Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Knez Srebrni

lomiti zglobove i kidati telo. Ama dođavola! – nastavi on pažljivo posmatrajući Koršuna, – ta ja sam već negde video ovu kosmatu glavu. Koršun se osmehnu i pokloni Maljuti. – Videli smo se, baćuška Maljuta Skurlatiču, videli smo se, ako se sećaš, u Poganoj Bari. – Homjače, – prekide ga Maljuta obrativši se svome seizu, – odvedi ovog starca, pa se razgovaraj s njime, zamoli ga da ti objasni zašto je načinio posetu njegovoj carskoj milosti. Sad ću i ja doći u tamnicu. – Hajdemo, stari! – reče Homjak ščepavši Koršuna za vrat, – hajdemo zajedno na lep razgovor. – Čekaj, – reče Ivan. – Ti, Maljuta, pričuvaj ovog starca, on ne sme da umre na mukama. Ja ću mu izmisliti smrt drugima za primer, takvu kakve još nije bilo, za koju se nije čulo – takvu smrt kojoj ćeš se i ti začuditi. – Zahvali caru, pseto jedno! – reče Maljuta Koršunu i gurnu ga, – još koji dan ćeš živeti. Noćas ćemo ti samo zglobove izvrnuti. On i Homjak izveli su hajduka iz ložnice. Za to vreme Prsten je, iskoristivši opštu zabunu, preskočio ogradu vrta i požurio na trg gde je bila tamnica, ali trg je bio prazan, ceo svet je otišao da gleda požar. Idući oprezno pored tamničkog zida Prsten se spotače o nešto meko i sagnuvši se napipa ubijena čoveka. – Atamane, – šapnu mu primičući se onaj isti riđi pevač koji ga je zaustavio izjutra, – stražara sam ja ubio. Da] brzo ključeve da otvorimo tamnicu, a onda – zbogom: idem tamo gde je požar da pljačkam s drugovima. A gde je Koršun? – U carevim rukama, – odgovori Prsten brzo. – Sve je propalo! Skupljaj momčad i gubite se. Tiše! Ko je to? – Ja, – odgovori Mitka izlazeći iz mraka. – Gubi se, budalo, spasavaj se! Bežite svi iz Slobode! Sastaćemo se kod krivog duba. – A knez? – zapita Mitka svojim otegnutim glasom. – Glupače! Kažem ti: sve je propalo. Koršuna su uhvatili, a ključeve nismo dobili. – Pa zar je tamnica zaključana? – Nego kako? Ko bi je otvorio? – A ja! – Što lupetaš. Govori ljudski. – A šta da kažem. Dođem – nema nikog, čuvar leži raširenih nogu. Mislim: daj de da probam jesu li taka vratašca? Gurnuh ih malo ramenom, a ona padoše zajedno sa klincima i šarkama,

– Alal ti vera, klipane! – uzviknu oduševljeno Prsten. – Pravo je rečeno: budale svet drže. O, moj blesane! Ah, mamlaze jedan! I Prsten dohvati Mitku za glavu i poljubi ga u oba obraza; Mitka je izdužio svoje debele usne, cmoknuo i hladnokrvno obrisao usta rukavom. – Hajde za mnom, majčin sine. A ti, – obrati se riđem, – čekaj ovde. Ako bi što bilo, zvizni. Prsten uđe u tamnicu. Za njim se uvali i Mitka. Sem prvih vrata bila su još dvoja druga, ali se ova, kao manje otporna, još lakše izvališe pod junačkim Mitkinim pritiskom. – Kneže, – reče Prsten ulazeći u ćeliju, – ustani! Srebrni je pomislio da su došli da ga vode na gubilište. – Zar je već svanulo? – upita on. – Zar ne možeš, Maljuta, sačekati dan? – Nisam Maljuta, – odgovori Prsten. – Ja sam onaj kome si spasao život. Ustaj, kneže, vreme je skupo. Ustaj, ja ću te izvesti odavde. – Ko si? – reče Srebrni. – Ne poznajem tvoj glas. – Nije ni čudo, bojaru, otkud ti da pamtiš mene. Ali ustaj. Ne smemo oklevati. Srebrni nije odgovorio. Pomislio je da je Prsten jedan od Maljutinih dželata i primio njegove reči kao ruganje. – Ti kao da mi ne veruješ, kneže, – nastavi ataman nestrpljivo. – Seti se Medvjedevke pa Pogane Bare – ia sam Vanjuha Prsten. Srebrnom buknu radost u grudima. Razigra mu se srce i zatreperi ljubavlju prema slobodi i životu. U mislima su mu brzo sinule slike šuma i polja, novih slavnih podviga a iznad svega kao suncem obasjan svetli lik Jelenin. On je već bio ustao, već je bio spreman da pođe za Prstenom, kad se odjednom seti zakletve koju je dao caru – i krv mu pojuri u srce. – Ne mogu, – reče, – ne mogu da idem s tobom. Dao sam reč caru da ću mu biti pokoran i čekati, ma gde bio, njegov sud. – Kneže, – reče začuđeno Prsten, – ja nemam vremena za razgovor. Moji ljudi već čekaju. Svaki izgubljeni trenutak može nas stati glave. Sutra će te pogubiti, sada još ima vremena, ustani, pođi s nama! – Ne mogu, – ponovi Srebrni turobno, – zakleo sam mu se na krst da ću održati svoju reč. – Bojaru, – uzviknu Prsten glasom koji je drhtao od gneva, – rugaš li mi se, šta li? Radi tebe sam zapalio naselje, radi tebe žrtvovao svog najboljeg druga, radi tebe možda ćemo svi izgubiti ovde naše glave, a ti hoćeš da ostaneš. Misliš da smo došli ovamo da se šalimo? Zar smo neki pelivani? Voleo bih da vidim onoga ko se usudi da se šali sa mnom. Poslednji put te pitam, hoćeš li ići ili ne? – Ne! – odgovori Srebrni odlučno i leže na vlažnu zemlju.

– Ne? – ponovi Prsten stisnuvši zube. – Ne? Ali neće biti po tvome. Mitka, nosi ga silom! Istog trenutka Prsten navali na Srebrnog i zapuši mu usta svojim pasom. – Sad se nećeš više prepirati! – reče on ozlojeđeno. Mitka ščepa Srebrnog u naručje i kao malo dete iznese ga iz tamnice. – Brzo! Hajdemo! – reče Prsten. U jednoj ulici sreli su opričnike. – Koga to nosite? – upitaše oni. – Tamo u požaru pala je greda na jednog čoveka, – odgovori Prsten, – pa ga nosimo u bolnicu. Na izlasku iz Slobode zaustavi ih stražar. Oni su hteli proći, stražar je otvorio usta da vikne, ali Prsten ga sruši na zemlju udarom topuza, i on pade bez jauka. Hajduci iznesoše kneza iz Slobode bez ikakvih smetnji.

XXII MANASTIR Ostavili smo Maksima kad je jedne burne noći napustio Aleksandrovu Slobodu. Kosmati Bujan lajao je i skakao oko svog gospodara, srećan što se mogao otkinuti s lanca. Napuštajući roditeljsku kuću Maksim nije stigao da postavi sebi kakav određen cilj. Želeo je samo da se ukloni iz mrskog mu života carskih ljubimaca, njihovog razuzdanog veselja i svakodnevnih smrtnih kazni. Pošto je ostavio za sobom strašnu Slobodu, Maksim se predao svojoj sudbini. Ispočetka je terao konja da ga ne stignu očeve sluge ako bi Maljuta hteo da pošalje za njim poteru. Ali uskoro skrete s druma i lagano pođe sporednim putem. U toku noći oluja se stiša. Na istoku je zarudela zora, i Maksim poče jasnije razaznavati predmete oko sebe. S obe strane puta dizali su se kudravi hrastovi, između njih raslo je gusto žbunje leskovine. Vazduh je bio svež; kapljice kiše slivale su se s drveća i udarale padajući na široko lišće. Uskoro su male ptice počele preletati s jedne grane na drugu i cvrkutati u zelenilu; detlić je kljucao koru na nekom suvom stablu, i sunce koje se rađalo oblilo je svojom zlatnom svetlošću vrhove drveća. Priroda se budila sve više; konj je išao življim korakom. Pred Maksimom se široko prostirala rođena zemlja; on bi mogao radosno disati u njenom slobodnom prostoru, ali u srce mu se uvukla tuga, velika ruska tuga. Počeo je misliti o majci, koju je ostavio kod kuće, o svojoj usamljenosti, o svačem što ni sam dobro nije shvatao; zamisli se Maksim i poče pevati otegnuto setnu pesmu… Divne su te ruske pesme koje izviru iz duše! Reči su u njima skoro beznačajne, one su samo povod; ne rečima već čistim zvucima iskazuje se duboko bezgranično osećanje. Gledajući oko sebe zelenilo, plavo nebo, ceo široki božji svet Maksim je pevao o svom zlom udesu, o zlatnoj slobodi, o majci zelenoj gori. Zapovedao je konju da ga nosi u tuđu daleku zemlju, što bez vetra suši, a bez mraza hladi.

Poručivao vetru da odnese pozdrav majci. Počinjao je od prve stvari, koja bi mu pala u oči i kazivao u pesmi sve što bi mu palo na um. Ali glas je izražavao više nego reči, i da je neko čuo tu pesmu, ona bi mu se urezala u dušu, pa bi u tužnim trenucima iskrsavala u pameti… Najzad, kad je tuga počela sve više savlađivati Maksima, on pokupi uzde, namesti kapu, zviznu, uzviknu, i konj pojuri iz sve snage. Naskoro se pred njim zabeleše manastirski zidovi. Manastir je bio podignut na strmeni jednog brda obraslog hrastovom šumom. Zlatna kubeta i sjajni krstovi ocrtavali su se na zelenilu drveća i nebeskom plavetnilu. U susret Maksimu dolazila je grupa manastirskih poslušnika u vojničkim kapama i s pancirom. Oni su lagano jahali i pevali psalam: »Vozljublju tja, gospode, krjeposti moja!« Kad je čuo reči svete pesme, Maksim zaustavi konja, skide kapu i prekrsti se. Ispod manastira proticala je mala reka. Nekoliko vodenica okretahu tamo svoje točkove. Na obalama su u šarenim gomilama pasle krave. Okolo manastira vladala je takva tišina da je oružana straža izgledala sasvim suvišna. Čak i ptice na drveću kao da su tek u pola glasa pevale; vetar nije pokretao lišće, i samo popci skriveni u travi cvrčahu neprestano. Nemogućno je bilo pomisliti da bi zli ljudi mogli poremetiti taj pokoj. »Evo gde ću se odmoriti«, pomisli Maksim. »Za ovim zidovima provešću nekoliko dana, dok me otac prestane tražiti. Ispovediću se i kazati igumanu sve što imam na duši, možda će mi on dati privremeno utočište«. Maksim se nije prevario. Stari iguman, sa dugom sedom bradom, blaga pogleda u kojem se ogledalo nepoznavanje svetovnih stvari, dočekao ga je ljubazno. Dva poslušnika primiše mu umornog konja, treći donese hleba i mleka za Bujana; svi su se usrdno brinuli oko Maksima. Iguman mu je ponudio da ruča, ali Maksim je hteo pre svega da se ispovedi. Starac ga pogleda ispitujući, ukoliko su to dopuštale njegove dobre oči, i ćuteći povede ga preko prostrane porte prema maloj niskoj crkvi. Išli su pored grobova i krstača i dugog reda ćelija, pored kojih je raslo cveće. Kaluđeri koje su sretali ćuteći im se klanjahu. Nadgrobne ploče odjekivale su od Maksimovih koraka; visoka trava porasla je među pločama i upola pokrivala natpise pune smernosti; sve je podsećalo na prolaznost ovoga sveta, sve je pozivalo na molitvu i razmišljanje. Crkva u koju je iguman vodio Maksima stajaše usred starih hrastova, čije stogodišnje grane skoro sasvim zatvarahu uzane duge prozore, koji su propuštali svetlost kroz pločice bljušta uokvirenog u male ramove od olova. Kad su ušli unutra, opkoli ih hladnoća i mrak. Samo kroz jedan prozor,

manje od drugih zaklonjen zelenilom, dopirahu zraci, koji su koso padali na sliku Strašnog suda. Od toga su ostali delovi crkve izgledali još tamniji; ali mestimično su svetlucala srebrna kandila, okviri na ikonama i srebrom izvezeni krstovi, tropari i kondaci na crnoj kadifi, koja je pokrivala grobnicu kneževa Vorotinskih, ktitora ovog manastira. Pozlata na šarama ikonostasa ličila je na nekim mestima na žeravicu koja tinja pod pepelom, ali svakog časa može da se razbukti. U vazduhu je bilo vlažno, i osećao se miris tamjana. Malo pomalo, Maksimove oči počeše se navikavati na polumrak, i on je mogao razaznati druge delove hrama. Nad carskim vratima beše ikona Spasitelja, okruženog heruvimima i serafimima, a više nje šesnaest glavnih praznika. Jedna velika ikona Jovana Preteče predstavljala ga je krilatog i sa odsečenom glavom na zdeli koju je držao u ruci. Na vratima sa strana grubo i nevešto bile su nacrtane slike iz priče o bludnom sinu, raspre između života i smrti i put duše pravednika i grešnika. Ove mračne slike duboko su delovale na Maksimovu dušu, u kojoj su ponovo oživeli pojmovi o smernosti duha, o bezuslovnoj pokornosti roditeljima – sve misli u kojima je bio vaspitan. On je počeo sumnjati: da li je u pravu što je napustio roditeljsku kuću protiv očeve volje. Savest mu je govorila da je u pravu, a međutim on nije imao mira. Slika Strašnog suda potresla je njegovu uobrazilju. Kada je senka od lišća koje je treperilo napolju zadrhtala na zidu kao pokretljiva mreža, njemu se učinilo kao da se miču i dišu grešnici i demoni prikazani na slici u prirodnoj veličini. Pobožni strah obuze njegovo srce i on kleknu pred igumana. – Oče, – reče, – ja sam veliki grešnik. – Moli se, – odgovori starac krotko, – veliko je božje milosrđe; kajanje će ti olakšati dušu, sine moj. Maksim prikupi snagu. – Teška je moja krivica, – poče on drhtavim glasom. – Saslušaj me, oče! Teško mi je reći: ne volim više cara, odvratilo mi se srce od njega. Iguman začuđeno pogleda Maksima. – Ne odbijaj me, oče! – nastavi Maksim. – Saslušaj me. Dugo sam se borio u sebi, dugo molio pred svetim ikonama. Tražio sam u svom srcu ljubav prema caru, ali je ne nađoh. – Sine moj, – reče iguman gledajući Maksima sa saučešćem, – mora da je sotona pomračio tvoj razum: ti klevetaš samoga sebe. Ne može biti da ti mrziš cara. U ovom hramu ispovedao sam mnoge teške zločince: bogoskrvnitelje i ubojice, ali još nisam imao takve koji kažu da ne vole cara. Maksim je prebledeo. – Ja sam dakle veći grešnik od bogoskrvnitelja i ubica! – uzviknu on. – Šta da činim, oče? Pouči, savetuj me, duša mi se kida.

Starac pogleda Maksima sa još većim čuđenjem. Pravilno Maksimovo lice nije pokazivalo ni jednu crticu poroka ili prestupnosti. Bilo je to lice skromna čoveka, puno dobroćudnosti i odvažnosti, jedno od onih lica koja se još i sada nalaze između Moskve i Volge, u krajevima udaljenim od velikih puteva, do kojih nije prodro uticaj gradskog života. – Sine moj, – nastavi iguman, – ne verujem ti; ti klevetaš samoga sebe. Ne verujem da ti se srce odvratilo od cara. To ne može biti. Pomisli sam: car nam je više no otac, a peta zapovest kaže da treba poštovati oca. Reci mi, sine, da li ti postupaš po ovoj zapovesti? Maksim je ćutao. – Poštuješ li, sine moj, svoga oca? – Ne, – odgovori Maksim jedva čujno. – Ne? – ponovi iguman, koraknu nazad i prekrsti se. – Ti mrziš cara i ne poštuješ oca? Pa ko si ti? – Ja sam… – odgovori mladi opričnik, – ja sam Maksim Skuratov, sin Skuratova-Beljskog. – Maljutin sin? – Da, – reče Maksim i zajeca. Iguman je ćutao. S izrazom gorčine stajao je on pred Maksimom. Sa zidova su ih nepomično gledali tamni svetiteljski likovi. Grešnici na slici Strašnog suda očajnički su dizali ruke prema nebu, ali sve je ćutalo. Ovu tišinu prekidalo je samo Maksimovo ridanje, cvrkutanje lasta ispod svodova i katkad glasnije izgovorena reč molitve koju je iguman čitao u sebi. – Sine moj, – reče najzad starac, – otkrij mi sve redom, ništa nemoj zatajiti, kako se u tebi pojavila mržnja prema caru? Maksim je ispričao o svome životu u Slobodi, o poslednjem razgovoru s ocem i svom noćnom odlasku. Govorio je lagano, zastajući, često pribirao misli da ne bi što zaboravio ili utajio od svog duhovnog oca. Kad je svršio ispovest, on obori oči i dugo nije smeo pogledati igumana očekujući presudu. – Jesi li ti meni sve iskazao? – reče iguman. – Da nemaš na duši još kakvog tereta? Da nisi zamišljao što protiv cara? Da nisi nameravao neko zlo svetoj Rusiji? Maksimove se oči zasvetliše. – Oče moj, pre bih dao da mi se odseče glava nego da joj dozvolim da počne snovati nešto protiv otadžbine. Grešan sam što ne volim cara, ali nisam izdajnik. Iguman mu pokri glavu epitrahijom.

– Rabu božjem Maksimu opraštaju se gresi voljni i nevoljni, – reče on. Tiha radost obuze dušu Maksimovu. – Sine moj, – reče iguman, – tvoja ispovest očistila te je. Sveta crkva ne računa ti u greh što si napustio Slobodu. Svakom je slobodno, čak i dužnost da izbegava sablazan. Ali nemoj da sb zavedeš đavolskim iskušenjem. Čuvaj se primera Kurpskog, {33} koji je bio visoki ruski bojar, a sada postade oruđe u rukama đavola. Kao kaznu za naše teške grehe premilostivi bog poslao nam je teška vremena, – nastavi starac uzdahnuvši. – Ali nije naše da sujetnim razumom ljudskim ispitujemo njegove nedostižne ciljeve. Kad nam gospod šalje glad ili bolest šta nam drugo ostaje nego da se molimo i pokoravamo njegovoj svetoj volji? Tako i sada zemljom vlada nemilosrdan, grozan car. Ne znamo zašto nas on kažnjava i ubija, ali znamo da je poslat od boga i priklanjamo pokorne glave ne pred Ivanom Vasiljevičem nego pred voljom onoga ko ga je poslao. Seti se prorokovih reči: »Ako je koja zemlja prava pred bogom, on joj daje pravednog cara i sudiju i čini svako dobro; a kad je neka zemlja zgrešila bogu, on joj šalje nepravednog cara i sudije i svako zlo«. – Ostani u nas, sine moj, živi ovde s nama. Kad dođe vreme tvom odlasku ja ću se s braćom moliti bogu da te on prati kud god budeš pošao. A sad, – nastavi dobroćudno iguman skidajući epitrahiju, – sad ćemo na ručak u trpezariju. Posle duševne hrane nećemo prezreti telesnu. Imamo izvrsne štuke, a ima i karaša; probaj našeg sira i ispij čašu medovine u zdravlje carevo i visokopreosveštenog vladike. I iguman odvede Maksima u trpezariju u prijateljskom razgovoru.

XXIII PUT A život u manastiru prolazio je tiho i jednostavno. U slobodno vreme kaluđeri su skupljali razne trave i pravili lekove. Neki su se bavili slikarstvom ili su rezali krstove i ikone od kiparisova drveta ili su šarali i zlatili drvene kupe. Maksim je zavoleo ove dobre kaluđere. Nije osećao kako prolazi vreme. Tako prođe nedelja, i on odluči da krene na put. Još dok je bio u Aleksandrovoj Slobodi čuo je o novim napadima Tatara na Rjazansku zemlju i hteo je zajedno s Rjazancima okušati ratnu sreću u borbi s neprijateljem. Kad je kazao o tome igumanu, starac se rastuži. – Zašto da ideš, sine moj? – reče on. – Mi te volimo i navikli smo na te. Ko zna, možda bi i tebe bog blagoslovio, pa da ostaneš kod nas zauvek. Poslušaj me, Maksime, nemoj da ideš. – Ne mogu, oče! Već odavno sudbina me zove u daleke strane. Odavno čujem kako zuji tatarski luk; a neki put, kad se zamislim, pričini mi se kao da čujem kako strela leti oko mojih ušiju. Nešto me vuče i mami tom šumu i tom zujanju. Iguman nije hteo da ga više zadržava, očita mu molitvu pred put, blagoslovi ga, a braća su se u tuzi s njime oprostila. Ponovo se nađe Maksim na konju usred zelene šume. Oko njegova konja, kao i pre skakaše verni Bujan veselo gledajući svog gospodara. Najedanput on zalaja i potrča napred. Očekujući neki opasan susret, Maksim se uhvati za sablju, kad se na savijutku pojavi konjanik u žutom kaftanu, sa crnim dvoglavim orlom na prsima. Konjanik je jahao kasom, veselo zviždukao i nosio na šarenoj rukavici belog sokola sa kapicom i sa praporcima. Maksim poznade da je to jedan od carskih sokolara. – Trifune! – viknu on. – Maksime Grigoriču, – veselo odgovori sokolar, – dobra ti sreća. Kako je

tvoja milost sa zdravljem? Dakle, ovde si, Maksime Grigoriču, a mi smo u Slobodi mislili da si se neznano kuda izgubio. A da znaš kako ti se babo naljutio. Sačuvaj bože! Strašno je bilo gledati. Mnogo štošta se priča o tvom ocu, o careviću i knezu Srebrnom. Ne zna čovek kome da veruje… No hvala bogu što si se našao, Maksime Grigoriču. Biće velika radost za tvoju majku. Maksimu nije bio prijatan susret sa sokolarom. Ali Trifun je bio dobar momak i umeo je ćutati kad treba. Maksim ga upita da li je odavno iz Slobode. – Ta ima već nedelja dana kako je Adragan u lovu odleteo, – odgovori sokolar pokazujući belog sokola. – Pa ti možda i ne znaš za to, Maksime Grigoriču. Da znaš samo kako sam se prepao kad se car na mene naljutio. Ali smilovaše mi se bog i sveti Trifun, pa učiniše čudo. Sokolar skide šešir i prekrsti se. – Evo, kako je to bilo, Maksime Grigoriču: Pre nedelju dana pođe car u lov sa sokolima. Dvaput pusti Adragana, treći put, za nesreću, pomamio se Adragan, počeo da bije druge sokole, oborio Smišljaja i Kruška i nestade. Ni deset da izbrojiš, a već ga nisi mogao dogledati. Pokušao sam za njim na konju, ali ko će sokola stići! Izgubi se kao da ga nije ni bilo. Prvi sokolar javi o tome caru, koji me pozva i kaza: »Ti mi, Triška, glavom odgovaraš za njega, – ako ga nađeš nagradiću te, a ako ne nađeš, ostaćeš bez glave«. Šta da radim? Baćuška car se ne šali. Pošao sam da tražim Adragana; mučio sam se šest dana, već me je počelo stezati oko vrata; mislim, moraću se oprostiti sa životom. Počnem plakati, plakah dugo i od jada zaspah u šumi. Tek što zaspah, usnih čudan san: kroz drveće probijala se svetlost i u šumi čulo se zvonjenje. Kad to čuh rekoh: to zvone Adraganovi praporci. Vidim preda mnom na belom konju sav obasjan svetlošću stoji mlad ratnik i drži na ruci sokola. »Trifune«, – reče ratnik, – »ne traži ovde Adragana. Ustani, pođi u Moskvu u Lazarevu Šumu. Tamo je bor, na tom boru je Adragan«. Probudih se i ne, znam po čemu postade mi jasno da je taj ratnik bio sveti Trifun. Pojašem konja i poletim u Moskvu. I veruješ li, Maksime Grigoriču, čim sam stigao u tu šumu, vidim: zaista stoji bor, a na njemu moj Adragan, baš kao što reče svetac. Glas sokolarov drhtaše, a iz očiju mu kapahu krupne suze. – Maksime Grigoriču, – dodade on brišući suze, – makar prodao svu marvu, makar pošao u večito ropstvo, sagradiću crkvicu svetom ugodniku. Na onom istom mestu ću sagraditi gde sam našao Adragana. I daću da se naslika na zidu svetiteljeva ikona, onako kako mi se javio: na belom konju s rukom podignutom, a beli soko na ruci. Ostaviću u amanet i deci i unučadi da ga slave, da mu čitaju molitve i pale sveće što je spasao od ljute smrti roba svoga. Vidi, – nastavi sokolar gledajući Adragana, – evo ga, čitava i zdrava. Daj-de da ti skinem kapicu. Što kričiš? Valjda bi hteo da letiš? Ne, bratac, čekaj sada.

Dosta si leteo, sad te neću pustiti. I sokolar je dirao sokola prstom. – Vidi ti zloće jedne! Kako ujeda! Pa kako kriči! Valjda se i na vrstu odavde čuje. Sokolarova priča duboko dirnu Maksima. – Uzmi i moj dar, – reče on spustivši pregršt zlatnika u Trifunovu kapu. – To je sav moj novac, on mi nije potreban, a ti moraš još dosta skupiti dok sagradiš crkvicu. – Bog nek ti plati, Maksime Grigoriču. Sa tvojim novcem moći ću pravu crkvu sagraditi. Kad se vratim kući, u Slobodu, pomoliću se bogu za tvoje zdravlje. Zauvek ću ti biti rob, Maksime Grigoriču. Učiniću sve što mi zapovediš. – Slušaj, Trifune, učini mi jednu uslugu, ne mnogo tešku. Kad se vratiš u Slobodu nikome ne kazuj da si me sreo; a posle dva ili tri dana otidi do moje majke i kaži joj – ali samo njoj, tako da niko ne čuje – kaži da joj je sin hvala bogu zdrav i šalje svoj pozdrav. – Samo to, Maksime Grigoriču? – Slušaj me dalje, Trifune. Ja idem na daleki put. Možda se neću skoro vratiti. Pa, ako ti nije teško, svrati koji put do moje majke i svaki put joj reci da si čuo od ljudi kako je njen sin zdrav i da o njemu ne brine. A ako te majka upita od koga si to čuo, ti joj reci da si čuo od Moskovljana, a da su njima opet neki drugi ljudi kazivali, a koji ljudi nemoj da kažeš, da me ne traži; samo nek mi mati zna da sam živ. – Pa zar ti zaista nećeš da se vratiš u Slobodu? – Hoću li se vratiti ili neću, to jedino bog zna; a ti nikome nemoj pričati da si me sreo. – Osloni se potpuno na mene, Maksime Grigoriču, nikome neću reći. Samo ako ti ideš na dalek put, ja neću tvoj novac. Bog će me kazniti. – A šta će mi novac? Nismo u tuđoj zemlji. – Kako hoćeš, Maksime Grigoriču, ali ja ne mogu da uzmem. Drugo kad bi ti išao kući. A ovako da te na putu opljačkam kao kakav hajduk. I da me zakolješ, neću uzeti. Maksim sleže ramenima i izvadi iz Trifunove kape nekoliko dukata. – Ako ti nećeš, možda će neko drugi uzeti, a meni ne treba. On se oprosti sa sokolarom i nastavi put. Sunce je već zalazilo. Senke od drveća postajale su sve duže i pokrivale polje. Pored Maksima jurila je njegova senka kao kakav mračni div. Ona se videla čas na travi, čas se pela na žbunje i drveće kad je put zatvarala šuma. Bujanova se senka činila kao ogromna zver iz bajke. Malo pomalo i Bujan i konj

i Maksim prestadoše da se vide na travi i drveću; pao je mrak; ponegde se dizala bela magla; noćni gundelji podigoše se od zemlje i počeše brujati praveći krugove u vazduhu. Iza šume pojavi se mesec; ovde i onde na tamnom nebu zasvetlucaše zvezde; u daljini pružila se nedogledna srebrnasta ravnica. Otadžbino, zemljo moja! I meni se događalo da u kasno doba putujem tvojim pustim prostorima. Konj ide ujednačenim korakom odmarajući se od obada i dnevne vrućine; lak povetarac nosi miris cveća i svežeg sena, i meni je bilo tako lepo i bilo mi je tako tužno, tako mi se mislilo o prošlosti i tako maštalo o budućnosti. Lepo je prolaziti uveče praznim prostorima, čas njivom, čas šumom, baciti uzde i zamisliti se gledajući u zvezde. Maksim je putovao već čitav sat, kad najedanput Bujan diže njušku, pomirisa vazduh i poče mahati repom. U vazduhu se oseti miris dima. Maksim pomisli na konak i požuri konja. Uskoro ugleda pred sobom naherenu kolibu, koja nije imala dimnjaka; dim je prolazio kroz krov. Niski prozor bio je osvetljen. Unutra je neko pevao jednostavnu melodiju. Maksim priđe prozoru i ugleda siromašno gazdinstvo. Užežen luč osvetljavaše nameštaj u kući: sve je bilo pohabano i staro. Od tavana se spuštao ukoso direk na kojem je bila pričvršćena kolevka. Bleda slabunjava žena tridesetih godina njihala je kolevku i tiho pevala. Pored nje sedeo je pognut seljak retke bradice i pravio opanke od lika. Kraj njihovih nogu puzahu dva deteta. Maksimu se učini da žena u pesmi pominje njegova oca. U prvi mah on pomisli da ga vara sluh, ali uskoro začu jasno ime Maljute Skuratova. Iznenađen i začuđen, poče osluškivati. Žena je pevala: Spavaj mirno, čedo moje, Spavaj, spavaj, sine mali, Dok ne prođe grozno doba, Dok ne mine ovo zlo. Buji baj… Neće dugo jad nas mučit, Maljuti će car da sudi, Pogubiće psa besnoga. Buji baj… Krv udari Maksimu u lice, on siđe s konja i priveza ga za plot. Pesma se nastavila: Zver Maljuta Filipa je, Svetog starca, udavio Ugodnika božijega. {34}

Buji baj… Maksim nije izdržao i gurnuo je vrata nogom. Kad opaziše bogato opričnikovo odelo i zlatnu sablju, domaćini se uplašiše. – Ko ste? – upita Maksim. – Baćuška, – odgovori seljak klanjajući se i mucajući od straha, – ja se zovem, nemoj zameriti, Fedot; a žena mi se, nemoj zameriti, zove Marija. – A od čega živite, dobri ljudi? – Gulimo liku s drveća, rođeni, pravimo opanke i rešeta. Prođu trgovci, kupe to. – A, izgleda, retko prolaze? – Retko, baćuška, sasvim retko. Neki put nemamo šta da jedemo. Svaki čas možemo od gladi ili golotinje umreti. Ni konja nemamo da ovu robu odvezemo u grad. Pre dve godine su ga vuci pojeli. Maksim gledaše s učešćem na seljaka i njegovu ženu, pa prosu na sto svoje dukate. – Neka vam je bog u pomoći, – reče on i uhvati se za vrata da iziđe. Domaćini padoše pred njim na kolena. – Baćuška, rođeni, ko si? Reci nam ko si. Da znamo za koga ćemo se bogu moliti. – Molite se ne za mene nego za Maljutu Skuratova. I kažite mi je li daleko do rjazanskog druma? – Pa ovo je on, sokole naš, ovo je baš rjazanski drum. Naša kuća je na raskrsnici. Pravo vodi put u Murom, levo u Vladimir, a desno u Rjazan. Ali nemoj sada tim putem, rođeni naš, nije zgodno vreme, opasno je na drumu. Juče su opljačkali jedan karavan s vinom. A sad kažu da su se i Tatari pojavili. Prenoći u nas, baćuška, sokole naš. Sačuvaj bože, svašta može da se desi. Ali Maksim nije hteo da ostane u kući gde su mu malo pre kleli oca. On pođe da traži drugo prenoćište. – Baćuška, – vikahu mu seljak i žena, – vrati se, rođeni, poslušaj što kažemo. Nećeš dobro proći na drumu noću. Ali Maksim ih ne posluša i nastavi put. Tek što je prošao nekoliko vrsta, a Bujan najednom skoči u šiprag i poče lajati tako ljutito i uporno kao da je osetio skrivenog neprijatelja. Uzalud ga je zvao Maksim natrag. Bujan se bacao u šiprag, vraćao se sav nakostrešen i ponovo leteo napred. Kad mu dodija da ga vraća, Maksim izvuče sablju i pojaha pravo na šiprag. Nekoliko hajduka naoružanih toljagama iskočiše pred njega i jedan grub glas viknu mu: – Dole s konja!

– Evo ti, – uzviknu Maksim odmerivši udarac onome koji mu je bio najbliži. Hajduk se zaljulja. – Ovo se ne računa, – nastavi Maksim i htede mu odvaliti drugi udarac, ali sablja mu pljoštimice udari o toljagu drugog hajduka i slomi se na komade. – Pogledajte mu samo opremu na konju! Pa to je opričnik! Hvatajte ga živa, – viknu isti grubi glas. – Zaista je opričnik! – kriknu drugi. – Imaćemo s njime lepu zabavu. – Alal ti vera, Hlopko, ti si uvek spreman za zabavu. I istog trenutka svi navališe na Maksima i svukoše ga s konja.

XXIV HAJDUČKA POBUNA Jedno vrstu i po od onog mesta gde je bio napadnut Maksim, oko vinske buradi s provaljenim dnom sedela je gomila naoružanih ljudi. Čaše i drveni čanci išli su od ruke do ruke. Rasplamtele vatre osvetljavahu oštre crte, raščerupane brade i šareno odelo. Bila su tu već poznata nam lica: Andrjuška, Vaska i riđi pevač, ali nije bilo starog Koršuna. Ispijajući čaše i čanke sećali su ga se hajduci. – Eh! – reče jedan, – šta li je sada s našim čikom? – Zna se šta je, – odgovori drugi, – lome mu kosti ili ga možda vešaju. – Ali neće nas izdati stari vrag, ni reči neće izustiti. – Dabogme da neće, nije on takav; mogu ga kidati na komade, neće prokazati. – Žao mi je, žao bradonje. A vidi ti atamana: on zdrav i čitav, a staroga upropastio. – Kakav je to ataman, kad može napustiti svoga druga radi nekakvog kneza. – E, ali on i knez su veliki prijatelji. I sad zajedno sede u kolibi. Nemoj mnogo pričati o knezu: sačuvaj bože, ako te čuje ataman. – A šta ako čuje! Ja ću mu u oči kazati da nije ataman. Koršun, to je pravi ataman. Valjda zato što je bio Prstenu kao trn u oku, ovaj ga ostavi na cedilu. – A možda je, momci, on zaista namerno upropastio Koršuna! Među hajducima čuo se žagor pun nezadovoljstva. – Namerno ga predao, – zavikaše mnogi. – Ma kakav je to knez, – upita jedan. – Zašto ga drže ovde? Valjda ataman čeka otkup za njega, šta li? – Ne, ne čeka otkup, – odgovori riđi delija. – Car je uvredio kneza, hteo je da ga pogubi, zato je knez k nama pobegao; ja ću vas, veli, braćo, povesti u Aleksandrovu Slobodu, jer znam gde je carevo blago skriveno. Mi ćemo, veli, poklati opričnike, a blago podeliti. – To li je? Pa zašto nas ne vodi? Već tri dana uzalud sedimo ovde. – Zato ne vodi što nam je ataman kukavica.

– A, to ne govori, Prsten nije kukavica. – Ako nije kukavica, onda je još gore, znači da nas on vuče za nos. – Znači, – reče neko, – on hoće carsko blago samo za sebe da uzme, a nama da ni omirisati ne da. – Jest, jest, Prsten hoće da nas proda kao što je prodao Koršuna. – Ali se pogrešno namerio! – A starca neće da izbavi! – Pa šta će nam on! Mi ćemo i bez njega osloboditi čika-Koršuna. – I bez njega ćemo dobiti blago; neka nas knez vodi sam. – Baš sad je pravo vreme, car je, kako vele, negde u manastiru; u Aleksandrovoj Slobodi nije ostala ni polovina opričnika. – Zapalićemo ponova Slobodu! – Poklaćemo opričnike! – Dole s Prstenom! Neka nas vodi knez! – Neka nas knez vodi! Neka knez vodi! – začulo se sa svih strana. Kao grom zatutnjaše ove reči u svima grupama hajdučkim i odjeknuše oko najudaljenijih vatara; sve se diže na noge, uskomeša i svi opkoliše kolibu u kojoj je Srebrni živo razgovarao s Prstenom. – Kako znaš, kneže, – govorio je ataman, – ljutio se, ne ljutio, ja te pustiti neću. Nisam te zato oslobodio iz tamnice da ti ponovo staviš svoju glavu na panj. – Ja sam jedini gospodar nad svojim životom, – odgovori knez nezadovoljno. – Nije bilo potrebno voditi me iz tamnice kad ni ovde nemam slobode. – Eh, kneže, vreme je velika stvar. Car se može predomisliti, može i umreti, svašta se može dogoditi; kad prođe opasnost, onda idi s bogom na sve četiri strane. Šta ćeš, – dodao je on videći da Srebrni sve više gubi raspoloženje, – mora biti da ti je suđeno živeti još na belom svetu. Ti si, kneže, tvrde naravi, a i ja se držim svoga. Udarila kosa o kremen. U tom trenutku uzvici hajduka se začuše oko same kolibe. – Hajdemo u Slobodu, u Slobodu! – derali su se pijani momci. – Da pustimo u Slobodu crvenog petla! – Da pustimo čitavo jato petlova! – Izbavićemo Koršuna! – Izbavićemo čiču! – Da izvučemo burad iz podruma! – Da otmemo blago! – Da pokoljemo opričnike! – Sve da pobijemo u Slobodi!

– Gde je knez? Neka nas vodi! – Neka vodi knez! – Ako neće, odmah na vešala s njime! – Na vešala, na vešala! – I Prstena tako isto! – I Prstena na vešala! Prsten skoči na noge. – Dakle, to oni hoće, – reče on. – Ja već odavno slušam šta oni tamo graju. Vidi kako su se pomamili, vražji sinovi! Sad ih ni sam đavo neće umiriti. No, kneže, nema se kuda, ide kako ti želiš, više te ne zadržavam; slobodan si i idi svojim putem! Iziđi i kaži im da ćeš ih povesti u Slobodu. Srebrni planu. – Ja da vas vodim u Slobodu? – reče on. – Pre ćete me iseći na komade. – Pretvaraj se bar pred njima, kneže. Vidiš da su pijani ljudi, sutra će se opametiti. – Kneže, – čuli se glasovi, – izlazi, zovu te. – Iziđi, kneže, – ponovi Prsten, – ako provale unutra, biće gore. – Dobro, – reče knez izlazeći iz kolibe, – da vidimo kako će me primorati da ih vodim u Slobodu. – Aha, – vikahu razbojnici, – izišao si, je li? – Vodi nas u Slobodu! – Budi nam ataman ili ćemo ti omču na vrat. – Tako, tako! – urlala je gomila. – Molimo te da nam budeš ataman ili ćemo te obesiti! – Tako nam boga, obesićemo! Prsten koji je znao plahu prirodu Srebrnoga požuri takođe da iziđe. – Šta vam je, braćo, – reče on, – jeste li se bunike najeli, šta li? Što se derete toliko? Povešće vas knez sutra kuda hoćete, a sad mu dajte da spava, a i sami lezite, dosta je bilo veselja. – A što se ti mešaš kad nisi ataman! – viknu potmulo neko. – Čujete li, braćo, – prihvatiše drugi, – on neće da preda atamanstvo. – Onda na vešala s njim! – Na vešala, na vešala! Prsten pogleda gomilu i vide svuda neprijateljska lica. – Eh vi, budale, – reče on. – Zar mi je stalo do atamanstva? Izaberite koga hoćete da vam zapoveda, ja i sam više neću, marim ja za vas! – Pravo kaže, – reče jedan glas. – Lepo zbori, – dodade drugi. – Marim ja za vas, – nastavi Prsten, – zar je malo takvih kao vi? Mislite da

je to neka čast biti vam ataman? Ako mi je volja, poći ću na Volgu, prikupiću bolju družinu. – A, to nećeš! Nećemo te pustiti, jer možeš prodati i nas kao što si prodao Koršuna. – Nećemo te pustiti, ostani s nama, slušaj novog atamana! Divlja vika zagluši Prstenov glas. Jedan ogroman hajduk s kupom u ruci priđe Srebrnom. – Atamane, – reče on udarivši ga svojom širokom šapom po ramenu, – metnuo si svoju glavu u torbu, sad si nam brat, daj da ispijemo zajedno i da se poljubimo. Bog zna šta bi učinio Srebrni. Možda bi izbio kupu iz hajdučke ruke ca bi ga pijana gomila rastrgla na komade, ali, na njegovu sreću, novi krici odvratiše im pažnju. – Gledajte, gledajte! – začulo se u gomili – uhvatili su opričnika! Vode opričnika, gledajte! Iz šume se pojavila gomila ljudi u pocepanom odelu s toljagama u rukama. Oni su vodili Maksima, kome su ruke bile vezane. Hajduk kojega je Maksim udario sabljom jahao je njegova konja. Napred je išao Hlopko pevajući i poigravajući. Ranjeni Bujan vukao se iza njih. – Hej, braćo! – pevaše Hlopko pucajući prstima: Udovici skupiše se gosti Pa u svađi polomiše kosti… Hlopko se prevrtao, pljeskao dlanovima, okretao se kao čigra. Gledajući njega riđi pevač nije mogao odoleti, te dohvati balalajku i stade igrati zajedno s drugom. Obojica sitno poigravahu oko Maksima kreveljeći se. – Pogledaj ove, – reče Prsten Srebrnom, – oni neće jednostavno ubiti ovog opričnika nego će ga mučiti polagano; znam ja obojicu, kad su se ovi toliko zagrejali za njega, onda teško njemu. Zaista hvatanje opričnika bio je pravi praznik za celu četu. Oni su nameravali da se osvete Maksimu za sve što su pretrpeli od njegovih drugova. Nekoliko hajduka, zverskog izgleda, odmah su počeli pripreme za mučenje. Udariše četiri koca u zemlju, preko njih učvrstiše direke i usijaše u vatri klince. Maksim je gledao sve to spokojno. Nije se bojao umreti na mukama, bilo mu je žao umreti bez oružja, vezanih ruku, kad do sluha ne dopiru ratni usklici, ni rzanje konja, nego se čuju samo divlje pesme i smeh pijanih mučitelja.

»Prevari me srce«, pomisli on, »nisam se nadao takvom svršetku. Neka se izvrši volja božja!« Uto on spazi Srebrnog, poznade ga i htede da mu priđe. Ali riđi pevač uhvati ga za vrat. – Postelja je nameštena, – reče on, – svlači se, pa lezi! – Odrešite mi ruke, – odgovori Maksim, – ne mogu da se prekrstim. Hlopko nožem raseče uže kojim su bile vezane Maksimove ruke. – Moli se bogu, ali brzo, – reče on, i kad se Maksim prekrstio, Hlopko i riđi svukoše mu odelo i počeše vezivati ruke i noge za direke. Tada Srebrni iziđe napred. – Momci, – reče on glasom kojim je navikao zapovedati u stroju, – čujte! Ovaj jasan i odsečan glas odjeknu u gomili, nadvlada viku i dopre do ušiju svakog hajduka. – Čujte! – nastavi knez. – Hoćete li vi svi da vam budem starešina? Možda ima među vama takvih koji me ne žele? – E, – viknu neko, – ti bi kanda voleo natrag? – Čuješ, u nas nema šale! – Kad ti se nudi atamanstvo, primaj se! – Primi se časništva dok ti je glava čitava! – Dajte mi atamansku sekiru! – reče Srebrni. – Tako je, – povikaše hajduci, – bolje je milom nego silom. Knezu donesoše Prstenovu sekiru. Nikita Romanovič priđe pravo riđem. – Odveži opričnika! – reče on. Riđi ga pogleda začuđeno. – Odmah ga odveži! – ponovi Srebrni strogo. – Vidi ga, – reče riđi, – pa i ti kanda držiš njemu stranu. Pazi da li se tvoja glava čvrsto drži na ramenima. – Nevaljalče! – uzviknu knez, – slušaj kad ti zapovedam! I zamahnuvši sekirom, on mu razmrska glavu. Riđi se stropošta ne pustivši glasa. Ponašanje Srebrnog zbuni hajduke. Knez im ne dade da dođu k sebi. – Odveži ti, – reče Hlopku i diže mu sekiru nad glavu. Hlopko pogleda kneza i žurno poče da dreši Maksima. – Momci, – nastavi Nikita, – ovaj mladić nije od onih koji su vas kinjili, ja ga poznajem, on je isto tako neprijatelj opričnine kao i vi. Sačuvao vas bog da ga dirnete makar prstom. A sad da ne dangubimo: uzmite oružje, podelite se po stotinu, ja vas vodim! Čvrsti glas Srebrnoga, zapovedničko njegovo držanje i iznenadna odlučnost

jako su uticali na hajduke. – Ehe, – rekoše neki u pola glasa, – ovaj se ne šali. – To je tek pravi ataman, – govorahu drugi, – svakoga će okrenuti kako hoće. – S njime treba biti oprezan! Vidi šta učini od pevača! Tako razgovarahu hajduci i nikom nije više padalo na pamet da tapše Srebrnog po ramenu ili da se s njime ljubi. – E, vala kneže, – prošapta Prsten gledajući s poštovanjem Nikitu Romanoviča, – vidi kako si ih uzeo u ruke. Sad im ne daj da se opamete, vodi ih u Slobodu, a dalje šta bog da! Položaj Srebrnog bio je težak. Stavši na čelo hajduka, on je spasao Maksima i dobio u vremenu, ali sve bi izgubio da ne povede uzrujane ljude. Knez se u mislima obrati bogu i predade njegovoj volji. Hajduci se počeše spremati, nedostajao je samo još Fjodor Podubni, koji je ujutru otišao sa svojom četom i još se nije vratio. – A evo i Feđke, – reče neko, – evo ga dolazi s družinom. Podubni je bio suvonjava ljudeskara, ćorav, sa više ožiljaka na licu. Zubun mu beše pocepan, išao je teško, klecajući kao čovek suviše umoran. – Šta je? – upita jedan hajduk. – Valjda ste opet dobili batine? – dodade drugi. – Neko je dobio, samo nismo to mi! – reče Podubni i sede kraj vatre. – Imao sam, braćo, mnogo grehova na svojoj duši, ali danas sam, čini mi se, polovinu okajao. – Kako to? Podubni se obrati svojim ljudima. – Dovedite zarobljenika, momci! Dovedoše i staviše pored vatre vezanog čoveka u šarenom kaftanu. Njegovu ogromnu glavu pokrivala je visoka šiljasta kapa s posuvraćenim obodom. Njegov spljošten nos, ispupčene jabučice i male kose oči pokazivahu da nije ruskog porekla. Jedan od Feđkine čete donese koplje, tul i luk, koji su našli kod zarobljenika. – Ta to je Tatarin! – povikaše hajduci. – Dakako da je Tatarin, i te još kakav! Jedva smo ga savladali, tako je snažan. Da nije bilo Mitke, utekao bi nam. – Pričaj, pričaj! – povikaše hajduci. – Dakle, pošli smo izjutra rjazanskim drumom, zaustavili jednog trgovca i počeli pretresati; a on veli nama: »Nemate šta, veli, braćo, da mi uzmete. Ja, veli, idem iz Rjazana, tamo su ceo put prekrili Tatari, opljačkali me do kože, sad

nemam para da dođem do Moskve«. – Ah, razbojnici! – reče neko iz gomile. – Pa šta učiniste s trgovcem? – Dadosmo mu nešto para za put i pustismo ga, – odgovori Podubni. – Onda sretosmo jednog seljaka, koji ispriča da su Tatari juče napali i spalili čitavo jedno selo. Uskoro smo naišli na jednu ergelu od hiljadu konja najmanje. Zatim sretosmo seljake sa ženama i decom, plaču, kukaju: »I naše selo«, vele, »spališe Tatari, opljačkaše crkvu, isekoše svete ikone, od odežda napraviše pokrovce za konje«. – Ah, prokletnici! – viknuše hajduci. – Pa kako tu neveriju još zemlja drži. – A popa, – nastavi Podubni, – vezali su konju za rep… – Popa? Pa kako ih, pasje sinove, grom ne ubije? – Bog bi ga znao. – Zar Rusi nemaju ruku da se odupru prokletim Tatarima? – Baš u tome je stvar što je malo ruku. Svi su pukovi raspušteni, ostali su samo težaci, starci i žene; a nevernicima je drago što nema ratnika koji bi mogli da im dadu batina. – Ih, ja bih im pokazao! – I ja bih! – A kako ste uhvatili zarobljenika? – Evo ovako. Čujemo konjski topot na drumu. Ja kažem momcima: da se sakrijemo u šipragu i da vidimo ko to jezdi. Sakrismo se i vidimo: u kasu jaše oko trideset ljudi u ovakvim kapama, kao ovaj, s kopljima, lukom i strelama. Braćo, velim, pa to su oni, golubići. Šteta što nas je malo, inače mogli bismo ih izdevetati. Uto se jednome odveza torba i pade na zemlju. On zastade i siđe s konja da podigne i priveže torbu, a njegovi drugovi nastaviše put. Deco, velim, kako bi bilo da navalimo na njega? Hajde za mnom, složno! Kad to rekoh, poletesmo svi na Tatarina. Ali – hoćeš!… On samo strese ramenima i svi smo odleteli na stranu. Mi opet skočimo na njega, on nas odbaci i dohvati koplje. Onda Mitka reče: »Sklonite se, braćo, malo, ne smetajte mi«. Načinismo mu mesta, a on ote Tatarinu koplje, zgrabi ga za vrat i obori ga na zemlju. Onda mu turismo rukavicu u usta i vezasmo ga kao ovna. – Bravo, Mitka! – viknuše hajduci. – Ovaj će i bika svaliti na zemlju kad ga dohvati za rogove, – primeti Podubni. – Ej Mitka, – upita neko, – bi li mogao strovaliti bika? – A rašta! – odgovori Mitka i skloni se ustranu, jer nije želeo da produži razgovor. – A šta je bilo Tatarinu u torbi? – upita Hlopko.

– Evo šta, gledajte! Podubni odreši torbu i izvadi komad odežde, skupoceni putir, dve panagije i zlatan krst. – Ah, pseto jedno, – povikaše svi, – pa on je crkvu opljačkao! Srebrni iskoristi negodovanje hajduka. – Momci, – reče on, – vidite kako se neverni Tatari rugaju našoj veri? Vidite kako basurmansko pleme hoće da satre svetu Rusiju? Zar smo i mi postali nekrsti? Zar ćemo pustiti da se oni rugaju svetim ikonama? Pustiti da nevernici pale naša sela i ubijaju našu braću? U gomili se začu potmuli žagor. – Momci, – nastavi Nikita Romanovič, – ko od nas nije bogu zgrešio? Da iskupimo sad naše grehe, da zaslužimo od boga oproštaj; da udarimo svi koliko nas ima na neprijatelje crkve i otadžbine! Reči Srebrnoga jako su delovale na gomilu. Muški govor Srebrnoga dirnuo je mnogo okorelo srce i u mnogim hajdučkim grudima probudio ljubav prema rođenoj zemlji. Stariji klimnuše glavom, mlađi pogledaše jedan drugog. U opštem žagoru čuli su se pojedini uzvici: – Bogme, – reče jedan, – ne smemo davati božje hramove na porugu. – Ne smemo, ne smemo! – ponovi drugi. – Jedanput se mre, – dodade treći, – bolje je umreti na bojnom polju nego na vešalima. – Istina! – odvrati jedan stari hajduk. – U boju je slavno umreti. – Eh, bilo kako bilo, – reče jedan mladi delija kročivši napred, – ne znam kako ostali, a ja idem na Tatare. – I ja idem, i ja, i ja! – povikaše mnogi. – Govori se o vama, – nastavi Srebrni, – da ste zaboravili boga i da nemate više ni duše ni savesti. Sad dokažite da je to laž, da imate i duše i savesti. Pokažite da ćete vi, kad je potrebno, braniti Rusiju i veru, i umeti ih braniti ništa gore od strelaca i opričnika. – Branićemo, branićemo! – povikaše hajduci u jedan glas. – Ne damo pogancima da se rugaju svetoj Rusiji! – Udarićemo na nekrste! – Vodi nas na Tatare! – Vodi nas, vodi nas! Da branimo svetu veru! – Momci, – reče Srebrni, – ako potučemo poganštinu i car pojmi da nismo gori od opričnika, on će nam oprostiti naše krivice i reći: Ne treba mi više opričnina, imam ja i bez nje dobrih slugu. – Samo neka kaže, – povikaše hajduci, – a mi ćemo i naše glave dati njemu. – Nisam ja pošao svojom voljom u hajduke! – reče neko.

– A zar ja svojom jesam? – prihvati drugi. – Kad je tako, umrimo za rusku zemlju! – reče knez. – Umrimo, umrimo! – ponoviše hajduci. – Momci, – nastavi Srebrni, – kad idemo na neprijatelje zemlje ruske, valja da pijemo u carevo zdravlje. – Da pijemo! – Uzmite čaše i meni dajte jednu! Knezu su natočili kupu; svi hajduci napunili su čaše. – Da živi naš veliki gospodar Ivan Vasiljevič, car sve Rusije! – Da živi car! – ponoviše hajduci. – Da živi zemlja ruska! – reče Srebrni. – Da živi! – odgovoriše hajduci. – Da poginu svi neprijatelji svete Rusije i pravoslavne Hristove vere! – nastavi knez. – Da propadnu Tatari! Da propadnu neprijatelji ruske vere! – nadvikivahu se hajduci. – Vodi nas na Tatare! Gde su ti bezbožnici što nam pale crkve? – Vodi nas, vodi nas! – razlegalo se sa sviju strana. – U vatru Tatarina! – viknu neko. – U vatru, na lomaču! – ponoviše drugi. – Čekajte, momci, najpre da ga ispitamo redom. Odgovaraj, – reče knez obrativši se Tatarinu, – ima li vas mnogo? Gde vam je logor? Tatarin pokaza znacima da ne razume. – Čekaj, kneže, – reče Podubni, – mi ćemo njemu odrešiti jezik. Hlopko, daj mi vatre. Tako. No, hoćeš li govoriti? – Hoću, bačka! – uzviknu opržen Tatarin. – Ima li vas mnogo? – Mnogo, bačka, mnogo! – Koliko? – Deset hiljada, bačka; sad deset hiljada, a sutra će doći još sto hiljada. – Dakle, vi ste prednjaci. Ko vas vodi? – Han vodi. – Baš sam han? – Ne sam, han će stići sutra, sad je došao Širinski knez Šihmat. – A gde mu je čador? Tatarin opet pokaza znacima da ne razume. – Ej, Hlopko, daj vatre! – viknu Podubni. – Blizu je, bačka, blizu tabor, – žurno odgovori Tatarin, – odavde nema više od deset vrsta.

– Pokaži nam put, – reče Srebrni. – Ne može se sada. Ne može se videti put. Sutra mogu, bačka. Podubni primakne ugarak vezanim rukama Tatarinovim. – Hoćeš li naći put? – Našao sam, bačka, našao! – Dobro, – reče Srebrni, – sada se, braćo, prihvatite malo, nahranite i Tatarina, pa odmah da idemo. Pokazaćemo neprijatelju šta je ruska sila.

XXV PRIPREMANJE ZA BITKU U odredu nastade tolika žurba, trčanje i vika da Maksim nije stigao da zahvali Srebrnom. Kada su se najzad hajduci svrstali i krenuli iz šume, Maksim, kome su vratili konja i dali oružje, stiže kneza. – Nikita Romaniču, – reče on, – danas si mi platio za medveda. – Ne mari, Maksime Grigoriču, – odgovori Srebrni, – zato smo na ovom svetu da pomažemo jedan drugome. – Kneže, – reče Prsten, koji je jahao pored Srebrnog, – gledam te i mislim: šteta što ga ne vidi jedan junak koga sam ostavio na Volgi. Mada je on rđav čovek, skoro kao i ja, ti bi ga, kneže, zavoleo, i on tebe. Nemoj se vređati, slične ste naravi. Kad si počeo govoriti o svetoj Rusiji; pa su ti oči zablistale, odmah sam se setio Jermaka Timofejiča. Voli on svoju otadžbinu, jako voli, iako je hajduk. Više puta govorio mi je da ga je stid da ovako beskorisno živi, da bi hteo da učini kakvu uslugu otadžbini. Da nam je sada da pođe s nama na Tatare! On sam vredi za stotinu. Kad vikne: »Za mnom, deco!« čini ti se kao da si i sam postao jači i viši, i ništa te ne može zaustaviti, a sve se oko tebe prosto ruši. Ličiš ti na njega, Nikita Romaniču, bogami, ličiš, nemoj uzeti za uvredu. Prsten se zamisli. Srebrni je jahao oprezno, pažljivo motreći u mraku, Maksim je ćutao. Na putu potmulo odjekivahu hajdučki koraci; zvezdana noć nemo se širila nad uspavanom zemljom. Četa je već dugo tako išla, a vodio ju je Tatarin, koga su pratili Hlopko i Podubni sa sabljom u ruci. Najedanput se začuše u daljini nekakvi neobični ujednačeni zvuci. To nije bio ljudski glas, ni zvuk svirale ili gusala, već nešto slično hujanju vetra u trsci kad bi trska mogla zvučati kao staklo ili struna. – Šta je to? – upita Nikita Romanovič zaustavljajući konja. Prsten skide kapu i savi glavu do samog sedla. – Čekaj, kneže, da čujem. Zvuci su tekli ravnomerno i tužno, čas kao zvučna srebrna struja, čas nalik na šum šume pokrenute vetrom – i odjednom su prestali kao da ih je prekinuo

stepski vihor svojim naletom. – Prestade, – reče Prsten smejući se. – Ala su to grudi! Valjda je pola sata svirao bez predaha. – Ma šta je to? – upita knez. – Čebuzga, – odgovori Prsten. – To im je kao kod nas rog ili kavala. Mora biti da su Baškirci. Ima ih tu s hanom od svake vrste: Kazanci, Astrahanci i svakojaka tatarska poganština. Čuješ, opet su počeli svirati. U daljini se ponovo začu bujica vetra koja se pretvori u setne i prijatne prelive, ali kroz neko vreme odsečno prestade kao konjsko rzanje. – Aha, – reče Prsten, – ovaj deo bi mu kraći; mora biti da mu se glas prekinuo od napora, pasjem sinu. Ali se u tome začuše novi zvuci koji su ličili na neprestano zvonjenje bezbrojnih zvončića. – A ovo je iz grla, – reče Prsten. – Iz daljine učini ti se ko zna što, a oni to svojom gušom izvode. Vidi kako teraju, vražji sinovi! Tužne otegnute zvuke zamenili su veseli, ali to nije bio izraz ruske tuge ni ruske odvažnosti. Ova pesma kazivala je divlju veličinu skitačkog plemena, besnu trku konjskih ergela, junačke najezde, seobu plemena iz jednog kraja u drugi i čežnju za nepoznatom prastarom domovinom. – Kneže, – reče Prsten, – mora biti da je tabor blizu, pre ovog brežuljka mislim da ćemo videti vatre. Pusti me da izvidim šta je i kako: ia sam na to navikao, dosta sam ih se nagledao na Volgi; a ti kaži momcima da se odmore i razgledaju okolinu. – Idi s bogom, – reče knez. Prsten sjaha i izgubi se u mraku. Hajduci su predahnuli, pregledali oružje i posedali na zemlju ne kvareći ratnog stroja. U četi nasta duboka tišina. Svi su razumeli ozbiljnost započetog dela i potrebu najvećeg reda i poslušnosti. Međutim zvuci čebuzge se jednako razlegahu, mesec i zvezde osvetljavahu polje, sve beše mirno i svečano, samo je katkad lak povetarac njihao kovilje, koje se talasalo u srebrnim strujama. Prođe čitav sat, a Prsten se nije vraćao. Knez je počeo gubiti strpljenje, kad odjednom primeti na tri koraka od sebe čoveka koji se diže iz trave. Nikita Romanovič se dohvati sablje. – Tiše, to sam ja, kneže! – reče Prsten smejući se. – Isto sam ovako dopuzao Tatarima i sve izvideo; sad znam njihov tabor kao i naš. Ako dopustiš, kneže, ja ću povesti desetinu momaka da prepadnemo konje i zbunimo Tatare, a ti u tom času, ako nađeš za shodno, udari na njih sa dve strane s divljačkom drekom, i bio ja Tatarin, ako polovinu od njih ne posečemo. Ovo ja predlažem samo za početak, jer za noćni posao treba majstora; a kad svane, kneže, onda ćeš ti

zapovedati, a mi ćemo slušati. Srebrni je znao dosetljivost i bistrinu Prstenovu, zato ga pusti da čini kako zna. – Braćo, – reče Prsten hajducima, – mi smo se malo porečkali, ali ko staro pomene onome oko iz glave. Ima li među vama desetina koja će dobrovoljno poći sa mnom do neprijateljskog tabora? – Biraj koga hoćeš, – odgovoriše hajduci, – mi smo svi spremni. – Hvala vam, braćo, a kad ste me poslušali, ja ću uzeti ove: hodi ovamo Podubni, ti Hlopko, ti Detliću, ti Šumare, Rešeto, Stepka i Miška, Šestoperu, Nakovnju i Skakavče. A što se ti guraš, Mitka? Nisam te zvao, ti ostani s knezom, nisi ti za našu rabotu. Skidajte, deco, sablje, s njima je nezgodno puzati, dosta je nož. Samo, deco, da slušate moju zapovest, bez mene da se ne maknete. Kad ste svojom voljom pošli, činite samo ono što ja zatražim. Ako se neko ogreši, tu mu je kraj. – Dobro, dobro, – odgovoriše momci koje je Prsten izabrao, – što narediš to ćemo učiniti. Kad smo pošli na ovakav sveti posao nećemo se svađati. – Vidiš li, kneže, ovaj brežuljak? – nastavi ataman. – S njega ćeš videti tatarske vatre. Ja ti savetujem da čekaš tamo dok ne čujete moje zviždanje. A kad prepadnemo ergelu i začuješ cičanje i viku, onda napadajte basurmane. Oni neće imati kuda, konja neće biti, s jedne strane smo mi, a s druge reka i močvara. Knez je obećao da će činiti sve po Prstenovu naređenju. Međutim, ataman s deset momaka krenuo je u pravcu odakle se čula čebuzga, i skoro su nestali u travi. Neko bi pomislio da su se tamo sakrili, ali oštro oko bi primetilo talasanje trave suprotno pravcu vetra. Kroz pola sata Prsten sa drugovima već je bio blizu tatarskog tabora. Ležeći u travi Prsten podiže glavu. Na deset koraka pred njim gorela je vatra i osvetljavala nekoliko Baškiraca koji su sedeli okolo podavijenih nogu. Jedni su imali šarene halate, drugi kožuhe ili kaftane od kamilje dlake. Pored njih su bila zabodena u zemlju koplja, čija je dugačka senka dopirala do samog Prstena. Nekoliko hiljada konja koje su oni čuvali paslo je blizu u ogromnoj gomili. Na sto koraka dalje druge vatre osvetljavahu bezbrojna kola pokrivena uvaljanom vunom. Baškirci nisu dobro motrili na svoju ergelu. Prošli su od Volge do Rjazana bez ikakvog otpora, znali su da je ruska vojska raspuštena, te se nisu nadali neprijatelju. A od vukova su se mislili braniti svojom pesmom i čebuzgom. Četvorica behu uprli gornje usne na kraj dugačkih svirala i udahnuvši koliko su mogli svojim širokim grudima, duvali su svom snagom igrajući prstima po rupama. Drugi su ih pratili glasom, i vatra je osvetljavala njihova lica sa ispupčenim jagodicama, pomodrela od naprezanja.

Neko vreme Prsten je s uživanjem gledao tu sliku razmišljajući, da li da udare iznenada na Baškirce i pre no što se opamete pokolju noževima sve do jednoga, ili da najpre rasteraju konje a posle počnu pokolj? I jedno i drugo bilo mu je primamljivo. »Ala je divna ergela!« – mislio je on zadržavši dah. – »Ako je lepo uplašimo, ona će im u naletu polomiti sva kola, i Tatari će bežati kao bez duše. A vidi kako su se i ovi vražji sinovi lepo namestili! Duvaju i pevaju iz sve snage; mogao bih im prići na dva koraka.« Ataman nije mogao odoleti želji da se krvavo obračuna s Baškircima. – Rešeto, – šapnu on drugu do sebe, – je li ti u redu grlo? Možeš li zazviždati? – A zašto ne ti? – odgovori šapatom Rešeto. – Kanda sam malo promukao. – Dobro, mogu i ja zviznuti. Je li vreme? – Čekaj, još je rano. Dopuzi što možeš bliže ergeli, dok te konji ne osete; a čim počnu strići ušima, ti zazviždi što strašnije i teraj ih pravo na kola. Rešeto samo klimnu glavom i nestade ga u travi. – Sad, braćo, – šapnu Prsten ostalima, – puzite za mnom što bliže nevernicima, samo oprezno. Njih je oko dvadeset, a nas je deset, svako od vas nek uzme po dva, a ja na sebe četvoricu. Kad čujete da Rešeto zazviždi, vi svi s vikom udarite na njih. Jeste li spremni? – Jesmo, – odgovoriše mu tiho hajduci. Ataman predahnu, popravi odelo i stade polako vaditi iza pojasa svoj dugački nož.

XXVI POBRATIMSTVO Dok se sve to dešavalo pred tatarskim taborom, Srebrni je čekao na pola vrste dalje ugovoreni znak. – Kneže, – reče mu Maksim, koji je stalno bio uz njega, – nećemo više dugo čekati, uskoro će otpočeti borba; dok sunce iziđe mnogi od nas neće biti među živima, pa sam hteo nešto da te zamolim. – A šta, Maksime Grigoriču? – Stvar je prosta, samo ne znam kako da ti kažem, stid me je… – Govori, Maksime Grigoriču, samo ako mognem, učiniću. – Reći ću ti celu istinu, kneže! Ja sam krišom napustio Slobodu mimo očeve volje i bez majčina znanja. Nisam mogao više ostati s opričnicima; toliko me je to mučilo da bih i u vodu skočio. Ja sam jedinac u oca i majke, nikad brata nisam imao. Od Pokrova ušao sam u devetnaestu godinu, a hoćeš li verovati, dosada nisam imao s kime dobru reč prosloviti. Živim među njima sam samcit, nemam ni jednog jedinog druga, svi su mi tuđi. Svako misli na to da upropasti drugog, a da se sam uzdigne. Svakog dana mučenje i smrtne kazne. Skoro ne napuštaju crkve, a ubijaju ljude gore od razbojnika. Samo da oni imaju zlata i blaga, pa makar sva Rusija propala. Ma kako da je strašan car, on katkad hoće da čuje istinu. A među njima nema nijednoga koji bi mrdnuo ustima da kaže istinu. Svi mu samo povlađuju, samo da bi napredovali u službi. Veruj mi, kneže, čim sam te video, srce mi se razigralo kao da sam svog rođenog našao. Još nisam znao ko si, a već sam te zavoleo: i oči ti gledaju drukčije nego njima i reči zvuče drukčije. Godunov je možda bolji od ostalih, a ni on nije kao ti. Posmatrao sam te kako si išao na medveda bez oružja; kad ti je Basmanov posle trovanja onog bojara doneo pehar s vinom; kad su te vodili na gubilište; kako si danas razgovarao s hajducima. Nešto me je vuklo k tebi – prosto bih poleteo i pao ti oko vrata. Ne čudi se, kneže, mojim glupim rečima, – dodade Maksim oborivši oči, – ja ti se ne namećem za druga, znam ko si ti, a ko sam ja, ali šta ću kad ne mogu zadržati reči koje same izbijaju iz usta, a srce samo tebi stremi.

– Maksime Grigoriču, – reče Srebrni i stisnu mu ruku, – i ja sam te zavoleo kao rođenog brata. – Hvala, kneže, hvala ti! A kad sam već počeo, daj da ti kažem sve što mi je na duši. Vidim da me se ne groziš; onda dopusti da se pred bitku, po starom hrišćanskom običaju, pobratimimo. To je cela moja molba, ne uzmi je za zlo. Kad bih znao da ćemo još dugo zajedno živeti, ja te ne bih molio; svestan sam da ti ne pristoji da budeš moj pobratim, ali sada… – Nemoj grešiti duše, Maksime Grigoriču, – prekide ga Srebrni, – zašto da mi ne budeš brat? Znam da je moja porodica zaslužnija od tvoje, ali to je pitanje porekla i staleža, a ovde pred Tatarima, na bojnom polju, mi smo jednaki, Maksime Grigoriču, svuda smo jednaki kad stojimo pred sudom božjim a ne ljudskim. Da se pobratimimo, Maksime Grigoriču! I knez skide sa svojih grudi krst na zlatnom lancu i pruži ga Maksimu. Maksim takođe skide svoj krst, običan, bakarni, na svilenom gajtanu, poljubi ga i prekrsti se. – Uzmi ga, Nikita Romaniču, to mi je blagoslov od majke još dok smo bili siromašni ljudi, dok još nismo bili u milosti kod cara. Čuvaj ga, to mi je najdraže što imam. Obojica se još jednom prekrstiše, izmenjaše krstove i zagrliše se. Maksimovo se lice ozari. – Sad si mi brat, Nikita, – reče on radosno. – Ma šta se desilo, mi smo nerazdvojni; tvoj drug je i moj drug, tvoj neprijatelj i meni je neprijatelj; ja ću voleti koga ti voliš i mrzeti koga ti mrziš, misliću kako ti misliš. Sad mi je i smrt lakša i život nije gorak, jer imam s kime živeti i za koga umreti. – Maksime, – reče Srebrni duboko ganut, – kunem ti se bogom da sam ti celom dušom brat i neću se odvajati od tebe celoga života. – Hvala, hvala, Nikita Romaniču, i ne treba da se odvajamo. Ako nam bog da, pa ostanemo živi, mi ćemo zajedno razmisliti i potražiti šta da učinimo za dobro naše otadžbine, svete Rusije. Ne može biti da u Rusiji sve ne valja i da se caru ne može drukčije služiti nego kao opričnik. Maksim je govorio s neobičnom vatrom, ali odjednom stade i uhvati Srebrnog za ruku. Izdaleka se začu prodoran oštar krik, kao da se vazduh uskoleba i zemlja zatrese; potmula vika i tutnjava dopre iz tatarskog tabora, i nekoliko konja nakostrešene grive proleteše pored Srebrnog i Maksima. – Vreme je, – reče Srebrni, skoči na konja i izvadi sablju. – Sad, momci, da me slušate, nemojte se skupljati u gomile, niti se mnogo rasturati, svako nek zna svoje mesto. U ime boga, za mnom! Razbojnici su se digli sa zemlje.

– Vreme je, vreme! – čulo se u svima redovima. – Slušaj kneževe zapovesti. Cela četa je krenula za Srebrnim i prešla preko brežuljka koji im je dotle zaklanjao vatre u neprijateljskom logoru. Nova neočekivana slika sinu im pred očima. Desno od tatarskog tabora u stepi mileo je kao zmija oganj, čiji su se pramenovi, šireći se i spajajući, sve više približavali šatorima. – Živeo Prsten! – povikaše hajduci – živeli naši! Zapalili stepu, a vetar tera vatru pravo na nevernike! Požar se širio neobičnom brzinom; cela stepa s desne strane Tatara pretvorila se u plameno more čiji su valovi uskoro zapljusnuli krajnje šatore i obasjali logor, koji je ličio na poplašen mravinjak. Da bi se sklonili od vatre, Tatari su u neredu bežali u susret četi. – Na njih, momci, – zagrme glas Srebrnog, – podavite ih u vodi, terajte u vatru! Hajduci odgovoriše knezu sličnom vikom, poleteše na Tatare i započe krvava borba. Kad sunce iziđe, još je trajala bitka, ali je polje bilo pokriveno tatarskim leševima. Gonjen s jedne strane požarom, a s druge četom Srebrnoga, neprijatelj nije mogao da se pribere, te pojuri močvarnim obalama reke, u kojoj se mnogi udaviše. Drugi pogiboše u vatri ili se ugušiše u dimu. Uplašeni konji još u početku poleteše na logor, polomiše kola i stvoriše takav metež među Tatarima da su počeli gaziti jedni druge i međusobno se klati misleći da odbijaju neprijatelja. Jedna grupa je uspela da se probije kroz vatru i rasturila se u neredu po stepi. Druga koju je s mukom prikupio širinski mirza Šihmat prepliva reku i stade u bojnom redu na drugoj obali. Hiljade strela poleteše otuda na Ruse, oduševljene pobedom. Hajduci, koji nisu imali drugog oružja sem sabalja, kopalja i toljaga, kad su videli kako ih neprijatelj obasipa strelama, – pokolebali su se i zbunili. Uzalud se trudio Srebrni da ih zadrži molbama i pretnjama. Pojedina tatarska odeljenja već su počela pod zaštitom strela da se vraćaju preko reke preteći da napadnu odred Srebrnoga s leđa, kad se iznenada pred knezom pojavi Prsten. Njegovo mrko lice je plamtelo, košulja bila iscepana, a s noža mu je kapala krv. – Stanite, drugovi! Stanite, sivi sokoli! – viknu on hajducima. – Zar ste oslepeli, zar ne vidite da stiže pomoć? Zaista, na suprotnoj obali kretala se vojska u borbenom stroju; koplja i

helebarde vojnika odsijavale su na jutarnjem suncu. – I ono su Tatari! – viknu neko. – Sam si Tatarin, – odgovori Prsten ljutito. – Zar se tako kreće horda? Zar je mogućno da Tatari idu pešice? A onaj što ide napred na konju? Zar je na njemu tatarski oklop? – Idu pravoslavni! – začu se među hajducima. – Stanite, braćo, pravoslavni nam idu u pomoć! – Vidiš, kneže, – reče Prsten, – ovi đavoli ne gađaju više tako često, osetili su u čemu je stvar. Čim ih ona vojska napadne, pokazaću ti brod; mi ćemo preko reke i udariti na njih s boka. Novi odred primicao se sve bliže, već se moglo jasno videti njihovo oružje i odelo, skoro isto tako raznovrsno kao i na hajducima. Nad glavama ratnika dizala su se mlatila, strčale kose i toljage. Oni su izgledali kao na brzu ruku naoružani seljaci, samo oni koji su išli u prvim redovima imali su jednako odelo, a u rukama nosili koplja i helebarde. S njima je bilo oko stotinu konjanika koji su svi imali odelo iste boje. Vođa ovog odreda beše lep mladić. Duge plave kose padahu mu ispod blistavog kalpaka. On je spretno vladao svojim belcem, koji se čas propinjao, čas išao odmerenim hodom, poigravajući, i rzao u susret neprijatelju. Kiša strela dočekala je vođu i njegovu družinu. Međutim Nikita Romanovič je prešao sa svojim ljudima reku i upao u gomilu neprijatelja, koga je u isto vreme pritisnula s druge strane pridošla pomoć. Već čitav sat trajaše bitka. Srebrni za trenutak priđe reci da napoji konja i pritegne kolane. Maksim ga opazi i priđe mu. – Dakle, Nikita Romaniču, – reče on veselo, – vidi se da bog brani svetu Rusiju. Mislim da ćemo dobiti bitku! – Jest, – odgovori Srebrni, – hvala onom bojaru što nam dođe u pomoć. Vidi kako seče desno i levo! Ko je on? Kao da sam ga negde video? – Zar ga ti, Nikita, nisi poznao? – A ti ga poznaješ? – Kako ga ne bih znao. Mnogi će mu greh biti oprošten za današnji dan. Pa i ti ga poznaješ, Nikita Romaniču. To je Feđka Basmanov. – Basmanov? Ovaj? Zar je to on? – On glavom, ali ne liči na sebe. Ranije, – sramota da pomislim, – igrao je u haljini kao devojka, a sad mu se probudila savest, skupio je seljake i sluge i napao Tatare. Probudila se i u njemu ruska duša. I otkud mu ta snaga, pomisli? Ali kako da se čovek ne promeni u takav dan, – nastavi Maksim oduševljeno, a u

očima mu sinu radost. – Veruj, Nikita Romaniču, ja samog sebe ne mogu poznati. Kad sam napustio Slobodu, činilo mi se da neću dugo živeti na ovom svetu. Želeo sam da se bijem s Tatarima, ali ne radi pobede – to će učiniti, mišljah, bolji od mene – nego da mi glavu odseče tatarska sablja. A sad je drugo: hoću da živim! Kad vetar odnese ratnu huku, čuješ li, Nikita, kako u vazduhu peva ševa? Tako mi sad nešto veselo peva u srcu. Osećam takvu snagu i volju da mi ceo vek izgleda kratak. Da znaš samo o čemu sam sve mislio od jutros. Tako mi postade jasno i razumljivo koliko se još dobra može učiniti našoj otadžbini. Car će ti oprostiti, drukčije ne može biti. Možda će te i zavoleti. A ti ćeš me uzeti k sebi, mi ćemo zajedno i misliti i raditi kao Adašev i Siljvestar. Kazaću ti sve što mislim, a sad zbogom, Nikita, moram opet onamo; izgleda da je Basmanov opkoljen. Mada je rđav čovek, treba ga izbaviti. Srebrni pogleda Maksima skoro očinski. – Pričuvaj se, Maksime, – reče on, – ne upadaj slepo u okršaj; pogledaj, ti si i onako sav krvav. – Mora biti da je to neprijateljska krv! – odgovori Maksim veselo pogledavši svoju košulju. – Na meni nema ni ogrebotine: tvoj krst me je sačuvao. U tom trenutku jedan Tatarin koji se bio sakrio u ševaru pojavi se na obali, zape luk i pusti strelu na Maksima. Zazvoni napet tatarski luk, zapeva tetiva, zviznu strela i pogodi Maksima u bela prsa, pogodi oštra u samo srce. Zaljulja se Maksim u sedlu i uhvati se za konjsku grivu; ne želi da padne na zemlju mladi vitez, ali mu dođe suđeni čas, pade sa sedla, a noga mu osta u uzengiji. Konj ga povuče preko polja ravna, a Maksim okrenut nauznak, raširio bele ruke, kudravom kosom mete zemlju, na kojoj ostaje dug krvav trag. Stići će kobna vest do Aleksandrove Slobode, vrisnuće Maksimova majka što ga je izgubila, što neće imati ko da joj zaklopi umorne oči i da moli boga za pokoj njene duše. Zaplakaće krvavim suzama, ali svoje dete neće vratiti. Doći će u Slobodu kobna vest, zaškrgutaće zubima Maljuta, navaliće besno na zarobljene Tatare, padaće po zatvorima na gomile posečenih glava, biće pijana od krvi njegova svirepa duša, ali sina vratiti neće. Zaboravi Srebrni i bitku i Tatare, ne vidi kako Basmanov goni nekrste, kako im Prsten preseca odstupnicu – vidi samo konja koji vuče poljem njegova pobratima. Skočivši u sedlo Srebrni pojuri za konjem, uhvati ga za uzdu, sjaha i oslobodi Maksima od uzengije. – Maksime, Maksime! – reče on kleknuvši i podižući mu glavu. – Jesi li živ, pobratime? Otvori oči, odgovori mi! Maksim otvori zamagljene oči i pruži mu ruke.

– Oprosti, mili brate. Nije nam bilo suđeno da zajedno poživimo. Učini ti sam ono što smo nameravali da zajedno učinimo. – Maksime, – reče Srebrni poljubivši samrtnika u čelo, – imaš li nešto da poručiš? – Isporuči majci moj poslednji pozdrav, reci joj da sam je spominjao do poslednjeg časa… – Kazaću, Maksime, kazaću, – odgovori Srebrni s mukom zadržavajući suze. – A krst, – nastavi Maksim, – ovaj što je na meni, daj njoj, a moj nosi ti u spomen svoga brata. – Brate, – reče Srebrni, – imaš li još što na srcu? Možda imaš draganu? Ne stidi se, Maksime, reci, žališ li još koga sem majke? – Žalim svoju otadžbinu, svetu Rusiju. Voleo sam je ne manje od majke, a druge ljubavi nije bilo. Maksim zatvori oči. Lice mu je bilo u vatri a disanje postajaše sve brže. Kroz nekoliko trenutaka on opet pogleda Srebrnog. – Brate, – reče on, – da mi se napiti vode, ali što hladnije. Reka beše blizu. Knez ustade, zahvati vode kalpakom i donese Maksimu. – Sada kao da mi je lakše, – reče samrtnik. – Podigni me da se prekrstim. Srebrni podiže Maksima. On pogleda naokolo ugaslim očima, vide kako beže Tatari i osmehnu se. – Ja sam kazao, Nikita, da nas bog čuva… Pogledaj kako su se rasprštali… A na oči mi pada mrak… Oh, ne bih hteo sada umreti… Krv mu udari na usta. – Bože, primi dušu moju, – tiho reče Maksim i izdahnu.

XXVII BASMANOV Ljudi Basmanova i hajduci opkolili su Srebrnog. Tatari su bili do noge potučeni; jedni dopadoše ropstva, drugi pobegoše. Za Maksima iskopaše raku i sahraniše ga svečano. Dotle Basmanov razape na obali svoj persijski šator, a njegov domoupravitelj, jedan od starešina odreda, reče Srebrnom da ga bojar moli da ručaju zajedno u polju. Očešljan i namirisan, Basmanov je ležao na svilenim jastucima i gledao u ogledalo koje je klečeći držao pred njim mladi konjušar. Lice Basmanova izražavalo je čudnu smesu lukavosti, oholosti, razneženosti i bezbrižne odvažnosti; a kroz sve to izbijaše ona mržnja koju je uvek osećao opričnik u prisustvu »građanina«. Pretpostavljajući da ga Srebrni mora prezirati, – ma da je vršio dužnost gostoljubivog domaćina, – on je unapred smišljao kako će se osvetiti svom gostu ako on ispolji svoje preziranje. Kad uđe Srebrni, Basmanov ga pozdravi samo poklonom, ali se ne mače sa svoga mesta. – Da nisi ranjen, Fedore Aleksejiču? – zapita ga Srebrni prostosrdačno. – Ne, nisam ranjen, – reče Basmanov primivši ove reči kao potsmeh i odlučivši da odgovori bestidnošću, – nisam ranjen, samo sam se malo umorio i lice mi je suncem opaljeno. Šta misliš, kneže, – nastavi on jednako gledajući u ogledalo i nameštajući svoje biserne oboce, – šta misliš, hoće li crnilo skoro proći? Srebrni nije znao šta da odgovori. – Šteta je, – nastavi Basmanov, – što danas nećemo moći da se okupamo; do mog imanja biće dobrih trideset vrsta; ali sutra ću te, kneže, mnogo bolje dočekati, samo izvoli; videćeš moje igrače i pevače: devojke jedna od druge lepša, a najstariji momak jedva ima dvadeset godina. U govoru je Basmanov vrskao. – Hvala, bojaru, ali ja žurim u Aleksandrovu Slobodu, – odgovori Srebrni suvo. – U Slobodu? A ti si, čini mi se, pobegao iz tamnice?

– Nisam pobegao, Fedore Aleksejiču, nego su me silom odveli. Dao sam caru reč, te nikad ne bih otišao sam, a sad se predajem u njegove ruke. – Ti hoćeš, dakle, na vešala? Čini kako ti je volja, a ia, pravo da ti kažem, ne znam da li da se vratim? – A što, Fedore Aleksejiču? – Eto, – reče Basmanov puštajući na volju svojoj ogorčenosti ili možda želeći da izazove poverenje Srebrnog, – ja služim cara iskreno, dajem mu dušu i telo, a on svakog časa može da ti metne na vrat nekog Godunova. – Ali ti si, čini mi se, u milosti kod cara? – Kakva milost? Dosada me još nije postavio za »okoljničeg«. {35} A ko ga tako ropski služi kao ja? Zacelo ne Godunov. Ovaj se čuva da se ne zameri »građanima«. »Ei, Borise, idi u tamnicu, ispitaj onog bojara«. – Odmah, gospodaru, samo se bojim da ću malo uspeti, jer nisam navikao na te stvari, naredi da i Maljuta pođe sa mnom. – »Ei, Borise, tamo za stolom onaj bojar malo pije, donesi mu vina – razumeš?« – Razumem, gospodaru, ali on sumnja u mene, bolje da mu pošalješ Feđku Basmanova. – A Feđka sluša, ide tamo kuda ga pošalju. Na carev mig samo otrovao bih rođenog brata i ne bih pitao zašto. Sećaš se, kako sam ti doneo o ručku kupu vina od cara Ivana Vasiljeviča? Znaš li da sam pouzdano mislio da je u njoj otrov, tako mi boga. Srebrni se osmehnu. – A gde će, – nastavi Basmanov kao podstaknut svojom bestidnošću, – gde će naći lepšeg dvoranina? Jesi li kad video obrve kao moje? Zar te ne podsećaju na samure? A kose? Uzmi, kneže, opipaj, prava svila. Na licu Srebrnog pokaza se gađenje. Basmanov to opazi i nastavi kao da je hteo još više razdražiti svoga gosta: – A moje ruke, kneže! Pogledaj, zar nisu kao devojačke? Samo danas sam ih nažuljao. Ali takva mi je narav – ni u čemu sebe ne štedim. – Zaista ne štediš sebe, – reče Srebrni pošto nije mogao više uzdržati svoje negodovanje, – ako je istina sve što se o tebi govori. – A što za mene govore? – prekide Basmanov lukavo namignuvši. – Dosta je i toga što ti sam pričaš; a kažu da ti, bože me prosti, kao devojka igraš pred carem u haljini. Krv udari Basmanovu u lice, ali on dozva u pomoć svoju uobičajenu bestidnost. – Pa šta, – reče on bezbrižno, – ako i zaista igram? – Onda izvini, – reče Srebrni, – stid me ne samo ručati s tobom nego i gledati te. – Zar tako? – viknu Basmanov; njegove nameštene bezbrižnosti nestade, oči mu sevahu i nije više vrskao. – Najzad si rekao! Znam ja šta vi svi mislite o

meni. Ali pljujem ja na sve vas. Srebrnom se natmuri lice i ruka mu pade na balčak sablje, ali on se seti s kime govori i samo sleže ramenima. – A što se hvataš za sablju? – nastavi Basmanov. – Nećeš me time zaplašiti. Ako i ja dohvatim sablju, onda se još ne zna ko će biti jači. – Zbogom, – reče Srebrni i podiže zavesu na šatoru da iziđe. – Čuj, – viknu Basmanov i uhvati ga za skut dolame, – da me je neko drugi ovako pogledao, ja mu ne bih oprostio, ali s tobom neću da se svađam: dopada mi se kako sečeš Tatare. – Ma i ti, – reče dobrodušno Srebrni već na izlazu, setivši se kako se borio Basmanov, – i ti ih nisi gore od mene sekao. Šta ti je sad palo na pamet da se kreveljiš kao kakva žena. Lice Basmanova opet postade bezbrižno. – Ne ljuti se, kneže. Nisam ja uvek takav; a u Aleksandrovu, i sam znaš, čovek svašta nauči. – Greh je to, Fedore Aleksejiču! Kad si na konju sa sabljom u ruci, srce se veseli gledajući te. I hrabrost si svoju danas pokazao tako da je milina. Ostavi se svoje razmaženosti, ošišaj kosu kao što treba, idi u Kijev ili Solovecki manastir da se pokaješ i vrati se u Moskvu kao dobar hrišćanin. – No, dosta je, ne srdi se, Nikita Romaniču. Sedi i ručaj sa mnom. Nisam ja takav pas, ima gorih od mene; a i ono što kažu za mene nije sve istina, ne treba svakom verovati. Ponekad ja samog sebe klevetam od jeda. Srebrnom bi milo što može bolje tumačiti ponašanje Basmanova. – Dakle, nije istina, – naglo upita on, – da si igrao u ženskoj haljini? – Ama što si se zakačio za tu haljinu? Zar je ja oblačim po svojoj volji? Zar ne znaš cara? A i ja ne mislim da postanem svetac. Ionako u Aleksandrovoj Slobodi postim da bih mu učinio po volji, nisam propustio ni jedno jutrenje; svake srede i petka po sto puta metanišem, čudim se što mi je još čelo čitavo. Da nešto i ti ideš po čitave nedelje u stiharu, navukao bi radi promene žensku haljinu. – Pre bih dao glavu da mi odseku! – reče Srebrni. – Zar? – podsmešljivo reče Basmanov i zlobno pogledavši kneza nastavi kao u poverenju. – Misliš li, Nikita Romaniču, da je meni milo kad me po carevoj milosti ne zovu više Fedor nego Fedora? Bar da imam od toga kakve koristi! Ovako on uživa, a ja podnosim sramotu. Onomad idem ja pored sela Dorogomilova a seljaci pokazuju na me prstom i neko iz gomile viče: »Eno ide careva Fedora!« Poletim na njih ali oni utekoše. Odem do cara, ispričam sve i kažem: ne daj da Dorogomilovci vređaju tvog vernog slugu, eto jedan me već nazva Fedorom. »A ko te je tako nazvao?« – Da sam znao, ne bih došao da ti se

tužim, zaklao bih ga na mestu. »Onda«, veli, »uzmi iz mojih magacina samurovine za dušegrejku«. {36} – A šta će mi dušegrejka? Godunovu ti ne bi obukao dušegrejku«, a po čemu sam ja gori od njega? »Pa kako da te nagradim, Feđa?« – Postavi me za oblasnog načelnika i tvog savetnika da mi se svet ne smeje. »Ne«, veli, »to ne može biti, nisi za taj položaj; ti me zabavljaš, a Godunov je moj pomoćnik, tebi novac, njemu čast. A zato što su te Dorogomilovci zvali Fedora, neka se celo selo upiše u moja carska dobra«. – Eto, takve su moje zabave! Takvo nam je veselje otkako smo napustili Moskvu. Samo postimo i bogu se molimo. To mi se tako dosadilo da sam otišao na svoja dobra, a ni tamo nisam znao šta ću. Ne može čovek neprestano loviti zečeve i prepelice. Zato sam se obradovao kad sam dobio vest da dolaze Tatari. A sjajno smo ih potukli, bogami! Odvešćemo u Moskvu dosta zarobljenika. Eto, ja umalo nisam zaboravio na zarobljenike. Umeš li ti, kneže, gađati iz luka? – A što pitaš? – Onako. Posle ručka možemo vezati jednog Tatarina, pa ćemo gađati na sto koraka, da vidimo ko će ga pre u srce pogoditi. Ako ne pogodimo u srce, to se ne računa; crkne li jedan, vezaćemo drugog. Otvoreno lice Srebrnog zamrači se. – Ne, – reče, – ja ne gađam vezanog neprijatelja. – Pa dobro, pustićemo ga nek trči, da vidimo ko će ga srušiti u trku. – Ni to neću, a i tebi neću dozvoliti. Ovo, hvala bogu, nije Aleksandrova Sloboda. – Nećeš dozvoliti? – viknu Basmanov sevajući očima, ali mu nije išlo u račun da se svađa s knezom, te, odjednom promenivši ponašanje, reče mu veselo: – Eh, kneže, zar ne vidiš Da se ja šalim? A i onom što sam ti pričao za žensku haljinu izgleda poverovao si! Eto, već pola sata kako zbijam šalu i što god kažem ti sve primaš za čistu istinu. Ta ja više nego ti mrzim red i običaje u Slobodi. Misliš li da se ja slažem sa Grjaznim, Vjazemskim ili s Maljutom? Tako mi boga oni su mi kao trn u oku. Znaš li šta ćemo, kneže? – nastavi on ljubazno. – Pusti da ia prvi odem u Slobodu i da ti izmolim oproštenje u cara; a kad pridobiješ cara, ti ćeš meni učiniti kakvu uslugu. Treba samo šapnuti caru nešto za Vjazemskog, zatim za Maljutu, pa ovda za druge, pa ćeš videti da ćemo samo nas dvojica ostati u najbližoj carevoj okolini. Ja već znam šta za koga treba kazati, samo bolje je da to čuje od nekoga sa strane. Naučiću te šta treba kazati i bićeš mi zahvalan. U prisustvu Basmanova Srebrni se nekako čudno osećao. Hrabrost tog čoveka i poluispovest o svom sramnom životu izazivali su naklonost Nikite Romanoviča prema njemu. On je već bio gotov da poveruje da se Basmanov zaista pre toga šalio ili klevetao sebe, ali poslednji predlog koji je bio sasvim

ozbiljno učinjen probudi kod Srebrnog ponovo gnušanje. – Dakle, – reče Basmanov gledajući mu bestidno u oči, – hoćemo li deliti napola carsku milost? Šta ćutiš? Možda mi ne veruješ? – Fedore Aleksejiču, – reče Srebrni trudeći se da ublaži svoje negodovanje i da bude učtiv prema domaćinu, – ono što si smislio… kako da ti kažem… to je… – Što? – upita Basmanov. – To je odvratno, – reče Srebrni i pomisli da je umekšavši svoj glas ublažio i značaj samog izraza. – Odvratno? – ponovi Basmanov savladavši zlobu i prikrivajući je čuđenjem. – Izgleda da si zaboravio o kome govorim. Zar si naklonjen Vjazemskom ili Maljuti? – Da bog da grom ubio njih i sve opričnike, – reče Srebrni. – Nek mi samo car dopusti da govorim, ja ću njima u oči reći sve što mislim i znam, ali nikoga neću ogovarati pred carem, naročito po tvojim rečima, Fedore Aleksejiču. Basmanov ga pogleda s otrovnom mržnjom. – Dakle, ti nećeš da deliš sa mnom carsku milost? – Neću, – odgovori Srebrni. Basmanov se poguri, uhvati se rukama za glavu i poče da se klati. – Avaj meni, – poče on naricati plačnim glasom, – teško meni, jadnoj siroti. Otkako sam izgubio carevu ljubav, svako gleda samo da me uvredi. Niko me ne pazi, ne miluje, svi samo nipodaštavaju. Oh, da mučna gorka života! Dodijao mi ovaj pseći život! Vezaću pojas za gredu i staviću u omču svoju nesrećnu glavu. Srebrni sa čuđenjem pogleda Basmanova, koji je i dalje neprestano kukao kao žene na pratnji i samo katkad krišom pogledao bi ispod oka kneza kao da je hteo videti utisak. Srebrni najzad pljunu i htede izići, ali Basmanov ga ponovo dočepa za skut. – Hej, – viknu, – zovite pevače! Uđe nekoliko ljudi koji su verovatno čekali napolju. Oni su preprečili put Srebrnom. – Braćo, – poče Basmanov plačnim glasom kao i pre, – pevajte mi nešto, ali tako žalosno da mi od tuge pukne srce i da se duša rastane s telom. Pevači počeše otegnutu setnu pesmu kao zaupokojenu; dok su oni pevali, Basmanov se neprestano klatio i tražio: – Laganije, još laganije, drugovi! Pevajte kao da me sahranjujete. Tako! To je lepo! Ali duša kao da neće iz tela! Ili nije došao poslednji čas? Ili mi je suđeno da se još mučim na ovom svetu? Pa kad je tako suđeno, mora se mučiti. A kad je pisano živeti, ja ću živeti!… Veselu! – prodera se on iznenada odmah iza toga, a pevači naviknuti na takve promene grunuše pesmu za ples.

– Brže, – vikaše Basmanov i dohvativši dva srebrna pehara poče udarati jednim o drugi… – Brže, sokolovi! Brže, vražji sinovi! Ja ću vam pokazati! Basmanov se potpuno promenio. Na licu mu nije ostalo ni traga od razmaženosti. Srebrni je ponovo video onog viteza koji je jutros upadao u najžešći okršaj i gonio čitave buljuke Tatara. – Ovako je mnogo bolje! – reče knez i klimnu odobravajući glavom. Basmanov ga veselo pogleda. – A ti si mi opet poverovao, kneže. Mislio si da sam zbilja plakao. Vidim da te je lako prevariti, Nikita Romaniču. Hajde, da pijemo za naše prijateljstvo. Ako budemo duže zajedno, videćeš da nisam tako loš kao što si mislio. Bezbrižna razuzdanost i bujno veselje uticali su na Srebrnoga. On primi kupu koju mu je pružio Basmanov. – Ne mogu da te shvatim, Fedore Aleksejiču. Još nikad nisam video takve ljude. Možda si zaista bolji no što se čini. Ne znam šta da mislim o tebi. Ali kad nas je bog sastavio na bojnom polju – u tvoje zdravlje! I on iskapi kupu. – Tako, kneže, tako, dušo moja! Bog je svedok da te volim! De još jednu kupu u propast svih Tatara koji su u Rusiji. Srebrni je bio jak na piću, ali posle druge kupe misli mu se pomutiše. Da li je piće bilo jače nego obično ili je Basmanov nešto sipao u njega, tek Srebrnom se zavrte glava; sve se zamaglilo, ništa nije video Nikita Romanovič, samo je čuo divlju pesmu, koju je pratilo zviždanje i topot nogu – i glas Basmanova koji je vikao: – Brže, momci, življe! Pevajte a ne spavajte! Koga opevate, hulje jedne. Kad Srebrni dođe k sebi, pevanje je još trajalo, ali on ne beše na nogama nego je sedeo utonuvši u persijske dušeke. A Basmanov i njegov seiz trudili su se da mu navuku žensku haljinu. – Ogrni, bojaru, ovaj plašt, – govorio je, – napolju je već vlažno. Uto pevači završiše jedan deo pesme i predahnuše. Srebrnom je još mrak bio pred očima, misli mu se mutile, i on već htede da obuče haljinu misleći da je plašt, kad usred tišine koja nastade ču kako tužno zavija pas. – Šta je to? – upita gnevno Basmanov. – Na grobu Skuratova zavija pas, – reče seiz provirivši iz šatora. – Daj ovamo luk i strele! Ja ću ga naučiti kako će zavijati kad se ja veselim s gostom. Kad je čuo ime Skuratova, Srebrni se potpuno otreznio. – Čekaj, Fedore Aleksejiču, – reče on i ustade, – to je Maksimov Bujan, ne diraj ga. On me zove na grob moga pobratima: ja sam se s tobom ovde preko

mere veselio; zbogom, vreme je da idem. – Ali obuci plašt, kneže. – Nije za mene krojen! – reče Srebrni videći žensku haljinu koju mu je pružao Basmanov. – Nosi je kao i dosada. I ne sačekavši odgovor pljunu i iziđe iz šatora. Iza sebe je čuo kletve, grdnje i pretnje kojima ga je obasuo Basmanov; ne obraćajući pažnju na njih on priđe Maksimovu grobu, kleče, prekrsti se i praćen Bujanom ode hajducima, koji su se pod Prstenovim zapovedništvom već namestili oko vatre.

XXVIII RASTANAK Tek što zora zarude, Prsten probudi družinu. – Momci, – reče on hajducima koji su se okupili oko njega i Srebrnog, – dođe vreme da se rastanem s vama. Zbogom, momci! Ja opet idem na Volgu. Ne pamtite me po zlu, oprostite ako sam zgrešio prema vama. I Prsten se do pojasa pokloni hajducima. – Atamane, – povikaše hajduci u jedan glas – nemoj nas napuštati! Kud ćemo mi bez tebe? – Idite s knezom, momci. Vašim jučerašnjim delom zaslužili ste da vam se oproste ranije krivice; možete ponovo postati ono što ste bili pre; a knez vas neće ostaviti. – Junaci, – reče Srebrni, – dao sam caru reč da neću bežati od suda. Vi znate da nisam svojom voljom izišao iz tamnice. Sad ja moram održati svoju reč i otići da mi car presudi. Hoćete li i vi sa mnom? – A hoće li nam car oprostiti? – upitaše hajduci. – To je u božjoj ruci, neću vas varati. Možda će vam oprostiti, a možda i neće. Promislite se, dogovorite se, pa mi kažite ko od vas ide, a ko ostaje. Hajduci su se pogledali, otišli na stranu i počeli se poluglasno dogovarati. Malo kasnije vratiše se Srebrnom. – Mi ćemo s tobom, ako i ataman pođe s nama. – Ne, braćo, – reče Prsten, – nemojte to od mene tražiti. I da ne pođete s knezom, mi ne možemo dalje istim putem. Dosta sam ovde skitao, vreme je da se vratim u zavičaj. Sem toga, mi smo se malo i zavadili, a na prekinutom užetu, ma kako da si ga vezao, uvek će ostati čvor. Pođite, braćo, s knezom ili izaberite sebi drugog atamana, a najbolje, slušajte moj savet: pođite s knezom; posle ovog što smo učinili, ne verujem da vam car neće oprostiti. Hajduci se počeše ponovo dogovarati i posle kratkog vremena podeliše se u dva tabora: veći deo priđe Srebrnom. – Vodi nas, – rekoše, – što bude tebi, neka bude i nama!…

– A ostali? – upita Srebrni. – Oni su izabrali Hlopka za atamana, a mi nećemo s njime. – Na onoj strani ostao je kojeko, – šapnu Prsten knezu. – Ni u borbi nisu se pokazali kao ovi. – A ti, – zapita Srebrni, – nipošto nećeš sa mnom? – Ne, kneže, jer nisam ja ono što i ostali. Meni car neće oprostiti: moji gresi su malo drukčiji. A da ti kažem iskreno, zaželeo sam se Jermaka Timofejiča, ima već nekoliko godina kako ga nisam video. Zbogom, kneže, seti me se kadgod. Srebrni steže Prstenu ruku i čvrsto ga zagrli. – Zbogom, atamane, – reče on, – žao mi je, šteta što ideš na Volgu. Nije pravo što se ti baviš ovakvim poslovima. – Ko zna, kneže, – odgovori Prsten i njegove smele oči dobiše nekakav čudan izraz, – bog je milostiv, možda neću ostati uvek ovo što sam sada. Hajduci počeše da se spremaju za polazak. Kad je sunce izišlo, na obali nije bilo ni šatora ni Basmanova ni njegovih ljudi. On se digao još pre zore da prvi javi caru vest o pobedi. Kad se Prsten opraštao sa svojim drugovima, vide pored sebe Mitku. – Zbogom i ti, klipane, – reče on veselo, juče si vredeo za četvoricu, verno si poslužio cara, neće te zaboraviti. Ali Mitka kao u nedoumici počeša potiljak. – No, šta je? – upita Prsten. – Ništa, – odgovori Mitka tromo, češući jednom rukom potiljak a drugom krsta. – E, pa kad je ništa, onda ništa! I Prsten već pođe kad Mitka odlučivši se najzad reče otegnuto. – Atamane, o atamane! – Šta je? – Ja neću u Slobodu. – A kuda ćeš? – S tobom! – Ne možeš sa mnom, ja idem na Volgu. – I ja ću na Volgu. – Zašto nećeš s knezom? Mitka isturi jednu nogu napred i zagleda se kao u zabuni u svoj opanak. – Bojiš se opričnika, je li? – upita Prsten podrugljivo. Mitka stade češkati čas potiljak, čas kukove, čas krsta, ali ništa ne odgovori. – Zar si ih malo video? – nastavi Prsten. – Nisu te valjda pojeli? – Oteli mi verenicu, – progovori tromo Mitka. Prsten se nasmeja.

– Vidi zlopamtila! Neće s njima prijateljstvo. A ti idi onda sa Hlopkom. – Neću, – reče Mitka odlučno, – hoću s tobom na Volgu. – Ali ja ne idem pravo na Volgu. – Pa neću ni ja pravo. – A kuda ćeš? – Tamo kuda ćeš ti. – O, napasti, zalepio se kao čičak. Onda znaj da ja moram prvo otići u Slobodu. – Zašto? – upita Mitka i izbulji oči na atamana. – Zašto, zašto! – ponovi Prsten gubeći strpljenje. – Zato što sam lani krcao tamo orahe, a ljuske zaboravio. Mitka ga prvo pogleda sa čuđenjem, ali se odmah posle toga nasmeši i razvuče usta do ušiju; od očiju mu se pružiše bore kao zraci, a lice dobi lukav izraz, kao da je hteo reći: nije tako lako, brajko, da me prevariš; znam ja vrlo dobro da ti ne ideš u Slobodu radi orahove ljuske nego radi nečeg drugog. Ipak on to ne reče nego ponovi smešeći se: – I ja idem s tobom. – Šta ću s njime! – reče Prsten sležući ramenima. – Izgleda neću moći da ga se otarasim. Pa dobro, pođi sa mnom, božji čoveče, samo me nemoj kriviti posle ako te obese. – Pa neka i obese, – odvrati Mitka ravnodušno. – Dobro, momče. Zato te volim. Oprosti se brže s drugovima, pa na put. Sanjivo Mitkino lice osta i dalje ravnodušno; on odmah nezgrapno priđe svojim drugovima i poče svakog cmakati po tri puta, onoga ko je hteo – dragovoljno, a druge – silom, ščepavši nekog za rame, a nekog za glavu. – Atamane, – reče Srebrni, – dakle, mi ćemo istim putem? – Ne, bojaru, kuda ja idem ti ne možeš proći. Ja ću pre tebe stići u Aleksandrovu Slobodu, i ako se nađemo tamo, pravi se da me ne poznaješ; uostalom, nećemo se sresti; ja ću pre tvog dolaska otići, imam samo neke poslove da svršim. Srebrnom pade na um da je Prsten imao neko blago sakriveno ili zakopano u okolini Aleksandrove Slobode, zato više nije navaljivao. Uskoro zatim obe čete krenule su u dva razna pravca. Veća je pošla za Srebrnim duž reke zelenom obalom, na kojoj su se još videli tragovi jučerašnje bitke; za četom se vukao Bujan pokunjene glave i podavijena repa. Češće bi pritrčavao Srebrnom s tužnim cičanjem i okretao se prema svežoj humci dok mu je najzad ne sakri ispred očiju visok ševar. Drugo, manje odeljenje pođe za Hlopkom. Prsten krenu na treću stranu, a za njim Mitka bez žurbe, gegajući se u hodu.

Opustela je široka stepa i umirila se kao da se još uoči tog dana nije čula u njoj ratna huka. Samo gdegde pasli su raštrkani tatarski konji i videlo se oružje, razbacano po razbojištu. Duž zelene obale, u nebeskom plavetnilu pevahu ševe, kao i pre; u gustom ševaru dozivale su se divlje plovke, a sitne ptice cvrkutahu i preletahu s jedne trske na drugu ili se spuštahu s pesmom na strele zabodene u zemlju, koje su posle bitke strčale po zelenoj ravnici usred šarenog bilja, kao da su i one bile cveće i rasle tamo bogzna koliko vremena.

XXIX SUOČENJE Nedelju dana posle pobede nad Tatarima car je primio u svojoj ložnici Basmanova, koji je tek došao iz Rjazana. Caru su već bile poznate podrobnosti bitke, ali Basmanov je mislio da će on prvi javiti o njoj. On se nadao da će sebi pripisati uspeh borbe i računao da će pričom o svojim zaslugama ponovo zadobiti carsku naklonost. Ivan Vasiljevič slušao ga je pažljivo preturajući brojanice i posmatrajući alem-kamen na prstenu koji je nosio na kažiprstu. Završivši svoju priču i popravivši kosu Basmanov reče zadovoljno: – Ja mislim, gospodaru, da smo dobro poslužili tvojoj milosti. Ivan podiže oči i osmehnu se. – Nismo štedeli naše živote, – nastavi Basmanov ulagujući se, – nemoj ni ti, gospodaru, štedeti nagrade svojim vernim slugama. – A šta bi ti želeo, Feđa? – upita Ivan kao bezazleno. – Postavi me bar za oblasnog načelnika da mi se svet ne smeje. Ivan ga pažljivo pogleda. – A kako ću Srebrnog nagraditi? – upita on neočekivano. – Onog što si kaznio? – reče Basmanov prikrivajući svoju zbunjenost svojstvenom mu bestidnošću. – Pa kako drukčije ako ne vešalima? On je pobegao iz tamnice i zamalo nije pokvario celu stvar sa svojim razbojnicima. Da nije on uzbunio Tatare, mi bismo ih pohvatali kao prepelice. – Je li to baš tako? A ja opet mislim da bi te Tatari vezali kaišem za sedlo kao što je već jednom bilo, sećaš se? To ti je već poznato, nije prvina. – Poznato mi je da trpim zbog tebe, – nastavi Basmanov drsko, – ali nije mi poznato da čujem hvala. Eto, Godunov, Maljuta i Vjazemski ne služe te kao ja, za njih ne štediš nagrade. – Zaista, ne služe kao ti. Daleko im je do tebe u plesu! – Svetli care, – odgovori Basmanov gubeći strpljenje, – ako ti nisam po volji, otpusti me.

Basmanov se nadao da će ga car zadržati; ali njegovo odsustvo iz Slobode, umesto da pojača Ivanovu naklonost prema njemu, još više ju je rashladilo; car je od njega odviknuo, a drugi ljubimci, naročito Maljuta, uvređen ohološću Basmanova, iskoristili su to vreme da odvrate cara od njega. Račun Basmanova bio je pogrešan. Njegova srdžba je očigledno zabavljala cara. – Dobro, – reče Ivan s nameštenom gorčinom, – mada će mi jadnom i sirotom biti teško bez tebe, a i državni poslovi će se valjda poremetiti – šta ću, gledaću da prođem sam sa svojom slabom pameću. Idi, Feđa, na koju hoćeš stranu. Ja te silom neću držati. Basmanov nije mogao više da krije svoju ljutnju. Razmažen svojim ranijim odnosima sa carem, on je pustio srcu na volju. – Hvala ti, gospodaru, hvala na hlebu i soli! Hvala što teraš svog vernog slugu kao nepotrebnog psa. Hvaliću se po Rusiji, – dodade on neoprezno, – kakva je tvoja naklonost. Neka te drugi posluže tako kao što je služila Fedoru. Mnoge grehove primio sam na svoju dušu služeći tebi, – samo jedan nisam učinio: nisam ogrešio dušu vračanjem. Ivan Vasiljevič se jednako smeškao, ali kad je čuo poslednje reči lice mu se odjednom promenilo. – Vračanje, – upita on s čuđenjem koje je ličilo na gnev, – a ko ovde vrača? – Pa, recimo, tvoj Vjazemski, – odgovori Basmanov gledajući cara u oči. – Da, – nastavi on ne zbunivši se pod groznim pogledom Ivanovim, – jedino ti ne znaš da on kad dolazi u Moskvu uvek ide noću u šumsku vodenicu vračaru; a zašto mu je potrebno vračanje, ako ne zato da tebi dođe glave. – A otkud ti to znaš? – upita car upirući u Basmanova ispitivački pogled. Ovoga puta Basmanov se malo uplašio. – Ja sam to, gospodaru, tek juče čuo od njegovih slugu, – reče on naglo, – da sam pre saznao odmah bih javio tvojoj milosti. Car se zamisli. – Idi, – reče on posle kratkog ćutanja, – ja ću to izvideti; ali nemoj napuštati Slobodu bez moje zapovesti. Basmanov ode zadovoljan što je uspeo da u nepoverljivom carevom srcu izazove sumnju na jednoga od svojih suparnika, ali jako zabrinut carevom hladnoćom. Malo zatim pređe car iz ložnice u dvoranu za primanje, sede u naslonjaču i okružen opričnicima poče primati po redu bojare iz Moskve i drugih gradova. Davši svakome naređenja i raspravivši temeljno državne potrebe, odnose sa stranim državama i mere za sprečavanje budućih tatarskih najezda, Ivan upita čeka li još ko.

– Bojar Družina Andrejevič Morozov, – odgovori jedan peharnik, – klanja se tvojoj milosti i moli da ga pustiš pred svoje svetle oči. – Morozov? – reče Ivan. – Zar on nije izgoreo kad je bio požar? Žilav je taj matori pas. Ali kad sam mu oprostio, neka uđe. Peharnik iziđe. Malo kasnije, gomila dvorana se razmače i Družina Andrejevič, koga su vodila dva pratioca, približi se caru i spusti se pred njim na kolena. Svi su pažljivo gledali starog bojara. Lice mu beše bledo, u telu je oslabeo, n« čelu se video ožiljak od sablje Vjazemskog; ali u njegovim upalim očima svetlela je pređašnja jaka volja, a obrve pokazivahu kao i pre nesalomljivu odlučnost. Uprkos dvorskim propisima na njemu je bilo skromno svakodnevno odelo. Ivan je ćuteći gledao Morozova. Da je ko umeo čitati u carevim očima, video bi u njima sad skrivenu mržnju i zadovoljstvo što vidi svoga protivnika poniženog; ali površnom posmatraču izraz Ivanova lica mogao se učiniti blagonaklonim. – Družina Andrejeviču, – reče on svečano ali blago, – ia sam ti oprostio. Zašto si u ovom odelu? – Gospodaru, – reče Morozov neprestano klečeći, – ne pristoji da se oblači svečano onaj kome su tvoji opričnici spalili kuću i odveli ženu. Gospodaru, – nastavi on odlučnim glasom, – došao sam da ti se žalim na uvredu koju mi je naneo tvoj doglavnik Afonjka Vjazemski. – Ustani, – reče car, – i pričaj redom šta je bilo. Ako te je neko od mojih ljudi uvredio, ja mu neću oprostiti makar mi bio najbliži. – Gospodaru, – nastavi Morozov i dalje klečeći, – zapovedi da dođe Afonjka. Neka preda mnom odgovara tvojoj carskoj milosti; – Dobro, – reče car kao razmišljajući malo, – tvoja je molba osnovana. Tuženi mora znati šta govori tužilac. Pozovite Vjazemskog. A vi, – nastavi car obrativši se pratiocima koji su se bili uklonili, – pomozite svom gospodaru da ustane i posadite ga na klupu da sačeka optuženog. Više od dva meseca prošlo je otkako je izvršen napad na kuću Morozova. Vjazemski se oporavio od rana. Kao i pre živeo je u Aleksandrovoj Slobodi, ali o Jeleninoj sudbini ništa nije znao; nijedan od njegovih slugu nije mogao da je pronađe; zato je on bio još turobniji nego pre, retko je dolazio u dvor izgovarajući se da je slab, nije učestvovao u gozbama, i mnogima je izgledalo da u njegovu ponašanju ima znakova ludila. Ivanu se nije svidelo što on izbegava zajedničke molitve i gozbe; ali pošto je znao za neuspeli pokušaj otmice, objašnjavao je ponašanje Vjazemskog ljubavnim mukama i bio je snishodljiv prema njemu. Tek posle razgovora s Basmanovom takvo ponašanje poče mu

izgledati sumnjivo. Tužba Morozova bila je zgodna prilika da mnoge stvari sazna pri suočenju. Zato je on primio Morozova bolje nego što je očekivala njegova okolina. Uskoro dođe Vjazemski. Videlo se da se i on znatno promenio, kao da je ostareo za nekoliko godina; crte lica postale su mu oštrije i život kao da se usredsredio u vatrenim i nemirnim njegovim očima. – Priđi ovamo, Afonjka, – reče car. – Priđi i ti, Družina. Govori, u čemu je tvoja žalba. Govori otvoreno, pričaj sve kako je bilo. Družina Andrejevič priđe caru. Stojeći pored Vjazemskog, ali ne udostojivši ga nijednim pogledom, on je podrobno ispričao sve što se dogodilo pri napadu na njegovu kuću. – Je li tako bilo ustvari? – upita car obrativši se Vjazemskom. – Tako, – reče Vjazemski začuđen što mu to pitanje postavlja car, kome je sve odavno bilo poznato. Lice Ivana Vasiljeviča se zamrači. – Kako si se usudio da to činiš? – reče on oštro gledajući Vjazemskog. – Zar ja dopuštam svojim opričnicima da pljačkaju? – Ti znaš, gospodaru, – odgovori Vjazemski još više začuđen, – da kuća nije opljačkana po mojoj zapovesti, a što sam odveo bojarku, zato sam imao tvoje dopuštenje. – Moje dopuštenje? – reče .car lagano izgovarajući svaku reč. – Kad sam ti ja to dopustio? Tu Vjazemski vide da je uzalud hteo da se pozove na dvosmislene careve reči koje mu je kazao za vreme gozbe, reči na osnovu kojih je on smatrao da je u pravu da silom odvede Jelenu. Iako još nije pogađao zašto se car odriče onog za što ga je ranije sam potsticao, on razumede da je potrebno promeniti način odbrane. Vjazemski odluči da se pravda ne iz straha ni da bi sačuvao svoj život, koji je zbog careve ćudljivosti mogao doći u opasnost. On još nije izgubio nadu da će dobiti Jelenu, a za taj cilj sva su mu sredstva izgledala podesna. – Gospodaru, – reče on, – kriv sam pred tobom: ti mi nisi dao odobrenje da odvedem bojarku. Evo kako je to bilo. Poslao si me u Moskvu da skinem nemilost s bojara Morozova, a on, kao što znaš, odavno me mrzi zato što sam se još pre njihova venčanja poznavao s njegovom ženom. Kad sam došao u njegovu kuću, on i Nikita Srebrni naumili su da me smaknu. Posle ručka napadoše nas mučki zajedno sa slugama; mi smo se branili, a bojarka Morozova, koja je znala za tu mržnju svoga muža, bojala se da ostane u njegovoj kući i zamolila me da je povedem sa sobom. Ona ga je napustila svojom voljom, a pošto sam se u šumi onesvestio od rana, ni sam ne znam kud je nestala. Mora biti da ju je bojar našao i čuva je negde zatvorenu, a možda ju je i ubio. Nije on, – nastavi Vjazemski

bacivši ljubomoran pogled na Morozova, – nije on taj koji sme da me tuži što sam ga obeščastio. Ja se sam, gospodaru, žalim tvojoj milosti na Morozova što me zajedno s Nikitom Srebrnim napao u svojoj kući. Car nije očekivao takav preokret. Kleveta Vjazemskog bila je očigledna, ali Ivanu nije išlo u račun da to prizna. Morozov prvi put pogleda svog neprijatelja. – Lažeš, gadno pseto! – reče on mereći ga prezirno od glave do pete. – Svaka ti je reč podla laž; a ja ću se na krst zakleti da sam govorio istinu. Gospodaru, reci mu, prokletom, da mi vrati ženu s kojom sam venčan po hrišćanskom zakonu. Ivan pogleda Vjazemskog. – Šta ćeš ti reći na ovo? – upita on čuvajući prividno nepristrasnost sudije. – Ja sam ti već kazao, gospodaru, da sam odveo bojarku po njenoj želji; a kad sam na putu izgubio mnogo krvi i onesvestio se, našli su me moji ljudi u šumi. Kraj mene nije bilo ni konja ni bojarke; odneše me do vodenice vračaru; on mi je bajanjem zaustavio krv. Više ništa ne znam. Vjazemski nije mislio da će spominjanjem vodenice pojačati kod Ivana sumnju, koja se već bila pojavila, i dati verodostojnost ogovaranju Basmanova; ali Ivan nije pokazivao da poklanja pažnju toj okolnosti, samo ju je uzeo na um da to iskoristi kad mu zatreba; a dotle je sakrio svoje misli pod maskom nepristrasnosti. – Jesi li čuo? – reče on Vjazemskom. – Bojar Družina spreman je da i zakletvom potvrdi istinitost svojih reči. Kako ćeš se opravdati pred njim? – Bojar može govoriti šta hoće! – odgovori Vjazemski, koji je rešio da istraje u svojoj odbrani do kraja. – On može da me kleveta, a ia se tužim na njega zbog mojih rana, pa sam i ja gotov da se na krst zakunem. Među dvoranima začu se žagor. Svi su opričnici znali kako je izvršen napad i ma kako da su bili okoreli u zločinstvima, ipak se ne bi svaki od njih odlučio da se lažno zakune. Začudio se i sam Ivan bezočnosti Vjazemskog ali istog trenutka shvatio je da može pomoću nje upropastiti mrskog Morozova, a usto izgledati kao pravedan sudija. – Braćo, – reče on okrenuvši se prisutnima, – pozivam se na vas da sam hteo doznati istinu. Nije moj običaj da sudim a da ne saslušam odbranu. Ali u jednoj istoj stvari ne mogu se obe stranke zakleti. Jedan od parničara zakleće se krivo. A ia kao dobar pastir, koji čuva svoje ovce, ne mogu nikom dopustiti dag ogreši dušu. Neka Morozovu i Vjazemskom presudi sud božji. Za deset dana od danas određujem im megdan ovde u Slobodi, na Crvenom trgu. Neka obojica dođu sa svojim svedocima i pratiocima. Kome bog daruje pobedu, taj će biti opravdan i preda mnom, a ko podlegne u borbi, taj, makar ostao živ, onoga časa