rasnu vrlinu besporočnih Skita, koji ne piju
ništa sem mleka. – Ona je, u stvari, osiona, svirepa, lukava i pohotljiva, reče Zet.

– I, da postupimo pošteno prema tebi, izjavi Kalaid, – naš očuh nas je stvarno prognao zato
što smo je prekoreli, u njegovom prisustvu, zbog sramote koju je nanela njegovom domu. Ali

on je šlep, i ona ga je zaludela svojom lažnom ljupkošću. On je smatra najboljom ženom na
svetu.

– Ona mu je rodila sina, dodade Zet, – ako stvarno kapetan njene skitske telesne garde nije

otac toga derišta, kome ona očito smera da preda kraljevinu, mada smo mi zakoniti naslednici
prestola. Njeni Skiti terorišu dvorske stražare i sve Tinjane.

– Neću da idem ni jedan korak dalje s vama, reče Jason. – Zašto mi niste otkrili sve te
okolnosti pre nego što smo pošli? Sada, kad smo izgubili Herakla, nismo više dovoljno moćni
da se mešamo u unutrašnju politiku svakog grada ili kraljevine koja leži na našem putu. Glav-

ni i gotovo jedini cilj našega puta je da vratimo Zlatno Runo. Neću da me iko skreće od toga.
– Nisi ti izgubio Herakla, reče Pelej, – već si ga namerno ostavio.
Ehion se umeša. – Plemeniti Jasone, reče on, – ne smeš zaboraviti da smo se, pre polaska iz

Jolka, svi mi koji imamo čast da se zovemo Argonautima, svečano zaverili jedan drugom na
uzajamnu pomoć. Pošto su Kalaid i Zet tada pristali da ti pomognu u tvojoj opasnoj potrazi za
Runom – što, uostalom, nije bila njihova briga, jer oni nisu Minijci – samo je pravo da ti sada

učiniš sve što leži u tvojoj moći da ih pomiriš sa njihovim očuhom, da, takoreći, podmažeš
vrelu glavčinu kolskog točka tamo gde škripi protiv nepopustljivog kraja osovine.

Ostali podupreše Ehiona, te svi produžiše napred. Kada se približiše na pola milje od dvo-

ra, ugledaše grupu konjanika gde jašu zapadno od jezera. Oštrovidi Linkej im saopšti da se

ona sastoji od oko dvadeset kosookih, ošišanih strelaca, na snažnim brdskim konjićima, koje
predvodi žena u gruboj, crnoj košulji i čakširama, sa pojasom oko struka ukrašenim dragim
kamenjem i vezanom maramom na glavi. Na kraju dodade da odlaze brzim kasom u pratnji

čopora lovačkih pasa.
– Dobro. Pričekajmo ovde dok nam moja maćeha i njeni skitski telohranitelji ne iščeznu sa

vidika, reče Kalaid. – Ali, Orfeju – pošto si i sam Tračanin – hoćeš li da sam odeš pre nas, kao
da si putujući pevač i zabavljaš dvorsku stražu i poslugu u dvorištu? Ako učiniš tako, mi ćemo
ostali tiho ući u dvor na sporedna vrata. Zet i ja ćemo onda imati to zadovoljstvo da razgova-
ramo sa našim ocem Finejem bez straha da će nas iko prekinuti u tome.

Niko na ovom svetu nije mogao dugo ostati neosetljiv prema muzici koja je odjekivala sa

Orfejeve lire, i kad on sad uđe u dvorsko dvorište, svirajući na lauti veselu poskočicu, stražari
ostaviše svoje oružje, kuvarice ostaviše meso da gori na ražnju, pralja napusti rublje na

pločama pored jezera, i svi odreda zaigraše zajedno u prostranom dvorištu. Šubare od lisičje
kože poleteše u vazduh.

Družina Argonauta tiho se prikrade u dvor, i Kalaid i Zet odvedoše je u trpezariju. Kad

otvoriše pobočna vrata, nozdrve im ispuni odvratan smrad, mešavina sveže balege i trulog
mesa, a unutra njihove oči ugledaše neobičan i čudan prizor. Kralj Finej je sedeo za dugačkim
stolom sa pozlaćenim nogarima prepunim zdela, među kojima se jato od dvadeset ili trideset
kobaca svadljivo hranilo. Svaki čas bi nov kobac, lepršajući krilima, uleteo kroz otvoren pro-
zor i pridružio bi se gozbi. Svojim oštrim kljunovima razdirali su drob i ostale otpatke i trulo

meso u skupocenim zdelama. Mada je Finej neprestano pljeskao rukama i vikao na njih da

odu, oni se nisu nimalo obzirali na njega već su alapljivo produžavali sa svojim gnusnim ob-
edom. iako Fineju nije bilo više od pedeset godina, imao je mršavo i žuto lice čukundede u
poslednjoj zimi svog života.

Svi Argonauti, kao jedan čovek, jurnuše ka stolu, glasno vičući, te ptice izleteše kroz pro-
zor, pošto prvo zgrabiše iz zdela sve što su mogle da odnesu. Kalaid i Zet dadoše znak Ehionu

da govori kralju umesto njih, jer nisu hteli da mu kažu da su tu dok ne čuju njegovo
objašnjenje onoga što se malopre desilo.

Ehion istupi napred, nakašlja se da pročisti grlo, i obrati se Fineju u svom
najbesedničkijem stilu.

– Veličanstvo, ja sam glasnik Ehion, posvećenik saborišta glasnika sa gore Kilene, sin bo-
ga Hermesa. Mislim da imam čast da se obratim Fineju, kralju slavnih Tinjana, čija se zemlja
prostire severozapadno od brzog Bosfora gotovo sve do Hiljadu Ušća ogromnog Dunava.
Veličanstvo, ti ćeš (nadam se) oprostiti ovaj neobjavljeni ulazak, ali neki putujući svirač baš
sada je zasvirao neku bednu poskočicu u dvorištu i privukao pažnju svih tvojih odanih telo-
hranitelja i slugu. Oni su odbili da poklone i najmanju pažnju mojim drugovima i meni kad

smo im se pretstavili, pa smo stoga, radije nego da propustimo zadovoljstvo da te pozdravimo

pri našem prvom dolasku, sami pronašli put do tvoje odaje.

– Čiji si ti glasnik? upita Finej dršćućim glasom.
Ehion odgovori: – Ja pretstavljam družinu plemenitih Tesalaca koji su došli u vašu gosto-

primljivu zemlju u cilju trgovine. Jolk je luka naše domovine; donosimo tovar umetnički
ukrašene grnčarije, kože belih konja i povesma vunene pređe (obojene u divnim bojama i pri-
premljene za razboj), koje se nadamo da razmenimo za korisne proizvode tvoje bogate zemlje.

– Oni mi nisu od koristi, odgovori potišteni Finej, – ni od kakve koristi. Ali bih vam dao

sve zlatno prstenje i lančiće koje su mi još preostali u razmenu za jedan mali komad čistog
hleba, ili malo smokava, ili krišku sira, koje još nisu zagadile te prljave, ženolike harpije. Ah,

ali šta vredi govoriti? Čak i kad biste imali takav dar za mene, harpije bi odmah doletele na-
trag i istrgle ga iz mojih ruku. Prošlo je mnogo meseca otkako nisam ništa čisto pojeo. Jer čim
se unese bogata i ukusna hrana, harpije slete kroz prozor i svu je raznesu ili zagade. Moja do-

bra žena Ideja pokušala je na sve moguće načine da me oslobodi tih ženolikih štetočina, ali
bez ikakvog uspeha. Njih šalje neki Bog koga sam nehotice uvredio.

Ehion upita: – Ako ti smem postaviti ovo pitanje – kako ti, šlep čovek, znaš kako izgledaju
te harpije?

Finej odgovori: – Moja odana žena Ideja često mi je opisivala njihova mršava, grozna lica,
njihove usahle dojke i ogromna krila slična krilima slepog miša. A osim toga, ja imam ostala
čula, naročito uši i nos, pa kad čujem njihovo cerekanje i šaputanje, i nepristojne uzvike i
zveku posuđa dok se hrane, i šum njihovih krila, i namirišem njihov gadni dah i gadni izmet
kojim prljaju sobu – e, onda mi ne trebaju oči da ih jasno vidim, i tada sam zadovoljan svojim
slepilom.

Ehion reče: – Milostivi kralju, neko te gnusno obmanjuje. Upitaj ma kojeg čoveka u našoj
družini šta je video, i šta i sada vidi, pa će ti reći isto što i ja. Nisu to bile ženolike harpije, već
obični kopči; i oni nisu razdirali ukusna mesa već drob, otpatke i trulo meso ostavljeno za njih
kao mamac. Niti su one uprljale tvoju trpezu, kao što ti misliš; jer je to očito uradila pre tvog
dolaska u trpezariju, tvoja bestidna sluščad, koja je lopatama nabacala ovde onde po tvojoj
trpezi gomilice svinjskih i drugih izmetina, i zagadila tvoje zdele i pehar. A što se tiče cere-
kanja, i šaputanja, to si besumnje čuo izvesne ropkinje koje učestvuju u toj zaveri. Ako ti je
tvoja odana žena Ideja rekla da su tvoji posetioci harpije, ona je ili vrlo zla ili sasvim luda.

Pelej, Akast, (ason i ostali potvrdiše Ehionovo tvrđenje, ali im Finej ne poverova lako. On
se stalno vraćao svojoj priči o harpijama. Najzad Pelej izvadi iz svoje torbice komad
ječmenog hleba i parče ovčijeg sira, i stavi ih u kraljevu ruku, rekavši: – Jedi, jedi,
Veličanstvo. Ovo je zdrava hrana, i niko je neće zgrabiti od tebe. Kopči i zla posluga su ote-
rani i neće se vratiti.

Finej okusi sa sumnjom, a zatim poče da jede sa uživanjem, jason mu dade malo smokava i
dva-tri medenjaka, i napuni mu pehar vinom iz kožne boce o svom pojasu. Krv se vrati kral-

jevim mršavim obrazima. On zatim poče da se udara u grudi, da čupa svoju zamršenu kosu i
gorko jadikuje zbog svoje lakovernosti, izjavljujući da je najzad, ali suviše dockan, shvatio
kako je svirepo obmanjivan. Zašto je ikad poverovao ijednu reč od onoga što mu je Ideja rek-
la? Zašto je odbio da sasluša tužbe protiv nje svojih pastoraka? Oni su ga opomenuli da ona

koristi njegovo slepilo da ga obmane, ali je on zapušio uši da ih ne sluša. U svojoj zaluđenosti
prognao je svoja dva najstarija pastorka, Kalaida i Zeta, i, ukoliko on zna, sad se njihove kosti
možda bele na dnu mora. Dva najmlađa, Ideja je nedavno optužila da su pokušali da je nasilno
obljube u njenom dvorskom kupatilu; oni su sad u tamnici, u pogrebnoj odaji sa tucanim vra-
tima. Tamničari ih šibaju svaki dan bičevima od volujske kože, da bi ih naterali da priznaju
svoj greh i mole za oproštaj.

– Ali, šta ja mogu? Šta ja mogu? zavapi on isprekidanim glasom. – Ideja vlada ovde, ne ja;
ona drži tamničke ključeve, ne ja. Ona zapoveda straži, ne ja. Ja sam sasvim u njenoj vlasti.

– Ljubazni Tesalci, u naknadu za vašu izvrsnu hranu, molim vas uzmite koje god vam se

srebrne i zlatne zdele dopadaju, a zatim idite brzo putem kojim ste i došli, a mene ostavite u

mojoj nevolji. Zaslužujem sve što sam propatio zbog mojih ludosti, i ne želim da vas izložim

osveti moje zle žene. Avaj meni, moji siroti pastorci, Kalaid i Zet! Molim vas, neznanci,
nađite ih ma gde da su; dajte im moj blagoslov i zamolite ih da mi u svom srcu oproste za
nepravdu koju sam im učinio. Ali će to ipak biti dockan za njih da spasu svoju braću od smrti
pod šibom i mene da spore smrti glađu.

Na to se Kalaid i Zet kazaše Fineju ko su, i prizor ponovnog poznavanja i pomirenja natera
suze na svako oko. Zatim Pelej i Koron brzo otrčaše dole u tamnicu i provališe vrata udarcima
teškog čekića. Oni oslobodiše mladiće, koji su bili gotovo mrtvi od gladi i svakodnevnog
šibanja.

Od njih Kalaid i Zet doznaše koji su od dvorskih slugu još verni Fineju a koji su neverni.

Zatim odu u dvorište i daju znak Orfeju da prestane sa muzikom. Potom skupe verne, a ne-

verne pohvataju i pod stražom pošalju dole u tamnicu. Ubrzo je ceo dvor bio u njihovim ru-
kama. Kratko rečeno, Kalaid zatim postavi zasedu za kraljicu Ideju i njene telohranitelje, u
koju su oni uskoro zapali pri svom povratku, i bili razoružani i živi zarobljeni. Finej nije ni na
koji način kaznio Ideju zbog njenog izdajništva i pakosti, već ju je vratio njenom ocu, skits-
kom kralju, sa podrobnim izveštajem šta je sve propatio od nje. Skit, pravedan čovek kao što
su većina Skita, divio se Fineju zbog trpeljivosti koju je pokazao. U znak svog divljenja nare-
dio je da se Ideja pogubi; ali vest o tome stigla je u Tiniju tek kad je Argo bio daleko otplovio.

Finej je smatrao Argonaute svojim spasiocima. On pokuša da ih odgovori od njihovog cil-

ja, koji su mu oni saopštili u poverenju, ali pošto nije uspeo u tome, dobro ih ugosti i dade im

podrobno obaveštenje o južnom putu za Kolhidu, sa svima pojedinostima o vetrovima, stru-
jama, kopnenim znacima i lukama; i obeća im srdačan doček u Salmidesu po njihovom po-
vratku. Žalio je što su Kalaid i Zet rešeni da ostanu na Argu, ali nije ni pokušao da ih zaustavi
kad je doznao da ih zakletva obavezuje na to. Njegovi mlađi sinovi brzo su za njega usposta-
vili red u njegovoj kraljevini; a sveti kopči, pošto su opet hranjeni, kao ranije, pod drvetom na
sastajalištu Kopčevića (Tinjansko bratstvo kome su i Kalaid i Zet pripadali), izgubili su navi-
ku, koju, je Ideja bila razvila kod njih, da sleću unutra kroz prozore dvorske trpezarije.

Na pitanje zašto Ideja nije ubila Fineja, umesto što ga je onako mučila, obično se daje ovaj
odgovor: – Nijedna Skićanka nikad ne ubija svog muža, iz straha od užasne sudbine koja bi
joj, u tom slučaju, bila dodeljena u Donjem Svetu. Ali se nadala da će, davanjem Fineju samo
zagađene hrane, njega dovesti u takvo bedno stanje da sam okonča svoj život dragovoljno, ne
sluteći da je ona uzrok njegove nevolje.

Glava XXV
PLOVIDBA BOSFOROM

– Bosfor, izjavio je Finej, – meri nekih šesnaest milja u dužini od mora do mora, i liči pre
na brzu reku negoli na moreuz, naročito tamo gde se sužava na manje od pola milje od obale
do obale; jer on prima izliv ogromnog mora dugog blizu hiljadu milja i širokog pet stotina
milja, u koje se uliva nekoliko ogromnih reka.

O moji prijatelji, kad od okopnelog snega velikih severnih stepa i kavkaskih planina nabuja
svaka od tih reka tako da se poveća njena obična veličina za nekoliko puta, i kad žestoke
severoistočne oluje sateraju ogromne količine vode u Bosfor, možete zamisliti kakav katarakt
huči niz Moreuz! Srećom, najgore godišnje doba nije još došlo, i jugozapadni vetar koji je
duvao poslednja dva dana smanjio je snagu struje. Koristite priliku bez odlaganja, i neka bo-
govi daju da uspešno prebrodite pre nego što se vetar opet okrene, kao što će, sudeći po izgle-
du neba, bojim se uskoro i učiniti.

– Struja je najbrža u sredini Moreuza, i na obe strane naći ćete vrtloge i protivstruje. Ne
zaboravite da će trud vaših veslača biti uzaludan ako ne koristite te protivstruje; takođe imajte
na umu da istaknuta mesta obale naglog i krivudavog toka pružaju zaklon i zavetrinu, tamo
gde je struja skrenuta, pa će vam time omogućiti da povratite svoj duh za nov napor. Ali vaš
zapovednik i kormilar moraju biti ljudi najhladnijeg rasuđivanja, inače ćete se sigurno nasuka-
ti na stenje.

– Počnite uzvodnu plovidbu sa istočne strane, gde je obala strma i voda duboka u njenoj
blizini; ali se čuvajte ulaska u Moreuz gde se nalazi plićak ispred ušća planinske bujice i pros-
tire se za nekih sto koraka od obale. Tamo, kad zaplovite sredinom struje, vaš brod će se ob-
rtati kao iver. Neka vaš kormilar drži pramac broda pravo prema struji, a vi se uzdajte u Bo-
gove i navalite na vesla. Kad prođete kroz tesnac Moreuza, gde će, računam, brzina struje
danas biti ravna čovečjem vrlo brzom hodu, naći ćete da se Moreuz opet otvara i da mu je
voda spora na obe strane; tamo je na zapadnoj obali Terapeja, mali zaliv gde se, ako htednete,
možete sigurno ukotviti radi odmora na pola puta. Samo još na jednom mestu prolaz je težak,
a tu je i najveća opasnost – Sudarne stene. Naići ćete na njih oko dve stotine koraka od obale
na uskom mestu obraslom u gaj belih čempresa. Dok plovite sa teškoćom duž zapadne obale
Moreuza, gde je voda sporija nego na istočnoj, naići ćete na protivstruju tako ćudljivu da će
vam to obmanuti oči. Izgledaće kao da tamne stene, od kojih neke voda zapljuskuje, nemaju
čvrsto podnožje već se kreću i pokušavaju da zdrobe brod između sebe i obale. Ali neka vaš
kormilar uperi pogled na neki nepomičan predmet preko Moreuza, i prema njemu neka krma-
ni.

– Kad jednom prođete Sudarne stene, možete biti bez brige, jer ćete imati da pređete samo
još tri milje, a one ne predstavljaju nikakvu veliku teškoću. Ako se vetar iznenada ne promeni,
vi ćete se uskoro ukotviti u Crnom moru pored neke prijatne obale.

Oni pažljivo zapamtiše ova i ostala uputstva, i ponavljali su ih jedan drugom dok su plovili
prvim delom Moreuza, ne veslajući već čuvajući snagu za borbu u tesnacu. Voda je vrvela
tunama i sabljarkama, a stenje pored kojega su plovili bilo je obraslo u žbunje svetlozelene
mirodije.

Kad su se približili tesnacu Moreuza, Orfej uskladi lautu za novu pesmu, oštru satiru o
brodskoj družini, namenjenu odvraćanju gneva ma kojeg ljubomornog Boga, ili Boginje, koji
bi mogao koristiti tu priliku da im naškodi. Počeo je recima:

Da li je ikad tako čudna družina Visokih, mladih junaka morem plovila?

U njoj se on šalio na račun svakog Argonauta redom. Pevao je o Linkeju, čiji je vid bio ta-
ko oštar da je mogao da vidi kroz hrast i pročita misli jelenka koji se puže na drugoj strani; o
Butu, koji je znao sve svoje pčele po imenu i lozi, i plakao kad se jedna od njih ne vrati u
košnicu, jer ju je možda pojela lasta; o Admetu, kome je Apolon došao kao izmećar, ali on
nije mogao da smisli nikakvu bolju naredbu za toga Boga sem – Donesi mi kobasica, molim

te; O plivaču Eufemu, koji je pozvao tunu na plivačku utakmicu oko ostrva Kitere, i pobedio
bi je da mu ta riba nije podvalila; o Kalaidu i Zetu koji su trčali tako brzo da su uvek stizali na
metu pre naredbe – Polazi!, i koji su jednom jurili jato harpija niz Mramorno more i preko

Egejskog mora i Grčke sve do Strofadskih ostrva; o čarobniku Periklimenu, rođenom za
vreme pomračenja sunca, koji je mogao da se pretvori u koju god hoće zver ili insekta, ali se
jednog dana zaglavio u obliku magarećeg ždrebeta suviše mladog da bi se setilo da se vrati u
ljudski oblik; o Mopsu I Idmonu, koji su više voleli da razgovaraju sa pticama nego sa ma

kojim ljudskim bićem, čak više nego i između sebe; o Ifitu, koji je na unutrašnjim zidovima
neke kuće u Fokidi naslikao tako živu sliku lova na jelene da su jeleni, lovački psi i lovci
jedne noći otrčali i iščezli kroz badžu na krovu; o Jasonu, koji je bio tako lep da su žene pa-
dale u nesvest čim ga vide, pa su morali da ih vraćaju svesti mirisom zapaljenog perja. Ali
Orfej se postarao da satiriše i samog sebe; opevao je kako je u Arkadskoj dolini, veliki broj

šumskog drveća iščupao sebe iz korena i išao za njim dok je on nepromišljeno svirao Dođite u
bolju zemlju, dođite u Trakiju.

Ove šale pomogle su im kroz najgori deo Tesnaca, mada im je na jednom mestu, čak i
pored najsnažnijeg veslanja, bila potrebna pomoć od tri stiha te pesme da bi preplovili sto
koraka. Drhtali su od napora i bili gotovo mrtvi kad je Tifis skrenuo brod u Terapejski zaliv.

Bacili su kotvu i okrepili se vinom, sirom i usoljenim mesom divljači koje im je Finej dao; ali
kad vetar poče da popušta, prekratiše obed i produžiše s plovidbom od straha od gorih stvari.
Ali prvo, da bi olakšali brod, iskrcaše Marijandine koje su bili spasli od Amika, i složiše se da

se sastanu s njima tog istog večera, ako Bogovi dadu, na obali Crnog mora, istočno od ulaska
u Bosfor.

Plovili su polako uz širi deo Moreuza, ali vetar bese sasvim prestao kad behu na pomolu

čempresnog predgorja, i po šištavom hučanju vode odmah su znali da su Sudarne stene blizu.
Usta im se osušiše od straha a udovi su im se grčili, ali je Tifis pažljivo kormanio a Orfej im
je veselo svirao. Struja u sredini tekla je strašnom brzinom a vrtlozi blizu obale mahnito su

zakretali Argo. Veslači ugledaše čaplju u letu uzvodno prema sebi i zadihano je pozdraviše,
jer je ona sveta ptica Boginje Atine; ali kad je zalepršala iznad njih na visini od jedne katarke,

pozdravno klicanje pretvori se u užasnute uzvike. Popustiše u veslanju i izgubiše pravac; jer

se kobac bese ustremio na čaplju i samo je zamalo promašio. Njeno repno pero pade dole i
struja ga odnese u kovitlacu.

Kobac opet uzlete da opet sune na nju, i da je čaplja ubijena bio bi to najgori mogući
predznak. Faler, čije je veslo Jason preuzeo u Terapeji, jer on još nije bio sasvim ozdravio od
udarca koji mu je neki Bebrik zadao u bedro, ščepa svoj luk, namesti strelu na tetivu, zape je i
odape. Kobac pade na brod ustreljen u srce, a čaplja odlete zdrava i čitava prema Crnom mo-
ru.

Retko kad se predskazanje tako brzo obistinilo kao ovo. Tifis videći jednu od Sudarnih ste-
na na priličnoj daljini u pravcu matice, zaključi da kormani u dobrom pravcu, ali ga huka
vode zbuni. Iznenadan trzaj vrtloga obrte Argo, začu se šrkipav prasak i tresak, te svi na brodu
pomisliše da se plovidba okončala pre vremena i da je sve izgubljeno. Ali ipak Orfej produži
sa svojom pesmom, Tifis povrati upravu nad brodom, i snažno su veslali, a vesla im se savija-

la, pod pritiskom struje, kao strelni luci. Slana voda im ne okvasi noge, iako su očekivali to
svakog trenutka; i Faler, nagnuvši se iz broda da vidi šta se desilo, doviknu da im je samo

oštećeno podnožje ukrasa zadnjeg dela broda usled sudara sa podvodnom stenom. Jedan deo

je bio odlomljen prilično slično načinu na koji je čaplja izgubila svoje repno pero; ali oplata
broda ne bese probijena.

To ih obodri, te produžiše napred i uskoro se Crno more ukaza pred njima. Zaobišli su
istočni rt i prošli beli kredni greben koji je pomenuo kralj Finej u svojim uputstvima; a zatim
nasukaše Argo na obalu milju-dve istočno od njega, gde male doline oivičene uskim peščanim
sprudovima presecaju žute litice.

Tek što stigoše na obalu a severoistočni vetar zaduva i uskoro poče da valja ogromne talase
niz Moreuz. Smejali su se, vikali i gađali jedan drugog pregrštima peska da bi izrazili svoju
radost.

Atinjani – Arg, But, i Faler, kupiše ovce od bitinskih ribara koji su živeli u obližnjoj dolini,
i odmah ih prinese na žrtvu Atini iz zahvalnosti što ih je opomenula onim znakom; a tri Po-
sejdonova sina, da ne bi bili nadmašeni u pobožnosti, obeležiše jedan deo obale kao sveto tle
posvećeno njihovom ocu Razbijaču Stena i kupiše dva crvena bika da mu ih žrtvuju.

Na toj obali Marijandini su im se opet pridružili. Tu je Ida grubo ponovio mnoge Orfejeve
šale, naročito se podsmevajući Periklimenu čarobniku koji do tada nije bio pružio Argonauti-
ma ni najmanji dokaz čudnih moći koje su mu obično pripisivane. Periklimen tada pokaza
svoju veštinu, pošto je prvo odlutao da skupi oruđa i pomoćna sredstva i zamolio svoga oca
Posejdona da mu pošalje nadahnuće.

Periklimen pokaza beo šljunak i crn šljunak, i pokri jedan jednom školjkom a drugi dru-
gom, na oči svih; kad su školjke dignute, beli šljunak i crni šljunak bili su razmenili mesta.

Zatim uze orah, učini nekoliko mađijskih pokreta, i žabi ga u Idino koleno, tako da je
iščezao ne ostavivši nikakav ožiljak. Potom naredi da orah poraste. Orah je to i učinio,
nanoseći Idi nepodnošljiv bol dok je puštao korene i nicao, te Ida, sa suzama u očima, zamoli
Periklimena da iščupa rastući orah i oprosti mu za njegovu drskost. Periklimen se smilova,
izvadi orahovo drvo zajedno sa korenom i pokaza ga družini; na zelenom izdanku još je bilo
malo krvi.

Zatim pretvori kamen u malu ribu, samo time što ga je protrljao rukama pod rupcem; i
učini da morska voda u peharu proključa bez vatre. Čak je predložio da odseče glavu lasonu
pa da ga opet oživi; ali Jason nije hteo da se potčini tome ogledu, iako su ga svi drugovi molili
da pokaže hrabrost i veru.

Na kraju ih je Periklimen zabavio i začudio bacanjem svog glasa tamo amo, tako da je u
jednom trenutku izgledalo kao da je riba, koja je pređe bila kamen, deklamovala stihove
satirične pesme – baš one koji su se odnosili na Periklimena; a u drugom trenutku se činilo
kao da im Hila veselo dovikuje sa druge strane stene pored koje su sedeli: – Opet sam ovde,
Argonauti! Pustio sam bradu otkako sam vas video poslednji put i postao sam otac dva lepa
dečaka. Ali, ustvari, nikoga nije bilo tamo.

Glava XXVI
POSETA MARIJANDINIMA

Crno more je po svome obliku slično savijenom skitskom luku sa tetivom zategnutom
prema severu, i razlikuje se od Sredozemnog u mnogim pogledima. Ono prima vodu od neko-
liko ogromnih reka, među kojima su Dunav, Dnjestar, Bug, Dnjepar i Don, od kojih je svaka
veća od ma koje reke koja se uliva u Sredozemno more izuzev Nila; i ono nema ni jedno
ostrvo znatne veličine. Severni delovi su tako hladni da se, ma koliko neverovatno to izgleda-
lo, čak i morska voda zamrzne, a veliko Azovsko more, koje je spojeno uskim moreuzom sa

Crnim morem, zimi se često zaledi dve stope duboko. Najveće reke ulivaju se sa severa i se-
verozapada. One znatno nadođu u proleće i leto zbog topljenja snega i tada se njihove mutne
vode kreću u masi prema Bosforu, ali pošto tamo ne mogu da uđu sve odjednom, one teku u
struji duž jedne obale mora sve do Kavkaskih Planina. Ćelo more je podložno iznenadnim
maglama koje čine kopno sasvim nevidljivim, i njegove struje i vetrovi često ljuljaju i nakreću
brodove na strašan način čak i kad je vreme lepo; ali ono obiluje krupnom ribom, kao tunama,
ivercima i morunama, a njegove obale nigde nisu oivičene negostoprimljivim pustinjskim

peskom.

Iz sredine severne obale strci Krimsko poluostrvo gde žive divlji Tauriđani, koji uživaju u
prinošenju ljudske žrtve i nabijaju glave stranaca na kolje oko svojih kuća. Iza Tauriđana žive
Kimerani, mali, crnpurasti, uzbudljivi ljudi, čuveni sa svog pevanja, hrabri u ratu, ali skloni
sodomiji; a istočno i zapadno od tih Kimerana žive dugovečni, pravedni Skiti, koji nemaju
drugih kuća sem kola, piju kobilje mleko i izvrsni su strelci. iza njih, opet, žive Ijudožderski
Finci koji nose crne ogrtače; i Neuri od kojih se mnogi noću pretvaraju u vukove; i lovci Bu-

dinjani, koji se boje crvenom i plavom bojom, grade naselja od sojenica, i nose kape od da-

brovine i tunike; i Isedonjani koji smatraju za pobožno da jedu svoje mrtve roditelje i da prave

pehare od njihovih lobanja; i ćelavo svešteničko pleme, Argipijanci, koji jašu na belim konji-

ma, ne nose oružje i hrane se mlekom zgrušanim u gusto testo, sokom od višanja. Na zapad-

noj obali žive Tinjani i Bitinjani, koji govore trački jezik; i snažni Goti koji piju pivo; i zeml-
jodelci Skiti; i brigski ribari, koji nose čakšire od kože morskog psa; i tetovirani Agatirsi, bo-
gati zlatom, koji još obožavaju sa primitivnom prostotom Trojnu Boginju. Na istočnoj obali
žive Kolhiđani i Apsiljani odani trgovini, i kraljevski Skiti. Na južnoj obali žive plemena koja
će biti opisana po redu kako Argo plovi pored njihove teritorije ili svraća u njihove luke; ova
južna obala svuda u pozadini ima visoka brda, a podneblje joj je isto kao u Grčkoj.

Trećeg dana posle dolaska na Crno more, Argonauti su opet zaplovili preko uzburkanog
mora, ali nisu imali nikakav doživljaj dok predveče nisu ugledali rt Kalpu i, sasvim blizu ob-

ale, stenovito ostrvce ne duže od osamdeset koraka i sa nadmorskom visinom kao visina

čoveka. Iskrcali su se na to ostrvo – gotovo najveće od svih koje će videti u toku preostale

plovidbe za Kolhidu – i žrtvovali jare Apolonu. Krv jareta skupljena je u udubljenje Jasono-

vog štita i svi su zamočili prste u nju, ponavljajući svoju zakletvu za verno drugarstvo i
kunući se da nikad neće napustiti brod. Zatim su prosuli krv na pesak, zajedno govoreći: –

Neka se ovako prolije i naša krv ako prekršimo ovu zakletvu! Ovaj obred izgledao im je po-

treban sad kad su stigli na more koje se nadimalo stalnom pretnjom i kojim niko od njih nije

ranije plovio. Takođe su odigrali kolo zvano Ždral, uz Orfejevu muziku pevajući:
Zdravo, Febe, gospodaru lečenja, Febe, uvek lepi… i Atalanta je pristala da se pomiri sa

Meleagarom. Ždral je bio sveta ptica boginje Artemide, ali Apolon i ona, pošto su bili brat i

sestra, imali su zajednički mnoga znamenja i svojstva.
Argonauti su ostali ćelu noć na tom ostrvu, a u zoru je počeo da duva povoljan zapadni ve-

tar, koji ih je doneo idućeg večera na granicu Marijandina, koji su neka vrsta Tračana. Plovili
su pored onoga što im je izgledalo kao more drveća koje zapljuskuje niske bregove, i pored
ušća triju reka; blatnjavog, brzog Sangarija, Hipija sa neravnim obalama, i širokog Lika;
uskoro pošto su prošli Lik zaobišli su Aherusiski Rt i, sećajući se saveta kralja Fineja, ukotvili
se iza njega u zalivu zaštićenom od vetra ogromnim i nepristupačnim grebenom krunisanim

platanima.

U vrhu toga zaliva leži glavni grad Marijandina, čuven sa lepote svojih voćnjaka, polja i
vrtova. Ječam, proso, susam i svakovrsno povrće raste tu u obilju, a takođe i vinova loza,

smokve, leska, kruške i sve ostalo osim maslina, jer je zemljište suviše bogato za masline.

Greben se prema kopnu postepeno spušta u dolinu Lika, a u dubokom klancu blizu vrha je

ponor, jedan od glavnih ulaza u Donji Svet. Tu izbija opasna reka Aheron i teče klisurom niz

greben; njegova voda je ledeno hladna, i blistavo inje pokriva mrazom kamenje na otvoru

ponora. Niko nikad nije silazio u to strašno mesto sem jedino Herakle: on je sišao dole za
čitavu milju i više, nekoliko godina docnije, po zapovesti kralja Euristeja, da saopšti žalbu
lično Bogu Hadu zbog zlostavljanja kojem je, kako se govorilo, taj Bog bio podvrgao izvesne
ugledne duhove.

Kralj Lik je priredio Argonautima kraljevski doček čim je doznao da su oni izbavili njego-
vu sestru i drugove iz mučnog ropstva pod Bebricima. Jason, Poluks i ostali morali su da od-
biju više od pola bogatih darova; jer je Argo bio ratni brod i nije imao mesta za tovar.

Kad su svi posedali za obilnu gozbu spremljenu za njih na kojoj su redana razna jela
čitavih dvanaest časova, Lik upita Jasona: – Kaži mi, kraljevski spasitelju moje zemlje,
poznaješ li se sa grčkim junakom Heraklom iz Tirinta? On je sedam stopa visok, nosi lavovs-
ku kožu, i najdivniji je čovek na ćelom svetu. Pre nekoliko godina, za vlade moga oca, Daski-
la, prošao je svuda peške iz zemlje Amazonki, i nosio sa sobom kao ratni plen pojas kraljice

Hipolite. U to vreme moj otac je bio u ratu sa Bebricima, i Herakle ponudi da ih pokori za
njega; što je i učinio bez velike muke: pogubio je njihovog kralja Migdona, Amikovog brata, i
zauzeo svu njihovu severnu teritoriju; jer ništa nije moglo da zaustavi Herakla kad jednom
počne da maše iznad glave svojom tučom okovanom kijačom. Mlađi brat moje žene poginuo
je u tom ratu, pa smo priredili pogrebne igre u njegovu čast; na njima se Herakle pesničao sa
našim junakom Titijasom, ali ne znajući svoju vlastitu snagu, smrska mu lobanju. Naravno,
grizla ga je savest zbog toga, pa je ponudio kao pokoru da potčini ma koje drugo neprija-
teljsko pleme koje moj otac htedne da imenuje. Tako je i učinio – pokorio je Henećane
istočno od nas. Ali nije hteo da primi nikakvu nagradu. Henećani su uporni ostaci velikog
naroda, koga je u davna vremena Pelop odveo u Grčku.

Jason, govoreći polušapatom, reče: – Kralju Liče, taj isti Herakle bio je naš drug na brodu
za vreme prvog dela naše plovidbe, ali smo ga nesrećom izgubili pre nekoliko dana. Kad smo
otišli na obalu pored ušća reke Kij, njegov posinak Hila koristi priliku i pobeže od njega –
nezahvalni mali nesrećnik – sa zvečećim tobolcem. Mislili smo da je nameravao da ode u
Troju kopnenim putem od Askanskog Jezera, a zatim da brodom ode na Lemno, gde ima dra-
ganu čije je ime Ifinoja. Herakle nekoliko časova nije primetio Hilin nestanak, a zatim je u
velikoj tuzi odjurio da ga traži. Išli smo za njim putem za Troju nekoliko milja, ali se on nije

obzirao na naše dozivanje i uskoro nam je toliko odmakao da ga više nismo mogli videti; te

smo se, i protiv svoje volje, vratili bez njega. Kalaid i Zet – oni tamo – i Tifis naš kormilar,

predložili su da produžimo plovidbu, ali kako smo mogli ostaviti druga? Kralj Admet od Fere

naglasio je to sa toplinom kojoj sam se mnogo divio; u tome su ga poduprli Akast, sin kralja
Pelije, i Pelej, kralj Mirmidona. Ali je većina bila protiv nas, pa smo najzad morali da joj po-
pustimo. Digli smo sve sidreno kamenje i otplovili teška srca. Ali ipak ne želim da krivim ni
Tifisa, ni Kalaida, ni Zeta za tu odluku. Verujem da je začelo neki Bog govorio na njihova
usta.

Lik je saosećao sa Jasonom: voda pohoda, reče on, često mora da donosi odluke koje mu se
ne sviđaju.

Jason poveri Liku pravi razlog zbog kojega je Argo došao na Crno more, a Lik oduševljeno

pozdravi njegovu smelost i pobožnost. On ponudi lasonu usluge svoga sina Daskila, da bude s
njima na brodu sve do reke Termodonta na pola puta za Kolhidu, i da ga upozna, u slučaju
potrebe, sa svima knezovima i kraljevima obale.

lason primi tu ponudu sa zadovoljstvom, i Argo bi otplovio idućeg jutra pod povoljnim ve-
trom sa zapada da se nije desio jedan svirep slučaj. Idmon, Pelej i Ida šetali su zajedno po
visokoj obali reke Lik da rasteraju mamurluk posle preobilne gozbe, i Idmon poče da im priča
koban san, koji je sanjao te noći, o dvema zmijama koje su se parile, a to je najnesrećniji od
svih snova. Ida, koji nije pridavao važnost snovima, podsmevao se Idmonu, kada se začu iz-
nenadan sušanj u trskama, i ogroman divlji vepar, koji se tu valjao u blatu, kidisa na njih. Ida i
Pelej skočiše u stranu, ali je Idmon nepomično stajao, nemoćan da se pokrene. Vepar žabi

svoje krive bele zube u njegovu desnu butinu, iznad crvenih čizama koje je nosio, i razdera je.
Krv šiknu iz rane, i Idmon pade jauknuvši. Pelej baci koplje na vepra dok je trčao natrag pre-
ma trskama, ali ne bese ništa bolje nanišanio nego kad je pred njega izišao veliki vepar u Ka-

lidonu. On uzviknu od gneva, i vepar se ponovo vrati. Ovog puta vepar napade Idu, ali ga on

dočeka vrhom koplja, koje mu zari između vrata i plećke i tako ga odmah ubi. Ida je često
ljutio Peleja svojim hvalisanjem: ali mu, stvarno, kao kopljaniku nije bilo ravnoga u Grčkoj i
niko ga nije nadmašio do današnjeg dana. Ostaviše vepra da leži i požuriše Idmonu, ali nisu

mogli da zaustave lopljenje krvi. Mops dotrča sa svojim lekovima za rane: sokom od imele,
mešavinom od zlatnog prutića, prirasta i hajdučice, i čistim terpentinom. Ali je došao suviše
dockan. Idmon je samrtnički prebledeo i umro nem u Idinom naručju. Bilo je jasno da taj ve-
par, koji nikad ranije nije viđen u toj dolini, nije bio običan vepar; i Argonauti su zaključili da
je u njemu duh mrtvog Dolonjanina, Megabronta, koga je Idmon greškom bio propustio da

umilostivi. Megabrontova značka bila je vepar.
Kralj Lik je lično učestvovao u pogrebnim obredima, koji su trajali tri dana. Argonauti su

tešili jedan drugog podsećanjem da je Idmon bio posvećenik Velikih, i da će postati vladar
među mrtvima. Stada ovaca poklana su kod njegove grobnice, i Marijandini su podigli visoku
humku nad njim, i u nju posadili divlje maslinovo drvo: lišće toga istog drevnog drveta, kad
se stavi pod uzglavlje i sada daje istinite snove.

Argonauti su se opet spremili da zaplove, ali baš tada izgubiše još jednog svog druga, Tifi-

sa kormilara. On je umro od sušice, od koje su umrli i njegov ded i otac. Kletva je ležala na

porodici još otkako je Tifisov ded slučajno posekao sveti hrast; neko proročište je dosudilo da
ni jedan muškarac iz te porodice ne živi duže nego što je taj hrast živeo, a to je bilo četrdeset i
devet godina. Mops je dao umirućem Tifisu kašiku čorbe spravljene od srca rovčice i jetre
poljskog miša; ali čak ni to nije moglo da ga spase, mada se bese divno oporavio za nekoliko
časova.

Opet su žalili i tugovali tri dana. Podigli su drugu humku iste visine kao i prva i počeli da
govore jedan drugom: – Ulaz u Donji Svet nije daleko, ko je sad na redu da umre? Ko je

treći? jer se znalo da se takve smrti uvek triput dešavaju. Ali Veliki Ankej spazi pacova na
Argu gde glođe zalihe hrane, ubi ga kamenom i povika: – Drugovi, ožalimo i trećeg umrlog
Argonauta! Ovo im povrati veselost. Ali nastade opšta prepirka, neki su govorili da Nauplije

treba da bude kormilar posle Tifisa, a neki su isticali pravo Ifita, koji je već nekoliko godina
bio zapovednik trgovačkog broda; ali Jason dodeli taj položaj Velikom Ankeju, i to zadovolji
gotovo sve.

Osmog dana nastavili su plovidbu sa zapadnim vetrom. Nedavna severoistočna oluja bese
uzburkala more. Plovili su duž obale i prošli pored ušća još dve reke, tamnog Bileja, čije su
obale crne od uglja nanetog sa Ugljenog rta, i Partenija, ili reke venaca, tako nazvane zbog

mnogih cvetnih livada kroz koje protiče. Zatim, došavši do Henete, čuvene zbog šimširovog
drveća, divljih mazgi koje same množe svoju vrstu, i henećanskog azbučnog drveta, starijeg
od kadmejskog, ukotviše se iza dvokrakog poluostrva koje zalazi daleko u more, na mestu u

blizini ostrvca sa strmim žutim obalama. Ali su Henećani pobegli čim su videli da Argo dola-
zi, i nisu se pojavili ni kad je zaplovio u zoru idućeg dana.

Zatim su prošli pored razuđene i opasne obale i stigli do Rta Karambisa, visokog pobrđa
oivičenog crvenim liticama, gde im je Daskil rekao da očekuju promenu vetra; ali je vetar i
dalje ostao zapadni. Produžili su da plove ćelu noć, i idućeg jutra su bili na pola puta za Sino-
pu, i tamo klizili mimo strme paflagonske obale sa golim stenjem; pa pošto vetar nije pokazi-

vao nikakve znake slabljenja, plovili su dalje ceo dan. Uveče se ukotviše u zavetrini stena od
kojih su neke bile iznad vodene površine, nekoliko milja pre Lepte, velikog rta koji deli južnu

obalu Crnog mora na dva plitka zaliva. Za tri dana i dve noći prešli su nekih dvesta pedeset
milja, ali se nisu oslanjali samo na vetar i morsku struju, već su ubrzavali Argo svojim vesli-
ma u dve duge smene svakog dana, da bi nadoknadili izgubljeno vreme.

Onog dana kada su se ukotvili pored tih stena, Herakle, idući za Kolhidu pešice, stiže u
zemlju Marijandina. Kralj Lik ga radosno pozdravi, ali reče: – Avaj, dragi dobrotvoru, da si
samo došao dan dva ranije, zatekao bi svoje drugove Argonaute, koji su gorko žalili što su te

izgubili – bar je to Jason, njihov zapovednik činio. Razumeo sam od njega, kad si se odvojio
od njih, u blizini Askanije, da su dva Tračanina, Kalaid i Zet, i Tifis kormilar, nagovorili os-
tale da te ne čekaju.

– Zaista! uzviknu Herakle. – Pamtiću to protiv njih.
– Tifis je posle toga umro od sušice, dodade Lik.

– Ne mari, reče Herakle, – ona dva Tračanina su ostali za moju osvetu.
– Snabdeću te ratnom galijom da ideš u poteru za njima, dragi dobrotvoru, izjavi Lik, – ali
prvo da se proveselimo i zajedno u sećanju proživimo opet stara vremena.
– Tako sam gladan da bih mogao pojesti vola, grmnu Herakle.

– Poješćeš dva, ako hoćeš, odgovori Lik. Pazio je da ne pita ništa o Hili dok se Herakle do-
bro ne najede i napije.

Dok su se gostili izvrsnim goveđim pečenjem, nastade mala uskomešanost u predvorju, i
visok čovek, Grk po izgledu, obučen u kraljevsko ruho glasnika, uđe ponosnim korakom. On
pozdravi Lika laskavim recima, ali dodade: – Moja poruka nije za tebe, Veličanstvo, već za
tvoga plemenitog gosta, kneza Herakla iz Tirinta.

– O, duše mi, pa to je Đubrević, uzviknu Herakle. – Stalno si blizu mene kao moja senka,
pa i hod ti je gotovo isto tako bešuman kao i njen.

Taltibije se ne osvrte na tu uvredu, već pruži svoju zmijastu maslinovu palicu i reče mirno:
– Pozdravlja te mikenski kralj Euristej i zahteva da se odmah vratiš u Grčku i da tamo očistiš
za jedan dan prljave štale i staje Augija, kralja Elide.

Herakle uzviknu: – Zar te je on poslao preko pola nastanjenog sveta da traži da izvršim je-

dan prost zdravstveni zadatak u mojoj domovini Peloponezu? Da čudna li čoveka!
– Ja sam samo glasnik, izvini se Taltibije.

– Ne, već i Đubrević, reče Herakle.
Taltibije se jedva primetno nasmeši i odgovori: – Avaj, plemeniti Herakle, ti si sada

Đubrević.
Herakle se gromoglasno nasmeja, jer je opet bio u vrlo veselom raspoloženju. – Dobar od-

govor! reče on. – Zbog te šale poslušaću tvog gospodara. Ali prvo moram dobiti dozvolu od
kralja Augije, koji je na Argu, samo jedan dan plovidbe odavde prema istoku. Kralj mi je

obećao brzu ratnu galiju, pa ću sutra otići za njim.
– Kraljeva zapovest je da se odmah vratiš u Grčku, reče Taltibije odlučno.
– Ne mogu da očistim štale i staje moga druga Augije bez njegove dozvole, izjavi Herakle.

– On možda više voli da ostanu prljave – ko zna?

Ostao je uporan. Ali čim je kročio nogom u pozajmljenu galiju, idućeg jutra, glava poče da
ga boli i dečji glasovi mu neskladno doviknuše: – Natrag, natrag, Herakle! Ti nas ubijaš! Na-
trag, natrag! I morao je da se vrati. Na keju Lik se usudi da ga upita kakve vesti ima o Hili, i

Herakle tužno izjavi da nema nikakve. On opisa svoje uzaludno traganje među Mišanima, i
kako je uzeo taoce od njihovih vladara i predao ih na čuvanje svome zetu, koji je gradio na-
seobinu njihovom pomoći na ušću Kija.

– Pa, reče Lik, – možda se Hila krije negde među Mišanima, ali prema onome što je rekao
jedan od mojih gostiju, izgleda da je taj nezahvalni dečak već poodavno smerao da pobegne
kopnenim putem u Troju. Čujem da je uzeo sa sobom torbicu koja je zveckala; možda je u
njoj bio zlatan i srebrn nakit, da bi njime platio za plovidbu do ostrva Lemna, gde kažu da ima

draganu.

– Sta! riknu Herakle. – To li je njihova priča, je li? Bezdušni nitkovi skovali su zaveru da
me se oslobode, pa su iskoristili dečačku ljubav moga sirotog dečka sa pohotljivom Ifinojom,
natovarili ga zlatom i srebrom i nagovorili ga da pobegne. A zatim, čim sam pošao za njim,

tiho su se iskrali i ostavili me. Vratiću im milo za drago jednog dana, videćeš; ali u
međuvremenu moram naći mog milog Hilu, koji, siguran sam, nije mislio nikakvo zlo. On je
nepromišljeno dete i u onim godinama kad svaka uspaljena kujica može da ga odmami sebi,
čak i od Herakla koji ga voli ogromnom i trajnom ljubavlju. Hvala ti, dobri Liče, na ovom
obaveštenju, mada ono bolno odjekuje u mojim ušima. Ti si mi veran prijatelj. Sad se vraćam
u Grčku, ali ću ići preko Troje; i ako mi kralj Laomedont ne htedne vratiti moga Hilu, niti reći
gde da ga nađem, srušiću njegov gordi grad da ne ostane ni kamen na kamenu. Ionako mu već
dugujem nekoliko teških udaraca. Prevario me je oko nekih ljudožderskih kobila, koje sam
mu predao na čuvanje kad sam poslednji put dolazio ovamo.

– Biće to dobra vest za ćelu Aziju ako naučiš pameti te gorde Trojance, reče Lik. – Mogu li
ti predložiti da posetiš Dolonjane i Perkiosijance i pozajmiš od njih nekoliko ratnih galija? Po
svemu što čujem, oni gore od nestrpljenja da zarate na Trojance.

– Upravo ću to i učiniti, izjavi Herakle. – Pa, Đubreviću, hoćemo li putovati zajedno ili od-
vojeno?

– Čast je putovati u tvom društvu, plemeniti Herakle, odgovori Taltibije, – i velika zaštita
od uvreda varvara, od kojih neki poštuju glasnika koliko i belog crva u orahu.

Glava XXVII
SINOPSKI MINIJCI

Kad su Argonauti zaobišli rt Leptu, koji obrazuje levi rog velikog rta Bikove glave, vetar
se iznenada promenio od zapadnog u severoistočni. Preplovili su zaliv uzburkane vode
oivičene belim stenama i rtom Sinopom, desnim rogom Bikove glave. Rt Sinopa ima strme
strane i ravan vrh, i iz daljine izgleda kao ostrvo, jer je zemljouz koji ga spaja sa glavnim
kopnom nizak. Mala, belo okrečena naseobina sagrađena na istočnoj strani Sinope, blizu
zemljouza, izazva kod Minijaca setne misli na domovinu, jer spretan ali jak sklop kuća bio je
istovetan sa onim u njihovim vlastitim gradovima u Grčkoj. Jason pokuša da se iskrca na
zemljouz, ali je on bio zaštićen oštrim krečnim stenjem prepunim izlokanih rupa, te vrati Argo
do malog žala na samom poluostrvu i tamo ga usidri. Žalo je bilo divno zaštićeno i od zapad-
nih i od severoistočnih vetrova.

Argonauti se iskrcaše i zapališe vatru od suhotine; i Ehion zamaha rukom u znak prija-
teljskog pozdrava nekom mladom čoveku, koji ih je pažljivo posmatrao iza vrha niske stene u
pozadini žala. On mahnu rukom u znak odgovora i uskoro se pojavi, jašući lepu paflagonsku
mazgu opasnom brzinom niz uvalu prema njima. Na sebi je imao šubaru od vučje kože i og-
rlicu od vučjih zuba, i radosno je vikao imena Tesalaca, Korona i Euridama i Admeta, kralja
Fere, koje je poznao sa vrha stene po njihovim značkama i opremi. Pokaza se da je on Autolik
iz Trike, Minijac, za koga su Argonauti mislili da je mrtav. Pet godina ranije, on i njegova dva
brata pratili su Herakla u njegovom pohodu u zemlju Amazonki, ali se nisu vratili; kada su
pitali Herakla šta im se desilo, on nije hteo da kaže ništa više sem da su na putu izostali iza
njega i da su ih Paflagonci verovatno ubili.

Ovo je bio srećan ponovan susret. Autolik, čija su braća Flogije i Deileont takođe bili živi i
dolazili su odmah za njim, nije video zemljaka niti čuo ikakve vesti o svojoj voljenoj Tesaliji
otkako ih je Herakle izneverio – Autolik se usudio da upotrebi ovu tešku reč za Herakla. Iz-
gleda da se Flogije bio razboleo na maršu a Deileont uganuo nožni članak; ali je Herakle od-
bio da ih čeka, pa čak i da maršira sporije od svoje uobičajene brzine od trideset i pet milja
dnevno. Stoga su bili prinuđeni da otpadnu, ali je Autolik velikodušno ostao s njima. Pafla-
gonci – ćudljiv, tvrdoglav ali širokogrud narod – lepo su postupali sa njima; a oni su im za

ukazanu ljubaznost uzvratili time što su uveli u njihovu zemlju nekoliko korisnih veština i

znanja do tada neznanih njima. Naročito su istakli Paflagoncima vrednost drvne građe drveća
koje obilno raste po njihovim brdima, kao na primer javora i oraha, koji se visoko cene na

Zapadu jer se od njih prave stolovi i kovčezi, i naučili ih veštini da pripreme drvnu građu za
izvoz. Braća su takođe organizovali ribolov na tune i objasnili svojim domaćinima pravu
vrednost strane robe donošene u tu luku kopnom iz Persije i Baktre. Do tada su Paflagonci

dopuštali svojim saveznicima Trojancima da trguju sa jermenskim trgovcima na godišnjem

sajmu i zadovoljavali se vrlo malom komisionom taksom na prodatu robu, a sada su ih Auto-

lik i njegova braća uputili da trguju neposredno sa Jermenima pri njihovom prvom ulasku u
zemlju i da tako zarađuju kao posrednici.

Tesalonci i sami su se obogatili kupovinom i preprodajom razne robe, kao: tigrovih koža,

čilima sa šarama, balsama, ažurnog kamena i listića galaćanskog liskuna kojima kraljevi i
kneževi zastakljuju prozore svojih spavaćih odaja. Svaki je sada imao vreću zlatnog praha
tešku gotovo koliko i on, ali sva tri je morila želja da se vrate u Tesaliju. Nisu smeli da se

izlože opasnostima povratka kopnom, a kako nisu bili vesti moreplovci, nisu se mogli vratiti

morem jer nisu hteli da povere svoje živote i blago Trojancima. Flogije izjavi da bi rado osta-

vio za sobom sve svoje blago ako bi time uspeo da još jednom vidi – divne navodnjene livade

Jona i Lete, gde priplodne kobile pasu, ždrebad se veselo igra, a krepki momci igraju pod to-

polama uz piskave zvuke čobanskih gajdi.
Kad im Jason reče da Argo ide za Kolhidu, gde on namerava da otme Zlatno Runo iz Pro-

metejevog svetišta, bracu obuze čuđenje i strah. Znali su snagu kolhidske mornarice i vojske, i
mržnju kralja Ejeta prema novoj olimpijskoj veri. Ali oni rekoše: – Ako se nekom srećom
vratiš na miru iz Kolhide, pored Sinope, nemoj nikako da otploviš natrag u Grčku bez nas: jer
ćemo ti mi platiti za prevozninu polovinu sveg zlatnog praha koji imamo – zlatnog praha koji
su izbacili divovski rogati mravi Indije a ukrali od njih crnpurasti Dandi – i nekoliko čemera
punih dragog kamena.

Jason odgovori: – Ili pođite s nama sad i pomognite nam da zadobijemo Runo, ili ostanite
tu gde ste, i ne očekujte ništa od nas kad se budemo vraćali kući. Ako pođete s nama, nećemo
tražiti od vas ni zlato ni drago kamenje, već samo dovoljno namirnica za nekoliko dana plo-
vidbe.

Ali Ehion reče: – Ne, ne, sine Esonov. Neka nas snabdeju namirnicama i plate zlatnim pra-
hom takođe. Neka daju svakom Argonautu onoliko zlatnog praha koliko može da uzme u obe
šake i prenese u svoj tobolac a da ne digne palce uvis; jer to neće biti velika količina, a ipak će
biti dovoljna da otkloni ljubomoru od vreća. A da pokažem da ja ne žudim za zlatom, neću ni
prsta turiti u vreću.

Najzad tri brata, ohrabreni marijandinskim vinom, odlučiše da pođu s brodom i pristadoše
da plate kao što je predloženo. Ehion prostre na tle svoj sveti ogrtač, kao podsetnik svojim
drugovima da ne smeju prekršiti ugovor dizanjem palčeva uvis ili zahvatanjem zlata dvaput.
Zatim svaki Argonaut redom stavi obe šake u vreću, i vadeći ih dobro napunjene, sasu zlato u
svoj tobolac. Veliki Ankej, koji je imao najveće šake, izvadi više zlata nego iko drugi, ali pro-
su polovinu sipajući ga u tobolac, a to se desilo i većini ostalih; ali Mali Ankej, koji je imao
male šake, namaza ih lojem s obe strane do zglavkova, i vrlo pažljivo prinese sve zlato, izuzev

nekoliko zrnaca, u svoj tobolac. Ehion svesrdno pohvali Malog Ankeja zbog njegove dovitlji-

vosti, a ovaj ga, za uzvrat, svesrdno pohvali kad vide kako on savi svoj ogrtač i skupi kao svoj
deo sve prosuto zlato – što mu je, kako se docnije pokazalo, bilo dovoljno da napravi zlatne

korice za svoju maslinovu palicu i zlatan pojas ukrašen svetim motivima.

Jason pristade da čeka dva dana dok Tesalci urede svoje stvari. Daskil, Likov sin, tada se
oprosti sa Argonautima, jer im njegove pomoći više nije trebalo pošto su pridošlice dobro
poznavali obalska plemena sve do amazonske oblasti.

I tako je brodska posada opet bila u punoj snazi. Heraklovo, Idmonovo i Tifisovo mesto

popunili su ta tri tesalska brata, koji snabdeše brod pljosnatim kolačima od pira, suvim tuna-

ma, loncima delfinovog ulja i usoljenom jagnjetinom.

Stojeći na rtu, Orfej i ostali posvećenici samotračkih misterija sada prinese žrtve Velikima
uz smernu molitvu za severozapadni vetar; ali on ne zaduva. Zaključiše da su učinili neku
grešku u obredu, pa su čekali da idućeg dana i opet ga ponovili. Vetar se tada postepeno

okrete severozapadu, što im je godilo, ali nije snažno duvao.

U toku toga dana naišli su na gladak zaliv, pored bregova oivičenih drvećem sve do same

obale; daleko na kopnu dizala se dvoguba kupa gore Saramena. Ispred samog rta, na daljem

kraju zaliva prošli su deltu reke Halis, najveće reke na celoj južnoj morskoj obali, ali ne plov-
noj daleko od svog ušća. A kad su zaobišli rt, ugledaše, ne na velikoj daljini, gde pasu stada

neke lepe vrste srna zvane gazele, koje niko nije video ranije izuzev Nauplija, kad je jednom

pretrpeo brodolom na obali Libije. Gazele imaju velike oči, dugačke uši i tanke noge, i

izvrsne su za jelo. Atalanta zažele da ode na obalu da ih lovi, jer ju je Nauplije izazvao

rekavši da su tako brze da čak ni ona ne bi mogla da ih stigne; ali Jason ne pristade, te

produžiše plovidbu. Iza rta je bila duga peskovita obala, iza koje su bili oniski brežuljci, a iza

njih močvarno jezero prepuno vodenih ptica. Izađoše na obalu sat dva radi osveženja, i Tesal-

ci, sad kad su bili u tolikom broju, prirediše igranku u punoj ratnoj opremi uz Jasonovu divlju

svirku u sviralu. Igrali su vrlo okretno, skakali vrlo visoko, i mahali mačevima iznad svojih
glava. Dve grupe u igranci predstavljale su rat, u kome su bile naizmenično pobedničke i
poražene, zadajući jedna drugoj naizgled najteže udarce, ali sa takvom veštinom i
uzdržanošću da nijedan šlem nije ulubljen.

U međuvremenu Atalanta i Meleagar su otrčali zajedno da love gazele, ali su se vratili

praznih ruku i zadihani upravo kad je brod bio spreman da zaplovi.

Te noći su prebrodili polako još jedan zaliv, i u zoru zaobišli nizak pošumljen rt Arikon,
gde se krivudava Irida uliva u more. – Ovde, reče Autolik, je naseobina Asiraca kovrdžavih
brada i dugačkih ogrtača, prognanih iz svoje zemlje; a iza toga se prostire zemlja Halibljana,
divljeg plemena čiji su ljudi čuveni kao železari; s njima sam nedavno trgovao. Uskoro ćemo
videti ostrvce zvano Razmene gde mi iz Sinope dođemo u našim čamcima oranicama i osta-
vimo na stenju bojadisanu minisku grnčariju i kolhidsko laneno platno; i kožuhe broćem ob-
ojene crveno ili vresom žuto, koje Halibljani mnogo cene; i kopljače obojene cinoberom. Za-
tim odveslamo van vidika iza stena. Čim odemo Halibljani se usude da pređu na ostrvce spla-
vovima; zatim ostave pored naše robe oštre, dobro okaljene vrhove koplja i sekire, a takođe i

šila, noževe i igle za šivenje jedara, a zatim odu. Ako smo, kad se vratimo, zadovoljni njiho-

vom robom, uzmemo je i vratimo se kući; ali ako nismo zadovoljni, odvojimo u stranu od
ostale naše robe ono što smatramo da nije isplaćeno vrednošću njihove robe. Halibljani se
onda vrate i plate za tu odvojenu gomilu još nekolikim gvozdenim oruđima. Na kraju je raz-

mena završena, sem ako Halibljani u ljutnji ne odnesu svu svoju gvozdenu robu i ostave nas

da otplovimo praznih šaka; jer oni su ćudljiva rasa.
Argo produži duž ove obale sa sve povoljnijim vetrom, i prođe nekoliko naseobina sa koli-

bama sagrađenim od pruća, ali Argonauti nigde ne videše nikakva stada ni krda, mada je bilo
dovoljno trave za bezbroj njih. Brda su sad bila bliže obali, i oni prođoše pored obale ostrva

Razmene. Obala je zatim išla pravo prema severu i posle nekoliko milja odveslali su do

niskog rta koji se sada zove Rt Jason. Pošto je bio sumrak i vetar slabio, a nisu želeli da se

sukobe sa ratobornim Tibarenima, čija teritorija počinje kod toga rta, ukotvili su se u zavetrini
jednog drugog ostrvca. Ta noć je bila znamenita za Argonaute jer ih je tada Nauplije naučio
imenima nebeskih sazvežđa, ukoliko ih je znao. Među njima su bili: Kalista Medvedica, njen
sin Arkad (obično zvan Čuvar Medveda), Plejade (koje su se baš tada pojavile) I Kasiopeja.
Zatim su se zabavljali i sami dajući imena ostalim sazvežđima. Neka od tih imena prihvaćena
su u grčkim lukama posle povratka Arga. Kao, na primer, bliznačke zvezde Kastor i Poluks,

pri čijem se zračenju utiša i najburnije more; i veliko nezgrapno sazvežđe Herakle u Radu; i
Orfejeva Lira; i sazvežđe Hiron Kentaur (ovo ime je dao Jason) – sva ta imena i sada se
pamte. Tako i Delfin Malog Ankeja; jer su toga večera svi večerali jagnjeće meso prženo na

delfinovom ulju koje je bilo hrana zabranjena – njemu; stoga je jeo suvu tunu i nazvao

sazvežđe – Delfin Malog Ankeja. Mnogo je godina proteklo pre nego što je i sam Argo
uvršćen u nebo, nisko na južnom horizontu: sazvežđe od dvadeset i tri zvezde. Četiri zvezde
obrazuju jarbol, pet krmu, a četiri desni bok broda; pet kljun, pet gornji rub; ali pramac nije

prikazan, jer je prouzrokovao ubistvo.

Idućeg jutra otplovili su u potpunoj maini; ali preovlađujući vetar na toj obali je severoza-
padni, i uskoro je opet počeo da duva, noseći ih dobrom brzinom pored zemlje Tibarena. Po
pričanju Autolika, ti divljaci su nedavno svrgli s prestola Majku Boginju i stavili Oca Zevsa
na njeno mesto; ali im je bilo teško da se sasvim oduče od drevnih navika koje su sačinjavale
prvobitni deo njihove vere. Ljudi se skupiše zajedno, i jedan reče ostalima: – Pošto čovek,
sejač semena, stvara dete, a ne žena, jer je ona samo njiva u koju ga on seje, zašto da on njoj
ukazuje poštovanje? Neka sva pobožna briga do sada pogrešno posvećivana ženi, za vreme
njene trudnoće i dok se porađa, bude preneta na njenog muža. On je roditelj, a ne ona. Tako bi
i odlučeno. Sada, dok mu je žena trudna, svaki tibarenski muž jede dvaput više nego obično,
poštuju ga više nego njegove drugove i ugađaju mu i u njegovim najneobičnijim prohtevima, i
on hoda sa razmetljivim geganjem; a kad mu se žena porađa, on leži u postelji i ječi vezane

glave, i žene ga sažaljivo neguju i vrše pripreme za njegovo kupanje – a njegova je žena os-

tavljena da se snađe kako zna i ume. Kao i Halibljani, ovi Tibareni ne obdelavaju zemlju, niti

gaje ovce i goveda. Oni žive od ribarstva, lova i branja šumskih plodova; jer je more puno

riba a šume divljači. Tu uspeva sam od sebe veliki broj jabuka, krušaka i oraha raznih vrsta, i
divlja loza se savija od teških grozdova čije je grožđe opora ukusa ali osvežavajuće.

U podne Argonauti stigoše do močvarnog ušća reke Kerasa, iza koga leži ostrvo Aretij.
Široko nebo ispred njih odjednom se zamrači hiljadama ptica koje su letele moru sa niskih
obala. Mops, žrec, izbulji oči na njih tako da je izgledalo kao da će mu ispasti iz glave, a usta

mu behu okrugla kao jaje. On povika: – Pazite na brod, mili drugovi! Ovo je suviše užasan

prizor za oči žreca! Ptice su sada letele i ispred i iza broda, i jato prljavih čaplji kašikara us-
tremi se pravo na Argo. Svi Argonauti, kao jedan čovek, zgrabiše svoja oružja, šlemove, zdele
i bakrače i počeše da ih udaraju jedne od druge; na tu strašnu buku ptice odleteše u stranu, ali
na brod pade čitava kiša perja. Za kašikare se kaže da sisaju dah ljudima dok spavaju, a njiho-

vo jato se smatra pouzdanim vesnikom groznice. Drugi Rad, koji je Herakle morao da izvrši,

bio je da otera kašikare sa močvara oko Stimfala u Arkadiji; on je neke ubio a ostale rasterao

neskladnim povicima.

Tako su Argonauti plovili i dalje, i kad su došli do ostrva Aretija nađoše ga crnog od malih
ptica: ševa, pastirica, prdavaca, crven-perki, zlatovrana, pa čak i morskih lasta u jatima; i one
se digoše u velikom oblaku kad Argo naiđe ali su ih rasterali istom bukom kao i one ranije

ptice.

Mops raširi dlanove u molitvi Apolonu i povika, – Bezbrojne opasnosti i bezbrojni blagos-

lovi, oblaci uskomešane sumnje. Oko mi se muti. Miljenice Dela, nasmeši se na nas, tresući
svojim nešišanim uvojcima, i učini da dobro preovlada!

Glava XXVIII
DEBELI MOSINECII DRUGI LJUDI

Dok su plovili pored rta Zefira, Autolik doviknu svojim drugovima: – Tamo se prostire te-
ritorija Mosineca, i bojim se da mi nećete verovati kad vam kažem kakvi su oni ljudi, jer sam
pročitao nevericu u vašim očima dok sam vam opisivao običaje Tibarena. Stoga vam neću
ništa reći, već ću vas ostaviti da na osnovu vlastitog iskustva donesete sud o tom neobičnom
narodu.

Uskoro pošto Autolik to reče, oni naiđoše na peščanu obalu zaštićenu od zapadnih vetrova,
ukotviše se, iskrcaše se, zapališe vatru od suhotina i večeraše, pošto prvo postaviše jaku
stražu. Ali ih je Autolik uveravao: – Nemate čega da se plašite od Mosineca, koji će se, kad
vide našu vatru, povući u svoje drvene zamkove i ostati tamo ćelu noć. Ujutru će ih radozna-
lost domamiti nama sa darovima. Opasno je putovati kroz njihovu zemlju, jer duž šumskih
putanja kopaju česte jame za divlje zveri, pa ako putnik padne u neku od njih, smatraju ga
poštenim lovom i ubijaju ga bez ikakvog sažaljenja. Ali oni nisu opasni kad ih naoružani ljudi
susretnu na otvorenom polju.

Noć je prošla bez ikakve uzbune, ali čim sunce poče da greje obalu, dva Mosineca dođoše
da ih posete, baš kao što je Autolik prorekao. Njihov izgled je bio tako smešan da Argonauti
prsnuše u gromoglasan neobuzdan smeh. Mosinece, čoveka i dečaka, obodri taj očiti znak
dobrodošlice, pa i oni počeše da se smeju. Čovek je veselo skakao, a dečak je pljeskao ruka-
ma. Čovek je nosio štit u obliku bršljanovog lista načinjen od kože belog vola, koplje
ogromne dužine sa malim šiljkom na vrhu i zaokrugljenu budžu, i kotaricu napunjenu orasi-
ma, voćem i drugim poslasticama. Bio je u kratkoj beloj odeždi, a lice mu je bilo obojeno
naizmeničnim žutim i plavim prugama. Na glavi je imao kožni šlem zavezan repom belog
vola. Bio je preterano debeo.

Dečak je bio go i deblji od njega, sav obrastao u salo, i koračao je sa velikom teškoćom;
znoj mu je lio sa čela dok je išao. Njegovo testasto lice i mrtvobela koža nagoveštavali su da
su ga držali u tamnoj sobi nedeljama i tovili kao vola za jaslima; što se, na pitanje o tome,
zaista i pokaza da je tako. Njegove nabrekle butine bile su lepo tetovirane u obliku cveća i
lišća. Čovek, koji je bio poglavica, privede dečaka logorskoj vatri i darežljivo pokloni Jasonu
i njega i kotaricu sa poslasticama, a zatim ispruži ruku za neko uzdarje. Argonauti se tada
nasmejaše još glasnije, jer opaziše da je dečakova debela zadnjica obojena, jedna je strana bila
žuta a druga plava, i na svakoj je bilo naslikano izbuljeno oko u beloj i crnoj boji.

Jason se zbunio. Nije znao šta da kaže ni šta da uradi. Ali Autolik, koji je znao nekoliko re-
ci mosinečkog jezika, istupi napred i u ime Jasona zahvali poglavici na njegovom daru,
izjavljujući da je dečak divno ugojen.

– Pa i trebalo bi da je, uzviknu poglavica, – jer smo ga kljukali mnogim mericama kuvanog
kestenja iz dana u dan, i iz noći u noć.

Jason upita poglavicu, govoreći preko Autolika, kakvim bi se uzdarjem zadovoljio.
Poglavica odgovori da bi se zadovoljio ženom koju su Argonauti doveli sa sobom; mada
nije u prvom cvetu mladosti, i mnogo je smršala zbog svog dugog puta iz Egipta – on reče
Egipta – ali je jemčio da će je za nekoliko nedelja tako ugojiti da će ličiti na zrelu bundevu. A
da bi pokazao da je ne prezire zbog njene mršavosti, obljubiće je na njihove oči i time joj uč-
initi veliku čast.
Autolik zatrese glavom na taj bestidni predlog, ali je poglavica, zamahujući kopljem, upor-
no zahtevao da on to protumači lasonu. Autolik to i učini. Njegove reci izazvaše takav groho-

tan smeh, da poglavica prostodušno zaključi da su Argonauti ushićeni što će se oprostiti
mršave žene i dobiti za nju debelog dečaka. On poče da poskakuje prema Atalanti,
poigravajući u pohotljivoj poskočici i zbaci šlem i odeždu.

Atalanta se namrgodi na njega kao Gorgona, ali ga to ni najmanje ne obeshrabri. Kad poče
da odvezuje svoje gaće, ona se okrete i potrča. On se nadade za njom, uzvikujući, ali mu Me-
leagar pritrča otpozadi i saplete mu nogu, te se on izduži na gomilu oštrog kamenja. On zaur-
la, a debeli dečak zaječa kao žena pri porođaju. Na to mosinečki posmatrači dotrčaše iz svog

najbližeg drvenog zamka, naoružani džilitima i istim nezgrapnim kopljima i belim štitovima u

obliku bršljanovog lista kao i njihov poglavica. Faler, Jason, Admet i Akast stajahu čvrsto, sa
lukovima i strelama, da zaštite povlačenje svojih drugova, koji brzo pripremiše brod za plo-

vidbu. Ali kad divljaci videše da nikakva rana nije zadata njihovom poglavici, i da debeli

dečak nije odveden, oni ne napadoše zaštitnicu, te se ona nesmetano pope na brod ne odapevši

nijednu strelu.

Kod Jasona je ostala darovana kotarica poslastica, koja se sastojala od pljosnatog, mekog

kolača od pira, grožđa, jabuka, krušaka i kestenja; usmrdele ikre od skuša i repova od iveraka;
i komad saća. On razdeli kolač i voće svojim drugovima, a ribu baci u more. Ali saće zadrži
za Buta. – Želim da čujem tvoje mišljenje o ovom medu, plemeniti Bute, reče on. Ali pre nego
što je But mogao da siđe do njega stepenicama od užeta, Autolik i njegov brat Flogije istrgoše
saće iz Jasonove ruke i baciše ga u more sa smrdljivom ribom.

But se razbesni. – Šta, lišavate me mog dara, vas dva tesalonska gusara? povika on. – Jason

mi je ponudio saće jer znam više o medu nego iko drugi u Grčkoj, pa je želeo da čuje moje

mišljenje o njemu.

Autolik odgovori: – Moguće je da je tako, ti Atinjanine zujavog mozga, ali mi nismo sad u
Grčkoj, kao što nas je kralj Amik podsetio dok smo plovili Mramornim morem. Moj brat Flo-
gije i ja bacili smo to saće meda jer je otrovno, i zato što kao verni Argonauti cenimo tvoj

život.

Butov gnev se stiša. On uzviknu iznenađeno: – Stršljeni i ose! Zar je taj bojadisani divljak

zaista hteo da me otruje? Dugujem li ja svoj život vašoj budnoj pažnji? Je li on možda

poprskao saće sokom smrtonosnog jedića koji sam video da raste u livadama Marijandina.
– Ne, odgovori Autolik, – nije bilo potrebno da to učini. Med ovde je otrovan sam po sebi,

jer se siše iz biljke zvane kozji otrov. Sasvim mala količina je dovoljna da pomuti mozak sva-
kom čoveku naviknutom da ga jede, i da ga obori onesvešćenog na zemlju.

– To je samo priča i ne verujem ni jedne reci, reče But, naljutivši se ponovo. – Pčele su
mudra, trezvena stvorenja, mnogo su mudrije i trezvenije od Čoveka, i nikad ne bi ni pomis-
lile na to da skupljaju otrovan med u svoja saća ili da proizvode otrovnu pčelinju hranu. Ko je
ikad video pijanu pčelu? Odgovori mi na to!

– Nazovi me lažovom, ako hoćeš, reče Autolik, – ali se uzdrži od kusanja meda ove obale.
Med Moshijanaca, koji plaćaju danak kolhidskom kralju Ejetu, isto je tako otrovan. Pčele ga
sišu ne iz kozjeg otrova već iz divnog crvenog cveta, pontijske gorske ruže koja raste na se-

vernim padinama visokih jermenskih planina.

– Neću da te nazovem lažovom, jer si ti moj veran drug, ali izjavljujem da si u velikoj zab-
ludi, reče But. – Pčele nikad ne sleću na crveno cveće, i mada zločinci, a naročito zločinke,
često upotrebljavaju med kao zgodno sredstvo da prikriju otrov spremljen za njihove neprija-
telje, nikad čist med nije naudio čak ni muvi, bez obzira iz kojega je cveta isisan. Izjavljujem

da je lakoverna neznalica svaki onaj koji veruje u suprotno.

Tada Orfej zasvira prijatnu melodiju, Autolik slegnu ramenima, i prepirka prestade.

Uskoro Argo naiđe pored klisure iz koje izvire reka Haristot, i Argonauti ugledaše nekoli-
ko čunova od izdubenih stabala, u kojima su bili po trojica koji su brzo veslali uzvodno.
Veslači su nosili kape od orlovskog perja. – Trojanski trgovci robljem često iznenada silaze

na ovu obalu, objasni Autolik. – Ljude koje zarobe upotrebljavaju kao radnike u kamenolo-

mima.
Toga dana su otplovili sve do Svetog rta, gde se mosinečka teritorija završava i počinje

amazonska. Taj rt, posvećen Boginji Donjeg Sveta, mogli su svi da vide, a ne samo Linkej, na
daljini od šezdeset milja. Kupast breg se diže na njegovom kraju sa crvenkastim stenjem oko
sebe. Ali nisu pokušali da se iskrcaju, već su plovili dalje ćelu noć; jer su im svi koje su sreli
rekli da ne svraćaju u zemlju Amazonki.

Amazonke su obožavale Trojnu Boginju. Ljudi plemena kome su one ranije pripadale (a
čije je i samo ime sada bilo izgubljeno) imali su vrlo slične navike kao Kentauri, Satiri i ostali
Pelazgi. Ali kad su ti ljudi prvi put počeli da govore uzbuđeno o očinstvu – kad su prvi put
čuli tu reč od nekog jermenskog ili asirskog putnika – i da uzdižu Oca Zevsa na račun Bo-
ginje, žene se posavetovaše zajedno (slično kao što su Lemnjanke bile učinile) i odlučiše da
zadrže svoju vlast i silom ako bude potrebno. U toku jedne jedine noći razoružale su i poubi-
jale sve svoje muškarce, bar sve odrasle, i njihove odsečene polne udove prinele su kao žrtvu
pomirnicu Majci. Zatim su se savesno vežbale u ratnim veštinama. Njihovo omiljeno oružje

bile su kratke ubojne sekire i luk i strela, a borile su se na konjima jer su imale izvrstan soj

konja na svojim ravnicama. Sagorevale su svoje desne sise da bi mogle nesmetano da zatežu
tetivu do krajnje mogućnosti; otuda su dobile ime Amazonke, tj., besisne. Nisu ubijale mušku
decu, kao što su Lemnjanke činile, već su im lomile noge i ruke, da ih onesposobe za rat, a
docnije ih učile tkanju, predenju i raznim korisnim domaćim poslovima.

Ali su one imale isti prirodan nagon za čin ljubavi kao i Lemnjanke, a prezirale su da idu u
postelju sa svojim robovima prebijenih udova. Stoga su išle u rat na susedna plemena i uzi-

male za ljubavnike svoje najhrabrije zarobljenike, a zatim ih ubijale bez ikakve grize savesti.
Ova politika ih je prinudila da postepeno povećavaju svoju kraljevinu u svim pravcima, dalje
nego što im je inače bilo podesno: one nisu bile mnogobrojan narod, i njihova plodna ravnica
oko reke Termodont bila je dovoljna za njihove potrebe. Ali su se, posle izvesnog vremena,

sporazumele sa Makronjanima, borbenim i lepim plemenom koje je živelo u visokim brdima
u unutrašnjosti. Svakog proleća mladi Makronjani i mlade amazonke sastajali su se u
pograničnoj dolini, i tamo su se sadruživali; od dece rođene tim opštenjem Amazonke su
zadržavale devojčice a dečake predavale Makronjanima.

Bar takav je opis dao Autolik, a on je potvrdio Heraklov izveštaj. Herakle je osvojio pojas

kraljice Hipolite bez borbe, jer se ona zaljubila u njega, kad je došao sa svojim prijateljima

Makronjanima na njihov godišnji ljubavni sastanak; on ga je dobio od nje na poklon. To je bio
samo slučaj što je on zapao u sukob sa njenim telohraniteljima, od kojih je ubio pet ili šest
svojim strelama: Makronjani su bili ljubomorni zbog njegovog uspeha sa Amazonkama, pa su

raširili lažan glas da je njegova tajna namera bila da otme Hipolitu i da je odvede kao ropkin-

ju.
Argonauti su plovili ćelu noć, i u podne idućeg dana, uznemireni neobičnim izgledom ne-

ba, izvukoše svoj brod visoko na obalu u zaklonjenoj strani rta Riza, nekih devedeset milja
istočno od Svetog rta. Rt Riz leži u teritoriji plemena zvanog Behirani. Brda u unutrašnjosti su
vrlo visoka.

Jason šaljivo upita Autolika. – Kakav su narod ti Behirani? Imaju li pseća lica? Jesu li im
glave pod pazuhom? ledu li pesak i piju li morsku vodu? Ili šta je njihova osobenost?

– Behirani, odgovori Autolik, – imaju ove osobenosti: oni govore istinu, kod njih je

jednoženstvo, i verni su svojim ženama, ne idu u rat na svoje susede, i kako uopšte ne znaju o

postojanju ikakvih bogova ili boginja, provode život bez straha od odmazde za svoje grehove.
Veruju kad čovek umre da umre potpuno, i zato se ne boje duhova. Zemlja im je slobodna od
groznica koje more njihove susede, a plodna je kako se samo poželeti može. Često sam
pomišljao da se nastanim među njima; ali me je uzdržalo samo to što kad umrem, moje bi
kosti ostale nesahranjene, a to bi bila strašna stvar za Grka pobožnog kao što sam ja.

Od mesta gde su se sad iskrcali bilo je samo dva dana plovidbe do kolhidske luke Fasid, na
ušću reke Fasid. U daljini, i severno i istočno preko vode, prostirala se bela krivudava pruga
obrazovana snežnim vrhovima planine Kavkaza.

Glava XXIX
ARGO STIŽE U KOLHIDU

To popodne udari jak severac i talasi ogromne veličine dolazili su šišteći uz obalu. Argo-
nauti, gledajući u pučinu, spaziše velik brod, upravljen prema istoku, oko jednu milju od ob-
ale. To je bio prvi brod koji su opazili otkako su napustili zemiju Marijandina. Bio je sagrađen
na korintski način.

Linkej se pažljivo zagleda i saopšti: – Veslači, po njihovoj vunastoj kosi i lanenoj odeći,
izgleda da su Kolhiđani, ali neki od putnika, koji izbacuju vodu u šlemovima i zdelama, imaju
neobičan grčki izgled. Brod propušta vodu, u prednjem delu mislim, i zadnji deo je pod vo-
dom. Veslači su iscrpeni, ali ih zapovednik šiba po leđima i nagoni da veslaju.

Neki Argonauti otrčaše na brežuljak pored obale, u nadi da će bolje videti. Kolhidski brod
pokušavao je da zaobiđe rt Riz i nađe utočište u zalivu na drugoj strani, koji ima dugu i zak-
lonjenu obalu.

Poluks reče sa uzdahom: – Avaj, siroti ljudi, oni neće nikad uspeti u tome.
– Uspeće sigurno, povika Ida, – veslaju vrlo snažno.
– Ne smeš zaboraviti podvodno stenje koje sam ja zaobišao, reče Veliki Ankej. – Ono je
vidljivo kad god je u dolini između dva talasa; i tamo je stena, bezmalo ravna sa površinom
vode, tamo za strelomet od obale, odmah ispred mesta gde su sad stigli.
Tek što Ankej završi sa govorom, ogroman talas podiže brod, nakrenu ga i baci pravo na
stenu koju je pomenuo. Brod se odmah razbi u komade, i vetar donese jauke davljenika. –
Pogrešio sam ovog puta, reče Ida, kezeći se – svršeno je s njima.
Linkej saopšti: – Četiri Grka drže se za jarbol. Jedan je ranjen. Nogama odbacuju dva kol-
hidanska mornara koji su se uhvatili za jedro i pokušavaju da se tako spasu. Eno! Gle! Onaj
Grk imao je nož između zuba, pa je njime odsekao jedro. Sad će ipak moći da doplove sa jar-
bolom do obale.
Eufem plivač već je trčao prema mestu brodoloma. Trčao je brzo. Kad je došao do vode,
zaronio je u nju i plivao ispod talasa, kao vidra ili morski pas, dok se nije pojavio blizu one
četvorice koji su se držali za jarbol. Jedan od njih imao je duboku posekotinu na glavi koja je
krvarila; njegovi drugovi su ga jedva pridržavali. – Ostavite ga meni, doviknu Eufem,
plivajući u njihovoj blizini i izvodeći razne veštine u vodi da bi im pokazao da gospodari
njome.
– Spasi ga, u ime Majke! odgovori jedan od njih.
Eufem, plivajući na leđima, brzo je doveo ranjenika na obalu, na mesto udaljeno pola milje
od brodoloma. Ostali, složno plivajući nogama, upraviše jarbol prema tom mestu. Ali ne bi
bili u stanju da izađu na obalu, da im Eufem nije pomogao; on je zaronjavao i spašavao jed-
nog po jednog. Kad su najzad svi bili na obali, zagrliše ga na najnežniji način, izjavljujući na
varvarskom grčkom jeziku da je on zaslužio njihovu večitu zahvalnost.
– Izgleda da ste vi neka vrsta Grka, reče Eufem.
– Mi smo Grci, odgovori jedan od njih, – mada nikad nismo posetili svoju domovinu. Mi
smo minijske krvi, za koju smo razumeli da je najplemenitija od svih kojima se Grčka hvali.