Dobrotoljublje tom 4

treba da veruje da Bog postoji i da nagraĊuje one koji ga traţe (Jev. 11, 6). Pošto je
blagodaću Hristovom vaša vera zdrava, ja ću je ostaviti i ponešto pogovoriti o delatnom
ţivotu, ĉiji pokretaĉ treba da bude ljubav. Prema tome, molim vas da i sada, kao i uvek, ne
budete nemarni za podviţništvo, za gospodarenje nad pomislima, za mnogocenu riznicu
devstvenosti, koju smo po milosti Boţijoj primili i protiv koje neprijatelj sa svom silinom
usmerava svoje zamke ištući da njenim otimanjem otme i naše spasenje. On, naime, zna
da se tom vrlinom upodobljujemo Bogu i da se, obrnuto, njenim gubitkom pribrojavamo
beslovesnoj stoci, kao što je napisano: I ĉovek u ĉasti budući, ne razumede, izjednaĉi se sa
stokom nerazumnom i postade joj sliĉan (Ps. 48, 13).

2) O, koliko je [ljudi] od vajkada naš prevarant zarobio telesnom pohotom. I sve do
sada on ne prestaje da vara ne samo mlade, nego i stare, ne samo nemarne, nego i
marljive, protiv svake duše se gotovo koristeći tim oruţjem. On taj otrov poĉinje da
priprema sejanjem neumesnih pomisli. Raspalivši srce pohotama tela i krvi, on ga potom
izaziva da kaţe nešto zabranjeno. Zatim nagovara na drsko dodirivanje udova. I najzad
nanosi smrt. Jer, apostol govori: Tada ţelja zatrudnjevši raĊa greh, a greh uĉinjen raĊa
smrt (Jak. 1, 15). Izbegavajmo tu veĉnu smrt i izbegavajmo tu mnogobolnu duševnu
bolest. Meni izgleda da je ta bolest sliĉna šugi. Ĉešući se noktima, šugavi sebi navodno
priĉinjava zadovoljstvo, iako u stvari zadobija muĉne rane, koje su utoliko veće ukoliko se
više ĉeše. I onaj kojim je ovladala pohotna strast ne dobija zadovoljstvo nego pustoš, ne
blagodušnost nego - bezdušnost. On je dostojan ţalosti, budući da je beznadeţan, strašljiv,
bojeći se ĉak i senke, a ne samo budućeg suda.

3) Kako da se izbegne to zlo? Najpre treba sveusiljeno i neodstupno odbijati priloge
svaki put kada se strast pojavi. Nije ĉudno što se ona pojavljuje. MeĊutim, ona silu
poprima ili od nepaţnje uma (koji nije zauzet dobrim pomislima) ili od zavisti neprijatelja.
Ma kako bilo, ranjeni treba što pre da ustane, da se moli, da uzdiše, da proliva suze,
odluĉno odbijajući strasti. I one će se ubrzo stišati, a ti ćeš se uspokojiti u Gospodu. Tada
ćeš poznati da je za dušu najsladosnije da nije obuzeta i porobljena strastima.

4) Zar ti nisi ĉuo šta govori Gospod? Svaki koji ĉini greh rob je grehu. A rob ne
ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek (Jn. 8, 34-35). Zar ćemo mi, oslobodivši se greha i
dobivši usinovljenje, ponovo postati robovi greha? Zar ćemo postati podanici Ċavola kad
smo već stali pod krepku ruku Boţiju? Nikako. Apostol negde kaţe: Jer ako opet zidam ono
što razvalih, pokazujem se da sam prestupnik (Gal. 2, 18). Nemojmo dopustiti da budemo
narušitelji zaveta Boţijih. Nemojmo opet postajati robovi Ċavola pošto smo već dobili
slobodu od njega. Nemojmo sebi sabirati gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda
Boga (Rim. 2, 5). Jer, o takvima je napisano: Crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk.
9, 44). Stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi (Gal. 5, 1), gnušajući se mrskih
maštarija zmije. Svakodnevno se protivimo i borimo ne samo protiv te strasti, nego i protiv
svih drugih, podavljujući zavist, kroteći lukavstvo, bratomrţnju i svaku drugu zlobu kako
bismo izbegli veĉne muke i stekli Carstvo nebesko.

316.
1) On veliča monahe, nazivajući ih izabranim rodom i Hristovim vojnicima; 2) ko

brani veru u svim jeretičkim progonima i ranije i sada - sve monasi; 3) budući
takvi, čuvajmo se u čistoti i drţimo se iznad svakih strasti; 4) nemojte se

smućivati što se ruše manastiri i što ne uspevamo da ih obnovimo u dovoljnoj
meri; potrudimo se da odbranimo veru i sve ostalo će nam se dodati (4, 114)

301

1) Bratijo i oci. Ja neću prestati da vas imenujem dobrim imenom bratstva i
oĉinstva, znajući da su u odnosu na vas istinska imenovanja, a ne samo laţno nazvanje.
Jer, istinski oci i bratija su oni koji su više od roditelja, više od braće, više od svog roda,
više od svoje otadţbine, više od svega vidljivog zavoleli Boga i prihvatili ţivot u zajednici u
kojoj je jedno srce, jedna duša, jedan Otac - Bog i jedna otadţbina - nebeski Jerusalim.
Takvi ste i vi, bratijo moja ljubljena. Nazvaću vas i reĉju Pisma: Rod izabrani, carsko
sveštenstvo, narod sveti, narod zadobijen, koji objavljuje vrline Onoga koji ga dozva iz
tame u ĉudesnu svetlost svoju (1. Pt. 2, 9). Zaista je ĉudesna svetlost monaški ţivot, u koji
smo prizvani i u kome proiznosimo pohvale Onome koji svojom vrlinom pokriva nebesa. U
njemu se nastanjuje razboritost, zdravoumlje, hrabrost i pravednost; u njemu su trofeji
pobede nad lukavim u Hristu Isusu. Jer ţiveći u telu, ne vojujemo po telu; jer oruţje našeg
vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrĊenja, obarajući pomisli i svaku
oholost, koja ustaje protiv poznanja Boţijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost
Hristu (2. Kor. 10, 35).

2) Ukoliko uzmemo u obzir vidljive neprijatelje, videćemo koliko je bilo gonjenja na
Crkvu Boţiju. I zar nisu najviše bili gonjeni, bijeni i ubijani oni koji su se raspinjali svetu?
Zaobići ću prošlost. I u sadašnjem rodu i tokom jeresi koja sada deluje ko se suprotstavio
do krvi boreći se protiv greha (Jev. 12, 4)? Zar ne blaţeni oci i bratija naše i drugih obitelji?
Zaista, takva dela i podvizi pripadaju prvenstveno monasima. Monasi su nervi i oslonac
Crkve. Kolikog li dostojanstva koje nam je darovano blagošću Boţijom.

3) Lopovi su u blizini riznica. Riznica, pak, duše su vrline. Ja napominjem i molim
da smo trezvoumni i bodri kako se ne bismo prelestili grehovnom slašću kako se ne bismo
ozverili gnevom, kako se ne bismo pomraĉili neverjem, kako se ne bismo ogorĉili
neispovedanjem i kako se ne bismo predali vlasti ni jedne strasti. Drţeći se iznad bednih
strasti, usrdno se pruţajmo napred, sve dok ne dostignemo kraj ţivota.

4) Naš sluh se ţalosti zbog pustošenja manastira od strane neprijatelja Gospodnjih.
No, zbog ĉega da se ţalostimo? Jer, manastir i hram Boţiji smo mi, kojima je i reĉeno: Ako
neko razara hram Boţiji, razoriće njega Bog (1. Kor. 3, 17). Dostojno je saţaljenja i tuge
što su i ti hramovi ĉesto bili rušeni od strane naših gonitelja. Ipak, većim delom oni su
promislom Boţijim opet bili obnavljani. Moţda se neko smućuje zbog [okolnosti] da ne
uspevamo da vaspostavimo i obnovimo sve manastire koji su pretrpeli gonjenje. MeĊutim,
kako sadašnje gonjenje [hoće] da sruši veru, ĉitav naš podvig treba da bude obraćen na
njenu zaštitu i opstanak. I sve dok to nije uĉinjeno, dok se još huli ime Boga našeg i dok
se sveti oci predaju anatemi, nema koristi od njihovog obnavljanja. Zar neko od onih koji
se takmiĉe na trkalištu dobija nagradu ukoliko pretrĉi polovinu poprišta? Jer, kazano je:
Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu (2. Tim. 2, 5). Stoga ostavimo
takve pomisli i ĉvrsto se drţimo ispovedanja vere i srcem i reĉju, verujući nelaţnom
obećanju: Nego ištite najpre Carstvo Boţije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati
(Mt. 6, 33). Neka bismo se reĉenog i udostojili blagodaću i ĉovekoljubljem Gospoda našeg
Isusa Hrista.

317.
Jedan brat je umro, a drugi je na samrti; a zar smo mi besmrtni; sećajmo se
toga časa; sve što je sveto obitava uz sećanje na smrt, a jedino strasti se mogu
naći [na mestu] gde njega nema; ne priliči nam da imamo pohote; sada je

302

vreme, i ne odlaţi ga do sutra; sada se kaj; ustani i moli se protiv strasti, kao i
Mojsije protiv Amalika (4, 115)

Naš brat Jakov je već otišao Gospodu, a brat Vasilije je na samim vratima smrti. A
zar smo mi besmrtni? Zar i mi nećemo popiti ĉašu koju su ispili oni koji su pre nas otišli?

Blaţen je onaj ko se tim delom bavi u svojoj duši, sećanje na smrt imajući kao dušu
svog ţivota. Jer, sećanje na smrt prate pokajna osećanja, skrušenost, suze, hlaĊenje
prema svemu zemaljskom, naslaĊivanje nebeskim, prosvećenje, ĉeţnja za boljim i
nebeskim. Ukoliko, pak, nema reĉenog niĉu zle pomisli koje je Gospod osudio u
JevanĎelju (Mt. 14, 19) i kojima se love i porobljuju ţivotoljupci.

Mi, pak, svagda i uz sve treba da se sećamo smrti i da se na svaki naĉin staramo
da ostalo vreme ţivota u telu ne ţivimo više po ţeljama ĉoveĉijim, nego po volji Boţijoj. Jer
smo dosta proteklog vremena ţivota proveli ĉineći volju tela i pomisli (1. Pt. 4, 23).
Dovoljno smo se prelešćivali prelešću koju priprema Ċavo (koja nas udaljuje od dobrih
raspoloţenja i poduhvata). [Dovoljno smo se prelešćivali] varljivim zlim pomislima, od kojih
nikad nismo dobili nikakvu korist, već samo neprijatnosti i poniţenja.

Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Zato, kako
veli Duh Sveti: Danas, ako glas njegov ĉujete nemojte da budu tvrdokorna srca vaša (Jev.
3, 78). Videvši sklonost ka grehu naše prirode, koja ĉak ni jedan dan nema postojanost,
On je sada i danas ĉovekoljubivo odredio za pokajanje, kako niko ne bi imao povoda da se
uklanja od njega i kako bi se svako (bez obzira da li je mnogo ili malo grešio, da li je
odavno pogrešio ili tek zapoĉinje), ĉuvši spasonosni poziv, sa svom usrdnošću
svakodnevno obnavljao i ĉistio pokajanjem.

Vidite li ĉovekoljublje blagog Boga našeg, koji nam pruţa brzo i lako leĉenje greha.
Leĉe se i telesne rane. MeĊutim, za njihovo izleĉenje je neophodno duţe i kraće vreme. I
tek potom [ljudi] mogu ponovo da stanu u [bojni] red protiv neprijatelja. Mi, pak, moţemo
da se izleĉimo odmah, tj. ĉim dobijemo ranu, te da se bez zakašnjenja, ukoliko hoćemo,
okrenemo na svoje neprijatelje.

Nemojmo propustiti da se svakodnevno kajemo i obnavljamo duhom. Nemojmo
dopustiti da pad umom, reĉju ili delom postane povod za raslabljenje i nemar. Naprotiv,
ma koliko puta bili poraţeni, odmah ustajmo i, bojeći se suda Boţijeg, opet se sa svom
silom naoruţajmo protiv strasti.

Kada se sluga Boţiji Mojsije molio na gori sa rukama pruţenim ka nebu, Amalik je
bio pobeĊivan. Kada ih je, pak, spuštao, [Amalik] je pridobijao silu. Ukoliko naš um uziĊe
na goru molitve u [trenutku] kad ga budu pritešnjavale strasti, te svoje pomisli (kao ruke)
pruţi ka Bogu, i mi ćemo pobeĊivati nevidljivog Amalika. Ukoliko, pak ne uĉini reĉeno, sam
će biti pobeĊen. Vidiš li, dakle, šta treba da radimo? Kada nas napadnu neprijatelji, mi um i
ruke treba da podiţemo prema Bogu, koji moţe da nas spase od smrti. Jedino time će
neprijatelji biti naterani u bekstvo, a mi steći venac pobede i naslediti Carstvo nebesko.

318.
1) Pri glasinama da se pripremaju novi pritisci na veru, on izraţava oduševljenu

gotovost da sve pretrpi; 2) potom prelazi na unutrašnju borbu i poziva da se
obuku u oruţje pravde i da se hrabro bore, podstičući se [nadom] na spremnu

pomoć odozgo (4, 116)

303

1) Mislim da nas opet oĉekuju iskušenja i skorbi. Apostol umesno primećuje: Ali se
ni za što ne brinem, niti marim za svoj ţivot, samo da završim put svoj s radošću i sluţenje
koje primih od Gospoda Isusa: da posvedoĉim jevanĊelje blagodati Boţije (Dap. 20, 24). I
mi po danoj nam meri vere sliĉno mudrujmo i govorimo, radujući se muĉenjima za Hrista i
blagovoleći da stradamo za Njega. Nemojmo odbijati da opet podnesemo gonjenja, s
obzirom da smo već mnogo puta bili proganjani. Slušajući da nam kroz mnoge nevolje
valja ući u Carstvo Boţije (Dap. 14, 22), poţelimo da sve više stradamo i trpimo kako
bismo se sa većom nadom udostojili da dobijemo blaţeni ulazak. Moţe biti da sa nama, po
milosti Boţijoj, i neće da se desi ništa nepoţeljno. Ipak, dobro je pre stradanja da se
oraspoloţimo za podnošenje onoga što je svojstveno stradanju kako bismo ga, ukoliko
doĊe, doliĉno doĉekali. Jer, nepripremljena duša se lako savlaĊuje. [Ona će biti pobeĊena]
ukoliko se bez dobre pripreme odjednom upusti u borbu.

2) Zašto, pak, ja govorim o borbama kao o neĉem sluĉajnom? Mi imamo
svakodnevnu borbu, svakodnevni rat, premda ne vidljivi, nego nevidljivi, koji ne nanosi
rane telu, već duši, pokušavajući da je pogubi. Stoga opasavši bedra naših pomisli i kao
vojnici Hristovi obukavši se u oruţje pravde, ratujmo usrdno i nedremljivo. Jer, onaj ko
spava ne zasluţuje trofeje. I onaj ko leţi na boku ne sabira bogatu ţetvu. I u jednom i u
drugom neophodan je veliki trud i znoj. Utoliko pre su oni neizbeţni u našoj borbi u kojoj
lete munjezraĉne strele zle pohote, teţnje ka slavi, zavisti i huli. Postoje i mnoge druge
zamke Ċavola, koji na svaki naĉin pokušava da pokoleba i proguta dušu, usled ĉega [ĉovek
ĉesto biva] u nedoumici i za ţivot (2. Kor. 1, 8). Stoga svakome priliĉi da uzvikne: Da mi
Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). Ali u svemu
ovome pobeĊujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo (Rim. 8, 37) Još [treba] davidski da
govorimo: Bogom ćemo uĉiniti silu, i On će uništiti neprijatelje naše (Ps. 107, 14). Jer On
je mir naš, koji ijedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest
neprijateljstvo, ukinuvši ga telom svojim (Ef. 2, 14-15), tj. pobedivši i satrvši Ċavola i
darujući nam silu da ga pobeĊujemo, uz obećanje ţivota veĉnog, koji neka bismo svi stekli
u Hristu Isusu, Gospodu našem.

319.

1) U Vitiniji su se pojavila dva leoparda i napadaju ljude, što mi daje povod da
vam napomenem o nevidljivim zverima koje posvuda riču hoteći da nas

progutaju; 2) šta mi da radimo; da se nalazimo pod krovom Boţijim i da se
krijemo, drţeći čula unutra; 3) eto ulovljenog, koga oplakujem kao mrtvog;
zbog čega se to desilo; stoga što je ţiveo sam za sebe, odvajajući se od svih,
protiv čega neću prestati da uzvikujem; 4) on ukoreva bratiju što su iznosili
napolje ono što je nedavno rekao (verovatno o jeresi i progonima) (4, 117)

1) Ja veoma ţelim da vam u svakoj prilici pruţim reĉ utehe i pouke. Ĉuvši da se u
Vitiniji desio neobiĉan sluĉaj, ja ću ga uzeti kao povod reĉi za vas. Šta se, naime, desilo?
Kaţu da su se odjednom pojavila dva leoparda i da ne grabe volove, ovce ili druge
ţivotinje, već samo ljude. Stoga se ondašnji stanovnici, pogoĊeni velikim strahom, svu noć
do same zore zakljuĉavaju u svojim domovima. Takva nevolja je oĉigledan dokaz karanja
Boţijeg. Ja ću vam, pak, reći zbog ĉega me ta vest posebno zanima. Stoga što i kod nas
postoje mnoge ljute zveri, tj. duhovi zlobe. Ljuta zver je i gnev, i pohota, i zavist, i taština,
i sve druge strasti, koje nas drsko napadaju ne samo noću, već i danju, nastojeći da dušu
ugrabe sebi za hranu. Stoga blaţeni Petar nareĊuje: Budite trezveni i bdite, jer suparnik

304

vaš, Ċavo, kao lav riĉući hodi i traţi koga da proţdere (1. Pt. 5, 8). I sveti David se moli:
Da ne zgrabe dušu moju kao lav, nemajući ko da izbavi, niti ko da (me) spase (Ps. 7, 3).

2) Šta mi treba da radimo? Mi treba da se nastanimo pod krovom Boga nebeskoga
(Ps. 90, 1), te da ostanemo unutra i da se ne rasejavamo lutanjem ĉula. Jer, kada oko
luta, kada uho prima pokvarene zvuke, kada usta izgovaraju nepriliĉne reĉi i kada se um
upušta u neumesne pomisli, duša kao da se vije po pustim mestima i lako postaje plen
divljih zveri.

3) Eto, postradao je i jadni Memnon, koga je ulovio Ċavo. I ja ne gledam njegovu
okrvavljenu odeću (kao što je u davnini patrijarh Jakov gledao odelo sina svoga Josifa),
već njegovu dušu, koja je umrtvljena maĉem greha. Jer, greh je majka smrti. On je našeg
praoca Adama uĉinio smrtnim, premda beše besmrtan po blagodati. Greh je na svet naveo
opštu pogibiju vodom. On je popalio Sodomu i Gomoru i gradove oko njih. On i sada
svakoga ko ga zaĉinje predaje veĉnoj smrti. Beţimo od njega kao od ognja. Jer, bolje je
upasti u oganj, ili pod udar maĉa, ili u zube zveri, negoli u ruke pogubnih strasti. Od ĉega
je pao naš jadni imenovani brat? Jedino zbog odvajanja od ostalih. Jer, nije laţna reĉ istine
koja izriĉe: Teško usamljenome, jer kada padne nema drugog da ga podigne (Prop. 4, 10).
Bojeći se reĉenog, ja smireni nisam prestajao da mu govorim ono što ni sada ne prestajem
da govorim ostalima: neka niko ne ostaje sam, neka niko ne voli da putuje sam, neka niko
ne luta bez posla, neka niko ne bude nasamo sa ţenom, od ĉega se kao oganj zapaljuje
rĊavo prijateljstvo. Sin poslušanja pazi, povinuje se i spasava se u Gospodu, a nepokornog
sina ţivog lovi Ċavo i predaje smrti. Ja nisam kriv za krv ovog jadnika, s obzirom da nisam
ćutao, već sam predviĊao maĉ koji ide na njega. Ipak, ja plaĉem i ridam [zbog] njega kao
zbog vlastitog uda.

4) MeĊutim, ljubljeni, ja i vama imam da kaţem nešto prekorno. Šta, naime? U
Delima apostolskim je napisano: A kad proĊe oko tri ĉasa, posle smrti i pogreba
Ananije, uĊe i ţena njegova, Sapfira, ne znajući šta se dogodilo (Dap. 5, 7). Ona nije
saznala [šta se dogodilo] iako se [sve] desilo javno i premda je bilo prisutno mnogo naroda
stoga što je svemu carovao red i strah Boţiji, pri ĉemu su se svi drţali paţljive opreznosti.
Kod nas je, meĊutim, [drugaĉije]. Jer, ja sam pre nekoliko dana rekao nešto u poverenju i
moja reĉ se odmah prenela u Carigrad, pa ĉak i u Prusu. Ja [osećam] teskobu i kada
govorim i kada ne govorim: kada govorim - s obzirom da će se napolje izneti ono što ne
treba da se iznese; a kada ne govorim - budući da ne znam kako je bolje po stupiti s
obzirom da sam lišen saveta drugih. Zbog ĉega smo mi toliko neuzdrţljivi na jeziku? Zbog
ĉega sami sebe pre vremena guramo u nevolju? To nije obeleţje iskrenih uĉenika, već pre
neprijateljskih lica. Molim vas da prestanete da se podvrgavate takvoj sramoti. Neka od
sada meĊu nama vlada uzdrţanje jezika, poredak, strah Boţiji, i red u svemu kako bismo,
po volji Boţijoj poţivevši i Njemu ugodivši u svemu, postali naslednici veĉnih dobara.

320.

1) Svetovni [ljudi] se bave svojim poslovima, a mi svojim, koji su viši od svih; 2)
budimo verni svom činu, boreći se sa svime što mu je protivno; 3) stoga činite
svoje delo u svoje vreme (4, 118)

1) Svako se svojim povestima naslaĊuje i hvali: vojnici vojniĉkim delima,
moreplovci - morskim, zemljoradnici - ratarskim, drugi majstori i zanatlije - onim što se
odnosi na njih. Uopšte, nema nikoga ko se ne bi naslaĊivao delima svog zvanja. Nama nisu
na radost priĉe o takvim delima. Jer, naše nije ništa telesno, nego se odnosi na spasenje

305

duše, na ugaĊanje Bogu, na preseljenje odavde, na useljenje tamo. I apostol govori: [Naše
je] što god je istinito, što god je pošteno, što god je pravedno, što god je ĉisto, što god je
dostojno ljubavi, što god je na dobru glasu, bilo koja vrlina, bilo što pohvale dostojno (Fil.
4, 8). Eto predmeta za naše razgovore, kao uostalom i za brigu i staranja. Ima li ĉega
radosnijeg i blaţenijeg? Reĉeno svako moţe videti iz konĉine jednih i drugih stvari. Ni
poĉetak ni kraj prvih stvari ne ide preko granica ovog veka. Poĉetak, pak, naših stvari je u
drugom, gornjem svetu, u kome je i njihov beskrajni i veĉni kraj. Jer, njihova priroda je
vrlina koja one koji je vrše ĉini bogovima. Istinit je, naime, Onaj koji je rekao: Ja rekoh:
Bogovi ste i sinovi Višnjega svi (Ps. 81, 6). O, kakve smo se velike milosti mi udostojili.
Hodite, obradujmo se Gospodu, uskliknimo Bogu Spasitelju našem; preteknimo lice
Njegovo i ispovedanju i u psalmima uskliknimo Njemu (Ps. 94, 12), jer nas je Bog izabrao
od poĉetka za spasenje u svetinji Duha i veri istine na koje nas prizva kroz primanje shime
naše, da zadobijemo slavu Gospoda našega Isusa Hrista (2. Sol. 2, 13-14).

2) Stojmo ĉvrsto u veri, prihvatimo nelaţno poslušanje, saĉuvajmo nepovredivo
zdravoumlje. Mi imamo jedan predmet ljubavi - Ţenika Hrista, koji je krasan lepotom
većma od sinova ljudskih i jedno nasleĊe - Carstvo nebesko, tj. dobra gornjeg Jerusalima.
Neka telo i krv, bogatstvo i slava i sva sujeta daleko odstupe od nas. Uostalom, sve dok
smo u telu imaćemo borbu. Jer, da nema vrlina ne bi bilo ni borbe. Ukoliko se desi da nas
zarobe tuĊe pomisli, brzo se prizovimo trezvoumlju, više od svega se bojeći greha na delu,
koji je smrtonosni otrov i korak koji nas daleko odbacuje od Boga. Pomisli odbijajmo
pomislima i protiv ţelja privodimo ţelje bez lenjosti i slabljenja. Cilj demona koji nas
napada je da nas neprestanošću borbe gurne u mrzovolju i raslabljenost, kako bismo
prestali da mu se protivimo. MeĊutim, ukoliko istrajemo u nepokolebivom protivljenju
Ċavolu i suprotstavljamo mu se, mi ćemo nesumnjivo pobediti i dobiti pobedni venac koji
nam je pripremljen na nebesima. Brat Boţiji govori: Blaţen je ĉovek koji pretrpi iskušenje,
jer kad bude oproban primiće venac ţivota, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak. 1,
12).

3) Prema tome, radujte se u Gospodu. Vi koji nosite velika poslušanja znajte da se
u njima za vas krije velika nagrada. Vi koji uĉite pazite da ne oţalostite Gospoda. Ĉim
nastupi vreme posla odmah pristupajmo radu. Ĉim nastane vreme uĉenja odmah se
prihvatimo lekcije. MeĊutim, ukoliko tvoj brat pristupa poslu, a ti se hvataš uĉenja, već ne
hodiš putem ljubavi nego se odvajaš od bratstva. Zar ti ne ĉuješ šta govori apostol: Ako
jelo sablaţnjava brata moga, neću jesti mesa do veka, da ne sablaznim brata svoga (1.
Kor. 8, 13). Ti, pak, ne samo da sablaţnjavaš brata svog, već se ne javljaš ni kad te zovu,
izmišljajući opravdanja i ne pomišljajući da u stvari sabiraš sebi gnev za dan gneva i
otkrivanja pravednoga suda Boga (Rim. 2, 5). Da se tako nešto ne bi dešavalo, poslušajmo
apostola koji govori: A sve neka biva blagoobrazno i uredno (1. Kor. 14, 40): najpre posao,
a potom i uĉenje. Pomaţimo se uzajamno kao što priliĉi svetima. Polaţimo duše jedni za
druge kao iskrena bratija kako bi se Bog proslavio u nama i mi, dejstvujući u Njegovu
slavu, postali naslednici veĉnog ţivota.

321.
1) Pribliţava se poslednji čas: nemojmo biti nemarni; 2) ištimo Boga
ispunjavanjem zapovesti: jer, tada nećemo imati nikakve zaštite izuzev vrlina;
3) sećajmo se smrtnog časa i umrtvljujmo udove na zemlji: telo i sve telesno je

306

truleţno; jedino vrlina prebiva večno; 4) on ukazuje na znak razlikovanja
istinskih znamenja od prividne lepote (4, 119)

1) Nama nesumnjivo predstoji smrt, tj. opšta epitimija za sve. Mi sa jedne strane
imamo nadu na sticanje Carstva Boţijeg, dok nam sa druge strane preti geena ognjena. Da
li je stoga uopšte meni umesna lenjost da govorim, a vama da slušate? Nikako. Treba ĉiniti
i jedno drugo, utoliko pre što vidimo da se pribliţava onaj dan. Jer, neprestano se svakog
ĉasa i svake minute pribliţava poslednji ĉas svakog ĉoveka i strašno oĉekivanje suda i
jarost ognja koji će progutati protivnike (Jev. 10, 27), kao što govori apostol. Nemojmo se
lenjiti i nemojmo ni jedan dan izgubiti bez dela ili nerazumno, već uvek budimo trezvoumni
i bodri.

2) Recimo psalamski: Traţite Boga, i ţiva će biti duša vaša (Ps. 68, 33). Kako da
traţimo Boga? Ĉuvanjem Njegovih zapovesti po ukazanju jevanĊelskih blaţenstava, tj.
smirenoumljem, plaĉem, krotošću, ĉistotom srca, mirom i svetošću (up. Jev. 12, 14).
Dostigavši njih, iskatelj Boţiji je našao Boga, te je u vreme ishoda [iz tela] bez straha, ne
plašeći se demona. On se neće smutiti ni zbog prisustva anĊela, već će im pristupiti kao
prema svojima, te će radosno otići svom Vladici, imajući kao dobru saputnicu dobru savest.
Onaj, pak, ko se nije pripremio na takav naĉin upašće u nezaobilazne teškoće, nemajući
kome da obrati svoje oĉi niti da od koga zatraţi pomoć. Nadovezujući se na primer, reći ću
da onaj ko upadne u ruke zlih ljudi, ili u morske talase, ili u bedu od zemljotresa ili u neku
drugu nevolju ipak ne gubi nadu da će se izbaviti. Tamo je, pak, oduzeta svaka nada na
spasenje i nema nikoga ko bi pomogao - ni anĊela, ni ĉoveka, ni oca, ni majke, ni brata, ni
druga - savršeno nikoga. I bedna duša u potresnom uţasu i neutešnom razdiranju srca
odlazi odavde i tamo sreće nešto ĉiju stvarnost zaista nikakva reĉ ne moţe predstaviti. Jer,
i na dobra koja je Bog pripremio onima koji ga ljube i na njihovu suprotnost, koja je
pripremljena sinovima protivljenja [podjednako se odnose reĉi]: Što oko ne vide, i uho ne
ĉu, i u srce ĉoveku ne doĊe. . . (1. Kor. 2, 9).

3) Stoga molim da nezaboravno imate sećanje na smrt kako biste umrtvili udove
svoje koji su na zemlji (Kol. 3, 5) i kako biste istrgli slastoljublje iz duše. Jer, kakva nam je
korist od teloljublja? Od njega ćemo imati samo bolnu muku. Takvo je svako telo: zaĉinje
se u truleţnosti i završava u truleţnosti. I svaka slava ljudska je kao cvet travni. Jedino je
vrlina nerazrušiva i neoduzimljiva. Zavolevši je, sveti su ugodili Bogu, zbog ĉega su njihovi
duhovi na nebesima u slavi, a tela - naše pribeţište na zemlji, [izdajući] znamenja, ĉudesa i
silu.

4) Moja reĉ se kosnula znamenja. Pomenuću vam da se, kako ĉujemo, ona i danas
dešavaju. Pa i sasvim nedavno. Jer, blagodat Duha i sada dejstvuje neoskudno, kao što je
nekada dejstvovala. Ipak, ne treba bez razboritosti verovati svakoj glasini koja se pronosi.
Naime, napisano je: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer
mnogi su laţni proroci izišli u svet (1. Jn. 4, 1). Mnogim jereticima i narušiocima zapovesti
Boţijih se i ranije (pa i danas) (na naĉin koji je poznat jedino Boţijem promislu) dopuštalo
da ĉine znamenja koja liĉe na ĉuda. Njima ne treba da se zavodimo. Naprotiv, treba
ispitivati da li su oni istiniti uĉenici Gospodnji po znacima koje nam je sam Gospod predao.
On govori: Po tome će se i poznati da ste moji uĉenici ako budete imali ljubav meĊu
sobom (Jn. 13, 35). Nauĉen tom reĉju apostol je potom pisao: Ako jezike ĉoveĉije i
anĊeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje jeĉi, ili kimval koji zveĉi. I
ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore
premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo

307

svoje da se saţeţe, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1. Kor. 13, 13). Vidite li visinu
ljubavi? Kao neka carica ona stoji iznad svih darova Duha i nikada ne moţe da otpadne.
Oni, pak, koji ĉine znamenja ponekad otpadaju. Jer, Gospod govori u JevanĎelju: Mnogi
će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim
imenom demone izgonili, i tvojim imenom ĉudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati:
Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji ĉinite bezakonje (Mt. 7, 22-23). Strašnog li
odgovora! Neprijatne li odluke! Ustremimo se sticanju ljubavi i njenih saveznika - vere i
nade, te ćemo poţiveti pouzdanije od onih koji ĉine ĉuda. I pošto budemo prepoznati kao
istinski uĉenici Gospodnji mi ćemo naslediti Carstvo nebesko.

322.
Vreme juri i smrt prilazi: zašto se uzalud smućujemo; potom sledi izobličavanje

lakomosti meĎu monasima (4, 120)
Naši dani prolaze kao sati, nedelje kao dani, meseci kao nedelje i godine kao
meseci. Vreme trĉi i sa sobom tera sve ka poslednjem danu javljanja Gospoda našeg Isusa
Hrista, u koji će, kako govori Reč [Boţija], sve biti obnaţeno i otkriveno pred oĉima
Njegovim (Jev. 4, 13). Zašto se ĉovek uzalud mete? Zašto se car uzda u zlato i u vojsku
svoju? Zašto se vlastelin hvali imanjima i pašnjacima? Zašto se bogataš nada na
nepouzdano bogatstvo? Zašto se slastoljubac pogruţava u grehovno blato? Treba
svakodnevno da plaĉemo i tugujemo, te da se prema silama ĉistimo pre nego što nastane
sud smrti kako bismo izbegli gnev koji ide na sinove protivljenja. Pismo govori: A ovi hule
na ono što ne znaju; a što po prirodi kao beslovesne ţivotinje znaju, u tome se razvraćaju,
Teško njima, jer putem Kainovim poĊoše i u prevaru Valaamove plate upadoše, i pobunom
Korejevom izgiboše (Jd. 1011).
Bojim se da se ova reĉ, poriĉući njih, ne dotakne i vas koji smatrate da ste nešto
(up. Gal. 2, 6). Jer, jedan se stara o oĉevom nasleĊu i preduzima dugaĉka putovanja, drugi
preduzima velike brige i upotrebljava veliko usrĊe ţeleći da uveća prihode, treći se ponaša
lakomo i nemonaški da bi nešto stekao. Ne zasluţuju li oni isti prekor? Oni prethodni još
mogu da navedu neki slab izgovor za svoje ponašanje s obzirom da imaju brigu o ţeni i
deci. Kakvo ćete, pak, izvinjenje imati vi koji ste se raspeli svetu i kojima je krst ĉitavo
bogatstvo? Nisu li dostojni najteţih muka oni koji postupaju na reĉeni naĉin? Jer, napisano
je: Jaki će jaĉe biti ispitivani (Mud. 6, 6), i: Stroţiji sud će biti na starešinama (Mud. 6, 5), i
opet: A kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati (Lk. 12, 48). Sinovi ljudski,
dokle ćete biti teškosrdni? Zašto ljubite sujetu, i traţite laţ (Ps. 4, 3), pronalazeći
opravdanja radi zaštite svojih strasti?
Pogledajte na drevni rod i vidite da li se postideo neko ko je verovao Gospodu. Ili
da li je ostavljen neko ko je prebivao u strahu Njegovom? Ili da lije neko prizvao i bio
prezren (Sir. 2, 10). Nije li se patrijarh Avraam preselio iz svoje zemlje po naredbi Boţijoj?
Pa ipak je postao otac mnogih naroda. Nije li patrijarh Jakov samo sa ţezlom sišao u
Mesopotamiju? On se, meĊutim, vratio bogat. Nije li Josif bio odveden u Egipat radi
prodaje? Pa ipak je tamo postao jednak sa carem. Gonjen Jezaveljom, nije li prorok Ilija
pobegao ĉak bez torbe? Pa ipak je bio hranjen gavranom. Nisu li blaţeni apostoli na
propoved izašli bez iĉega i bez oruţja? Pa ipak su pobedili celu vaseljenu.

Nismo li i sami pre nekoliko godina pretrpeli progon i otimanje? Ipak, i u odnosu na
nas vi morate da priznate da obećanja Boţija nisu laţna. Otkuda, pak, to zlo? I otkuda
takva sujeta? Oĉigledno stoga što smo zaboravili dobroĉinstva Boţija, sliĉno drevnom

308

Izrailju. Mi iskušavamo Boga, kao što su ga neki od njih iskušali. Šta se, pak, o njima kaţe?
Ĉetrdeset godina negodovah naraštaju onom, i rekoh: Vazda se zabluĊuju srcem (svojim),
i oni ne poznaše puteve moje, tako se zakleh u gnevu svome: Neće ući u pokoj moj (Ps.
94, 10-11). Pazite da se i nama ne kaţe nešto sliĉno ukoliko smo nezahvalni Dobroĉinitelju
i ukoliko nismo zadovoljni sa onim što imamo. Stoga naše noge ovde ne nalaze pokoja i
lutamo tamo-amo; stoga su meĊu nama suĊenja i rasprave, kao kod svetovnjaka; stoga
volimo da ţivimo usamljeno, a ne sa bratom (ili da smo samo pritvorno sa bratom). I moţe
li onaj ko za saputnicu ima srebroljublje sa bratom da ţivi u iskrenoj jednodušnosti?
Nikako. Teško takvim nerazumnicima.

Ja ne govorim o vama, bratijo moja, ni o onima koji i ovde i tamo ţive bogolepno,
nego o onima koji ţive rĊavo, tj. mimo zapovesti koja im je data. Njih molim da najzad
poĉnu da hode ispravno i da se poprave kako niko od njih ne bi poginuo i kako bismo se
svi nerazdvojno spasli.

323.

1) Skončao je starac visokog ţivota; on ga je pohvalio zbog podviţništva i
trpljenja muka od ikonoboraca; 2) potom bratiji daje savet da sećanjem na smrt

od sebe odbacuju sve svetsko i bude revnost za sticanje svih vrlina; 3) na
rečeno on ih podstiče dobrim plodovima navedenog dejstvovanja i rĎavim
plodovima suprotnog; 4) on pominje da je brat koji se vratio iz Jerusalima opet

poslan natrag i da se moli za njih (4, 121)

1) Postoje mnoga korisna kazivanja od kojih duša dolazi do umilenja i skrušenosti.
Ipak, ni jedno nije korisno koliko najavljivanje smrti. Jer, smrt je za nas strašna tajna i
kada slušamo i kada razmišljamo. Pošto se i sada upokojio ĉasni starac, neophodno je reći
makar nešto kratko na opšte nazidanje. Dovoljna pohvala starcu je [ĉinjenica] da je od
mladosti do duboke starosti sluţio Gospodu. Osim toga, on je bio jedan od najhrabrijih
ispovednika. Njega je neĉastivi Lav priliĉno muĉio. Sa trista udaraca njemu su izranjavili
leĊa i grudi, a pesnicama i šamarima su mu ugruvali lice i izbili dva zuba, da bi ga posle
nekoliko godina pustili iz tamnice na slobodu. On se vratio na svoj raniji naĉin ţivota, tj. na
stubništvo i zakljuĉao se u svoju keliju. U njoj je u velikoj nevolji i teskobi bio do kraja svog
ţivota i u miru predao svoj duh Gospodu. Neĉastivi gonitelj je uzalud vršio bezakonje.
Srĉani borac je uzišao na nebesa ukrašen vencem ispovedništva.

2) Šta ćemo, pak, mi uĉiniti i pomisliti, bratijo? Koliko ćemo još vremena ţiveti? Još
dugo, ili kratko? I ko zna šta će roditi današnji dan? Stoga primimo pouku koju pruţa smrt
starca. Jer, ono što smo videli kod njega, uskoro će biti i sa nama. I nema nikoga ko bi
prestupio granicu smrti koja mu je odreĊena. Nemojmo nikada zaboravljati smrt kako nas
ne bi šĉepala veĉna smrt. Nemojmo voleti sadašnji vek kako ne bismo postali neprijatelji
Bogu. Jer, napisano je; Koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Boţiji postaje (Jak. 4,
4). Zar ne znate da ljubav prema svetu duši ne dozvoljava da ĉezne za izlaskom iz tela?
Izrailj je stremio da se oslobodi iz egipatskog ropstva i da uĊe u obećanu zemlju. I mi
treba silno da ţelimo da se oslobodimo od sluţenja truleţnosti u ovom telu i da uĊemo
unutar iza zavese gde kao preteĉa za nas uĊe Isus (Jev. 6, 19-20), tj. u raznicu dobara
gornjeg Jerusalima. Zamrzimo sujetu sveta, rado stiĉimo vrline, obogatimo se
bogougodnom trgovinom, tj. molitvama, suzama, oĉišćenjem, prosvećenjem i bestrašćem,
koji ĉine zalihe budućeg ţivota. O jelu i piću, o odeći i o svemu neophodnom za telo
brinimo samo koliko moţemo da ţivimo i ispunjavamo zapovesti Boţije.

309

3) Ukoliko vreme budemo provodili po reĉenome, za nas će svaki dan biti praznik i
slavlje. Ĉak da na nas naiĊe neizbrojno mnoštvo nevolja, naša dobra savest se neće
pomraĉiti. Ukoliko, pak, budemo ţiveli u zlobi i zavisti, u ogorĉenju i svakom lukavstvu, mi
ćemo svakodnevno imati smrt i sud i osudu još pre suda. Potom će doći smrt kao neki lav
koji riĉe. I kako će duša podneti svoju veĉnu bedu? Jer, napisano je: Vreme je da poĉne
sud od doma Boţijeg; ako li preo poĉne od nas, kakav li će tek biti kraj onima što se
protive jevanĊelju Boţijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezboţnik i grešnik gde će
se javiti (1. Pt. 4, 17-18). Budimo svagda oprezni i bodri, hrabri i istrajni neprestano
napredujući u delu Gospodnjem, znajući da trud naš nije uzalud u Gospodu (1. Kor. 15,
58).

4) Vi znate da je brat Sokrat došao sa istoka vršeći svoje poslušanje i izvinjavajući
se zbog zakašnjenja. Kao iskusnog brata mi smo hteli da ga ostavimo ovde. MeĊutim, s
obzirom da je napisano: Blaţen je onaj ko ima seme u Sionu i srodnike u Jerusalimu (Is.
31, 9), mi smo rasudili da ga opet pošaljemo [nazad], oĉekujući da preko njega dobijemo
milost. Mi treba da se radujemo što je jedan iz našeg bratstva tamošnjim najsvetijim
patrijarhom postavljen za sveštenika u svetom Sionu, majci svih Crkava. Neka blagi Bog i
njega i nas saĉuva i ispuni svaku blagu nameru dobrote i delo vere u sili, da se proslavi
ime Gospoda našega Isusa Hrista (2. Sol. 1, 11-12).

324.

1) Kada nas napadnu nevidljivi neprijatelji, pribegnimo Onome koji moţe da nas
spase, i On će nas zaštititi; jedino budimo postojani u sluţenju Njemu, 2) nemoj
se čuditi što ti dosaĎuju rĎave pomisli i strasti; rečeno se dešava od Adamovog

pada; iako se mi obnavljamo u Hristu Isusu, staro pri nepaţnji opet podiţe
glavu; 3) uostalom, svetitelji Boţiji su blagodaću Boţijom pobeĎivali sva
grehovna nadiranja; podraţavajmo ih i mi (4, 122)
1) Jaĉajte u Gospodu, i u sili moći Njegove. Obucite se u sveoruţje Boţije, da biste

se mogli odrţati protiv lukavstva Ċavolskoga (Ef. 6, 10-11). Jer, on ne spava, već uvek
bodro stoji protiv nas. I on je utoliko uporniji ukoliko vidi duše koje se hrabro podvizavaju
protiv njega. Prema tome, kada poĉne da nastupa (a nastupa danonoćno) ustanimo bodro
i priljeţnom molitvom i vrelim suzama pribegnimo Onome koji moţe da nas spase od
grehovne smrti. I neprijatelj će brzo pobeći. Je3, u Psaltiru se kaţe: Prizovi me u dan
ţalosti, i izbaviću te, i proslavićeš me (Ps. 49, 15). Moţda te je ranio neprijatelj? Isceliće te
Gospod. Moţda te je smutio? MeĊutim, Onaj ko je rekao moru: Ćuti, prestani, te - postade
tišina velika (Mk. 4, 39), umiriće i naše uznemirene pomisli. Koliko su velika dobroĉinstva
Boţija! Mi ne uspevamo ni da ga pozovemo, a On, blagi, već dolazi sa milošću i štedrošću,
te daje molitvu onome ko se moli, rasejava oblak tuge i kroz dobre pomisli svetlošću
ispunjava srce. I šta sve On nije uĉinio za nas? Uostalom, drugaĉije i ne moţe biti. On je i
sebe samog predao na Krsnu smrt za nas. Zar nam i sve ostalo neće dati? Stoga istrajmo u
svedušnom sluţenju Gospodu, brzo ustajući od sluĉajnih padova i usrdno hodeći po
poprištu podviţništva sa znanjem da su na kraju podviga pripremljeni venci. Ponaroĉito se
koristimo ispovedanjem koje predstavlja uzdu za grehe. Ĉuvajmo smirenoumlje kojim se
uništavaju sve strele lukavog raspaljivanja. Ĉuvajmo veru s obzirom da bez vere nije
moguće ugoditi Bogu (Jev. 11, 6).

2) Poneko se moţe ĉuditi i nedoumevati što nas [ponekad] love neumesne pomisli i
pored usrdnih podviga. Mi meĊutim, stradamo zbog prestupa Adamovog. Jer, [apostol]

310

govori: Ali smrt carova od Adama do Mojsija i nad onima koji ne sagrešiše sliĉnim
prestupom kao Adam (Rim. 5, 14). Naša priroda se krajnje razbolela slastoljubljem.
MeĊutim, po dolasku Hristovom mi smo se banjom novoga roĊenja i obnovljenja Duhom
Svetim (Tit. 3, 5) opet uzvisili do prvobitnog stanja. MeĊutim, pošto je jednom obolela i
pošto se nauĉila bolesti, ona pri nepaţnji lako sklizne u grehovnu slast.

3) Uostalom, sveti oci su se ukrepili strahom Boţijim i ljubavlju prema Njemu, usled
ĉega su ne samo sami istrajali u nepokolebivosti, već su i drugima pruţali ruku pomoći,
izgoneći demone i ĉineći mnoštvo drugih ĉuda. Potrudimo se da ih podraţavamo prema
svojoj sili, premda smo daleko od njihovog ţivota. Blagi Bog će i naš mali prinos primiti kao
što prima njihova velika dobra dela, zajedno sa njima nas udostojavajući Carstva svoga.

325.
Slično običnim putnicima, i mi, stranci na zemlji, koji stremimo u nebesku

otadţbinu, ne treba da se vezujemo ni za šta ovdašnje, ne treba da se
obremenjujemo ničim, već da stremimo pravo ka očekivanom, podstičući se
neopisivošću tamošnjih dobara i uţasima koji nas očekuju ukoliko ne doĎemo

do njih (4, 123)
Uobiĉajeno je da se putnici meĊusobno bodre i podstiĉu tokom puta, ne skrećući ni
levo ni desno, već hodeći carskim putem. Osim toga, oni [se podstiĉu] i da umereno jedu i
piju kako bi umerenošću ishrane sebi uĉinili lakšim teškoće putovanja. MeĊutim, zašto
navodimo takav primer? Vi sami vidite da smo i mi putnici u ovom ţivotu, nailazeći na
bezbrojne teškoće. Mi jedni druge treba da tešimo i podstiĉemo na podvige, na nezabludno
hoĊenje, na uzdrţanje u jelu, piću i snu kako se ne bismo opteretili i postali lenjivi za dalje
hoĊenje i kako se ne bismo vratili prijatnostima ovdašnjeg ţivota. I obiĉni putnici se ne
vraćaju nazad, niti skreću levo ili desno, već se drţe jednog pravca, stremeći da dostignu
do odreĊenog mesta odmora.
O, koliko je prekrasno mesto našeg upokojenja! I kako je blaţeno prebivanje u
njemu! Ono nije privremeno, već veĉno. Ono je puno netruleţnih, a ne truleţnih dobara. U
njemu je radovanje, mir i neprestani praznik. Evo šta govori Gospod u JevanĊelju: U kući
Oca moga stanovi su mnogi. A da nije tako, zar bih vam rekao: Idem da vam pripremim
mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da gde sam
ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, i put znate (Jn. 14, 24). Vidiš li neizrecivo i
nezamislivo obećanje. Ko neće ustati i potrĉati kako bi dostigao te veĉne stanove? Njih je
poţeleo blaţeni David i zapevao: Kako su mila naselja tvoja, Gospode nad vojskama. Ţedni
i topi se duša moja za dvorovima Gospodnjim (Ps. 83, 23).
Eto zaista ţeljenih prebivališta. Mi smo ovde kao na progonstvu. I naš boravak
ovde nije dugaĉak. I ĉitav ovdašnji vek u poreĊenju sa budućim jeste kao jedan dan. Zašto
bismo se mi druţili sa svetom? Zašto da se divimo sadašnjem? Zašto da obraćamo pogled
ne samo na jednu ili drugu stvar, već i na nebo, na zemlju, na more, na sunce, na mesec i
zvezde ili na sve ostalo vidljivo? Zar uskoro nećemo ostaviti ono za šta smo se uzalud
vezivali? Sveti David govori: Jedno molih od Gospoda, i to traţah: da ţivim u domu
Gospodnjem sve dane ţivota moga, da gledam krasotu Gospodnju i da posećujem hram
sveti Njegov (Ps. 26, 4). Onaj ko se udostoji da stupi u njega izbaviće se od onog teškog
dana o kome govori neko od proroka: Šta će vam taj dan Gospodnji? On je tama, a ne
videlo (Am. 5, 18). I blaţeni apostol ga naziva danom gneva, govoreći: [Svojom upornošću

311

i nepokajanim srcem] sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga
koji će dati svakome po delima njegovim (Rim. 2, 56).

Upotrebićemo jedan primer od onoga što se desilo meĊu nama kako biste
unekoliko sebi predstavili muĉnost onog dana. Naime, setimo se onog ĉoveka koji je,
prolazeći ovuda, bio poraţen demonom, te je osećao davljenje i ţegu po celom telu, usled
ĉega je vapijao dan i noć, ni u ĉemu ne nalazeći utehu i olakšanje. Zar mislite da je
muĉenje tog ĉoveka bilo lako? Naravno, ne. Ipak, ono je kao san u odnosu na buduće.
Kako ćemo mi izdrţati neugasivi oganj, neuspavljivog crva i bezbrojno mnoštvo drugih
veĉnih muka? Ipak, po milosti tvojoj, Gospode, molitvama svetih tvojih i našeg blaţenog
oca neka se izbavimo od svih njih i dobijemo dobra obećana vernima.

326.

Gde je utočište od neprijateljskih zamki; u udaljavanju od svega grešnog, od
pomisli i poročnih sklonosti; činimo rečeno, podstičući se blaţenstvom mira srca

i pogubnošću strasnih talasa (4, 124)

Bojeći se da ne upadnemo u ruke Agarjana, mi smo pobegli sa ranijeg mesta i sada
ţivimo ovde. MeĊutim, mi treba da osećamo mnogo veći strah da ne upadnemo u ruke
nevidljivih neprijatelja. I mi od njih treba da beţimo u još dalje i još bezbednije mesto. U
ĉemu se sastoji to beţanje? U udaljavanju od greha, kojim Ċavo kao nekim maĉem na
svaki naĉin pokušava da nam ubije dušu. Izbegavajmo ga najmarljivije, ĉak i na [nivou]
pomisli. Jer, greh zapoĉinje u pomislima, da bi potom prešao na reĉi, i najzad na dela.
Teško je ne biti ulovljen neumesnim pomislima, budući da je [njihovo dejstvo gotovo]
neprimetno. MeĊutim, ĉim primetimo da smo zavedeni, poţurimo da se izbavimo od njih
molitvama, suzama i srdaĉnim bolom koji raĊa strah Boţiji. Jer, ukoliko se zadrţe u nama,
one mogu da izazovu smrt duše svakog trenutka. U nama se neprestano vodi bezglasna
borba. I poraz mi moţemo izbeći jedino ukoliko se um uz pomoć odozgo neoslabno i
svagda protivi grehu.

Zar mi ne vidimo kako su ova tri dana talasi besneli na moru. Sliĉno je i besnilo
strasti. Ono je, uostalom, mnogo opasnije, s obzirom da je i brodolom duše pogubniji.
Ipak, vinovnik morske bure je Bog, koji radi koristi na more šalje vetrove u blagopotrebno
vreme. Duševne bure, pak, vinovnici smo mi sami. Za nas je bolje da prebivamo u pokoju,
kao u nekom pristaništu, i da ne otvaramo vrata strastima. Jer, ĉim ih otvorimo duhovi
zlobe će zaduvati kao neki burni vetrovi i u nama će se podići velika bura. Mi nećemo moći
da se spasemo ukoliko ne poţurimo da utišamo taj meteţ. Kakvu potrebu imamo mi da
dopuštamo da dospemo u takav meteţ, da se podvrgavamo takvoj buri i da budemo u
strahu da ne pretrpimo brodolom? Nije li bolje naslaĊivati se mirom i spokojnom tišinom,
na navlaĉeći proizvoljno na sebe lakodostupnu bedu? Zar mi ne prekorevamo za
nerazumnost one koji u vreme morske bure izlaze iz pristaništa i podvrgavaju se opasnosti
da budu potopljeni od valova? Ipak, mi sebe treba da smatramo neuporedivo
nerazumnijim ukoliko se guramo u talase strasti. Jer, ne podiţe li strašne valove zla pohota
kada dune u našem srcu? Zar nas ona ne koleba i ne potapa, spuštajući nas do dna? Ne
izvodi li na takav naĉin iz sebe um i zavist, ranjavajući i srce i telo? Ne pomraĉuje li takoĊe
dušu neverje, ĉineći je tromom i raslabljenom? Ne izvodi li i svaka od ostalih strasti ĉoveka
iz njegovog prirodnog stanja i ne ĉini li ga najnerazumnijim?

Izbegavajmo pogubne strasti kako se i o nama ne bi reklo ono što je Bog rekao o
prepotopnim [ljudima]: Neće Duh moj prebivati sa ovim ljudima doveka jer su plot (Post.

312

6, 3). Bog ih ne naziva telom stoga što su imali plotsko telo (s obzirom da je i Bog Slovo
postao telo - Jn. 1, 14), nego zbog njihovog telesnog mudrovanja, koje je ogrezlo u
nepriliĉne pohote i ostalo bez sile i raspoloţenja da se uznosi ka Bogu. Mi koji smo se
posvetili Bogu po napisanom: Naše ţivljenje je na nebesima (Fil. 3, 20) neka bismo ĉuli;
Oni nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta (Jn. 17, 14).

Šta je blaţenije od [ţivota] koji je tuĊ nepriliĉnim pohotama i od upravljanja
Duhom, a ne telom ne samo u budućem, nego i u sadašnjem veku? Ono je blaţenstvo,
sladost, dobrobit, anĊelsko ţivljenje. Takav po izgledu ţivi kao i svi u svetu, iako je po
duhu dostojniji od onih koji nose dijademu, budući da je vladar sveta koji je ukrašen
boţanstvenim odlikama, uvek spreman za ishod [iz tela] i lišen straha od smrti.

Podvizavajmo se po svojim silama da postanemo takvi. Jer, reĉeno je moguće
ukoliko ga svecelo poţelimo. Postavši takvi, mi ćemo se ovde ĉitav ţivot naslaĊivati
utešnim raspoloţenjem duha, ma kakve spoljašnje nevolje susreli, a u budućem veku ćemo
naslediti Carstvo nebesko sa svima svetima.

327.

1) On podstiče na bespogovorno poslušanje, primerima dokazujući njegovu
blagotvornost kao i pogubnost neposlušanja; 2) on uporeĎuje bratstvo sa telom
u kome svaki ud vrši svoje delo, usled čega telo ţivi; stoga i navodi: "Činite i vi

tako, i biće vam dobro" (4, 125)

1) Bojeći se osude koju [je primio] onaj ko je svoj talanat sakrio u zemlju i kome je
Gospod rekao: Zli i leni slugo. . . Trebalo je zato moje srebro da daš menjaĉima; i došavši,
ja bih uzeo svoje sa dobitkom (Mt. 25, 26-27), ja vam po neophodnosti govorim kratke
pouke, a vi kao dobri menjaĉi govoreno treba da sprovodite u delo, što i ĉinite bdagodaću
Boţijom kroz svoje dobro poslušanje. MeĊutim, meĊu vama postoje neki koji ne samo što
dobijeno ne umnoţavaju, već i svoje gotovo pogubljuju. Ko su oni? Oni koji odbijaju
poslušanja i koji kao opravdanje navode jedino: "Oprosti". Šta ti govoriš, brate? Ti si
obećao da ćeš do smrti biti poslušan, a sada odbijaš posao za koji si sposoban po blagodati
Boţijoj. Tvoj [izgovor] da se "bojiš da preplivaš more" jeste [delo] bezverja, budući da si se
ustrašio straha, gde straha nema (Ps. 13, 5). Jer, da si veran poslušanju ti bi ne samo na
ĉunku preplovio more, već bi i, skinuvši odelo, nag preplivao vodu, podraţavajući
stalnopominjanog poslušnika koji se, oslanjajući se na otaĉku zapovest, nije uplašio da
prepliva bujicu. Naime, on ju je preplivao bez ikakve opasnosti na divljenje onih koji su ga
videli. Poslušanje ukroćuje i zveri. Neka kao dokaz posluţi onaj ko je po naredbi svog
starca vezao hijenu. Poslušanje deluje i kod mrtvih, kao što potvrĊuje Akakije, koji se javio
iz groba. MeĊutim, zbog ĉega navoditi razne sluĉajeve? Sam Jedinorodni Sin Boţiji je
ostvario domostroj spasenja ljudi budući poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2,
8). Takva su divna dela i plodovi poslušanja.

Hoćeš li da sada saznaš i za pogubne posledice neposlušnosti? Seti sa Adama koji
je neposlušnošću prema Bogu okusio zabranjeni plod i uveo smrt u svet. Seti se Saula koji
nije poslušao svetog Samuila i koji je izgubio ne samo carstvo, nego i ţivot u Gelvujskim
gorama. Seti se i onog ĉoveka Boţijeg, koji je bio obmanut laţnim prorokom i pao u
neposlušnost zapovesti, usled ĉega je predan na hranu lavu. I zar blaţeni apostol (iz
poboţnosti odbivši da mu Gospod opere noge) nije ĉuo: Ako te ne operem, nemaš udela
sa mnom (Jn. 13, 8)? Nije li i [monah] koji je kod svetog Evtimija iz navodno opravdanih
razloga odbio poslušanje stoĉara odmah zadobio demona i poĉeo da ispušta penu? Eto

313

suda nad svakim ko odbija poslušanje, tj. nad onim ko se prepire: Prepiranje podiţe svaki
zli poslušnik: Gospod će na njega poslati nemilostivog anĊela (Priĉ. 17, 11).

2) Uopšte reĉeno, mi mnogi smo jedno telo u Hristu, a pojedinaĉno smo udovi
jedni drugima (Rim. 12, 5). Jedan zauzima mesto oka, drugi - uha, jedan - nosa, drugi -
jezika, jedan - ruke, drugi noge. Ukoliko svi udovi ne budu vršili svoje delo, tj. ukoliko
poĉnu da se prepiru i da oĉi traţe da slušaju, uši - da mirišu, nos - da govori, jezik - da
pipa i ruka - da ide - zar neće sve da se raspadne i da pogine telo? Stoga neka svako nosi
svoje poslušanje. Neka svako darom koji je primio od Boga sluţi na opštu korist svima,
imajući u misli da je naš udeo u ruci Boţijoj. Onaj ko plovi neće [obavezno] skonĉati na
moru, kao što ni onaj ko ţivi na kopnu neće [obavezno] na njemu naći smrt. Naprotiv, kraj
svakoga će nastupiti po opredeljenju Boţijem, koje je u odnosu na vreme, mesto i naĉin
smrti odreĊeno još pre stvaranja sveta.

Ja reĉeno nisam izloţio toliko radi onih o kojima je reĉ, s obzirom da sam ih već
prihvatio radi pokornosti, već radi onih koji slušaju kako bismo marljivo pazili na sebe.
Zavete koje smo dali pred Bogom i Njegovim izabranim anĊelima mi treba delatno da
ispunjavamo, ne odbijajući naredbu ĉak i ako sa sobom donosi smrtnu opasnost. Tako
zapovedaju sveti oci, ponajpre sveti Vasilije Veliki. Ţiveći na taj naĉin, mi nećemo pasti u
grehovnu smrt, već ćemo pravedno poţiveti i udostojiti se Carstva nebeskog.

328.

1) Posle dolaska [Gospodnjeg] smrt Hrišćana je radosna, ukoliko je dočekuju
spremni; 2) pripremimo se kako priliči (4, 126)

1) Ja sam unekoliko zanemoćao. Moje srce se pomerilo i izgledalo mi je kao da ću
da odem od vas. Koliko ću još vremena poţiveti ja smireni? Vidite li da je već i starost moja
došla i da su moji vršnjaci već otišli. Šta, dakle? Da li da se ţalostim? Nikako. Neka se
ţaloste ako hoće oni koji ţive po telu, razdvajajući se od ţena, dece, slugu, imanja i svih
naslada ovog ţivota, kojima se i porobljuju. Za nas, kojima se svet razapeo i kojima, s
obzirom da odricanje od sveta i zavet poslušanja, predstoji jedino krst, tajna uspenja pre
treba da bude radosna, negoli ţalosna. I zašto kaţem - za nas? I svi Hrišćani treba da se
sa radošću odnose prema svom ishodu.

Pre dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista smrt je, carujući kroz prestup Adamov nad
našim rodom, bila strašna i neprijatna ĉak i za svetitelje. MeĊutim, pošto je Hristos, tj.
ţivot svih okusio smrt za sve (Jev. 2, 9) i pošto nam je put novi i ţivi otkrio i obnovio
zavesom, tojest telom svojim (Jev. 10, 20) (po pisanome: Pobeda proţdre smrt - 1. Kor.
15, 54), mi se umirući više ne spuštamo u carstvo ada, nego se uzvodimo u Carstvo
nebesko. Mi se više ne postavljamo u mesta mraĉna, i u senku smrti (Ps. 87, 7), nego
uzlazimo ka svetlosti nepristupnoj i ţivotu neprestanom, koji je Bog obećao onima koji ga
ljube. Prema tome, prestavljenje samo po sebi sada nije odbojno i ne treba ga izbegavati,
već ljubazno celivati, naravno, ukoliko smo spremni u srcu. Bez te pripreme ono je i sada
strašno, budući da ćemo u vreme ishoda biti prinuĊeni da prizivamo godine i dane u koje
je trebalo sticati dobra dela. Ono je strašno i teško s obzirom da će zateĉeni u takvom
stanju da se smuti srcem i obespokoji budući da ne prelazi ka nagradama za dobre
podvige, neko ka kazni za grehe. O, kakav strašan prizor će on susresti!

2) Da ne bismo postradali i mi, ja napominjem i molim da uvek budemo gotovi za
blaţeni ishod, svaki dan smatrajući poslednjim danom ţivota našeg, kao što nas uĉi sveti
Antonije. Jer, ukoliko budemo delovali na [opisan] naĉin, mi nikada nećemo biti raspušteni,

314

nemarni, lenjivi, isprazni, prkosni, nepokorni, neobuzdani i izazivaĉi smeha. Naprotiv, mi
ćemo biti blagopokorni, suzdrţani, skrušeni, blagonastrojeni, krotki, mirni, iskreni,
nesablaţnjivi i gotovi na svako dobro delo kroz podraţavanje svetih, koji su kroz sliĉan
ţivot dobili obećana nebeska blaga. Ja sam sve reĉeno izloţio ne samo radi vas, već
starajući se da i sebe utvrdim u dobru kako bismo, provevši ţivot u pripremi za ishod, u
njegovo vreme bili bez smućenja strahom i trepetom, već da bismo u radosti uzvikivali sa
Davidom: Povrati se, o dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod uĉini dobro, i: Ugodiću pred
Gospodom u zemlji ţivih (Ps. 114, 7; 9). Neka bismo svi mi dobili reĉeno.

329.
Odsecanje vlastite volje je najveći hristopodobni i apostolski podvig, premda

sada svi ne vide njegovu visinu (4, 128)
Pouĉna reĉ navodi na skorb oskudne vrlinom, i ujedno uĉi isceljenju od vlastitih
nemoći. Jer, sama ţalost zbog nedostatka u vrlinama neprimetno dušu podstiĉe na
staranje oko samoispravljenja. Apostol govori: Jer ţalost koja je po Bogu donosi pokajanje
za spasenje (2. Kor. 7, 10). Pogledajmo, uostalom, u ĉemu se sastoji ono što nas ţalosti.
[Nas ţaloste] nepriliĉne pomisli koje ustaju na nas i kao neka neprijateljska vojska
opsedaju dušu našu? MeĊutim, napisano je: Ako se postroji na me tabor (neprijatelja),
neće se uplašiti srce moje; ako se podigne rat na me, ja ću se i tada nadati (Ps. 26, 3). Ili
[nas ţalosti] teško breme poslušanja? No, opet je napisano: Blaţen je ĉovek koji ponese
breme od mladosti svoje (Plaĉ. 3, 27), i još: Jaram je moj blag, i breme je moje lako (Mt.
11, 30). Ili [nas ţalosti] što nam naš ţivot pod bremenom poslušanja ne dozvoljava ništa
liĉno? Ali, evo opet reĉi apostolske: Eto mi smo ostavši sve i za tobom pošli; šta će, dakle,
nama biti (Mt. 19, 27). I njima je dano i divno i strašno obećanje. No, zar nismo i mi sliĉno
njima ostavili sve i pošli za Gospodom? Nije li jedan ostavio roditelje, a drugi braću? Nije li
jedan [ostavio] ţenu i decu, a drugi kuće i polja? I nisu li svi ostavili ono što je više od
svega - svoju volju i svoje prohteve, tj. ono što je za ljude delo koje je najteţe za
ispunjavanje.
Jer, [moţda] će neko pomenuti usiljeni post, ili bdenje, ili spavanje na goloj zemlji,
ili izbegavanje kupanja, ili pustoš mesta, ili neko drugo boţanstveno delo. Ipak, sve
[nabrojano] biva po vlastitoj volji delatelja. Ono što se vrši po vlastitoj volji ĉak i ako je
teško biva lako ostvarivano, [pomagano] sopstvenom ţeljom. Ono, pak, što se ĉini uz
odsecanje vlastite volje biva sa velikim trudom, ĉak i ako po sebi nije teško. Takvo delanje
su sveti oci nazvali prolivanjem krvi. I ono je svojstveno jedino istinskom poslušniku, koji
sa apostolom moţe da kaţe: A ţivim - ne više ja, nego ţivi u meni Hristos (Gal. 2, 20).
Pošto ne ţivi po svojoj volji, on kroz volju igumana ţivi Bogu i postaje podraţavalac Onoga
koji je rekao: Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla
(Jn. 6, 38). Vidite li visinu našeg ţivota? Ili vas laţem kada tako govorim? Ne, sama istina
svedoĉi o istinitosti mojih reĉi.
Slava ljudi koji se upokojavaju u navedenom naĉinu ţivota uopšte se ne smanjuje
zbog [ĉinjenice] da im ljudi ne pletu pohvale. Jer, Bog ne gleda kao ĉovek i drugo je sud
Boţiji, a drugo ljudski. I koliko će neznatnih za navodno znatne u ovom svetu u dan
nagrade biti slavniji od svih, po napisanom: Ali će mnogi prvi biti poslednji i poslednji prvi
(Mt. 19, 30). Prema tome, radujte se i drhtite: jedno radi dara Boţijeg, a drugo radi
prevrtljivosti uma, budući da nismo svagda jednaki. Stoga, starajmo se jedan o drugome u
podsticanju na ljubav i dobra dela (Jev. 10, 24), ne opterećujući se (što stalno govorim)

315

odsecanjem svoje volje. Nemojmo se lenjiti u vršenju poslušanja, već se podstiĉimo
revnošću, podrţavajući jedni druge i noseći bremena jedni drugih kao braća, kao
jednodušni i kao sutelesnici. Podvizavajući se iz dana u dan na navedeni naĉin i
ispunjavajući hoĊenje svoje, vi ćete, kao što dobro znam, nesumnjivo dobiti neuvenljivi
venac slave.

330.

1) U duhovnoj nevidljivoj borbi neustrašivo i hrabro uzdajuće protivljenje
neprijatelju uvek odnosi pobedu: od takvih neprijatelji beţe; 2) u borbi protiv
jeresi uopšte ne treba stupati u opštenje sa jereticima, niti ih pominjati: ja sam

rečeno zabranio (4, 129)

1) Ja sam nemoćan i reĉju i delom. Ipak, neophodnost mi nalaţe da vam tešim i
budim duhovno prema silama. Oni koji se u ratu bore sa neprijateljem imaju potrebu za
bodrenjem od strane saboraca. Utoliko pre vi koji vodite borbu sa nevidljivim neprijateljima
imate potrebu da vas pomazuju pouĉnim reĉima i da se usmeravate u duhu. Vaša borba
nije jednodnevna, nego na ĉitav ţivot, zbog ĉega vam, ukoliko odnesete pobedu, [pripada]
venac netruleţnosti. MeĊutim, ukoliko budete pobeĊeni, [nasledićete] veĉno teret
besmrtne sramote. Neka nam se ne desi da postradamo i da se posramimo u nadi našoj!
Naprotiv, nemojmo sumnjati da ćemo, uz Boţiju pomoć, odneti pobedu nad Ċavolom
postojanom paţnjom prema sebi i neprekidnim protivljenjem neprijatelju. Vama je poznato
da se i obiĉni vojnici nalaze u krajnjoj bodrosti kada se hvataju u koštac, menjajući se u
licu i izgledajući drugaĉiji negoli ranije. U taj ĉas na sećanje im ne dolazi ni ţena, ni deca,
ni roditelji, ni braća niti bilo ko, već im je um, i srce, kao uostalom i telo usmereno na
borbu. I mi smo po unutrašnjem ĉoveku duţni da se sliĉno nastrojimo, ni malo se ne bojeći
protivnika i pruţajući se na njih sa revnošću i plamenim duhom, kao dobri vojnici Hristovi.
Videći nas takvima, naši neprijatelji se udaljuju, ne smejući da krenu u napad. MeĊutim,
ukoliko vide da se kod nas umanjila hrabrost i oslabio napon sila i paţnje, oni nateţu svoje
lukove i dušu ranjavaju strelama, tj. neumesnim pomislima. Ipak, ni u takvom sluĉaju mi
ne treba da oĉajavamo, već treba da se brzo, shvativši svoj propust, pokajemo i opet
napregnemo sile, te stupimo u neuspavljivu borbu. I tako treba uvek ĉiniti.

2) I sada je jeretiĉka borba razlivena po ĉitavoj vaseljeni. I ako hoćete, podignite
oĉi uma vašeg te će te ugledati svo podnebesje puno ranjenih u toj borbi. Jer, zmija uzima
pod svoju vlast ne samo neverne jeretike, bludnike i preljuboĉince i druge koji ĉine sliĉne
nepriliĉnosti, već i one koji se ravnodušno odnose prema takvima i stupaju u opštenje sa
njima, budući da je istinita reĉ: Onaj ko se dotiĉe smole pocrneće i ko opšti sa gordim
postaće mu sliĉan (Sir. 13, 1). Stoga sam ja, premda me prekorevaju, zabranio da se
pominje kao pravoslavan na sveštenim spominjanjima i na Boţanstvenoj Liturgiji onaj ko
se pretvara da je pravoslavan i ne prestaje da opšti sa jeresju. Kad bi on ispovedio greh
svoj i priĉestio se Svetom Tajnama, ĉak i u ĉasu smrti, pravoslavni bi mogli za njega da
vrše prinos. MeĊutim, on je otišao u opštenju sa jeresju. Kako bi se, dakle, on mogao
uvesti u pravoslavno opštenje? Sveti apostol govori: Ĉaša blagoslova koju blagosiljamo nije
li zajednica Krvi Hristove? Hleb koji lomimo nije li zajednica Tela Hristova? Jer jedan je
hleb, jedno smo telo mnogi, pošto se svi od jednoga hleba priĉešćujemo (1. Kor. 10, 16-
17). Sudeći prema reĉenome, priĉešćivanje jeretiĉkim hlebom i ĉašom ĉini da priĉesnik
pripada skupini koja je protivna pravoslavnoj. Naime, od svih takvih priĉesnika sastavlja se
jedno telo koje je tuĊe Hristu. Apostol na drugom mestu uzvikuje: Jer šta ima pravednost

316

sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? Ili kakav deo ima verni s
nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Boţijeg sa idolima (2. Kor. 6, 1416). Zbog njih
treba plakati. Za one, pak, koji su još meĊu ţivima treba da se molimo da im se da da se
istrgnu iz zamki Ċavola. Za sebe, najzad, treba da zahvaljujemo što nas je Bog izabrao od
poĉetka za spasenje u svetinji Duha i veri istine (2. Sol. 2, 13) kako bismo mu sluţili u
Pravoslavnoj veri do pravog ispovedništva. I ukoliko ga ostvarimo neporoĉno i besprekorno
On će nas udostojiti svog nebeskog Carstva.

331.

1) Ostala dela imaju svoje vreme, ali delo spasenja uvek treba da se vrši; 2)
nemojmo ga odlagati videći da smrt kosi sve i pomišljajući na mudre i lude
devojke; 3) ustanimo i porevnujmo da se pripremimo za susret sa Ţenikom

(4, 130)

1) Za razna dela odreĊuju se razna vremena: jedno je vreme za setvu, a drugo za
ţetvu; jedno je vreme za mir, a drugo za rat; jedno je za delanje, a drugo da bezdejstvo.
Za graĊenje duševnog spasenja, pak, pogodno je svako vreme i, ukoliko hoćemo, podesan
je svaki dan. Budimo uvek pokretni i dobro nastrojeni za dobro, ispunjavajući se
mladićkom revnošću za ostvarivanje reĉi Boţijih: Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji
slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju zakon (Rim. 2, 13). Prema tome,
pošto nam predstoji duhovna borba, mi treba da ratujemo blagodušno i da uz Boţiju
pomoć progonimo demonske pomisli koje ustaju na nas. Jer, ukoliko se ustale u nama, one
izazivaju duševnu smrt. Ukoliko predstoji duhovna ţetva, mi treba usrdno da ţanjemo kako
bismo u duhovne ţitnice sabrali dovoljno zaliha za veĉni ţivot i kako ne bismo veĉno
umirali od gladi. Uvek je i vreme molitve, i vreme suza, i vreme ĉišćenja od padova i vreme
zadobijanja Carstva nebeskog.

2) Zašto se premišljamo? Zašto kasnimo? Zašto odlaţemo dane svog ispravljenja?
Ne prolazi li obliĉje ovoga sveta (1. Kor. 7, 31)? Nisu li bezbrojni oni koji od nas odlaze
svakodnevno? Ne slave li grobovi koji se neprestano otvaraju pobedu nad našom bednom
prirodom? Ne ĉini li isto i zemlja, primajući tela naša koja su joj srodna? Zar ćemo mi ovde
ostati do kraja? Zar ne vidimo koliko je već [monaha] otišlo iz našeg bratstva? Gde su
blaţeni oci naši? Gde su duhovna i telesna braća? Gde su drugovi naši i prijatelji u
naporima, rukodeljima i psalmopojanju? Kako smo mi zaboravni. Kada nastupi smrt nekog
brata ili oca, mi odmah dolazimo sebi, skrušavamo se i dajemo zavet da ćemo ubuduće ići
pravo. No, posle izvesnog vremena, mi zaboravljamo na skrušenost i na svoje dobre
namere. Svetitelji Boţiji, meĊutim, nisu postupali tako. Oni su ĉitav ţivot razmišljali o smrti,
svakodnevno umirući, svakodnevno se raspinjući svetu i svakodnevno proizvoljenjem
odlazeći Bogu. Stoga sada tamo ţive blaţenim i neveĉernjim ţivotom. I zar vas ne plaši
primer deset devojaka? Evo ţenik dolazi, izlazite mu u sretanje. I mudre ga doĉekaše i
uĊoše s njim na svadbu. A lude su zbog nedostatka dobrih dela zakasnile. I kad su
povikale: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam, ĉule su odgovor: Zaista vam kaţem, ne
poznajem vas. Tako su i ostale napolje. Gospod je još dodao: Straţite, dakle, jer ne znate
dana ni ĉasa (Mt. 25, 6; 10-13).

3) Prema tome, treba da bdimo, da dušu budimo iz sna, da se drţimo trezvoumlja,
da se skrušavamo, da se ĉuvamo u ĉistoti i neporoĉnosti, da idemo u svetlosti kako nas
smrt ne bi postigla iznenada i pred nama zatvorila vrata milosti. I već neće biti nikoga ko bi
otvorio i pomogao. Stoga poţurimo da za ishod pripremimo dela koja su ugodna Bogu.

317

Lenjivi neka ustane na delo, neposlušni neka poĉne da sluša, nadmeni neka se smiri,
surovi neka smekša, nepokajani neka se skruši, neispovećeni neka se ispovedi, besposleni
neka poĉne da se trudi. Neka se svi isprave i late za dobra dela. Dodaću još nešto:
ţenoljubivi neka se otrezni, tj. neka ne prebiva ĉesto sa ţenama i neka se ne zadrţava
dugo sa njima. Jer, od toga se zapaljuje oganj greha, kao što slušamo u Pismu, koje
govori: Dali će ko staviti oganj u nedra, a da ne izgori svoju odeću? I da li će ko ići po
raspaljenom ugljevlju, a da ne opeĉe noge? Tako [prolazi] onaj ko ide ţeni udatoj (Priĉ. 6,
27-29). MeĊutim, i devstvenica je udata ukoliko je stupila u monaštvo, kao i ona koja je
dala monaške zavete: njihov Ţenik je Gospod slave. Ja govorim onima koji su se rasejali
levo desno i ţive svojevoljno, izmišljajući opravdanja za svoje grehe i ne shvatajući da je
Gospod naredio da izvadimo i oko koje sablaţnjava (Mt. 5, 29), a kamoli šta drugo. Vama,
pak, evo šta ću reći: Duţni smo pak mi jaki slabosti slabih nositi (Rim. 15, 1), i za
neuredne predstavljati obrazac dobrog postupanja. Vi ste blagodaću Hristovom, uostalom,
već takvi. Ipak, sve više napredujte, te ćete se spasti u Gospodu našem Isusu Hristu.

332.

1) On ukazuje da su ciljevi i delatnosti monaštva iznad svih drugih činova i
zvanja; 2) ono sve sebi privlači, bez obzira na teškoće; 3) on priziva na radost i
blagodarenje Gospodu što smo ga se udostojili i na staranje da budemo pravi

monasi (4, 131)
1) Bogu uznesimo slavu stoga što smo se udostojili da izaberemo dobri deo, tj. da
sedimo kod nogu Isusovih i slušamo besedu Njegovu (Lk. 10, 42; 39). Drugi se staraju i
uznemiravaju za mnogo, tj. za ţenu i decu, za imanje i novac, dok mi imamo jednu brigu -
kako da ugodimo Gospodu. Drugi ratuju za zemaljskog cara i prinuĊavaju se da robuju
njegovim naredbama ĉak do prolivanja krvi. Mi smo, pak, u proizvoljnom ratu u kome sa
svom slobodom ispunjavamo zapovesti Svecara Hrista u nadi na dobijanje beskonaĉnog
Carstva nebeskog. Drugi preduzimaju duga i naporna putovanja radi ništavnih i
kratkotrajnih imanja, a mi jedino treba da danju i noću pritiĉemo u hram Boţiji kako bismo
uznosili hvale veliĉini Boţijoj, stiĉući duhovne, neukradive i veĉne riznice, a ne zlato koje
propada.

2) Mi ponekad susrećemo ponešto skorbno i teskobno po spoljašnjem poloţaju ili
po unutrašnjem stanju. Mi, pak, [sve] lako podnosimo zbog Reči Boţije i naše nade. Mi,
naime, znamo da se radujemo u nevoljama i da se ne osećamo teskobno u teskobama.
Naš ţivot samim svojim neprijatnostima privlaĉi one koji imaju um. Ko ne voli roditelje i ko
nije raspoloţen prema njima? Ipak, ostavljajući ih iz ljubavi prema Bogu, sinovi ljudski
dolaze ovamo. Šta je tesnije od supruţništva u kome, po reĉi Gospodnjoj, dvoje postaju
jedno telo? Ipak, jevanĊelski maĉ i takve raseca i šalje ovamo. Ovde velikaš napušta svoje
imanje, bogati bogatstvo smatra za trice, bedni zaboravlja svoju bedu i siromašni prestaje
da je siromašan. Ovde i car skida svoju porfiru i postaje ravan ostalima. Jer, naše bratstvo
je jednako ĉasno telo Hristovo i obitelj naša je opšte pristanište spasenja, koje je
podjednako spasonosno za sve. Kod nas je sve drugaĉije, tj. suprotno svetu. Kada se desi
smrt, ovde se ne ĉuje vapaj i plaĉ, kao kod ljubitelja ţivota, već se u tišini vrši pogreb
poĉivšeg. Jer, ovde ni ţena ne uzvikuje, ni deca ne vrište, ni srodnici ne pletu plaĉevne
pesme sećajući se ĉas jednog, ĉas drugog, već ishod biva sa radošću i sprovod sa dobrom
nadom. Doduše, ima i suza zbog duhovne ljubavi prema upokojenom. MeĊutim, u njima
nema niĉeg neumesnog, s obzirom da je i Gospod plakao kod groba Lazarevog po svojstvu

318

naše prirode (Jn. 11, 35). Da li je od veka postojao neki blaţeniji ţivot? Da li je neki drugi
naĉin ţivota više pribliţavao ljude Bogu? Stoga je umesno da davidski uzvikujemo: Jer
ovde zapovedi Gospod blagoslov, i ţivot do veka (Ps. 132, 3).

3) Radujmo se i saveselimo se jedni drugima, neućutno blagodareći i bezmerno
voleći sveblagog Boga našeg budući da nas je prizvao iz tame u svetlost, iz poniţenja u
slavu, iz neznatnosti u priznanje. Svako od vas zna od koga se rodio, otkuda se ovamo
ustremio, sa kim je potom stupio u opštenje, koga imenuje bratijom i sa kime je nastanjen.
I ta preimućstva su samo predverje budućih obećanja. Ukoliko dobro završimo podvig koji
nam predstoji, ukoliko se na sve moguće naĉine podvizavamo da podnosimo napore i da
prinosimo plodove poslušanja po ĉinu i ustavu koji vaţi meĊu nama, mi ćemo na kraju
obresti ono što oko nije videlo, što uho nije ĉulo i što ĉoveku na srce nije dolazilo, tj. ono
što je Bog pripremio onima koji ga ljube (1. Kor. 2, 9). Neka bismo svi dobili reĉeno.

333.

1) Učestala umiranja učvršćuju sećanje na smrt, a sećanje na smrt i dodir sa
njom donosi strah Boţiji; strah Boţiji, pak, čisti srce od strasti; 2) idimo rečenim

putem ka blaţenom bestrašću (4, 132)

1) Uĉestale su vesti o smrti koje se ĉuju i izdaleka i izbliza, a naroĉito o smrti naše
duhovne braće i otaca. Eto, pored drugih ostavio nas je i brat Grigorije. Njegov ţivot je bio
pohvalan, a smrt - blaţena. Jer, on se upokojio u izgnanstvu za Hrista. Šta, dakle? I mi,
naravno, i mali i veliki, i stari i mladi moramo da preĊemo odavde. Svi imamo istu epitimiju
smrti. I jedni ranije, a drugi kasnije odlaze iz ovog ţivota. Prema tome, kako da ne
razmišljamo o smrti i o onome što ćemo susresti po izlasku duše iz tela? Kako ćemo
izdrţati predstojanje anĊela ukoliko se nismo obukli u oruţje svetlosti? Kako ćemo poći
onim putem ukoliko sa sobom ne ponesemo zalihe veĉnog ţivota? Kako ćemo mimoići
kneza ovog veka, o kome je Gospod rekao: Dolazi knez ovoga sveta, i u meni ništa nema
(Jn. 14, 30), ukoliko ne budemo slobodni od strasti koje nas ĉine robovima? Gospod
govori: Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, naĊe da ĉini tako. Zaista vam
kaţem: postaviće ga nad svim imanjem svojim. O, milog li glasa. Ako li taj rĊavi sluga reĉe
u srcu svome: Neće moj gospodar još zadugo doći; i poĉne tući drugove svoje, a jesti i piti
s pijanicama. Doći će gospodar toga sluge u dan kada se ne nada, i u ĉas kada ne misli, i
raseći će ga napola, i daće mu udeo sa licemerima; onde će biti plaĉ i škrgut zuba (Mt. 24,
46-51). Zar nas ova priĉa ne plaši? Zar ova opomena ne izmoţduje naša tela? Jer, ne radi
se o basni i o pustim reĉima. Naprotiv, reĉ uopšte ne dospeva do taĉnog izraţavanja onoga
što će se tada desiti. Jer, onaj plaĉ nije isto što i ovaj, i tamošnji škrgut zuba nije isto što i
ovdašnji. IzmeĊu njih je veća razlika negoli izmeĊu sna i jave. Stoga se tamošnji oganj ne
gasi, a ovdašnji gasi, i ondašnji crv ne umire, a ovdašnji umire. MeĊutim, ko o tome misli i
rasuĊuje? Ko to vidi i ĉuje? Jer, moguće je gledajući ne videti i slušajući ne ĉuti usled
okamenjenosti srca i strastoljublja srca. Ko ima plaĉ koji ublaţava Gospod i ko se
svakodnevno ĉisti od oskrnavljenja koja dolaze sa raznih strana, ne odlaţući oĉišćenje za
sutra? Kaţe se: Dostaje svakom danu zla svoga (Mt. 6, 34). Ko ĉeţnji za Bogom da daje
bogoĉeţnjivost odbacujući svaku ovdašnju pristrasnost kako bi sa Davidom mogao da
kaţe: Prilepi se duša moja uz tebe, a mene prihvati desnica tvoja (Ps. 62, 9)? O blaţene
bespristrasnosti. Eto kakvi treba da budemo, braćo. Slovo oĉekuje da se tako nastrojimo,
tj. da budemo plameni duhom, obuĉeni u oklop vere, okriljeni nadom i potpuno spremni za
ishod.

319

2) Stoga molim i preklinjem da, kao oni koji svakodnevno umiru, prinuĊavamo sebe
prema silama na sve priliĉno, znajući da vrlina po prirodi zahteva podvizavanje i da podiţe
gore, dok samougodljivi greh vuĉe u preispodnju. Steknimo oĉišćujuće suze koje raĊa
skrušeno srce i smirenoumlje. Uĉinimo svete anĊele svojim prijateljima bestrasnim ţivotom
kako bi nas u vreme ishoda druţeljubivo uzneli ka Vladici. I ja ne govorim kao da sam što
dobro uĉinio, nego ţeleći da zajedno sa vama [dobro] ĉinim. Najzad, ja sam duţan da
govorim, a ne da ćutim, budući da vas ljubim ljubavlju Boţijom. [Ja ţelim] da svi mi, ĉineći
dobro, postanemo naslednici veĉnog ţivota.

334.

1) On ukoreva [bratiju] što su prestali da otkrivaju pomisli; 2) potom navodi
primere groznih karanja Boţijih na one koji se ne kaju kako bi dao podstrek za

ispovedanje (4, 133)
1) Ja sam se ovih dana oţalostio zbog vas neizdrţljivom ţalošću, budući da ste
prestali sa uobiĉajenim ispovedanjem, koje je najveće i najspasonosnije delo u našem
ţivotu. I kad bih video da ste postali bolji i svršeni, ja bih se obradovao budući da bih
dobio olakšanje u poslu. Jer, leĉenje nemoći drugih zahteva veliki trud. MeĊutim, kako kod
vas vidim suprotno, ja se pitam u ĉemu je uzrok. Jer, kaţite mi odakle kod vas drskost i
neredi koji od nje proizilaze. Zar njihov uzrok nije u neispovedanju i skrivanju pogubnih
pomisli? Poĉetak, naime, i koren sagrešenja naših jeste neumesna pomisao. Ukoliko se
otkriva, ona se milošću Boţijom progoni, a ako se skriva - postepeno prelazi u dela tame.
Otuda duševne smrti, otuda meĊusobne deobe, otuda reĉi samoopravdavanja, koje poraĊa
neznanje i zabluda.
2) O, ĉoveĉe. Ţivotinje koje nemaju razuma same po sebi, kao što vidimo, znaju
koja jela su im štetna i izbegavaju ih. Ne treba li utoliko pre ĉovek [da zna šta mu je
štetno] s obzirom da se od samog krštenja obogatio svakim poznanjem dobra? Zar ti ne
ĉuješ da Pismo govori da Bog ne poštede stari svet, nego saĉuva propovednika pravde
Noja, i sedmoro s njim, i navede potop na svet bezboţniĉki (2. Pt. 2, 5). Zar nisi ĉitao da
Gospod gradove Sodom i Gomor osudi na propast i u pepeo pretvori, postavivši ih za
primer budućim bezboţnicima (2. Pt. 2, 6). Zar nisi ĉesto slušao da apostol uzvikuje: Ne
varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muţeloţnici, ni
lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadaĉi, ni otimaĉi, neće naslediti Carstvo Boţije (1. Kor.
6, 9-10). Slušajući reĉeno, kako moţeš reći da ne znaš šta je rĊavo? To je samo
pretvaranje i izbegavanje [odgovornosti]. Zar se ne bojite opomena? Zar ne drhtite pred
Onim pred kojim drhti sva tvar? Neka se, dakle, niko ne udaljuje od ispovedanja.

335.
1) Rekavši da voli bratiju, i da je uveren da i oni njega vole, on priziva da
blagodare Bogu za takav savez i da pretrpe ukoliko se desi da ih strogo
prekoreva; 2) potom ih ubeĎuje da uopšte rado podnose napore i skorbi u
graĎenju spasenja, budući da drugačije ne moţe biti; zbog velikih obećanja koja
su sa njima sjedinjena, oni ne mogu da naruše radost koja je svojstvena
svetima; 3) verno hodimo putem Boţijim i poţurimo da ustanemo ukoliko se

desi da se spotaknemo (4, 134)
1) Reĉ Boţanstvenog Pisma [iznosi]: Ja volim one koji me vole i oni koji me
traţe obrešće blagodat (Priĉ. 8, 17). Na drugom mestu ono ukazuje i na obeleţje ljubavi,

320

govoreći; Onaj ko voli priljeţno kara (Priĉ. 8, 17). Budući da sam ja smireni postavljen za
vašeg nastojatelja, po neophodnosti sam vas u prošloj pouci izobliĉavao i korio, premda ne
da biste se, po reĉi apostolskoj, oţalostili, nego da biste poznali preizobilnu ljubav koju
imam prema vama (2. Kor. 2, 4). Jer, i ja se ţalostim sa vama u vreme ţalosti vaše, kao
što se i tešim u radosti vašoj. Ili, na koga drugog da gledam, ili zbog koga drugog da se
ţalostim i radujem? Vi ste i moja braća, i ĉeda, i oci, i prijatelji, i srodnici, i voljeni, i ţeljeni,
i radost, i venac, i sve što moţe izraziti iskrenost mog opštenja sa vama. Ja vam svedoĉim
svoju uverenost da ste i vi prema meni takvi. Vi niste privezani ni za roditelje, ni za braću,
ni za rod, ni za otadţbinu, ni za bilo šta vidljivo, već samo za Boga i za moje smirenje po
Bogu.

Stoga uznosimo blagodarnost Bogu u Duhu Svetom, koji nas je sjedinio u
meĊusobnoj ljubavi da budemo jedno telo, jedan duh, kao što smo i pozvani u jednu nadu
zvanja svoga (Ef. 4, 4). Radujmo se i saradujmo se jedni drugima. I nemojmo se otuĊivati
jedni od drugih stoga što se ponekad dešava da vam govorim prekorno. S obzirom da sam
podstaknut ljubavlju i opštom korišću, vi karanje podnosite trpeljivo. Jer, napisano je: Sine,
nemoj prenebregavati karanje Gospodnje i nemoj slabiti kada te izobliĉava. Jer, Gospod
voli onoga koga kaţnjava i kara svakog sina koga prima (Priĉ. 3, 11-12), I apostol dodaje:
Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac
ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev. 12,
78).

2) Bogatstvo i vlast i ostale ţitejske stvari koje su poţeljne za ljude ne dobijaju se
na dar, nego zahtevaju velike napore i znoj. Moţe li se, stoga, pretpostaviti da je
dostizanje Boga i boţanstvenih nagrada lako i jednostavno delo, ili da nije ispunjeno
bezmernim naporima i znojem? Zar takva pretpostavka ne bi bila svedoĉanstvo krajnje
prostote i kratkovidosti? Zbog ĉega mi ĉujemo da nam kroz mnoge nevolje valja ući u
Carstvo Boţije (Dap. 14, 22), i da su uska vrata i tesan put što vode u ţivot veĉni (Mt. 7,
14)? Koji je uzrok reĉenog? Mi, naime, sami nismo hteli da prebivamo u raju bezbriţnog
ţivota i bezmerne radosti koja nam je bila data na poĉetku, već smo nesavesno radije
izabrali da padnemo u sadašnji mnogostrasni i mnogoskorbni ţivot, iz koga opet ne
moţemo da izaĊemo ukoliko ne proĊemo školu nevolja, podraţavajući Gospoda našeg
Isusa Hrista, koji umesto predstojeće mu radosti pretrpi krst, ne mareći za sramotu (Jev.
12, 2).

Skorbi po Bogu nama se olakšavaju nadom na veĉna dobra, usled ĉega obiĉno nisu
suviše teške. Stoga se za svete sadašnje vreme naziva [vremenom] praznika. Sveti David
svedoĉi, govoreći: Radujte se pravedni u Gospodu (Ps. 32, 1). On, dakle, ukazuje na
svagdašnju radost. Sliĉno i blaţeni apostol potvrĊuje: Radujte se svagda u Gospodu, i opet
velim: Radujte se (Fil. 4, 4). I navedeno se govori o onima koji su bili u nevoljama i plakali,
koji su se podvizavali i prebivali u borbi i koji su mnogoobrazno stradali. Jer, tuga po Bogu
kod vrlinskih [ljudi] pruţa povod za radost.

3) I mi svaki dan provodimo kao praznik, blagodušno podnoseći skorbi radi Boga i
ne slabeći zbog Ċavolskih zamki i napada. Ukoliko se desi da poneko zadrema ili se umom,
reĉju ili delom zavede na nešto nepriliĉno, neka poţuri da ustane i da se vrati na
prethodno dobro nastrojenje, te da opet sa vrelim usrĊem poĉne da sluţi Gospodu, znajući
da od cara poĉasti dobija vojnik koji se bori i suprotstavlja, a ne onaj ko beţi sa polja bitke.
Prebivajući, dakle, do poslednjeg izdisaja u nevidljivoj borbi, i mi ćemo se udostojiti veĉnih
dobara po milosti Boţijoj, te dobiti Carstvo nebesko u Hristu Isusu, Gospodu našem.

321

322