Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Knez Srebrni

zmija; smejaće ti se svet u Moskvi«. Tako je mislio Morozov i mučio se nagađanjima. Hteo je da jurne napred. Ali tada bi konjanik mogao umaći i bojar ne bi saznao ko mu je neprijatelj. On je odlučio da pričeka. Te noći vetar kao naručen neprestano je duvao, a mesec nije izlazio iza oblaka. Morozov nije mogao poznati ni lice ni glas konjanika. Čuo je samo to kako je bojarka rekla kroz suze: – Volim te više od života, više no žarko sunce! Nikoga sem tebe nisam volela, ne mogu i neću voleti. Odmah zatim Jelena prođe pored Morozova ne primetivši ga. Družina Andrejevič lagano ode za njom. Sutradan on nije ničim pokazivao da sumnja u Jelenu. Bio je prema njoj ljubazan i blag kao uvek. Samo katkad, kad ona to nije videla, bojar bi se zaboravljao, skupljao obrve i mrko gledao Jelenu. Teške misli mučile su tada Morozova. Mislio je kako da nađe svoga suparnika. Prošlo je jedno četiri dana. Morozov je sedeo u svečanoj odaji za hrastovim stolom: na stolu je ležala rasklopljena knjiga s koricama od crvenog somota, srebrnim kopčama i okovom. Ali bojar nije mislio na knjigu. Njegove oči preletale su kitnjasta začelna slova i išarane rubove stranica, a njegova misao lutala je između ženine sobe i baštenske ograde. Uoči toga dana Srebrni se vratio iz Slobode i, kao što je obećao, posetio je Morozova. Toga dana Jelena je rekla da je bolesna i nije izlazila iz sobe. Morozov ni u čemu nije promenio svoje ponašanje prema Nikiti Romanoviču. Ali čestitajući mu srećan povratak i usrdno dočekujući dragoga gosta, on je neprestano pazio na izraz njegova lica i trudio se da otkrije na njemu znake prevare. Srebrni je bio zamišljen, ali prirodan i iskren kao i pre; Morozov nije ništa saznao. O tome je on mislio sada sedeći za stolom nad otvorenom knjigom. Iz razmišljanja ga trže sluga, koji je u taj mah ušao, ali videvši nabrano čelo Morozova on se ponizno zaustavi. Morozov zapita pogledom šta hoće. – Gospodaru, – reče sluga, – dolaze carevi ljudi. Predvodi ih knez Atanasije Ivanič Vjazemski, Već su blizu. Zapovedaš li da ih primimo? U isto vreme čuo se zvuk bubnja u koji je udarao kožnim bičem sluga koji je išao napred da bi rasterao narod i raščistio put gospodaru. – Vjazemski dolazi k meni? – reče Morozov. – Da nije poludeo? Možda on samo prolazi ovuda? Idi na vrata i pričekaj! Ako on ipak skrene ovamo, reci mu da moj dom nije krčma, da ja neću da znam za opričnike i da se s njima ne bratimim. Odlazi! Sluga se ustezao.

– Šta još? – upita Morozov. – Gospodaru, čini sa mnom što ti je drago, ali ja to neću reći Vjazemskom! – Odlazi! – povika Morozov i lupi nogom. U taj mah utrča u sobu domoupravitelj. – Gospodaru, – reče on, – knez Vjazemski s opričnicima već je pred našim vratima. Veli da je poslan od samog cara. – Od cara? On ti reče – od cara? Širom otvarajte vrata! Dajte mi zlatnu zdelu s hlebom i solju! Svi u kući neka izađu da dočekaju careve izaslanike! Međutim, zvuci bubnja čuli su se sve bliže i bliže; oko dvadeset konjanika na čelu s Atanasijem Ivanovičem, koji je jahao lepog vranca u srebrnoj opremi, ušli su lagano u dvorište Morozova. Knez je imao kaftan od belog atlasa. Iznad niskog okovratnika njegova odela video se biserni rub njegove košulje. Biserne kopče držale su oko članaka široke rukave od kaftana, preko koga se nemarno opasao crvenim svilenim pasom, koji se završavao zlatnim resama; sa strana su bile zadenute iza pasa izvezene rukavice. Čakšire od tamnocrvene kadife bile su uvučene u čizme od žutog safijana sa srebrnim potkovicama, a sare iskićene sitnim biserom padale su u širokim borama do polovine listova. Povrh kaftana bio mu je bačen na leđa lak svilen plašt zlataste boje s kopčom od alema na grudima. Na glavi je knez nosio kapu od bele zlatotkane svile, a na kapi čelenku od alema koja se njihala od svakog pokreta sijajući na suncu. Kudrava kosa Atanasija Ivanoviča izbijajući ispod kape mešala se s njegovom kratkom grguravom bradom. Tanak brk iznad gornje usnice nije se ocrtavao kao crna pruga, već samo bacao garavu senku. Vjazemski je bio visoka stasa i vitak; izgledao je mlad i veseo. Prema ondašnjim raskošnim običajima konjušari su vodili pešice iza njega šest jahaćih konja bogato okićenih; jedan je bio vranac, drugi alat, treći zelenko, a ostala tri sasvim bela. Šarena pera njihala su se na konjskim glavama; konji su bili pokriveni kožom divljih zverova i zlatotkanom ašom ukrašenom dragim kamenjem; kad su se konji kretali, na njima su zvonili mnogi srebrni praporci i zlatna zvonca nanizani kao dugi grozdovi s jedne i druge strane glave, odabrani tako da vrlo skladno zvuče. Kad se pojavio Družina Andrejevič, Vjazemski i svi opričnici sišli su s konja. Morozov sa zlatnom zdelom pošao im je u susret, a iza njega su išli sluge i ostala čeljad. – Kneže, – reče Morozov, – ti si poslan u ime carevo. Zato žurim da dočekam tebe i tvoje ljude hlebom i solju. I bojar se pokloni gostu tako duboko da su mu sede kose pale na čelo. – Bojaru, – odgovori Vjazemski, – veliki car naložio mi je da ti izručim

njegovu visoku odluku: Bojaru Družino! Car r veliki knez sve Rusije Ivan Vasiljevič oslobađa te svoga gneva, skida s tebe svoju nemilost i oprašta ti sve tvoje krivice; odsada ćeš, bojaru Družino, kao i pre uživati naklonost velikog cara i sve ranije počasti, i da mu budeš od koristi u državnoj službi! Održavši ovaj govor Vjazemski je stavio jednu ruku za pojas, drugom pogladio bradu, ispravio se, upro na Morozova svoje orlovske oči i očekivao njegov odgovor. Kad je knez počeo svoj govor, Morozov je kleknuo. Sad su mu njegove sluge pomogle da se ispravi. Bio je bled. – Neka blagoslove Sveta Trojica i moskovski svetitelji našeg velikog cara, – reče on uzbuđenim glasom, – neka dobri i milostivi bog bez kraja produži njegove carske dane! Nisam se tebi nadao, kneže, ali ti si carski izaslanik – uđi mi u kuću. Uđite i vi, gospodo opričnici. Izvolite, molim vas. A ja idem da zablagodarim bogu molitvom, a posle ću se s vama veseliti do noći. Opričnici uđoše. Morozov je dozvao svog slugu. – Sedaj na konja, idi što brže knezu Srebrnom, pozdravi ga i reci da ga molim da zajedno praznujemo ovaj dan, jer mi je car poklonio veliku radost skinuvši s mene svoju nemilost. Izdavši mu naredbu i otprativši goste do predsoblja, Morozov je pošao preko dvorišta u svoju kućnu kapelu; ispred njega su išli momci iz njegove lične pratnje, a iza njega mnogobrojne sluge. Unutra je ostao samo domoupravitelj i nekoliko slugu koliko je bilo potrebno da dočekaju opričnike. Doneli su razne zakuske i rakiju, ali ručak još nije ni počeo. Uskoro dođe i Srebrni, takođe praćen svojim momcima slugama, jer se u to doba smatralo poniženjem da jedan bojar u svečanoj prilici putuje sam ili s malom pratnjom. Sto je bio postavljen u velikoj odaji, sluge su zauzele svoja mesta, svi su očekivali domaćina. Družina Andrejevič pomolio se bogu i sad je ušao u stajaćem ruhu, na njemu je bio zlatotkan kaftan, a u ruci je imao kapu od samura. Njegova seda kosa bila je potšišana podjednako oko cele glave, a brada pažljivo očešljana. On pozdravi goste poklonom. Gosti mu otpozdraviše i svi posedaše za sto. Otpoče velika gozba; zazvečaše čaše i pehari, a uz njihov zveket čuo se drugi koji se nije slagao s veselim raspoloženjem. Ispod kaftana opričnika čuo se zveket prikrivenih oklopa. Ali Morozov nije čuo te zlokobne zvuke. Druge misli su morile njega. Unutrašnje osećanje govorilo mu je da se njegov noćni suparnik veseli za istim stolom, i bojar je najzad izmislio način da ga pronađe. Po njegovu mišljenju to je

bio siguran način. Gosti su već iskapili mnoge čaše; pili su u zdravlje carevo i caričino i celog carskog doma; napili su zdravicu mitropolitu i celom ruskom sveštenstvu, napili Vjazemskom, Srebrnom, ljubaznom domaćinu i svakom gostu zasebno. Kada su zdravice bile završene, ustade Vjazemski i predloži da se nazdravi i mladoj domaćici. Samo je to čekao Morozov. – Dragi gosti, – reče on, – nije red da se nazdravlja domaćici kad nije prisutna. Idite, – nastavi on obraćajući se slugama, – idite i zamolite bojarku neka dođe da lično posluži drage goste. – Tako je, tako je! – zagrajaše gosti. – Kad nije tu domaćica, ni medovina nije slatka! Ubrzo zatim dođe Jelena; na njoj je bio bogat sarafan, a pratile su je dve sobarice; u rukama je nosila zlatan poslužavnik na kome je stajala samo jedna čaša. Gosti su ustali. Domoupravitelj napuni čašu vinom. Jelena je samo dotakla čašu ustima i počela redom služiti goste pružajući čašu svakom od njih s dubokim poklonom, kako je zahtevao običaj. Pošto bi gost ispraznio čašu, domoupravitelj bi je punio ponovo. Kada je Jelena poslužila sve goste redom, Morozov, koji ju je pažljivo pratio pogledom, obrati se gostima. – Dragi gosti, – reče on, – sad, po starom ruskom običaju molim vas da ukažete čast meni i mome domu, da ne prezrete moje gostoprimstvo, molim vas, dragi gosti, nemojte mi odbiti da, po običaju, poljubite moju ženu. Jelena Dimitrijevna, stani na ovo mesto i vraćaj poljupce gostima, svakom po redu. Gosti su zahvalili domaćinu. Jelena dršćući stade pored peći oborivši oči. – Priđi, kneže, – reče Morozov Vjazemskom. – A ne tako, nego .po običaju! – povikaše gosti. – Neka prvo domaćin poljubi domaćicu. Neka bude po običaju kako se vodi od starine! – Pa nek bude po običaju, – reče Morozov i prišavši ženi pokloni joj se do zemlje. Kad su se oni poljubili, Jelenine usne plamtele su kao vatra; usne Družine Andrejeviča bile su hladne kao led. Posle Morozova priđe Vjazemski. Morozov poče posmatrati. Oči Atanasija Ivanoviča svetlele su kao žeravice, ali Jelenino lice ostalo je nepomično. Uz muža i Srebrnog ona se nije bojala nasrtljivog kneza. »Nije on«, – pomisli Morozov. Vjazemski se pokloni do zemlje i poljubi Jelenu, ali pošto je poljubac trajao duže no što treba, ona okrete glavu s očiglednim nezadovoljstvom. »Ne, nije on«, – ponovi u sebi Morozov.

Za Vjazemskim prišlo je redom nekoliko opričnika. Oni su se klanjali dubokim poklonom do zemlje, a zatim ljubili Jelenu; ali Družina Andrejevič nije mogao pročitati na licu svoje žene ništa sem nemira. Nekoliko puta dizale su se njene duge trepavice, i pogled kao da je tražio sa zebnjom nekog među gostima. »On je ovde«, – pomisli Morozov. Najednom Jelenu obuze užas. Oči njene sretoše se s muževim i sa pronicljivošću svojstvenom ženama ona je pogodila njegove misli. Pod tim teškim ukočenim pogledom učini joj se nemogućno da poljubi Srebrnog, a da se u isti mah ne izda. Sve pojedinosti njihovog susreta pored baštenske ograde, prilikom prvog dolaska Srebrnog, oživeše joj u sećanju. Njen sadašnji položaj i poljubac koji ju je čekao učiniše joj se kao kazna božja za onaj grešni susret i onaj prestupnički poljubac. Samrtnička jeza prođe joj po celom telu. – Nije mi dobro… – prošaputa ona, – pusti me da idem, Družino Andrejeviču. – Ostani, Jelena, – reče mirno Morozov, – strpi se, sad ne smeš otići, to bi bilo neviđeno, nečuveno; običaj mora da se izvrši. I on je gledao ženu oštrim ispitivačkim pogledom. – Ne mogu da se držim na nogama… – jedva izusti Jelena. – Šta kažeš? – reče Morozov, kao da nije čuo, – boli te glava, nije to ništa. – Molim vas, gospodo, prilazite, ne slušajte moju ženu. Ona je još dete; suviše je stidljiva, ovaj običaj je za nju nov. Sem toga i glava je boli. Prilazite, dragi gosti, molim vas. »Ali gde je Srebrni?« – pomisli Družina Andrejevič tražeći ga pogledom među gostima. Knez Nikita Romanovič stajao je postrani. On je primetio neobičnu pažnju s kojom je Morozov posmatrao ženu i svakog gosta koji joj je prilazio. On je pročitao na Jeleninom licu strah i nemir. Nikita Romanovič uvek odlučan kad mu je savest čista, sad nije znao šta da radi. Bojao se da će, kada priđe Jeleni, uvećati njenu zbunjenost; bojao se da će, ako ostane iza drugih, probuditi muževu sumnju. Kada bi joj mogao reći neopaženo bar jednu reč, on bi je ohrabrio i možda bi joj povratio izgubljenu snagu; ali Jelenu su okružavali gosti, a muž nije skidao očiju s nje; trebalo je nešto odlučiti. Srebrni je prišao, poklonio se Jeleni ali nije znao da li da joj gleda u oči ili da namerno izbegava njen pogled. To kolebanje izdalo je kneza. Sa svoje strane Jelena nije izdržala ovo mučenje koje joj je spremio Morozov. Jelena je prevarila muža ne iz lakomislenosti i ne po sklonosti pokvarenog srca. Ona ga je prevarila zato što se sama prevarila misleći da će moći zavoleti Družinu Andrejeviča. Kada je noću kraj baštenske ograde uveravala Srebrnog u svoju ljubav, reči su joj same navirale;« ona nije govorila s računom i da je tada

iza sebe videla muža, ona bi mu sve iskreno priznala. Ali Jelenina mašta bila je bujna, a priroda povučena. Posle noćnog sastanka sa Srebrnim neprestano ju je mučila griža savesti. Tome se pridružio još užasan nemir za sudbinu Nikite Romanoviča. Srce su joj kidala suprotna osećanja; želela je da padne mužu pred noge i da ga moli za savet i oproštaj; ali se bojala njegove srdžbe, bojala se za Nikitu Romanoviča. Ta borba, te muke i strah koji joj je ulivao muž, dobar i ljubazan, ali neumoljiv u svemu što se tiče njegove časti – sve je to rušilo njenu telesnu snagu. Kada su se usne Srebrnoga dotakle njenih usana ona je zadrhtala kao u groznici, noge je izdadoše a iz usta se oteše reči: – Sveta bogorodice! Smiluj mi se! Morozov prihvati Jelenu. – Eto, – reče on, – šta je ženska snaga! Kad se pogleda – krv i mleko, a malo glavobolje i već je noge ne drže. Ali ništa, to će proći! Nastavite, dragi gosti. Glas i ponašanje Morozova niukoliko se nisu promenili. Izgledao je isto tako miran kao i pre, isto tako učtiv i ljubazan. Srebrni je bio u nedoumici: da li je zaista Morozov saznao njegovu tajnu. Kad se svršio običaj s poljupcem i Jelena se uz pomoć svojih sobarica sklonila u svoju sobu, gosti su na poziv Morozova ponovo seli za sto. Družina Andrejevič je svakoga nudio s pređašnjom pažnjom i nije zaboravio nijednu od sitnih dužnosti koje su u ono doba stvarale čoveku glas dobrog domaćina. Bilo je već kasno. Glave su bile zagrejane vinom i u razgovoru opričnika ponekad su se čule neke čudnovate reči. – Kneže! – reče jedan nagnuvši se prema Vjazemskom, – vreme je za posao. – Ćuti! – odgovori šapatom Vjazemski. – Stari može da čuje. – Neka čuje, ništa neće razumeti, – nastavi glasno opričnik s upornošću pijanog. – Ćuti! – ponovi Vjazemski. – Kažem ti, kneže, vreme je. Bogami, vreme je. Ja ću sada dati znak. I opričnik htede da ustane. Snažnom rukom Vjazemski ga je vratio na klupu. – Umiri se, – reče mu na uvo, – ili ću ti sjuriti ovaj nož u grlo! – Oho, pa ti još i pretiš, – viknu opričnik dižući se s klupe. – Vidi ga! Kazao sam ja da tebi ne treba verovati! Ti nisi naš! Ja ću vam pokazati, svima kneževima i bojarima, koji zakidate naše plate! Ali čekaj malo, videćemo još ko će pobediti! Skidaj onaj pancir što ti je pod kaftanom! Sablju iz korica! Da

vidimo ko je jači! Ove reči bile su izgovorene nesigurnim pijanim glasom, usred opšteg žagora; ali neke su doprle do sluha Srebrnog i probudile njegovu pažnju. Morozov ih nije čuo. On je video samo da je među gostima izbila svađa. – Dragi gosti, – reče on dižući se iza stola, – napolju je već noć. Možda je vreme da se odmorimo? Za sve vas spremljene su meke perine i jastuci. Opričnici su ustali, zahvalili domaćinu, poklonili mu se i otišli u ložnice spremljene za njih u dvorištu. Srebrni je takođe hteo otići. Morozov ga uze za ruku i zadrža. – Kneže, – reče on šapatom, – sačekaj me ovde. I ostavivši Srebrnog, Morozov se uputi u sobe svoje žene.

XVI OTMICA Za vreme ručka oko doma Morozova događalo se nešto neobično. Kad je pao mrak, pojavili su se novi opričnici, koji su stizali jedan po jedan i skupljali se pored baštenskog plota, oko ograde dvorišta i u samom dvorištu. Sluge Morozova nisu obraćale pažnju na njih. Kad se spustila noć, kuća je sa svih strana bila opkoljena opričnicima. Seiz Vjazemskog izađe iz trpezarije kao u nameri da napoji konja. Ali još pre nego što je došao do konjušnice, on se osvrnuo, prišao kapiji i zviznuo nekako naročito. Neko se došunja do njega. – Jeste li svi ovde? – upita seiz. – Jesmo, – odgovori onaj. – Koliko vas je? – Pedeset. – Dobro, čekajte na znak. – A kad će? Već nam je dosadilo da čekamo. – To zna knez. Ali, čuješ, Homjače, knez zabranjuje da se pali i pljačka kuća. – Zabranjuje!… Nije on tvoj gospodar da mi može zabraniti… – Izgleda da je gospodar kad ti je Grigorije Lukijanič naredio da mu u ovoj prilici poslužiš. – Što se tiče službe, ja ću sve učiniti, ali njemu a ne Morozovu. Pomoći ću knezu da otme bojarku, a posle niko ne može da mi smeta. – Pazi, Homjače, knez ne voli da se šali! – A šta je tebi? – reče Homjak s pakosnim osmehom. – Knez je jedno, a ja sam drugo. Koga se to tiče, ako mi je stalo da se proveselim! U isto vreme kad se na kapiji vodio taj razgovor, Morozov je zaustavivši Srebrnog ušao u sobu svoje žene. Bojarka još nije bila legla. Na glavi više nije imala kokošnik. Gusta, upola raspletena kosa padala joj je na bela ramena. Haljina joj je bila raskopčana na

grudima. Jelena je već bila počela da se svlači, ali se zamislila spustivši glavu. Njene misli lutale su po prošlosti. Setila se prvog poznanstva sa Srebrnim, svojih nada, očajanja, ponude Morozova i date reči. Izađe joj živo pred oči kako je na Radunicu {24} pred samo venčanje, po običaju siročadi, otišla na grob svoje majke, metnula pod krst sud sa crvenim jajima i u mislima joj čestitala Uskrs moleći je da blagoslovi njenu ljubav i vezu s Morozovom. U to vreme ona je verovala da će savladati svoju prvu ljubav, verovala da će biti srećna s Morozovom, a sada… Jelena se setila starog običaja ljubljenja s domaćicom i opet je obuze jeza. Ona nije primetila da je Morozov ušao i zaustavio se na pragu. Lice mu je bilo odlučno i tužno. Neko vreme on je ćuteći posmatrao Jelenu. Ona je bila još tako mlada, tako neiskusna, tako nevešta u varanju da je Morozov i nehotice osetio sažaljenje. – Jelena, – reče on, – zašto si se zbunila pred gostima? Jelena uzdrhta i upravi na muža oči pune straha. Želela je da mu padne pred noge i kaže celu istinu, ali je pomislila da on možda još ne sumnja na Srebrnoga i bojala se da ite navuče na njega muževljevu osvetu. – Zašto si se zbunila? – ponovi Morozov. – Razbolela sam se, – odgovori Jelena tiho. – Tako je. Razbolela si se, ali nije bolesno tvoje telo već duša. Duša ti je bolesna. Upropastićeš svoju dušu, Jelena! Bojarka je drhtala. – Kada je jutros, – nastavi Morozov, – Vjazemski sa svojim opričnicima došao u naš dom, ja sam čitao Sveto pismo. Znaš šta se u njemu govori o nevernim ženama? – Bože moj! – izusti Jelena. – Čitao sam, – nastavi Morozov, – o kaznama za preljubu. – Gospode! – preklinjala je bojarka, – imaj milosti, Družina Andrejeviču, požali me! Nisam toliko kriva kao što ti misliš. Ja te nisam izneverila… Morozov nabra obrve. – Ne laži, Jelena. Ne mudruj. Nemoj povećavati greh svojim neiskrenim rečima. Ti me nisi izneverila, jer je za neverstvo potrebno biti bar neko vreme veran, a ti mi nisi bila verna nikada… – Družina Andrejeviču, smiluj se! – Ti mi nikad nisi bila verna! Kada smo se venčavali i kad si mi se lažno zaklela na vernost, ti si volela drugoga… Da, ti si volela drugoga! – nastavi on podižući glas. – Bože moj, bože moj! – prošapta Jelena, pokrivajući lice rukama. – Dimitrijevna! Je li, Dimitrijevna! Zašto mi nisi rekla da ga voliš? Jelena je plakala i nije odgovarala ni reči.

– Kad sam te video u crkvi, siroče bez zaštite, onog dana kad su te hteli silom udati za Vjazemskog, ja sam se odlučio da te spasem od mrskog muža, ali sam od tebe tražio zakletvu da nećeš postideti moje sede vlasi. Zašto si mi se zaklela? Zašto mi nisi sve priznala? Rečima si bila uza me, a srcem i mišlju – s drugim! Da sam znao za tu tvoju ljubav, zar bih te uzeo? Ja bih te sakrio negde na kakvom zabačenom imanju daleko od Moskve ili bih te odveo u manastir; ali se ne bih oženio tobom, tako mi boga – ne bih se oženio. Bolje bi bilo da si se odrekla sveta nego da pripadneš nemilom. Zašto se njoj odrekla sveta? Zašto si se zaklonila iza mog imena kao iza tvrde stene, a posle si mi se rugala sa svojim ljubavnikom? Mislili ste: Morozov je slab, lako ćemo ga prevariti. – Ne, gospodaru moj! – zajeca Jelena i pade na kolena. – Ja to nikad nisam mislila. Nije mi to nikad bilo ni u duši ni u mislima. Pa on je u to doba bio u Litvi… Kad je čuo reč on, oči Morozovljeve sevnuše, ali se ipak savladao i gorko osmehnuo. – Da, niste se zbližili onda, nego docnije, kad se on vratio. Zbližili ste se noću, u bašti kraj ograde, one večeri kad sam ga ja primio i dočekao kao sina. Reci, Jelena, zar ste zaista verovali da ia neću prozreti vaše namere, da ću dopustiti da me varate i neću moći da kaznim nevernu ženu i svoga neprijatelja – njenog zavodnika? Zar je taj žutokljunac mislio da će olako proći sa svojim odvratnim postupkom? Zar on nije čitao šta je pisano u knjizi Levita: ako čovek učini preljubu s tuđom ženom da se predadu smrti i preljubnik i preljubnica. Jelena s užasom pogleda muža. U njegovim očima bila je hladna odlučnost. – Družina Andrejeviču! – reče ona uplašeno. – Šta si namislio? Stari bojar izvuče ispod plašta dugačak pištolj. – Šta radiš? – uzviknu bojarka ustuknuvši. Morozov se nasmeši. – Za svoj život ne boj se, tebe neću ubiti, – reče on hladno. – Uzmi sveću i idi preda mnom! On je pogledao pištolj i pošao vratima. Jelena se nije micala s mesta. Morozov se okrenuo k njoj. – Svetli mi! – ponovi on zapovednički. U tom trenutku u dvorištu se začula graja. Nekoliko ljudi govorilo je u isti mah. Čulo se kako se dozivaju sluge Morozova. Bojar je počeo osluškivati. Žagor je postajao sve veći. Činilo se kao da gomila ljudi hoće da prodre u trem. Razleže se pucanj. Jelena pomisli da su Srebrnog ubili na zapovest Morozova. Gnušanje joj je povratilo snagu. – Bojaru, – povika ona i pogled joj planu, – mene, mene ubij! Ja sam jedina

kriva! Ali Morozov nije obraćao pažnju na njene reči. On je osluškivao s napregnutom pažnjom i na licu mu se ogledalo iznenađenje. – Mene ubij! – preklinjala je u očajanju Jelena. – Ja neću i ne mogu da ga preživim! Mene ubij! Ja sam te prevarila, ja sam te osramotila! Mene ubij! Morozov pogleda Jelenu, i da ga je ko posmatrao u tom trenutku, ne bi znao šta izražava njegovo lice: sažaljenje ili negodovanje. – Družina Andrejeviču, –: začu se odozdo glas, – zavera, izdaja! Opričnici hoće da provale k tvojoj ženi! Čuvaj se, Družina Andrejeviču! To je bio glas Srebrnoga. Poznavši ga, Jelena u neopisivoj radosti pohita vratima. Morozov odgurnu ženu, spusti rezu i zaključa vrata. Na stepenicama se začuše žurni koraci, zatim udarci sabalja, zatim psovke, borba, glasan uzvik i pad. Vrata su se zatresla od udaraca. – Bojaru, – povika Vjazemski, – otvaraj, inače ću ti kuću razoriti do temelja! – Ne mogu verovati, kneže, – odgovori dostojanstveno Morozov. – Još se nije desilo u Rusiji da gost osramoti domaćina provaljujući u odaje njegove žene. Jako je bilo moje piće, ono ti je zagrejalo glavu, kneže, idi, ispavaj se; do sutra ćemo sve ovo zaboraviti. Ne mogu zaboraviti samo da si moj gost. – Otvaraj! – ponovi knez navaljujući na vrata. – Atanasije Ivanoviču, seti se ko si! Seti se da nisi razbojnik no knez i bojar. – Ja sam opričnik! Čuješ li, bojaru, ja sam opričnik! Ja nemam časti! Volim tvoju ženu, čuješ li, bojaru? Ja se ne bojim zločina, zapaliću celu Moskvu, ali ću dobiti Jelenu! Najednom se soba jako osvetlila. Morozov vide kroz prozor da gore krovovi zgrada za poslugu. U isto vreme vrata srušena novim udarcima padoše s treskom i na pragu se pojavi Vjazemski obasjan svetlošću požara, sa slomljenom sabljom u ruci. Njegovo belo atlasno odelo bilo je iscepano i krvavo. Videlo se da nije bez borbe prodro do ložnice. Morozov opali iz pištolja na Vjazemskog izbliza, ali ruka je izdala bojara: zrno je udarilo u dovratak, knez nasrnu na Morozova. Borba međutim nije dugo trajala. Od jakog udarca balčakom Morozov pade nauznak. Vjazemski pritrča Jeleni, ali tek što se svojim krvavim rukama dotakao njene haljine, ona očajnički vrisnu i izgubi svest. Knez je podiže na ruke i potrča niz stepenice, a njena duga raspletena kosa vukla se po zemlji. Na kapiji su čekali konji. Knez se baci u sedlo i pojuri s polumrtvom

bojarkom, a za njim uz zveket oružja njegove sluge. Užas zavlada u kući Morozova. Plamen je zahvatio sve zgrade. Čeljad je jaukala padajući pod udarcima silnika. Devojke su kukajući trčale tamo-amo. Homjakovi drugovi pljačkali su kuću, iznosili u dvorište i bacali na gomilu skupocene stvari, novac i bogato odelo. U dvorištu nad gomilom srebra i zlata nadvikujući graju, uzvike i praskanje vatre, stajao je Homjak u crvenom kaftanu. – Eh, što je ovo veselje! – ponavljao je zadovoljno trljajući ruke. – Ovo je prava gozba! – Homjače, – uzviknu jedan opričnik, – sluge su odvele Morozova nekuda obalom niz reku. Hoćemo li u poteru ili ne treba? – Nek ide do vraga! Nije mi sad do njega! Ej, vi tamo! Svi napolje, jer ćemo se ugušiti! – Homjače, – reče drugi, – šta da radimo sa Srebrnim? – Da ga se niste ni prstom takli! Postavite stražu da ga čuva i ne pušta iz očiju. Odvešćemo njegovu milost u Slobodu s počastima. Videli ste kako je on udario kneza Atanasija Ivanoviča? Kako je sekao sabljom naše momke? – Videli smo, videli! – A hoćete li se na to zakleti pred carem? – Hoćemo, hoćemo! Svi ćemo se zakleti! – Onda pazite! Sada ga niko ne sme dirati, a kad se vratimo kući, Maljuta će mu vratiti šamar, a ja svoje šibe. Opričnici su još dugo galamili i pljačkali, a kad su krenuli natovarivši konje bogatim plenom, dugo još posle njihovog odlaska videla se svetlost od požara iznad onog mesta gde je još nedavno bio dom Družine Andrejeviča, a na ogledalu reke Moskve sve do zore titrale su ognjene struje kao rastopljeno zlato.

XVII BAJANJE Kad su saznali za napad na dom i videli svetlost od požara nad imanjem Morozova, njegovi susedi počeli su žurno zaključavati kapije i gasiti vatru. – Gospode! – govorili su krsteći se oni mimo čijih je kuća jurio Vjazemski sa svojim momcima. – Gospode, smiluj nam se! Ukloni od nas nesreću! I tek kad se konjski topot izgubio u daljini i kad se zveket oklopa nije čuo više u praznim ulicama, stanovnici su govorili: – Hvala bogu, mimoišla nas je opasnost! – i ponovo su se krstili. Međutim Vjazemski je neprestano jurio na konju tako da su njegove sluge zaostale daleko iza njega. On je nameravao da još pre zore stigne do sela gde su ga čekali odmorni konji, a otuda da odnese Jelenu do svoga rjazanskog poseda. Ali knez nije odmakao ni pet vrsta kad primeti da je pogrešio put. U isto vreme osetio je da ga ljuto bole rane, na koje raspaljen borbom nije obraćao pažnju. – Bojarko, – reče zaustavljajući konja, – momci su mi izostali… treba ih sačekati. Jelena je polagano dolazila k sebi. Otvorivši oči videla je prvo daleku svetlost od požara, zatim počela raspoznavati šumu i put, potom je osetila da leži na konju i da je pridržavaju snažne ruke. Malo pomalo ona je počela da se seća svih događaja toga dana, odjednom poznade Vjazemskog i vrisnu od straha. – Bojarko, – reče Atanasije Ivanovič s gorkim osmehom, – ti se bojiš mene? Ti me proklinješ? Ne kuni mene, Jelena, nego svoju sudbinu! Uzalud si htela da mi se ukloniš. Niko ne može da izbegne svoj udes. Izgleda, bojarko, da ti je od iskoni pisano da ćeš kad-tad biti moja. – Kneže, – prošapta Jelena dršćući od užasa, – ako nemaš savesti, pomisli na svoju bojarsku čast, pomisli na sramotu… – Nemam ja časti, nemam ni stida! Sve sam to izgubio radi tebe, Jelena Dimitrijevna! – Seti se, kneže, strašnog suda božjeg, ne gubi svoju dušu!

– Kasno je, bojarko, već sam je izgubio. Zar misliš da onaj koji kao ia plaća gostoprimstvo može spasti dušu? Ne, bojarko. Ove noći izgubio sam dušu zauvek. Juče je još bilo vremena, danas nema više za me nade, nema mi ni oproštaja za moje grehe… A i ne želim ja rajsko blaženstvo bez tebe, Jelena Dimitrijevna. Vjazemski je sve više malaksavao. Bio je svestan svoje slabosti i uzaludno je pokušavao da se drži. Groznica je postepeno mutila njegove misli. – Jelena, – reče on, – izgubio sam mnogo krvi, sluge su mi daleko… pomoći ne mogu da se nadam niotkud; možda ću za koji čas otići na večne muke… voli me, voli bar jedan sat… da ne predam uzalud svoju dušu sotoni… Jelena, – nastavi on prikupljajući poslednju snagu, – voli me, radosti moga srca, ti, koja si mi dušu otela… Knez je hteo da je zagrli svojim okrvavljenim rukama, ali snaga ga je izdala, dizgini su mu ispali iz ruku, on se zaljuljao i srušio na zemlju. Jelena se uhvati za konjsku grivu. Osetivši da nema jahača konj je poleteo iz sve snage. Jelena htede da ga zadrži ali konj se je dade zaustaviti, pojuri kroz šumu i odnese bojarku. Ta trka po mračnoj šumi trajaše dugo. Ispočetka se Jelena trudila da zadrži konja, ali su joj ruke uskoro malaksale, i ona, držeći se za grivu, predala se svojoj sudbini. Konj je neprestano leteo. Suvo granje kidalo je Jelenine haljine i grebalo joj lice. Dok je ona tako jurila na konju preko livada osvetljenih mesečinom, činilo joj se da u bledoj magli lebde rusalke i zovu je k sebi. Čula je negde daleko jednolik šum koji je ponavljao odjek. Da li se to kikotao šumski duh ili je nešto drugo šumelo, tek on je bivao sve jači; Jelenino srce je obamiralo od užasa, i ona se još čvršće držala za konjsku grivu. A konj je, kao za pakost, trčao baš u pravcu te huke. Odjednom se ukaza svetlost, učini joj se kao da neka srebrnasta sablast maše krilima. Uto konj stade, i Jelena izgubi svest. Ona se nađe na mekoj travi. Okolo je strujala prijatna svežina. Vazduh je bio pun šumskog mirisa; šum je još trajao, ali u njemu nije bilo ničega strašnog. On je kao stara pesma uljuljkivao i uspavljivao Jelenu. Ona je s mukom otvorila oči. Veliki točak vodenice s hukom se okretao pred njom i nadaleko je bacao vodene kapljice. Odbijajući mesečevu svetlost one su je podsećale na biser kojim su je devojke kitile u bašti onog dana kad je došao Srebrni. »Da nisam ja u svojoj bašti«, – pomisli Jelena. – »Zar sam opet u bašti?« – Devojke! Pašenjka! Dunjaša! Gde ste? Ali umesto svežeg devojačkog lika nad Jelenom se nagnula seda glava puna bora, a bela kao sneg brada skoro je dotakla njeno lice. – Vidi kako te je bog sačuvao, bojarko! – reče nepoznati starac radoznalo

gledajući Jelenino lice. – Da ti je konj malo nalevo pošao, pala bi pravo u vodu pod točak. Ali konj je navikao, – nastavi on u sebi, – mesto mu je poznato, hvala bogu, nije prvi put kod vodenice. Kad je došao stari vodeničar, Jelena se bila uplašila; ona se setila priča o šumskim duhovima, zato su na nju neobično uticale bore na licu i bela brada nepoznatog; ali u glasu mu je bilo nečeg dobroćudnog, tako da su se Jelenine misli odjednom promenile i ona mu se baci pred noge: – Starče, starče, – uzviknu ona, – odbrani me, sakrij! Vodeničar se odmah dosetio u čemu je stvar: konj na kome je stigla Jelena pripadao je Vjazemskom. Po svoj prilici to je bila bojarka Morozova, ona ista koju je pokušavao vračanjem da veže uz kneza. On je nikad nije video, ali je o njoj mnogo čuo od Vjazemskog. Ona nije volela kneza, molila je za pomoć, dakle ona se, verovatno, spasla od kneza na njegovom konju. Starac je začas procenio sve te okolnosti. – Bog s tobom, bojarko, – reče on, – kako ja da te branim? Knez Atanasije Ivanovič je moćan, ruka mu daleko doseže; on će me staroga smrviti. Jelena je preplašeno gledala vodeničara. – Ti znaš… – reče ona, – ti znaš ko sam? – Znam ja mnogo štošta, gospođo Jelena Dimitrijevna. U toku mog dugog života mnoge stvari rekla mi je voda svojim žuborom, a drveće šuštanjem lišća. Ja znam mnogo, ali ne treba kazati sve što se zna. – Starče, ako ti je sve poznato, ti znaš svakako i to da te Vjazemski neće moći ubiti, jer sada leži izranjavljen na drumu… Ne bojim se njega, starče, nego opričnika i kneževih slugu… tako ti svete bogorodice, starče, spasi me! – Oh! oh, oh! – reče starac teško uzdišući, – leži na drumu ranjen Atanasije Ivanovič. Ali nije mu pisano da umre od mača. Dići će se knez Atanasije Ivanovič, doleteće na vodenicu, upitaće: gde mi je bojarka – duša, radost moga vrelog srca? Šta ću mu ja onda odgovoriti? Nije on takav čovek da se s njime može razgovarati. Iseći će me na komade. – Eto ti, starče, mojeg đerdana, uzmi ga! Daću ti i više ako me spaseš! Oči vodeničareve se zasvetleše. Uzeo je biserni đerdan iz bojarkinih ruku diveći se kako se sija na mesečini. – Gospođo, golubice moja, – reče on s izrazom zadovoljstva na licu, – blagoslovio te milostivi bog i moskovski čudotvorci! Nije lako da te sakrijem od kneževih ljudi ako oni dođu, u zao čas, ovamo. Ali ću ti služiti, makar platio glavom – možda će nam bog pomoći… Starac još nije ni dovršio kad se iz šume začu konjski topot. – Evo ih, dolaze! – uzviknu Jelena. – Ne daj me, starče! – Dobro, bojarko, pođi ovamo za mnom!

Vodeničar je žurno odveo Jelenu u vodenicu. – Sakrij se ovde iza drveća, – reče on zaključavši za njom vrata i otrča konju. – Ah, bože moj, kuda ću sakriti konja da se oni ne dosete! On ga dohvati za uzdu, odvede ga iza mlina gde mu je bio pčelinjak, i veza ga u žbunju iza košnica. Međutim konjski topot i ljudski glasovi su se približavali. Vodeničar se zaključa u ambaru i ugasi svetlost. Uskoro se pojaviše na poljani ljudi Vjazemskog. Dva momka išla su pešice i nosila na nosilima od granja onesvešćenog kneza. Kod vodenice oni stadoše. – Jesmo li došli kud treba? – upita najstariji među konjanicima. – Konj je otišao na ovu stranu, – odgovori drugi. – Video sam mu tragove. A ovde je i vračar. Neka pregleda kneza. – Spustite njegovu milost na zemlju, ali oprezno. Da li je krv prestala da teče? – Nije bog dao da mu lakne, – odgovoriše sluge, – evo već je u tri maha dolazio k sebi za vreme puta; ali je ponovo gubio svest. Ako mu vodeničar ne zaustavi krv, neće knez ozdraviti. Pa gde je taj prokleti veštac? Dovedite ga što pre. Opričnici počeše lupati na vrata vodenice i ambara. Njihova lupa i vika dugo vreme ostajala je bez odgovora. Najzad se unutra začu kašalj i kroz otvor se ukaza vodeničareva glava. – Koga je bog doveo u ovo doba? – reče starac kašljući tako teško kao da se sprema da iskašlje dušu. – Izlazi, vešče, izlazi što pre da zaustaviš krv. Bojar knez Vjazemski sav je isečen sabljom. – Kakav bojar? – upita starac pretvarajući se da je gluv. – A, nevaljalče jedan, još pitaš kakav! Provalite vrata, momci! – Čekajte, gospodo, čekajte! Ja ću sam izaći, zašto da provaljujete? Evo me! – Aha, sad si čuo, matori tetrebe! – Nemoj da se srdiš, baćuška, – reče vodeničar izlazeći, – oprosti, rođeni moj, ne čujem dobro, pa ne mogu sve odmah da razumem. Pored toga, neću da krijem istinu: kad ste počeli udarati na vrata i po zidovima pomislio sam: sačuvaj bože, da nisu hajduci! Baš ovde su njihova skrovišta i legla. Ovde u šumi neprestano sam u strahu, jednako mislim: šta će biti, ako, ne daj bože, navrnu ovamo! – No, no, dosta pričanja! Hodi ovamo, pogledaj kako krv teče. Može li se zaustaviti? – Videćemo, gospodo! Jao, majko moja, ko ga je tako izmrcvario? Da je po

palca niže, pogodio bi slepo oko. Ali sačuvao ga je bog! A šta je ovo? Rame mu je skoro do kosti rasečeno. Onaj što je tako udario njegovu milost mora da je vešt u rukovanju sabljom. – Može li se krv zaustaviti, stari? – Teško, bogme teško. Sablja je bila opčinjena. – Opčinjena? Čujete li momci? Ja sam odmah kazao da je opčinjena. Inače kako bi mogao on jedan da poseče sedmoricu? – Tako je! Jasno je da je opčinjena; kud bi inače Srebrni mogao sam protiv sedmorice! Vodeničar je sve slušao i posmatrao. – Vidi kako curi krv! – nastavi on. – Kako mogu da je zaustavim? Da nije bila sablja opčinjena, moglo bi se, ali ovako… istina i sad se može, samo bojim se. Kad počnem bajati, onemeću! – Ništa za to, samo ti počni da baješ! – Da, ništa! Tebi je lako, a šta ću ja! – Istoma, – reče opričnik jednom momku, – daj mi kesu s Morozovljevim zlatnicima. Eto ti, stari, šaka zlata. Ako zaustaviš krv, daću ti još jednu, ako ne – rastaviću te s dušom. – Hvala, baćuška, hvala! Bog i njegovi ugodnici neka ti za to plate! Nema druge, pokušaću, makar p na svoju štetu, da mu pomognem. Uklonite se svi – ovo ne trpi ljudskog oka. Opričnici se ukloniše. Vodeničar se nagnuo nad Vjazemskim, previo mu je rane, očitao »Očenaš«, stavio ruku na kneževu glavu i počeo bajati: »Jaše čovek star, pod njim dorat konj, jaše po čistini, putem i raspućem. Ti, krvi, mati, iz žila, i tela, zaustavi se, vrati se natrag. Star čovek tebe stišava, zapoveda da se umiriš. Kao što za njegova konja nema vode, tako i tebe, krvi, mati, neka ne bude. Sve neka bude po mome. Reč je moja tvrda«. Dok je on tako bajao, sa svakom rečju krv je tekla sve sporije, a kad je starac dovršio, sasvim je prestala teći. Vjazemski uzdahnu, ali nije otvorio oči. – Priđite, moji rođeni, – reče vodeničar, – ne bojte se, krv je prestala teći, knez će ostati živ, ali teško meni sada… već osećam kako mi se koči jezik. Opričnici opkoliše kneza. Mesečina je obasjavala njegovo kao smrt bledo lice, ali krv nije više tekla iz rana. – Zaista, krv se stišala! E, starče, osvetlao si obraz! – Eto ti obećanog zlata, – reče najstariji opričnik. – Ali ovo još nije sve. Slušaj, starče. Mi vidimo po tragovima da je knežev konj išao ovim putem, a na njemu je možda jahala i bojarka. Ako si ih video, reci. Vodeničar je izbečio oči kao da ništa nije razumeo. – Jesi li video konja s bojarkom?

Starac se počeo kolebati, da li da kaže ili ne. Ali istog časa on je proračunao ovako: »Da je Vjazemski zdrav, onda bi bilo vrlo opasno sakriti Jelenu od njega, a izdati je vrlo probitačno. Ali jedino bog zna da li će Vjazemski prezdraviti ili ne. Morozov njegovu uslugu neće ostaviti bez nagrade. A i Srebrni, izgleda, ozbiljno voli bojarku kad je zbog nje tako izranjavio kneza. Dakle, – mislio je vodeničar, – Vjazemski mi ne može sada ništa, a Srebrni i Morozov – svaki će me nagraditi ako spasem bojarku«. Ovaj račun rešio je sve njegove sumnje. – Ni uhom nisam čuo, ni okom video, rođeni, – reče on, – i ne znam o kakvom konju i kakvoj bojarki govorite. – Pazi, stari, da ne lažeš! – Da sam proklet! Da bog da nikad ne video carstva nebeskog! Neka me grom na mestu udari, ako išta znam o konju ili bojarki. – De, donesi luč da vidimo ima li tragova na pesku! – Nema šta da vidite, – reče jedan opričnik. – Ako je i bilo tragova, naši konji su ih uništili. Sad nećemo ništa videti. – Onda ne treba gledati. Otvori, stari, ambar da unesemo kneza. – Odmah, gospodo, odmah. Eh, ostareo sam, rođeni moji, inače bih otrčao do krčme da vam donesem i vina. – Zar nemaš u kući? – Ništa, gospodo. Otkud kod mene, ubogog. Nemam ni vina, ni hrane za vas, ni zobi za vaše konje. Drugo je u krčmi, tamo svega ima. Ima tamo vina koje bi se i za carskim stolom moglo služiti. Neće vam biti udobno kod mene, gospodari moji, i nećete imati šta da kusnete; ali vi ste ratnici, te možete i bez večere. A vaši konji će travu pasti… Jedno samo ne valja što je trava ovde takva… neki put se najede konj i počne se nadimati kao kakvo brdo. Ne može da stoji na nogama, ljulja se i odjednom prsne kao mehur. – Neka te đavo nosi, matori vešče! Dakle ti bi želeo da nam konji propadnu? – Sačuvaj bože, rođeni. Možete vezati konje da ne pasu; nije to ništa, mogu jednu noć i bez hrane. A vas, gospodo, molim pokorno, da izvolite u moju sobu; u njoj nema ni sena ni slame, sama gola zemlja. Ovde nije kao u krčmi. Samo pre nego što pođete spavati, ne zaboravite da očitate pred spavanje molitvu od zlih duhova… Ovde ima nečastivih sila. – Ah ti, vražji sine! Idi bestraga sa svojom sobom! Vidi čime hoće da nas usreći! Hajd’mo u krčmu, momci! Je li daleko do nje, stari? – Blizu je, rođeni, sasvim blizu. Pođite samo ovom stazom, a kad izađete na drum, okrenite nalevo, odatle do krčme neće biti više od jedne vrste.

– Hajd’mo! – rekoše opričnici. Vjazemski je jednako bio bez svesti. Sluge su ga podigle i lagano odnele na nosilima. Opričnici su seli na konje i odjahali za njim. Tek što se gomila udaljila i u šumi se nije čuo više ljudski glas, starac je otvorio vrata od vodenice. – Otišli su, bojarko! – reče. – Izvoli u sobu. Ah, jadna žena, kako se uplašila! Idi u sobu, golubice moja! Tamo će ti biti bolje… On je prostro sveže mahovine u jednom kutu sobe, zapalio luč i metnuo pred Jelenu drvenu zdelu s medom i komad hleba. – Jedi, nek ti je na zdravlje, bojarko! – reče on s dubokim poklonom. – Sad ću ti doneti i vina. Otrčavši još jednom u vodenicu, on je doneo otuda veliki sud i zemljanu čašu. – U tvoje zdravlje, bojarko! Starac je prvi ispio čašu kao domaćin. Vino ga je zagrejalo. – Ispij, bojarko! – reče on. – Sad nemaš koga da se plašiš. Oni traže krčmu. Hoće li je naći ili ne, ovamo se vratiti neće: tako sam ih lepo uputio… ha, ha, ha! A zašto, gospođo, nećeš vina? Uostalom i ne treba, ovo vino ne valja, doneću za tebe drugo. Vodeničar je ponovo otrčao u vodenicu i ovoga puta se vratio sa čuturom pod pazuhom i srebrnom kupom u ruci. – Ovo je tek pravo vino! – reče on sipajući iz čuture u kupu. – U tvoje zdravlje, bojarko! Ovo vino zajedno s kupom poklonio mi je jedan dobar čovek… zove se Prsten… ha, ha, ha! Ima u ovoj šumi mnogo dobrih ljudi, svi su mi oni drugovi. Jedi, gospođo! Zašto ne uzmeš ovog meda, nije to običan, nećeš ga takva naći na sto vrsta. A zašto nije običan? Zato što ja umem sa pčelama bolje od svakog majstora. Nisam ja kao ostali. Svakog leta ja bacim najbolju košnicu vodenom duhu: evo ti, izvoli. A on, bojarko, bog mu dao zdravlja, čuva moj pčelinjak. On je ljudima i dao pčele. Jednom je toliko izmorio konja da mu je pao mrtav, onda ga je bacio u baru, eto iz toga konja izrojile su se prve pčele; a kad su ribari bacili mrežu, mesto riba izvukli su pčele… Eh, bojarko, ti niti jedeš niti piješ! A videćeš, privoleću te da probaš ovo vince… Slušaj, gospođo – u zdravlje… ha, ha, ha! U zdravlje kneza… kneza… ali ne ovoga što je sad ovde bio, nego Srebrnog! Daj mu bože zdravlja, vidiš kako je osakatio ovoga, to jest ovog Vjazemskog! A bojar Družina Andrejevič, ha, ha, ha! U njegovo zdravlje, bojarko! Provešćeš kod mene sakrivena dva-tri dana, a onda idi kuda ti drago: hoćeš li Družini Andrejeviču, hoćeš li Srebrnom… šta me se tiče! U tvoje zdravlje! Reči pijanog vodeničara iznenadiše i zaboleše Jelenu. Izgledalo je kao da su

mu bile poznate njene najskrivenije misli, kao da ih je čitao u njenom srcu; luča pričvršćena na zidu jasno je osvetljavala njegovo naborano lice; njegove sive oči, iako su bile zamagljene pićem, kao da su prodirale u Jeleninu dušu. Opet je obuze strah i ona se poče glasno moliti. – He, he, he! – nasmeja se vodeničar, – moli se, moli, bojarko, ja se toga ne bojim… nećeš me molitvom uplašiti, ni tamjanom oterati… ja i sam znam bajati. Nisam ja makar ko… poznaju me i barski i šumski duh… poznaju me rusalke… i veštice… i druge utvare… svi me poznaju. Ako hoćeš ja ću ih dozvati? Šikalu! Likalu!… – Gospode, – prošapta Jelena. – Šikalu! Likalu! Šta? Nema ih? Pričekaj, dovešću ih. Bdu! Bdu! Starac ustade i, posrćući i poigravajući, izađe iz sobe. Preplašena Jelena zaključa za njim vrata. Vodeničar je još dugo razgovarao napolju sam sa sobom. – Mene svi znaju, – ponavljao je on hvalisavo ali već nesigurnim glasom, – i šumski duh… i vodeni duh… i rusalke i kikimore. {25} Nisam ja makar ko… mene svi znaju. Bdu! Bdu! Čulo se kako starac poigrava, tupkajući nogama. Zatim mu je glas postajao sve slabiji, on leže na zemlju, i uskoro se začu njegovo hrkanje, koje se cele noći stapalo sa šumom vodeničnog kola.

XVIII STARI POZNANIK Sutradan posle razorenja Morozovljevog doma, postariji ratnik jahao je lagano na vranom konju kroz gustu šumu. Svaki čas je skidao kapu i prisluškivao. – Lakše, Čavka, nemoj da frkćeš! – govorio je on tapšući konja po uzdignutom vratu. – Vidi je kako je nemirna, ne da ti ništa da čuješ. Uh, dovraga, ni mesto ne poznajem. Sve sama lipa i leska; a kad smo ono noću jahali, kanda je mirisalo na smolu. I konjanik je nastavio svoj put. – Čekaj, Čavka! – reče on najednom zatežući dizgine. – Eto sad kao da opet čujem. Ta budi mirna, kakav je bes ušao u tebe! Zaista čujem. To nije više šuštanje lišća, to je vodenični točak. Vidi kud se sakrila ona vodenica. Ali sad nemaš kud, nećeš mi umaći, obešenjače jedan! I Mihejič, kao da se bojao da opet ne pogreši put, potera konja što je brže mogao na onu stranu odakle se čuo šum. – No, hvala ti bože! – reče on, kada se između drveća ukazala brvnara obrasla mahovinom i vodenični točak koji se okretao. – Jedva sam te našao; još malo, pa bih se umorio: šumi ispred mene, šumi iza mene, nikako da se snađeš. No, evo i vodenice! Eto, s te strane došli smo ja i bojar kada su nam hajduci pokazali put. A šta je opet sada? Onda je točak bio desno, a sad je levo; onda je prozor komore bio okrenut mlinu, a vrata šumi, a sada prozor gleda u šumu, a vrata na mlin. Kako da izađeš na kraj s tim vodeničarem! Vidiš kako mi svojim mađijama zasenjuje oči! Zato sam se ja i vrteo ceo dan oko ovog mesta: da mi nije spasavati bojara, nipošto ne bih došao ovamo. Mihejič je sjahao sa svoje Čavke, privezao je za drvo, nekako bojažljivo prišao vodenici i zakucao na vrata. – Domaćine, hej, domaćine! Niko se nije odazvao. – Domaćine, hej, domaćine!

U mlinu je vladala tišina; čulo se samo kako se s hukom okreće žrvanj i lupaju paoci. Mihejič je pokušao da otvori vrata, ali ona su bila zaključana. »Šta je tom starom vragu, spava li ili se samo pritajio?« – pomisli Mihejič i stade udarati iz sve snage u vrata i rukama i nogama. Odgovora nije bilo. Mihejič je počeo da se ljuti. – Ej, tikvane! – viknu on. – Izlazi ili ću ti zapaliti kuću! Začu se kašljanje i kroz mali otvor nad vratima ukaza se bela brada i lice izbrazdano borama, među kojima su žarko svetlela dva siva oka. Mihejič se nelagodno osećao u prisustvu vodeničara. – Zdravo, domaćine, – reče on blagim glasom. – Bog ti pomogao! – odgovori vodeničar. – Šta tražiš, dobri čoveče? – Zar me nisi poznao, domaćine? Onomad sam noćio kod tebe s bojarom. – Je li s knezom? Kako te ne bih poznao, poznao sam. Pa šta je, baćuška, šta te je dovelo ovamo? – A što si se, domaćine, zavukao kao sova u duplju? Ili me pusti da uđem ili ti izađi; ovako je nezgodno razgovarati. – Pričekaj, baćuška, samo da uspem žita, i eto me odmah k tebi. »Da, – pomisli Mihejič, – voleo bih ja da vidim kakvog ćeš ti žita usuti, đavolji sine! Melješ valjda jevrejske kosti u brašno za veštice. Ko bi ovamo i dovozio žito; gle kakva je pustinja i sve su staze zarasle travom«. – Evo me, baćuška, izišao sam k tebi, – reče vodeničar brižljivo zaključavajući za sobom vrata. – No, hvala bogu kad si izašao! Dosta si se pravio važan, domaćine! – A šta ću, prijatelju, ne živim ja među svetom nego u šumi. Ne mogu ja svakom otvarati, začas te snađe zlo. Vidiš ga da je čovek, a otkud znaš nosi li pod skutom hleb ili kamen. »Vidi ti ugursuza! – pomisli Mihejič. – Pravi se kao da se boji hajduka, a uveren sam da nema đavola kome nije kumovao!« – Pa šta bi hteo od mene? Govori da čujem. – Evo šta je, domaćine: desila se nesreća, nešto gore od smrti; zlotvori opričnici uhvatili su mog gospodara i odveli silom u Slobodu; sad je on tamo svakako zatvoren u tamnici; sedi sam sa svojim jadima; a zbog čega je nastradao jedini bog zna; nije zgrešio ništa ni bogu ni caru; borio se samo za pravdu, branio bojara Morozova i njegovu ženu kad su prevarom usred gozbe napali na Morozovljevu kuću i razorili je. Oči vodeničareve dobile su čudan izraz. – Oh, oh, oh! – reče on, – ne valja to, dragi moj, ne valja. Nije dobro za karaša {26} u burnoj vodi. Zlo je tvome knezu u tamnici, zlo je Morozovu bez

mlade žene, a još gore Vjazemskom zbog tuđe žene. Mihejič se začudio. – A otkud ti znaš da je Vjazemski odveo Morozovljevu ženu? Ja ti o tome ništa nisam kazao. – Eh, prijatelju, ja znam mnogo više od onoga što se kaže; neki put udari nešto daleko u šumi, a odjekne sasvim blizu. Kad se smanji voda pod vodeničnim kolom znači da je suša možda na sto vrsta daleko, i žito neće dobro roditi; a mi, stari ljudi, živimo mirno, samo ćutimo; slušamo kako raste trava i sve pamtimo. – Dakle, prijatelju, da li znaš da pomogneš mom gospodaru? Ja sam o tome jednako mislio, razmišljao, ali ma koliko da sam mislio ništa nisam smislio. Hajd’, velim ia onda sebi, da idem jednom dobrom čoveku i da tražim od njega saveta. A, pravo da ti kažem, i onaj delija što nas je onda ispratio do vodenice jednako mi je bio na umu. On mi je tada kazao: ako nešto zatreba knezu, veli, dođi samo do vodenice i pitaj staroga gde je Vanjuha Prsten, a ja ću, veli, rado pomoći bojaru; za njega bih, veli, i život rado dao. Zato sam došao k tebi, prijatelju, da mi učiniš ljubav i da pomogneš da spasemo mog gospodara. Ako naučiš, neće te zaboraviti knez Nikita Romanovič, a i ja, ubogi, biću ti uvek na usluzi. »Da te đavo nosi, obešenjače jedan! – dodade Mihejič u sebi, – eto, kakvog moram sada moliti!« – A zašto ne bih pokušao, baćuška, da vam pomognem. Stvar je teška, nema šta, ali rakljom se može lonac s vatre dići, a nekad ispod žrvnja zrno čitavo izađe: svašta se dešava, kakva je čija sreća. – Jeste, prijatelju, ko je srećan tome i petlići jaja nose, a nesrećnog će i bumbar rogovima probosti; ipak te molim, savetuj me šta sada da radim? Vodeničar je spustio glavu i činilo se kao da osluškuje šum vodeničnog kola. Prošlo je nekoliko trenutaka. Starac je klimao glavom i ne osvrćući se na Mihejiča počeo govoriti: »Vrti se, vrti kolo uokrug; što bi visoko, biće nisko, što bi nisko, biće visoko; čujem kako zvoni zvono u daljini: da li na pogreb, da li na svadbu; a ne može se razabrati ko se venčava, koga sahranjuju; voda šumi, ne vidi se od velike magle. Doleću gavrani izdaleka, dozivaju se na bogatu gozbu, a koga će kljuvati, kome oči vaditi ni sami ne znaju – lete i grakću. Sekira je naoštrena, dželat je spreman. Potoci vrele krvi poteći će, pojuriće po hrastovim daskama; poleteće glave s ramena, a ne zna se čije«. Mihejič se uplaši. – Šta ti to, starče, pa još i naričeš kao nad pokojnikom?

Vodeničar kao da nije čuo Mihejiča. On više nije ništa govorio, samo je mrmljao nešto sebi u bradu. Njegove su se usnice neprestano micale, a sive oči njegove gledale su mutno, kao da ništa ne vide. – Čiča, hej, čiča! – viknu Mihejič i povuče ga za rukav. – Šta je? – odgovori vodeničar okrećući se Mihejiču kao da ga je tek sada primetio. – Šta to gunđaš, čiča? – Eh, prijatelju, mnogo se čuje a malo se govori. Idi sada putem pored ovog bora. Idi jednako pravo, put će skretati više puta i udesno i ulevo, a ti udri samo pravo; kad prođeš pet vrsta, naići ćeš na jednu kolibu kraj puta, u toj kolibi nema ni žive duše. Pričekaj tamo do noći, doći će dobri ljudi – od njih ćeš saznati više. A pri povratku svrati ovamo, biće posla za tebe: zapala je u zamku zlatna ptica, ti ćeš je odneti caru Dalmatu, {27} a nagradu ćemo podeliti. I ne sačekavši odgovora, starac uđe u mlin i zaključa za sobom vrata. – Čiča, – povika za njim Mihejič, – kaži mi bar o kakvim ljudima govoriš, o kakvoj ptici? Ali se vodeničar ne odazva na ove reči Mihejičeve, i ma koliko da je ovaj prisluškivao, nije čuo ništa sem šuma vode i kloparanja točka. »Vidi ga, obešenjak jedan! – pomisli Mihejič. – Kud je smislio da me pošalje. Pet vrsta do kolibice, tamo čekaj do noći, posle će doći đavo ga znao ko – pa će ti reći više. Poslao bih ja tamo tebe samoga, bukvane jedan! Da se ne tiče moga gospodara, ja bih ti već pokazao! Vidi ga kakav je! Pfuj! No, Čavka, nema se kud, ’ajde da tražimo tu vražju kolibu!« Pojahavši konja Mihejič zazvižda i u kasu polete na onu stranu kuda ga je uputio vodeničar.

XIX DOBRO SE DOBRIM VRAĆA Bilo je već kasno kada je Mihejič primetio kraj puta pocrnelu i čađavu kolibu koja je ličila pre na trulu gljivu nego na ljudski stan. Sunce je već zašlo. Pramenovi magle nadvijali su se nad visokom travom na maloj čistini. Bilo je sveže i vlažno. Ptice su prestale da cvrkuću; tek poneka, s vremena na vreme, počinjala bi sanjivo pesmu i, ne dovršivši je, zaspala bi na grani. Malo-pomalo i one ućutaše i usred opšte tišine čulo se samo tiho žuborenje nevidljivog potoka i pokatkad zujanje noćnih buba. – Vidi kuda smo zašli! – reče Mihejič osvrćući se unaokolo. – Zaista ovde nema žive duše. Pričekaću, videću ko li će to doći, kakav će mi dati savet. Ali ako, ne daj bože, dođe neko takav da… Pfuj! Sačuvaj nas, bože! Skratio bih ja za glavu tog mlinara kad ne bih morao spasavati mog gospodara. Mihejič odjaha svoju Čavku, sputa je, skide joj uzdu i pusti je na sreću. – Čupkaj travicu, – reče on, – a ja ću unutra, ako vrata nisu zaključana, videću ima li čega da se prihvatim. Možda s ovim gazdinstvom i nisu čista posla, ali glad ne pita. On gurnu nogom niska nakrivljena vrata; čudno odjeknu u tom pustom mestu njihovo otegnuto škripanje, koje je ličilo skoro na ljudski plač. Kada, najzad, okrenuvši se na šarkama udariše o zid, Mihejič se saže i uđe u izbu. Opkolio ga je mrak i zadah ustajalog dica. Pipajući na sve strane, on je napipao na stolu komad hleba i počeo halapljivo jesti da mu je sve pucalo iza ušiju. Zatim je prišao ognjištu, razgrnuo pepeo, našao žeravicu, s mukom raspirio vatru i upalio luč koji je našao na klupi. Između peći i zida bilo je napravljeno ležište, na kojem je bilo razno odelo, između ostalog jedan skupocen kaftan koji bi valjao i za bojara. Na zidu je visio šlem sa bogatim zlatnim šarama. Ali najviše je privukla Mihejičevu pažnju ikona, sva crna od čađi, koja je stajala u uglu na polici. Ona ga je pomirila s nepoznatim domaćinima. Mihejič se nekoliko puta prekrsti pred ikonom, onda ugasi luč, pope se na ležište, proteže se, iskašlja i zaspa junačkim snom. Kad je najslađe spavao, iznenadni udarac pesnicom u rebra svali ga s postelje.

– Šta je to? – povika Mihejič probudivši se tek na goloj zemlji. – Ko se to tuče? Vidi ga, obešenjak jedan… Pred njim stajaše momčina s raščupanom bradom, sa širokim nožem za pojasom, spreman da ga počasti novim udarcem pesnice. – Ne diraj ga! – reče mu drugi snažan momak kome su tek počeli izbijati brkovi. – Šta ti je učinio? A? Govoreći to on odgurnu druga ramenom, a sam je počeo gledati Mihejiča izbečivši oči. – Vidi, ovaj je sed! – primeti on sa čuđenjem punim poštovanja. – A što se mešaš ti, medvede! – izdera se na njega prvi. – Šta je on tebi – otac ili kum? – To mi je što je star. Vidiš, sed je. Ja ti kažem, ne diraj ga, rasrdiću se… Među ljudima koji su ušli u gomili u izbu razleže se glasan smeh. – Ej, Hlopko, – reče jedan od njih, – čuvaj se! Ako se Mitka rasrdi, biće zlo. Kod njega nema šale. – Neka se vrag s njim šali, – odgovori Hlopko sklanjajući se. – Lepo smo živeli dosad u šumi dok nije došao ovaj medved. Drugi momci, svi naoružani," opkolili su Mihejiča i gledali su ga ne suviše ljubazno. – Kako je ovaj slepi miš ovamo uleteo? – upita jedan od njih gledajući mu pravo u oči. Međutim Mihejič je uspeo da se pribere. »Aha, – pomisli on, – pa to i jesu oni, to su hajduci«. – Dobro veče, dobri ljudi! A gde vam je onaj što se zove Vanjuha Prsten? – Dakle, ti atamana tražiš? Što to nisi pre kazao? Da si to odmah kazao, ne bi dobio onaj bubotak. – A evo i atamana, – reče drugi pokazujući na Prstena, koji je tek ušao sa starim Koršunom. – Atamane! – povikaše hajduci, – evo došao je neki čovek, pita za tebe. Prsten baci pogled na Mihejiča i odmah ga poznade. – A, to si ti, prijatelju, – reče on, – dobro došao! Šta radi knez, kako je sa zdravljem odonda kad smo zajedno potukli Maljutine opričnike? Izvukli su oni od nas kod Pogane Bare. Šteta samo što nam je umakao Maljuta i što je taj medved Mitka upustio Homjaka. Ne bi se oni dobro proveli u mojim rukama. Ja mislim da se car mnogo obradovao kad je video carevića. Valjda nije znao kako da nagradi kneza Nikitu Romaniča? – Da, – odgovori Mihejič i uzdahnu, – voli te car, a mrzi njegov konjušar!… Naš dobri gospodar Ivan Vasiljevič, da ga bog poživi, lepo je primio mog gospodina. Ali, izgleda, nije bio po volji prokletim opričnicima. Doduše, oni i

nemaju zašto da nas vole. Prvo, šibali smo ih u Medvjedevki, drugi put kod Pogane Bare Maljuta je dobio šamar, a sinoć u Moskvi moj ih je bojar dobro isekao. A oni, đavoli, navalili na njega, čitava gomila, oborili ga, vezali i odveli u Slobodu. To sve još nije ništa, ali taj pasji sin Maljuta klevetaće ga pred carem, osvetiće se za ćušku koju je dobio. – Hm, – reče Prsten i sede na klupu, – dakle car nije dao da se obesi Maljuta? Pa kako to? Uostalom to zna njegova carska milost. A šta misliš ti da učiniš? – Ta, baćuška Ivane… ne znam ti očevo ime, {28} ne znam kako da te zovem… – Zovi me prosto Vanjuha – i kraj. – Pa, baćuška Vanjuha, ja ni sam ne znam šta ću. Možda ćeš ti nešto zgodno smisliti? Više vrede dve pametne glave nego jedna. Eto, i mlinar me je poslao tebi a ne kome drugom; idi, veli, atamanu, on će ti pomoći; svi, veli, znaci pokazuju da će on u tom poslu imati uspeha i velike koristi. Idi, kaže, atamanu. – Meni? Baš tako ti je kazao – meni? – Tebi, baćuška, tebi. Idi, veli, atamanu, izruči moj pozdrav, kaži da po svaku cenu spase kneza. Ja, veli, već vidim da će on od toga imati velike koristi, po svima znacima vidim. Neka po svaku cenu spasava kneza. Ja mu tu uslugu, veli, nikad neću zaboraviti. A ne spase li ataman kneza, snaći će ga, veli, svako zlo, osušiće se kao slamka, sasvim će, veli, propasti. – Eto ti sad, – reče Prsten, oborivši glavu kao da se zamislio, – zar ću se zbilja osušiti kao slamka? – Da, baćuška, oduzeće ti se, veli, i noge i ruke; a po glavi ćeš imati nešto tako gadno, da bog sačuva. Prsten je podigao glavu i netremice gledao Mihejiča. – A sem ovoga ništa ti nije kazao vodeničar? – Kako da nije, baćuška! – nastavi Mihejič gledajući ispod oka kazan sa vrelim kupusom koji su hajduci metnuli na sto. – Kazao je mlinar još i ovo: recide atamanu da te dobro nahrani i napoji kao što bi mene samoga. A u prvom redu, veli, da izbavi kneza. Eto, baćuška, šta je kazao vodeničar. I Mihejič je češće pogledao atamana ispitujući kakav su utisak napravile njegove reči. Ali Prsten ga pogleda još pažljivije i odjednom poče da se vrlo glasno i veselo smeje. – Eh, stari, stari! I zaista ti je vodeničar kazao da ću sasvim propasti ako ne izbavim kneza? – Da, baćuška, – odgovori seiz pomalo se već ustežući, – i ruke i noge… – Lisac si ti, moj brajko, – prekide ga Prsten i neprestano se smejući udari

ga po ramenu, – samo se nisi na pravog namerio. Sedaj s nama za večeru, – dodade on primičući se stolu, – izvoli. Evo ti kašike da večeramo, a ako se može pomoći knezu, ja ću mu i bez tvojih izmišljotina pomoći. Samo na koji način da mu se pomogne? Kažeš da je knez u tamnici, je li? – U tamnici, baćuška. – Je li u onoj istoj što je na trgu do Maljutine kuće? – A u kojoj bi drugoj? Ta je najjača. – A ključevi u koga su? U Maljute? – Kad smo boravili u Aleksandrovoj Slobodi videli smo kako je on odlazio u tamnicu da ispituje i muči pritvorenike. Ključeve je uvek imao uza se. Uveče ih je obično nosio caru. A car, kao što je svima poznato, stavljao ih je pod svoje uzglavlje. – Dakle, vidiš i sam, – reče Prsten i spusti svoju kašiku u kupus, – koji vrag može da pomogne tvome knezu? Dede, kaži sam: koji mu vrag može pomoći? Mihejič se počeša. – Dakle, vidiš da tu pomoći nema. – Vidim, – reče Mihejič i baci svoju kašiku. – Onda ni ia neću preživeti svog gospodara. Idem tamo gde je on i nek moja stara glava padne pored njegove; služiću mu na onom svetu, kad ne mogu na ovom. – E, e, već si zakukao kao za pokojnikom. Možda tvoj knez i nije u zatvoru. Zašto bi onda plakao! A ako je u tamnici, treba razmisliti… Aleksandrovu Slobodu ia dobro znam; prošlog meseca vodio sam tamo jednog medveda, razgledao sam dobro dvor i sve okolo, mislio sam: možda će nekad zatrebati. Čekaj, da promislim malo… Prsten se zamisli. – Znam! – uzviknu on najednom i skoči s mesta. – Čiča Koršune! Mene i tebe knez je spasao od smrti – spašćemo i mi njega, sad je na nas red. Hoćeš li da se prihvatiš sa mnom tog teškog posla? Stari hajduk se namršti i odmahnu svojom kudravom glavom. – Što, Koršune, ne dopada ti se? – Šta ti je, atamane, da nisi poludeo? Zar nisi čuo gde je knez zatvoren? Zar nisi čuo da su ključevi danju kod Maljute, a noću pod carevim uzglavljem? Šta se tu može? Šibljika ne može preseći sekiru. On je propao i nema mu spasa. Zar zbog njega i mi da poginemo? Hoće li njemu biti lakše ako nas žive oderu? – To je sve tačno, Koršune, ali dobro veli i poslovica: pamti pa vrati! Da nas nije knez onda spasao od opričnika, gde bismo sada bili? Visili bismo na kakvoj brezi, a vetar bi ljuljao naše leševe. A kako je sad njemu? Svakako misli u sebi: onda sam ja momcima pomogao da se spasu, a sad će oni mene spasti. A ako ga ostavimo i ako ga povedu na gubilište, on će reći: kakvi su to ljudi – znaju samo

krasti i pljačkati, a dobro ne pamte. Samo, reći će, prolivaju nevinu krv, a kad treba spasti hrišćansku dušu, to se njih ne tiče. Ja, reći će, neću za njih ni jednu dobru reč pred bogom reći. Da bog da ne imali mira ni na ovom ni na onom svetu. Eto, to će knez kazati. Koršun se još više namrgodio. Na njegovom grubom licu videli su se tragovi unutrašnje borbe. Videlo se da je Prsten umeo da dirne osetljivu žicu njegovog okorelog srca. Ali ta borba nije trajala dugo. Stari hajduk je odmahnuo rukom. – Ne, druže, – reče on, – to su luda posla, košulja je bliža od haljine. Neću da idem. – Pa kako hoćeš, – reče Prsten, – ali ipak da počekamo do zore, možda ćemo nešto smisliti; starije je jutro od večera. A sad, braćo, vreme je da se odmorimo. KOJI mogu, neka se bogu pomole, a ko ne može, neka legne i bez molitve. Ataman je krišom pogledao Koršuna. Mora da je znao neke stare grehe Koršunove, jer je ovaj uzdrhtao i, da to niko ne bi opazio, počeo zevati i pevušiti nešto poluglasno. Hajduci su ustali. Jedni su se odmah popeli na ležište, drugi se još dugo molili pred ikonom. Među ovima beše i Mitka. On ]e usrdno metanisao i da mu oružje i odelo nisu odavali zanat, niko po njegovom dobroćudnom licu ne bi mogao zaključiti da je hajduk. Stari Koršun je bio drugoga kova. Kada su svi legli, Mihejič je pri slaboj svetlosti vatre primetio kako je starac sišao s ležišta i prišao ikoni. On se prekrsti nekoliko puta, nešto promumla i najzad reče srdito: – Ne, ne mogu! A mislio sam da će mi danas biti lakše! Mihejič je još dugo slušao kako se prevrtao Koršun s jedne strane na drugu, gunđao nešto nerazgovetno, ali nije mogao zaspati. Pred zoru on probudi atamana: – Atamane, – reče, – hej, atamane! – Šta je, čiko? – Ja ću s tobom; vodi kuda znaš. – Šta je ovo sad? – Pa, eto, ne mogu da spavam. Ne znam koja mi je ovo noć kako ne spavam. – Nećeš li se predomisliti? – Čim sam kazao idem – neću natrag. – Onda dobro, čika-Koršune, hvala! Sad da nađemo samo još jednog druga, više nam ne treba. Ima li još koliko do zore? – Već se čuje kako ptice cvrkuću. – E, onda smo se dosta odmarali, treba ustajati. Mitka, – reče Prsten

munuvši ga u rebra. – Šta? – zapita momak otvarajući oči. – Hoćeš li s nama? – Kuda? – Šta se tebe tiče! Pitam te hoćeš li da ideš sa mnom i sa čika-Koršunom? – A radi čega? – reče Mitka zevajući i spustivši noge s ležišta. – Ovo mi se dopada. Idi kuda te vode, a ne pitaj kuda. Ako ti razbiju glavu, to se tebe ne tiče, za to mi znamo, nije tvoja briga. Ali pazi, kad si pristao, nemoj posle da odustaneš; ako pođeš natrag, nazvaću te rakom. – Nećeš nazvati! – odgovori Mitka i poče se obuvati. Hajduci počeše da se oblače. U čemu se sastojao Prstenov plan i da li ga je on uspešno izveo – saznaćemo iz narednih glava.

XX VESELI LJUDI U dubokoj i mračnoj tamnici po čijim se vlažnim zidovima nahvatala plesan ležao je knez Nikita Romanovič u okovima i očekivao smrt. On nije znao tačno koliko je dana prošlo otkad su ga uhvatili, jer svetlost niotkuda nije prodirala u ovo podzemlje; ali s vremena na vreme do njegovih ušiju dopirao je izdaleka zvuk crkvenih zvona, i po tim jedva čujnim nerazgovetnim zvucima on je računao da je više od tri dana u tamnici. Već odavno je pojeo hleb koji su mu bacili i ispio krčag s vodom ostavljen u ćeliji, i glad i žeđ počeli su mučiti sužnja, kad jedan neobičan šum privuče njegovu pažnju. Gore nad njegovom glavom otključavali su katanac. Spoljna vrata su zaškripala, šum se približavao, zagrmeo je drugi katanac i zaškripala druga vrata. Najzad otključaše treća vrata, i začuše se koraci ljudi koji su silazili u ćeliju. Kroz pukotine poslednjih vrata sinula je svetlost, ključ se zvekećući okrenuo u bravi, reze su se povukle, zajecale zarđale šarke, i Srebrnom u oči udari zaslepljujuća, nepodnošljiva svetlost. Kad spusti ruke koje je nehotice podigao da bi zaklonio oči, pred njime su stajali Maljuta Skuratov i Boris Godunov. Dželat, koji ih je pratio, držao je visoko iznad njihovih glava zapaljenu luču. Skrstivši ruke Maljuta je s osmehom gledao Srebrnom u oči, a zenice kao da su mu se čas skupljale čas širile. – Dobar dan, gospodaru kneže! – reče on glasom koji Nikita Romanovič još nikad nije čuo, – glasom otegnutim i punim ulagivanja, zloslutno mekim, nalik na divlje maukanje mačke kad se približuje mišolovci u kojoj je uhvaćen miš. Srebrni nehotice uzdrhta, ali mu se vrati pouzdanje kad vide Borisa Godunova. – Borise Fedoroviču, – reče on okrećući se od Maljute, – hvala ti što si došao. Sad ću lakše umreti. I on mu pruži svoju ruku u okovima. Ali Godunov se odmače i na njegovom hladnom licu ne pojavi se ni jedan zračak saučešća prema knezu.

Ruka Srebrnog spusti se na koleno i lanci zazvečaše. – Nisam mislio, Borise Fedoroviču, – reče on prekorno, – da ćeš me se odreći. Ili si došao možda samo da gledaš kako će me mučiti? – Došao sam, – spokojno odgovori Godunov, – da budem pri tvom ispitu zajedno s Grigorijem Lukijanovičem. Ja nemam čega da se odričem, nikad tebi nisam bio naklonjen i samo poznavajući carevo milosrđe zaustavio sam onda pogubljenje koje si zaslužio. Srce Srebrnoga se bolno steže, i promena koju je video u Godunovu učini mu se teža od same smrti. – Sad je već dosta milosrđa, – nastavi Godunov hladno, – Sećaš li se reči koju si dao caru? Sad se pokori njegovoj svetloj volji, i ako nam priznaš sve iskreno, onda ćeš izbeći mučenje i bićeš brzo pogubljen. Da počnemo ispit, Grigorije Lukijanoviču. – Čekaj, čekaj malo! – odgovori Maljuta s osmehom. – Imam ja s knezom naročite račune. Pritegni mu lance, Tomo! – reče on dželatu. Dželat je stavio luču u gvozdenu alku u zidu i privezao ruke Srebrnoga uza sam zid tako da se nije mogao maknuti. Tada Maljuta priđe bliže knezu i dugo ga posmatraše s istim osmehom na licu. – Gospodaru, kneže Nikita Romanoviču! – progovori on najzad. – Učini mi jednu veliku milost. On kleknu i pokloni se Srebrnom do zemlje. – Mi smo, – nastavi on s podrugljivom poniznošću, – mi smo prema tebi, kneže, maleni ljudi; tako veliku gospodu kao što si ti još nikad nismo svojim rukama ni pogubili ni mučili. Ne znam da li ću smeti da počnem ispit. Vele da u tvojim i mojim žilama ne teče ista krv… Maljuta je zastao; osmeh mu postade još otrovniji, oči se raširiše, a zenice sevahu. – Dopusti, gospodaru kneže, – nastavi on davši svome glasu molećiv izraz, – dozvoli pre ispita da vidim tvoju bojarsku krv radi hrabrosti. I on izvuče iza pojasa nož i klečeći priđe Srebrnom. Nikita Romanovič ustuknu i pogleda Godunova. Lice Borisa Fedoroviča bilo je nepomično. – A zatim, – nastavi Maljuta povišenim glasom, – zatim dopusti meni, seljaku, da ti sa kneževskih leđa sečem kaiše. Dopusti meni, prostaku, da od tvoje bojarske kože napravim pokrivač za konja. Dopusti mi, niskome robu, da nahranim svoje pse tvojim vlastelinskim mesom. Obično grub Maljutin glas sad je ličio na štektanje šakala, nešto između jecanja i smeha.

Srebrnom se diže kosa. Kad ga je Ivan Grozni prvi put osudio na smrt, on je bez straha išao na gubilište; ali ovde, u tamnici, s lancima na rukama i nogama, iznuren od gladi, on nije imao snage da izdrži ovaj glas i ovaj pogled. Neko vreme Maljuta je uživao u utisku koji je napravio. – Kneže, – ciknu on odjednom, bacajući nož i dižući se, – dopusti pre svega da ti pošteno vratim dug. I stisnuvši zube on diže ruku i htede udariti Nikitu. Srebrnom pojuri sva krv k srcu i pored ranije groze osetio je gnušanje koje izaziva prisustvo ili dodir neke gadne životinje. On upre na Godunova pogled pun očajanja. Istog trenutka podignuta ruka Maljutina zastade u vazduhu, uhvati je i zadrža Boris Fedorovič. – Grigorije Lukijanoviču, – reče Godunov sačuvavši svoju mirnoću, – ako ga ti udariš, on će razbiti glavu o zid i mi nećemo imati koga da ispitujemo. Znam ja tog Srebrnog. – Beži! – zaurla Maljuta. – Pusti da mu se narugam! Daj da mu se osvetim za Poganu Baru! – Osvesti se, Grigorije Lukijanoviču! Mi odgovaramo caru za nj. I Godunov je uhvatio Maljutu za obe ruke. Ali kao divlja zver koja je osetila krv Maljuta nije više znao za sebe. Vičući i proklinjući on polete na Godunova da bi ga srušio i mogao skočiti na svoju žrtvu. Između njih otpoče borba. Luča, koju je jedan od njih oborio na zemlju, ugasi se pod Borisovom nogom. Maljuta dođe k sebi. – Ja ću reći caru, – viknuo je on zadihano i promuklo, – da ti braniš njegove izdajnike. – A ja, – odgovori Godunov, – reći ću caru da si ti hteo ubiti njegova izdajnika pre ispita, jer se bojiš njegovih iskaza. Zvuk koji je ličio na rikanje ote se iz Maljutinih grudi, i on, viknuvši dželata, polete iz tamnice. Dok su se njih dvojica pipajući peli po mraku uza stepenice, Srebrni oseti da mu lanci popustiše i da se opet može kretati. – Ne očajavaj, kneže, – šapnu mu na uvo Boris Godunov stežući mu čvrsto ruku, – glavno je da dobijemo vremena. I on požuri za Maljutom pošto je prethodno zaključao za sobom vrata i pažljivo namestio reze. – Grigorije Lukijanoviču, – reče on Skuratovu stigavši ga na izlazu i predajući mu ključeve od ćelije u prisustvu čuvara – ti nisi zaključao tamnicu. Tako se ne radi: neko bi mogao pomisliti da ti držiš stranu Srebrnom.

U isto vreme dok se ovo događalo u tamnici, car Ivan se nalazio u svojoj odaji, mračan i nezadovoljan. Malo pomalo savlađivalo ga je dotle nepoznato osećanje. To osećanje bilo je nehotično poštovanje prema Srebrnom, čiji su smeli postupci bunili njegovu vladalačku ćud, ali se nisu poklapali s njegovim pojmovima o izdaji. Dotle je Ivan nailazio na otvorenu nepokornost bojara, koji su svojim rasprama zamračili njegovo detinjstvo, ili oholu neposlušnost kao u Kurpskog, ili ropsku poniznost kao kod onih koji su bili samo oko njega. Ali Srebrni nije pripadao ni jednoj od ovih grupa. On je delio ubeđenje svoga doba da neprikosnovena carska prava Ivanova potiču od boga; on je mislio u duhu ovog uverenja i, naviknut više na delanje nego na razmišljanje, nikad se nije namerno protivio caru, koga je smatrao predstavnikom volje božje na zemlji. Ali, pored svega toga, kad god bi video očiglednu nepravdu, srce bi mu planulo negodovanjem i urođena čestitost pobeđivala je na veru usvojena načela. Tada je on, čudeći se samom sebi i skoro nesvesno, činio protivno tim pravilima i ustvari odstupao od onog što su ona tražila. Ta plemenita nedoslednost bila je u suprotnosti sa svima Ivanovim pojmovima o ljudima i unosila pometnju u njegovo poznavanje ljudskog srca. Iskrenost Srebrnoga, njegova nepokolebljiva pravičnost i odsustvo lične koristi u svemu što je činio – bilo je očigledno za Ivana. On je uviđao da ga Srebrni neće prevariti, da se na njega može osloniti više nego ma na koga od zakletih opričnika; i kod njega se javljala želja da približi kneza sebi i da načini od njega svoje oruđe; ali u isti mah osećao je da mu to oruđe, pouzdano samo po sebi, može jednog dana neočekivano ispasti iz ruku; i samo pri pomisli na to njegova naklonost prema Srebrnom pretvarala se u mržnju. Iako promenljiva, osetljivost Ivanova pobuđivala ga je da se odrekne svojih krvavih dela i da se kaje, ali to su ipak bili trenuci; obično on je bio duboko uveren u svoju nepogrešivost, čvrsto verovao u božanski izvor svoje vlasti i čuvao je ljubomorno od svakog napada sa strane, a kao napad njemu je izgledala svaka, čak i prećutna osuda. Tako je bilo i sada. U njegovoj duši pojavila se želja da oprosti Srebrnom, ali odmah mesto nje došlo je ubeđenje da je Nikita Romanovič jedan od onih ljudi koji se ne mogu trpeti u državi. »Ako, – pomisli on, – celo stado ide desno, a jedna ovca skrene levo, pastir će tu ovcu ukloniti iz stada i zaklati«. Tako je pomislio Ivan i rešio u svojoj duši sudbinu Srebrnog. Sutradan moralo je da se izvrši njegovo pogubljenje; ali car je naredio da mu se skinu lanci i poslao mu je jelo i piće sa svoje trpeze. A da bi zaboravio utiske koje je u njemu izazvala unutrašnja borba – utisci neobični za njega, od kojih se osećao nelagodno – on je rešio da izađe u polje i da priredi lov sa sokolima. Jutro je bilo divno. Carski sokolar, njegov pomoćnik i sve osoblje lovačko išli su na konjima u bogatoj opremi sa sokolima i drugim lovačkim pticama na

rukavici i očekivali su gospodara u polju. Ne veli se uzalud od starine da nadmetanje u polju teši ucveljeno srce, a lovački plen veseli i raduje i starog i mladog. Ma kako da je bio car turoban kad je krenuo iz Slobode sa svojim opričnicima, lice mu se razvedrilo kad je ugledao sjajnu gomilu sokolara. Opšti sastanak bio je zakazan na livadi blizu dvorca kraj druma za Vladimir. Prvi sokolar u kaftanu od crvene kadife sa zlatnim čipkama i zlatnim pojasom, sa zlatotkanom kapom na glavi, u žutim čizmama i raskošnim rukavicama, sišao je s konja i prišao caru Ivanu u pratnji drugog sokolara koji je nosio na ruci belog sokola s kapicom na glavi i praporcima. Sokolar se pokloni do zemlje i upita: – Je li vreme, gospodaru, da počne zabava? – Vreme je, – odgovori Ivan, – počnite! Prvi sokolar pruži caru rukavicu izvezenu zlatnim šarama, uze belog sokola od svog pomoćnika i namesti ga caru na ruku. – Čestiti i slavni lovci, – reče sokolar okrenuvši se gomili opričnika, – zabavljajte se i uživajte u plemenitoj, lepoj i razumnoj igri lovačkoj; da se oslobodite svih briga i da vam se srce razigra od radosti! Zatim se okrete sokolarima: – Dobri i vredni sokolari, – reče on, – puštajte ptice i hvatajte divljač. Šarena gomila sokolara začas se raspršta po polju. Jedni su pojurili s vikom na ivicu šume; drugi poleteli prema malim jezercima, koja su svetlela u česti kao komađe razbijenog ogledala. Uskoro jata divljih plovki digla su se iz trske i poletela u vazduh. Lovci su pustili sokole. Plovke su bile poletele natrag u jezera, ali tamo su ih dočekali drugi sokoli, one su se uplašile i strelovito rasprštale na razne strane. Lovački sokoli razne vrste, uzbuđeni vikom pomoćnih lovaca, navališe na plovke, goneći ih, presecajući im put u letu, pravim udarcem padajući s visina kao kamen na leđa svoje žrtve. Tog dana pokazali su svoju sjajnu obuku Bedrjaj i Smeljaj, sibirske lovačke ptice, zatim Arbas i Anpras, »divlji« sokoli, pa Horjak, Hudjak, Maljec i Paljec. {29} Rđavo su prošli pored njih plovke i tetrebi, koje je niže osoblje lupajući bičevima teralo iz trske. Divno je bilo gledati let sokola raznih vrsta. Tetrebi su svaki čas padali prevrćući se u vazduhu. Neke uplašene plovke padale su pod noge konjima, i lovci su ih hvatali žive. Ali dan nije prošao bez štete. Mladi soko Gamajun poletevši sa visine na matorog tetreba koji je leteo sasvim nisko, razbi grudi o zemlju i pogibe. Dva druga sokola kazanska, Astrec i Sorodum, odleteše, i ni zviždaljke sokolara ni mahanje golubijim krilima nije moglo više da ih vrati.

Ali od svih bolji i divniji pokazao se tog dana carev beli soko, koji se zvao Adragan. Dvaput ga je puštao car, i dvaput je on dugo ostajao u vazduhu, sigurnim udarcem tukao divljač u letu i zadovoljivši se ponovo se spuštao na pozlaćenu rukavicu carevu. Ali kad ga car pusti treći put, Adragan se toliko pomami da poče napadati ne samo divljač nego i sokole koji su leteli oko njega. Dva dobra sokola su pala na zemlju, jer im je slomio krila. Uzalud su car i sokolari oko njega mamili Adragana crvenom čohom i ptičjim krilima. Beli soko pravio je u visini široke krugove, dizao se i nestajao u nebu i zatim kao munja padao na svoj plen; ali umesto da se spusti s njime na zemlju, Adragan se posle svake nove pobede dizao sve više i leteo sve dalje. Izgubivši nadu da će se Adragan vratiti, glavni sokolar požurio je da donese caru novu pticu. Ali car je voleo Adragana i krivo mu je bilo što se izgubio najbolji njegov soko. On je upitao glavnog sokolara kome je od slugu bilo povereno da čuva Adragana. Sokolar je odgovorio da je tu brigu imao Triška. Car Ivan naredi da zovnu Trišku. Ovaj je došao pred cara bled očekujući nekakvo zlo. – Zar se tako čuva najbolji carev soko? – upita car. – Zašto imaš vabilo kad ne umeš da namamiš sokola? Slušaj, Triška, tvoja je sudbina samo u tvojim rukama: ako pronađeš Adragana, nagradiću te tako kako niko tvoj nije ni sanjao; ali ako se soko izgubi, onda ću narediti da ti skinu glavu, neka to bude pouka i za druge, jer ia već odavno vidim da među sokolarima nema reda i da lov sa sokolima gubi svoj značaj. Kad to reče, Ivan pogleda prvog sokolara, koji je takođe prebledeo, jer je znao da car nikad ne baca uzalud ovakve poglede. Ne gubeći vreme Triška skoči na konja i odjuri u poteru za Adraganom moleći se usput svome svecu, svetom mučeniku Trifunu, da ga uputi kako će naći pticu. Međutim lov se nastavio svojim tokom. Prošlo je već dosta vremena otkako se car zabavljao u lovu i već su silni tovari divljači bili stavljeni na konje, kad jedan nov prizor privuče pažnju Ivanovu. Vladimirskim drumom lagano su išla dva slepca, jedan je bio srednjih godina, a drugi već starac sede grgurave kose i sa dugom bradom. Na njima su bile seljačke pohabane košulje, a na ubrusima prebačenim unakrst preko ramena s jedne strane je visio džak za milostinju a s druge pocepan kaftan svučen zbog jake vrućine. Ostale stvari kao gusle, balalajke i torbu s hlebom uprtio je snažan momak, koji im je bio vođa. Ispočetka je mlađi slepac išao držeći se rukom za rame svoga vođe, a sam je vodio starca. Ali momče se zanelo lovom i zaboravilo na svoje drugove. Tako su se slepci odvojili od onog koji im je služio mesto očiju. Uhvativši se jedan za drugoga oni su išli kuckajući po zemlji svojim

dugačkim štapovima i često posrćući. Kad ih je video Ivan Vasiljevič, nije mogao da se uzdrži od smeha. On im je prišao bliže. U tom trenutku slepac koji je išao napred pokliznu, pade u baru i povuče za sobom svog druga. Oba ustadoše blatnjavi duvajući, pljujući i grdeći svoga vođu koji je zinuo i blenuo u gizdave opričnike. Car se glasno nasmeja. – Ko ste, momci? – upita on. – Odakle ste i kuda idete? – Šta se tebe tiče! – odgovori mlađi slepac ne skidajući kapu. – Ako mnogo znaš, brzo ćeš ostariti. – Budalo! – viknu jedan opričnik. – Zar ne vidiš ko s tobom razgovara? – Sam si budala! – odgovori slepac izbečivši na opričnika svoje bele oči. – Kako mogu da vidim, kad nemam očiju. Kod tebe je druga stvar; ti imaš odbivši dva četiri, zato vidiš dalje i šire; reci ko je preda mnom, onda ću i ja znati. Car je dao znak opričniku da ćuti i blago ponovio svoje pitanje. – Mi smo naravi vesele, prokrstarili smo naselja i sela, – odgovori slepac, – sad idemo iz Muroma u Aleksandrovu Slobodu, idemo da se provodimo i da druge razonodimo, jednom da pomognemo a drugom odmognemo. – Tako dakle, – reče car, kome su se sviđali odgovori slepčevi. – Dakle vi ste muromski ugursuzi i vrdalame. A ima li kod vas u Muromu još junaka? – Kako da ne? – odgovori slepac bez ustezanja. – Toga zelja imamo uvek; ima kod nas čiča Mihej koji samoga sebe za perčin diže tri metra od zemlje, ima i tetka Uljana koja sama ide na megdan protiv buba-švaba. Opričnici se nasmejaše. Car odavno nije bio u tako veselom raspoloženju. »Pa ovo su zaista veseli ljudi, – pomisli on, – vidi se da nisu ovdašnji. Dosadili su mi oni moji pripovedači bajki, uvek jedno te isto pričaju. A i moje maškare ne vesele me više. Otkako sam se s jednim od njih neoprezno našalio, počeli su da me se plaše, ne možeš od njih iscediti šalu, kao da sam ja kriv što onom jadniku duša nije bila dobro pričvršćena uz telo«. – Čuješ li, momče, da li umeš da pričaš bajke? – Prema tome kakva je bajka i kome je treba pričati. Eto mi smo onomad pričali starickom vojvodi {30} bajku o kosmatoj kozi, ali nastradasmo, jer je ispalo kao da je žena vojvodina koza, pa nas je ona najurila od kuće i još su nas pre toga pošteno izlemali. Ubuduće nećemo tako pričati. Teško je opisati smeh i veselje koje je nastalo među opričnicima. Staricki vojvoda baš je bio pao u nemilost kod cara i slepčeva šala došla je u pravi čas. – Slušajte, dobri ljudi, – reče car, – idite u Slobodu, pravo u dvorac i tamo čekajte dok se ja vratim, recite da vas je car poslao. Neka vas dobro nahrane i napoje, a kad stignem kući, ja ću slušati vaše bajke. Kad su čuli reč »car«, slepci su se uplašili. – Care-gospodaru, – povikali su kleknuvši, – nemoj da nam zameriš grube

seljačke reči! Nemoj nas pogubiti, jer smo u neznanju skrivili. Car se nasmeja na ove reči i pođe ponovo u polje da nastavi lov, a slepci s vođom uputiše se prema Slobodi. Dok su ih opričnici mogli videti, oni su se držali jedan za drugog posrćući svaki čas, ali tek što su im izmakli iz vida, iza savijutka, mlađi slepac stade, pogleda na sve strane i reče svom drugu: – Jesi li se zamorio od ovog spoticanja, Koršune? Zasad stvar ide dobro, videćemo šta će biti docnije. Što si se toliko namrštio, čiko? Da ti nije žao što smo pošli na ovaj posao? – Nije to, – odgovori stari hajduk, – kad sam se primio posla neću se natrag osvrtati; ni sam ne znam šta mi ie: tako mi je teško na srcu kako još nikad nije bilo, i ma o čem počeo misliti, neprestano mi jedno te isto dolazi na um. – Pa šta ti to dolazi na um? – Slušaj, atamane, već je dvadeset godina prošlo kako mi je taj sinji teret, ta tuga pala na srce, a niko ni na Volgi ni u Moskvi ne zna za to; nikome ni |reči o tome nisam kazao; sakrio sam tu tugu u svojoj duši i nosim je već dvadeset godina kao kamen o vratu. Jednom sam hteo o velikom postu da postim, da na ispovesti sve ispričam popu, ali nisam mogao da se molim i napustim sve to. Ali sad me ponovo nešto guši i muči, čini mi se ako iskažem, biće mi lakše. A tebi lakše mogu reći nego popu, jer smo ti i ja istog zanata. Duboka tuga ocrtavala se na Koršunovom licu. Prsten je slušao i ćutao. Oba hajduka seli su kraj puta. – Mitka, – reče Prsten vođi, – sedi malo dalje od nas i dobro otvori oči; ako primetiš nekoga odmah daj znak; samo nemoj zaboraviti da si gluv i nem, ni reči da nisi prozborio. – Dobro, – reče Mitka, – ne boj se, neću govoriti. – Pregrizao jezik, budalo jedna, ne brbljaj, kažem ti. I s nama ne smeš razgovarati. Navikavaj se da ćutiš, inače možeš pred kime da bubneš neku reč, onda ni od nas ni od tebe neće ostati ni traga ni glasa. Mitka je otišao na jedno sto koraka i legao potrbuške naslonivši laktove na zemlju i podbradak na ruke. – Dobar je momak, – reče Prsten prateći ga pogledom, – ali je glup kao panj. Samo ga pusti, odmah će se izbrbljati. Ali šta ćemo kad nema boljeg od njega; on bar neće izneveriti: ako, ne daj bože, dođe do gustoga, on će braniti dobro i sebe i nas. Dakle, čiko, niko nas sada neće čuti, pričaj kakav to teret nosiš na duši? Samo nije morao da te pritisne baš sada. Stari hajduk obori svoju kudravu glavu i prevuče rukom preko čela. Imao je želju da priča, ali mu je bilo teško početi. – Znaš, atamane, ja sam u svom životu pogubio mnoge duše, nema govora.

Još od mladosti nešto me je povuklo mome krvavom zanatu. Počne li neki trgovac da se odupire ili neka žena zavrišti, a ia ih udarim nožem i kraj. Pa čak i sada kad bi se dogodilo da treba uputiti nekoga na onaj svet, ne bi mi ruka zadrhtala. Ali što da ti pričam! Zar ja tebe moram uveravati kad si i sam ne malo njih otpremio s ovoga sveta, to nije nikakvo čudo za te, je li? – Pa šta je s tim? – odgovori Prsten očigledno nezadovoljan. – To što ni ti ni ia nismo žene, ni skromne devojke, imamo na duši dosta ljudske krvi. Ali reci mi, atamane, ovo: da li se tebi dogodilo da, kad se setiš nekog svog čina, osetiš kao da te nešto klještima za srce uhvati, oblije te i vatra i jeza u isto vreme od glave do peta, a zatim te grize neprestano tako da ti se božji svet ne mili. – Ostavi, čiko, šta to pitaš. Nije sad vreme za to. – Evo, – nastavi Koršun, – već sam zaboravio mnoga svoja dela, samo jedno nikako ne mogu zaboraviti. Biće tome oko dvadeset godina; tada smo bili na Volgi, plovili na devet šajki, ataman nam je bio Danilo Kot, {31} za tebe se onda još nije znalo, a ia sam već bio poznat među gusarima pod imenom Koršuna. Napadali smo bogate lađe, pljačkali po lukama i sav dobiveni plen delili smo jednako među sobom, jer Danilo Kot nije trpeo svađe. Šta ćeš bolje od ovoga? Ugodan i slobodan život, uvek siti, dobro odeveni. Da si nas samo video kad obučemo šarene kaftane, nakrivimo kape, zaveslamo i veselo zapevamo; svet je listom izlazio iz sela i varoši na obalu da vidi junake, da se divi sivim sokolima. A mi samo veslamo i pevamo što nas grlo nosi, pucamo iz pušaka, namigujemo lepim devojkama. A neki put kad bismo posedali i ispravili naša koplja i mizdrake, onda su nam šajke izgledale kao ploveće šumice. Lep je bio život, ali vrag me je natentao. Jednom pomislim: kako to – ja radim više nego drugi a dobijamo svi jednako. I palo mi je na um da idem sam u pljačku, da otmem plen, ali da ga ne delim s družinom nego zadržim za sebe. Obukao sam prosjačko odelo, eto, kao mi sada, obesio o vrat torbu, turio nož u obojke i uputio se drumom prema jednom naselju da vidim neće li ko proći. Čekam, čekam, nema ni kola, ni trgovaca, nikoga. Počeo sam da se ljutim. Dobro, velim, ne daje mi bog da se koristim, onda ću opljačkati do kože prvog ko prođe, pa ma bio moj rođeni otac. Tek što pomislih, a drumom nailazi neka uboga žena i nosi nešto u košari pokrivenoj platnom. Čim je stigla do mene, ja skočim iz šipraga: – Stani, – viknem, – ženo! Daj ovamo košaru! – Ona klekne preda me: – Uzmi što hoćeš, samo ne diraj košaru! – »E, pomislih, znači tamo je kod tebe neki novac sakriven,« i dohvatim košaru. A žena poče kukati, grditi me, ujedati me za ruku. Ja sam već i onako bio ljut što mi je dan uzalud prošao, a tada sam se još više razjario. Kao da me je nečastivi podbadao, izvukao sam nož i sjurio ga ženi u grlo. Kad ona pade, obuze me strah. Počeo sam da bežim ali se predomislim i

vratim po košaru. Mislim: kad sam već ubio ženu da bar ne bude badava. Ščepah košaru i ne otvarajući je pojurih šumom. Nisam mnogo odmakao, noge mi počeše klecati, mislim: treba da sednem, odmorim se i vidim ima li mnogo novaca u košari. Podignem platno, pogledam, a tamo malo dete, jedva živo, teško diše. »Ah, vraže jedan, pomislih, dakle zbog tebe nije htela žena dati košaru! Dakle, zbog tebe sam uzeo greh na dušu!« Koršun je hteo nastaviti ali je ćutao i zamislio se. – A šta si učinio s detetom? – upita Prsten. – Šta misliš, možda ga je trebalo maziti, je li? Šta sam učinio? Zna se šta… Starac je opet ućutao. – Atamane, – reče on odjednom, – kad pomislim na to, srce mi se steže. Osobito danas, kad sam se obukao kao prosjak, setio sam se svega toga tako živo kao da je sve bilo tek juče. I ne samo to doba već, ne znam zbog čega, palo mi je na um i mnogo šta o čemu već odavno nisam mislio. Vele da to ne sluti na dobro kad se čovek bez razloga počne sećati onog što je već odavno zaboravio. Starac je teško uzdahnuo. Oba hajduka ućutaše. Odjednom iznad njihovih glava začu se šum krila i jastreb prevrćući se pade starcu pred noge. U isti mah carski soko Adragan lagano je presekao vazduh i odleteo dalje kao da nije hteo da se spusti na zemlju za svojim plenom. Mitka je mahnuo rukom. U daljini su se pokazali sokolari. – Čiko, – odgovori Prsten žurno, – zaboravi što je bilo; sad nismo hajduci nego slepi pripovedači. Eno, dolaze carski ljudi, skoro će biti ovde. Brže, čiko, razvedri se, dočekaj ih šalom. Stari hajduk odmahnu glavom. – Ja neću dobro proći, – reče on pokazujući mrtvog jastreba. – To je mene ubio beli soko. Vidiš, već ga nema. Ubio i nestao. Prsten upre pogled u svog druga i počeša se zlovoljno po glavi. – Slušaj, čiko, – reče, – ne znam šta ti je danas, ali neću da te prisiljavam. Kažu da srce uvek sluti istinu. Možda i tvoje srce predoseća kakvu nesreću. Ostani ti, a ja ću sam otići u Slobodu. – Ne, – odvrati Koršun, – nisam ti to zato kazao. Ako mi je već suđeno da poginem u Aleksandrovoj Slobodi, zašto da ostajem! Izgleda tako mi je pisano. Nego, evo zašto sam ti sve to pričao. Da li ti je poznato selo Bogorodicko na Volgi? – Kako da ne, poznato mi je. – A na jedno pet vrsta blizu tog sela mesto zvano Popov Krug? – Znam i Popov Krug. – A na Popovom Krugu sećaš li se starog hrasta?

– Sećam se i hrasta, samo ga nema više, posečen je. – Posečeno je stablo, ali panj je ostao. – Pa šta je s tim? – Evo šta. Ja više nikad neću videti majku-Volgu, a ti ćeš se možda još vratiti u naš mili zavičaj. Kad budeš na Volgi, otidi na Popov Krug, potraži panj staroga hrasta, pa kad ga nađeš idi četrdeset pet koraka od njega prema sunčevu zahodu. Tačno izbroj korake i onda kopaj na tom mestu. Tamo sam, – nastavi Koršun tihim glasom, – zakopao nekad veliko blago. Ima tamo mnogo našeg i stranog novca u zlatu i srebru, ima dukata i rubalja. Ako nađeš to mesto, sve će biti tvoje. Šta će mi blago na onom svetu? A kad pomislim neki put da ću morati tamo da odgovaram za sva svoja dela koja sam u ovom životu počinio, prosto me jeza prožme, naročito u noćno doba. Ti, atamane, kad me više ne bude, daj mi parastos. Tako će ipak biti bolje. I nemoj da štediš novac za parastos, plati dobro popu, neka služi kako valja, sve po redu. Ti znaš da mi je ime Jemelijan, to su mi ljudi dali nadimak Koršun, a na krštenju sam dobio ime Jemelijan; i pop neka čita parastos na to ime; a ti, atamane, plati mu dobro, nemoj žaliti novaca; ostavljam ti veliko blago, biće ti dosta za ceo vek. Koršunove reči prekinuli su sokolari koji su dojurili u tom trenutku. – Hej, prosjaci, – viknu jedan od njih, – na koju je stranu odleteo soko? – Rado bih vam kazao, draga braćo, ali evo već četrdeset godina kako mi je trunčica u oku. – Kako to? – Jednog dana odem ja u planinu da gulim liko sa kamena, vidim stoji hrast, a u njegovoj duplji pilići pijuču. Uvučem se u duplju, pojedem piliće, ali tako se ugojim da ne mogu natrag izaći. Šta da radim? Potrčim kući, uzmem sekiru, proširim rupu i izađem. Ali kad sam sekao drvo, valjda sam u oči natrunio, jer otada ništa ne vidim; kad jedem dogodi mi se da kašiku stavim u uho, a kad me nos svrbi, češem se po leđima. – Ta vi ste oni slepci s kojima je car razgovarao, – smejući se reče sokolar. – Bojari se još i sada smeju vašim lakrdijama. Dakle, mi smo zabavljali cara danju, a vi ćete morati noću da ga zanimate. Vele da je car željan da sluša vaše priče. – Daj, bože, zdravlja njegovoj carskoj milosti! – prihvati Koršun promenivši naglo način, – zašto nas ne bi slušao. Ako nam se do noći ne ukoči jezik, možemo pričati do zore. – Dobro, dobro, – rekoše sokolari, – drugi put ćemo s vama ćeretati. A sad idemo da tražimo carskog sokola, da spasemo našeg druga. Ako Trifun ne nađe Adragana, nema na njemu glave, car se ne šali. Opričnici su odjurili dalje. Prsten i Koršun ponovo se uhvatiše za Mitku i produžiše put u

Aleksandrovu Slobodu. Nisu stigli još ni do prvih kuća, kad su primetili dva pevača koji udarahu u balalajku i pevahu iz sveg glasa: U suseda domaćina Ima šale, ima vina. Kad su im se hajduci približili, jedan od pevača, momčina riđe kose, s paunovim perom na kapi, naže se Prstenu: – Ima već pet dana kako je tvoj knez u tamnici, – reče mu tiho neprestano dodirujući žice. – Sve sam doznao. Sutra mu je kraj. On je zatvoren u velikoj tamnici prekoputa Maljutine kuće. S koje ćemo strane pustiti crvenog petla? – S one! – odgovori Prsten pokazavši očima stranu suprotnu tamnici. Riđi pevač udari prstima po žicama svoje balalajke i okrenu se od Prstena kao da nije ni govorio s njime, pa nastavi tankim glasom: U suseda domaćina Ima šale, ima vina.

XXI PRIČA Lov je zamorio cara Ivana i on se povukao u svoju ložnicu ranije nego obično. Uskoro dođe i Maljuta s ključevima od tamnice. Na pitanje carevo, Maljuta odgovori da nema ništa novo, da je Srebrni priznao kako je u Moskvi branio Morozova i da je u tom okršaju ubio sedam opričnika, a Vjazemskom rasekao glavu. – Ali, – dodade Maljuta, – neće da prizna da je bio u zaveri protiv tebe, niti hoće da prokaže Morozova. Posle jutrenja ispitaću ga ja sa dželatom, pa ako na vatri ni na mukama ne optuži Morozova, onda više nemamo šta da čekamo nego odmah možemo svršiti s njime. Ivan ništa ne odgovori. Maljuta je hteo nastaviti, ali je u sobu ušla stara dojkinja Onufrijevna. – Gospodaru, – reče ona, – ti si jutros poslao ovamo dva slepca; bajagi neki pripovedači, oni čekaju tu u hodniku. Car se seti jutrošnjeg susreta i zapovedi da dovedu slepce. – A znaš li ti njih, gospodaru? – upita Onufrijevna. – Zašto pitaš? – Ama jesu li oni zaista slepi? – Kako? – reče Ivan i sumnja odmah obuze njegovu dušu. – Slušaj me, gospodaru, – nastavi dojkinja, – čuvaj se ovih ljudi, osećam da oni ne misle dobro; čuvaj ih se, gospodaru, poslušaj mene. – Znaš li šta o njima? Govori, – reče Ivan. – Ne pitaj me, baćuška; moje znanje ne može se iskazati rečima; slutim da nisu dobri ljudi, a zašto – ne pitaj. Još nikoga nisam uzalud savetovala da se čuva. Da me je poslušala tvoja pokojna mati, možda bi još i sada bila živa. Maljuta je sa zebnjom pogledao dojkinju. – A zašto me ti gledaš? – reče Onufrijevna. – Ti samo znaš nevine ljude ubijati, a kad treba naći zločinca, za to, izgleda, nisi. Za takvo što nemaš njuha,

riđe pseto. – Gospodaru, – uzviknu Maljuta, – dopusti mi da ispitam ove ljude. Ja ću odmah videti ko su i ko ih je poslao. – Nije potrebno, – reče Ivan, – ja ću ih sam ispitati. Gde su? – Tu su, baćuška, pred vratima, čekaju u hodniku, – odgovori Onufrijevna. – Daj mi, Maljuta, onaj pancir što visi na zidu, pa izađi kao da ćeš kući, a kad uđu, vrati se i sakrij sa svojim momcima iza vrata; čim ja viknem, odmah utrčite i uhvatite ih. Onufrijevna, daj mi palicu. Car navuče pancir, povrh njega crni stihar, leže na postelju i metnu uza se onu istu palicu kojom je pre nekog vremena probo nogu glasniku kneza Kurpskog. – Sad neka uđu! – naredi on. Maljuta metnu ključeve pod carevo uzglavlje i iziđe zajedno s Onufrijevnom. Kandila pred ikonama bacala su slabu svetlost po sobi. Car ležaše sa izrazom umora na licu. – Uđite, ubogi, – reče dojkinja, – car vas zove. Prsten i Koršun ušli su oprezno i tromo pomičući noge i pipajući rukama sve oko sebe. Jednim brzim pogledom Prsten je premerio sobu i sve predmete u njoj. Levo od vrata bila je peć, u uglu prema vratima careva postelja; između postelje i peći bio je prozor koji se nikad kapcima nije zatvarao, jer je car voleo da mu prvi sunčani zraci dopru u sobu. Sad je kroz taj prozor provirivao mesec i njegova srebrna svetlost odsjajivala je na porcelanskim pločama kaljeve peći. – Zdravo, slepci, muromski ugursuzi i vrdalame, – reče car posmatrajući krišom ali pažljivo lice hajducima. – Da bog poživi mnogo godina tvoju carsku milost, – odgovoriše Prsten i Koršun klanjajući se do zemlje. – Neka te brani, spase i pomiluje majka božja što si dobar prema nama, sirotim i ubogim, koji idu zemljom, brode vodom, a belog sveta ne vide. Neka te čuvaju sveti apostoli Petar i Pavle i sveti Jovan Zlatoust, i Kuzman i Damjan i svi sveti ugodnici. Gospod ti dao sve što želiš. Da bog da uvek išao u zlatotkanom odelu, dobro jeo, dobro pio i slatko spavao. Neka ti dušmane muči glad i žeđ, neka bi se vazda previjali od grčeva, a telo im se kupilo kao koža na vatri. – Hvala, hvala, božjaci, – reče Ivan, neprestano posmatrajući hajduke, – a jeste li već davno oslepeli? – Još odmalena, baćuška care, – odgovori Prsten klanjajući se, – obojica smo odmalena slepi. Ne pamtimo kad smo sunašce božje videli. – A ko vas je naučio da pevate pesme i pričate skaske?

– Sam gospod, baćuška, sam gospod nam je taj dar poklonio još od starih vremena. – Kako to? – upita Ivan. – Naši stari kazuju, – odgovori Prsten, – a i pesma to veli, da se u staro vreme, kad se Hristos vaznesao na nebo, rastužiše svi siromasi, slepi i hromi, sva prosjačka braća: »Kuda, Hriste, odlaziš, na kome nas ostavljaš? Ko će nas nahraniti i žeđ utoliti?« I reče im Hristos, car nebeski: »Daću vam brdo od zlata, potok od mleka, bogate vinograde i rodne jabuke; bićete siti i pijani, odeveni i obuveni«. Tada reče Jovan Bogoslov: »Saslušaj me, Spase milostivi. Ne daj njima gore od zlata, reke od meda, ni bogatih vinograda, ni rodnih jabuka. Oni neće moći to za sebe sačuvati: doći će silni i bogati i oteće im njihovo blago. Daj ti njima, Hriste, care nebeski, daj im ime tvoje Hristovo, daj njima slatke pesme i lepe priče o slavnoj prošlosti i o životu božjih ljudi. Poći će oni po svetu i kazivaće ljudima o starini – svako će im dati ruha i kruha«. I reče Hristos, car nebeski: »Neka bude kao što reče, Jovane. Neka pevaju slatke pesme uz zvonke gusle i neka pričaju o starini. A ko ih nahrani i napoji i primi u tamnu noć pod svoj krov, tome ću dati mesto u raju, rajska vrata biće mu otvorena«. – Amin, – reče Ivan. – A kakve priče znate? – Znamo svakojake, baćuška care, sve koje ćeš izvoleti saslušati. Ako hoćeš, ia ću ti kazivati o Jeršu Jeršoviču, sinu Štetinikovu, o sedmorici Simeona, o zmaju Goriniču, o samogudim guslama, o Dobrinji Nikitiču, o Akundinu… – A zar samo ti znaš da pričaš, – prekide ga Ivan. – Zašto je onda starac došao s tobom? Prsten se setio da je Koršun skoro celo vreme ćutao, te da ga oslobodi te za pripovedača neprirodne zamišljenosti, najednom promeni ton i govor i pređe na lakrdije. – Ovaj čiča? – reče on i neprimetno nagazi Koršunu nogu. – Ovo je moj drugar Ameljka Gudok, duga brada, kratka pamet; kad ja počnem nešto masno govoriti, on to uvek odobrava, hvali ali ćuti. Je li tako, čiko, bela brado, patkina glavo, kokošje noge – gledaj da ne izgubimo pravac. – Tako je, – prihvati Koršun došavši k sebi, – vina nam je puna čaša, pijmo do dna kad je naša. Eto, tako, čiča, pevčev glas, krtičino oko, pošli smo na čas, stići ćemo daleko. – Aj ljulji tararama, koze plešu u gorama, – upade Prsten cupkajući nogama, – koze vode kolo, muve oru njivu, a u babe Jefrosinije zvoni u levom uhu. – Aj ljuljušenjki ljulji, – prekide ga Koršun takođe cupkajući, – aj ljuljušenjki ljulji, sedi rak na zemlji, al’ ne tuži rak, jer je veseljak, kad nadođe voda, opet biće zgoda. – Eh, baćuška care, – dovrši Prsten i pokloni se do zemlje, – nemoj da nam

zameriš, ovo nije priča nego tek uvod. – Dobro, – reče Ivan zevajući, – vidim da ste ispekli zanat; nego počnite priču o Dobrinji, božjaci, možda ću slušajući vas zaspati. Prsten se pokloni još jednom, nakašlja i otpoče. »U kneževskom dvoru Vladimira, kneza kijevskog, bila je velika gozba na koju je pozvao kneževe, bojare i vitezove. Sunce se klonilo zapadu i gozba je bila u jeku kad svi odjednom začuše ratnu trubu. Tada reče Vladimir, knez kijevski, jasno sunašce: »Čujte me, čestiti kneževi, bojari i hrabri vitezi! Pošaljite dva dobra junaka, neka doznadu ko se usudio da dođe pred Kijev? Ko je smeo ratnom trubom pozivati kneza Vladimira?« Diže se buka međ junacima u carskom dvoru, zazveketaše im oštri mačevi o bedrima, začu se lupa kopalja na stepenicama, a kape poleteše uvis. Navlače hrabri vitezi ratnu opremu, jašu konje od megdana i izlaze u polje ravno…« – Čekaj, – reče Ivan, s namerom da pokaže kako stvarno ima želju da sluša pričanje, – ja znam tu priču. Bolje je da čujem onu o Akundinu. – O Akundinu? – reče Prsten zbunjeno, jer se setio da se u toj priči veliča slobodni Novgorod, koji nije bio po ćudi Ivanu – ta priča, baćuška care, nije lepa, prosta je; izmisliše je glupi seljaci novgorodski, a ia sam je, čini mi se, gospodaru, skoro i zaboravio… – Kazuj, slepče, – reče Ivan strogo, – kazuj je kakva je i da nisi reči propustio. I car je u sebi uživao što je doveo slepca u takvu nepriliku. Mada je Prstenu bilo krivo što je sam predložio tu priču, i ne znajući koliko je ona već poznata caru, on se ipak rešio da je priča celu, ne propuštajući ništa. »U starome gradu Novgorodu, u čaršiji novgorodskoj, živeo je mladi junak Akundin. Niti rakiju pekao, niti pivo spravljao, niti se trgovinom bavio; nego se družio s gusarima i plovio na lakim šajkama niz reku Volhov. Jednom sede on u šajku s jedrima, ukloni vesla javorova, a sam uze kormilo. Plovi šajka niz Volhov reku, dok ne naiđe na strmu stenu. A u to doba po obali ide božji čovek. Prihvati on Akundina za bele ruke i odvede ga na jedno brdo, a kad ga pope na to brdo, ovako mu reče: »Pogledaj-de, mladi junače, da li vidiš grad Rastislavalj na reci Oki. Pogledaj, pa mi kaži šta se tamo zbiva«. Pogleda Akundin i vide veliku nesreću: stare sluge mladog kneza rjazanskog Gleba Olegoviča skupiše se na trgu da brane svoga gospodara ako bude snage. A po reci Oki plovi strašno čudovište neviđeno, zmaj Tugarin. U dužinu je tri stotine hvata, repinom tuče rjazansku vojsku, leđima ljulja strme stene i traži da mu dadu stari danak. Tada uze starac Akundina za bele ruke i ovako mu reče: »Kaži mi se, neznani junače, kako ti je ime i prezime!« A Akundin odgovori na to pitanje: »Ja sam rodom iz Novgoroda, a zovem se Akundin Akundinovič«.

»Tebe sam čekao, Akundine Akundiniču, trideset i tri godine, ia sam tvoj rođeni stric, brat tvog pokojnog oca Akundina Putjatiča. Evo predajem ti mač tvoga roditelja, Akundina Putjatiča«. – Ne dovršivši ove reči božji čovek stade umirati, od belog se sveta odvajati i na samrti ovako reče: »Milo dete moje, Akundine, kad budeš u Novgorodu, pokloni mu se i pozdravi ga rečima: Bog ti dao, slavni Novgorode, da poživiš mnogo vekova, a sinovi tvoji nek ti slavu umnože. Da bi ti i tvoja deca vazda bila moćna i bogata!« – Dosta, – prekide ga car zlovoljno, – zaboravljajući da mu je cilj bio jedino da motri na slepca. – Počni drugu priču. Kao uplašen, Prsten savi kolena i pokloni se do zemlje. – Kakvu priču želiš, care gospodaru? – upita on s lažnim, a možda i istinitim strahom. – Hoćeš da ti pričam o Baba-Jagi, Čurilu Plenkoviču ili Ivanu Jezeru? Ili bi možda želeo štogod pobožno? Ivan se seti da ne treba plašiti slepce, zato je zevnuo još jednom i upitao već sanjivim glasom: – A šta znaš od pobožnih priča? – O Aleksiju božjem čoveku, baćuška, o Jegoru Hrabrom, o Josifu Prekrasnom i o Golubinoj knjizi. {32} – Pa dobro, – reče Ivan, kome oči kao da su se sklapale, – pričaj o Golubinoj knjizi. A i bolje je za nas, grešne, da zaspimo uz pobožnu priču. Prsten se opet nakašlja, ispravi i poče otegnutim glasom: »Nadneo se jednom oblak taman, a iz toga strašnog oblaka podiže se božja oluja; kad je nebo razderalo nedra, iz njih pade knjiga Golubina. Oko te se knjige sakupiše četrdeset careva i carevića, četrdeset kraljeva i kraljevića, četrdeset kneževa i kneževića, četrdeset popova i popića, mnogo bojara, ratnika i raznog malog sveta pravoslavnog. Među njima beše pet najvećih careva: car Isaj, car Vasilije, car Konstantin, car Vladimir Vladimirovič i premudri car David Jevsejevič. Tada zbori Vladimir car: »Braćo moja, ko je među nama najveštiji knjizi? Ko bi mogao da pročita knjigu Golubinu? Da nam kaže sve o božjem svetu: otkud nama ovo sjajno sunce, otkud nama tiha mesečina, otkuda su nebrojene zvezde, otkud divna rujna zora, otkud vetar buran i nemiran i otkud je taman oblak strašni? Od čega je stvoren svet, narod? Kako su na zemlji postali carevi, kako kneževi i bojari, kako postade seljak pravoslavni? Svi su carevi ućutali. Onda dade odgovor mudri car, premudri David Jevsejevič: »Kazaću vam, braćo, za ovu knjigu Golubinu, ova knjiga nije tako mala, četrdeset hvati ima u dužinu, u širinu dvadeset hvati; teško je podići ovu knjigu, a još teže držati u ruci; teško joj pročitati sve redove, nema ruke koja bi mogla prevrnuti sve njene listove i nema ko da pročita ovu knjigu. Nju je pisao

Jovan Bogoslov, a čitao je Isaija prorok, čitao tri godinice a pročitao svega tri strane. Ja ne mogu pročitati božju knjigu. Sama mi se knjiga otvorila, listovi se sami prevrnuli, od sebe se reči pročitale. Pa ću vam ne gledajući u knjigu i ne čitajući sve kazivati po pameti i po predanju od najstarijih vremena kako je bilo. Jarko sunce postade nam od svetloga lika božjeg, a mlad mesec tihi od njegovih grudi; sitne zvezde od njegovih očiju, rujne zore od sjaja njegove odeće; burni vihori to je dah božji, teški oblaci – misli božje; tamne noći sena od njegovog plašta. Od Adama su ljudi postali, a od njegove glave carevi, od kostiju mu kneževi i bojari, od kolena seljak pravoslavni, od kolena je i žena postala«. Svi se cari njemu pokloniše: »Hvala tebi, svetli gospodaru, mudri care i najmudriji, Davide Jevsejeviču. Još nam nešto kaži i poveri: koji je car nad svima carevima car? Koja je zemlja svima zemljama mati? Koje je more svima morima mati? Koja je reka prva među rekama? Koja je gora svima gorama mati? Koji je grad svima gradovima mati?« Tu Prsten kradomice baci pogled na Ivana Vasiljeviča koga kao da je san sve više savlađivao. On bi katkad kao s mukom otvarao oči pa ih je opet sklapao, ali svaki put potajno je gledao ispitivački i oštro Prstena. Ovaj namignu na Koršuna i nastavi: »Odgovara njima premudri car David: »Kazaću vam, braćo, i poveriti kako veli knjiga Golubina. U toj knjizi je napisano ovo: Beli car je car careva, jer veruje veru pravoslavnu, hrišćansku veru, bogomoljnu; on veruje u majku božju i u svetu trojicu nedeljivu. Njemu se sve horde poklonile i svi jezici pokorili, njegova vlast je nad svima zemljama, nad celim svetom, a ruka mu carska i hrišćanska uzdignuta je visoko nad svima. I svi će se privoleti belome caru jer je on car nad carevima. Sveta ruska zemlja je svima zemljama majka, u njoj je crkva saborna, apostolska. Okean je svima morima mati, usred njega je crkva saborna, a u toj crkvi su mošti pape rimskog Klimentija; to more opkolilo je sve zemlje a sve reke utiču u njega, sve hrle prema okeanu. Jordan je svima rekama mati, u njemu se krstio sam Isus Hristos, car nebeski. A Tavor gora je svima gorama mati, na toj slavnoj gori preobrazio se sam Isus Hristos i pokazao se u slavi učenicima svojim. Jerusalim je majka svima gradovima, taj grad stoji usred zemlje, u njemu je saborna crkva, u njoj grob gospodnji, u grobu rize samoga Hrista, oko njega gore kadionice i neugasive sveće voštanice«. Tu Prsten ponovo pogleda na Ivana. Careve oči bile su zatvorene, dah lagan i ujednačen. Grozni kao da je spavao. Ataman gurnu laktom Koršuna. Starac pođe dva koraka napred. A Prsten produži pređašnjim otegnutim glasom: »Svi mu se carevi pokloniše: »Hvala ti, svetli gospodaru, premudri care Davide Jevsejeviču. Još nam kaži, care, koja je riba svima ribama majka? Koja

je ptica svima pticama mati? Koja je zver nad svima zverovima zver? Koji je kamen otac svem kamenju? Koje je drvo mati svem drveću? Koja je trava svima travama mati?« Odgovara im premudri car: »Kazaću vam, braćo, i o tim stvarima. Kit riba je svima ribama mati, na tri kita cela zemlja stoji; Jestrafil ptica je svima pticama mati, ona živi na sinjem moru, kada krilima zamahne, uskoleba se celo more plavo i tope se velike galije; a kada Jestrafil zaleprša krilima, u dva sata posle ponoći, tada pevaju petlovi celom zemljom i sva zemlja tada se osvetli«. Prsten sa strane oprezno pogleda na Ivana. Car je ležao sklopljenih očiju, usta su mu bila otvorena kao da spava. U isto vreme, kao u skladu sa svojim poslednjim rečima opazi Prsten kroz prozor kako je crkvu u dvorcu i krovove obližnjih zgrada ozarila svetlost dalekog požara. On polako gurnu Koršuna, koji se još za jedan korak primaknu Ivanu Vasiljeviču. »A Indra zver je nad svima zverovima zver«, – nastavi Prsten, – »ta zver ide pod zemljom kao sunce po nebu, rogom rije majku zemlju vlažnu, a iz nje ističu duboki izvori, reke i potoci. Alatir kamen je svem kamenju otac; na belom kamenu Alatiru sam Isus Hristos se odmarao i besedio sa dvanaest apostola svojih utvrđujući veru hrišćansku; učvrstio je veru na kamenu, razaslao je knjige po celoj zemlji. Kiparis je svem drveću majka; od tog drveta je napravljen čudotvorni krst na kome je bio raspet sam Isus Hristos, nebeski car, između dva razbojnika. Plakavac trava je svima travama mati. Kad je bio raspet Hristos, dođe k njemu bogomajka da vidi svog sina na krstu; iz njenih očiju kapale su suze na zemlju, a iz tih prečistih suza nikla je i porasla plakavac trava; od korena te trave u Rusiji se prave krstovi koje nose stari kaluđeri i pobožni hrišćani«. Tu car duboko uzdahnu, ali ne otvori oči. Odblesak požara bivaše sve veći. Prsten se bojao da uzbuna ne počne pre nego što bi oni dobili ključeve. Pošto se sam nije smeo maknuti da mu car ne bi po glasu opazio kretanje, on samo pokaza Koršunu na požar, zatim na Ivana koji je spavao i nastavi: »Svi se carevi njemu pokloniše: »Hvala ti, svetli gospodaru, premudri care Davide Jevsejeviču. Lepo ti i pametno zboriš kao da iz knjige čitaš«. Tada reče car Vladimir: »Reci mi i protumači ovo. Noćas sam malo spavao, a mnogo sanjao, video sam u snu dve zveri: jednu belu a drugu sivu, koje su se borile među sobom, i bela zver je nadjačala sivu«. Odgovori premudri car David Jevsejevič: »Nisu to dve zveri, kneže Vladimire, nego to se zbilo na ovome svetu, to je bilo u našoj Rusiji. Srele su se pravda i krivda. Bela zver je pravda, a siva je krivda. Pravda je tad krivdu pobedila, pa se bogu u nebo vratila, a krivda je ostala na zemlji. Ko bude živeo u pravdi, taj će naslediti carstvo nebesko, a ko bude živeo u krivdi, taj će dobiti večite muke…«

Uto se začu lako hrkanje Ivanovo. Koršun je pružio ruku prema carskom uzglavlju, a Prsten se bliže primakao prozoru; ali da svojim iznenadnim ćutanjem ne bi prekinuo carev san, on je nastavio priču istim ujednačenim glasom: »Svi se cari njemu pokloniše: »Hvala, svetli gospodaru, premudri care Davide Jevsejeviču. Još nam kaži, koji se greh može oprostiti, a za koji oproštenja nema? Odgovori im premudri car David Jevsejevič: Svaki se greh može okajati, ali za tri greha teško je kajanje: kad ko kumu svoju osramoti, kad ko grdi svoje roditelje, kad… « U tom trenutku car iznenada otvori oči. Koršun trže ruku, ali već beše kasno: njegov pogled se sukobi s carevim. Neko vreme oni su nepomično gledali jedan u drugog kao vezani nekom čudnom neodoljivom silom. – Slepci, – reče car odjednom i skoči na noge, – treći greh je kad se ko obuče kao prosjak i uđe u carevu ložnicu! Šiljkom svoje palice on udari Koršuna u prsa. Hajduk se uhvati rukom za palicu, zaljulja se i pade. – Hej, – viknu car i istrgnu palicu iz Koršunovih grudi. U sobu s bukom utrčaše naoružani opričnici. – Uhvatite obojicu! – naredi Ivan. Kao razjaren pas polete Maljuta na Prstena, ali ga ataman vrlo vešto lupi pesnicom u grudi, razbi prozor nogom i skoči u vrt. – Opkolite vrt, hvatajte razbojnika! – urlao je Maljuta previjajući se od bolova i držeći se obema rukama za trbuh. Međutim su opričnici podigli Koršuna. Ivan je stajao u crnoj mantiji ispod koje se sijao oklop, s palicom u drhtavoj ruci, uperivši strašne oči u ranjenog hajduka. Uplašene sluge držahu sveće u rukama. Kroz razlupan prozor video se plamen požara. U Slobodi nastade uzbuna; zvona su zvonila na uzbunu. Natmurena lica, oborivši oči, stajaše Koršun, opričnici ga pridržavahu, velike krvave mrlje išarale su mu košulju. – Slepče, – reče car, – govori ko si i šta si nameravao? – Nemam šta kriti, – odgovori Koršun. – Hteo sam da uzmem ključeve od tvoje riznice, a protiv tebe ništa nisam hteo učiniti. – Ko te je poslao? Ko su tvoji drugovi? Koršun bez straha pogleda Ivana. – Uzdanice naša, pravoslavni care! U mladosti pevao sam pesmu: »Ne šumi, mati zelena goro!… « U toj pesmi pita car hajduka s kime je bio u društvu. A ovaj mu odgovara: Imao sam četiri druga, prvi je bila tamna noć, a drugi… – Dosta, – prekide ga Maljuta, – videćemo šta ćeš ti pevati kad ti počnu