Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Knez Srebrni

ALEKSEJ. K. TOLSTOJ KNEZ SREBRNI POVEST IZ DOBA IVANA GROZNOG Dečija knjiga BEOGRAD By

BIBLIOTEKA »ZMAJ Knjiga 1 Naslov originala: Алексей К. Толстой: Князь Серебряный Urednik NADA STANIĆ Preveo s ruskog PETAR MITROPAN Ilustracija na koricama ANDREJA ANDREJEVIĆ Tehnički urednik VLADA BOGDANOVIĆ Korektor RUŽA STEVANOVIĆ 1955. Odštampano u 5.000 primeraka u štampariji Tipografija, Zagreb. Štampanje završeno jula 1955.

Sadržaj: PREDGOVOR 1. OPRIČNICI 2. NOVI DRUGOVI 3. VRAČANJE 4. BOJAR MOROZOV I NJEGOVA ŽENA 5. SUSRET 6. DOČEK 7. ALEKSANDROVA SLOBODA 8. GOZBA 9. SUÐENJE 10. OTAC I SIN 11. NOĆNO BDENIJE 12. KLEVETA 13. IVAN PRSTEN I NJEGOVI DRUGOVI 14. ŠAMAR 15. POLJUBAC DOMAĆICE, KAO OBIČAJ 16. OTMICA 17. BAJANJE 18. STARI POZNANIK 19. DOBRO SE DOBRIM VRAĆA 20. VESELI LJUDI 21. PRIČA 22. MANASTIR 23. PUT 24. HAJDUČKA POBUNA 25. PRIPREMANJE ZA BITKU 26. POBRATIMSTVO 27. BASMANOV 28. RASTANAK 29. SUOČENJE 30. VRAČANJE SA SABLJOM 31. BOŽIJI SUD 32. AMAJLIJA VJAZEMSKOG 33. AMAJLIJA BASMANOVA 34. ODELO DVORSKE BUDALE 35. IZVRŠENJE KAZNE 36. POVRATAK U SLOBODU 37. POMILOVANJE 38. ODLAZAK IZ ALEKSANDROVE SLOBODE 39. POSLEDNJI SASTANAK 40. JERMAKOVO POSLANSTVO A. K. TOLSTOJ

PREDGOVOR Cilj ove povesti nije toliko opis kakvih događaja, koliko slikanje karaktera celokupne epohe i prikaz pojmova, verovanja, naravi i kulturnog stupnja ruskog društva u drugoj polovini XVI veka. Čuvajući istorijsku istinu u opštim crtama, pisac je dopustio sebi izvesna odstupanja u detaljima koji nemaju istorijske važnosti. Tako, između ostalog, pogubljenje Vjazemskog i oba Basmanova, koje je stvarno bilo 1570 godine, stavljeno je, radi zbijenosti priče, u 1565 godinu. Mislim da ovaj namerni anahronizam neće izazvati strogu pokudu, ako se uzme u obzir da mnogobrojne smrtne kazne koje su došle posle pada Silvestra i Adaševa, mada u mnogom služe za ličnu karakteristiku Ivana Groznog, ipak nemaju uticaja na opšti tok događaja. U svome odnosu prema grozotama onoga doba autor je uvek zaostajao iza istorije. Poštujući umetnost i moralno osećanje čitalaca on je prekrio senkom te događaje i prikazao ih, koliko je to bilo dopušteno, na razdaljini. Ipak on priznaje da mu je, kad je čitao istorijske izvore, ne jednom knjiga ispadala iz ruku i on je bacao pero negodujući ne toliko zbog misli da je mogao postojati Ivan IV, koliko zbog toga što je moglo postojati društvo koje ga je gledalo bez negodovanja. To teško osećanje uvek je smetalo objektivnosti potrebnoj u epskom delu i donekle je bilo uzrok što je roman, počet pre deset godina, završen tek sada. Ta okolnost poslužiće možda kao neko opravdanje za neujednačenost stila, koja verovatno neće izmaći čitaočevoj pažnji. Na kraju autor smatra za potrebno reći da ukoliko je slobodnije uzimao istorijske činjenice manjeg značaja, utoliko se više trudio da sačuva istinu i tačnost pri opisivanju karaktera i svega što se odnosi na narodni život i starinu. Ako je uspeo da živo prikaže lik epohe koju je opisao, on neće žaliti svoj trud i smatraće da je postigao željeni cilj. 1863.

I OPRIČNICI Leta gospodnjeg od postanka sveta sedam hiljada sedamdeset trećeg, ili po sadašnjem 1565 godine, jednog toplog letnjeg dana, 23 juna, mladi bojar knez Nikita Romanovič Srebrni stigao je u selo Medvjedevku, oko trideset vrsta udaljenu od Moskve. Pratila ga je gomila ratnika i slugu. Knez je čitavih pet godina proveo u Litvi. Poslao ga je car Ivan Vasiljevič kralju Žigmundu da ugovori mir za duga vremena, posle rata koji je tada vođen. Ali ovoga puta carski izbor nije bio podesan. Istina, Nikita Romanovič je čvrsto branio interese svoje zemlje i, činilo se, nije se mogao poželeti bolji posrednik, ali Srebrni nije bio rođen za pregovore. Ne mareći za tančine diplomatske veštine, on je voleo da vodi stvar otvoreno i, na veliku žalost sekretara koji su ga pratili, nije im dopuštao nikakvih izvrdavanja. Već spremni na popuštanja kraljevski savetnici su uskoro iskoristili prostodušnost kneževu, saznali preko njega naše slabe strane i povećali svoje zahteve. To knez nije mogao da podnese: usred opšte sednice sejma udario je pesnicom po stolu i pocepao ugovor već spremljen za potpisivanje. »Vi ste«, reče »zajedno s vašim kraljem čikovi i vrdalame. Ja s vama govorim po savesti, a vi gledate da me prevarite. Tako se ne radi!« Ovaj vatreni ispad u trenutku je srušio uspeh ranijih pregovora, i Srebrni ne bi izbegao carski gnev da nije, na njegovu sreću, istoga dana stigla naredba iz Moskve da se mir ne sklapa nego da se nastavi rat. Sav radostan krenuo je on iz Vilna, zamenio kadifeno odelo blistavim ratničkim i počeo da bije Litvance gde god je mogao. U ratnoj službi pokazao se bolji nego u diplomatskoj i nadaleko se proslavio među ruskim i litvanskim narodom. Spoljašnjost kneževa odgovarala je njegovoj naravi. Glavne crte njegovog više prijatnog nego lepog lica bile su prostodušnost i otvorenost. U njegovim pepeljastim očima, osenčenim crnim trepavicama, posmatrač bi pročitao neobičnu, spontanu i kao nesvesnu odlučnost koja mu nije dopuštala da iza trenutak zastane u času delanja. Neuredne nakostrešene obrve i jedna kosa bora

među njima svedočile su o izvesnoj nesređenosti i nedoslednosti u mislima. Ali blago i jasno ocrtana linija usta pokazivala je plemenitu nepokolebljivu čvrstinu, a osmeh – naivnu, skoro h detinjsku dobroćudnost, tako da bi ga poneko mogao smatrati ograničenim da nije plemenitost, koja je izbijala iz svake njegove crte, svedočila da će on uvek postići srcem ono što možda neće moći objasniti umom. Opšti utisak je bio u njegovu korist i stvarao uverenje da se na njega može osloniti u svima slučajevima koji traže odlučnost i požrtvovanje, ali da on nema naviku da razmišlja o svojim postupcima i da mu umovanje ne ide za rukom. Srebrni je imao oko dvadeset i pet godina. Bio je srednjeg rasta, širokih ramena, tanak u struku. Gusta smeđa kosa bila mu je svetlija od preplanula lica i bila je u suprotnosti s crnim trepavicama. Kratka brada nešto tamnija od kose blago je senčila usne i donji deo lica. Veseo i laka srca vraćao se sada knez u domovinu. Dan je bio vedar, sunčan, jedan od onih dana kad kroz celu prirodu provejava nešto svečano, kad cveće izgleda bujnije, a nebo plavlje, kad se u daljini tananim strujama diže vazduh i čoveku biva tako lako kao da se njegova duša preselila u prirodu i Treperi u svakom listu, njiše se na svakoj travčici. Divan je bio junski dan, ali knezu posle petogodišnjeg boravka u Litvi izgledao je još lepši. Polja i šume odisale su Rusijom. Bez laskanja i lukavosti služio je Nikita Romanovič mladom caru Ivanu. Čvrsto se držao svoje zakletve i ništa ne bi moglo poljuljati njegovu odanost gospodaru. Mada su ga src$ i misao odavno vukli .u otadžbinu, ipak kad bi mu tog trenutka došla zapovest da se vrati u Litvu, a da ne vidi ni Moskvu ni rodbinu, on bi bez pogovora okrenuo konja i s pređašnjim oduševljenjem poleteo u nove borbe. Uostalom nije on jedini tako mislio. Svi Rusi, sva zemlja, voleli su Ivana. Izgledalo je kao da je s njegovom pravednom upravom počelo u Rusiji novo zlatno doba, i kaluđeri čitajući letopis nisu nalazili u njemu cara ravnog Ivanu. Približavajući se selu knez i njegova pratnja začuše vesele pesme, a kad su stigli do sela, videli su da je tu neka svečanost. S jednog i drugog kraja ulice momci i devojke stali su u redove za »horovod« {1} i obe grupe nosile su po jednu brezu okićenu šarenim krpicama. Momci i devojke imali su na glavi zelene vence. »Horovodi« su pevali čas skupa, čas naizmence, dobacivali jedan drugom i dirali jedan drugog u šali. Između pesama čuo se glasan devojački smeh i veselo su se šarenile u gomili raznobojne košulje momaka. Jata golubova preletala su s jednog krova na drugi. Sve se kretalo i vrelo, veselio se pravoslavni narod ruski. Na ulazu u selo stari seiz stigao je kneza. – Oho! – reče on veselo, – vidi, gospodaru, kako oni, obešenjaci jedni,

svetkuju Agrafenu Kupalnicu. Hoćemo li da se odmorimo ovde? Konji su umorni a i mi ćemo, kad se založimo, lepše putovati. Sit trbuh, i sam znaš, gospodaru, sve može podneti. – Pa ja mislim da smo već blizu Moskve, – reče knez, koji očigledno nije želeo da se zaustavljaju. – Eh, gospodaru, ti si danas već pet puta pitao za to. Rekli su ti dobri ljudi da još ima više od četrdeset vrsta. Naredi počinak, kneže, konji su zaista umorni. – Pa dobro, – reče knez, – odmarajte se. – Hej, vi tamo! – povika Mihejič obraćajući se ratnicima – sjašite, skinite kazane i naložite vatru! Ratnici i sluge, svi su bili pod Mihejičevom komandom; oni su sjahali i počeli odvezivati bisage. I knez je odjahao konja i skinuo ratnički oklop. Osetivši u njemu čoveka visokog porekla mlađi su prekinuli pesmu, stari skinuli kape i svi su stajali gledajući jedan drugoga u nedoumici da li da nastave veselje ili ne. – Nemojte da se ustežete, dobri ljudi, – reče blago Nikita Romanovič, – kraguj sokolima nije smetnja. – Hvala, gospodaru, – odgovori jedan postariji seljak. – Ako od nas ne zazireš, sedi ovde, a mi ćemo ti, ako dopustiš, doneti i medovine; učini čast, popij u zdravlje!… Budale! – nastavio je obraćajući se devojkama, – što ste se uplašile? Zar ne vidite da je to bojar sa svojom pratnjom, a ne kakvi opričnici! Znaš, gospodaru, otkako je nastala u Rusiji opričnina, mi se svega plašimo; nema života siromašnom čoveku. I kad je praznik: pij, ali ne mnogo; pevaj, ali se obaziri okolo. Svakog časa mogu udariti kao grom iz vedra neba. – Šta je to opričnina? Kakvi opričnici? – upita knez. – A đavo ih zna! Oni sebe zovu carskim ljudima. Mi smo, vele carski ljudi, opričnici, a vi ste narod-svetina. Naše je da vas pljačkamo i gulimo, a vaše da trpite i klanjate se. Tako je, vele, car zapovedio. Knez Srebrni planu. – Car zapovedio da se narod zlostavlja! Ah, prokleti! Pa ko su oni? Zašto vi njih, zlikovce, ne pohvatate? – Da pohvatamo opričnike? Eh, kneže, vidi se da ti putuješ izdaleka i da ne znaš šta je opričnina. Pokušaj samo da im nešto učiniš. Onomad došlo ih je desetak u kuću Stepana Mihajlova, u onu kuću tamo što je zatvorena. Stepan je otišao na njivu, a oni staroj: daj ovo, daj ono. Stara im sve donosi i klanja se. Tada oni: daj, babo, novaca! Zaplakala stara, ali nema kud, otključala kovčeg, izvadila iz zavežljaja dva bakarna novca i pružila im sa suzama: uzmite, samo mi život ostavite. A oni vele: malo je! U tom je jedan opričnik udari u slepo oko i ona osta na mestu mrtva. Vraća se Stepan s njive i vidi kako njegova stara leži

probijene slepoočnice; nije mogao da otrpi. Počeo je da grdi carske ljude: ne znate za boga, zlikovci. Nemali mira ni na onom svetu. A oni mu, jadniku, omču na vrat i obese ga na vratima. Nikita Romanovič uzdrhta od jarosti. Uzavrela mu bujna krv. – Zar na carskom drumu, blizu same Moskve razbojnici pljačkaju, ubijaju seljake! Pa šta onda rade vaši seoski kmetovi i starešine? Kako oni trpe da razbojnici nazivaju sebe carskim ljudima? – Da, – ponovio je seljak, – mi smo, vele, carski ljudi, opričnici; nama je sve dopušteno, a vi ste narod. Imaju oni i svoje starešine; nose naročite znake: metlu i pseću glavu. Mora biti da su zaista carski ljudi. – Glupače! – uzviknu knez, – nemoj nazivati razbojnike carskim ljudima! »Ne mogu da shvatim«, – pomislio je on. – »Naročiti znaci? Opričnici? Kakva je to reč? Ko su ti ljudi? Čim stignem u Moskvu, javiću o svemu caru. Neka mi naredi da ih pronađem. Neću im, tako mi boga, oprostiti, neću oprostiti!« Međutim horovod je tekao svojim redom. Jedan momak je predstavljao mladoženju, a jedna devojka nevestu; momak se duboko klanjao rodbini svoje neveste, koju su takođe predstavljali drugi momci i devojke. – Gospodine moj, taste, – pevao je mladoženja zajedno s horom, – spremi mi piće! – Gospođo punice, ispeci mi gibanicu! – Gospodine šura, osedlaj mi konja! Uhvativši se za ruke momci i devojke okretali su se oko mladoženje i neveste, najpre na jednu stranu, a zatim na drugu. Mladoženja se napio, pojeo gibanicu, umorio konja, pa sada tera napolje svoje rođake. – Idi, taste, dođavola! – Idi, punice, dođavola! – Idi, šura, dođavola! Pri svakom stihu on je izbacivao iz kola čas devojku, čas momka. Seljaci su se glasno smejali. Najedanput se začu prodiran vrisak. Jedan dečak od dvanaestak godina, sav krvav dotrča i pojuri u horovod. – Spasite! Sakrijte me! – vikao je hvatajući rukom seljake za skutove. – Šta ti je, Vanja? Zašto vičeš? Ko te je istukao? Da nisu opričnici? U tren oka oba horovoda skupila su se u jednu gomilu; svi su opkolili dečaka, ali on je jedva mogao da govori od straha. – Tamo, tamo, – izgovori on drhtavim glasom, – iza bašta, pasao sam telad, oni dojuriše, počeše klati, bosti telad sabljama; došla je Dunjka i molila ih, oni su Dunjku uhvatili, odvukli… odvukli sa sobom, a mene…

Ponovni vrisak prekinuo je dečaka. S drugog kraja sela trčale su žene… – Nesreća, nesreća! – vikale su one. – Opričnici! Bežite, devojke, i sakrivajte se u žito. Dunjku i Alenku su uhvatili, a Sergejevnu ubili. U isto vreme pojavi se grupa konjanika, oko pedeset ljudi, s golim sabljama u ruci. Predvodio ih je crnobrad delija u crvenoj dolami i kapi od risovine sa temenom od brokata. Uz sedlo mu je bila pričvršćena metla i pseća glava. – Hojda! Hojda! – vikao je on. – Koljite marvu, secite seljake, hvatajte devojke, palite selo! Za mnom, momci! Nikoga ne štedite! Seljaci su bežali kud koji. – Gospodine! Kneže! – vikali su oni koji su bili bliže knezu, – ne daj nas, uboge! Zaštiti jadnike! Ali knez nije bio više među njima. – Pa gde je bojar? – upita stariji seljak gledajući na sve strane. – Ni traga od njega. Nema ni njegovih ljudi. Pobegli su, izgleda, i oni. Oh, teške muke, oh, dođe nam smrt! Delija u crvenoj dolami zaustavi konja. – Ej, ti, stari gade! Ovde je bilo kolo, kuda su pobegle devojke? Seljak je ćutao i klanjao mu se. – Na brezovu granu s njim! – viknu crni. – Kad voli da ćuti, neka ćuti na brezi! Nekoliko konjanika sišlo je s konja i nabacilo seljaku omču na vrat. – Braćo, dobrotvori! Ne ubijajte starca, pustite, rođeni moji! Smilujte se! – Aha! odrešio ti se jezik, starkeljo! Ali dockan je, brate, drugi put da se ne šališ! Na brezu s njim! Opričnici ga povukoše prema drvetu. U tom trenutku iza jedne kuće ču se nekoliko pucnjeva; desetak pešaka sa sabljama u ruci pojurili su na ubojice, a u isto vreme konjanici kneza Srebrnoga pojavili su se iz jedne ulice i s vikom napali opričnike. Kneževih ljudi bilo je upola manje, ali napad je izvršen tako brzo i neočekivano da su oni u tren oka slomili opričnike. Knez je lično balčakom od sablje izbio iz sedla njihovog vođu. Ne pustivši ga da se osvesti, on je skočio s konja, pritisnuo mu grudi kolenom i stegao ga za grlo. – Ko si, lupežu? – upita knez. – A ko si ti? – odgovori opričnik krkljajući i sevajući očima. Knez mu stavi na čelo cev od pištolja. – Govori, zlikovče, ili ću te ubiti kao pseto. – Nisam ti sluga, razbojniče, – odgovori crni bez ikakva straha. – A tebe će obesiti da ne diraš carske ljude. Oroz na pištolju škljocnu, ali kremen slaga, fe crni ostade živ. Knez pogleda oko sebe. Neki opričnici ležali su mrtvi, neke su vezali

kneževi ljudi, ostali su umakli. – Vežite i ovoga! – reče bojar i gledajući njegovo zversko ali spokojno lice nije mogao da se uzdrži od divljenja. »Nema šta, pravi je junak! – pomisli knez. – Šteta što je razbojnik«. Međutim je knezu prišao njegov seiz Mihejič. – Pogledaj, gospodine, – reče On pokazujući svežanj tankih i jakih konopaca s omčama na kraju, – vidiš kakve sprave nose sa sobom. Nije im ovo prvi put, obešenjaci jedni! Uto su vojnici doveli knezu dva konjanika koji su bili vezani za sedlo. Jedan je bio starac sede grgurave kose i dugačke brade. Njegov drug, crnook đidija, imao je oko trideset godina. – Koji su to ljudi? – upita knez. – Što ste ih vezali za sedlo? – Nismo mi, gospodaru, nego su ih razbojnici vezali za sedlo. Našli smo ih iza bašta, čuvala ih je straža. – Onda ih odrešite i pustite na slobodu! Oslobođeni zarobljenici su protezali utrnule udove, ali nisu žurili da iskoriste svoju slobodu, jer su želeli da vide šta će biti s pobeđenima. – Čujte, nitkovi! – reče knez svezanim opričnicima. – Recite kako ste smeli da se nazivate carskim slugama? Ko ste vi ustvari? – Pa zar su ti oči ispale, je li? – odgovori jedan od njih. – Zar ne vidiš ko smo? Zna se ko! Carski smo ljudi, opričnici! – Ðavoli! – uzviknu Srebrni. – Ako vam je život mio, govorite istinu! – Pa ti si, izgleda, pao s neba, – reče sa osmehom crni delija, – kad nisi još nikad video opričnike. Zaista pao s neba! Vrag bi ga znao odakle se pojavio, da bog da te zemlja progutala! Upornost ovog razbojnika razljutila je Nikitu Romanoviča. – Čuj me, junače, – reče on, – tvoja mi se drskost bila dopala i hteo sam da te poštedim. No ako mi sada ne kažeš ko si, tako mi boga, narediću da te obese. Razbojnik se ponosno uspravio. – Ja sam Matvej Homjak, – odgovori on, – seiz Grigorija Lukijanoviča Skuratova-Bjeljskog; verno služim njemu i svom caru kao opričnik. Metla koju imamo uz sedlo znači da mi čistimo Rusiju, čistimo izdaju iz carske zemlje; a pseća glava – da mi grizemo carske neprijatelje. Sad znaš ko sam. A reci i ti da znamo kako te treba osloviti kada dođe čas da ti skršimo vrat. Knez bi oprostio opričniku njegove drske reči. Njemu se dopadala hrabrost tog čoveka pred licem smrti. Ali Matvej Homjak klevetao je cara, a to Nikita Romanovič nije mogao da podnese. On je dao znak momcima. Naviknuti da slušaju bojara, a i sami razdraženi drskošću razbojnika, oni su im metnuli omče na vratove i već su se spremali da izvrše kaznu, koja je malopre pretila jadnom

seljaku. Tada je mlađi od one dvojice koje je knez oslobodio prišao njemu. – Dopusti, gospodine, da kažem koju reč. – Govori. – Ti si danas učinio dobro delo, oslobodio nas iz ruku ovih gadova, zato i mi želimo da ti platimo dobrim za dobro. Ti valjda odavno nisi bio u Moskvi, kneže. A mi znamo šta se tamo zbiva. Poslušaj nas, kneže. Ako ti je život mio, nemoj vešati ove đavole. Pusti ih, i ovoga vraga Homjaka pusti. Ne žalim njih nego tebe, gospodine. A ako nama padnu u ruke, tako mi boga, ja ću ih sam obesiti. Neće umaći vešalima, samo da ih ti ne uputiš u pakao nego mi. Knez sa čuđenjem pogleda nepoznatog. Njegove crne oči gledale su odlučno i pronicljivo; mrka brada pokrivala je donji deo lica, jaki beli zubi sijali su zaslepljujućim bleskom. Sudeći po odelu on je mogao biti malovarošanin ili imućan seljak, ali govorio je tako pouzdano i tako iskreno davao savet da je knez počeo pažljivije da gleda crte njegova lica. I njemu se učinilo tada da je u njima pečat neobičnog uma i bistrine, a da pogled odaje čoveka koji je navikao da zapoveda. – Ko si ti, junače, – upita Srebrni, – i zašto braniš ljude koji su tebe samoga vezali za sedlo? – Da, gospodine, da nije tebe, ja bih bio obešen mesto njih. A ipak slušaj ovo što kažem, pusti ih, nećeš žaliti kad dođeš u Moskvu. Tamo sad, kneže, nije kao pre, nisu ona vremena. Kad bi se mogli svi oni povešati, ja se ne bih libio da ih obesimo. A ovako, i bez ovih ostaće ih dovoljno u Rusiji; sada je desetak njih umaklo i ako se ovaj đavo, Homjak, ne vrati u Moskvu, oni neće ni za koga drugoga već samo za tebe reći da si krivac. Kneza svakako ne bi ubedio nejasni govor nepoznatog, ali se njegov gnev već stišao. On je pomislio da brza kazna zločinaca neće doneti mnogo koristi, a ako ih preda vlastima, možda će otkriti celu bandu tih zagonetnih pljačkaša. Pošto se podrobno raspitao gde je sedište najbližeg seoskog kmeta, on je naredio najstarijem ratniku da sa svojim drugovima otprati tamo zarobljene i kazao da će nastaviti put sa Mihejičem. – Tvoja je volja da pošalješ ove pse kmetu, – reče nepoznati, – samo, veruj mi, on će narediti da im odreše ruke. Bolje bi bilo da ih ti sam pustiš, pa nek idu kud im je drago. Uostalom, to je tvoja bojarska volja. Mihejič je sve ovo slušao bez reči i samo se češao iza uva. Kad je nepoznati završio, stari sluga je prišao knezu i duboko mu se poklonio. – Gospodaru kneže, – reče on, – možda ovaj junak istinu zbori: kmet može da pusti ove razbojnike. Pa kad si ih ti, po dobroti svog srca, pomilovao – za što će bog tebi dobrom platiti – dopusti bar da im na rastanku za svaki slučaj

odvalim po pedeset batina, da ubuduće ne pljačkaju, obešenjaci jedni. I shvativši ćutanje kneževo kao pristanak, on je odmah kazao da se zarobljenici odvedu na stranu gde je kazna bila izvršena tačno i brzo, bez obzira na pretnje i psovke Homjakove. – Ovo je veoma korisna stvar, – reče Mihejič vraćajući se zadovoljna lica knezu. – S jedne strane, neće im škoditi zdravlju, a s druge biće za njih dobra pouka. Nepoznati, izgleda, i sam je odobravao srećnu misao Mihejičevu. On se smeškao gladeći bradu, ali uskoro se na njegovom licu opet pojavio raniji izraz. – Kneže, – reče on, – ako već hoćeš da putuješ sam sa svojim seizom, dopusti bar meni i mome drugu da ti se pridružimo: nama je usput a i veselije ćemo zajedno putovati; usto, ako bi se ukazala potreba da se ponovo borimo, onda će osam mišica više vredeti nego četiri. Knez nije imao razloga da sumnja u svoje nove prijatelje. On im je dopustio da pođu s njime, i posle kratkog odmora njih četvorica krenuše na put.

II NOVI DRUGOVI Usput je Mihejič nekoliko puta pokušavao da sazna od nepoznatih ko su oni, ali oni odgovarahu u šali ili su se izvlačili s nekim dosetkama. – Pfuj, obešenjaci jedni, – reče najzad Mihejič u sebi, – kakvi su to ljudi! Kao neke jegulje! Tek pomisliš da si ga uhvatio za rep, a on isklizne između prstiju. Međutim počelo je da se smrkava. Mihejič pritera konja Srebrnom. – Gospodaru, – reče on, – da li smo dobro učinili što smo poveli sa sobom i ove ugursuze? Oni su mnogo prepredeni, ne mogu ništa pametno da saznam od njih. A i jaki su, leđa im nisu slabija od Homjakovih. Da nisu i oni razbojnici? – Pa i da su, – odgovori bezbrižno knez, – ipak će nas braniti ako ponovo naiđemo na opričnike. – A vrag bi ih znao hoće li braniti, gospodaru! Vrana vrani oči ne vadi; a ja sam čuo kako oni među sobom razgovaraju, vrag bi ih znao na kome jeziku, ni reči nisam razumeo, a čini mi se da govore ruski. Čuvaj se, gospodaru, ko se čuva i bog ga čuva. Noć se spuštala. Mihejič ućuta. Ćutao je i knez. Čuo se samo bat konjskih kopita i katkad frktanje osetljivog konja. Putovali su šumom. Jedan od nepoznatih saputnika zapevao je pesmu, a drugi počeo da ga prati. Ta pesma koja se razlegala kroz noć usred šume, posle svih dnevnih zbivanja, čudno je uticala na kneza: on se rastuži. Setio se prošlosti, setio se svog odlaska iz Moskve pre pet godina i u mislima ponovo se našao u crkvi u kojoj je pri odlasku slušao službu božju i gde je kroz svečano pevanje i šapat gomile čuo nežni i zvučni glas koji nije mogao zagušiti ni zveket mačeva ni pucnjava litavskih pušaka: »Zbogom, kneže!« – govoraše taj glas, – »ja ću se moliti bogu za tebe… « Međutim nepoznati su nastavili pevanje, ali njihove reči nisu odgovarale kneževom raspoloženju. U pesmi se govorilo o širokom prostoru stepa, o matuški Volgi, o raskalašnom lađarskom životu. Glasovi su se čas

slivali, čas razdvajali, čas tekli mirno kao široka reka, čas su se dizali i spuštali kao burni talasi i najzad, uzvinuvši se visoko, visoko, lebdeli u nebo kao orlovi, raširenih krila. Tužno je i divno usred tihe letnje noći, u nemoj šumi, slušati otegnutu rusku pesmu. Ima u njoj beskrajne, beznadežne tuge i neoborive sile; tu je i koban prst sudbine, neminovni udes, – jedna od osnovnih stihija ruskog narodnog duha, koja može objasniti mnogo od onog što izgleda u ruskom životu neshvatljivo. I šta se sve još ne čuje u toj setnoj pesmi usred letnje noći i mirne šume! Oštro zviždanje prekide kneževe misli. Dva čoveka su iskočila iza drveća i uhvatila njegovog konja za uzdu. Dva druga uhvatiše ga za ruke. Odbrana je bila nemogućna. – Ah, lopuže! – uzviknu Mihejič, koga takođe opkoliše neki ljudi. – Ah, obešenjaci jedni! Ipak su podvalili, prokleti! – Ko ide? – upita jedan grub glas. – Bakino vreteno, – odgovori mlađi od dva nova kneževa prijatelja. – U dedinom opanku, – reče ponovo onaj grubi glas. – Odakle putujete, braćo? – Ne tresi jabuku. Pusti kvasac nek naraste, a žetva se učetvorostruči, – nastavi knežev pratilac. Ruke koje su držale kneza odmah ga pustiše, a konj osetivši slobodu ponovo poče rzati i krenu dalje između drveća. – Vidiš, gospodine, – reče nepoznati stižući kneza, – kazao sam ti da je zgodnije putovati učetvoro nego sam. Sad samo do vodenice da te ispratimo, pa ćemo se tamo i oprostiti. Kod vodeničara naći ćeš konak i hranu za konje. Dotle ima oko dve vrste, a otuda nije daleko ni do Moskve. – Hvala vam, momci, na usluzi. Ako se desi da se nekad sretnemo, neću zaboraviti da valja ljubav za ljubav vratiti. – Ne ti, gospodine, nego mi treba da pamtimo uslugu. A i ko zna da li ćemo se ikada u životu sresti. A ako bi dao bog, ne zaboravi da Rus uvek pamti dobro i da smo ti mi vazda verne sluge. – Hvala, momci; a ime svoje nećete kazati? – Ja imam više imena, – odgovori mlađi nepoznati. – Zasad sam Vanjuha Prsten, a posle možda će mi se i drugo ime naći. Uskoro su stigli do vodenice. Mada je bila noć, kolo se bučno okretalo. Kada Prsten zazvižda, pojavi se vodeničar. Njegovo se lice nije moglo raspoznati u mraku, ali se po glasu moglo suditi da je starac. – Ah, striče, – reče on Prstenu, – nisam te danas očekivao, pa još i sa drugim putnicima. Što niste produžili do Moskve? A ja, rođeni, nemam ni zobi, ni sena za konje, ni večere.

Prsten mu je nešto kazao nekim nerazumljivim jezikom. Starac mu je isto tako odgovorio nerazumljivim rečima i dodao je tiho: – Ja bih, rođeni, drage volje, ali čekam gosta; takvog gosta – sačuvaj, bože, što je ljut. – A onaj ambar iza brane? – reče Prsten. – Sav je zatrpan vrećama brašna! – A ostava? Čuješ li, stari, da se odmah nađe mesto za goste, zobi za konje i večera gospodinu. Ja i ti se dobro poznajemo, zato nemoj da me vučeš za nos. Vodeničar gunđajući povede putnike u ambar udaljen desetak koraka od vodenice, u kome je i pored vreća sa žitom i brašnom, bilo još dosta slobodnog mesta. Dok je on otišao da upali luč, Prsten i njegovi drugovi oprostili su se s bojarom. – Ali recite mi, momci, – upita Mihejič – gde ćemo vas tražiti ako bi, zlu ne trebalo, bili potrebni knezu svedoci zbog današnjeg događaja. – Pitaj vetar, – odgovori Prsten, – odakle duva. Pitaj nemiran talas gde boravi. Mi smo kao oštre puštene strele: gde joj se vrh zabode, tu joj je i dom. A što se tiče svedočenja za kneza, – nastavi on s osmehom, – nismo podesni za to. Ali ako zbog nečeg drugog zatrebamo, dođi, stari, vodeničaru, on će ti reći kako da nađeš Vanjuhu Prstena. – Vidi ga, obešenjaka jednog, – gunđao je kroz zube Mihejič, – kakve su to zapletene reči. – Gospodine, – reče Prsten pri odlasku, – poslušaj me, ne hvali se u Moskvi da si hteo obesiti slugu Maljute Skuratova i zatim ga izlemao kao vola. – Vid’ ti šta lupeta! – progunđa opet Mihejič. – Pusti mu razbojnika, nemoj obesiti razbojnika, pa još i nemoj pričati da si ga hteo obesiti! Ponavlja jedno te jedno kao papagaj, izgleda da su iste gore list. Ne brini se, bratac, – dodao je on glasno, – naš knez se nikoga ne boji; mari on mnogo za tvoga Skuratova. On odgovara jedino caru. Vodeničar je doneo užežen luč i pričvrstio ga u zidu. Zatim je doneo čorbu od kupusa, hleba i čašu piva. Crte njegova lica pokazivale su čudnu smešu dobrodušnosti i lukavstva; kosa i brada bile su mu sede, a oči svetlosive; bore su mu izbrazdale lice u svima pravcima. Pošto su večerali i pomolili se bogu, knez i Mihejič legoše na vreće; vodeničar im je poželeo laku noć, duboko se poklonio, ugasio luč i izišao. – Kneže, – reče Mihejič kad su ostali sami, – čini mi se da smo pogrešili što ostadosmo ovde na konaku. Bolje bi bilo da smo putovali pravo do Moskve. – Da uznemirujemo usred noći ljude? Da moramo svaki čas silaziti s konja i tražiti prolaz od straža na svakoj ulici?

– Pa jeste, gospodine, bolje je tražiti prolaz nego spavati u đavoljoj vodenici. I šta im je bilo, ugursuzima, da nas domame baš u vodenicu! I još na dan Ivana Kupala. Eto nesreće! – Pa zar ti je rđavo ovde? – Nije mi rđavo, gospodine: mogu mirno da ležim, i kupus je bio dobar, i konji su nahranjeni; samo to ne valja što nam je domaćin vodeničar. – Pa šta ako je vodeničar? – Kako to, šta ako je vodeničar? – reče Mihejič sa uzbuđenjem. – Zar ti ne znaš, kneže, da nema vodeničara koji nema rodbine među nečastivim? Ili ti misliš da bi on mogao bez nečastivog branu napraviti? Kako da ne! Obešenjak jedan! – Čuo sam ia za to, – reče knez, – svašta svet priča. Ali sad nije vreme da biramo; mi ćemo primiti što je bog dao. Mihejič malo poćuta, onda zevnu, poćuta još malo i upita već sanjivim glasom: – A šta misliš, kneže, kakav je čovek taj Matvej Homjak, koga si s konja oborio? – Mislim da je hajduk. – I ja bih rekao. A šta misliš, kneže, kakav je čovek Vanjuha Prsten? – Mislim – isto hajduk. – I ja bih rekao. Samo ovaj hajduk je bolji od onoga. A kako ti se čini, kneže, koji je od ovih hajduka bolji, Homjak ili Prsten? I ne sačekavši odgovor Mihejič zahrka. Uskoro je zaspao i knez.

III VRAČANJE Mesec je već izišao, a zvezde su jasno sijale na nebu. Polurazrušena vodenica i točak koji se šumno okretao bili su obasjani srebrnastom svetlošću. Odjednom se začu konjski topot i uskoro je nečiji zapovednički glas viknuo pored same vodenice: – Ej, vračaru! Videlo se da novi gost nije navikao da čeka, jer kada ne ču odgovor, on se razdra još jače: – Ej, vračaru! Izlazi ili ću te na komade iseći! Onda se začu vodeničarev glas: – Lakše, kneže, lakše, gospodaru! Danas nismo sami: imam putnike na konaku; evo me odmah, gospodine. Samo pričekaj dok zatvorim sanduk. – Kakav sanduk da zatvaraš, vražji sine! – viknuo je onaj koga je vodeničar nazivao knezom. – Zar nisi znao da ću noćas doći? Kako si smeo da primaš strance? Odmah da ih isteraš napolje! – Ne viči, gospodine, za ime boga ne galami, jer ćeš sve pokvariti. Kazao sam ti već da ta stvar ne podnosi buku, a da isteram putnike – to ne mogu. Oni nama i ne smetaju: oni sad spavaju, rođeni moj, ako ih nisi probudio. – Pa dobro, stari, samo pazi: ako me varaš, bolje da nisi ni došao na ovaj svet. Još nije izmišljena kazna kakvu ću ja za tebe naći. – Smiluj se, gospodine, šta da radim ja, starac. Ono što izađe, to ću i reći; a šta će posle biti, to je božja volja. A ako tvoja kneževska milost namerava da me kazni, onda bolje da i ne počinjem celu stvar. – No, no, stari, ne boj se, šalio sam se. Putnik je vezao konja za drvo. Bio je visoka stasa i izgledao mlad. Mesečina je blistala na tokama njegove dolame. Zlatne kićanke padale su s kalpaka na ramena. – Jesi li, kneže, naučio one reči? – upita vodeničar. – I reči sam naučio i nosim lastino srce o vratu. – Pa zar ni to ne pomaže? – Ne, – odgovori zlovoljno knez, – ništa ne pomaže. Onomad sam je video

u bašti. Tek što me je poznala, prebledela je, okrenula glavu i pobegla u svoju sobu. – Ne ljuti se, kneže, i ne seci nevinu glavu nego dopusti da ti nešto kažem. – Govori, starče! – Strah me da kažem… – Govori! – viknuo je knez i lupnuo nogom. – Onda slušaj: možda ona voli nekog drugoga? – Drugoga? A koga drugoga? Muža? Tog starca? – A ako… – nastavi vodeničar sa ustezanjem – ako ona voli nekog drugog, a ne muža?… – Ah, ti, sotono! – uzviknu knez, – kako ti je to palo na pamet? Samo kad bih posumnjao u nekoga, ja bih im oboma svojim rukama srce iščupao. Vodeničar je ustuknuo preplašen. – Vračaru, – nastavi knez mekšim glasom, – pomozi mi. Savladala me ljubav, ljuta guja. Šta sve nisam radio! Po čitave noći molio sam se pred ikonom, ali mira nisam izmolio. Onda sam se ostavio molitve, počeo da jurim poljima na konju od jutra do mraka, nekoliko dobrih konja umorio sam, a pokoja ne nađoh. Počeh bančiti po čitave noći, ispijao sam pehare jakoga vina, ali nisam ugušio tugu niti našao zaborava u piću. Onda sam sve pustio k vragu i postadoh opričnik. Počeh da se častim za carskim stolom zajedno s krvopijama – s Grjaznim i Basmanovom. Bio sam u zločinstvima gori od njih, palio i pustošio sela i varošice, odvodio žene i devojke, a nisam utopio u krvi svoju tugu. Plaše me se i narod i opričnici, nagrađuje car za junaštvo, a pravoslavni narod proklinje. Ime kneza Atanasija Ivanoviča Vjazemskog postalo je isto toliko strašno kao ime Maljute Skuratova. Eto dokle me je dovela ljubav: izgubio sam svoju dušu. Ali ne marim ja za nju! Ni na dnu pakla neđe mi biti gore nego ovde. No, stari, što mi gledaš u oči? Misliš da sam pomerio pameću? Nije poludeo Atanasije Ivanovič; jak mu je um kao i telo. Tim je strašnija moja muka što ne može da me satre. Vodeničar je slušao kneza sa strahom. On je strepeo od njegove plahovite naravi, bojao se za svoj život. – Što ćutiš, starče? Zar nemaš kakve trave ili korena da je opčiniš? Govori mi, nabrajaj mađijske trave. Ta govori, vračaru! – Baćuška, kneže Atanasije Ivanoviču, kako da ti kažem? Ima raznih trava. Ima bodljikac-trava koja se bere uz Petrov post. Kad izgori i kad se na njegovu dimu okadi strela, nikad ona neće promašiti. Ima tirlič-trava, raste blizu Kijeva na Ćelavoj Gori. Ko je nosi uza se, uvek će uživati carsku milost. Ima još plakavac-trava: ako se od njenog korena napravi krst i obesi oko vrata, svako će te se bojati kao vatre.

Vjazemski se gorko osmehnuo. – Ionako me se već boje, – reče on, – ne treba mi tvoj plakavac. Govori kakvih još ima? – Ima još Adamova glava, raste blizu močvara: olakšava porođaj i donosi darove. Ima golubac močvarni: ako hoćeš u lov na medveda, popij kuvan golubac, i nijedan medved neće te dirnuti. Ima jauk-trava: kad je čupaš iz zemlje, stenje i ječi kao čovek, a ko je nosi uza se, taj se nikad neće udaviti. – A zar nema još kakvih? – Kako da nema, baćuška! Ima još paprat – ko uspe da ubere njen cvet, taj će imati svakog blaga. Ima dan-i-noć: ko ume da se njom posluži, taj će na običnom kljusetu umaći najboljem hatu. – A ne znaš takvu travu da devojka zavoli nemiloga? Vodeničar se zbuni. – Ne znam, gospodaru, nemoj se srditi, rođeni, bogami, ne znam! – A takvu da se svojoj ljubavi odoli – ne znaš? – Ni takve ne znam, gospodine; ali ima trava raskovnik; ako njome dotakneš bravu ili gvozdena vrata, na parčad se raspršte. – Da te đavo nosi s tvojim travama! – reče ljutito Vjazemski i upre u vodeničara svoj mračni pogled. Vodeničar je oborio oči i ćutao. – Starče! – viknu najedanput Vjazemski ščepavši ga za jaku, – daj mi je! Čuješ li? Daj je, daj, sotono! Odmah daj! I obema rukama uhvati vodeničara za vrat i prodrma ga. Vodeničar je pomislio da mu je kucnuo poslednji čas. Odjednom Vjazemski pusti starca i kleknu pred njim na kolena. – Smiluj mi se! – zajeca on, – izleči me! Bogato ću te obdariti, obasuti zlatom, biću ti sluga. Smiluj mi se, starče! Vodeničar se još više uplašio. – Kneže, bojaru, šta ti je? Osvesti se! Ovde sam ja, Davidič, vodeničar! Osvesti se, kneže! – Neću ustati dok mi ne pomogneš! – Kneže, kneže! – reče drhtavim glasom vodeničar, – vreme je da počnemo posao. Vreme prolazi, ustani! Sad je mrak: nisam te video i ne znam gde si. Brže, brže na posao! Knez ustade. – Počinji, – reče on, – ja sam gotov. Obojica ućutaše. Sve je bilo tiho. Samo točak osvetljen mesečinom neprestano se okretao i kloparao. Negde u dalekom ritu čuo se glas prepelice. Ovde-onde huknula bi sova u gustoj šumi.

Starac i knez prišli su vodenici. – Ti, kneže, gledaj pod točak, a ja ću vračati. Starac se spusti na zemlju i još usplahiren od straha stade šaptati neke reči. Knez je gledao pod točak. Prošlo je nekoliko trenutaka. – Šta vidiš tamo, kneže? – Vidim kao da se biser prosipa i kao da se zlatnici sijaju. – Bićeš bogat, kneže, bićeš najbogatiji čovek u celoj Rusiji. Vjazemski je uzdahnuo. – Gledaj još, kneže, šta vidiš? – Vidim kao da su se sablje ukrstile, a u sredi kao da su dukati. – Imaćeš sreće u ratnim borbama, kneže, imaćeš uspeha i u carskoj službi. Samo gledaj, gledaj još i kaži šta vidiš. – Sad je sve potamnelo i voda se zamutila. A sad je počela voda crveneti, sad je sva pocrvenela kao krv. Šta to znači. Vodeničar je ćutao. – Šta to znači, stari? – Dosta, kneže, ne valja dugo gledati u vodu, hajdemo! – Eno, kao da su se pružile crvene niti, kao krvave žile; eno kao da se klešta otvaraju i zatvaraju, eno… – Hajdemo, kneže, hajdemo! Dosta je! – Čekaj! – reče Vjazemski odgurnuvši vodeničara, – eno zupčasta testera ide tamo-amo, a ispod njenih zubaca kao da pljušti krv. Vodeničar je hteo silom da odvuče kneza. – Čekaj, stari! Meni je zlo, boli me u zglobovima… Oh, boli! Knez je sam odskočio. Izgledalo je da je on razumeo svoju viziju. Obojica su dugo ćutali. Najzad Vjazemski reče: – Hoću da znam da li ona voli nekog drugog. – A imaš li kakvu njenu stvarčicu? – Ovo sam našao kod njene kapije. Knez pokaza plavu traku. – Baci to pod točak. Knez je bacio. Vodeničar je izvadio iz nedara zemljanu bočicu. – Ispij! – reče on pružajući je knezu. Knez je srknuo. U glavi mu se počelo vrteti, a u očima se pomutilo. – Gledaj sad, šta vidiš? – Nju, nju. – Samu? – Ne, ne samu. Dvoje ih je: s njom je plav momak u crvenoj dolami, samo

lice mu se ne vidi. Čekaj! Sad se oni približuju jedno drugom sve bliže, bliže… Anatema! Oni se ljube! Anatema! Da si proklet, vračaru, da si proklet, proklet!… Knez baci vodeničaru šaku novca, otkide uzdu kojom je konja vezao za drvo, uzjaha ga, i u šumi se začu bat konjskih potkova. Potom je topot zamro u daljini, i samo je kolo jednako kloparalo i okretalo se u noćnoj tišini.

IV BOJAR MOROZOV I NJEGOVA ŽENA Kad bi čitalac mogao da se prenese u mislima za trista godina unazad i da pogleda s visokog tornja ondašnju Moskvu, našao bi da ona malo liči na sadašnju. Na obalama reka Moskve, Jauze i Negline bilo je mnogo drvenih kuća s krovovima od dasaka i slame, većim delom pocrnelim od vremena. Usred ovih mrkih krovova oštro su se izdvajali beli i crveni zidovi Kremlja, Kitaj-grada i drugih gradića podignutih u toku poslednja dva veka. Mnogobrojne crkve i zvonici dizali su prema nebu svoje pozlaćene vrhove. Kao velike zelene i žute mrlje videli su se između kuća gusti šumarci i njive bogate žitom. Preko reke Moskve vodili su nesigurni lelujavi mostovi, koji su se ugibali i pokrivali se vodom kad bi prelazila kola ili konjanici. Na Jauzi i Neglini okretalo se desetinama vodeničnih točkova jedan pored drugog. Ti šumarci, njive i vodenice usred samog grada davali su ondašnjoj Moskvi živopisan izgled. Naročito su očima godili manastiri, koji su, s belim zidovima i šarenim gomilama zlatnih i raznobojnih kubeta, izgledali kao zasebne varošice. Iznad te zbrkane gomile crkava, kuća, šuma i manastira ponosno su se dizale kremaljske crkve i skoro završeni hram Pokrova bogorodice, kome je Ivan Grozni udario temelj pre nekoliko godina za uspomenu na osvajanje Kazana i koji nam je sada poznat pod imenom Vasilija Blaženog. Velika je bila radost Moskovljana kad su najzad pale skele koje su opkoljavale ovu crkvu, i ona se ukazala u svem svom osobitom sjaju prelivajući se zlatom i bojama i zadivljujući pogled raznovrsnošću ukrasa. Dugo se divio narod veštom graditelju, neprestano blagodario bogu i slavio cara, koji su pružili pravoslavnom narodu dotle neviđenu sliku. Lepe su bile i ostale moskovske crkve. Nisu žalili Moskovljani ni novaca ni truda da povećaju lepotu božjih domova. Svuda se video skup kamen, pozlata i velike ikone spolja, u čovekovoj prirodnoj veličini. Voleli su pravoslavni Rusi da ukrašavaju božje, ali su se malo brinuli o izgledu svojih domova; skoro sve njihove kuće bile su sagrađene temeljno i prosto od borovih i hrastovih brvana, nepokrivenih čak ni daskama, prema staroj ruskoj poslovici: ne

krasi kuću nameštaj nego dobar zalogaj. Jedino kuća bojara Družine Andrejeviča Morozova, na obali Moskve, bila je naročito lepa. Hrastova brvna bila su obla i ravna kao da su birana, balvani su na uglovima hvatali jedni u druge; kuća je imala tri sprata ne računajući potkrovlje. Natstrešnicu nad strmim stepenicama podupirali su trbušasti stubovi ukrašeni sitnom rezbarijom. Kapci na prozorima bili su vešto išarani slikama ptica i drveća, a svetlost je probijala u sobu ne kroz mutne volujske mehure, kao u većem delu moskovskih kuća, nego kroz čiste providne pločice od liskuna. U prostranom dvorištu bile su razne zgrade: ambari, sušnica, golubarnik i letnje odmorište za bojara. S jedne strane uz dvorište je bila domaća crkva od kamena, a s druge prostran vrt sa hrastovom ogradom, iza koje se videla visoka i lepa ljuljaška takođe ukrašena šarama i slikama. Jednom rečju, kuća je bila divna. A imalo je i za koga da se takva gradi. Bojar Družina Andrejevič, snažan telom i čvrsta karaktera, mada je bio u odmaklim godinama, oženio se nedavno prvom moskovskom lepoticom. Svi su se čudili kad se za njega udala dvadesetogodišnja Jelena Dimitrijevna, kći carskog doglavnika Pleščejeva-Ogina, koji je poginuo pod Kazanom. Drugoga su joj mladoženju namenjivale moskovske provodadžike. Ali Jelena je bila za udaju, a bez oca i majke, tako da joj je njena devojačka lepota, kod onakve bestidnosti novih carskih miljenika, donosila više jada nego radosti. Kad se oženio Jelenom, Morozov je postao njen pokrovitelj, a u Moskvi su svi znali da nije lako uvrediti onu koju je uzeo pod svoju zaštitu bojar Družina Andrejevič. Mnogi od carskih ljubimaca, pre Jelenine udaje, trudili su se da joj se dopadnu, ali niko se nije toliko trudio kao knez Atanasije Ivanovič Vjazemski. Slao joj je skupocene poklone, i u crkvi bi uvek stao spram nje, i na besnom hatu jurio pokraj njenih vrata, i u pesničenju izlazio sam protiv čitavog reda. Ali nije imao sreće Atanasije Ivanovič. Provodadžike su mu vraćale njegove poklone, a pri susretu s njime Jelena je okretala glavu. Da li je to činila zato što joj se nije sviđao Atanasije Ivanovič, ili je u devojačkom srcu već bio drugi nečiji lik – samo, ma koliko se dovijao knez Vjazemski, uvek je dobijao korpe. Najzad se naljutio Atanasije Ivanovič i otišao da se požali na svoje jade caru Ivanu Vasiljeviču. Car je obećao da će sam poslati prosioce Jeleni Dimitrijevnoj. Saznavši za to Jelena se oblila suzama. Otišla je sa svojom dojkinjom u crkvu i pala na kolena pred ikonom bogomajke, plačući i metanišući. U crkvi nije bilo sveta; ali kad se Jelena digla i pogledala natrag, iza nje je stajao bojar Morozov u kadifenoj zelenoj dolami ispod širokog svilenog ogrtača. – Što plačeš, Jelena Dimitrijevna? – upita Morozov. Poznavši bojara Jelena se obradova.

Nekad je on prijateljevao s njenim roditeljima, a i sad iy je pohodio i voleo kao rođenu. Jelena ga je poštovala kao oca i poveravala mu svoje misli; samo jednu nije poverila, samo jednu je zatajila od bojara – sakrila ju je sebi na muku, a njemu na propast. I sada, na pitanje Morozova, ona mu nije kazala tu zavetnu misao, a rekla je samo to da plače zato što će doći prosioci od cara i da će je silom udati za Vjazemskog. – Jelena Dimitrijevna, – reče bojar, – je li baš tako, zar ti je zaista nemio Vjazemski? Razmisli kako valja. Znam da ti dosada nije bio po volji; ali ti, čini mi se, još nikoga nemaš u mislima, a dok je tako, devojačko srce je vosak – naviknućeš, zavolećeš. – Nikad, – odgovori Jelena, – nikad ga neću zavoleti! Pre ću u grob! Bojar je pogleda sa saučešćem. – Jelena Dimitrijevna, – reče on posle izvesnog ćutanja, – ima li načina da te spasem? Čuj me. Star sam i sed, ali te volim kao svoju kćer. Razmisli, Jelena, da li pristaješ da se udaš za mene, staroga? – Pristajem, – uzviknu Jelena radosno i kleknu pred Morozova. Dirnula je bojara ta neočekivana reč, obradovao se Jeleninom zanosu, nije se dosetio starac da je to bio zanos davljenika koji se hvata za trnov žbun. Nežno je podigao Jelenu i poljubio je u čelo. – Dete moje, – reče on, – zakuni mi se na krstu da nećeš osramotiti moju sedu glavu. Zakuni se ovde, pred spasiteljem. – Zaklinjem se, zaklinjem, – prošaputa Jelena. Bojar je pozvao sveštenika i uskoro su izvršili prstenovanje; a kad su došli Jeleni carski prosioci, ona je već bila verenica Družine Andrejeviča Morozova. Nije se iz ljubavi udala Jelena za Morozova, ali se zaklela na krstu da će mu biti verna i čvrsto se rešila da održi svoju zakletvu i da se ne ogreši o muža svoga ni rečju ni mišlju. Pa zašto i ne bi volela Družinu Andrejeviča? Istina, bojar nije bio više mlad; ali gospod ga blagoslovio i zdravljem i snagom, ratničkom slavom i čvrstom voljom, zaseocima i selima, velikim imanjima preko reke Moskve i magazama punim zlata, brokata i skupocenog krzna. Samo jednim nije bog blagoslovio Družinu Andrejeviča: carskom milošću. Kad je saznao Ivan Vasiljevič da su njegovi prosioci zakasnili, razljutio se na Morozova, odlučio da kazni bojara: pozvao ga je za svoj sto i odredio mu mesto ne samo niže Vjazemskog nego i iza Borisa Godunova, koji još nije bio u milosti niti je imao kakvoga čina. Bojar nije mogao podneti takvu sramotu – ustao je iza stola, jer ne dolikuje Morozovu biti nižim od Godunova. Tada se car naljutio još gore i predao

Morozova na milost i nemilost Borisu Fedoroviču. Otišao je bojar svom neprijatelju po carevoj naredbi kao krivac, ali je žestoko izgrdio Godunova i nazvao ga štenetom. Saznavši za to, car pao u veliku jarost, zapovedio je Morozovu da ide s njegovih očiju i da pusti sedu kosu dok ne prođe carska nemilost. Bojar se uklonio sa dvora i sada ide u kućnom odelu, nečešljane brade, a na njegovo visoko čelo padaju sede kose. Teško je bojaru da ne vidi gospodareve oči, ali nije osramotio svoj rod, nije seo niže Godunova. Kuća Morozova je bila kao puna košnica. Sluge su se bojale i volele bojara. Svakoga ko bi mu došao on je lepo primao. I prijatelji i stranci hvalili su njegovo milostivo ophođenje; svakoga bi obdario i ljubaznim rečima, i bogatim odelom i mudrim savetom. Ali nikoga nije toliko pazio, nikoga toliko darivao kao svoju mladu ženu, Jelenu Dimitrijevnu. I žena mu je uzvraćala nežnošću za nežnost, i svakoga jutra i svake večeri klečala je pred ikonom i usrdno se molila za njegovo zdravlje. Da li je bila kriva Jelena Dimitrijevna što se usred prijatnih reči Družine Andrejeviča, usred tople molitve pred ikonom, iznenadno javljao u njenim mislima mladi vitez kako leti na konju s podignutim buzdovanom, a ispred njega u neredu odstupaju litavski pukovi. Je li bila kriva Jelena Dimitrijevna što ju je slika tog viteza pratila svuda, i kod kuće, i u crkvi, danju i noću, i govorila joj prekorno: »Jelena! Ti nisi održala svoju reč, ti nisi dočekala moj povratak, ti si me prevarila!…« Hiljadu pet stotina šezdeset pete godine, juna dvadeset četvrtog, na dan Ivana Kupale u rano jutro udarila su sva moskovska zvona i zvonila neprestano. U svima crkvama je bilo puno sveta. Po svršetku službe božje narod se razišao po ulicama. Mladi i stari, siromašni i bogati nosili su kućama zelene grane, cveće i breze okićene trakama. Sve je bilo šareno, živo, veselo. Ipak oko podne ulice su počele da se prazne. Malo pomalo narod je počeo da se razilazi i uskoro u celoj Moskvi nemogućno je bilo sresti čoveka. Zavladala je mrtva tišina. Pravoslavni svet odmarao se u svojim ložnicama i nije bilo nikoga ko bi išao protiv boga šetajući ulicama, jer je bog i čoveku i svakom stvoru naredio odmor u podne; a greh je postupati protivno volji božjoj, sem ako prisili neki neodložni posao. Dakle, svi su spavali; Moskva je izgledala kao nenaseljen grad. Samo na Balčugi u nedavno otvorenoj krčmi čula se vika, svađa i pesma. Mada je bilo podne, onde su se veselili ratnici, skoro svi mladi, u bogatom odelu. Oni se razmestiše u samoj krčmi, u dvorištu i na ulici. Svi su bili pijani; neko je ležeći na goloj zemlji prosipao po odelu čašu vina; drugi se trudio da promuklim

glasom prati svoje drugove, ali je puštao samo sipljive nerazgovetne glasove. Osedlani konji stajali su pored vrata. Uz svako sedlo bila je privezana metla i pseća glava. U isto doba pojavila su se dva konjanika na ulici. Jedan od njih, u crvenoj dolami sa zlatnim kićankama i u beloj kapi od brokata, ispod koje su padale guste smeđe kovrdže, obrati se drugom konjaniku: – Mihejiču, – reče on, – vidiš li ove pijane ljude? – Vidim, gospodaru, obešenjake jedne! Vidi bekrije kako su se raspilavili! – A vidiš li šta im je uz sedlo? – Vidim: metle i pseće njuške, kao i kod onog razbojnika. Znači, zaista su carski ljudi kad banče usred Moskve. Dakle, obrali smo bostan, gospodaru, zakuvali sebi čorbu. Srebrni se natmurio. – Idi, pitaj ih gde stanuje bojar Morozov. – Ej, dobri ljudi, slavna gospodo, – viknu Mihejič približujući se gomili, – gde stanuje bojar Morozov? – A zašto ti je potrebno da znaš gde živi to pseto? – Moj gospodar, knez Srebrni, ima zvanično pismo Morozovu od vojvode kneza Pronskog iz glavnog stana. – Daj ovamo pismo! – Šta, šta, obešenjače je… Šta? Jesi li pri sebi? Kako da ti dam kneževo pismo? – Ovamo pismo, stara buljino, daj ga! Da vidimo nije li zamislio taj Morozov izdaju, možda želi da umori gospodara? – Ah ti, huljo! – uzviknu Mihejič zaboravivši opreznost sa kojom je bio počeo da govori, – zar se moj gospodin druži sa izdajicama? – Pa ti još i grdiš! Dole s njim, momci, dajte mu batina! Uto sam Srebrni dojaha opričnicima. – Natrag! – viknu on tako strašno da su oni i nehotice stali. – Ako iko od vas, – nastavi knez, – makar jednim prstom dotakne ovog čoveka, ja ću mu razmrskati glavu, a ostali će odgovarati pred carem. Opričnici su se zbunili; ali iz sporednih ulica pristigli su njihovi drugovi i opkolili kneza. Iz gomile začuše se drske reči, mnogi su povadili sablje i Nikita Romanovič svakako bi rđavo prošao da se u isto vreme nije začuo u blizini glas koji je pevao psalme i koji je zaustavio opričnike kao nekom mađijskom silom. Svi su pogledali na stranu odakle se čuo taj glas. Ulicom je išao čovek četrdesetih godina, samo u gruboj košulji. Na prsima su mu zveckali gvozdeni krstovi i lanci, a u rukama je imao drvene brojanice. Bledo lice njegovo izražavalo je neobičnu blagost; oko usta osenčenih retkom bradom lebdeo je

osmejak, ali oči su gledale nekako mutno i neodređeno. Spazivši Srebrnog on prekide svoje pojanje, žurno mu priđe i pogleda ga pravo u lice. – Ti, ti? – reče nekako začuđeno. – Zašto si ovde, među njima? I ne sačekavši odgovor počeo je pevati: »Blažen muž iže ne ide na sovjet nečastivih«. Opričnici su se pomakli s poštovanjem, ali on, ne obraćajući na njih pažnju, ponovo je počeo gledati u oči Srebrnome. – Nikita, Nikita! – reče on klimajući glavom. – Kud si zapao? Srebrni nikad nije video tog čoveka i začudio se otkud ga on oslovljava po imenu. – Zar me poznaješ? – upita on. Blaženi se nasmeja. – Brat si mi! – odgovori on. – Ja sam te odmah poznao. Ti si blaženi, kao i ia. I pameti nemaš više od mene, inače ne bi došao ovamo. Ja čitavo tvoje srce vidim. U njemu je sasvim čisto, sama gola istina; ia i ti smo jurodivi. A ovi, – nastavi on pokazujući naoružanu gomilu, – ovi nam nisu rod. – Vasja, – reče jedan od opričnika, – možda bi ti želeo nešto? Možda ti treba novaca? – Ne, ne, ne, – odgovori blaženi, – od tebe ništa neću. Vasja ništa neće uzeti, nego daj Nikiti ono što želi. – Božji čoveče, – reče Srebrni, – pitao sam gde stanuje bojar Morozov. – Je li Družina? Taj je naš! To je pravednik! Samo glava mu je nesavitljiva, o, još kako nesavitljiva! A uskoro će se saviti, pokloniti, i neće se više podići. – A gde on stanuje? – ponovi blago Srebrni. – Neću da ti kažem, – odgovori blaženi kao s nekom srdžbom, – neću da kažem, neka ti drugi kažu. Neću da te upućujem na loše delo. I on se brzo udalji nastavljajući svoj prekinuti psalam. Pošto nije razumeo njegove reči, a nije hteo da gubi vreme u nagađanjima, Srebrni se ponovo obrati opričnicima: – Pa, – upita on, – hoćete li mi reći kako da nađem kuću bojara Morozova? – Idi pravo, – odgovori grubo jedan od njih. – A tamo gde se skreće ulevo, tamo će biti i gnezdo starog gavrana. Ukoliko je knez više odmicao, opričnici, dotle mirni zbog dolaska jurodivog, ponovo su počeli galamiti. – Ej, – viknu jedan, – pozdravi Morozova u naše ime i reci da se spremi za vešala; suviše je duga veka. – A i za sebe spremi uže! – viknu za knezom drugi. Ali on nije obraćao pažnju na njihove uvrede.

»Šta li mi je blaženi hteo da kaže?« – mislio je on oborivši glavu. – »Zašto mi nije hteo pokazati Morozovljevu kuću, pa još reče kako neće da me navodi na zlo«. Nastavljajući put, knez i Mihejič sreli su još mnoge opričnike. Jedni su bili već pijani, drugi su tek išli u krčmu. Svi su gledali izazivački i drsko, a neki su glasno pravili na račun konjanika tako nepristojne primedbe da se lako moglo videti koliko su navikli na misao da im je sve dopušteno.

V SUSRET Jašući obalama reke Moskve, mogao je čovek preko ograde videti ceo vrt bojara Morozova. Rascvetale lipe senčile su bistar ribnjak koji je u posne dane davao bojaru obilnu hranu. Dalje su se zelenele jabuke, višnje i šljive. Kroz nekošenu travu pružale se uske staze. Dan je bio topal. Nad rumenim cvetovima mirisave divlje ruže kružile su zlatne bube; u lipama su zujale pčele; u travi su cvrčali popci; iza žbunova crvene ribizle visoki suncokreti dizali su svoje široke glave i kao da su se mazili na podnevnom suncu. Skoro čitav sat odmarao se bojar Morozov u svojoj ložnici. Jelena je sa svojim dvorkinjama sedela pod lipama na klupi pored same ograde. Imala je na sebi letnju odoru od plave kadife s pucadi od rubina. Široki muslinski rukavi sitno nabrani iznad lakta bili su stegnuti dijamantskim grivnama. Skupocene minđuše dostizale su joj do ramena; na glavi je imala »kokošnik« {2} ukrašen biserom, a crvene čizmice od safijana bile su izvezene zlatom. Jelena je izgledala raspoložena. Smejala se i šalila sa svojim devojkama. – Gospođo, – reče jedna, – probaj još ove grivne, lepše su od drugih. – Dosta sam već probala, devojke, – umiljato odgovori Jelena, – evo čitav čas me kitite i nameštate. Dosta mi je. – Metni samo još ovaj đerdan! Kad ga staviš na sebe bićeš, istinu kažem, prava ikona u okviru. – Nemoj, Pašenjka, greh je takve stvari govoriti! – Pa kad nećeš da se kitiš, gospođo, možda bismo se igrale »šuge« ili piljaka? Možda bi želela da hraniš ribice ili da se ljuljaš? Ili da ti nešto otpevamo? – Pevaj mi, Pašenjka, pevaj mi onu pesmu što si onomad pevala kad ste brale jagode. – O, gospođo, mila moja, šta si veselo našla u toj pesmi? Tužna je ta pesma i nije za praznik.

– Ništa zato; htela bih da je slušam, pevaj mi, Pašenjka. – Dobro, bojarko; ako ti tako želiš, pevaću; samo nemoj posle da mi prigovaraš ako se rastužiš. Hajde, drugarice, pomažite! Devojke su sele napravivši krug, i Pašenjka je zapevala otegnutim žalostivim glasom: Ah, da nije ljutog mraza I zimi bi cvalo cveće, Ah, da nije teških jada, Ni ja ne bih tugovala, Ni sedela zamišljena Gledajući polje pusto. – – – – – – – – – – Doksatom sam išla novim, Podigla sam bundu svoju Da bundica ne zašušti, Da mi pucad ne zvekeće, Da ne čuje svekar stari, Da ne kaže sinu svome, Svome sinu, mužu mome. Pašenjka pogleda bojarku. Dve su se suze kotrljale iz njenih očiju. – Ah, baš sam luda, – reče Pašenjka, – šta sam učinila. Na svoju štetu poslušala sam bojarku. I šta vam je, gospođo, da tražite takve pesme. – A što znaš samo takve! – prihvatila je Dunjaša, devojka živih očiju sa crnim obrvama. – Sad ću ja da pevam, nije kao tvoja! Videćeš ako ne raspoložim bojarku! I Dunjaša, poskočivši, podboči se jednom rukom, drugu podiže, nagnu se na jednu stranu i odmereno se krećući poče pevati: Pantelija baštom šeće, Do zemlje mu kunovina, Samur-kalpak na očima, A blagoslov bog mu dao. Nevesta ga krišom gleda, Bojar gleda sa svog dvora I bojarke sa prozora. Ko je, pita bojar svaki, Svaki bojar i bojarka. Neva veli: moj je dragi!

Dunjaša je završila pesmu i sama joj se nasmejala. Ali Jelena se još više rastužila. Ona se dugo uzdržavala, ali najzad pokri lice rukama i briznu u plač. – Eto ti pesme, – reče Pašenjka. – Šta ćemo sada? Ako primeti Družina Andrejevič uplakane oči kod gospođe, naljutiće se na nas, reći će: niste umele, glupače, da zabavite bojarku. – Devojke, golubice! – reče najedanput Jelena i brzo zagrli Pašenjku. – Pustite da plačem, da ridam! – Pa šta je tebi, gospođo? Zbog čega si se odjedanput sneveselila? – Nije to odjedanput, devojke moje. Tužna sam od ranog jutra. Kad su počeli zvoniti na jutrenje i kad sam videla iz svoje sobe kako pravoslavni narod radosno hita u crkvu, tako mi dođe teško… i sad mi se još srce steže… a dan je tako lep, tako sunčan, pa još ovaj nakit što ste na mene stavile… Skinite mi grivne, devojke, skinite kokošnik, spletite mi kosu po vašem, kao devojci! – Ne smemo, gospođo, to je greh! Očešljati te kao devojku! Sačuvaj, bože! A ako dozna Družina Andrejevič! – Neće doznati, devojke. Ja ću ponovo staviti kokošnik na glavu. – Ne, gospođo, greh je. Tvoja je volja, ali mi to nećemo na svoju dušu. »Pa zar je greh i samo sećanje na prošlost,« pomisli Jelena. – Pa dobro, – reče ona, – neću da skidam kokošnik, ali hodi ovamo, Pašenjka, ja ću tebi oplesti kosu kao što su meni nekad pleli. Sva pocrvenevši od zadovoljstva, Pašenjka je kleknula pred bojarku. Jelena joj rasplete kosu, podeli je na jednake delove i poče plesti bujnu smeđu kosu u devedeset pletenica. To je iziskivalo veliku umešnost. U početku pletenice su morale biti sasvim labave da bi kosa bila široka i pokrivala potiljak a zatim se spuštala niz leđa postepeno se sužavajući. Jelena se usrdno latila ovog posla. Preplićući pramenove ona je vešto uplitala u njih nizove bisera. Najzad je kosa bila spletena. Bojarka je udenula na kraju trougaonu ukosnicu, o koju obesi skupoceno prstenje. – Gotovo je, Pašenjka, – reče ona zadovoljna svojim poslom, – ustani, pa se okreni preda mnom. Pogledajte, devojke, zar ova kosa nije lepša od kokošnika? – Sve u svoje vreme, gospođo, – odgovoriše sa osmehom devojke, – a Dunjaša se ne bi libila ni kokošnika. – Dosta već, podrugljivice! – reče Dunjaša. – Ja mogu i ceo vek ostati s kosom. A znam i takve koje ne skidaju očiju s gospodarevog ključara. Devojke se glasno nasmejaše, a neke se zbuniše i pocrveneše. Izgleda da je ključar zaista bio đidija. – Sagni se, Pašenjka, – reče bojarka, – ja ću ti uplesti još jednu traku sa resama… Devojke, pa danas je Ivanjdan, danas i rusalke {3} pletu kosu. – Danas ne, gospođo, već u Semik {4} i na Duhove. Na Ivanjdan one trče

raspuštene kose i mame ljude da ne dođu do paprati i ne uzberu njen cvet. – Neka ih, – reče Pašenjka, – svašta se zbiva na Ivanjdan, ne daj, bože, da se to vidi! – A zar se ti bojiš rusalki, Pašenjka? – Kako da se ne bojim. Danas je u šumi isto tako strašno kao i o Duhovima i prve nedelje posle njih. Rusalke golicaju devojku dok ne izdahne, a momcima će ispiti snagu. – Govoriš ono što ne znaš, – prekide je druga devojka. – Kakve rusalke blizu Moskve. Ovde od njih nema ni traga. Ali na Ukrajini – to je druga stvar: tamo ih je tušta i tma. Vele da su mnoge dobre momke omamile. Samo jednom treba videti rusalku pa ćeš čeznuti za njom do same smrti; ako si ženjen, napustićeš ženu i decu, a ako nisi – zaboravićeš svoju dragu. Jelena se zamisli. – Devojke, a ima li rusalki u Litvi? – Pa tamo im je pravi zavičaj: na Ukrajini i u Litvi. Jelena uzdahnu. Istog trenutka začu će topot konja i beli kalpak Srebrnoga pokaza se iznad ograde. Kad je videla muškarca, Jelena je htela da se skloni, ali pogledavši još jednom konjanika, ona odjednom stade zapanjena. Knez je takođe zaustavio svoga konja. On nije verovao svojim očima. Hiljadu oprečnih misli u jednom trenutku skupilo se u njegovoj glavi. On je video pred sobom Jelenu, kćer Pleščejeva-Ogina, onu istu koju je voleo i koja mu se zavetovala vernošću pre pet godina. Ali kakav ju je slučaj doveo u baštu bojara Morozova? Tek tada primeti Nikita Romanovič na Jeleninoj glavi kokošnik ukrašen biserom i preblede. Ona je bila udata. »Možda sam u bunilu?« – pomisli on uperivši u nju nepomičan i kao uplašen pogled. – »Ili sanjam?…« – Devojke! – molećivo reče Jelena, – idite, ja ću vas zvati, sklonite se malo, ostavite me samu! Bože moj, bože moj! Sveta bogorodice! Šta da radim? Šta da mu kažem? Srebrni se međutim pribrao. – Jelena Dimitrijevna, – izgovori on odlučno, – odgovori mi jednom rečju: jesi li udata? To nije varka? Nije šala? Zaista si udata? Jelena je u očajanju tražila reči, ali ih nije nalazila. – Odgovori mi, Jelena Dimitrijevna, nemoj da se igraš više, sad nije Božić. – Saslušaj me, Nikita Romanoviču, – prošaputa Jelena. Knez je uzdrhtao. – Nemam šta da slušam, – reče, – ja sam sve razumeo. Nemoj da trošiš

uzalud reči; zbogom gospođo! I on okrenu konja nazad. – Nikita Romanoviču! – uzviknu Jelena, – u ime boga i njegove prečiste matere, saslušaj me. Posle me ubij, ali pre toga čuj! Ona nije imala snage da nastavi; glas joj se prekinuo, kolena joj zadrhtaše i ona se spusti na klupu; preklinjući pružila je ruke Srebrnom. Grč je stegao sve udove kneževe, ali u srcu mu se rodi sažaljenje. On stade. Jelena gušeći se u suzama počela je pričati kako ju je gonio Vjazemski, kako je car hteo da je uda za svog ljubimca i kako je ona u očajanju pošla za starog Morozova. Prekidajući svoje pričanje jecanjem ona se kajala u svom nehotičnom neverstvu; kazala je da je pre trebalo dići ruku na sebe nego poći za drugoga, i proklinjala je svoju malodušnost. – Ti me ne možeš voleti, kneže, – govorila je ona, – nije ti suđeno da me voliš. Ali obećaj mi da me nećeš kleti; reci da mi praštaš moju veliku krivicu. Knez je slušao natmurivši obrve ali ništa nije odgovarao. – Nikita Romanoviču, – prošaputa Jelena bojažljivo, – boga radi, progovori bar jednu rečcu! I ona uperi u njega oči pune straha i očekivanja i cela se njena duša pretvori u jedan rečit molećiv pogled. Srebrni se u sebi žestoko borio. – Gospođo, – reče on najzad drhtavim glasom, – znači takva je bila volja božja… i ti nisi toliko kriva… da, nisi kriva, nemam šta da ti opraštam, Jelena Dimitrijevna, i ne kunem te, ne, bog je svedok – ne kunem te, ja… ja te volim kao i pre! Ove reči otele su mu se same od sebe. Jelena kriknu, zajeca i pojuri ogradi. U isti mah knez se uzdiže na uzengijama i uhvati se za ogradu. Jelena već stajaše s druge strane ograde na klupi. Bez razmišljanja, skoro bez svesti oni poleteše jedno drugom i njihova se usta spojiše. Poljubi Jelena mladog bojara. Prevarila je lukava žena svoga starog muža. Zaboravila je zakletvu što je dade pred bogom. Kako će izići sad pred Družinu Andrejeviča? Saznaće on sve iz njenih očiju. A on nije suprug koji će joj oprostiti. Ne mari bojar toliko za život koliko za obraz. Ubiće stari, ubiće i ženu i Nikitu Romanoviča!

VI DOČEK Morozov je znao kneza još kao dete, ali oni su odavno izgubili jedan drugog iz vida. Kad je Srebrni otišao u Litvu, Morozov je bio vojvoda negde daleko; nisu se videli više od deset godina, ali Družina Andrejevič se malo promenio, kao i pre bio je bodar, i knez bi ga svuda poznao na prvi pogled, jer je stari bojar spadao u onu vrstu ljudi čiji se lik duboko urezuje u sećanje. Već sam njegov stas i snaga izazivali su pažnju. Bio je za čitavu glavu viši od Srebrnog. Njegova smeđa, proseda kosa padala je u neredu na umno čelo izbrazdano nekolikim ožiljcima. Široka, skoro sasvim seda brada pokrivala mu je polovinu grudi. Ispod mrkih dugačkih obrva sevao je pronicljiv pogled, a na ustima je lebdeo prijatan osmeh iza kojeg je izbijala ona osobina čoveka za koga narod kaže da misli svojom glavom. U njegovom držanju, u dostojanstvenom hodu bilo je nečeg lavovskog, nekakve pouzdane važnosti, čojstva, nenametljivosti i uverenosti u sebe. Ko bi ga god pogledao, rekao bi: dobro je biti s ovim čovekom u lepim odnosima. I u isto vreme svako bi pomislio: ne bi valjalo zavaditi se s njime. Zaista, gledajući Morozova, lako je bilo uočiti da njegovo mirno lice u trenucima gneva može biti strašno. Ali ljubazan osmeh i iskrena, neizveštačena dobroćudnost ubrzo bi izgladili taj utisak. – Zdravo, kneže, zdravo, dragi goste! Dobro došao! – reče Morozov uvodeći Srebrnog u veliku odaju sa zidanom peći i dugačkim hrastovim klupama, sa skupocenim oružjem na zidovima i sa mnogim zlatnim i srebrnim posuđem lepo nameštenim po širokim policama. – Zdravo, zdravo, kneže! Eto kakvog mi je gosta poslao bog! A ja se sećam tebe, Nikituška, još kao mališana. Nestašan si bio, nema šta. Kad bi počeo da se zabavljaš s drugovima, teško onoj strani koja je protiv tebe. Zaleteo bi se kao sivi soko, pa kad uzavri u tebi mladalačka krv, naljutiš se kao meče, oprosti, Nikita Romanoviču, slobodnu reč. Onda počneš da obaraš svoje protivnike – jednoga desno, drugoga levo – to je veselje bilo gledati. Pa i postao si pravi junak, kneže. Čuo sam za tvoja dela u Litvi. Obarao si njih, nevernike, kao ranije svoje drugare!

Morozov se veselo smešio i njegovo lavovsko lice bilo je ozareno ljubaznošću. – A sećaš li se, Nikituška, – nastavi on obgrlivši kneza jednom rukom, – sećaš li se kako nisi podnosio prevaru ni u jednoj igri? Kad bi počeo da se rveš s nekim ili da se tučeš pesnicom, pre bi dopustio da te obori na zemlju nego što bi hteo da podmetneš protivniku nogu ili učiniš nešto protiv propisa. Sve drugo mogao si otrpeti, samo ne lukavstvo, to ni sebi ni drugima ne bi dopustio. Knezu je bilo nezgodno u prisustvu Morozova. – Bojaru, – reče on, – evo ti pisma od kneza Pronskog. – Hvala, kneže. Posle ću pročitati, ima vremena, a sad dopusti da te počastim. Ali gde je Jelena Dimitrijevna? Ej, koga ima tamo! Recite ženi da imam dragog gosta, kneza Nikitu Romanoviča Srebrnog, neka siđe dole da ga posluži. Jelena je ušla laganim i odmerenim korakom s poslužavnikom u rukama. Na poslužavniku su stajali pehari s raznim vinom. Jelena se duboko pokloni Srebrnom, kao da ga je videla prvi put. Bila je bleda kao smrt. – Kneže, – reče Morozov, – to mi je domaćica, Jelena Dimitrijevna. Molim da je poštuješ i da joj budeš prijatelj. Ti si nam, Nikita Romanoviču, skoro kao rod. Tvoj otac i ja živeli smo kao braća, dakle i moja žena za tebe nije tuđa. Pozdravi gosta, Jelena, ponudi ga. Služi se, kneže, nemoj da odbiješ našu čast. Posluži se onim što je bog dao. Evo francuskog, evo mađarskog vina, a ovo je malina s medom koju je sama domaćica spravila. Pri tome se Morozov svaki put duboko klanjao. Knez se poklonio domaćinu i domaćici i iskapio je pehar. Jelena nije ni pogledala Srebrnoga. Njene duge trepavice bile su spuštene. Ona je drhtala, a pehari na poslužavniku zveckali su udarajući jedan o drugi. – Šta je tebi, Jelena? – reče odjednom Morozov, – da nisi bolesna? Lice ti je pobelelo kao sneg. Olenuška, – dodade on šapatom, – da nije opet prolazio pored kuće Vjazemski? Biće da je taj nesrećnik prošao mimo vrata. Nemoj da se mučiš, Jelena. Za to nisi kriva. Bolje je da bez mene ne ideš u vrt; pa umiri se, dete moje, nikome neću dopustiti da te vređa. Hajde, osmehni se, budi vesela, jer će gost primetiti… Oprosti, Nikita Romanoviču, imao sam nešto poslovno, kazao sam ženi da spremi brže nešto za jelo. Ti još nisi ručao, kneže? – Hvala, bojaru, ručao sam. – Ne smeta, Nikita Romanoviču, ručaćeš još jednom… Idi, Jelena, idi, pobrini se! A ti, bojaru, probaj što je bog dao, nemoj da odrekneš starcu u nemilosti. I onako imam dosta jada. Morozov pokaza svoju dugu kosu. – Vidim, bojaru, vidim i ne mogu da verujem svojim očima. Ti si izgubio

carsku milost. Zašto? Oprosti mi ovo neskromno pitanje. Morozov uzdahnu. – Zato što se držim starog običaja, čuvam bojarsku čast i ne potčinjavam se novim ljudima. Pri ovim rečima lice mu se zamrači i oči dobiše oštar izraz. On ispriča za svoj sukob s Godunovim, tužeći se gorko na carevu nepravičnost. – Mnogo štošta, mnogo se promenilo, kneže, u Moskvi otkako je car uveo u Rusiji opričninu. – Ali, šta je to opričnina, bojaru? Ja sam naišao na opričnike, ali ništa ne mogu da shvatim. – Mora da smo teško zgrešili bogu, Nikita Romanoviču; zamračio je on svetle carske oči. Otkako su klevetnici lažno optužili Silvestra i Adaševa {5} za izdaju i otkako ih je car oterao od sebe, prošli su naši lepi dani. Počeo je car Ivan Vasiljevič sumnjati u nas, svoje verne sluge. Počeo govoriti o izdajicama, o zaverama, o tome što nismo ni sanjali. A novi su se ljudi obradovali i počeli opadati bojare – jedni iz zlobe, drugi radi koristi – i svakom od njih car je počeo poklanjati pažnju. Ko je imao nekog neprijatelja, on je dostavljao da je taj govorio nešto protiv cara, ili kao da radi protiv države sa hanom ili kraljem. I ovi nečastivi, bez straha pred strašnim sudom božjim, krivo su se kleli na krstu i davali lažna pismena svedočenja. Mnogo nevinih ljudi bačeno je u tamnicu, Nikita Romanoviču, i mučeno je posle suočenja. Ko je samo hteo, taj je izmišljao i prijavljivao izdaju. Ranije, kad bi neko podneo dostavu, morao bi za nju pribaviti i dokaze; a sada – ma koliko bila protivrečna optužba, uhvate čoveka i muče samo na osnovu klevetanja. Teška vremena su nastala, Nikita Romanoviču. Takve užase car čini kakvih još nikad nije bilo. Posle mučenja došla su pogubljenja. I kakvih ljudi!… Ali ti si, kneže, možda već čuo za to? – Čuo sam, bojaru, ali ništa jasno. Sporo stižu vesti do Litve. Uostalom, zašto da se čudimo? Carska je volja da kažnjava svoje dušmane. – Niko to, kneže, ne spori. Zato je on car da kažnjava i nagrađuje. Boli samo to što nisu kažnjavani zlikovci već verne careve sluge: velikodostojnik Adašev (brat Aleksijev) s njegovim maloletnim sinom, trojica Satića, Ivan Šiškin sa ženom i decom i još mnogi nevini. Negodovanje se pokaza na licu Srebrnog. – Bojaru, nije car za to kriv već oni dostavljači. – Ah, kneže, teško je izreći i strašno pomisliti. Nije samo po opadanjima klevetnika počeo car da proliva nevinu krv. Eno, naprimer, Basmanov, novi carski peharnik, tužio je caru kneza Obolenskog-Ovčinu zbog nekih neumesnih reči. Pa šta učini car? Za vreme ručka vlastitom rukom sjuri knezu nož u srce.

– Bojaru! – uzviknu Srebrni dižući se s mesta, – kad bi mi sve ovo rekao neko drugi, nazvao bih ga klevetnikom. Ja bih mu sam sudio. – Nikita Romanoviču, ia sam već star za klevetanje. I još koga? Klevetati mog gospodara. – Oprosti, bojaru! Ali šta treba misliti o takvoj promeni? Da nisu cara opčinili? – Mora biti da je tako, kneže. Ali sedi, pa slušaj dalje. Drugi put Ivan Vasiljevič pri piću počeo je (sramota čak i pomisliti!) da igra pod maskom sa svojim ljubimcima. Tamo je bio i bojar knez Mihailo Repnin. On zaplaka od ogorčenja. Car je pokušao i njemu da stavi masku na lice. »Ne«, – reče Repnin, – »ne biva da ja posramim svoje bojarsko zvanje«, i zgazi masku nogama. Pet dana kasnije on je ubijen po carskoj naredbi u hramu božjem. – Bojaru, to nam je kazna božja! – Neka se vrši nad nama njegova sveta volja, kneže. Ali slušaj dalje. Pogubljenja su se nastavila u beskonačnost. Svakog dana se prolivala krv na gubilištu, po tamnicama i manastirima. Svakog dana hapsiše bojarske sluge i teraše ih na mučilište. Mnogi su na vatri priznavali krivicu i od straha opadali svoje gospodare. A oni koji nisu hteli da predadu svoju dušu sotoni i pravdali bojare – ti su kažnjavani smrću. Mnogi su stradali na pravdi boga i mnogi su primili mučenički venac. Katkad car kao da je dolazio k sebi, pa se kajao, molio bogu, plakao nazivajući sebe ubicom i zverom. Slao je darove raznim manastirima i davao parastose pogubljenim. Ali nije se dugo kajao Ivan Vasiljevič – i šta je još izmislio? Čuj, kneže! Jednog jutra se probudim i vidim veliku uzbunu. Narod se rasturio po ulicama: jedan žuri u Kremlj, drugi iz Kremlja. Svi viču uglas: »Car odlazi neznano kuda!« Obuze me jeza. Obučem se, uzjašem konja; sa svih strana bojari žure u Kremlj, neki na konju, neki pešice kao obični građani, niko čak ni na svoje dostojanstvo ne pomišlja. Stigli smo do Iverskih vrata – vidimo izlaze vojnici; narod se sklanja pred njima. Iza vojnika u saonicama car sa caricom i carevićem. Za carskim saonicama još mnoge druge sa stvarima, blagom i nameštajem carskim; za saonicama dvor i plemstvo, činovnici i vojna lica raznih zvanja – svi napuštaju Kremlj. Bili smo pohitali carskim saonicama ali vojnici nas ne pustiše, vele da car nije dopustio. Ta povorka krenu kroz Moskvu i izađe iz predgrađa. Vratismo se kućama i dugo čekasmo neće li se car predomisliti i vratiti. Prođe jedna nedelja, patrijarh dobi pismo: car mu javljaše da zbog duševne gorčine, pošto ne želi više podnositi izdajstva, napušta državu i ide kuda mu bog ukaže. Kad se čula ova vest u Moskvi, počeo je narod da plače: ostavio nas je baćuška-car. Ko će sad nama upravljati?… Treba reći pravu istinu, strašan je bio Ivan Vasiljevič, ali mu je sam bog dao vlast nad nama i svakako božjom promisli, radi opraštanja naših

grehova, on je nas kažnjavao. Okupili smo se na dogovor i odlučili da idemo svi skupa caru da ga molimo i da mu se izjadamo. Saznali smo da se car zadržao u Aleksandrovoj Slobodi, {6} a ta sloboda je preko osamdeset vrsta odavde. Pomolismo se bogu i krenusmo. Kad ugledasmo u daljini Slobodu, zaustavismo se i još jednom pomolismo; obuze nas strah, ne zbog toga što će nas car pogubiti nego što nas neće pustiti pred svoje lice. Ali ništa od toga ne bi. Primio nas je car. Kad smo ušli unutra, hoćeš li verovati, kneže, nismo mogli poznati Ivana Vasiljeviča. Lice kao da nije njegovo; kosa i brada su mu skoro sasvim opali. Šta mu bi? I car i nije car. Dugo je razgovarao s nama, prebacivao nam izmišljena izdajstva, nabrojao naše krivice o kojima nismo imali pojma i najzad reče da samo na molbu svojih molitvenika, episkopa, ponovo uzima vlast ali pod izvesnom pogodbom. Dao nam je da mu poljubimo ruku i otpustio nas. – A koje je uslove postavio? – upita Srebrni. – Sad ćeš videti, kneže, samo slušaj. Prošle su tri nedelje, Ivan Vasiljevič vrati se u Moskvu. Nastade velika radost, takva kakva se ni o Uskrsu ne vidi. Pozvao je na savet nas i sveštenstvo. A kad smo se skupili, reče nam da prima vlast s tim da može kažnjavati svoje neprijatelje, da šalje u zatočenje izdajnike, da ima u svojim rukama njihovo imanje i život i da mu ni mitropolit ni velikaši ne dosađuju molbama o pomilovanju. Opremiću, veli, za sebe groznu stražu i uzeću za moje potrebe dohodak od nekih gradova i predgrađa i neke ulice u samoj Moskvi. Ti gradovi i ulice i moja naročita straža, veli, zvaće se opričnina, a sve ostalo – zemština, narod. A bojari, mitropolit i vlasti da se ne mešaju u te moje račune. S tim uslovom, veli, ponovo se primam državne uprave. – Od tog dana počeo je prikupljati nove ljude, ali samo one koji nisu znatnog porekla i koji su se kleli da neće biti u prijateljstvu s bojarima. Razdelio im je zemlju, kuće i pokućstvo, sve što je bio uzeo za svoj lični dohodak. A pređašnje posednike, nekih dvanaest hiljada, oterao je iz tih mesta kao marvu. Zaista, Nikita Romanoviču, video sam to svojim očima, a ni sad još ne mogu da verujem. I sada jure širom pravoslavne Rusije njihove paklene krvožedne čete s metlama i psećim glavama, gaze pravdu, čiste, ali ne izdajstvo nego rusku čast; ne proždiru neprijatelje careve nego verne njegove sluge, i za njih nema nigde ni suda ni kazne. – A što ste pristali na te uslove? – primeti Srebrni. – Pa, kako, kneže? Zar se mogu caru činiti primedbe? Zar on nije od boga? – Razume se da je od boga. Ali on vas je sam pitao. Zašto mu niste kazali da nećete opričninu? – A kad bi on ponovo otišao? Šta onda? Zar zemlja da ostane bez gospodara? A šta bi rekao narod?, Srebrni se zamisli.

– Tako je, – reče on posle kratkog ćutanja, – nije se moglo ostati bez cara. Ali šta čekate sada? Zašto mu ne kažete da od opričnika propada cela zemlja? Zašto gledate sve to i ćutite? – Ja ne ćutim, kneže, – odgovori Morozov s dostojanstvom. – Ja nikad nisam prikrivao svojih misli; zbog toga sam sada u nemilosti. Ako me car zovne k sebi, ja neću ćutati; samo što me on neće zvati. U njegovoj okolini nema više naših. Pogledaj koga je sebi približio? Koga imaš oko njega iz starih porodica? Nema nikoga od starog plemstva. Samo mali ljudi koji našim očevima ne bi mogli da budu ni sluge. Uzmi koga hoćeš, naprimer: otac i sin Basmanovi – ne znam koji je od njih grđi; Maljuta Skuratov, taj je kao strvoder ili kakva zver, večito poprskan krvlju; Vaska Grjaznoj, taj će laka srca učiniti najpodlije delo. Boris Godunov, taj bi prodao oca i majku, a i decu rođenu uz njih, samo da se uzdigne u svojoj karijeri, zabošće ti nož u grlo, a praviće se ljubazan. Ima tamo samo jedan kolenović – to je knez Atanasije Vjazemski. Osramotio je taj i sebe i sve nas, proklet da je. Ali neću ga ni pominjati. Morozov je odmahnuo rukom. Druge misli obuzele su starca. Zamislio se i Srebrni. Zamislio se nad strašnom promenom u carevu karakteru i za trenutak zaboravio na položaj u koji ga je sudbina stavila prema Morozovu. Međutim sluge su postavile sto. Ne obazirući se ni na kakve izgovore, Družina Andrejevič primorao je svog gosta da proba mnoga jela: različite pihtije, pečenja, čorbe, pite i šunke. A kad su im doneli razna vina, Morozov napuni sebi i knezu po kupu malvasije, ustade, ukloni sa čela dugu kosu – znak carske nemilosti – podiže čašu i nazdravi: – U zdravlje velikog gospodara našeg, cara Ivana Vasiljeviča! – Da ga bog umudri! Da mu padne koprena s očiju! – odgovori Srebrni ispijajući svoju kupu; obojica su se prekrstili. Jelena se za vreme ručka nije pojavila niti je prisustvovala ovom razgovoru. Morozov je pripovedao još mnoge stvari o državnim pitanjima, o navali krimskih Tatara na rjazansku oblast, pitao je Srebrnog o litvanskom ratu i oštro osuđivao Kurpskog {7} što je prebegao kralju. Knez je podrobno odgovarao na sva pitanja i najzad ispričao o svom sukobu s opričnicima u selu Medvjedevki, o svojoj svađi s njima u Moskvi, i o susretu sa jurodivim, ali se nije usudio da spomene zagonetne njegove reči. Morozov ga sasluša s velikom pažnjom. – Zlo je, kneže, reče on tarući svoje visoko čelo, – vrlo zlo. Što su oni pljačkali to selo, nije nikakvo čudo: to je baš moje selo, a kad bojar padne u nemilost, svakome je slobodno da grabi njegovo imanje. To se već zna: ono što se može uzeti nose sa sobom, a ono što ne može, to spale i marvu pokolju. Fo im je sada običaj. A jurodivoga ja poznajem, on je zaista božji čovek. Nije tebe

jednog on oslovio po imenu čim te je video; on svakome kao da čita u duši. Njega se i car plaši. Koliko je puta on izobličio Ivana Vasiljeviča u oči. Da je bilo više takvih svetih ljudi, možda ne bi bilo ni opričnine! Reci, kneže, – nastavi Morozov, – kad misliš da izađeš pred cara? – Sutra što ranije, čim izađe njegova milost iz ložnice. – Kako to, kneže? Sad je već sumrak, a ti imaš još preko sto vrsta da putuješ. – A zar car nije u Kremlju? – Ne, kneže, nije u Kremlju. Zgrešili smo bogu, ostavio nas je gospodar, vratio se u Aleksandrovu Slobodu i živi tamo sa svojom družinom, trag im se zatro! – Kad je tako, zbogom, bojaru, moram da žurim. Još nisam bio kod kuće. Samo da vidim kako je, pa ću sutra pre zore na put. – Nemoj da ideš, kneže! – Zašto, bojaru? – Nećeš izneti glavu, Nikita Romanoviču. – To je božja volja, bojaru, nek bude što bude! – Čuj me, Nikita Romanoviču. Ti si me zaboravio, a ja tebe pamtim još kao malog dečaka. Tvoj pokojni otac i ja bili smo kao jedno telo i jedna duša. On je umro, bog da mu dušu prosti; nema ko da te čuva, da te uputi, a ne zavidim tvojoj sudbini, tako mi boga, ne zavidim. Ako pođeš u Slobodu, ti si propao, kneže, to će te stati glave. – mogu, bojaru, izgleda tako mi je suđeno. – Ostani, Nikituška, ja ću te sakriti. Niko te neće naći; moje sluge te izdati neće, bićeš u mojoj kući kao rođeni sin. – Seti se, bojaru, onoga što si sam rekao za Kurpskog: nije časno da se ruski bojar krije od svog cara. – Nikita Romanoviču, Kurpski je izdajnik. On je pobegao neprijateljima svoga gospodara; a ko sam ja? Zar sam ia carev neprijatelj? – Oprosti mi, bojaru, nepromišljene reči, ali što je suđeno, to se ne može izbeći. – Kad bi ti, Nikituška, ostao kod mene, možda bi se smirio carev gnev, možda bismo ja i preosvećeni udesili tvoju stvar, a ovako ćeš pasti kao smola u vatru. – Naš život je u ruci božjoj, bojaru. Nije lepo da ga svojom voljom produžavamo više nego što bog želi. Hvala ti na časti, – dodade Srebrni dižući se, – hvala na prijateljstvu (kod tih reči on se nevoljno zbunio), ali ja ću da idem. Zbogom, Družino Andrejeviču! Morozov pogleda Srebrnog s tužnim saučešćem, ali se moglo videti da mu

on odobrava u duši i da ni sam ne bi postupio drukčije da je bio na njegovom mestu. – Neka te prati božji blagoslov, Nikita Romanoviču! – reče on dižući se sa stolice i grleći kneza; – neka bog umekša carevo srce. Da se vratiš čitav iz Slobode kao biblijski dečak iz ognjene peći, i da te zagrlim i onda kao i sad iz sveg srca i duše. Ima poslovica: pešak se prati do vrata a konjanik do konja. Knez i bojar rastali su se na izlazu iz kuće. Pao je već mrak. Jašući duž ograde, Srebrni primeti u vrtu belu haljinu. Srce mu jače zakuca, on .zaustavi konja. Jelena priđe ogradi. – Kneže, – reče ona šapatom, – slušala sam kako si razgovarao s Družinom Andrejevičem: ti ideš u Slobodu. Bog nek te čuva, kneže: ti ideš u smrt. – Jelena Dimitrijevna, znači, takva je volja božja da ja primim smrt od svoga cara. Nisam se na radost vratio u otadžbinu, nije mi suđena od boga sreća, nisi pripala meni, Jelena Dimitrijevna! Neka se izvrši volja božja! – Kneže, oni će te baciti na smrtne muke. Strah me je i da pomislim!… Bože, zar ti je život sasvim omrznuo? – Ne marim za njega, – reče Srebrni i odmahnu rukom. – Sveta bogorodice! Ako ne žališ sebe, sažali se bar na druge! Sažali se bar na mene, Nikita Romanoviču! Seti će kako si me voleo! Mesec se pojavio iza oblaka. Divan sjaj je oblio Jelenino lice, biser njenog kokošnika, đerdane i minđuše, i njene oči pune suza. Jelena je još plakala, ali već je bila spremna da se osmehne kroz suze. Samo jedna kneževa reč pretvorila bi njenu tugu u beskrajnu radost. Oca zaboravi na muža, zaboravi opreznost. Srebrni je pročitao u njenim očima toliko ljubavi i tuge da se mimo volje pokolebao. Njegova je sreća propala zanavek. Jelena je pripadala drugom, ali ona je volela jedino Srebrnog. Što ne bi ostao, ne bi odgodio svoj put u Slobodu? Nije li ga sam Morozov za to molio? Tako je mislio knez, i primamljive slike ispunjavale su njegovu maštu, ali za trenutak uspavano osećanje časti odjednom se probudi u njemu. »Ne«, pomisli on, »neka me bude stid ako ja i samom pomisli okaljam druga moga oca. Samo nepošten čovek za gostoljublje uzvraća prevarom, samo plašljivac beži od smrti«. – Nemogućno mi je da ne idem, – reče on odlučno. – Ne mogu se ja sam kriti od svoga cara kada ginu najbolji ljudi. Zbogom, Jelena! Ove reči kao nož zabole su se u srce bojarkino. U očajanju ona se sruši na zemlju. – Otvori se, majko zemljo! – zajeca ona, – nisam ja za život na ovome svetu. Dići ću na se ruku, umoriću se otrovom! Neću tebe nadživeti, Nikita

Romanoviču. Volim te više nego život, više nego svetlost božjeg dana. Nikoga osim tebe ne volim niti ću voleti! Srebrnom se kidalo srce. Hteo je da uteši Jelenu ali ona je ridala sve jače. Sluge su mogle da čuju i da jave bojaru. Srebrni sve to shvati i radi Jeleninog spasenja odluči da se od nje otrgne. – Zbogom, Jelena! – reče, – zbogom, dušo, radosti mog života. Zaustavi suze! Milostiv je bog, možda ćemo se još kada videti! Oblaci su sakrili mesec, vetar zaljuljao vrhove lipa i mirisava kiša od cvetova prosu se na kneza i Jelenu. Zanjihaše se stare grane kao da bi htele reći: radi koga da cvetamo, radi koga da listamo? Poginuće uzalud lepi momak, poginuće i njegova ljubavnica. Pogledavši poslednji put Jelenu, Srebrni je ugledao iza nje, u dubini vrta, nejasnu ljudsku priliku. Da li se to prividelo knezu, ili je prošao vrtom neki sluga ili je to možda bio sam bojar Družina Andrejevič?…

VII ALEKSANDROVA SLOBODA Drum od Moskve do Trojicke lavre {8} i od lavre do Aleksandrove Slobode pružao je vrlo živu sliku. Neprestano su jurili po njemu carski glasnici; gomile ljudi svih staleža išle su pešice na hodočašće; odredi opričnika žurili su tamo i amo; sokolari su išli iz naselja u sela po žive golubove; trgovci su se lagano vozili sedeći u kolima ili prateći na konju komoru. Prolazile su grupe pelivana s gajdama, rogovima i balalajkama. Oni su bili obučeni u šareno odelo, vodili za sobom pripitomljene medvede, pevali pesme ili prosili od bogatih prolaznika. – Smilujte nam se, gospodo, – vikali su različitim glasom, – vama je bog podario imanja i svako bogatstvo, a nama je dosudio da se hranimo od vaše milostinje. Zato nemojte nas uboge zaboraviti, gospodo. – Rođeni naši, gospodo! – pevali su neki otegnutim glasom sedeći kraj samog druma. – Neka vam gospod bog da zdravlja! Da stignete srećno do Trojicko-sergijevske lavre. Neki su tim rečima dodavali pokoju pošalicu, tako da bi im poneki putnik kao nagradu za veselu šalu bacio po čitav korabljenik. {9} Često bi se pelivani potukli s gomilama prosjaka u ritama, koji su žurili iz gradova i manastira u Aleksandrovu Slobodu da dobiju carsku milostinju. Prolazili su tu i slepi guslari s guslama o ramenu držeći se jedan za drugoga. Sav taj svet je galamio, pevao, psovao. Konji, ljudi, medvedi – rzali su, vikali, mumlali. Drum je vodio kroz gustu šumu. Mada je tu bilo mnogo ljudi, katkad se dešavalo da su naoružani razbojnici napadali trgovce i pljačkali ih do kože. Hajdučija u okolini Moskve naročito se povećala otkako opričnici oteraše sa ognjišta čitava sela zemljoradnika i građane iz trgovišta. Ostavši bez krova i hleba ovi ljudi se pridružiše bandama hajduka, utvrdiše u šumama i postadoše zbog svoje mnogobrojnosti zaista opasni. Kad bi uhvatili hajduka, opričnici bi ga vešali bez milosrđa; ali ni hajduci im ne bi ostajali dužni kad bi im ponyio za rukom da uhvate nekog opričnika. Uostalom, nisu jedino hajduci pljačkali na

drumu. Pelivani i prosjaci, kad bi zatekli u mraku komoru rđavo čuvanu, često bi uštedeli hajducima suvišne poslove. Najgore su prolazili trgovci. Njih su pljačkali i hajduci, i pelivani i prosjaci i pijani opričnici. Ali su se oni tešili poslovicom da su gubitak i dobitak bliski susedi i nisu zazirali od putovanja u naselje govoreći: »Milostiv je bog, možda ćemo stići.« I ne zna se kako se to dešavalo, tek na kraju krajeva trgovci su uvek bili u dobitku. U Trojickoj lavri Srebrni se ispovedi i pričesti. Isto su uradile i njegove sluge. Opraštajući se s Nikitom Romanovičem arhimandrit ga je blagoslovio kao čoveka koji ide u izvesnu smrt. Na tri vrste od Aleksandrove Slobode stajala je na ulazu vojnička straža koja je zaustavljala putnike i pitala svakoga ko je i zašto ide u »nevolju«. {10} Tim podrugljivim imenom zamenio je narod naziv »Sloboda«. Srebrni i njegova pratnja takođe su bili podrobno ispitani o cilju njihova dolaska. Zapovednik im zatim oduze oružje, a četiri opričnika uzjahaše konje da prate došljake. Posle kratkog vremena u daljini su se ukazale šarene kule i pozlaćeni krovovi carskog dvorca. Evo kako taj dvorac opisuje naš istoričar po rečima stranaca iz doba Ivana Groznog: »U ovom prebivalištu, groznom i raskošnom, Joan je veći deo vremena posvećivao službi božjoj da bi neprestanim delanjem umirio svoju dušu. On je čak hteo da pretvori svoj dvor u manastir, a od svojih ljubimaca da napravi kaluđere: među opričnicima izabrao je tri stotine najljućih, proglasio ih za bratstvo, a sebe za igumana, kneza Anastasija Vjazemskog za podrumara, a Maljutu Skuratova za paraklisijarha. {11} Podeli im kaluđerske kape i mantije, koje su oblačili preko bogatih zlatotkanih kaftana opšivenih samurovinom; sastavi za njih tipik {12} i davaše primer kako ga treba vršiti. Taj monaški život Joanov opisuje ovako: U četiri sata ujutru išao je sa carevićima i Maljutom Skuratovim na toranj da zvoni na jutrenje. Bratija je žurila u crkvu: ko ne bi došao, dobijao je kaznu – osam dana zatvora. Služba u crkvi je trajala do šest ili sedam časova. Car je pojao, čitao Sv. Pismo i molio se tako usrdno da su mu na čelu ostajali tragovi revnosnog metanisanja. U osam časova ponovo su se skupljali na liturgiju, a u deset su išli za zajedničku trpezu – svi sem Joana, koji je stojeći čitao glasno neke moralne pouke. Međutim bratija je pila i jela do mile volje; svaki dan je ličio na praznik: nije se štedelo ni vina ni meda, što je ostajalo od trpeze iznosilo se na ulicu za sirotinju. Iguman, tj. car, ručao je kasnije, razgovarao sa svojim ljubimcima o zakonu, dremao je ili išao u tamnice da ispituje kakvog nesrećnika na mukama. Izgledalo je kao da ga je taj strašni prizor veselio: on se vraćao zadovoljna izgleda, šalio se i bio veseliji nego obično. U osam časova išli su na večernje; posle devet Joan se povlačio u svoju ložnicu, gde su mu tri slepca pričala bajke; slušajući ih on bi zaspao ali ne za

dugo: već u ponoć je ustajao, i njegov dan je počinjao molitvom. Katkad su mu u crkvi podnosili izveštaje o državnim poslovima, katkad je Joan izdavao najsvirepije naredbe za vreme jutrenja i liturgije. Jednolikost tog života prekidao je putovanjima, išao bi u posetu manastirima bližim i udaljenim, pregledao gradove na granici, lovio divlje zverove u šumi i stepi; naročito je voleo lov na medvede; ali pored toga svuda i svagda bavio se državnim poslovima, jer bojari koji su prividno upravljali državom nisu smeli ništa odlučiti bez njegovog odobrenja«. Kad je stigao u naselje, Srebrni je video da je dvorac – ili manastir – odvojen od ostalih zgrada dubokim šancem i nasipom. Teško je opisati sjaj i raznolikost ovog obitavališta. Ni dva prozora nisu bila slična, ni dva stuba nisu bila ista po rezbariji ili slikama. Mnogobrojni tornjevi krunisali su ovu zgradu. Oni su se zbijali jedan uz drugi, gomilali jedan na drugi, bili su kao prozirni, ličili na mehure. Zlato, srebro i šareni mozaik kao blistava krljušt pokrivali su dvorac od gore do dole. Kad ga je osvetljavalo sunce bilo je teško reći da li je to dvorac ili bokor džinovskog cveća ili je jato vilinskih ptica raširilo na suncu svoje plameno perje. Blizu dvorca se nalazila zgrada štamparije sa slovolivnicom, sa stanom za slagače i naročitim odeljenjem za strane majstore koje je Ivan pozvao iz Engleske i Nemačke. Dalje su bile raspoređene mnogobrojne zgrade u kojima su bili podrumari i njihovi pomoćnici, poslastičari, kuvari, pekari, konjušari, psari, sokolari i ostala dvorska posluga za svake potrebe. Crkve u naselju sijale su od velikog bogatstva. Čuveni Bogorodičin hram bio je spolja ukrašen freskama u jarkim bojama, na svakoj cigli se izdvajao blistavi krst, te je izgledalo kao da je crkva pokrivena zlatnom mrežom. Ta čarobna slika za koji čas je rasterala crne misli koje ne napuštahu Srebrnog za vreme puta. Ali uskoro jedan prizor podseti kneza u kakvom se položaju nalazi. Oni su prošli pored vešala koja su bila podignuta jedna do drugih. Pored njih su bila ograđena mesta – gubilišta s panjevima i spremljenim sekirama. Ograde i vešala, obojena crno, bila su građena čvrsto i temeljno: ne za dan ili godinu već za duže vreme. Ma koliko da je čovek odvažan, on nikad nije ravnodušan prema pomisli da ga čeka bliska smrt – i to ne slavna smrt usred zveketa mačeva ili topovske grmljavine, već jadna i sramna smrt od ruke niskog dželata. Prolazeći pored gubilišta Srebrni po svoj prilici nije mogao da savlada duševno uzbuđenje, i ono se mimo njegove volje ispoljilo na njegovom izrazitom licu: pratioci-opričnici pogledaše ga i nasmešiše se. – To su naše ljuljaške, gospodine, – reče jedan od njih ukazujući na vešala, – izgleda da ti se sviđaju pošto ne odvajaš oka od njih.

Mihejič, koji je bio pozadi, ne reče ništa, samo zazvižda i odmahnu glavom. Došavši do bedema knez i njegovi saputnici sišli su s konja i vezali ih za stubove – na kojima su naročito radi toga bile pričvršćene alke. Putnici su ušli u prostrano dvorište puno prosjaka, koji su se glasno molili, pojali psalme i otkrivali svoje gnojave rane. Carski nastojnik stajaše na stepenicama ispred vrata deleći im u Ivanovo ime hranu i novčanu pomoć. S vremena na vreme dvorištem su prolazili opričnici; drugi su sedeli na klupama i igrali šaha ili »zerni« (kuglica). Neki okupivši se u kolo igrali su se »svajke« {13} i glasno se smejali kad bi onaj ko izgubi nekoliko puta uzastopce izvlačio iz zemlje duboko ukopanu »rotkvu«. Opričničko odelo činilo je poraznu suprotnost prosjačkim ritama: ljudi iz carske straže sijali su se od zlata. Svaki je imao dolamu od kadife ili brokata izvezenu biserom i sitnim skupocenim kamenjem, tako da su svi oni izgledali kao živi ukras čarobnog dvora s kojim su činili jednu celinu. Jedan od opričnika naročito je .privukao pažnju Srebrnoga. Bio je to mladić dvadesetih godina, neobično lep, ali neprijatna i bestidna izraza. Odelo mu je bilo bogatije no kod ostalih i preko običaja imao je dugu kosu, brade nije imao, a u ponašanju ispoljavao neku žensku razneženost. Drugovi su se prema njemu ophodili dosta neobično. Razgovarali su s njime kao s jednakim i nisu mu ukazivali naročito poštovanje; ali kad bi on prišao nekoj grupi, ljudi su se sklanjali, a oni koji su sedeli na klupama ustajali i ustupali mesto. Izgledalo je da su ga se čuvali ili se možda bojali. Opazivši Srebrnog i Mihejiča on ih je odmerio oholim pogledom, dozvao pratioce i, kako je izgledalo, pitao ih kako se zovu došljaci. Zatim žmirkajući pogleda Srebrnoga, osmehnu se i prišapnu nešto svojim drugovima. Ovi se takođe nasmešiše i .raziđoše na razne strane. Sam opričnik međutim popeo se na doksat i naslonivši se na ogradu, nastavio da gleda s podsmehom Nikitu Romanoviča. Odjednom se među prosjacima napravi uzbuna. Velika gomila pojuri kao talas pravo na kneza i samo što ga ne obori na zemlju. Prosjaci su vičući bežali od zgrade; njihova lica izražavala su užas. Knez se začudio, ali je uskoro shvatio uzrok opšteg straha. Ogroman medved gonio je u skokovima prosjake. Za tren oka dvorište se ispraznilo i knez je ostao sam s medvedom. On nije ni pomislio da beži. Srebrni je ne jedanput išao sam na medveda. Taj lov bio mu je omiljena zabava. On zastade i onog trenutka kad se medved naćulivši uši i grabeći šapama približio k njemu, knez učini pokret da izvuče sablju, ali sablje nije bilo: zaboravio je da su mu je uzeli opričnici na ulazu u »nevolju«. Mladi opričnik koji je gledao sve to sa doksata počeo je da se smeje. – Tako, tako, – reče on, – potraži svoju sablju! Jednim udarcem šape medved je oborio kneza na zemlju, a drugim bi mu smrskao lobanju, ali na svoje iznenađenje knez nije dobio drugi udarac i osetio je

kako ga je oblio mlaz tople krvi. – Ustani, bojaru! – reče neko pružajući mu ruku. Knez se podigao i video sasvim mladog opričnika s krvavom sabljom u ruci, koga ranije nije primetio. Medved je ležao nauznak rasečene glave i grčeći šape izdisao kraj njegovih nogu. Izgledalo je kao da se opričnik nije nimalo ponosio svojom pobedom. Na njegovom blagom licu bio je pečat duboke tuge. Kad se uverio da medved nije povredio kneza, hteo je otići ne čekajući zahvalnosti. – Čestiti momče, – reče mu Srebrni, – kaži mi kako ti je ime i prezime da znam za koga da se molim bogu. – Šta ti je do mog prezimena, bojaru, – odgovori opričnik. – Ne volim ga ja, bog s njime. Tako neobičan odgovor iznenadio je Srebrnog, ali njegov spasilac je već otišao. – Baćuška, Nikita Romanoviču, – reče Mihejič brišući skutom svog kaftana medveđu krv s kneza, – što sam se naplašio. Iz sve snage vikao sam medvedu: ua! ua! samo da te pusti i nasrne na mene, kad mu taj momak – da ga bog poživi – raseče njušku. A sve je to udesio onaj ćosa sa zejtinjavim očima što nas i sada gleda sa doksata, obešenjak jedan. Kud smo mi zapali! – dodade Mihejič šapatom. – Gde je to bilo da se usred carskog dvora puštaju medvedi s lanca. Mihejičeva primedba bila je sasvim osnovana, ali Aleksandrova Sloboda imala je svoje običaje i ništa se u njoj nije zbivalo uobičajenim redom. Car je voleo da gleda borbu zverova. U gvozdenim kavezima uvek se tovilo nekoliko medveda za tu svrhu. Ali s vremena na vreme Ivan ili opričnici puštali su zverove iz kaveza na svetinu i zabavljali se njenim strahom. Ako bi medved nekoga osakatio, taj bi primio od cara nagradu u novcu. Ako bi medved nekoga rastrgao, onda je novac primala njegova rodbina, a njegovo se ime upisivalo u čitulju da se pominje za vreme službe božje po manastirima zajedno s drugim žrtvama carske zabave ili carskog gneva. Uskoro su izišla iz palate dva carska stolnika i rekla Srebrnom da ga je car video kroz prozor i želi da zna ko je on. Kazavši caru kneževo ime stolnici se vratiše i rekoše da car pita za njegovo zdravlje i poziva ga danas na ručak. Ta milost nije mnogo obradovala Srebrnog. Možda Ivan još nije znao o njegovom sukobu s opričnicima u selu Medvjedevki. Možda je (i to se često događalo) car privremeno krio svoju jarost pod vidom milosti da bi iznenadna kazna usred vesele gozbe bila još užasnija za krivca. Ma šta bilo, Srebrni se spremio na sve i očitao u sebi molitvu. Taj dan bio je izuzetan u Aleksandrovoj Slobodi. Spremajući se u Suzdalj na hodočašće car je unapred kazao da će ručati zajedno sa bratstvom i pozvao za

svoj sto osim trista opričnika koji su mu bili svakidašnje društvo, još četiri stotine gostiju, tako da je svih zvanica bilo sedam stotina.

VIII GOZBA U ogromnoj dvorani u koju je svetlost probijala kroz prozore i kroz staklenu tavanicu bili su postavljeni dugački stolovi u tri reda. U svakom redu bilo je po deset stolova, a na svakom stolu po dvadeset pribora. Za cara, carevića i najbliže miljenike carske bili su zasebni stolovi u jednom kraju dvorane. Za goste bile su spremljene dugačke klupe pokrivene brokatom i kadifom, a za gospodara visoka naslonjača sa rezbarijom i resama sa biserom i alemima. Noge od stolice bile su u obliku lavova, a naslon je bio dvoglavi orao raširenih krila, u bojama i pozlati. Usred dvorane bio je namešten veliki četvorougaoni sto s policama od hrastovih dasaka. Debele daske su bile jake, jake su bile i noge u stola, jer su morale držati čitavu gomilu srebrnog i zlatnog posuđa. Bilo je tu livenih legena, koje bi četiri čoveka jedva mogla podići za išarane drške, bilo je teških kupa i pehara iskićenih biserom i činija raznih vrsta sa iskovanim šarama. Bilo je tu velikih čaša od sardoniksa, nojevih jaja i rogova divljeg bika okovanih zlatom. A između činija i sudova stajale su zlatne kupe, neobične za oko, u obliku medveda, lavova, petlova, pauna, ždralova, jednoroga, nojeva. Sve te teške činije, kondiri, čaše, pehari, ožice, zveri i ptice bili su namešteni u obliku piramide, čiji je vrh dostizao skoro do same tavanice. Blistava gomila dvorana dostojanstveno uđe u odaju i razmesti se po klupama. Na stolovima sem slanika, bibernjača i sudova za sirće još nije bilo nikakvog posuđa, a od jela bilo je postavljeno samo hladno meso na ulju, usoljeni krastavci, šljive i kiselo mleko u drvenim čancima. Opričnici sedoše, ali su čekali cara pa da počnu ručak. Uskoro su ušli u dvoranu stolnici, dva po dva, i stali oko carske stolice; iza njih išli su upravnik dvora i glavni stolnik. Najzad zasviraše trube, udariše zvona i laganim korakom uđe sam car Ivan Vasiljevič. Bio je visoka rasta, stasit i razvijen. Njegovo dugo zlatotkano odelo ukrašeno šarama bilo je obrubljeno na razrezu i oko skutova biserom i dragim

kamenjem. Skupocen lanac sa slikama Spasitelja, bogorodice, apostola i proroka spuštao mu se na prsa. Veliki krst sa iskovanim šarama visio mu je o vratu na zlatnom lancu. Visoke potpetice njegovih čizama od crvenog safijana bile su potkovane srebrnim potkovicama. Nikita Romanovič je našao da se Ivan strahovito promenio. Njegovo pravilno lice još je bilo lepo, ali izraz mu je postao oštriji, njegov orlovski nos se još više savio; u očima je bio mračan sjaj a na čelu bore kojih ranije nije bilo. Najviše je kneza iznenadilo to što su mu se brada i brkovi proredili. Ivanu je bilo tada trideset i pet godina; ali naizgled bilo mu je više od četrdeset. Izraz njegova lica potpuno se promenio. Tako izgleda zgrada posle požara. Zidovi još stoje, ali ukrasa više nema, mračni prozori zjape kao zloslutne oči i u praznim odajama kao da se nastanilo neko zlo. I pored svega toga, kad bi Ivan pogledao blago, njegov je pogled još bio privlačan. Njegov osmeh je očaravao čak i one koji su ga dobro znali i gnušali se njegovih zločina. Uz takvu srećnu spoljašnjost imao je Ivan neobičan govornički dar. Događalo se da su ljudi čvrstog morala kad su slušali cara priznavali potrebu njegovih užasnih dela i dok je on govorio verovali u pravičnost njegovih kazni. Kad se Ivan pojavio, svi su ustali i duboko mu se poklonili. Car lagano prođe između poređanih stolova do svoga mesta, zastade i pogledavši zbor pokloni se na sve strane; zatim glasno očita dugu molitvu, prekrsti se, blagoslovi trpezu i spusti se u naslonjaču. Svi sem kravčeg {14} i šestorice stolnika učinili su isto. Gomila slugu u somotskim kaftanima ljubičaste boje izvezenim zlatom stade pred cara, pokloni mu se do pojasa i dva po dva odoše da donesu jela. Uskoro se vratiše noseći na zlatnim činijama oko dve stotine pečenih labudova. Tako je počeo ručak. Mesto Srebrnog je bilo blizu carskog stola među zemskim bojarima, tj. takvima koji nisu pripadali opričnini, ali zbog visokog čina bili su ovoga puta udostojeni da ručaju zajedno sa gospodarom. Neke od njih Srebrni je znao još pre svog odlaska u Litvu. Sa svoga mesta on je mogao videti i samoga cara i sve koji su sedeli za njegovim stolom. Nikita Romanovič se rastuži kad uporedi Ivana koga je ostavio pre pet godina s ovim koji je sedeo sada u kolu svojih novih miljenika. Nikita Romanovič uputi pitanje svom susedu, jednom od onih s kojima se poznavao pre toga: – Ko je taj mladić što sedi desno od cara, tako bled i natmuren? – To je carević Ivan Ivanovič, – odgovori bojar i pogledavši obazrivo okolo dodade šapatom: – smiluj nam se, gospode! Nije na deda nego na oca i svirepost kojom je ispunjeno njegovo srce ne odgovara njegovim mladim godinama; neće biti sreće od njegove vladavine.