Aleksej Nikolajevič Tolstoj - Knez Srebrni

– A onaj crnooki mladić u dnu stola sa tako prijatnim licem? Njegove crte su mi poznate, ali ne mogu da se setim gde sam ga video. – Video si ga, kneže, pre pet godina bio je u službi kao rinda {15} na carskom dvoru; samo on je od tog doba mnogo postigao i još više će postići; to je Boris Fedorovič Godunov, omiljeni savetnik carev. Gledaj, – nastavi bojar spuštajući glas, – vidiš li pored njega onog riđeg širokih pleća, ni na koga ne gleda nego sav natmuren tamani pečenje od labuda? Znaš li ko je to? To je Grigorije Lukijanovič Skuratov-Bjeljski, zvani Maljuta. On je i prijatelj, i poverenik i dželat carev. U ovom manastiru postavili su ga za paraklisijarha. Rekao bih, car ne može da makne bez njega, pa ipak čim rekne svoju reč Godunov, biće po njegovom, a ne po Maljutinom. A onaj tamo, sasvim mlad, što liči na lepu devojku, koji sipa caru vino, to je Fjodor Aleksijevič Basmanov. – Onaj? – upita Srebrni poznavši mladića čiji mu je devojački lik pao u oči u dvorištu i čija iznenadna »šala« zamalo što ga nije stala života. – Taj isti. Da znaš samo kako ga car voli: čini ti se, ne može da živi bez njega; a kad bi došla neka ozbiljnija stvar, od koga će tražiti savet? Od Borisa Godunova, ne od ovoga. – Da, – reče Srebrni pažljivije gledajući Godunova, – sad ga se sećam. Nije li on bio među carevim lovcima? – Jeste, kneže, zaista je pratio cara u lovu. Kao što vidiš, dužnost je neznatna, u kojoj je teško istaći se. Ali jednom u lovu počeli su gađati iz luka. Bio je prisutan i hanov poklisar Devlet Murza. Svaka strela koju bi on pustio pogađala je tatarsku kapu, koju su natakli na stub, jedno sto koraka od carskog šatora. To je bilo posle ručka i gosti su se bili obredili mnogim čašama. Tada ustade Ivan Vasiljevič i reče: Dodajte mi moj luk i ja neću pogoditi ništa gore od Tatarina! Tatarin se obradova: Pogodi, veli, gospodaru! Ja se kladim u ergelu od hiljadu konja, a u što ti? – Ja dajem grad Rjazan, – reče car i ponovi: Dodajte mi moj luk! Na tu zapovest Boris polete tamo gde je stajao carski konj sa lukom i strelama o sedlu, uzjaha ga i videsmo kako konj pod njime skače, propinje se i odjednom pojuri kao besan tako da ga za časak nestade zajedno sa Borisom. Posle četvrt sata Boris se vrati, sva careva lovačka oprema bila je upropašćena: tul razlupan, luk slomljen, strele izgubljene, a sam Godunov krvave glave. Skočio je s konja i pao caru pred noge: Oprosti, gospodaru, – veli, – nisam mogao da obuzdam konja ni da ti sačuvam opremu za gađanje. – Utom je vino već izišlo caru iz glave. – Kad je tako, – veli, – ti nećeš biti više moj lovac, a ja neću da gađam iz tuđeg luka. – Od toga dana Godunov je počeo napredovati i videćeš, kneže, daleko će doterati. I kakav je to čovek, – nastavi bojar gledajući Godunova, – nikad se ne gura napred a uvek se vidi; nikad ne govori otvoreno, ne protivreči caru, ide svojim zaobilaznim putem, nije umešan ni u kakvo krvavo

delo, niti je učestvovao u kom pogubljenju. Oko njega pljušti krv, a on ostaje čist i nevin kao dete, čak nije stupio u opričnike. Onaj onde, – nastavi on pokazujući na jednog čoveka čiji je osmeh svedočio o zloj ćudi, – to je Aleksije Basmanov, Fjodorov otac, a onaj malo dalje je Vasilije Grjaznoj, onaj onamo to je otac Levkije, arhimandrit Čudovskog manastira; neka mu bog oprosti, nije to pastir duhovni, nego rob zemaljskih strasti. Srebrni je slušao s radoznalošću i gorčinom. – Kaži mi, bojaru, – upita on, – ko je onaj visoki grgurav čovek tridesetih godina sa crnim očima? Ispija već četvrtu kupu vina uzastopce, i te kakve kupe. Izdržljiv je u piću, nema šta, samo kao da ga vino ne veseli. Pogledaj ga kako se natmurio, a oči mu sevaju kao munje. Ali šta mu je, da nije pomahnitao? Vidi kako nožem seče stolnjak. – Ovoga bi ti, kneže, čini mi se, morao poznavati. On je bio jedan od naših. Istina, promenio se otkako je, na sramotu bojarima, postao opričnik. To je knez Atanasije Ivanovič Vjazemski. On je odvratniji od svih ovih, samo neće se dugo nanositi glave. Dotakla mu je srce ljubav i nije više pri sebi. Niti što vidi, niti čuje, govori naglas kao sumanut i pred carem govori tako da se čovek od straha prepadne. Dosad je dobro prolazio, jer ga car žali. Vele da je zbog nesrećne ljubavi prišao opričnicima. Bojar se nagnuo Srebrnom želeći verovatno da mu kaže što podrobnije o Vjazemskom, ali u isto vreme prišao im je stolnik, stavio pred Srebrnog činiju s pečenjem i rekao: – Nikita! Veliki car u znak milosti šalje ti jelo sa svoga stola! Knez ustade i po običaju duboko se pokloni caru. Tada su svi koji su ručali za jednim stolom s knezom takođe ustali i pozdravili Srebrnog poklonom čestitajući mu carsku milost. Srebrni je morao svakome da odvrati poklon. Međutim se stolnik vratio caru i rekao mu poklonivši se do zemlje: – Veliki care! Nikita je primio jelo i zahvaljuje ti se. Kad su pojeli pečenje od labudova, sluge su dva po dva izišle iz dvorane i vratile se noseći tri stotine pečenih paunova, čiji su se rašireni repovi njihali nad svakom činijom kao lepeze. Iza toga došle su pite s mesom i sirom, razne palačinke, kiflice i uštipci. Dok su se gosti služili, sluge su im prinosile kupe i čaše s medovinom od raznog voća. Drugi su donosili strana vina: šampanjac, rajnsko i muškat. Naročiti stolnici išli su između poređanih stolova da bi nadgledali i pazili da gosti ne oskudevaju ni u čemu. Naspram Srebrnog sedeo je jedan stari bojar prema kome je, kako se govorilo, car osećao mržnju. Bojar je predviđao neko zlo, samo nije znao kakvo i mirno je očekivao svoju sudbinu. Na opšte iznenađenje kravčij Fjodor

Basmanov dade mu iz svojih ruku kupu vina. – Vasilije, – reče Basmanov, – veliki car u znak milosti šalje ti ovo vino. Starac je ustao, poklonio se caru i iskapio kupu, a Basmanov prišavši caru javio: – Vasilije je ispio kupu i zahvaljuje ti se! Svi su ustali i poklonili se starcu očekujući da se i on njima pokloni, ali bojar je stajao nepomično. Počeo se gušiti i drhtati celim telom. Odjednom oči su mu se zakrvavile, lice pomodrelo i on se srušio na zemlju. – Bojar je pijan, – reče Ivan Vasiljevič, – nosite ga napolje! Žagor prođe dvoranom, zemski bojari se zgledaše i upreše oči u tanjire ne usuđujući se da progovore. Srebrni se strese. Još nedavno on nije verovao pričama o svireposti Ivanovoj, a sada je sam postao svedok njegove užasne osvete. »Da ne čeka i mene isti udes?« – pomisli on. Međutim starca su izneli i ručak se nastavi kao da se ništa nije dogodilo. Počela je svirka, zvona su brujala, dvorani glasno razgovarali i smejali se. Sluge koje su bile pre toga u odelu od kadife, sad su došle u zlatotkanim dolamama. Ta promena odela predstavljala je jedan deo raskoši carskih ručkova. Na stolove su metnuli prvo razne pihtije, zatim pečene ždralove sa začinom, petlove iz salamure sa đumbirom, kokoši bez kostiju i patke sa krastavcima. Onda doneše razne čorbe i tri vrste supe od kokoši: belu, crnu i žutu sa šafranom. Posle čorbe doneli su jarebice sa šljivama, guske s kašom i tetrebe sa šafranom. Onda je nastupio prekid i za to vreme gosti su služeni medovinom od ribizle i medovinom zvanom kneževska i bojarska, a od vica su točena: alikant, bastr i malvasija. Razgovor je postajao sve glasniji, češće se čuo smeh, gosti su se sve više zagrevali. Posmatrajući lica opričnika Srebrni je video za jednim daljim stolom onog momka koji ga je nekoliko časova pre toga spasao od medveda. Knez zapita za njega svoje susede ali niko od bojara nije ga poznavao. Mladi opričnik sedeo je zamišljen, naslonivši se na sto, spustivši glavu na ruke, i nije učestvovao u opštem veselju. Knez je već hteo da se obrati pitanjem jednom sluzi kad odjednom začu iza sebe: – Nikita! Veliki car šalje ti ovu kupu! Srebrni uzdrhta. Iza njega je stajao Fjodor Basmanov smešeći se drsko i pružajući mu kupu. Ne kolebajući se ni za trenutak knez se pokloni caru i iskapi kupu. Svi su ga posmatrali radoznalo; i on sam čekao je neminovnu smrt i čudio se što ne oseća dejstvo otrova. Umesto drhtavice i hladnoće, prijatna toplota prostruja mu žilama i rastera sa lica nehotično bledilo. Piće koje mu je poslao car beše staro čisto

bastersko vino. Srebrnom postade jasno da mu je car oprostio njegovu krivicu ili još ne zna kako mu je uvredio opričnike. Već više od četiri časa trajalo je veselje, a bili su tek u polovini ručka. Tog dana carski kuvari pokazali su svoju veštinu. Nikad im nije tako dobro ispala za rukom čorba od ajvara sa limunom, pečeni bubrezi i karaši s jagnjetinom. Naročito divljenje izazivale su ogromne ribe iz Severnog Mora koje je poslao Solovecki manastir. Doneli su ih žive u velikim kacama, putovale su nekoliko nedelja. Ove ribe su jedva stale na srebrne i zlatne činije, koje je u trpezariju unosilo više ljudi. Pronalazačka kuvarska veština pokazala se tu u punom sjaju. Jesetre i kečige bile su tako isečene i složene na sudove da su ličile na petlove raširenih krila, na krilate zmajeve s razjapljenim čeljustima. Dobri i ukusni su bili i zečevi s rezancima, i gosti, iako su se već potpuno zasitili, nisu propuštali ni prepelice sa umokcem od belog luka, ni ševe s crnim lukom i šafranom. Ali kad su stolnici dali znak, sa stolova su uklonjeni so, biber, sirće, i sva jela od mesa i ribe. Sluge su izišle dva po dva i vratile se opet u drugom odelu. Svilene dolame zamenili su letnjim od bele kadife sa srebrnim rojtama i pervazom od samura. Ovo odelo bilo je još lepše i bogatije od dva prva. Tako odeveni oni su doneli u dvoranu grad od šećera, težak oko pet pudova, i stavili su ga na carski sto. Grad je bio izrađen vrlo vešto. Zupčasti zidovi i kule, čak pešaci i konjanici bili su načinjeni vrlo brižljivo. Druge torte u obliku gradova, samo manje, teške oko tri puda, ne više, ukrašavale su druge stolove. Posle gradova doneli su stotinu pozlaćenih i bojadisanih drveta na kojima su umesto plodova visili medenjaci, kolačići i kiflice. U isto vreme na stolovima su se pojavili lavovi, orlovi i druge ptice od šećera. Između zgrada i ptica dizale su se gomile jabuka, jagoda i oraha. Ali voće niko nije ni okusio, svi su bili siti. Jedni su ispijali kupe talijanskog vina, više iz učtivosti nego od žeđi; neki su dremali naslonivši se na sto; mnogi su već ležali pod klupama, a svi od reda raspasali su se i raskopali kaftane. Tu se svačiji karakter ocrtavao jasnije. Car skoro ništa nije jeo. Za vreme ručka on je mnogo raspravljao, šalio se i milostivo razgovarao sa svojim susedima. Njegovo se lice nije promenilo do kraja ručka. Isto se moglo reći i za Godunova. Boris Fedorovič nije odbijao ni dobar zalogaj ni čašu dobrog vina: bio je veseo, zabavljao cara i njegove ljubimce pametnom besedom, ali se nikad nije zaboravljao. Crte Borisove sada, kao i u početku ručka, izražavahu u isto vreme pronicljivost, proračunatu smirenost i pouzdanje u samoga sebe. Bacivši brz pogled na gomilu pijanih i dremljivih dvorana mladi Godunov se neprimetno osmehnuo, i prezir se pokazao na njegovom licu. Carević Ivan mnogo je pio a malo jeo, ćutao, slušao, pa najedanput prekidao, upadao nekom u reč nepristojnom ili uvredljivom šalom. Najviše je

dirao Maljutu Skuratova, mada Grigorije Lukijanič nije bio od onih ljudi koji lako podnose ruganje. Njegova spoljašnjost je izazivala užas i kod najsmelijih. Čelo mu je bilo nisko i spljošteno, kosa je rasla skoro iznad samih obrva, jagodice i čeljusti bile su suviše razvijene; lobanja spreda uzana ličila je u potiljku na širok kotao, za ušima bile su dve čvoruge tako da su mu se uši jedva videle. Oči neodređene boje nisu gledale nikome u lice, ali ko bi se sukobio s njegovim mutnim pogledom osetio bi strah. Činilo se kao da nikakvo plemenito osećanje, nikakva misao van okvira životinjskih prohteva ne bi mogla prodreti u taj ograničeni mozak pokriven debelom lobanjom i gustom čekinjom. U izrazu tog lica bilo je nečeg neumoljivog i beznadežnog. Pri pogledu na Maljutu osećalo se da bi svaki pokušaj da se u njemu otkriju čovečanske osobine bio uzaludan. I zaista on se moralno odvojio od ostalih ljudi, živeo je među njima potpuno sam, odrekao se svakog prijateljstva, svakih srdačnih odnosa, prestao je da bude čovek i postao carsko pseto gotovo da rastrgne svakog na koga bi ga njegov gospodar napujdao. Kao jedina svetla strana Maljutina izgledala je njegova jaka ljubav prema sinu, mladom Maksimu Skuratovu, ali to je bila ljubav divlje zveri, ljubav po nagonu, mada se ona uzdizala do samopregora. Pojačavalo ju je Maljutino častoljublje. Poreklom iz nižeg staleža, kao čovek slabog stanja, on se mučio od zavisti gledajući sjaj i otmenost, pa je zato želeo da uzvisi svoje potomstvo počevši od svoga sina. Njega je dovodila do bezumlja misao da će Maksim, koga je on voleo utoliko više što nije znao za druge rodbinske simpatije, u očima sveta uvek biti niži od onih oholih bojara kojih je on desetinama pogubio. On je pokušavao da zlatom pribavi počasti na koje mu nije davalo pravo poreklo, i s udvojenim zadovoljstvom odavao se ubistvima: svetio se mrskim bojarima, bogatio se njihovim imanjem i dobijajući sve veće poverenje carevo nadao se da će uzdići i svoga sina. Ali nezavisno od ovih računa krv mu je bila potreba i uživanje. Mnoge je on pogubio svojom rukom i letopisi beleže da je ponekad posle pogubljenja on svojim rukama sekao leševe sekirom i bacao ih kao hranu psima. Da bi se upotpunila slika ove ličnosti treba dodati da je on pored sve svoje umne ograničenosti bio neobično lukav kao divlja zver, odlikovao se bezobzirnom odvažnošću u borbama, u odnosu prema ljudima bio je sumnjičav kao svaki rob koji je dobio nezasluženu čast – i niko nije umeo pamtiti uvrede kao Maljuta Skuratov. Takav je bio čovek kome se tako neoprezno rugao carević. Jedna naročita prilika dala je Ivanu Ivanoviču povod za peckanje. Obuzet zavišću i častoljubljem Maljuta je odavno težio za bojarskim zvanjem, ali car koji je katkad poštovao stari običaj nije hteo da ponizi taj visoki čin dajući ga svom ljubimcu niskog porekla i nije se obazirao na njegove molbe. Skuratov se

reši onda da opomene cara na se. Tog jutra kad je car izlazio iz ložnice on mu je podneo molbu u kojoj je nabrojao sve svoje zasluge i kao nagradu tražio je bojarsku kapu. Ivan ga je strpljivo saslušao, nasmejao se i nazvao psetom. Sad za stolom carević je podsetio Maljutu na njegovu neuspelu molbu. Ne bi to učinio da je bolje znao Maljutu Skuratova. Maljuta je ćutao i sve više bledeo. Car je nerado gledao neprijateljske odnose između Maljute i sina. Da bi promenio razgovor, on se obrati Vjazemskom: – Atanasije, – reče on, polublago, polupodsmešljivo, – hoćeš li još dugo tugovati? Ne mogu da poznam svog dobrog opričnika. Zar te je ljuta zmija – ljubav – sasvim otrovala? – Vjazemski i nije opričnik, – primeti carević. – On uzdiše kao mlada devojka. Naredi, gospodaru, da mu obuku žensko ruho i obriju glavu kao Fjodoru Basmanovu ili mu kaži da peva uz gusle. To će mu više dolikovati nego sablja. – Careviću, – uzviknu Vjazemski, – da si pet godina stariji i da nisi carev sin, ja bih te za uvredu pozvao na megdan na Trojicki trg u Moskvi: tamo bismo se merili snagom, i bog bi sudio kome dolikuje rukovati sabljom, a kome svirati. – Atanasije, – strogo reče car, – ne zaboravi pred kim govoriš. – A što, gospodaru, care Ivane Vasiljeviču, – drsko odgovori Vjazemski, – ako sam ti skrivio, naredi da mi se glava skine, a careviću neću dozvoliti da me vređa. – Ne, – reče mekšim glasom Ivan Vasiljevič, koji je za junaštvo opraštao Vjazemskom njegove ispade, – rano je da se seče Atanasijeva glava. Neka još služi u carskoj službi. Bolje je da ti, Atanasije, ispričam bajku koju mi je prošle noći pričao slepi Filjka. – U slavnom i krasnom gradu Rostovu živeo je mlad junak Aljoša Popovič. Zavoleo je on više od života svog mladu kneginju, ne sećam se njenog imena. Ali ona je bila udata za starog Tugarina Zmajeviča i, ma koliko se Aljoša mučio, uvek ga je odbijala. – Ne volim te, veli, dobri junače; volim samo mog muža, milog starog Zmajeviča. – Dobro, reče Aljoša, zavolećeš ti i mene, bela golubice moja! – Uze dvanaest svojih slugu, uđe silom u dom Zmajeviča i odvede njegovu mladu ženu. – Hvala ti, dobri junače, – reče žena, – što si me umeo voleti i na maču oteti: za to te volim više od života, više od sunca i više nego mog starog i gadnog Zmajeviča. – Pa kako, Atanasije, – dodade car pažljivo gledajući Vjazemskog, – kako ti se čini skaska {16} slepog Filjke? Vjazemski je željno slušao reči Ivana Vasiljeviča. Pale su mu one u dušu kao varnica na snopove, u grudima je buknula strast, a u očima se rasplamteo požar. – Atanasije, – nastavi car, – ovih dana ja idem na molitvu u Suzdalj a ti idi u

Moskvu bojaru Družini Morozovu: pitaj ga za zdravlje i reci da sam te poslao, da mu opraštam… I povedi sa sobom, – dodade on značajno, – povedi radi počasti što više opričnika. Srebrni je video sa svoga mesta kako se Vjazemski promenio u licu i kako se divlja radost pojavila u njegovim crtama, ali nije čuo o čemu su razgovarali knez i Ivan Vasiljevič. Kad bi slutio Nikita Romanovič čemu se raduje Vjazemski, zaboravio bi na prisustvo carevo, skinuo bi sa zida oštru sablju i rasekao nemirnu glavu Vjazemskom. Izgubio bi Nikita Romanovič i svoju, ali spasli su ga zvučni kimvali, brujanje zvona i graja opričnika. Nije saznao čemu se raduje Vjazemski. Najzad Ivan ustade. Svi dvorani su zažagorili kao pčele uznemirene u košnici. Koga su još noge držale, taj se podigao, i svi redom počeše prilaziti caru, koji im je svojom rukom razdavao suve šljive. U taj mah kroz gomilu se probio opričnik koji ne beše za ručkom, pa poče šaptati nešto na uho Maljuti Skuratovu. Maljuta planu, i jarost se pokaza na njegovu licu. To nije izmaklo oštrom oku carevu. Ivan zatraži objašnjenje. – Gospodaru! – uzviknu Maljuta, – nečuveno delo! Izdaja, pobuna protiv tvoje vlasti. Na reč »izdaja« car preblede, a oči mu planuše vatrom. – Gospodaru, – nastavi Maljuta, – onomad poslao sam jednu četu da obiđe moskovsku okolinu i vidi da li se tamo izvršuju tvoje naredbe. Ali jedan nepoznati bojar sa svojim ljudima napao je tu četu, mnoge je pobio i grdno osakatio mog konjušara. On je sada tu pred vratima, sav u ranama. Hoćeš li da ga zovem? Ivan je pogledao opričnike i na svima licima video izraz gneva i negodovanja. Tada je njegovo lice dobilo izraz nekog čudnog zadovoljstva, i on reče mirnim glasom: – Zovi ga. Gomila se razmače, i u dvoranu uđe Matvej Homjak zavijene glave.

IX SUÐENJE Homjak ne samo da nije sprao krv s lica nego je njome namerno umazao i zavoj i odelo: da vidi car kako su isprebijali njegovog slugu. Prišavši Ivanu on kleknu pred njega i na kolenima očekivaše dopuštenje da govori. Svi su radoznalo gledali Homjaka. Car je prvi prekinuo ćutanje. – Na koga se tužiš? – upita on. – Kako se to desilo? Pričaj sve redom. – Ni sam ne znam koga da tužim, pravoslavni care. Nije mi rekao, pseto, ni ko je, ni odakle je. A tužim ti se na svoje rane i bolove koje mi zadade nepoznati čovek. Opšta pažnja se udvoji. Svi su zatajili dah. Homjak nastavi: – Obilazeći okolinu došli smo, gospodaru, u selo Medvjedevku. Utom oni dušmani neznano odakle iskrsnuše i udariše na nas kao oluja, posekoše i pobiše desetak momaka, ostale povezaše; a njihov vođa, taj razbojnik, hteo je da nas poveša i oslobodio je dva hajduka koje smo uhvatili na putu. Homjak zaćuta i popravi na glavi svoj krvavi zavoj. Među opričnicima su se čuli glasovi nepoverenja. Priča se činila neverovatnom. A i car je sumnjao. – Da li govoriš istinu, momče? – reče on, probadajući Homjaka svojim orlovskim pogledom. – Jesu li ti sve daske u glavi? Da nisi u piću dopao svojih rana? – Mogu se zakleti da je ovo istina: jamčim glavom za svoje reči. – A kako te taj nepoznati bojar nije obesio? – Valjda se predomislio, nikoga nije obesio, naredio je samo da nama svima odvale batine. Žagor ponovo prođe po zboru. – A koliko vas je bilo u četi? – Pedeset momaka i ja. – A koliko s njihove strane? – Na sramotu našu moram priznati da ih je bilo manje, oko dvadeset ili

trideset. – I vi ste dopustili da vas povežu i batinaju kao kakve žene. Što ste se toliko zbunili? Jesu li vam ruke usahle ili srce otišlo u pete? Zaista smešno. I kakav je to bojar koji napada usred bela dana opričnike! To je nemogućno. Verujem da bi oni hteli da unište opričninu, ali ona žeže. I mene bi pojeli, ali nemaju tako jake zube. Čuj, ako hoćeš da ti verujem, kaži mi ime tog bojara ili priznaj da si slagao. Ako mu ne kažeš ime i ne priznaš svoju krivicu, nećeš dobro proći, momče! – Svetli care! – odgovori seiz odlučno, – tako mi boga, govorim istinu. A moj život je u tvojoj ruci! Ne bojim se smrti nego nepravde i u tome se pozivam na sve tvoje ljude. Pritom je on pogledao u opričnike kao pozivajući ih za svedoke. Odjednom se njegov pogled sreo s pogledom Srebrnog. Teško je opisati što se zbilo u Homjakovoj duši. Čuđenje, sumnja i najzad zlobna radost ocrta se na njegovom licu. – Gospodaru, – reče on dižući se, – ako hoćeš da saznaš ko nas je napao, pobio nam drugove i naredio da nas tuku, naredi onom bojaru da kaže kako se zove. Svi su uprli oči u Srebrnog. Car nabra svoje retke obrve i netremice ga posmatraše bez ijedne reči. Nikita Romanovič stajaše nepomično, miran, ali bled. – Nikita, – reče najzad car lagano izgovarajući svaku reč, hodi ovamo i odgovaraj mi. Da li znaš ovog čoveka? – Znam, gospodaru. – Jesi li napao njega i njegove drugove? – Gospodaru, ovaj čovek sa svojim drugovima sam je napao selo… Homjak prekide kneza. Da bi upropastio neprijatelja on odluči da ne štedi ni samog sebe. – Gospodaru, – reče, – nemoj da slušaš bojara. On me kleveta zato što sam mali čovek, i tako se neće doznati istina; nego zapovedi da se ispitaju moji drugovi ili, još bolje, stavi nas obojicu na muke, pa će se videti ko od nas ima pravo. Srebrni prezrivo pogleda Homjaka. – Gospodaru, ja ne poričem svoje delo. Napao sam ovog čoveka i naredio da se batinaju on i njegovi drugovi, zatim sam kazao… – Dosta, – reče Ivan Vasiljevič strogo. – Odgovaraj na moja pitanja. Da li si znao napadajući ih da su oni moji opričnici? – Nisam, gospodaru. – A kad sc hteo da ih obesiš, jesu li ti rekli ko su?

– Jesu, gospodaru. – Zašto si se predomislio da ih obesiš? – Zato, gospodaru, da ih prvo tvoje sudije ispitaju. – A zašto ih odmah u početku nisi uputio mojim sudijama? Srebrni nije našao odmah odgovora. Car je uperio u njega ispitivački pogled kao da je hteo prodreti u dubinu njegove duše. – Ne zato, – reče on, – nisi se zato predomislio da ih obesiš da bi ih predao sudijama, nego zato što su ti kazali da su carski ljudi. I ti, – nastavi car u sve većem gnevu, – iako si znao da su to moji ljudi, naredio si da ih biju. – Gospodaru!… – Dosta! – zagrme Ivan. – Ispitivanje je završeno… Braćo, – nastavi on obraćajući se svojim ljubimcima, – recite kakvu je kaznu zaslužio bojar, knez Nikita? Govorite šta mislite; hoću da znam šta misli svaki od vas! Ivanov glas je bio odmeren, ali njegov pogled je govorio da je on u svom srcu već rešio sudbinu kneževu i da će zlo proći onaj čija bi odluka bila blaža od njegove. – Govorite, ljudi, – ponovi on povišenim glasom, – šta zaslužuje Nikita? – Smrt, – odgovori carević. – Smrt, – povikaše Skuratov, Grjazni, otac Levkije i oba Basmanova. – Pa neka mu bude smrt, – reče Ivan hladnokrvno. – Pisano je: ko mač potrže, od mača će poginuti. Vodite ga, momci! Srebrni se ćuteći pokloni Ivanu. Nekoliko vojnika odmah ga opkoliše i izvedoše iz dvorane. Mnogi se uputiše za njima da vide izvršenje smrtne kazne, neki su ostali. U dvorani se čuo žagor. Car se obratio opričnicima. On je bio u svečanom raspoloženju. – Braćo, – reče, – da li je moj sud pravedan? – Jeste, pravedan je! – čulo se među opričnicima koji stajahu blizu. – Pravedan je, pravedan! – ponoviše glasovi iz daljine. – Nije pravedan! – reče jedan glas. Opričnici su se uskomešali. – Ko to reče? Ko je izustio tu reč? Ko veli da nije pravedan carev sud? – čulo se sa svih strana. Na svačijem licu se pokaza čuđenje, svačije oči sevahu od negodovanja. Samo jedan, najsvirepiji, nije ispoljavao gnev. Maljuta beše bled kao smrt. – Ko to kaže da moj sud nije pravedan? – upita Ivan trudeći se da da svom licu sasvim miran izraz. – Neka onaj ko je to rekao iziđe pred moje lice. – Gospodaru, – reče Maljuta jako uzbuđen, – među tvojim dobrim slugama

ima sada mnogo pijanih, ima mnogo takvih koji brbljaju nesvesno, ne pitajući svoj razum. Nemoj da tražiš tog bekriju, gospodaru. Kad se istrezni, ni sam neće verovati šta je sve kazao u pijanom stanju. Car s nepoverenjem pogleda Maljutu. – Prepodobni oče, – reče on s osmehom, – otkad si postao tako milostiva srca? – Gospodaru, – nastavi Maljuta, – nemoj… Ali već je bilo kasno. Maljutin sin izišao je napred i stajao smerno pred Ivanom. Maksim Skuratov bio je onaj isti opričnik koji je spasao Srebrnog od medveda. – Dakle ti si, Maksime, taj što kudiš moj sud? – reče Ivan sa zlobnim osmehom gledajući čas oca čas sina. – No reci, Maksime, zašto ti se moj sud ne sviđa? – Zato, gospodaru, što nisi saslušao Srebrnog, nisi mu dao da se opravda pred tobom, nisi ga čak ni pitao zašto je hteo obesiti Homjaka. – Ne slušaj ga, gospodaru! – molio je Maljuta, – on je pijan, vidiš i sam da je pijan. Ne slušaj ga! Idi, bekrijo! Vidi kako se naljoskao. Vuci se dok si čitav. – Maksim nije pio ni vina ni medovine, – primeti carević pakosno. – Ja sam ga celo vreme posmatrao, on ni brka nije okvasio. Maljuta baci na carevića pogled od kojega bi svako zadrhtao. Ali carević je smatrao da je nedostižan za Maljutinu osvetu. Drugi sin Groznog, prestolonaslednik, imao je skoro sve očeve poroke, a loši primeri sve su više ubijali u njemu ono što je bilo dobro. Ivan Ivanovič već nije znao za sažaljenje. – Da, – dodade on s osmehom. – Maksim niti je jeo niti pio za ručkom. Njemu nije po volji naš život. On mrzi očeve opričnike. Za vreme ovog razgovora Boris Godunov nije skidao očiju s cara Ivana. Izgledalo je da je on proučavao izraz njegova lica i tiho, neopaženo, izađe iz trpezarije. Maljuta se bacio caru pred noge. – Baćuška, gospodaru Ivane Vasiljeviču! – reče on hvatajući se za skutove carskog odela, – jutros sam, kao prava budala i neotesani gejak, tražio da me nagradiš bojarskim činom. Gde mi je bila pamet? Gde sam izgubio pravi smisao? Zar ja, podli rob, da nosim bojarsku kapu? Zaboravi, gospodaru, moje lude reči, zapovedi da mi skiNu zlatotkani kaftan, obuci me u rite, ali oprosti. Maksimovu krivicu. On je mlad i lud, gospodaru, ne razume šta kaže. A ako već treba nekog pogubiti, onda zapovedi da pogube mene, zato što sam, stara budala, dopustio sinu da se namrtvo opije. Dopusti, gospodaru, da ia stavim svoju glupu glavu pod sekiru! Samo kaži – i ja ću na sebe sam dići ruku. Nije se moglo gledati bez sažaljenja kako se unakazilo Maljutino lice i kako

se očajanje ispisalo u njegovim crtama, koje nikad nisu pokazivale ništa drugo sem zverstva. Car se nasmeja. – Nemam zašta gubiti ni tebe ni tvoga sina, – reče on, – Maksim ima pravo. – Šta reče, gospodaru? – uzviknu Maljuta – kako… Maksim ima pravo? Radosno iznenađenje pokaza se na licu Maljutinom u vidu glupog osmeha, kojega odmah nestade, jer mu se učini da mu se car ruga. Ove nagle promene Maljutina lica bile su tako neobične da je car gledajući u njega počeo ponovo da se smeje. – Maksim je u pravu, – ponovi on najzad zauzimajući svoj raniji dostojanstven stav, – ja sam prenaglio. Ne može biti da bi Srebrni svojom voljom učinio nešto protiv mene. Ja se sećam Nikite još pre litavske vojne. Ja sam ga uvek voleo, a on mi je bio dobar sluga. To ste vi, demoni, – nastavi car obraćajući se Grjaznom i Basmanovima, – vi me uvek gonite da prolivam krv. Kao da vam je malo ubijanja? Hteli ste pogubiti i mog dobrog bojara. Što stojite, zverovi! Idite, zaustavite pogubljenje! Ali ne, ne idite! Kasno je. Ja mislim da je njegova glava već pala. Vi ćete mi svi platiti njegovu krv. – Nije kasno, gospodaru, – reče Godunov, vraćajući se u dvoranu. – Ja sam naredio da se pogubljenje odgodi. Za milost nema propisa, gospodaru; a ja znam da si milostiv, da ponekad i osudiš i oprostiš krivcu. Samo Srebrni je već stavio glavu na panj; dželat je skinuo kaftan i zasukavši rukave čeka tvoju carsku zapovest. Ivanovo se lice razvedri. – Borise, – reče on, – hodi ovamo, dobra moja slugo! Ti jedini znaš moje srce. Ti jedini znaš da prolivam krv ne radi zabave nego da iskorenim izdajstvo. Samo ti me ne smatraš za krvoloka. Priđi mi, Borise Fedoroviču, da te zagrlim. Godunov se saže. Car ga poljubi u glavu. – Priđi i ti, Maksime, evo ti moje ruke. Jedi moj hleb, a govori istinu. Tako i ubuduće čini. Neka mu se dade tri puta rto četrdeset samura za ćurak! Maksim se pokloni do zemlje i poljubi carevu ruku. – Kakvu platu imaš? – upita car Ivan. – Kao običan vojnik, gospodaru. – Ja ću te izjednačiti sa starešinama. Primaćeš hranu i sve ostalo kao starešina. Ali tebi je nešto navrh jezika, govori bez ustezanja, traži šta želiš! – Gospodaru! Nisam zaslužio tvoju veliku milost, nisam dostojan bogatog odela, ima zaslužnijih od mene. Jedno te molim, gospodaru. Pošalji me da ratujem s Litvom, pošalji u Livonsku ili pošalji u Rjazan na Tatare! Nešto nalik na sumnju pojavi se u očima Ivanovim. – A što si se tako zaželeo rata, momče? Zar ti je dosadio ovdašnji život?

– Dosadio, gospodaru. – A zašto? – upita Ivan pažljivo gledajući Maksima. Maljuta nije pustio sina da odgovori. – Gospodaru, – reče on, – Maksim bi hteo da služi tvojoj milosti. Hteo bi da dobije kolajnu na zlatnom lancu iz tvojih carskih ruku. Ima vrelu krv, gospodaru. Zato moli da ga pustiš na Tatare i Nemce. – Ne traži on radi toga, – upade carević, – već da učini kako on hoće. Ne dopada mi se da budem opričnik, veli, i neću to biti. Neka bude po mojoj, a ne po carevoj volji. – Tako dakle, – reče Ivan podrugljivo. – Ti, Maksime, hoćeš da budeš jači od mene? Vidi junaka! Kud ću ja, ubogi, protiv tebe. No ako nećeš da budeš opričnik mogu te postaviti na drugo mesto. – Gospodaru, – žurno upade Maljuta, – ma gde postavio Maksima, svuda će po tvojoj volji služiti! Ali idi kući, Maksime, kasno je; reci majci da me ne čeka; imam posla u tamnici: uzimamo na ispit Količeve. Idi, Maksime, idi! Maksim se udalji. Car naredi da pozovu Srebrnog. Opričnici su ga doveli vezanih ruku, bez kaftana, otkopčane jake na košulji. Kneza je pratio glavni dželat Tereška, zasukanih rut kava i s blistavom sekirom u ruci. Tereška je ušao, jer nije znao da li car oprašta Srebrnome ili hoće samo da promeni način njegova pogubljenja. – Hodi ovamo, kneže! – reče Ivan. – Moji su momci požurili s tobom. Nemoj da zameriš. Tako su naučili: udare u zvona, a ne znaju da li je praznik. Ne uzimaju u račun da za pogubljenje nikad nije kasno, a mrtvoj glavi nema leka. Hvala Borisu. Da nije njega, oni bi te otpremili na onaj svet, i ja ne bih imao koga da pitam za Homjaka. De, pričaj mi zašto si ga napao? – Zato, gospodaru, što je i on sam napao nevine ljude usred sela. Ja nisam znao da je on tvoj sluga niti sam čuo ranije za opričnike. Vraćao sam se iz Litve u Moskvu kad je Homjak sa svojom družinom banuo u selo i počeo klati ljude. – A da si znao da su to moje sluge, da li bi u tom slučaju udario na njih? Car je pažljivo pogledao Srebrnog. Knez se za trenutak zamislio. – I tada bih udario, gospodaru, – reče on prostosrdačno. – Ne bih verovao da oni žare i pale na tvoju zapovest. Ivan je upro u Srebrnog mračan pogled i dugo ćutao. Najzad prekide ćutanje. – Dobar ti je odgovor, Nikita! – reče on i klimnu glavom odobravajući. – Nisam radi toga osnovao opričninu da moje sluge ubijaju nevine ljude. Postavio sam ih kao verne pse da brane od grabežljivih vukova moje ovce, kako bih mogao reći na strašnom sudu rečima proroka: Evo mene i dece koju mi je poverio bog! Dobar je tvoj odgovor. Svima ću reći: samo ti i Boris što ste me

razumeli. Ostali ne misle tako: zovu me krvopijom, a ne znaju da s gorkim suzama prolivam krv. Krv svi vide: crvena je, pa svakom pada u oči, a suze mog srca niko ne vidi: suze mi nevidljivo padaju na dušu i kao vrela smola grizu je i peku svakog dana! (I car pri ovim rečima diže svoje oči gore sa izrazom duboke gorčine.) Kao nekad Rahila, – nastavi on (i oči mu utekoše pod samo čelo), – kao nekad Rahila što je plakala za svojom decom, tako i ja, veliki grešnik, plačem zbog svojih prestupnika i zločinaca. Dobar ti je odgovor, Nikita. Opraštam ti tvoju krivicu. Odrešite mu ruke. Odlazi, Tereška, nisi nam potreban… Ili bolje sačekaj malo! Ivan se obrati Homjaku. – Govori, – reče on surovo, – šta ste učinili u Medvjedevki? Homjak pogleda postrance Terešku, pa Srebrnog, a onda se počeša po potiljku. – Išli smo u lov na seljake, – odgovori on pola lukavo, pola drsko, – neću da krijem istinu; krivi smo, gospodaru, što smo gonili ljude koje si kaznio, jer Medvjedevka pripada Morozovu. Grozni izraz Ivanova lica ublaži se i on se osmehnu. – Pa jesi li zadovoljan kneževim batinama? – reče on. – Ja mislim da ti je dosta. Pa nek bude, oprostiću i tebi. Vuci se, Tereška, kad je već danas tako ispalo. Milostivo ponašanje Ivanovo prema Srebrnom izazvalo je zadovoljstvo i vidljivo odobravanje među zemskim bojarima. Osetljivo uho carevo čulo je taj šapat, a sumnjičavi um protumačio ga je na svoj način. Kad su Homjak i Tereška izišli iz dvorane, Ivan je upro u bojare svoj oštri pogled. – Nemojte misliti po ovoj mojoj odluci da sam vam počeo popuštati! I istog trenutka u njegovoj nemirnoj duši javila se misao da će možda i Srebrni shvatiti njegovu milost kao znak slabosti. U taj mah on se pokajao što mu je oprostio i hteo je ispraviti svoju grešku. – Slušaj, – reče on gledajući u kneza, – pomilovao sam te zbog tvojih iskrenih reči i to neću poreći. Ali znaj, ako na tebe padne kakva nova krivica, ti ćeš odgovarati i za staru. I tada pošto osetiš za sobom neku krivicu, nemoj da bežiš u Litvu ili hanu, kako to neki čine, nego zakuni mi se sada da ćeš, ma gde bio, očekivati kaznu koju ću ti odrediti. – Gospodaru, – reče Srebrni, – moj je život u tvojoj ruci. Nije moj običaj da se krijem od tebe. Dajem ti reč da ću, učinim li kakvu krivicu, očekivati tvoj sud i da neću umaći tvojoj volji. – Zakuni mi se na krst! – reče svečano Ivan i uzevši u ruku krst koji mu je visio na grudima, podnese ga Srebrnom pogledavši iskosa zemske bojare. Usred opšteg ćutanja čulo se zveckanje zlatnog lanca kada je Ivan ispustio

iz ruku ikonu Spasitelja koju je Srebrni poljubio prekrstivši se. – Sad idi! – reče Ivan, – i moli se presvetoj Trojici i svima svetim da te čuvaju od nove ma i lakše krivice!… A vi, – nastavi car gledajući u bojare, – vi koji ste čuli našu pogodbu, nemojte misliti da ću po drugi put oprostiti Nikiti, i nek vam ne padne na pamet da me molite za njega ako i drugi put navuče moj gnev na sebe! Davši na taj način oblik moralnog prava mogućnosti budućeg nasilja nad Srebrnim, na Ivanovom licu ukaza se nezadovoljstvo. – Idite svi, – reče on, – svaki na svoj posao. Bojari da upravljaju građanskim ustanovama, a moji verni i odani opričnici nek pamte svoju zakletvu i neka se ne uzbuđuju zbog toga što sam oprostio danas Nikiti, jer u mome srcu nema pristrasnosti ni prema bližim ni prema daljim. Gosti su počeli da se razilaze. Svaki je išao kući noseći u sebi strah, tugu ili zlobu, različite nade ili, prosto, vino u glavi. Mrak je pokrio Slobodu; iza šume je izlazio mesec. Dvorac je izgledao strašan sa svojim prozorima, tornjevima i kubetima. Izdaleka je ličio na čudovište koje se skupilo spremno da skoči. Jedan otvoren prozor svetleo se kao oko čudovišta. To je bila carska ložnica. Tamo se car usrdno molio. On se molio za mir u svetoj Rusiji, molio se da mu bog pomogne da savlada izdajstvo i nepokornost, da ga blagoslovi za izvršenje velikog dela: da izravna jake sa slabima, da ne bude u Rusiji jedan nad drugim, da svi budu jednaki, a on jedini nad svima, kao hrast u širokom polju. Moli se car i metaniše. Gledaju ga jasne zvezde kroz prozor, gledaju zamagljene kao da misle: Hej, care Ivane Vasiljeviču! Počeo si delo u zao čas.

X OTAC I SIN Bila je već noć kada je Maljuta, posle ispitivanja i mučenja Količeva, rođaka i prijatelja zbačenog mitropolita, izašao najzad iz tamnice. Gusti oblaci kao crne planine nadneli su se nad Slobodom i pretili olujom. U kući Maljutinoj svi su već spavali. Nije spavao samo Maksim. On iziđe u susret ocu. – Oče, – reče Maksim, – čekao sam te, hoću da govorim s tobom. – O čemu? – upita Maljuta i nehotice odvrati pogled. Grigorije Lukijanovič nikad nije drhtao pred neprijateljem, ali u prisustvu Maksimovom osećao se nelagodno. – Ja sutra odlazim, – nastavi Maksim, – zbogom, oče! – Kuda? – zapita Maljuta i ovoga puta upro je svoj mutni pogled u Maksima. – Kuda me oči vode, oče, svet je širok, ima dovoljno mesta! – Da nisi sišao s uma? Kao da nisi pri sebi. Šta si danas za ručkom učinio? Kako ti ce jezik pokrenuo da prkosiš caru? Znaš li ti ko je on, a ko si ti? – Znam oče, ali znam i da mi je on za to rekao hvala. A ipak ne mogu da ostanem. – Ti si tvrdoglav. Otkud kod tebe svoja volja? Šta ti je danas? Što si namislio da ideš sada kad te je car izvoleo nagraditi i izjednačiti sa starijim činovnicima? Zašto baš sada? – Meni je odavno teško s vama, oče, ti i sam znaš, ali se nisam uzdao u sebe; još od detinjstva slušao sam sa svih strana da je carska volja božja volja i da nema težeg greha nego misliti drukčije nego što misli car. I otac Levkije, i svi sveštenici u Slobodi na ispovesti računali su mi u veliki greh što nisam vaš jednomišljenik. Katkad sam se i nehotice pitao da li sam u pravu ja sam protiv svih? Zato sam odlagao svoj odlazak. A danas, – nastavi Maksim, i živo rumenilo obli mu lice, – danas sam razumeo da ja imam pravo. Kad sam čuo kneza Srebrnog, kad sam saznao da je potukao tvoju momčad zbog pljačke i ne poričući pred carem svoje pravedno delo kao mučenik bio spreman da ga iskupi

smrću, – tada mi srce zakuca za njega kao ni za koga još, iz misli mojih nestade kolebanja, i bi mi jasno kao dan da istina i pravda nisu na vašoj strani. – Dakle, to je taj koji te je zaveo! – uzviknu Maljuta i bez toga kivan na Srebrnog. – On je taj koji te je zaveo. Samo da mi padne šaka – neće ni lako ni brzo crći taj pas! – Gospod će ga sačuvati od tvojih ruku, – reče Maksim krsteći se, – neće on dopustiti da uništiš sve dobro u Rusiji. Da, – nastavi oduševljeno Maljutin sin, – čim sam video kneza Nikitu Romanoviča, pomislio sam da bi bilo lepo živeti pored njega i hteo sam da ga zamolim da me uzme k sebi, ali stideo sam se da mu priđem: neću da podignem na njega svoje oči dok nosim ovo odelo! Maljuta je slušao sina i dva osećanja bot rila su se u njegovoj duši. Hteo bi da se izdere na Maksima, da lupa nogama i da ga pretnjama primora na poslušnost, ali nehotično poštovanje kočilo je njegovu jarost. On je osetio da s pretnjama sada neće uspeti i u niskoj svojoj duši poče tražiti druga sredstva da zadrži sina. – Maksime, – reče on dajući svome licu izraz ulagivanja ukoliko je to njegov zverski izraz dopuštao, – nisi izabrao podesno vreme za odlazak. Tvoje su se reči danas dopale caru. Mada si me dosta preplašio, ipak su nas zaštitili, izgleda, božji ugodnici i omekšali srce baćuške-cara. Umesto da te pogubi on te je pohvalio i platu ti je povećao i obdario te samurovom bundom. Sad imaš priliku da napreduješ. A zasad šta ti ovde nedostaje? Maksim pade Maljuti pred noge. – Nema za me života ovde, oče, nema! Iznad moje moći je da ostanem kod kuće. Ne mogu da slušam svakog dana jauk i plač, ne mogu podneti svog oca kao… Maksim zastade. – No? – reče Maljuta. – Svog oca kao – dželata! – izgovori Maksim i obori oči kao da se prepao što je mogao reći ocu takvu reč. Ali taj naziv nije zbunio Maljutu. – Ima dželata i dželata, – reče on pogledavši koso u ugao sobe. – Jedno je običan čovek, a drugo je starešina; jedno je pogubiti običnog lopova, a drugo – bojare koji podrivaju carski presto i pripremaju potrese u celoj zemlji. Ja nemam posla s lopovima; moja sekira seče samo izdajničke bojarske glave. – Ćuti, oče! – reče Maksim i diže se, – ne smućuj mi srce takvim rečima! Ko je od onih koje si pogubio išao protiv cara? Ko je stvarao nered u državi? Ne sečeš ti bojarske glave zbog krivice njihove već zbog svoje zlobe! Da nije tebe, car bi bio milostiviji. Ali vi svuda tražite izdajstvo, vi mučenjem iznuđujete lažne iskaze, vi, vi ste vinovnici sveg zla. Ne, oče, ne vređaj boga, ne klevetaj

bojare, reci prosto da hoćeš da ih zasvagda iskoreniš! – A što ih ti toliko braniš? – reče Maljuta s pakosnim osmehom. – Možda ti godi kad vidiš da si, ma kako stasit i lep, ipak uvek poslednji među njima? Zar nisi dorastao svakom od njih? Čime se to oni ponose i uzdižu nad nama? Je li bog njih stvorio od drugog praha? Ako se gorde svojim bogatstvom, biće vremena i za to, gospodo! Car ne zaboravlja svoje verne sluge; a kada dođe do pogubljenja Količeva, njihovo dobro neće pripasti nikom drugom do nama. Dosta sam se namučio s njima ispitujući ih u tamnici: žilavi su, psi, nema govora. Mržnja je kipela u Maljutinim grudima, ali on se još nadao da će ubediti Maksima i na usnama mu se pojavila neka vrsta ljubaznog osmeha. Nije dolikovao takav osmeh Maljutinom licu, i gledajući ga Maksim je osetio strah. Ali Maljuta to nije primetio. – Maksime, – reče on, – za koga sam čuvao novac? Za koga se mučim i radim? Ne idi odavde, ostani sa mnom! Još si mlad, nisi još zreo za ratničku službu. Ne idi od mene! Seti se da sam ti otac! Kad te pogledam, razvedri mi se u duši kao da me je car pohvalio ili dao ruku da mu poljubim, a kad bi te neko uvredio, čini mi se, pojeo bih ga živa. Maksim je ćutao. Maljuta se trudio da d£ svom licu najnežniji izraz. – Zar me ti, Maksime, nimalo ne voliš? Zar u tvom srcu nema nikakvog osećanja za mene? – Nema, oče. Maljuta je ugušio svoju jarost. – A šta će reći car kad sazna za tvoj odlazak, kad pomisli da si od njega otišao? – Baš od njega i bežim, oče. Strah me je. Znam da je bog zapovedio da volim cara, ali kad pogledam neki put šta on radi, onda se sve u meni okrene. Hteo bih da ga volim, ali nemam snage. Kad odem iz Slobode i ne budem imao pred očima nevino prolivenu krv, tada ću možda s božjom pomoći ponovo zavoleti cara. A ako ne uspem da ga zavolim, ionako ću mu verno služiti, samo ne kao opričnik. – A šta će biti s tvojom majkom? – reče Maljuta iskorišćavajući poslednje sredstvo. – Ona neće preživeti takve jade. Ti ćeš ubiti staru! Pogledaj kako je ona, sirota, slaba! – Milostivi bog neće ostaviti moju majku, – odgovori Maksim uzdišući. – Ona će mi oprostiti. Maljuta je hodao po sobi gore-dole. Kad se zaustavio pred Maksimom, sasvim nestade blagog izraza koji je on silom davao svome licu. Njegove grube crte pokazivale su nepokolebljivu volju.

– Slušaj, žutokljunče, – reče on menjajući glas i način razgovora, – dosad sam te molio, a sad ti ovo velim: ia neću blagosloviti tvoj odlazak. Ne puštam te. Ako se ne pokoriš, još sutra ću te primorati da svojom rukom ubijaš carske dušmane. Kad i sam umrljaš krvlju svoje čiste ruke, možda se nećeš više gnušati oca. Maksim preblede na Maljutine reči i ništa ne odgovori. Znao je šta znači reč Grigorija Lukijanoviča i da neće moći slomiti očevu volju. – Eto, – nastavi Maljuta, – raspričao sam se s tobom. A već je uveliko noć, vreme je da odnesem caru ključeve od tamnice. Evo i kiša je udarila. Daj mi ogrtač. Gle ti samo, šta sve ne izmisli! »Hoću da idem, nema mi života ovde«. Da ga čovek pusti, možda bi i mene pridobio za se. E, dragi moj, rano si raširio krilca. I jače od tebe ja sam savlađivao. Naučiću te da me slušaš! Uh, što je vreme! Daj mi kapu! Ala seva! Vidi kako se nebo otvara i plamti kao da je čitava Sloboda u vatri! Zatvori prozor, pa idi da spavaš. Možda ćeš do jutra izbiti iz glave ove ludorije. A što se tiče tvog Srebrnog, pašće mi on šaka. Neću mu ja ovo zaboraviti! Maljuta je izišao. Kad je ostao sam, Maksim se zamislio. U kući sve beše tiho; samo je napolju besnela oluja i s vremena na vreme vetar jurnuvši kroz prozor tresao je lance i okove koji su visili na zidu i udarajući jedni o druge odjekivali zloslutnim muklim zveketom. Maksim je prišao stepenicama koje su vodile gore u sobu njegove majke. On se nagnuo i počeo osluškivati. Na gornjem spratu sve je ćutalo. Maksim se tiho uspeo strmim stepeništem i stao pred vratima iza kojih je počivala njegova majka. – Gospode bože! – reče Maksim u sebi. – Tebi je otvoreno moje srce, ti znaš moje misli! Znaš, gospode, da ne odričem poslušnost ocu iz gordosti ili samovolje. Oprosti mi, bože moj, ako grešim protiv tvoje zapovesti. I ti, majko, oprosti mi. Napuštam te bez tvog znanja, odlazim bez blagoslova: znam, mati, da ću time pogoditi tvoje srce, ali ti me ne bi pustila od svoje volje. Oprosti mi, majko, više me nećeš videti! Maksim se spusti na prag majčine sobe i poljubi ga. Zatim se nekoliko puta prekrstio, sišao niz stepenice i izišao u dvorište. Kiša je padala tako plaho kao da je bila kivna na sav božji svet. Napolju nije bilo žive duše. Maksim uđe u konjušnicu; konjušari su spavali. On sam izvede svog omiljenog hata i osedla ga. Veliki pas čuvar vezan o lancu na vratima iziđe iz svoje kućice i poče cičati i trzati se kao da je osetio rastanak. To je bio kosmat pas od soja ovčarskih pasa. Duga čekinjava dlaka mrkosive boje spuštala mu se u neredu na crnu njušku tako da se skoro nisu videle njegove pametne oči. Maksim pogladi pseto, a ono mu stavi na ramena svoje crne šape i poče ga lizati po licu.

– Zbogom, Bujane! – reče Maksim. – Čuvaj mi kuću i verno služi majci! On skoči na konja, iziđe kroz kapiju i u trku ode iz roditeljskog doma. Još nije stigao do zemljanog nasipa kad je čuo glasan lavež i video Bujana, koji je skakao oko konja radostan što može pratiti svog gospodara.

XI NOĆNO BDENIJE Dok je Maljuta razgovarao sa sinom, car se neprestano molio. Znoj mu je već curio niz lice; krvavi znaci koji su ostali na njegovom visokom čelu od ranijeg usrdnog metanisanja još jasnije su se istakli od novih udaraca čelom o tle; najedanput neko šuštanje u sobi primoralo ga je da se okrene, i on je primetio svoju staru dadilju Onufrijevnu. Njegova dadilja bila je već stara. Uzeo ju je u carski dvor još blaženopočivši veliki knez Vasilije Ivanovič; ona je služila još Jeleni Glinskoj. {17} Nosila je Ivana na svojim rukama od samog rođenja; na njenim rukama primio je on blagoslov od oca na samrti. Govorili su za Onufrijevnu da ona zna mnogo šta o čemu niko i ne sluti. Za carevog detinjstva Glinski su je se bojali, a Šujski i Bjeljski trudili su se na svaki način da joj čine po volji. Mnoge tajne stvari saznala je Onufrijevna pomoću gatanja i nikad se nije prevarila. Kad je knez Telepnev bio najmoćniji – Ivanu je tada bilo tek četiri godine – ona je prorekla knezu da će umreti od gladi. Zaista, tako je i bilo. Otada je prošlo mnogo godina, ali stari ljudi sačuvali su u svom pamćenju to predanje. Sad je Onufrijevna brojala maltene desetu desetinu. Pogrbila se tako da je postala dvaput manja, naborana koža njena lica počela je ličiti na koru od drveta; i kao što na kori izbija mahovina, tako su Onufrijevni po bradi rasli čuperci sedih dlaka. Zube je već odavno izgubila; oči, činilo se, nisu mogle videti; glava se grčevito tresla. Koštunjavom rukom Onufrijevna se naslanjala na štap. Dugo je gledala u Ivana skupljajući požutele usne kao da nešto žvaće ili mrmlja. – Šta, – reče najzad dojkinja muklim i drhtavim glasom, – moliš se bogu, baćuška? Moli se, moli, Ivane Vasiljeviču! Imaš još mnogo da se moliš, pa da iskupiš grehe! Kad bi samo stare grehe imao na svojoj duši, gospod je milostiv, možda bi ti i oprostio. A kad tebi svaki dan donosi nov greh, a ponekiput i po dva i tri greha na dan padnu! – Dosta, Onufrijevna, – reče car dižući se, – sama ne znaš šta govoriš!

– Ne znam šta govorim! Valjda sam pamet izgubila, je li? I ugašene oči staričine odjednom sevnuše. – A šta si danas za ručkom učinio? Zašto si otrovao bojara? Mislio si da ja ne znam? Što? Što se mrštiš? Čekaj, kucnuće i tvoj poslednji čas, čekaj samo. Navaliće se na tebe tvoji gresi kao hiljade hiljada pudova: oni će te odvući na dno pakla! A đavoli će nasrnuti i dohvatiće te svojim vilama. Starica ponovo poče žvakati srdito. Usrdna molitva pripremila je cara za pobožne misli. U njegovoj osetljivoj uobrazilji ocrtavala se ne jedanput slika buduće odmazde, ali snažna volja je pobeđivala strah od zagrobnih mučenja. Ivan je uveravao sebe da ovaj strah, pa čak i grižu savesti izaziva u njemu neprijatelj roda ljudskog da bi odvratio božjeg pomazanika od njegovih visokih namera. Lukavstvu đavola car je suprotstavljao molitvu, ali često bi klonuo pod teretom strašnih slika svoje mašte. Tada ga je očajanje gušilo svojim gvozdenim kandžama. Nepravičnost njegovih dela predstavljala mu se u svoj svojoj nagoti, i strašno je zijala pred njime paklena bezdan. Ali to nije trajalo dugo. Ubrzo bi se Ivan zastideo svoje malodušnosti. Gnevan na samog sebe i na cara mraka, on bi ponovo, uprkos paklu i svojoj savesti, počinjao velika krvoprolića i velike napore, i nikad njegova svirepost nije dostizala do tog stepena kao posle ovih trenutaka nehotične slabosti. U taj mah misao o paklu pojačana olujom koja je počinjala i proročanskim glasom Onufrijevne prožela je čitavo njegovo biće grozničavom jezom. On je seo na postelju. Zubi su mu zacvokotali. – No šta je, gospodaru? – reče Onufrijevna mekšim glasom. – Šta ti je? Da nisi bolestan? Jeste, bolestan si. Uplašila sam te. Ali ništa za to, umiri se, baćuška: mada su veliki tvoji gresi, božje milosrđe je veće. Samo se pokaj i ne greši više. Eto i ja se molim, molim za tebe danju i noću, a sad ću još više da se molim. Nema tu šta da se govori. Pre ću se ja odreći raja, ali ću tvoje grehe izmoliti. Ivan pogleda svoju dadilju – ona kao da se smešila, ali osmeh nije bio prijatan na njenom grubom licu. – Hvala, Onufrijevna, hvala; meni je .lakše; pođi s bogom. – Eto, sad već lakše! Treba te samo ohrabriti, pa da iščezne strah. Već je hteo da me otera: idi s bogom! A ti nemoj da se uzdaš suviše u strpljivost božju. Za tebe i sam gospod neće imati dovoljno strpljenja. Okrenuće se on od tebe, videćeš, a sotona će se obradovati i odmah ući u tebe. Eto, opet si počeo drhtati! Ne bi bilo rđavo da popiješ vruće rakije. Uzmi je, gospodaru! I roditelj tvoj uzimao ju je pred spavanje, bog da mu dušu prosti. I majka ti je, bog da je prosti, volela vruću rakiju. Baš su je vrućom rakijom otrovali prokleti Šujski.

Starica kao da se zanela u svoje misli. Njene oči su izgubile sjaj; opet je počela da miče usnama neprestano klimajući glavom. Odjednom nešto udari u prozor. Ivan Vasiljevič se strese. Starica se prekrsti drhtavom rukom. – Vidi kakav je pljusak! I munje počele da sevaju. Gle, kako grmi, gospodaru, da nam se smiluje bog! Nepogoda je rasla sve više i uskoro se razbesnela po nebu s neprestanom grmljavinom i munjama. Pri svakom udaru groma Ivan bi uzdrhtao. – Pa ti imaš groznicu, gospodaru. Čekaj malo, ja ću reći da ti skuvaju rakije. – Ne treba, Onufrijevna, zdrav sam… – Kako zdrav! Pogledaj kako si se promenio u licu. Možda bi legao u postelju i pokrio se. I kakav ti je krevet! Gole daske. Što ćeš s tim? Zar je to za cara? To je dobro za kaluđera, a ti nisi nikakav kaluđer. Ivan nije odgovarao. On je osluškivao nešto. – Onufrijevna, – reče on odjedanput sa strahom, – ko to ide po doksatu? Ja čujem nečije korake. – Bog s tobom, gospodaru – ko bi sad išao. Tebi se učinilo. – Ide, neko ide! Ide ovamo! Pogledaj, Onufrijevna! Starica otvori vrata. Hladan vetar duhnu u sobu. Iza vrata se ukaza Maljuta. – Ko je? – upita car i skoči. – To je tvoje riđe pseto, gospodaru, – odgovori dojkinja gledajući neprijateljski Maljutu, – to je Griška Skuratov, gle kako me uplaši, prokleti! – Lukijaniču, – reče car obradovan dolaskom svog ljubimca, – dobro došao, odakle ideš? – Iz tamnice, gospodaru: bio sam na ispitu i doneo ključeve. Maljuta se duboko pokloni caru i popreko pogleda dojkinju. – Ključevi! – progunđa starica, – peći će te na onom svetu usijanim ključevima, sotono jedna! Prava sotona! I lice mu je sotonsko. Ne znam za druge, ali ti nećeš izbeći večitu vatru. Lizaćeš za svoje klevete usijan tiganj. Kuvaćeš se u ključaloj smoli, upamti moje reči! Munja je osvetlila staricu u trenutku pretnje, i ona je bila strašna sa svojim podignutim štapom i užarenim očima. Sam Maljuta se donekle uplašio, ali Ivana je ohrabrilo prisustvo njegovog ljubimca. – Ne slušaj je, Lukijaniču, – reče on. – Čini svoju dužnost i ne osvrći se na bapske priče. A ti, matora budalo, odlazi, ostavi nas! Oči u Onufrijevne ponovo sevnuše.

– Matora budala? – ponovi ona, – ja matora budala? Setićete me se vi oba na onom svetu! Sve tvoje saradnike, Ivane, sve će stići odmazda, stići će još za života: i Grjaznog i Basmanova i Vjazemskog – svako će dobiti po zasluzi, a ovaj, – nastavi ona pokazujući štapom Maljutu, – ovog neće ovde stići odmazda, za njegova dela nema dovoljne kazne na zemlji; njega čekaju muke na dnu pakla; tamo mu je spremljeno mesto; očekuju ga đavoli i raduju mu se. I za tebe je tamo spremljeno mesto, Ivane, veliko, toplo mesto. Starica iziđe vukući noge i lupajući štapom. Ivan je bio bled. Maljuta ne reče nr reči. Ćutanje je trajalo dosta dugo. – Dakle, Lukijaniču, priznaju li Količevi krivicu? – Još ne, gospodaru, ali će priznati. Kod mene se neće izvući. Ivan se zainteresovao pojedinostima ispita. Razgovor o Količevima dao je drugi pravac njegovim mislima. Učinilo mu se da bi mogao zaspati. Otpustivši Maljutu, legao je u postelju i zadremao. Iznenada se trže kao uboden. Soba je bila slabo osvetljena kandilima ispred ikona. Mesečev zrak, probijajući se kroz niski prozor, podrhtavao je na šarama kaljeve peći. Iza peći čuo se cvrčak. Negde je miš grizao drvenariju. Usred ove tišine Ivan Vasiljevič opet oseti strah. Odjednom mu se učini da se podiže jedna daska poda i da ispod nje gleda otrovani bojar. Takva priviđenja često su dolazila Ivanu. On ih je pripisivao đavolskom iskušavanju. Da bi odagnao avet, on se prekrsti. Ali sablast ne iščeze kao što je bivalo ranije. Mrtvi bojar posmatrao ga je i dalje ispod oka. Starčeve oči bile su tako isto iskolačene, a lice onako modro kao za ručkom kad je ispio čašu koju mu je poslao Ivan. »Opet čini! – pomisli car. – Ali neću se predati sotoninom sablažnjavanju, savladaću lukavstvo đavola. Da vaskrsnet bog i da rastočatsja vrazi jego!… « Mrtvac se polagano podiže ispod poda i primače se Ivanu. Car je hteo da viče, ali nije mogao. U ušima mu je strašno zvonilo. Mrtvac se pokloni Ivanu. – Zdravo da si, Ivane, – izgovori muklim neljudskim glasom, – evo, klanjam ti se ja, koga si nevina pogubio! Ove su reči odjeknule u dubini Ivanove duše. On nije znao da li ih čuje od aveti, ili je to njegova sopstvena misao, izražena čujnim glasom. Ali se podigla i druga daska poda; ispod nje se ukazalo lice dvoranina Danila Adaševa, koga je Ivan ubio pre četiri godine. I Adašev se podiže ispod dasaka, pokloni se caru i reče: – Zdravo da si, Ivane, klanjam ti se i ja koga si nevina pogubio!

Posle Adaševa pojavi se bojarka Marija, pogubljena zajedno sa svojom decom. Ona se ukaza ispod poda sa svojih pet sinova. Svi se pokloniše caru i svaki reče: – Da si zdravo, Ivane! Klanjam ti se! Zatim su došli knez Kurljatev, knez Obolenski, Nikita Šeremetev i drugi koje je Ivan ubio ili pogubio. Soba se napuni mrtvacima. Svi su se duboko klanjali caru i svi su govorili: – Zdravo, da si zdravo, Ivane! Klanjamo ti se! Onda su se digli monasi, starci, kaluđerice, svi u crnim rizama, svi bledi, krvavi. Pa se javiše ratnici koji su se borili s carem pod Kazanom. Na njima su zjapile strašne rane dobivene ne u borbama već od ruke dželata. Pojavile su se i devojke sa iscepanim haljinama i mlade žene s decom na grudima. Deca pružahu Ivanu svoje okrvavljene ručice i tepahu: – Zdravo da si, zdravo da si, Ivane, ti koji si nas nevine pogubio! Ložnica će sve više punila sablastima. Car više nije mogao da razlikuje priviđenja od stvarnosti. Reči aveti odjekivale su stokratno. Zaupokojene molitve i pogrebne pesme razlegoše se u ušima Ivanovim. Kosa mu se diže na glavi. – U ime boga živoga! – reče on – ako ste dusi poslati od cara mraka, nestanite! Ako ste zaista duše onih koje sam pogubio – čekajte strašni sud: gospod će nam presuditi. Zaurlaše mrtvaci i opkoliše Ivana lebdeći oko njega kao jesenje lišće gonjeno vetrom. Tužno se razlegalo pogrebno pojanje; kiša je ponovo počela da udara u prozor i usred hujanja vetra caru se pričinilo da čuje zvuk trube i glas koji je pozivao: – Ivane, Ivane! Na sud, na sud! Car kriknu strašno. Sluge iz pobočnih soba utrčaše u ložnicu. – Ustajte, – povika car, – ko može sada da spava! Nastao je sudnji dan, nastao je poslednji čas. Svi u crkvu! Svi za mnom! Dvorani se užurbaše. Začuše se zvona. Tek zaspali opričnici čuvši poznate zvuke skočiše s postelja i žurno se obukoše. Mnogi od njih bili su na gozbi kod Vjazemskog. Oni su sedeli uz čašu i pevali junačke pesme. Začuvši zvona oni skočiše, navukoše crne mantije preko bogatih kaftana, a na glave metnuše visoke kapuljače. Cela Sloboda ožive. Bogorodičina crkva se jako osvetli. Uznemireni stanovnici potrčaše na vrata i videše mnoge svetlosti kako blude po dvorcu iz odaje u odaju. Zatim se od tih svetlosti napravi dug lanac i povorka se krete kao zmija spoljašnjim hodnicima koji su se spajali sa hramom božjim. Svi opričnici obučeni jednako u crne mantije i s kapuljačama na glavi nosili su zublje. Njihov odsjaj je čudno lebdeo na išaranim stubovima i ukrasima po

zidu. Vetar je širio mantije, a mesečina zajedno s vatrom odsjajivala je na zlatu, biseru i dragom kamenju. Ispred svih išao je car obučen kao monah, busao se u grudi i glasno ridajući vapio: – Bože, oprosti mi grešnom! Smiluj mi se, smrdljivom psu. Smiluj se mojoj grešnoj duši. Daruj mir dušama koje sam nevine poubijao. Pred vratima hrama Ivan se sruši od iznemoglosti. Zublje su osvetlile staricu koja je sedela na stepenicama. Ona pruži caru drhtavu ruku. – Ustani, baćuška, – reče Onufrijevna, – ja ću ti pomoći. Odavno te čekam. Uđimo, Ivane, pomolimo se zajedno. Dva opričnika uzeše cara pod ruku i podigoše ga. On uđe u crkvu. Nove povorke u crnim mantijama i sa visokim kapuljačama žurno prolažahu ulicama sa upaljenim zubljama. Crkvena vrata su propuštala sve nove i nove opričnike, i ogromni likovi svetaca gledali su na njih sa zidova i visokih tornjeva negodujući. Usred dotle neme noći razleže se pojanje nekoliko stotina glasova, i daleko su se čula zvona i otegnuti psalmi. Sužnji u tamnicama skočiše zvekećući lancima i počeše prisluškivati. – Car služi jutrenje, – rekoše. – Umekšaj, bože, njegovo srce i probudi milosrđe u njegovoj duši! Mala deca po domovima koja su spavala pored svojih matera probudila su se bd straha i počela plakati. Poneka majka dugo nije mogla umiriti svoje dete. – Ćuti, – rekla bi najzad, – ćuti da te ne čuje Maljuta! I pri pomenu Maljutina imena dete bi prestalo plakati, privijalo se od straha uz majku, a usred noćne tišine mogli su se čuti samo psalmi opričnika i neprekidno brujanje zvona.

XII KLEVETA Sunce je izišlo, ali to jutro nije bilo radosno za Maljutu. Kad se vratio kući, on nije zatekao sina i razumeo je da je Maksim zauvek napustio Slobodu. Jarost Grigorija Lukijanoviča bila je strašna. Na sve strane upućena je potera. Konjušare koji nisu opazili Maksimov odlazak Maljuta je zatvorio u tamnicu. Natmurena lica, stisnuvši zube, jahao je on ulicom i razmišljao: da li da javi caru ili da sakrije bekstvo Maksimovo. Konjski topot i ljudski glasovi začuše se iza njegovih leđa. Maljuta se okrenu. Carević s Basmanovom i gomilom mladih pratilaca vraćao se iz jutarnje šetnje. Meka zemlja bila je raskaljana od kiše, konji su upadali u blato do samih članaka. Spazivši Maljutu carević obode hata i uprska blatom Grigorija Lukijanoviča. – Klanjam ti se do zemlje, bojaru Maljuta! – reče carević zaustavljajući konja. – Maločas smo sreli tvoju poteru. Izgleda da je Maksimu već došlo do grla, pa je strugnuo od kuće. Ili si ga možda sam poslao u Moskvu po bojarsku kapu, pa si se posle predomislio? I carević se glasno nasmejao. Maljuta je po običaju sjahao s konja. Stojeći gologlav on je celom šakom brisao blato sa svoga lica. Izgledalo je kao da će njegove oči, pune otrova, probosti carevića. – A zašto on briše blato? – primeti Basmanov u želji da ugodi careviću. – Da je na kome drugom, a na njemu se ne vidi. Basmanov je govorio tiho, ali Maljuta ga je čuo. Kada je cela gomila sa smehom i žagorom odjurila za carevićem, on je stavio kapu na glavu, uzjahao ponovo konja i lagano se uputio u dvorac. »Neka«, – mislio je on u sebi, – »čekajte samo, gospodo, ima vremena!« I njegove blede usne iskrivile su se u usiljen osmeh, a u srcu, već uznemirenom sinovljevim bekstvom, lagano je sazrevala pouzdana osveta onima koji su ga lakoumno uvredili.

Kad je Maljuta ušao u dvorac, Ivan Vasiljevič bio je sam u svojoj odaji. Lice mu je bilo bledo, oči su plamtele. Crnu mantiju zamenio je žutom vojničkom prošivenom dolamom s plavom postavom. Osam svilenih gajtana s dugim resama spuštali su se niz odelo. Palica i kalpak ukrašen velikim smaragdom stajali su pred carem na stolu. Noćna priviđenja, neprekidna molitva, nespavanje nisu iscrpli Ivanovu snagu, već su ga samo doveli do najveće razdraženosti. Sve što je doživeo minule noći učinilo mu se opet kao đavolja obmana. Car se stideo svoga straha. »Neprijatelj Hristova imena, – mislio je on, – uporno mi prkosi i pomaže moje protivnike. Ali ne dam da likuje nada mnom! Neću se uplašiti njegovih čini. Dokazaću mu da nije dorastao za borbu sa mnom!« I car se reši da kažnjava izdajnike kao i pre i da šalje u smrt svoje neprijatelje, pa ma ih bilo na hiljade. I u mislima je počeo prebrojavati podanike svoje i tražiti među njima izdajnike. Svaki pogled, svaki pokret činili su mu se sada podozrivi. On se sećao raznih reči svoje okoline i u tim je rečima tražio tragove zavere. Ni sama porodica njegova nije bila pošteđena ove sumnje. Maljuta ga je zatekao u stanju koje je ličilo na buncanje u groznici. – Gospodaru, – reče posle kratkog ćutanja Grigorije Lukijanovič, – ti tražiš da se Količevi pitaju za nove zaverenike. Osloni se samo na mene. Ja ću primorati Količeve da na mukama sve iskažu. Samo jedno neću moći: neću moći da ih prisilim da mi kažu ime tvog najvećeg protivnika. Car pogleda začuđeno svog ljubimca. U očima Maljutinim bilo je nešto neobično. – To je, gospodaru, takva stvar, – nastavi Maljuta promenjenim glasom, – da i oko vidi i uho čuje, a jezik ne može izgovoriti… Car ga pogleda upitno. – Ti si, gospodaru, zaista već mnoge zlikovce dao pogubiti, a izdaju još nisi iskorenio u Rusiji. I još toliko da ih pogubiš, i deset puta više, opet nećeš zatrti zaveru. Car je slušao, ali nije mogao da se doseti. – Zato, gospodaru, nećeš uništiti izdaju što ti sečeš njene grane i suvarke, a glavno stablo s korenjem ostaje nedirnuto. Car još nije razumeo, ali je slušao sa sve većom radoznalošću. – Vidiš, gospodaru, kako da ti kažem? Eto, recimo, seti se kad si ležao na samrtničkoj postelji – da te bog još dugo poživi – onda su bojari sklopili zaveru protiv tebe bolesnog. Znaš li da im je vođa tada bio tvoj brat Vladimir Andrejevič.

»A, – pomisli car, – to li su značila moja noćna viđenja. Ðavo je hteo da mi pomrači razum kako bih se uplašio da stanem na put bratovim namerama. Ali neće biti tako. Neću požaliti ni brata!« – Govori, – reče on jarosno Maljuti, – govori šta znaš za Vladimira? – Ne, gospodaru, nije reč o Vladimiru Andrejeviču. Ne verujem više da bi mogao nešto protiv tebe učiniti. I bojari nisu više uz njega. Već odavno je prestao da traži za sebe presto. Ne govorim sad o njemu. – Nego o kome? – upita car začuđeno, i licem mu prelete grčevit drhtaj. – Vidiš, gospodaru, Vladimir Andrejevič ne misli više da buni narod, ali bojari još misle. Oni znaju šta hoće: kad nismo uspeli da dignemo na presto njega, a mi ćemo… Maljuta se snebivao. – Koga? – zapita car i oči mu sevnuše. Maljuta preblede. – Gospodaru, nije probitačno sve kazati. Mi mali ljudi mnogo vidimo i znamo, a jezik moramo držati za zubima. – Koga? – reče Ivan dižući se s mesta. Maljuta je oklevao s odgovorom. Car ga ščepa obema rukama za vrat, primače svoje lice njegovom i uperi u njega pogled. Maljutina kolena počeše klecati. – Gospodaru, – reče on tiho, – nemoj da se ljutiš, nije on to sam izmislio. – Govori! – reče promuklim šapatom Ivan i steže još jače Maljutin vrat. – Njemu ni na um ne bi palo, – nastavi Maljuta izbegavajući carev pogled, – sigurno su ga nagovorili. Onaj ko mu je najbliži taj ga podbada. A on, kao svaki čovek, pomislio je: malo ranije ili kasnije, izlazi na isto. Car je počeo razumevati. Postade još bleđi. Njegovi prsti počeše popuštati i oslobađati Maljutin vrat. Maljuta se pribra. Razumeo je da je došao trenutak za odlučni udarac. – Gospodaru, – reče on najednom resko, – ne traži izdaju daleko. Tvoj protivnik sedi pored tebe, pije s tobom iz jedne kupe, jede iz iste zdele, nosi isto ruho kao i ti! Maljuta ućuta i sar u iščekivanju usudi se da pogleda u cara svojim zakrvavljenim očima. I car ućuta. Ruke su mu klonule. Najzad je razumeo Maljutu. U istom trenutku začuše se u dvorištu veseli uzvici. Još onda kad je počeo razgovor između cara i Skuratova, carević je sa svojom pratnjom ušao u dvorište, gde su ga čekali trgovci koji su došli iz Moskve da mu podnesu hleb i so, a i svoje žalbe.

Opazivši carevića svi padoše na kolena. – Šta tražite, ćifte? – zapita nemarno carević. – Baćuška, – odvratiše najstariji, – došli smo da se izjadamo tvojoj milosti. Budi nam zaštitnik! Smiluj nam će! Upropastiše nas opričnici potpuno, utamaniše i nas, i žene i decu. – Bidi ove budale, – reče carević Basmanovu s osmehom. – Oni bi hteli samo za sebe i robu i svoje žene! Vidi ih samo kako cmizdre! Odlazite kući, a ja ću možda zamoliti oca za vas, budale! – Ti si naš otac, da te bog poživi! – povikaše trgovci. Carević je bio na konju. Gomila molilaca klečala je pred njime. Najstariji držao je u rukama zdelu sa hlebom i solju. Maljuta je video sve to kroz prozor. – Gospodaru, – šapnu on caru, – mora da ga je nagovorio neko od onih koji su sada oko njega. Pogledaj, narod ga već pozdravlja kao svog gospodara! I kao što se čarobnjak ponekad uplaši zlih duhova koje je izazvao, tako se Maljuta uplašio izraza koji su njegove reči izazvale na licu Ivanovu. Sve ljudsko iščezlo je s toga lica. Maljuta nikad nije video cara u takvoj jarosti. Prošlo je nekoliko trenutaka. Odjednom se Ivan nasmeši. – Grigorije, – reče on stavivši obe ruke na ramena Skuratovu, – kako si ti ono maločas rekao? Da ja sečem samo suvarke i grane, a stablo ostaje nedirnuto?… Grigorije, – nastavi car lagano izgovarajući svaku reč i gledajući Maljutu s izrazom neobičnog poverenja, – bi li se ti primio da iščupaš izdaju sa korenom? Zlobno zadovoljstvo iskrivi Maljutina usta. – Radi dobra tvoje milosti primam se, – prošapta on dršćući celim telom. Ivanovo lice začas se promeni. S lica je nestalo osmeha i crte su dobile hladnu nepokolebljivu čvrstinu. Izgledalo je da mu je lice isklesano iz mramora. – Ne treba oklevati! – reče on oštro i zapovednički. – Niko ne sme znati o tome. Danas on ide u lov. Neka ga nađu još danas mrtvog u šumi. Reći će se da je pao s konja. Znaš li ti Poganu Baru? – Znam, gospodaru! – Neka ga tamo nađu… Car pokaza rukom na vrata. Maljuta izađe i tek u predsoblju dahnu slobodnije. Car je dugo ostao nepomičan. Zatim lagano priđe ikonama i pade pred njima na kolena. Od svih Maljutinih slugu najhrabriji i najokretniji bio je njegov seiz Matvej Homjak. On se nikad nije klonio opasnosti, voleo je nemir i pustolovine i U

zverstvima ustupao je jedino svome gospodaru. Ako je trebalo upaliti neko selo ili podmetnuti pismo zbog koga bi posle pala glava nekog bojara, ako je trebalo oteti ma čiju ženu, uvek su slali, Homjaka. I Homjak je palio sela, podmetao pisma i umesto jedne žene dovodio nekoliko. I u ovom slučaju obratio se Grigorije Lukijanovič na Homjaka. O čemu su oni razgovarali to niko nije saznao. Ali tog istog jutra kad su lovački psi carevićevi složno štektali u okolini Moskve, a pažnja lovaca skrivenih u zaklonu bila zauzeta očekivanjem i svaki se naprezao da spazi divljač i niko nije vodio računa o tome šta rade ostali – u to vreme jednim zabačenim putem jahali su udaljujući se od lovišta Homjak i Maljuta, a među njima, vezanih ruku, pričvršćen za sedlo jahao je neko treći, čije je lice skrivala crna kapuljača navučena do samog podbradka. Na jednom od zavijutaka pridružilo im se dvadeset naoružanih opričnika, pa svi zajedno produžiše put ne govoreći ni reči. Međutim lov je išao svojim tokom, i niko nije primetio nestanak carevića sem dvojice seiza koji su tog časa izdisali u jaruzi probodeni noževima. Na trideset vrsta od Slobode, usred guste šume, ležala je neprohodna močvara koju je narod nazvao Poganom Barom. Mnoga čudesa pričali su o tom mestu. Goroseče su se bojale da joj se približe u sumrak. Tvrdili su da u letnjim noćima nad vodom lebde i titraju plamičci – duše ljudi koje su poubijali razbojnici i bacili ih u Poganu Baru. Čak i usred bela dana močvara je izgledala mračna i tajanstvena. Iznad mutne i tamne vode dizalo se veliko drveće upola golo. Odražavajući se u njoj kao u zamagljenom ogledalu ono je primalo oblike čudnih stvorova i neobičnih životinja. U blizini bare nije se čuo ljudski glas. Jata divljih pataka doletala su ponekad tamo da se okupaju u njenoj vodi. Iz ševara odjekivao je tužni krik sarkin. Crni gavran proletao je nad vrhovima drveća, i odjek je ponavljao njegovo zloslutno graktanje. Čas bi se čuli negde daleko udarci sekire, krckanje posečenog stabla i njegov potmuli pad. Ali kad se sunce spuštalo iza vrhova, kada se iznad bare dizala providna magla, udarci sekire prestajali su, i ove zvuke zamenjivali bi novi. Počinjalo je jednoliko kreketanje žaba, ispočetka slabo i usamljeno, a posle snažno, u horu. Što je mrak bivao gušći, tim se glasnije derao barski svet. Njihovi glasovi slivali su se u jedno neprekidno otegnuto hučanje, na koje je uho navikavalo i razlikovalo kroz njega kako u daljini viju kurjaci i huče buljina. Mrak je postajao sve gušći, stvari su menjale svoj pređašnji izgled i dobijale nove oblike. Voda, granje na drveću i pramenovi magle stapali su se u jedno. Slike i zvuci mešali su se i postajali nepojmljivi ljudskom shvatanju. Pogana Bara postajala je carstvom nečiste sile.

Tome ukletom mestu, ali ne po tamnoj noći nego u sunčano jutro uputili su se Maljuta i njegovi opričnici. U isto vreme kad su se oni žurili goneći konje, drugi momci, sumnjiva izgleda, skupljali su se u gustoj šumi blizu Pogane Bare.

XIII IVAN PRSTEN I NJEGOVI DRUGOVI Na širokoj poljani opkoljenoj drevnim hrastovima i neprohodnim šipragom bilo je nekoliko zemunica, a između njih na panjevima i izvaljenim žilama, na gomilama sena i suvog lišća ležali su i sedeli mnogi ljudi raznih godina i različito odeveni. Naoružani momci neprestano su izlazili iz dubine šume i mešali se sa svojim drugovima. To je bila šarena gomila. Kaftani, kaputi, zubuni, jedni pocepani, drugi opšiven zlatom videli su se kroz granje. Neki od ovih ljudi imali su o bedru sablje, drugi su mahali buzdovanima ili se naslanjali na široke helebarde. Bilo je tu mnogo ožiljaka, bora, razbarušene kose i raščupanih brada. Hrabra družina podelila se na nekoliko gomilica. Nasred poljane kuvali su kašu i pekli meso na ražnju. Nad vatrom koja je pucketala visili su kotlovi; dim se podizao kao oblak iz zelenog mraka koji je opkoljavao poljanu kao zid. Kuvari su kašljucali, trljali oči okrećući glavu od dima. Nešto dalje starac sede, grgurave kose i dugačke brade pričao je mlađima neku bajku. On je govorio stojeći naslonjen na sekiru koju je nasadio na dugačku držalju. U takvom položaju bilo mu je zgodnije da priča nego sedeći. Mogao se uspraviti, okrenuti se na sve strane, zamahnuti sekirom kad je bilo potrebno i zazviždati hajdučki. Momčad ga je slušala s pravim uživanjem. Oni su otvorili i uši i usta. Jedni su seli na zemlju, drugi se popeli na granu, neki je raširio noge i .izbečio oči; ali većinom su ležali potrbuške, naslonivši laktove na zemlju i poduprevši rukama bradu: tako je bilo najudobnije. Malo dalje dve delije tukli su jedan drugog pesnicama po glavi. Igra njihova se sastojala u tome ko će od njih prvi priznati da je pobeđen. A nijedan nije hteo da popusti. Oba protivnika su već pocrvenela kao rakovi, ali jake pesnice neprestano su udarale po glavama kao čekić po nakovnju. – Zar ti još nije dosta, Hlopko? – upita onaj koji je izgledao slabiji. – Ne brini se, brate Andrija! Kad bude, kazaću. Ali ti se sada nećeš dobro provesti! I pesnice su i dalje udarale. – Gledajte, braćo, sad će Andrija pasti! – rekoše posmatrači.

– Ne, neće pasti! – odgovarahu drugi. – Zašto da padne kad ima tvrdu glavu. – Videćeš da će pasti! Ali Andrija zaista nije želeo da padne. On se pripremio i umesto da lupi protivnika po temenu udari ga u slepo oko. Hlopko se srušio. Mnogi gledaoci počeli su da se smeju, ali većina je negodovala. – Nije pošteno, nije pošteno, – povikaše oni. – Andrija je podvalio, treba ga istući. I Andrija je smesta dobio batine. – Otkuda dolazite? – upita stari pripovedač nekoliko momaka koji su prišli vatri i plašljivo se obazirali na sve strane. Dovela ih je snažna ljudina sa širokim nožem za pasom; momci nisu imali oružja, izgledalo je da su bili novajlije. – Čujete li, sokolići, – reče okrećući se njima snažna ljudina, – čiča Koršun pita otkud ste došli. Odgovorite čiči. – Pa, ovaj, evo kako. Ja sam iz okoline Moskve, – odgovori jedan od momaka s nekim ustezanjem. – A zašto si iz gnezdašca izleteo? – upita Koršun. – Možda je stegao mraz ili je bilo suviše toplo? – Dabogme, toplo! – odgovori momak. – Kad su opričnici zapalili kuću, u početku je bilo toplo, a kad je kuća izgorela, onda je napolju i mraz stegao. – Dakle, tako! Vidim da nisi glup, momče. A zašto si ti došao? – Da tražim svoju rodbinu. Hajduci su se grohotom nasmejali. – Vidi šta je izmislio! Kakva ti je rodbina potrebna? – Pa kad su mi opričnici ubili oca i majku, sestre i braću, ostadoh sam, pa mi se dosadi. Onda pomislim: de da ja pođem tim dobrim ljudima; oni će me nahraniti i napojiti, biće mi kao otac i braća. Sreo sam na putu ovog čoveka i zamolio ga da me povede sa sobom. – Ti si valjano momče! – rekoše hajduci. – Sedi s nama, dobro došao, bićemo ti braća! – A zašto je onaj tamo obesio nos kao da se najeo kiselice? Hej, plačljivko, što si usne napućio? Otkuda si ti? – Od Kolomne! – odgovori leno jedva izgovarajući snažan momak, koji je stajao sav turoban iza drugih. – Da nisu i tebi opričnici učinili što nažao? – Verenicu mi oteli! – odgovori momak preko volje i otežući. – Pa hajde, pričaj.

– A šta imam da pričam. Došli i odveli. – A posle? – Kako posle? Posle – ništa. – Pa što im nisi preoteo verenicu? – Kako bih mogao? Čim su došli, odmah su je odvukli. – A ti si zinuo i gledao u njih. – Ne, posle, kad su već otišli tako sam se naljutio, da bog sačuva! Hajduci su se ponovo grohotom nasmejali. – A ti prijatelju, izgleda, nisi baš tako hitar. Momak je gledao tupo i ćutao. – Ej, ti tikvane! – reče jedan hajduk. – Ako su ti uzeli verenicu nema šta da žališ – naći ćeš drugu! Momak je blenuo i ćutao. Njegovo lice zanimalo je razbojnike. – Čuješ li, tebi govore! – reče jedan od njih gurnuvši ga u bok. Momak je ćutao. Hajduk ga gurnu još jače. Momak ga pogleda tako glupavo da su svi ponovo udarili u smeh. Nekoliko hajduka prišli su mu i počeli da ga gurkaju. Momak nije bio načisto da li da se rasrdi ili ne; ali jedan jači udarac prekide njegovu sanjivu ravnodušnost. – Dosta s guranjem! – reče on. – Nisam ja valjda vreća s brašnom. Prestanite već, jer ako se naljutim… Hajduci su počeli još jače da se smeju. Momak je zaista imao želju da se naljuti, ali lenost i urođena ravnodušnost nadvladali su njegovu srdžbu. Mislio je da ne vredi ljutiti se zbog trica, a ozbiljnog uzroka nije bilo. – Ama, naljuti se, budalo! – povikaše hajduci. – Zašto se ne naljutiš? – De, gurnite još jednom! – Gle, pa to mu se sviđa! Evo ti još! – Hajd’ malo jače! – Evo ti! – E, sad se čuvajte! – reče momak, koji se najzad zaista naljutio. On zasuka rukave, pljunu u šake i poče bubati krivog i pravog. Hajduci nisu očekivali taj prepad. Oni koji su stajali pored njega u jedan mah su pali i povalili svoje drugove. Cela gomila uzmakla je prema vatri, kotao se prevrnuo u vatru i čorba prosula po žeravici. – Lakše, ti! Lakše, đavole! Jesi li se pomamio? Lakše, kad ti kažem! – povikaše hajduci.

Ali delija ništa više nije čuo. Neprestano je mlatio pesnicama desno i levo, i od svakog udarca padali su jedan ili dva hajduka. – Vidi medveda! – govorahu oni koji su se blagovremeno sklonili ustranu. Naposletku je momak došao k sebi. Prestao je sa udarcima i zaustavio se usred prevrnutih i polupanih lonaca, češkajući potiljak, kao da je hteo reći: – Šta sam ja to uradio! – No, brajko, – rekoše hajduci dižući se i trljajući se po bokovima, – da si se na vreme rasrdio, ne bi ti oteli verenicu. Pa ti si pravi Ilija Muromec. {18} – A kako se ti zoveš, junače? – upita stari razbojnik. – Mitka. – Vidi Mitku! – Eto kakav je Mitka! – Braćo, – reče jedan hajduk koji je u taj mah dotrčao, – ataman je opet počeo da priča o svom životu na Volgi. Svi su prestali da pevaju, neće ni bajke da slušaju, sede oko atamana. Hajdemo brže, jer nećemo naći mesta! – Hajd’, hajdemo da slušamo atamana! – čuli su se povici hajduka. Na panju, pod senkom ogromnog hrasta, sedeo je snažan čovek srednjega rasta, u bogatom, zlatom ukrašenom zubunu. Glavu mu je pokrivala misjurka, okrugla gvozdena kapa, koja se zvala takođe »naplješnik«. Uz kapu je bila pričvršćena pancirna mreža od čelika, koja je branila od sablje potiljak, vrat i uši. Ataman je imao u ruci čekan, čekić zaoštren s druge strane i nasađen na držalje. U ovom odelu teško je bilo poznati našeg starog poznanika Vanjuhu Prstena. Oči su mu sevale na sve strane. Ispod kratkih crnih brkova blistali su zubi tako beli da je izgledalo kao da mu osvetljavaju celo lice. Hajduci su slušali ćuteći. – Dakle, braćo, – pričao je Prsten, – nije nikakvo čudo zaustaviti kiridžije ili opljačkati bojara kad vas ima deset na jednoga. A zaista bi bilo čudo kad bi jedan čovek zaustavio i opljačkao pedeset ljudi i više! – Preterao si! – rekoše hajduci. – Nije to šala! Kao da bi ih ti mogao zaustaviti! – Nije reč o meni, ali ja znam jednog junaka koji je sam zaustavljao karavane. – Da nije opet tvoj junak s Volge? – Nego koji? Jednom su vukli lađu na konopcu iz Astrahana gore uz Volgu. Na lađi je bilo dosta sveta, sami mladi trgovci, s puškama, sabljama; raskopčanih kaftana i nakrivljenih kapa ličili su na nas. A kakva roba: zlato, skupoceno kamenje, biser, razne stvari iz Astrahana i puno još svakojakih sitnica, koliko hoćeš! Obala je bila strma, prolaz uzan, a nasred Volge ostrvo: golo, oštro kao

nož stenje koje je strčalo iz vode prečeći put struji. Saznao je naš junak čega sve ima u lađi. Nije rekao nikome ništa, već otišao izjutra, sakrio se u žbunju i mirno čekao. Prolazi jedan sat, prolazi drugi, oko dvanaest lađara idu jedan iza drugog vukući lađu, polegli na kaiše učvršćene za uže i brekću od napora isplazivši jezike. Mora biti da lađa nije bila laka, a i brzina vode bila je jača od njihove snage. Naš junak sačeka da oni odmaknu na pedeset hvati od stene; onda izlete napolje, preseče sabljom uže napola tako da su svi lađari koji su ga vukli popadali i porazbijali noseve o zemlju. Tada on jednoga udari ušicom, drugoga pesnicom a ko je mogao ustao je i bežao kao bez glave. Voda je ponela lađu natrag niz vodu upravo na stenu. Trgovci su se prenerazili, niko i ne misli da puca; samo im je to u glavi kako će mimoići šiljastu stenu da im se lađa ne razbije. A naš junak jednom rukom dohvatio kraj užeta, a drugom se uhvatio za drvo i zaustavio lađu. – Ej, more, ćifte, trgovci, hrabri momci! Bacajte u vodu sablje i puške, lepo vam kažem… ili ću pustiti uže, pa ni od vas ni od robe ni traga ni glasa! Trgovci su već biti hteli da gađaju junaka iz pušaka, ali su odmah od toga odustali, misleći: šta ćemo sad? Ako ga ubijemo, nema ko da drži uže. Nema se kuda, pobacali su oružje u vodu, ali ne sve; mislili su: kad se on popne na palubu da pljačka lađu, tu će mu biti kraj. Ali naš junak nije bio naivčina. – Dobro, – veli, – dragi moji prijatelji, oružje je otišlo na dno, idite i vi kuda vam drago. Drukčije rečeno: skačite s lađe glavačke u vodu. Oni su se ustezali, a on, braćo, vezao uže za drvo, dohvatio pušku i poslao im jedan metak. Onda svi koliko ih je bilo poskakaše u vodu kao žabe. A on im dovikuje: – Nemojte ovamo. Plivajte na drugu obalu ili ću vas pobiti kao patke. Pa, braćo, kako vam se sviđa ovaj momak? – Junak, – rekoše hajduci, – baš pravi junak! A šta je učinio s lađom? – S lađom? Namotao je uže na ruku kao da je to kanap od zmaja što ga deca puštaju, i izvukao lađu na plićak. – Je li on istog rasta kao Polkan? {19} – Ne, nije on kao Polkan! Rastom nije veći od mene, ali su mu leđa nešto šira. – Šira od tvojih! Kako to? Na što on onda liči? – Liči na junaka: glava kosmata, crna brada, malo poguren, lice široko, ali kad mu pogledaš u oči – strahota! – Neka je tako, atamane, ali ti ga opisuješ kao neko čudo od čoveka, da se

čisto ne veruje tvojim rečima. Boljeg junaka od tebe mi ne znamo. – Ne znate boljeg od mene? Pa šta ste, budale, onda videli? Znate li, – nastavi Prsten padajući u vatru, – znate li da sam ja naspram njega – ništa. Trice, obične trice i ništa više. – A kako se zove taj tvoj junak? –Ime mu je, braćo, Jermak Timofejič. {20} – Vidi čudna imena! Dakle on sam hajdukuje? – Ne, nije sam. Ima on dobru četu, ima i dobre pomoćnike. Samo što se rasrdio na njih car pravoslavni, poslao je na Volgu svoju vojsku da ih potuku, jadnike, a naredio je da jednom njegovom pomoćniku, Ivanu Koljcu, {21} skinu glavu i da je donesu u Moskvu. – Pa jesu li ga uhvatili? – Uhvatili su bili carski ljudi Prsten, ali im je iskliznuo između prstiju i otkotrljao se u beli svet. Gde li je sada jadan, sam bog zna, ali ja mislim da će se uskoro opet otkotrljati na Volgu. Ko je jednom živeo na Volgi, nema mu života na drugom mestu! Ataman ućuta i zamisli se. Zamislili su se i hajduci. Oborili su nemirne glave na snažne grudi sučući brke i gladeći brade. O čemu je mislila ova smela momčad sedeći na poljani usred guste šume? O mladosti svojoj izgubljenoj, dok su još bili čestiti vojnici i mirni zemljoradnici? O majci Volgi srebrnoj? Ili o čudnom junaku o kojem je Prsten pričao? Ili su mislili o »visokim dvorima« usred ravna polja, o dva direka spojena gredom{22} o kojima je u časovima tuge mislila u to doba svaka smela i pustolovna glava. – Atamane, – uzviknu jedan pritrčavši Prstenu sav zaduvan, – na pet vrsta odavde, rjazanskim drumom jašu dvadesetak konjanika s bogatim oružjem i u zlatom opšivenim kaftanima. Hatovi im vrede po sto rubalja i više! – Kuda idu? – upita Prsten skočivši. – Tek što su okrenuli Poganoj Bari. Čim sam ih video, potrčao sam pravo ovamo kroz močvare i šumu. – E, braćo, dosta je bilo plandovanja! Dvadeset ljudi neka pođu za mnom. – Ti, Koršune, – nastavi on obraćajući se starom hajduku, – uzmi drugih dvadeset i zauzmite busiju kod krivog duba, presecite im put ako mi slučajno zakasnimo. No brže, uzmite sablje! Prsten je zavitlao svojom sekirom, a oči mu sevnuše. Ličio je na strašnog vođu pred svojom poslušnom vojskom. Ranije slobodno ponašanje hajduka zamenila je bezuslovna pokornost. U tren oka četrdeset momaka izdvojiše se iz gomile i podeliše se u dva odreda.

– Ej, Mitka, – reče Koršun onom momku iz Kolomne, – evo ti palice, hajde s nama, pa se potrudi da se naljutiš! Mitka napravi glupavo lice, uze ravnodušno iz staračkih ruku ogromnu batinu, baci je na rame i pođe gegajući se za svojom četom krivom dubu. Druga četa, koju je vodio Prsten, pohitala je Poganoj Bari da preseče put nepoznatim konjanicima.

XIV ŠAMAR U isto vreme kada su Maljuta i HomJak praćeni odredom opričnika vodili neznanca Poganoj Bari, Srebrni je sedeo u prijateljskom razgovoru sa Godunovim za stolom punim čaša. – Reci, Borise Fedoroviču, – pitao je Srebrni, – šta se to desilo s carem noćas? Zbog čega se podigla cela Sloboda u crkvu? Da li to kod vas često biva? Godunov sleže ramenima. – Veliki car naš, – reče on, – često žali i oplakuje svoje neprijatelje i moli se za njihovu dušu. A što nas je skupio na noćnu molitvu, tome se ne treba čuditi. Sam Vasilije Veliki u drugoj poslanici Grigoriju Nazijanskom kaže: što je drugom jutro, to je blagočestivima ponoć. Usred noćne tišine kada ni kroz oči ni kroz uši ne dopire u srce ništa sablažnjivo, pristoji se ljudskom duhu biti s bogom. – Borise Fedoroviču! Dešavalo mi se i ranije da vidim kako se car moli, ali to je bilo drukčije. Sve je sada drukčije. I opričninu nikako ne mogu da shvatim. To nisu kaluđeri već razbojnici. Nije prošlo mnogo vremena kako sam se vratio u Moskvu, a naslušao sam se i nagledao toliko nedela da je teško poverovati. Mora biti da su cara obmanuli. Ti si, Borise Fedoroviču, blizak njemu, on te voli – zašto mu ne bi rekao istinu za opričnike. Godunov se nasmeši prostodušnosti Srebrnoga. – Car je milostiv prema svima, – reče on s prividnom skromnošću, – i mene ceni preko mojih zasluga. Nije moje da sudim o delima gospodarevim, nije moje da savetujem cara. A opričninu nije teško shvatiti: sva zemlja je gospodareva: svi smo mi pod njegovom visokom vlašću; što uzme car za svoje potrebe, to je njegovo, a što nam ostavi, to je naše; kome zapovedi da bude uz njega taj mu je blizak, a kome ne zapovedi, taj je daleko. Eto ti cele opričnine. – Jeste, Borise Fedoroviču, kad ti razlažeš, onda se čini jasno, a ustvari nije tako. Opričnici upropašćavaju i zlostavljaju narod gore od Tatara. Za njih nema nikakvog suda. Cela zemlja od njih propada. Ti treba da kažeš caru. On bi tebi

verovao. – Kneže Nikita Romanoviču, ima mnogo zla na svetu. Ne upropašćuju ljudi ljude zbog toga što su jedni opričnici a drugi građani, već zato što su i jedni i drugi – ljudi. Uzmimo da ja i kažem caru; šta bi to vredelo? Svi će ustati protiv mene, a kod cara bih pao u nemilost. – Pa šta! I da padneš u nemilost, ali ti si radio po savesti: rekao si istinu. – Nikita Romanoviču, lako je kazati istinu, ali je treba umeti kazati. Da sam protivrečio caru, davno me ovde ne bi bilo, a da mene ovde nije bilo, ko bi te juče spasao smrti? – Što jeste, jeste, Borise Fedoroviču, bog ti dao zdravlja, propao bih da nije bilo tebe. Godunov je pomislio da je ubedio kneza. – Vidiš, Nikita Romanoviču, – nastavi on, – lepo je braniti pravdu, ali jedna lasta ne čini proleća. Šta bi ti učinio kad bi, naprimer, pred tobom četrdeset lopova počeli da kolju nevina čoveka? – Šta bih učinio? Udario bih sabljom po njima i sekao ih dok bi u meni bilo duše! Godunov ga pogleda sa čuđenjem. – I ispustio bi dušu, Nikita Romanoviču, – reče on, – kod petog ili desetog razbojnika, a ostali bi ipak ubili nevinog čoveka. Ne, bolje da ih ne diraš, kneže, a kad oni počnu pljačkati ubijenog, onda im doviknuti da je Stepka, recimo, uzeo sebi više nego Miška, i oni će se sami među sobom poklati. Srebrnom taj odgovor nije godio. Godunov je to primetio i promenio razgovor. – Gle, – reče on gledajući kroz prozor, – ko to juri ovamo kao bez glave? Pogledaj, kneže, kao da je tvoj seiz. – Sumnjam, – odgovori Srebrni, – pustio sam ga danas da ide u manastir dvadeset vrsta odavde… Ali pogledavši bolje konjanika knez je video da je to zaista Mihejič. Stari seiz je bio bled kao smrt. Dojahao je bez sedla; izgledalo je kao da je skočio na prvog konja koga je našao i sada ne poštujući red upao u dvorište pod same prozore dvorane. – Gospodaru, Nikita Romanoviču! – vikao je on još izdaleka, – ti piješ, jedeš, uživaš a i ne slutiš nesreću! Sad sam« sreo iza crkve Maljutu Skuratova i Homjaka, oba na konjima, a između njih vezanih ruku – šta misliš, koga? Samog carevića, glavom carevića, kneže! Natukli su mu, prokletnici, kapuljaču na glavu, ali vetar ju je podigao – i ja poznadoh carevića. Pogledao me je kao da je tražio pomoći, a Maljuta, strinu mu njegovu, priskoči i navuče mu opet kapuljaču na lice!

– Čuješ li, čuješ li, Borise Fedoroviču! Zar ćemo još čekati da se lupeži među sobom zavade? I on pojuri niz stepenice. – Konja! – viknu on istrgavši uzdu iz Mihejičevih ruku. – Ali ovaj konj nije za tebe, baćuška, ne valja ovaj konj, a nije ni osedlan… Pa i kako ćeš na takvom konju k caru?… Ali knez je već uzjahao i pojurio u poteru za Maljutom… Ima stara pesma, možda iz doba Ivana Groznog, koja na svoj način prikazuje događaj koji se ovde opisuje: Gradila se Moskva kamenita, Vasiljevič Ivan – car postade. On pošao na Kazan, na vojnu, Na grad Kazan i na grad Astrahan: Pa grad Kazan mimogred osvoji, Zarobi im cara i caricu; Iskoreni izdaju u Pskovu, I u Pskovu i u Novgorodu. Al u Moskvi sa zaverom šta će! Maljuta mu zbori Skuratovič: »Hej, moj svetli care, gospodine, »Nećeš zatrt izdaju doveka! »Dušmanin ti uz koleno sedi, »S tobom jede iz istog tanjira, »S tobom pije iz istog pehara, »Ruho nosi isto ko i tvoje!« I tada se care dosetio, Razgnevi se on na carevića. »Hej vi, moji kneževi, bojari! »Carevića za ruke uzmite, »Obucite njemu ruho crno, »Vodite ga prljavoj močvari, »Toj Poganoj Bari, prokletinji, »I brzom ga smrću umorite!« Svi bojari nikom ponikoše, Ne poniče Maljuta zlotvore; Carevića za ruke uzede, Navuče mu ono ruho crno, Povede ga močvari prljavoj, Toj Poganoj Bari, prokletinji.

Vide sluga Romanič Nikite, Pa se baci na kljuse nekakvo I odjuri Romanič Nikiti. Gospodaru Romanič Nikita! Piješ, jedeš i uživaš, kneže, A ne znadeš nesreću golemu! Pada s neba zvezdica blistava I gasi se čista voštanica, »Poginuće naš carević mladi!« Uplaši se Romanič Nikita, Pa pojaha lošega konjica, Hitro jezdi močvari prljavoj, Toj Poganoj Bari, prokletinji, On Maljutu ud’ri po obrazu: »Hej, Maljuta, hej, Skuratoviču! Na veliki zalogaj si zin’o, Ti ćeš njime i da se zadaviš«. Ova pesma koja se možda ne slaže sa stvarnim događajima, ipak je u skladu s duhom onoga veka. Oskudne su i nejasne bile vesti koje dopirale do naroda o onom što se dešavalo carskom dvoru ili u carevoj okolini, ali u doba kada staleži još nisu bili podvojeni običajima i nisu se mnogo razlikovali u načinu života, ove vesti, čak i kad su bile netačne, nisu prelazile granice istinitosti i imale su pečat zajedničkog života i zajedničkih shvatanja. Jesi li bio baš takav, kneže Nikita Romanoviču, kakvog te zamišljam, to znaju samo zidine Kremlja i drevni hrastovi pod Moskvom. Ali takav si mi se javio u času tihog maštanja, u večernjem času kad su se polja pokrivala mrakom, u daljini se gubio šum radnog dana, a u blizini sve bilo nemo i samo vetar šuštao u lišću i gundelj proletao oko mene. Zajedno s tugom i bolom javljala se u meni ljubav prema otadžbini i jasno izlazila iz magle naša teška i slavna prošlost, kao da se umesto pogleda zastrtog mrakom otvaralo moje unutrašnje oko, kome stoleća nisu stavljala pregrade. Takav si mi se javio, Nikita Romanoviču, i ja sam te jasno video kako juriš na konju u poteru za Maljutom, i mišlju sam se preneo u tvoje strašno doba kad ništa nije bilo nemogućno! Zaboravio je Srebrni da nema ni sablje ni pištolja i nije mario što jaše starog konja. A u svoje doba to je bio dobar konj, dvadeset godina služio je on u ratovima i pohodima; ali nije dočekao mira ni u starim godinama; zaslužio je samo to da vuče vodu, da se hrani trulim senom i da prima batine. Sad je on osetio na sebi dobra jahača i setio se ratnih dana kad je nosio

vitezove u strašne okršaje i kad su ga hranili čistom zobi i pojili zamedljanom vodom. Raširivši crvene nozdrve i opruživši vrat leti on u poteru za Maljutom Skuratovim. Jezdi Maljuta gustom šumom sa svojim opričnicima. On se žuri Poganoj Bari, navlači careviću kapuljaču na lice da opričnici ne bi znali koga vode u smrt. Kad bi saznali, napustili bi Maljutu i zaklonili bi se stariji za mlađe. Ali opričnici misle da je onaj što jaše između Homjaka i Maljute običan čovek i samo se čude što ga vode tako daleko na gubilište. Žuri Maljuta opričnike, ljuti se na konje, udara ih kandžijom po snažnim bedrima. – Ah, vuci vas pojeli!… Šta će biti ako se car predomisli i pošalje za nama poteru! Juri zlotvor Maljuta gustom šumom; gledaju ga ptice ispruživši vratove, lete nad njim crni gavrani – već je blizu Pogana Bara! – Hej, – veli Maljuta Homjaku, – čuješ li za nama bat konjskih potkova? – Ne, – odgovara Homjak, – to odjekuje u šumi topot naših konja. I još više goni Maljuta opričnike i češće udara konje po čvrstim bedrima. – Čuješ li, – reče Homjaku, – kao da neko viče za nama? – Ne, – odvrati Homjak, – to naši glasovi odjekuju. Opet se ljuti Maljuta na konje. – Ah, vuci vas izjeli! Samo da ne bude za nama potere. Odjednom začu Maljuta za sobom glas: – Stani, Grigorije Lukijanoviču! Srebrni se stvorio iza njegovih leđa. Nije ga izdao stari konj vodonoša. – Stani, Maljuta! – ponovi Srebrni i stigavši Skuratova udari ga snažnom rukom po obrazu. Jak je bio udarac Nikite Romanoviča. Šamar puče kao da je puška opalila; zašumela je šuma i lišće počelo padati s drveća; zverad iz sve snage pojuri u čestar; buljine izleteše iz svojih gnezda; a seljaci koji su negde daleko gulili koru s drveta zgledali su se i rekli u čudu: – Jesi li čuo kako puče? Da se nije skrhao stari hrast nad Poganom Barom? Maljuta ispade iz sedla. Jadni stari konj Nikitin posrnu, sruši se i izdahnu. – Maljuta, – viknu knez skočivši na noge, – zinuo si na prevelik zalogaj! Njime ćeš se zadaviti! I on izvuče iz korica Maljutinu sablju i zamahnu da mu odseče glavu. Iznenada nad kneževom glavom zviznu druga sablja. Matvej Homjak prileteo je u pomoć svom gospodaru. Započe megdan između Homjaka i Srebrnog. Opričnici napadoše golim sabljama kneza, ali drveće i šiprag odbraniše Nckitu Romanoviča ne dopuštajući da ga svi odjednom opkole.

– Eto, – mislio je knez odbijajući udarce, – poginuću a neću spasti carevića. Kad bi bog dao da se održim bar pola časa, možda bi stigla odnekud pomoć! I tek što on to pomisli, u šumi se razleže oštro zviždanje, na koje se odazvaše gromki poklici. Jedan opričnik koji je već bio zamahnuo sabljom na kneza pade razmrskane glave, a nad njegovim lešom ukaza se Vanjuha Prsten mašući okrvavljenom sekirom. U isti mah hajduci kao čopor vukova napadoše Maljutine sluge i otpoče borba prsa u prsa. Maljuta je hteo da složno udari sa svojima na neprijatelje, ali nije bilo dovoljno prostora, odakle bi jurnuli u napad, svuda je bila sama šuma i šiprag. Mnogi su pali na mestu, ali ostali su se ubrzo pribrali i sa uzvikom »hojda« razbili hrabru družinu. I sam Prsten ranjen u ruku već je slabije udarao sekirom kad se novi zvižduk razleže u šumi. – Drž’te se, momci! – povika Prsten, – čiča Koršun dolazi u pomoć. I još nije stigao da dovrši, a Koršun sa svojim odredom udari na opričnike i među njima poče strašna borba, opšta, krvava. Konjanicima je bilo teško boriti se protiv pešaka u šumi. Konji su se propinjali, padali nauznak pritiskujući konjanike. Opričnici su se borili na život i smrt. Homjakova sablja hujala je kao vetar, sevala kao munja nad njegovom glavom. Odjednom usred opšteg meteža nastade kolebanje. Snažni Mitka probijao je gomilu i išao pravo na Homjaka rušeći bez obzira i opričnike i hajduke. Mitka je poznao otmičare svoje verenice. Podigavši obema rukama batinu on udari njome svoga protivnika. Homjak se izmače, udarac pogodi konja u glavu, konj pade mrtav, a batina se prelomi. – Čekaj! – reče Mitka obarajući Homjaka, – sad mi nećeš uteći! Borba se svršila. Nisu više imali s kim da se bore; svi opričnici ležali su mrtvi, jedini Maljuta se spasao na svom brzom hatu. Hajduci se počeše prebrojavati i mnoge ne nabrojaše. I kod njih je bilo dosta gubitaka. – Eto, – reče Prsten prišavši Srebrnom i brišući znoj s lica, – eto, kneže, gde nam bi suđeno da se sastanemo! Čim su se javili razbojnici, Srebrni je pohitao careviću i odveo njegova konja ustranu; carević je bio vezan za sedlo. Srebrni raseče sabljom uže, pomože careviću da sjaše i skide maramu kojom su mu bila zapušena usta. Za sve vreme borbe knez ga nije ostavljao i zaklanjao ga je sobom. – Careviću, – reče on kad vide da su hajduci već počeli pljačkati mrtve i hvatati konje, – borba je svršena, svi tvoji dušmani leže mrtvi, jedino Maljuta je utekao, a mislim da ni on neće bolje proći kad car naredi da ga uhvate. Kad je čuo da je to carević, Prsten je ustuknuo. – Kako? – reče on, – to je sam carević? Sin carev? Eto, koga mi je dao bog da branim? Dakle, eto koga su oni psi vodili vezanog.

I ataman pade pred noge Ivanu Ivanoviču. Vest o tome da je to carević brzo se saznala među hajducima. Svi ostaviše pretresanje džepova mrtvaca i dođoše da se poklone careviću. – Hvala vam, dobri ljudi! – reče on ljubazno, bez svoje uobičajene oholosti, – ko ste da ste, hvala vam! – Nema na čemu, gospodaru! – odgovori Prsten. – Da sam znao da oni tebe vode, ja bih sa sobom doveo ne četrdeset momaka već dve stotine; tada nam ne bi utekao onaj Skuratič; uhvatili bismo ga živa i na tvoje oči obesili. Uostalom, čini mi se da smo zarobili njegova seiza, on je moj stari znanac, a kad nema ribe dobar je i rak. Ej, momče, držiš li ga? – Držim, – odvrati Mitka, koji je potrbuške ležao na svom protivniku ne puštajući ispod sebe svoju žrtvu. – Daj ga ovamo, valjda neće pobeći! A vi, momci, spremite vatru da ga ispitamo i spremite uže i kaiš. Mitka se diže. Ispod njega izvukla se zdrava momčina; ali tek što se okrenuo hajducima, svi viknuše od čuda. – Hlopko! – začu se sa svih strana, – pa to je Hlopko! To je on Hlopka prignječio mesto opričnika. Mitka je gledao zabezeknut. Hlopko je jedva disao. – Gle, – reče najzad Mitka, – znači da sam ja tebe prignječio! Pa što si ćutao? – A kako bih mogao govoriti, kad si mi i grlo pritisnuo, medvede jedan! Fuj! – A što si se podmetnuo? – Što, što! Kad si ti, medvede, tresnuo konja po glavi, konjanik se srušio na mene, a ti, bukvane, umesto na njega navalio si na .me, gušiš me i ne znaš šta je dosta! – Gle, – reče Mitka, – eto ti! – i počeša se po zatiljku. Hajduci grunuše u smeh. Nasmeja se i sam carević. Homjaka nigde nije bilo. – Šta se može, – reče Prsten, – izgleda nije mu kucnuo suđeni čas, a šteta, bogami! Ali, ako bog da, drugi put nam neće umaći. A sada, dopusti, gospodaru, da te ja s momcima otpratim do druma. Stidim se, gospodaru. Ne liči meni ni da razgovaram s tvojom milosti, ali šta da se radi: bez mene nećeš izaći odavde… No momci, – nastavi Prsten, – spremite se da čuvate carsku milost. Ti, bojaru, – reče on obrativši se Srebrnom, – ti bi mogao uzeti ovoga konja, a ja ću ovoga ovde. Tebi, čiča Koršune, mislim, biće zgodnije pešice, a tebi, Mitka, pogotovu. – Lako za to! – reče Mitka dohvativši za grivu jednog konja, koji od toga

posrnu, – i ja ću da jašem. On htede da stavi nogu u uzengiju, ali kako nije mogao da pogodi, navali se potrbuške na konja, i tako je kasao nekoliko hvati dok se najposle ne namesti u sedlo. – Hej, hej, – povika on mlatarajući i nogama i rukama. Ceo odred krenuo je iz šume opkolivši carevića. Kad se najzad ukaza čisto polje, a u daljini se zašareniše krovovi Aleksandrove Slobode, Prsten se zaustavi. – Gospodaru, – reče on i skoči s konja, – evo tvog puta, eno vidi se i Sloboda. Ne priliči nam da ostanemo i dalje s tvojom carskom milosti. A vidim i prašina se diže na drumu; mora biti dolaze vojnici. Zbogom, gospodaru, ne zameri; slučaj nas je sastavio! – Čekaj, junače! – reče carević koji se počeo vraćati svojim starim navikama pošto je minula opasnost. – Stani, junače! Prvo mi reci od kojeg si bojarskog roda, kad nosiš zlatotkani zubun? – Gospodaru, – odgovori Prsten skromno, – ima nas ovde mnogo bojara bez imena i mnogo kneževa bez kolena i rodoslovlja. Nosimo ruho kakvo bog pošalje. – A znaš li, – nastavi strogo carević, – da za takve kneževe kao što si ti grade visoke dvorove po trgovima {23} i da ti ne vrediš koliko tvoj zubun? Da mi nisi danas učinio uslugu, ja bih naredio vojnicima da vas sve pohvataju i dovedu u Slobodu. Ali zbog današnjeg postupka ja ti opraštam tvoja razbojnička dela i reći ću caru za tebe koju dobru reč ako se pokaješ i predaš. – Hvala ti na dobroti, gospodaru, mnogo sam ti blagodaran, ali još nije došlo vreme da dođem pred cara kao pokajnik. Teški su moji gresi pred bogom i velike krivice pred carem; sumnjam da bi mi on oprostio, a i da mi oprosti, nije lepo da napustim svoje drugove! – Kako, – reče carević začuđeno, – ti nećeš da ostaviš razbojnički život kad ti ja obećavam da ću se za tebe zauzeti? Izgleda da je pljačkati po drumovima probitačnije nego pošteno živeti? Prsten je pogladio crnu bradu i lukavo se osmehnuo pokazavši pritom dva reda pravilnih belih zuba koji su činili njegovo preplanulo lice još tamnijim. – Gospodaru, – reče on, – zato je štuka u vodi da karaš ne spava! Nisam vičan ni ratnoj veštini ni trgovačkom poslu. Zbogom, gospodaru; vidim kako se prašina primiče ovamo; moramo natrag; riba traži najdublje, a mi najsigurnije mesto. I Prsten je nestao u žbunju vodeći sobom i konja. I hajduci su se jedan za drugim izgubili među drvećem, a carević i Srebrni uputiše se sami u Slobodu i uskoro sretoše odred konjanika, koje je predvodio Boris Godunov.

Šta je za to vreme radio car? Da čujemo šta kaže pesma i kako se u njoj ogleda mišljenje naroda o tim događajima. Progovori tada care Grozni:, »Hej, bojari moji i kneževi! Oblačite na se ruho crno, I pođite sa mnom na jutrenje Da činimo pomen careviću. Vas bojare na vatri ću peći!« Bojari se grdno uplašiše, Skupiše se oni na jutrenje, Careviću da pomen učine. I Nikita Romanovič dođe, Sav obučen u ruho stajaće, I dovede mlada carevića Pa ga sakri za vrata severna. Grozni care tad je besedio: »Hej ti, kneže, Nikita Srebrni, Zašto mi se ti u oči rugaš? Pade s neba zvezdica blistava, Ugasi se čista voštanica, Nestade mi mlada carevića«. Tad Nikita Romanovič zbori: »Svetli care, sva nadeždo naša, Ti ne drži pomen careviću, »Već mu čitaj molitvu za zdravlje!« Carevića za ruke uzeo, Izveo ga na vrata severna. Tad govori car-Ivane Grozni: »O, moj kneže, Romanič Nikita, Reci čime da te ja darujem? Hoćeš da ti pola carstva dadem Ili hoćeš blaga nebrojena?« »Hej, moj care Ivan-Vasiljiču! »Ja ne tražim carstva ni dukata, Daj mi samo kuju Skuratova: Da ga vodim u močvar prljavu, Na Poganu Baru, prokletinju«. Na to reče car-Ivane Grozni:

»Evo tebi Maljute zlotvora, Pa mu sudi kako tebi drago«. Tako veli pesma, ali ustvari nije bilo tako. Savremeni letopisi kazuju da je Maljuta još dugo posle 1565 godine bio u milosti kod Ivana Vasiljeviča. Mnogi ljubimci izgubili su glave u razno vreme pavši kao žrtve careve sumnje. Nestali su Basmanovi, Grjaznoj, Vjazemski, ali Maljuta nijednom nije osetio šta je nemilost. Proročanstvo stare Onufrijevne se obistinilo: on nije dobio svoju kaznu na ovom svetu i umro je časnom smrću. U spiskovima manastira Sv. Josifa, gde je sahranjen, stoji da je poginuo u borbi kod Pajde. Kako je oprao Maljuta svoju klevetu, to mi ne znamo. Može biti da je Ivan, kad se umirio njegov uzrujan duh, objasnio postupak svoga ljubimca preteranom usrdnošću; možda se nije oslobodio potpuno misli da je carević kovao zaveru. Bilo kako mu drago, tek Maljuta Skuratov ne samo što nije izgubio poverenje carevo nego je otada postao još bliži Ivanu. Dotle je samo ruski narod mrzeo Maljutu, a sada ga je počeo mrzeti i sam carević; od tog doba jedina zaštita Maljutina beše Ivan. Opšta mržnja prema njemu bila je Ivanu jemstvo da će mu ostati uvek veran. Nije zaboravio car ni ono što mu reče Maljuta za Basmanova. U Ivanovom srcu ostade velika klica sumnje i mada nije odmah pustila žile u njemu, ipak je znatno ohladila naklonost carevu prema njegovom velikom peharniku, jer car nikad nije opraštao onome u koga je bar jednom posumnjao, makar docnije i priznao da su te sumnje bile neosnovane.

XV POLJUBAC DOMAĆICE, KAO OBIČAJ Vreme je da se vratimo Morozovu. Zbunjenost koju je Jelena pokazala u prisustvu Srebrnog nije umakla pronicljivom bojarevom oku. U početku on je mislio da je uzrok tome njen susret s Vjazemskim, ali kasnije se u njegovoj duši pojavi novo podozrenje. Pošto se oprostio s knezom i ispratio ga do vrata, Morozov se vrati u sobu. Njegove guste obrve skupile su se preteći, duboke bore izbrazdaše mu čelo; osećao je vatru, gušio se. »Jelena sada spava« – mislio je, – »ona me ne čeka; da siđem u baštu, možda ću se osvežiti«. Morozov je izašao; u bašti je bio mrak. Približujući se zidu on je primetio nečije bele haljine. Počeo je da gleda pažljivije. Odjednom do njegova sluha dopre ljubavni razgovor. Starac zastade. On je poznao glas svoje žene. Iza ograde na zvezdanom nebu ocrtavala se nejasna prilika konjanika. Nepoznati se nagnuo prema Jeleni i nešto joj je govorio. Morozov je pritajio dah, ali vetar snažno zatrese vrhove drveća i odnese reči i glas neznanca. Ko je to mogao biti? Možda je Vjazemski uspeo svojom upornošću da pridobije Jelenu? Žensko srce je zagonetka. Dopada mu se danas ono što je juče izazivalo mržnju. Ili da nije Srebrni zakazao sastanak njegovoj ženi? Ko zna? Može biti da mu je knez, koga je on dočekao kar sina, tog istog dana naneo i krvavu uvredu, njemu najboljem očevom drugu, njemu koji je bio spreman da izloži opasnosti svoj život da Srebrnoga sačuva od careva gneva. »Ne, – pomisli Morozov, – to nije Srebrni. To je nekakav opričnik, novi carev ljubimac. Nije im zazorno da obeščaste starog kolenovića. A žena, žena, ljuta guja! Zar je ja nisam voleo? Zar je nisam čuvao kao rođenu kćer? Zar nije pošla za mene po svojoj slobodnoj volji? Zar mi nije zahvaljivala, pretvornica? Zar mi se nije zaklinjala na vernost? Ne, ne uzdaj se, Družina Andrejeviču, u žensku vernost! Ženska vernost je – visoka kula s hrastovim vratima i gvozdenom bravom. Požurio si se, Družina Andrejeviču, da poveriš svoju čast devojci! Savladalo te je, starog, još vatreno srce! Obmanula te je žena, mlada