osigurali su za sebe monopol istočnjačke robe i postali besnoslovno bogati. Posle smrti
proglašeni su herojima i posvećena su im proročišta.
Frontid i Kitisor, Friksovi stariji sinovi, otišli su u Jolk da traže pomoć od Peleja u nekom
sporu koji su imali sa Orhomenjanima; ali čim su ušli u grad on ih je uhapsio i osudio na smrt.
Izjavio je da Ocu Zevsu nije nikada vraćen dug od dva života koji mu je dugovao Atamantov
dom još otkako su se Hela i Friks iskrali sa Runom, i da je taj neplaćeni dug razlog zbog koga
je Zevs bio tako hladan prema Argonautima kad su povratili Runo njegovom liku, i zbog koga
je kiša bila tako retka u Ftijotidi. Pelej je stavio vence na glave njih dvojice i pozvao ceo grad
da ih otera kamenjem i oružjem. Građani to i učiniše, i Kitisor uskoro pade ubijen kamenjem,
ali Frontid pobeže trčeći i skačući; a kad se vrati u Orhomen prinese na žrtvu ovna Zevsu Bo-
gu Izbavljenja. Pelej zatim objavi upozorenje svima živim potomcima Atamanta da i njih čeka
ista sudbina, ako se ikad usude da dođu u Jolk, jer je dug Zevsu povećan istekom roka isplate.
A Melanion je, bez dece i nesrećan, živeo i dalje pod istim krovom sa Atalantom, koja ga je
prezrela i odala se vezu i mnogo se raskrupnjala.
Faler, atinski strelac, posvađao se oko vlasništva tucanog avana i tučka sa svojim ocem,
Alkonom strelcem, koji mu je jednom spasao život kad je bio dete, smrtno ustrelivši zmiju
obavijenu oko njega; strela, mada puštena iz daljine, nije njega ni okrznula. Faler nije ni grdio
ni fizički napadao oca, već je ćutke otišao iz Atine i umro u progonstvu u eubejskoj Halkidi.
Atinjani su po njemu nazvali svoju luku Faleron i obožavali su ga kao heroja; naročito su ga
poštovali zbog njegovog divnog streljačkog podviga kojim je spasao Arga kad je plovio
između Sudarnih stena, i smatrali su (mada ta stvar nije nikad podneta Aeropagu na rešavanje)
da je on opravdano tražio avan i tučak kao svoju imovinu.
Melamp iz Pila slučajno je postao prorok. Par zmija bese se ugnjezdio na drvetu pored nje-
gove kuće, i njegove sluge ubiju zmije; ali on je pobožno sačuvao ceo kot mladih zmija i
držao ih kao domaće životinje u svojoj spavaćoj sobi. Jednog dana, dok je spavao posle ručka,
one mu milostivo očiste uši svojim račvastim jezicima. Kad se Melamp probudi, začudi se
kad primeti da može da razume razgovor crva u gredama iznad svoje glave; jedan od njih reče
ostalima: – Dragi prijatelji, sasvim smo progrizli ovu gredu. Poigrajmo sad u znak proslave
ovog našeg dela; u ponoć greda će pasti i smrviti Melampa. Melamp podupre gredu i tako
spase svoj život. Uskoro primeti da je u stanju da razume ne samo jezik crva već i svih ostalih
insekata, i ptica. Ovo znanje mu je tako dobro koristilo da je postao vladar velikog dela kral-
jevine Argolide i dobio je proročišno svetište u Egosteni u Megaridi.
Askalaf, Arejev sin, umro je u Orhomenu ne mnogo docnije, udavivši se u plitkom ribnja-
ku šarana; čudna sudbina za onoga koji je plovio tolikim burnim morima i opasnim moreuzi-
ma. Njegov unuk, istog imena kao i on, odveo je flotilu od trideset minijskih brodova u opsa-
du Troje, i tamo ga je pogubio Prijamov sin Dejfob.
Veliki Ankej vratio se svojoj kući u Tegeji i zasadio je smokvike i vinograde. On je ljubaz-
no dao utočište Evadni, Asteropeji i Amfinomi, sestrama koje je Akast prognao iz Jolka zbog
ubistva njihovog oca Pelije, i našao muža svakoj od njih. Jednoga dana, kada je prinosio us-
nama prvi pehar vina od grožđa iz svoga vinograda i zadovoljno rekao svojoj ženi; – Najzad
je moj trud nagrađen, glasnik utrča kod njega i reče mu: – Moj gospodaru, jedan veliki vepar
pustoši tvoje loze! Ankej ostavi pehar, ščepa džilit i otrča da spase vinograd; ali vepar
neočekivano kidisa na njega iz cestara i proburazi ga. I tako je nastala poslovica: – Daleko je
od pehara do usana. Mislilo se da je Artemida poslala vepra, jer je Ankej bio zaboravio da joj
prinese prve plodove svoga vinograda. Ali je on ipak zaslužio herojsku grobnicu.
Ehion glasnik slučajno je ubijen dok je pokušavao da resi spor između Arkađana, Lakona-
ca i Mesenjana o vlasništvu stoke koju su od Ankeja ukrali Ida, Linkej, Kastor i Poluks. Uda-
rac mu je zadao Eufem iz Tenarona, koji se, kad je video da je ubio svetog glasnika, postiđen
vratio kući u Tenaron, prestao da jede i umro u roku od tri dana. Ehionovu grobnicu mnogo su
posećivali glasnici, i kad god je sveta osoba nekog glasnika bila uvređena, njegov nadgrobni
spomenik znojio se krvlju i hiljade krilatih Mora dolazile su odozdo a po njegovom naređenju
da muče zločinca.
Ergin Minijac, pre nego što se iz Grčke vratio na Milet, učinio je i drugi pokušaj protiv
beotske Tebe, od čijih ga je zidina, pre mnogo godina, oterao Herakle. Ušao je u grad jednog
ranog jutra sa nekoliko svojih minijskih drugova – prerušeni kao seljaci sa robom za prodaju
na trgu. Ali se desilo da Herakle bese došao u goste u Tebu, i on svojim strelama poubija sve
upadače sem Ergina. Poštedeo je Ergina, koji se opravdano žalio na Tebu jer mu je ona ubila
oca i unakazila skupljače poreze. Ergin i Herakle se tada pomire i Ergin se vrati na Milet. He-
rakle je otišao s njim sve do ostrva Tena, gde je podigao spomenik Kalaidu i Zetu, kao što su
mu njihovi duhovi tražili u snu. Taj spomenik je pre spomenik Heraklovoj snazi i veštini nego
ikakvoj osobini dvaju heroja; jedna ogromna stena uravnotežena je na drugoj tako tačno da se
njiha pri najmanjem dahu severnog vetra, a ipak dvadeset ljudi sa polugama ne bi je mogli
oboriti na zemlju.
Arg je otputovao u Efiru da opravi Arga, čija se građa, kako je bio čuo, krivila i rastavljala
na suncu jer se Posejdonovi sveštenici nisu potrudili da sagrade šupu iznad njega. Razbojnici
su u zasedi sačekali Arga i ubili ga na prilazu zemljouzu; pesnici neosnovano tvrde da je Argo
glasno ječao na tu vest i da je svojim uzdasima iskidao jaka užeta koja su ga opasavala.
Nauplije, moreplovac, osnovao je grad Naupliju, blizu Tirinta u Argolidi. Umro je tamo ne
dugo posle toga; argivski pomorci zapovednici poštuju ga više od svih ostalih heroja.
Mali Ankej sa cvetnoga Sama prognan je sa svoga ostrva jer nije hteo da trpi verska
novačenja svojih sugrađana. Kad je godišnja svetkovina za Ljude Istih Majki zamenjena
svetkovinom za Ljude Istih Očeva, Ankej se razgnevio i uzaludno pokušao da osujeti
prinošenje žrtve na raskrsnici. Otišao je u progonstvo na daleki zapad, sasvim blizu Španije, i
ubili su ga Jarčevići hesperidske Deje po naredbi Nimfe Narandža, kao što je već ispričano.
Ona ga je ipak počastvovala grobnicom heroja.
Što se tiče Herakla, on je produžio da izvršava Radove za mikenskog kralja Euristeja dok
ih nije sve završio u određenom roku Velike Godine. Njegov poslednji Rad bio je da ode u
Podzemni Svet kroz ponor kod Lika u zemlji Marijandina i da se tamo potuži Hadu lično što,
kako se tvrdilo, postupa tako rđavo prema duhu Tezeja Atinjanina. Kao dokaz da je izvršio
svoj zadatak, Herakle je doveo iz Podzemnog Jezera neko slepo i snežnobelo čudovište, za
koje je Euristej mislio da je pas Kerber, ali je ono imalo samo jednu glavu i nije lajalo. Dok je
bio dole, Herakle se sreo sa Meleagarovim duhom koji mu je, pod obećanjem da će mu He-
rakle podići herojsko svetište u njegovom rodnom Kalidonu, otkrio ime jedine žene koja je u
stanju da mu rodi kćer – a to je bila Meleagarova sestra Dejanira. Herakle obeća da će podići
svetište čim mu se rodi kći; i ispunio je to obećanje.
Dok se Herakle zagrevao vinom na dvoru kralja Lika, posle velike hladnoće u Podzemnom
Svetu, i jeo ogromne količine hrane, jer je bio mudro odbio hranu mrtvih koju mu je Had po-
nudio, neka lepa ropkinja stavi pred njega hleb i hladnu, pečenu gusku. Ona ga upita: – Je li
ova hladna pečena guska isto tako ukusna kao ona koju sam nekad stavila preda te u sabornoj
dvorani u lemnjanskom gradu Mirini, oprostivši ti što si mi bacio grudvu blata u lice?
To je bila prognana Hipsipila, i kad pokaza Heraklu svoja dva blizanca koje je rodila sa Ja-
sonom, Euneja i Nebrofona, on se seti svog obećanja da će joj pomoći. Stoga je otkupi od
kralja Lika zlatnim pojasom i odvede je sa sobom na brod, ali nije legao s njom u postelju.
Pošto se iskrcao na Lemno, vrati je na presto sa koga je njene podanice behu prognale.
Takođe pozva sebi svojih šezdeset i devet malih trogodišnjih sinova, svrsta ih u grupu, i na
njegovu zapovest svi se zajedno zakleše da će služiti i slušati Euneja, starijeg blizanca, kao
svoga punopravnog kralja, i da će se osvetiti za svako zlo koje ubuduće bude učinjeno Eune-
jevoj majci Hipsipili. Eunej je, posle mnogo godina, snabdeo Grke vinom kad su opsedali
Troju pod kraljem Agamemnonom. Ali na ostrvu Lemnu pojavljivali su se duhovi ljudi koje
su Hipsipila i njene druge bile poubijale. Najzad Eunej zavede godišnju svetkovinu očišćenja
koja je trajala devet dana. Sve vatre na ostrvu su se gasile i prinosile su se krvne žrtve; a posle
toga brod sa Dela donosio je svetu vatru iz Apolonovog svetišta.
Herakle, pošto je izvršio Radove i opet bio slobodan čovek seti se da mu je elidski kralj
Augija obećao deseti deo sve svoje stoke kao nagradu za čišćenje njegovih štala, ali da to nije
ispunio. Skupivši vojsku od Arkađana, on napadne Elidu i tamo pogubi Augiju i sve njegove
sinove sem jednoga, koji se zvao Filej i koji je potsticao Augiju da ispuni obećanje dato He-
raklu. Herakle stavi Fileja na presto, a plen uzet od Augije darovao je da se Olimpijske igre
održavaju svake četvrte godine. Zatim je iskopao žrtvenu jamu u Olimpiji za Pelopov duh, da
bi na taj način uvredio Euristeja, jer Pelop je bio osnovao dinastiju koju je Stenel, Euristejev
otac, bio oborio. Zatim je otišao da napadne Neleja, zlog Pelijinog brata, koji je živeo u
peščanom Pilu i bio poslao vojsku u pomoć Augiji; on ubije Neleja i sve njegove sinove, izu-
zev dečaka Nestora (koji je doživeo da učestvuje u opsadi Troje), pa čak se nije ustezao da
napadne Hadovog sveštenika, koji je ušao u bitku prerušen kao kostur u nadi da će izazvati
sujeveran strah u Heraklovom srcu – Had je bio Heraklov neprijatelj još otkako mu je Herakle
oteo Alkestidu, Admetovu ženu – ali Herakle, nimalo zastrašen, baci na sveštenika svinjsku
viličnu kost i rani ga u slabinu. U ovoj bici pao je Argonaut , Periklimen; ni sve njegovo
čarobništvo ni zbunjujuća promena oblika nisu ga mogli spasti od Heraklovih nepogrešivih
strela.
Herakla je uništila njegova ljubav za Dejanirom, sa kojom se oženio i koja mu je rodila
kćer Makariju, koju je ludo voleo. Evo te istinite priče. Pred samu gozbu u dvorcu kralja Ene-
ja, svog tasta Herakle slučajno ubije jednog kalidonskog dečaka koga je iz šale bacio u vis.
Dečak je polivao gostima da operu ruke, pre ručka, i sipao je tako veliki mlaz na Heraklove
ruke jer su bile najprljavije, da se Herakle nasmejao tako gromko da je dvorana odjeknula. U
svojoj velikoj veselosti bacio je dečaka tako visoko da mu je razbio glavu o vrh tavanice. Ob-
uzet grizom savesti, Herakle pođe u dobrovoljno progonstvo zajedno sa Dejanirom. Kad su
došli do nadošle reke Euen, Herakle je prešao prvi sa ćerkom i pokućstvom, a Dejaniru osta-
vio da je prenese onaj isti Kentaur Nes koga je pobedio u rvačkoj utakmici za vreme Igara u
čast Pelijinog pogreba; jer je to prenošenje bilo sada Nesovo zanimanje. Nes pokuša da na-
pastvuje Dejaniru, iz osvete za slomljenu nogu, ali se Herakle brzo vrati i ubije Nesa strelama.
Nes na umoru šapne Dejaniri da naspe malo njegove krvi u bocu i čuva je kao sigurne čini da
zadrži za sebe ljubav svoga muža. Ona to i učini, i docnije je upotrebila te čini na Heraklu kad
je podozrevala da se zaljubio u devojku koja se zvala Jola. Pomešala je malo te krvi sa vodom
u kojoj je prala belu košulju za njega da je obuče kad bude prinosio žrtvu Zevsu u eubejskom
Kenionu. Krv je bila otrovna i nagrizala mu je telo, zadajući mu strahovit bol; on je zderao
košulju sa sebe sa velikim komadima mesa koji se behu zalepili za nju, i pošto je čamcem
prevezen u Trahin, otišao je u besu na goru Etu; tu je podigao sebi ogromnu lomaču i sam je
zapalio. Ležao je na lomači, urličući od gneva, dok mu telo nije sasvim izgorelo.
Heraklova duša digla se visoko u vazduh, nošena plamenom i dimom, i Jugozapadni Vetar
odneo ju je na goru Olimp. Pesnici kažu da je on toliko lupao u vrata Olimpa sekom svoje
tučom okovane kijače da je Božanska Porodica bila gotovo van sebe od straha. Kad je odbio
da ide u Donji Svet da se tamo stavi na raspoloženje svome neprijatelju Hadu, bogovi nisu
imali kud već su ga pozvali da im se pridruži kao Olimpljanin. Ali on je odbio da postane tri-
naesto božanstvo, izjavljujući da je zadovoljan da bude vratar pored kapije, i da tamo jede i
pije koliko mu srce želi, kao što svi vratari čine. Hera mu je, pesnici kažu, najzad oprostila i
dala mu svoju ćerku Hebu za ženu. Ali šta se dešava na Olimpu smrtnici ne mogu da znaju, pa
čak ni najpouzdaniji pesnici; izvesno je samo to da se Dejanira obesila od tuge kad je čula da
je Herakle mrtav, kao što se i Marpesa obesila od tuge kad je čula za smrt svog smelog muža
Ide.
Heraklovi sinovi skupili su se iz ćele Grčke u Etu za pogrebne Igre u čast svoga oca; pa
kad su videli kako su mnogobrojni i snažni, smislili su veliki napad na Mikenu; ali kralj Eu-
ristej ih preduhitri postavivši lukavu zasedu, i oni koje nije ubio pobegli su u Atiku. Tamo su
dobro primljeni. Kad je Euristej napao Atiku, Heraklovi sinovi i Atinjani oduprli su mu se, i u
bici kod Skironske stene, Hil, Heraklov sin, odseče mu glavu, kao što je ranije odsekao glavu
Stenelu; ali da bi zadobio pobedu bio je prinuđen da svoju sestru Makariju žrtvuje Persefoni.
Ovo je bio kraj Euristeja; ali njegova glava, pošto mu je Alkmena, Heraklova majka, iz
predostrožnosti izvadila oči pletećim iglama, sahranjena je u jednom planinskom klancu a telo
u drugom, da bi se neprijatelji zastrašili da više nikad ne pokušaju napad na Atiku. Euristeja je
nasledio na prestolu njegov zet Atrej, koji je povratio pelopsku dinastiju i postao otac slavnih
kraljeva Agamemnona i Menelaja.
Ovo je bio lasonov i Medejin kraj. Živeli su zajedno dovoljno srećni u Efiri, dok građani
nisu počeli da negoduju zbog Medejinog pokušaja da osigura besmrtnost za svoje dvoje
najmlađe dece od petoro koje je rodila Jasonu, time što ih je odgajila u Herinom hramu i ni-
kad im nije dopuštala da idu u spoljni svet. Jason je pokušao da je odgovori od te čudne težnje
i kad mu se ona zbog toga podsmehnula, prestao je da ide u postelju s njom. Kreont, kralj
Asopije, čuje za njihovu neslogu i pošalje glasnika Jasonu, pozivajući ga da se oženi njego-
vom ćerkom Augom i da tako dvojnu kraljevinu Korint sjedini pod jednim žezlom shodno
Ehionovom proročanstvu; jer je Kreont bio star i želeo je da preda svoj presto Augi.
Jason prihvati Kreontov predlog zaboravljajući da on nema pravo na presto Efire izuzev
samo kao Medejin muž. On se razveo od Medeje javnim dekretom, a zatim proslavio
venčanje sa Augom. Medeja se pretvarala da pristaje i dala je Augi divno izvezen noćni
ogrtač kao svadbeni dar. Ali kad se Auga ogrnula njime, on se razbuktao u plamenove koji su
sagoreli ne samo nju već i Kreonta, koji je pokušao da ih ugasi svojim rukama, i ceo kraljevs-
ki dvorac sa gotovo svima u njemu, uključujući i Medejina dva najstarija sina. Trećeg sina,
Tesala, spasao je Jason, koji je skočio s njim kroz prozor i ostao nepovređen. (Ovaj Tesal vla-
dao je kraljevinom Ftijotidom posle Pelejeve smrti). Razjareni Efirani osvetili su se na dvoje
mlađe dece koju je Medeja odgajala u Herinom hramu; ali su bili prinuđeni da otada prinose
godišnju žrtvu pokajnicu.
Medeja se seti Heraklovog obećanja, koje joj je preneo glasnik Ehion, da će joj pomoći u
svako doba u toku idućih dvanaest godina, ako je Jason napusti. Ona pobegne njemu u Tebu,
gde je tada boravio, i zamoli ga da je vrati na presto Efire. On preduzme da to uradi; ali kad su
zajedno prolazili kroz Atiku, atinski kralj Egej zaljubi se u Medeju i nagovori je da napusti
svoj efirski presto i postane njegova kraljica; i tamo u Atini, na Aeropagu, ona se odbrani od
optužbe za razne zločine koje su korinćanski poslanici bili podneli protiv nje. Iz zahvalnosti
prema Heraklu, koji je svedočio za nju, ona ga izleči od njegovog ludila, što eskulapski
sveštenici Apolona u Delfu nisu bili u stanju da učine uprkos sveg hvalisanja.
Medeji je ubrzo dosadio Egej, ili ona njemu; te ona jednoga dana pošalje poruku Arasu,
kolhidskom admiralu koji je još bio u službi njene tetke kraljice Kirke u Eeji, da je potreban
Kolhidi. Aras odmah doplovi u Atinu sa onim svojim kolhidskim brodovima koji su još mogli
da plove morem, i Medeja se ukrca s njim za Kolhidu, za kojom je uvek žalila što ju je ikad
napustila. Jer čak i kad je njena ljubavna zaslepljenost za Jasonom bila na vrhuncu mrsko joj
je bilo da ostavi Eju, koja je bila divno mesto, sa boljim položajem od svakog kopnenog grada
u Grčkoj a isto tako dobro sagrađena kao Mikena ili Teba. Plakala je kad je napuštala svoju
spavaću sobu sa skupocenim nameštajem, zastorima i ukrasima koje nije mogla doneti sa so-
bom u brod. Tada je poljubila svoju postelju i dvokrilna vrata i pomilovala zidove i svoju
škrinju sa lekarijama i svoj sto ukrašen školjkama, i obećala im je: – Jednog dana vratiću vam
se, mile stvari! Sa Arasom je došao i Peukon, koji je izabran za admirala flotile koju je Apsirt
bio doveo na Dunav. On i svi njegovi drugovi behu se nastanili u Epiru, suprotno od Krfa; jer
nije smeo da se vrati u Kolhidu bez Apsirtovog potpunog kostura, neki zglavkovi nožnog pal-
ca nisu se nikako mogli naći. Ali sve što je našao bese uvio u kožu belog konja i obesio sa
Kirkinim pristankom, na ostrvu Eeji; koje je otada nazvano Apsritovim ostrvom.
Kad se Medeja vratila u Kolhidu, posle uspele plovidbe, oduzela je kraljevinu od svog tau-
ridskog ujaka Persa, i pošto se udala za Idesu, kralja Moshije, vladala je tim dvema kraljevi-
nama do svoje smrti; i Ejet, njen sin, sa Idesom, nasledio je dvojni presto. Neera, Friksova
kči, bila je kraljica-majka u Albaniji za sve to vreme i poslovi Kolhide su odlično uspevali
zbog prijateljstva između dva kraljevska doma, a i zato što je Medeja odobrovoljila Zmiju
Prometeja time što je oterala Tauriđane iz prednjeg dela njegovog svetišta. Ejetova dinastija
još čvrsto sedi na kolhidskom prestolu.
Priča se da se Medeja, pri povratku za.Kolhidu, ukotvila na mestu gde je Poluks ubio Ami-
ka Bebrika, i da je tamo našla lovorovo drvo da raste iz Amikove humke, čije je lišče imalo
moć da izazove žestoku svađu među onima koji ga se dotaknu. Izdanak ovog ludog lovora, sa
busenom zemlje oko njegovog korenja, ona je dovukla, u malom čamcu pozadi svoga broda,
čak u Kolhidu. Tamo ga je zasadila i uspelo upotrebljavala njegovo lišće u izazivanju sukoba
među svojim ličnim i javnim neprijateljima.
Jasona je obuzela tuga zbog smrti njegovo četvoro dece i njegove žene Auge; i to što je sa-
da bio neosporan kralj dvojne kraljevine Korinta pružalo mu je malu utehu. Jednog ranog ju-
tra on ode u Posejdonovo svetište na zemljuzu, i tamo sedne zamišljen i tužan pod pramac
Arga, uvijen u svoj vezeni ogrtač, a da nije ni prineo žrtvu Posejdonu niti rekao ijednu učtivu
reč sveštenicima koji su izašli da ga pozdrave. Videli su da ga muči neka duboka tuga; ali
kakve su mu misli bile u glavi, kako su mogli znati? Najzad on teško zaječa nekoliko puta i
promrmlja, kako se njima učini, ime Ifijade, Artemidine stare sveštenice koju je jednom uvre-
dio na putu za Pagasu, a čija ga je kletva najzad dovela tu. Mada je još bio u najboljim godi-
nama života, Jason bese mnogo ostario otkako se posvađao sa Medejom. Desni su mu se gno-
jile i bese izgubio većinu svojih oštrih, belih zuba; bio je ohromio od kostobolje; i njegova
nekad lepa kosa bila je izgubila svoj sjaj i bila proseda.
Prvosveštenik se obrati Jasonu recima: – Veličanstvo, poslušaj me! Nemoj da sediš
potišten na vlažnoj zemlji pod natrulim spomenikom svoje nekadašnje slave. Takav stav ne
može ti doneti sreću. Ustani, sad, suvereni vladaru, otkrij svoje žalosti Gospodaru Konja, Bo-
gu Mora, Trozupconoscu. On će ih ublažiti, jemčim ti, naročito ako mu prineseš na žrtvu sku-
pocena crvena goveda, i nahraniš njegove sveštenike ukusnim pečenjem, a ostaviš njemu iz-
vanredne butne kosti.
Jason okrete glavu, ali ne odgovori ništa. U očima mu je bio mutan pogled a usta su mu bi-
la otvorena, kao kod deteta kad hoće da se glasno zaplače, ali se ne ču nikakav plač.
Prvosveštenik naredi ostalim sveštenicima da odu, a on sede da posmatra sa stepenica hra-
ma, jer mu je srce govorilo da će se desiti neki čudan događaj koji on ne može ni da ubrza ni
da spreči; i sedeo je tamo i pošto je prošlo vreme ručku, mada je kiša pljuštala i osam zmijo-
repih vetrova kao da su vijali jedan drugog u igri preko celog svetišta, duvajući istovremeno
sa svih strana.
Jasonova glava klonu još niže. On zaspa. I uskoro prvosveštenik ugleda iskosa ono što ne
bi mogao videti da je pravo pogledao u to – blede prilike čoveka i psa koji su dolazili trkom
putem iz Megare. On ne okrete glavu prema njima iz straha da ne uznemiri jasnost priviđenja,
i dve seni produžiše da trče zajedno. Čovek je bio obučen u prosto odelo od ovčje kože koje
nose Etici i Flegijani, i sen tucanog vrha koplja štrcala je na leđima njegovog vernog riđeg
vučjaka.
Pas ode pravo lasonu, stade iznad njega, i zareza iskeženih zuba i nakostrešene dlake oko
vrata; a pastir se pope na prednji deo Arga, kao što se gušter uspne uza zid.
Zatim, dok je prvosveštenik posmatrao zaustavljena daha, pastir poče da gura snažno svo-
jim ramenima izvijeni pramac; i dok se upinjao sa nogama oduprtim o ogradu, osam vetrova
prestadoše sa svojom igrom i svi pojuriše zajedno uz veliku huku s obe strane duž ivice broda.
Začu se cepanje i glasan prasak. Visoki pramac pade, i njuška Ovnovog kipa koji je
ukrašavao brod udari Jasona u lubanju i smrvi je. Ali oprezni prvosveštenik ne diže se sa svog
sedišta dok se i pastir i pas ne nasitiše krvi i mozga svog neprijatelja; jer da je sprečio osvetu
tih seni, one bi stalno uznemiravale svetište svojom pojavom. A sad su, međutim, otkasale
odatle savršeno zadovoljne.
Dvojni presto Korinta pripao je Glaukovom sinu, čije je ime bilo Sizif u čast njegovog
dede; ali su Efirani, zbunjeni lasonovom smrću, naredili da se kormilo Arga od sada održava u
savršenom stanju i da se zameni novim svaki deo brodske drvne građe ili opreme čim počne
da truli – samo je pramac, pošto je javno osuđen za čovekoubistvo smešten kao dar Boginji
Persefoni, u njeno svetište. I tako je Argo postao besmrtan, i ostao je Argo Argonauta, mada
danas nijedan deo njegove drvene građe, od kobilice pa do vrha jarbola nije prvobitan. Kao
što poslovica kaže: – Ovo je sekira mog dede, moj otac joj je napravio novo držalje, na koje
sam ja uglavio novo sečivo.
Orfej je takođe umro nasilnom smrću. Kikonke su ga jedne noći raskomadale prilikom svo-
jih jesenjih orgija u čast Trojne Boginje. Ali ovome se nije čuditi: Boginja je uvek nagrađivala
komadanjem one koji je najviše vole, razbacujući njihove krvave delove po zemlji da bi je
oplodila, ali nežno uzimajući njihove duše pod svoje okrilje.
BELEŠKA O PISCU
Robert Grevs (Robert Graves) rođen je u Londonu, 1895, od oca A.P. Grevsa, pesnika,
skupljača narodnih pesama, i školskog nadzornika u Irskoj, i majke, Amelije, rođene fon
Ranke, unuke čuvenog nemačkog istoričara Leopolda fon Rankea. U toku I svetskog rata –
ostavivši studije na univerzitetu u Oksfordu – stupio je u vojsku, i, kao pešadijski kapetan, bio
je teško ranjen na bojištu u Francuskoj. Po završenom ratu, nastavio je književne studije, i
diplomirao je u Oksfordu, 1926. a iste godine bio je izabran za profesora engleskog jezika i
književnosti na univerzitetu u Kairu. Nastavnički poziv i obaveze nisu mnogo godili pesniku i
piscu, i Grevs se ubrzo vratio u Englesku, a potom je otišao u Španiju, na ostrvo Majorku, gde
otada – sa prekidom za vreme Španskog građanskog rata i II svetskog rata – stalno živi. Umro
je 1985. godine.
R. Grevs je vrlo plodan pisac. Objavio je više zbirki pesama, književnih kritika, eseja, ne-
koliko istorijskih romana, polemičkih spisa, prevoda, i dr. Uz to, on je izvrstan poznavalac
klasične istorije i književnosti, i autoritet je za antičke mitove i rano hrišćanstvo.
Roman – Zlatno runo objavljen je prvi put 1944. u Londonu.
SADRŽAJ
Uvod …………………………………….5
Prolog……………………………………33
Glava I Sušenje ječma ………………………..47
II Gubitak Runa ………………………..59
III Ustanak Olimpljana ……………………69
IV Jason zahteva svoje kraljevstvo……………80
V Bela Boginja odobrava putovanje ………….91
VI Zevs odobrava putovanje ……………….98
VII Građenje Arga ………………………107
VIII Dolazak Heraklov……………………118
IX Biranje Argonauta ……………………127
X Argo je spušten u more…………………134
XI Argo plovi………………………….144
XII Logorske vatre u Kanstanteji ……………159
XIII Na Lemno, pored Atosa ………………167
XIV Ostrvo žena……………………….176
XV Oproštaj s Lemnom ………………….188
XVI Orfej peva o postanju ………………..196
XVII Samotrački veliki tajni obredi…………..204
XVIII Kroz Helespont ……………………212
XIX Svadbeni pir kralja Kizika ……………..218
XX Sahrana kralja Kizika…………………229
XXI Hila je nestao ……………………..237
XXII Poluks se pesnica sa kraljem Amikom…….249
XXIII Orfej priča o Dedalu ………………..260
XXIV Kralj Finej i harpije………………….267
XXV Plovidba Bosforom………………….274
XXVI Poseta Marijandinima ……………….279
XXVII Sinopski Minijci …………………..288
XXVIII Debeli Mosineci i drugi ljudi ………….295
XXIX Argo stiže u Kolhidu…………………301
XXX Uz reku Fasid ……………………..309
XXXI Kralj Ejet prima Argonaute ……………321
XXXII Jason razgovara sa Medejom………….330
XXXIII Otmica Runa …………………….341
XXXIV Bekstvo iz Eje ……………………352
XXXV Odlazak iz Kolhide …………………360
XXXVI Potera …………………………370
XXXVII Argo u klopci…………………….378
XXXVIII Pregovori………………………389
XXXIX Kolhidani su nadmudreni ……………400
XL Argo otpušta Jasona ………………….409
XLI Sastanak u Eeji …………………….418
XLII Kolhidani opet stižu Argo ……………..427
XLIII Kolhidani su opet nadmudreni …………435
XLIV Za Siciliju i južno …………………..444
XLV Argonauti gube nadu ………………..453
XLVI Argonauti su spašeni………………..461
XLVII Argo dolazi u domovinu………………467
XLVIII Pelijina smrt ……………………..474
XLIX Runo je vraćeno Zevsu ………………488
L Šta je bilo s Argonautima……………….494
Beleška o piscu ……………………………509