Dobrotoljublje tom 4

Post je dobar ukoliko se saĉuva i dobro nastrojenje duha, tj. mir, krotost, dobrota,
poslušanje, smirenje, saosećanje i svako drugo dobro raspoloţenje. Đavo se, meĊutim, na
svaki naĉin stara da u isposnike poloţi suprotno, tj. da budu drski, gnevljivi, jarosni,
naduveni, ĉineći da od posta imaju više štete negoli koristi. Mi, pak, kojima njegove
namere nisu nepoznate (2. Kor. 2, 11), treba da se ponašamo mirno, tiho, krotko,
pristojno, podnoseći jedan drugoga u ljubavi (Ef. 4, 2) i znajući da je reĉeno ugodno Bogu.
I ukoliko ne budeš imao takvo raspoloţenje, ti Bogu nećeš ugoditi ĉak ni da saviješ svoj
vrat, da se obuĉeš u dţak i da pepelom pospeš glavu. Post pritešnjuje i isušuje telo, ali širi
i uvećava dušu. Zbog toga mi ne malaksavamo, nego ako se naš spoljašnji ĉovek i
raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana y dan. Jer naša prolazna mala nevolja
priprema nam preizobilno i neizmerno veĉno bogatstvo slave (2. Kor. 4, 16-17). Gledajući
na nagradu, mi moţemo blagodušno da podnosimo teškoće vrline, zahvaljujući Bogu i Ocu
koji nas osposobi za udeo u nasledstvu svetih u svetlosti; koji nas izbavi od vlasti tame i
prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje (Kol. 1, 12). Ne priĉešćujemo li se mi ĉesto Njegovim
Preĉistim Telom i Krvlju? I šta moţe od reĉenoga biti prijatnije i slaĊe, s obzirom da oni
koji se priĉešćuju sa ĉistom savešću nalaze ţivot veĉni. Ne razgovaramo li mi svakodnevno
sa boţanstvenim Davidom i sa ostalim svetim ocima kroz slušanje onoga što se ĉita? I ima
li ĉega utešnijeg za duše? Nismo li mi raskinuli svaki odnos sa svetom i sa srodnicima po
telu? I opet, šta je blaţenije i više od reĉenoga? MeĊutim, naše ţivljenje je na nebesima,
otkuda oĉekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koji će preobraziti naše poniţeno telo,
tako da bude saobrazno telu slave Njegove, no sili kojom On moţe sve uĉiniti i sebi
pokoriti (Fil. 3, 20-21). Stoga se radujmo i veselimo, prezirući svako telesno zadovoljstvo.
Jer je svako telo kao trava, i svaka slava ĉoveĉija kao cvet travni: osuši se trava, i cvet
njen otpade (1. Pt. 1, 24). Delo, pak, vrline ostaje zanavek. Brat Boţiji govori: Zlopati li se
ko meĊu vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka peva Bogu (Jak. 5, 13). Onaj,
pak, koga iskušava zla strast (a kušaĉ nikada ne prestaje da iskušava) neka trpi slušajući
onoga ko govori: Blaţen je ĉovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće
venac ţivota, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak. 1, 12). Kad ovo znate, blaţeni
ste ako to tvorite (Jn. 13, 17).

211.
Pouka o miru i saglasnosti, o plamenoj ljubavi prema Bogu, o marljivom trudu

na graĎenju spasenja i uopšte o priličnom monaškom ţivotu (3/2, 8)
Radujem se zbog vas što hodite u jednomisliju, što mirno ţivite i trpeljivo prohodite
vreme posta. Reĉeno vam je na spasenje i na uĉvršćenje vaše nade. Veliko je blago mir i
jednomislije u bratstvu. Po udaljavanju zla nereda i nepostojanosti, protivreĉenja i
osuĊivanja, neposlušnosti i gordosti i svakog drugog lukavstva, oni donose dobro i sebi
samima i drugima, kojima daju primer vrline, usled ĉega je i sami još više stiĉu. Vinovnici
sablazni će naslediti osudu, a oni koji podstiĉu na vrlinu će naslediti blagoslov. I neka se
nikada ne desi da otpadnemo od dobre nastrojenosti i od pohvalnog ponašanja, ili da
prestanemo da volimo Boga.
Jer, napisano je: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom
svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim (Lk. 10, 27). Onaj ko voli na navedeni
naĉin ne zna za sitost, ni umor, ni iznemoglost, već neprestano dodaje oganj na oganj i
revnost raspaljuje revnošću, ushodeći iz vrline u vrlinu u srcu svome i prelazeći iz duhovne
sile u silu.

201

Zar ne vidite kako se oni koji se trude oko tela staraju za ono što je prolazno i
truleţno? Zar se pred vašim oĉima ne nalaze oni koji prave ĉamce po ĉitave dane, ne
dajući sebi ni najmanji odmor kako bi zaradili nešto novca i svoje domaće opskrbili
neophodnim za njihove potrebe? A zar mi, koji ištemo da se obogatimo onim što je
Boţanstveno, da dobijemo Carstvo nebesko, da se nasladimo veĉnim dobrima i da
izbegnemo veĉne muke, nećemo sve uzeti na sebe sa gotovošću i revnošću? Zar rado
nećemo ţrtvovati i svoju krv ukoliko bi bilo neophodno da je prolijemo radi Gospoda?

Da, bratijo moja, stojmo bodro, radujmo se u nadi, trpimo skorbi i prebivajmo u
molitvama. Pazimo na svoja rukodelja, na psalmopojanje, na stihove i na ĉitanje,
uzdrţavajući svoj um sliĉnim zanimanjima od skitanja po sujetnim predmetima. Jer, nerad
je majka zla, a delanje - ĉuvanje uma. Nemojmo istupati iz svoje dobre nastrojenosti, već
poštujmo poslušanje, poredak, uspokojavanje bliţnjega i sve što pomaţe naše spasenje,
uvek se moleći za one koji ovde prebivaju i bratiju koji su rasejani na mnogim mestima.
Jer, mene boli srce stoga što oĉima ne vidim kako se spasavaju.

212.
Pouke govorim po duţnosti; no, da bi se javio plod, pomozite mi vašim
napredovanjem uz sadejstvo pouka; vaš napredak je i moj, budući da smo
jedno; vi ste ga pokazali ispovedništvom pred ikonoborcima i trpljenjem muka

od njih; nemojte posramiti tu svoju odvaţnost (3/2, 9)
Za vaš telesni opstanak je neophodno jedno, a za duhovni drugo. Prvo vam daje
ekonom, tj. hranu, piće, odeću, a drugo - ja smireni kroz reĉ i pouku. Prvo se ne daje po
prohtevima, a drugo se ispunjava po duţnosti. Govoreći vam kratke i oskudne pouke, ja,
dakle, ne ĉinim ništa veliko. Naprotiv, ja se bojim i treptim, budući da za vaše duše neću
dati odgovor caru, ili vlastelinu, ili naĉelniku, već Sudiji svih i Bogu, pred kojim se poklanja
svako koleno nebeskih, zemaljskih i preispodnjih, i koga ispoveda svaki jezik.
Vi, pak, kao bratoljubivi, pomozite i meni i sebi: samima sebi napredovanjem u
svakoj vrlini, a meni svojim molitvama. Uostalom, vaš uspeh je i moj uspeh, i obrnuto: A vi
ste telo Hristovo, i udovi ponaosob (1. Kor. 12, 27); i ako strada jedan ud, s njim stradaju
svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kop. 12, 26). Pošto
se ja staram o vašem [dobru], i vi treba da se starate o mom [dobru]: ja sam u vama i vi u
meni zbog naše uzajamne ljubavi. Eto zakona dobrog ureĊenja istinskog bratstva.
Neka vaša poslušnost meni bude iskrena i nepokolebiva, s obzirom da ste se u
njemu rodili, uzrasli, usavršili za ovaj novi ţivot, te blagodaću Hristovom dostigli meru
Njegovog ispovedanja (povodom ikonoborstva). Vi se niste ustrašili careva, ni zaplašili
naĉelnika, ni odstupili pred stradanjem, ranama, progonstvom, tamnicama, smrću. Stoga
ste postali znameniti, kao što je svima poznato. Nemojte izdavati svoju vrlinu, nemojte
postideti svoju pohvalu, neka se vaše dobro ime ne promeni u ruţni naziv. Naprotiv, na
pohvalnoj prošlosti naziĊujte i budućnost, svagda se ĉuvajući i unutra i u spolja. OgraĊujte
se ĉuvanjem zapovesti, pobeĊujući svako iskušenje i svaku skorb podnoseći trpeljivo.
Znajte da se mi još nalazimo u podvigu i progonstvu, ne znajući šta će roditi sledeći dan.
Uostalom, ako je Bog s nama, ko će protiv nas? On koji svoga Sina ne poštedje, nego ga
predade za sve nas, kako da nam s Njim i sve ne daruje (Rim. 8, 31-32). Eto kako da se
nadate i kako da ste uvereni. Ţiveći u navedenoj nadi i uverenju vi ćete, uveravam vas,
steći nasleĊe sa svima svetima.

202

213.

Smrt je blizu: treba da se pripremamo; kako; sve treba činiti u slavu Boţiju;
treba da smo jednomisleni i uzajamnostarateljni, da čuvamo čula, da

obuzdavamo misli i da revnujemo za dobro u očekivanju bestrašća (3/2, 10)
Dan za danom naš ţivot se skraćuje i mi se pribliţavamo smrti. Nama predstoji da

se preselimo odavde i da se pridruţimo bratiji i ocima našim. Stoga se od nas zahteva
veliko trezvoumlje, paţnja i srdaĉna priprema. Biblijsko kazivanje o potopu Gospod
uporeĊuje sa onim što će se desiti prilikom Njegovog drugog dolaska: Sliĉno kao što beše
u dane Lotove: jeĊahu, pijahu, kupovahu, prodavahu (Lk. 17, 28) i doĊe potop i odnese
sve; tako će biti i dolazak Sina Ĉoveĉijega (Mt. 24, 39). Mi se ĉudimo kako su se tadašnji
[ljudi] neosetljivo i bezbriţno odnosili prema dolazećem potopu, ne pokazavši ni strah ni
trepet. MeĊutim, ne nalazimo li se i mi u bezbriţnosti zbog koje njih osuĊujemo. Kod nas
se ne priprema kovĉeg koji se gradio sto godina. MeĊutim, mi svakodnevno vidimo
mrtvaĉnicu koja se puni i koja će i nas primiti. Gotovo svakodnevno smrt uzima ponekog
od bratije naše i on odlazi. I ono što se pri tome kod nas dešava je daleko strašnije od
onoga što se dešavalo (pri potopu). Stoga i treba da smo paţljiviji.

Ja ne kaţem: "Nemojte jesti, ni piti, niti se odevati", već, po uĉenju apostola: Ako,
dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo ĉinite, sve na slavu Boţiju ĉinite. Ne budite na
spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Boţijoj (1. Kop. 10, 31-32). Da, bratijo, molim
i preklinjem, opet po reĉima blaţenog Pavla, da upotpunite moju radost, tj. da isto mislite,
da istu ljubav imate, jednodušni, jednomisleni, ništa ne ĉineći iz prkosa, niti za praznu
slavu, nego smirenjem smatrajući jedan drugoga većim od sebe(Fil. 2, 23). Ogradimo
svoja ĉula, tj. gledanje, sluh, miris, ukus i dodir, kroz koje ulazi smrt. Obuzdajmo um kako
ne bi skretao u nepriliĉnost, kako ne bi izobraţavao rĊave prizore, kako ne bi poraĊao
grehovne ţelje, od kojih nema ni koristi ni zadovoljstva. Naprotiv, sve više bolujmo i
skrušavajmo se, imajući u vidu jedino oĉišćenje duše i napredak u bestrašću, i u njima
nalazeći utehu i zadovoljstvo. Nemojmo biti mrzovoljni, već se drţimo nade da ćemo
okusiti bestrašće i obradovati se zbog njegovog sticanja. Napregnuto i neprekidno ţurimo
za njegovim tragom, budući da revnost dopunjuje ono što nedostaje, imajući Boga za
Pomoćnika. Gospod je blizu onih koji ga ĉekaju, i duša koja ga ište naći će ga. Provodeći
ţivot na navedeni naĉin, mi ćemo svakako dobiti Carstvo nebesko.

214.

Sećajući se Boga, sećaj se i smrti; nemoj se vezivati za ţivot, niti za bilo šta što
se u njemu ceni; rečeno se najviše traţi od nas koji smo se odrekli od sveta
(3/2, 11)
Kao spasonosno napominjanje, pouka je blagotvorna, budući da nas podstiĉe na

trezvoumlje i bodrost pri vršenju obaveznih poslova. Ona nas pouĉava da nikada ne
prestajemo da pomišljamo na Boga, da ga volimo ili da se sećamo svog odvajanja od tela.
Jer, mi ćemo se odvojiti od njega i umreti, kao i svi oci naši, preselivši se u drugi svet i
stupivši u ţivot koji nema kraja. Ovdašnji ţivot liĉi na senku i san, i ograniĉen je sa
nekoliko godina. Ja ne mislim na vreme od nastanka sveta, već na ţivot svakog ĉoveka,
koji retko dolazi do Davidske granice, i još reĊe je prelazi. Svi sveti su sav ţivot razmišljali
o reĉenome. Apostol svedoĉi: U veri pomreše svi oni ne doĉekavši ostvarenje obećanja, ali
ih videše izdaleka, i pozdraviše, i priznaše da su stranci i prolaznici na zemlji. Jer oni koji
tako govore pokazuju da traţe Otadţbinu, I da su mislili na onu iz koje su izašli, imali bi

203

vremena da se vrate; ali sad ţele bolju, tojest nebesku. Zato se Bog ne stidi njih da se
naziva Bog njihov; jer im je pripremio Grad (Jev. 11, 13-16). Eto grada našeg. Eto
otadţbine naše. U njoj su oci i bratija naša i po telu i po duhu. I zašto mi sadašnji ţivot još
smatramo dostojnim paţnje? Zašto se privezujemo za njegove obiĉaje? Nerazumno je ne
ţeleti povratak iz tuĊine u domovinu ili iz rata u mir. Mi smo se, pak, voljena bratijo, kao
razumni odvojili od sveta i svega što je u svetu. Stoga ĉitav svoj ţivot pomišljajmo na smrt,
odbijajući svaku pohotu, svaki nemar, svaku raslabljenost, svaku mrzovolju, svako zlo kako
bismo ugodili Bogu i postali naslednici nebeskih dobara.

215.
Gospod nam je dao mir, koji nas obavezuje da spolja budemo u miru sa svima, a

unutrašnje da mirujemo u sebi od strasti i griţe savesti
(3/2, 12)

Nedeljni [tj. vaskrsni] dan je dan mira. U njemu je Gospod, pobedivši neprijatelja,
uĉenicima rekao: Mir vam (Jn. 20, 21). I svojom reĉju On nije samo njima dao mir i nije im
ga dao samo za jedan dan. Naprotiv, On svima svagda izriĉe takav mir, pa i nama
smirenima. Imajmo mir i budimo mirni u sebi. Po spoljašnjem ĉoveku nemojmo dozvoliti da
imamo mrţnju ni prema jednom od bratije, već prema svima budimo ljubazno raspoloţeni.
Jer, Gospod govori: Po tome će svi poznati da ste moji uĉenici ako budete imali ljubav
meĊu sobom (Jn. 13, 35). Po unutrašnjem, pak, ĉoveku ĉuvajmo mir i spokojstvo od
pogubnih strasti, kako bismo i mi sa apostolom mogli govoriti: Imamo mir u Bogu kroz
Gospoda našeg Isusa Hrista, kroz koga i pristupismo s verom u ovu blagodat u kojoj
stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Boţije (Rim. 5, 12). Mi smo, meĊutim, izmenjive
prirode, usled ĉega se dešava da se podvrgavamo nesretnim i skorbnim kolebanjima i
uznemirenjima. Ipak, mi odmah treba da poţurimo da se vratimo u preĊašnje stanje,
traţeći mir u Bogu, kao što govori apostol: Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u
jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, ukinuvši telom svojim
zakon sa njegovim zapovestima i propisima, da oba sazda u samome sebi u jednoga
novoga ĉoveka, stvarajući mir i da pomiri sa Bogom ijedne, i druge ujednom telu krstom,
ubivši neprijateljstvo na njemu (Ef. 2, 14-16). Obraćajući se svome Ocu, i Gospod govori o
delu koje je ispunio: Delo svrših koje si mi dao da izvršim (Jn. 17, 4). On je izmirio
zemaljsko i nebesko, i nas ĉineći sinovima mira i ljubavi. Moţda će neko reći: "Kako, zar mi
nismo u neprestanoj borbi, kao što govori i apostol: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego
protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u
podnebesju (Ef. 6, 12)". Mi ćemo odgovoriti da navedene reĉi ukazuju na vrstu i veliĉinu
borbe, ali ne i na nas kao njene nosioce. Jer, on na drugom mestu govori: Jer oruţje našeg
vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrĊenja, obarajući pomisli i svaku
oholost, koja ustaje protiv poznanja Boţijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost
Hristu (2. Kor. 10, 45). Onaj ko se nalazi u navedenom raspoloţenju oĉigledno poništava
borbu i uvodi mir.

216.
Treba slušati pouke i, verujući im, ispunjavati njihove savete (3/2, 13)

Ja vam i sada prinosim kratku i oskudnu, ali neodloţnu meru slova kako sam ne bih
bio osuĊen za ćutanje, i kako se vi ne biste lišili pouke. Vi se, uostalom, većim delom
pouĉavate ĉitanjem svetih otaca. Pa ipak, vi imate potrebu i za mojim smirenim
pouĉavanjem. Usudiću se da kaţem da u njemu imate ĉak veću [potrebu] negoli za njime.

204

Jer, tamo nalazite opšta rasuĊivanja, a ovde se govori upravno o vama sa izobliĉenjem i
ispravljanjem. Kaţe se: Obliĉiću me, u metnuću pred lice tvoje grehe tvoje (Ps. 49, 21). I
Gospod kaţe: Da nisam došao i govorio im, ne bi greha imali; a cad izgovora nemaju za
greh svoj (Jn. 15, 22). Naravno, neka se ne desi da se reĉeno odnosi na vas. Jer, ja sa
vama ne govorim kao sa nepokornim i grešnim, već kao sa sinovima poslušanja, kao sa
ljubljenim ĉedima i kao sa jednodušnim satelesnicima i saborcima. Budite hrabri i
napredujte da biste bili ĉisti i besprekorni na dan Hristov, puni plodova pravde kroz Isusa
Hrista, na slavu i hvalu Boţiju (Fil. 1, 10-11). Reĉ moja je za vas. Ja se nadam da će Onaj
ko je davno iz kamena izveo vodu za Izrailj i iz mog kamenog srca izvesti kratko slovo kako
biste se orosili i zablagodarili Gospodu, koji hrani, napaja i upravlja ţivot naš u sadašnjem
ţivovanju kao u pustinji. Pošto sam se već setio drevne povesti, zaustavimo paţnju i na
ono što se tada desilo sa nepokornima, o kojima apostol govori: Ali većina od njih ne beše
no Boţijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. A ovo biše primeri nama, da ne ţelimo zla kao
što oni ţelješe, Niti bivajte idolopoklonici, kao neki od njih, kao što je napisano: Cede
narod da jede i pije, i ustade da igra. Niti da bludniĉimo, kao što neki od njih bludniĉiše, i
pade ih u jedan dan dvadeset i tri hiljade. Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih
kušaše, i od zmija izgiboše. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od
istrebitelja (1. Kop. 10, 5-10). Razmišljajući o reĉenome, bratijo, beţimo od uzroka gneva
Boţijeg, beţimo od zle pohote, beţimo od roptanja, izbegavajmo da kušamo Hrista. Kako
je moguće Njega kušati? Padajući u pomisli neverja i govoreći: "Da li ćemo imati sve što
nam je neophodno? Da li ćemo izdrţati borbu sa neprijateljem? Da li ćemo sve pretrpeti".
Nemojmo ĉiniti reĉeno, bratijo moja. To cy reĉi neverja i sumnje, koje ne treba dopuštati.
Jer, poverovavši ĉvrstom verom, mi ćemo sve moći pretrpeti. I Noje je poverovao i izbegao
pogibao potopa. I Avraam je postao otac mnogih naroda. I Mojsije je prošao kroz Crveno
more kao po suvom. I tri mladića i Danilo su ostali nepovreĊeni. Jednom reĉju, verom su
se svi sveti opravdali. I mi ćemo, verujući sve podneti i pobediti sa Hristom, udostojivši se i
venca pravde.

217.

1) Oslobodivši se od ţitejskih, svetskih i grehovnih veza, nemojmo dopustiti da
se opet vratimo na njih; 2) neka niko ne misli da spoji sluţenje Bogu i ropstvo

grehu i strastima (3/2, 14)

1) Odgoneći naš nerad i podstiĉući revnost, apostol je rekao: Gospod je blizu. Ne
brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu ţelje
vaše (Fil. 4, 5). Nemojmo biti nemarni, već se krepimo i hrabrimo na delanje na koje nas je
prizvao Gospod. On nas je prizvao iz opštenarodnog prebivanja u monaški ţivot, On nas je
obukao u rizu spasenja i odenuo u odeću veselja, On nasje iskupio od prokletstva zakona
postavši za nas prokletstvo (Gal. 3, 13). Nemojmo dozvoliti da opet postanemo dobrovoljni
robovi strasti. Rob koji je otkupljen zlatom nikako neće pristati da opet dopadne ropstva.
Naprotiv, udaljivši se podalje od mesta svog ropstva, on se raduje što se udostojio da se
oslobodi od ropske tiranije. Uostalom, ropstvo samo po sebi nije neko naroĉito zlo, budući
da apostol govori: Jesi li prizvan kao rob? Nemoj da brineš, nego ako i moţeš postati
slobodan, radije se strpi. Jer koji je kao rob prizvan u Gospodu, slobodnjak je Gospodnji;
tako i koji je prizvan kao slobodnjak, rob je Hristov (1. Kop. 7, 21-22). Pa ipak je istina da
onaj ko se oslobodio ropstva ne ţeli da opet ţivi pod njegovim bremenom. Utoliko više i mi
treba da se drţimo daleko od greha, budući jednom osloboĊeni od njega. Ili moţda ne
znamo šta nam je napravio? Nije li nas isterao iz raja? Nije li nas uĉinio smrtnima umesto
besmrtnim? Nije li nas uveo u mnogoplaĉevni ţivot? Ne postaje li preko njega svako zlo?

205

Stoga ga izbegavajmo kao najvećeg neprijatelja i zamrzimo ga kao dostojnog mrţnje.
Zavolimo, naprotiv, vrlinu koja nas ĉini anĊelima, pa ĉak i bogovima, po pisanome: Ja
rekoh: Bogovi ste i sinovi Višnjega svi (Ps. 81, 6).

2) U ĉemu se, pak, sastoji suština vrline? U odvajanju od sveta i prilepljivanju uz
Boga. Gospod govori: Niko ne moţe dva gospodara sluţiti. . . Ne moţete sluţiti Bogu i
mamonu (Mt. 6, 24). Mi ne moţemo stremiti i vrlini i grehu. Jer, kakvu zajednicu ima
svetlost s tamom (2. Kor. 6, 14)? Stoga su zapovesti Hristove lake i rasterećujuće, a gresi
teški i opterećujući. Teška je i [okolnost] da se mi napreţemo da spojimo suprotnosti i da
smatramo da je moguće da smo blagonakloni prema telesnoj pohoti i da moţemo da se
uspešno bavimo duhovnim delima. Okrenimo se sebi [i zakljuĉimo]: ukoliko smo dostigli
meru savršenstva zablagodarimo Bogu od koga je svaki dar dobri i svaki poklon savršeni
(Jak. 1, 17), te se potrudimo da ostanemo ĉvrsti, strahom Boţijim se ĉuvajući neizmenjivim
i nepokolebivim u dobrom raspoloţenju našem; a ukoliko smo, pak, u mnogome
nepotpuni, poţurimo i napregnimo se da dostignemo savršenstvo dok još postoji vreme za
delanje, utvrĊujući se verom, okriljujući se nadom, vezujući se ljubavlju, ukrašavajući se
smirenoumljem, veseleći se poslušanjem, ispitujući se trpljenjem, prosvećujući se
ispovedanjem i svim drugim vrlinama svedoĉeći da smo istinski monasi, nelaţni poslušnici i
iskusne sluge Gospodnje u Hristu.

218.

1) Treba paţljivo da slušamo Reč Boţiju, odakle nam dolaze sva duhovna
raspoloţenja; 2) slično su postupali svi sveti i pruţili svedočanstvo kroz dobre

plodove; 3) i mi postupajmo na rečeni način, sećajući se dobročinstava
Gospodnjih(3/2, 15)

1) Svi ljudi imaju oĉi i uši, premda i ne vide i ne slušaju svi, već samo oni koji imaju
uvo koje ĉuje i oko koje vidi. Stoga je i Gospod rekao: Ko ima uši da ĉuje, neka ĉuje (Mt.
11, 15). O gluvim ušima i prorok govori: Dade im Bog duh neosetljivosti, oĉi da ne vide i
uši da ne ĉuju (Is. 6, 9; Rim. 11, 8). Stoga ono što se ĉita slušajmo paţljivo, a ne nemarno
kako ne bismo pretrpeli osudu. Naprotiv, mi treba da moţemo da kaţemo: Nauk Gospodnji
otvori mi uši (Is. 55, 5). Onaj ko sluša pazi, skrušava se, ĉisti se, prosvećuje se, raduje se i
sve ovdašnje smatra ništavnim. On samo ţeli Hrista da zadobije, slušajući ga kako govori
uĉenicima: Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama (Jn. 14, 18). I opet: Vi ste prijatelji
moji ako tvorite što vam ja zapovedam (Jn. 15, 14). I opet: Još malo i svet me više neće
videti, a vu ćete me videti, jer ja ţivim, i vi ćete ţiveti (Jn. 14, 19). I opet: A vu ste oni koji
ste se odrţali sa mnom u iskušenjima mojim. I ja vama zaveštavam Carstvo, kao što Otac
moj meni zavešta da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome (Lk. 22, 28-30).
Slušajući navedeno, bogoljubac je spreman da svakodnevno umire za Hrista.

2) Eto kako su ţiveli svi sveti i sa kakvom rešenošću i sveĉanošću su izjavljivali
svoju ljubav prema Gospodu. Jeremija govori: Ja se ne umorih idući za tobom i dan ljudski
ne poţeleh (Jer. 17, 16). Sveti David govori: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao
(Ps. 115, 3). Apostol govori: Jer je vama darovapo ne samo da verujete u Hrista, nego i da
stradate za Njega (Fil. 1, 29). Dela apostolska govore da su se svi apostoli radovali
udostojivši se da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap. 5, 41). Jednom reĉju, sveti su
sliĉnim uzvicima izraţavali svoju veliku ljubav prema Hristu Gospodu.

3) I mi, bratijo, paţljivo slušajmo ono što se ĉita i zavolimo ljubljenoga Boga našeg,
svagda mu blagodareći za dobra koja nam je uĉinio, tj. što nas je izabrao od poĉetka za
spasenje u svetinji našeg sadašnjeg zvanja, što nam je darovao da mu sluţimo u

206

Pravoslavnoj veri i što nam je, kao neku obilnu trpezu, predano uĉenje svetih. I
blagovremeno je da apostolski kaţemo: Ako je Bog s nama, ko će protiv nas? On koji
svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako da nam s Njim i sve ne daruje?
Ko će optuţiti izabrane Boţije? Bog je onaj koji opravdava. Ko će osuditi? Hristos je onaj
koji umrije, pa još i vaskrse, koji je i s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas (Rim. 8,
31-34). On hodatajstvuje pred Bogom i Ocem i daje nam Carstvo nebesko.

219.
1) Pomene nemojmo vršiti samo spoljašnje, nego i duhovno; 2) sećajmo se da

ćemo i mi otići; 3) tim sećanjem se podstičimo na pripremanje za ishod
(3/2, 16)

1) Juĉe smo priliĉno vršili pomen oca našeg. Jer, duhovna deca treba da ukazuju
poštovanje prema svom ocu. Ipak mi ne treba da mislimo da je pri pominjanju dovoljno da
izvršimo sluţbu spomena i da se telesno utešimo. Naprotiv, mi treba da porodimo i
duhovne utehe. Pokrenuvši ĉula na kratko vreme, telesna uteha odleće, dok je duhovna
uteha nenasita i trajna. Onaj ko je zaplakao, ko se umilio, ko se skrušio srcem zaista je
dobro izvršio spomen svog oca ili brata. Setite se ranijih dana dok je otac bio prisutan, dok
je besedio i opštio sa nama, a zatim predstavimo sebi [mesto] na kome se sada nalazi, te
sa kime prebiva i sa kim opšti, kao i sva naša bratija koji su poĉinuli. Zar ono što se
pomišlja i sluša neće svagda dušu privodi ti u ushićenje?

2) Okrenimo se potom i sebi samima i pomislimo kako ćemo nakon kratkog
vremena i mi otići odavde i kako će nas drugi spominjati kao što mi sada pominjemo svoje
prethodnike. Da, takav je naš udeo. Mi smo smrtni ljudi i ne znamo šta će biti sutra. I šta
je ţivot naš? Para koja se na kratko pojavljuje i nestaje; prolećni cvet koji izjutra niĉe i
uveĉe vene. Ĉovek je kao trava, dani njegovi, kao cvet poljski, tako procveta (Ps. 102, 15).
Ĉovek se upodobi ništavnosti, dani njegovi kao senka prolaze (Ps. 143, 4). Svako telo je
seno i svaka slava ljudska je kao svet trave (Is. 40, 6). Jer ogreje sunce sa ţegom, i osuši
travu, i cvet njen otpade, i krasota lica njena propade (Jak. 1, 11). I mi ćemo uvenuti i
preći odavde, kao što su rekli sveti, ĉija smo poreĊenja naveli.

3) Blaţen je onaj koji je razuman i koji traţi Boga (Ps. 13, 2). Blaţen je onaj ko se
svakodnevno prisiljava na napore i znoj poslušanja, koji ne protivreĉi, ne ropće, koji je
pokoran, spreman za delanje, marljiv u sluţenju, skrušen srcem i uvek se sprema za ishod.
Jer, doći će kraj i neće zadocniti. Doći će i carski vesnik silazeći sa neba i govoreći duši:
"Eto, sada izlazi. Oĉekuje te Car i Bog svih". Neka bismo se mi, molitvama oca našeg,
obreli spremni, bez straha prelazeći u veĉni ţivot.

220.
1) Kraj četrdesetnice nas postavlja pred lice Pashe; meĎutim, i čitav naš ţivot
stoji pred licem Pashe, premda ne privremene, nego večne, koja je neizmerno
bolja; 2) gledajte na nju, sećajući se šta je o njoj rekao Gospod, i podstičući se
na podviţničke trudove, podraţavajući svete; 3) nemojte obraćati paţnju na
lukavu zmiju, koja pokušava da nas obmanom navede na lepo i slatko za telo

(3/2, 17)
1) Ĉetrdesetnica se pribliţava kraju i duša se raduje zbog pribliţavanja Pashe, koja
predstavlja vreme predaha i okušanja plodova od preduzetih napora. Zbog ĉega sam, pak,

207

ja progovorio o tome? Stoga da bih vam napomenuo da je i ĉitav naš ţivot okrenut ka
veĉnoj Pasci i oĉekuje njeno pribliţavanje. Iako je velika i znaĉajna, ovdašnja Pasha je, po
rasuĊivanju naših otaca, samo obraz one Pashe. Ovdašnja Pasha traje jedan dan i prolazi,
a ona je neprestana. Od nje se udaljio svaki bol, tuga i uzdah i u njoj [prebiva] radost,
veselje i veĉna uteha. U njoj je glas onih koji praznuju i skup slavljenika, viĊenje
veĉnopostojeće svetlosti, blaţena svetkovina Hristova, trpeza puna veĉnih dobara i novo
piće, o kome je Hristos rekao: Kaţem vam pak da od sada neću piti ovoga roda
vinogradskoga do onoga dana kada ću piti s vama novoga u Carstvu Oca moga (Mt. 26,
29).

2) Pred svoje Vaznesenje na nebo, on je o tom Carstvu rekao svojim uĉenicima:
Idem da vam prapremim mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i
uzeću vas k sebi da gde sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, u put znate (Jn. 14, 24).
I na drugom mestu On opet govori: U onaj dan znaćete vi da sam ja u Ocu svome, i vi u
meni, i ja u vama (Jn. 14, 20). I opet: Oĉe, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom
gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn.
17, 24). Da bi se shvatilo da te reĉi nisu bile upućene samo apostolima, već i svim
verujućim, On je opet rekao: Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog reĉi
njihove poveruju u mene: da svi jedno budu, kao ti, Oĉe, što si u meni i ja u tebi, da i oni
u nama jedno budu da svet veruje da si me ti poslao (Jn. 17, 20-21). Šta je utešnije od
ovih reĉi? I šta je ubedljivije? Koju dušu one ne mogu smekšati? Kakvo srce one neće
skrušiti? Takvo srce bi pravedno trebalo nazvati kamenim, a ne ljudskim. Pomišljajući o
reĉenome, sveti su blagodušno pretrpeli sve što su podnosili, skorbi smatrajući radošću,
teskobe - širinom, stradanja - nasladom, podviţniĉke napore - utehom, smrt - ţivotom. S
obzirom da teţimo istom cilju i budući da ištemo Pashu zajedno sa njima, i mi treba da
hrabro podnosimo sve neprijatno što dolazi, ne padajući pod njegovom teţinom i
izbegavajući malodušnost, sve više se podstiĉući na plameniju revnost.

3) Nemojte obraćati paţnju na lukavu zmiju koja nam priprema raznovrsne zamke
uz pomoć naših strasti, koja se preobraţava u anĊela svetlosti, koja stvari pokazuje
onakvima kakve nisu, koja tamu predstavlja kao svetlost, i gorko kao slatko. Ona je
prelestila našeg praroditelja, opĉinivši njegovo gledanje i ruţno mu pokazavši kao
prekrasno, da bi ga potom kroz okušanje [ploda] izbacila iz raja. Znajući, pak, iz opita da
je laţljivi obmanjivaĉ, mi nemojmo izaći iz raja zapovesti. Kada nam pokaţe prekrasan
plod, mi nemojmo na njemu zaustaviti oko duše i tela našeg, već na svaki naĉin okrećimo
pogled kako se ne bismo prelestili. I šta je zapravo plod koji izgleda lep? Telesna ljubav i
zla pohota svake od pogubnih strasti. Ukoliko ih izbegnemo, mi ćemo se spasti i udostojiti
da sa svima svetima praznujemo veĉnu Pashu.

221.

1) Posle zime cveta i daje plodove biljno carstvo; i duša posle lišavanja, skorbi i
teškoća duhovno cveta i donosi duhovne plodove, kojima se raduje i hrani

Gospod; 2) podnosimo sve nevolje i teškoće našeg podviţničkog ţivota kako
bismo prineli plod, radujući i hraneći Gospoda, od čega nema ništa blaţenije; 3)

za rečeno će nas uverava sam Gospod; kako, dakle, da sa svakom radošću ne
podnosimo svaku teškoću našeg ţivota (3/2, 18)

1) Zima je prošla i nastupilo je proleće. Mi vidimo kako tvorevina Boţija oţivljava:
rastinje cveta, zemlja se pokriva zelenilom, ptice poĉinju da pevaju i sve ostalo se

208

obnavlja. I mi se svime naslaĊujemo i slavimo premudrog Umetnika svega Boga, koji
svakog leta kao da presazdaje i preobraţava svu tvar svoju, primetno nas uveravajući da
ono što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi, tj.
Njegova veĉna sila i Boţanstvo (Rim. 1, 20). Mi, uostalom, ne treba da se zadrţavamo
samo na reĉenome, već da i dalje prostiremo svoj misleni pogled, te da i u samima sebi
vidimo ono što se dešava u tvorevini. Kako? Kroz poreĊenje. Uzrok obnove vidljive
tvorevine jeste zima, u kojoj se zemlja i sve što je na njoj podvrgava neprijatnom uticaju
snega, vetrova i bira. Sliĉno biva i sa dušom: ukoliko najpre ne pretrpi zimu skorbi,
lišavanja i beda, ona neće dati cvet ni plod. Ukoliko, pak, pretrpi sve sliĉno, prineće
oĉekivane plodove i dobiti blagoslov od Boga, kao što je napisano: Jer zemlja koja upija
daţd što ĉesto na nju pada, i koja raĊa bilje korisno onima radi kojih se i obraĊuje, prima
blagoslov od Boga (Jev. 6, 7).

2) I mi treba da podnosimo svaku nevolju, svako lišavanje, svako vidljivo i
nevidljivo iskušelje koje nas napada u vreme posta koji teĉe u gladovanju i ţeĊanju i u
svim ostalim zlopaćenjima kako bismo postali plodonosni i kako bismo dobili blagoslov od
Boga. Mi treba da prihvatimo kao gosta i nahranimo Gospoda Isusa. Mi se, naime,
naslaĊujemo gledanjem zelene, rascvetane i plodne tvorevine. I Gospod se raduje
gledanjem na našu dušu koja duhovno cveta i donosi plod. Kakav plod? Ljubav, radost,
mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost, uzdrţanje (Gal. 5, 22-23). Eto ĉime se
On hrani i naslaĊuje. I blaţen je onaj ko ga time hrani stoga što će i On njega nahraniti
veĉnim dobrima. Blaţen je onaj ko ga prima kao gosta jer će i On njega primiti u Carstvo
nebesko. Onaj ko zemaljskog cara primi u svoj dom ima veliku radost i veselje. Neće li se
utoliko pre [radovati] onaj ko prima Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima?

3) I mi ga zaista primamo, kao što se vidi iz Njegovih reĉi: Ako me neko ljubi, reĉ
moju drţaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.
14, 23). I opet: Ko ima zapovesti moje i drţi ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi,
toga će ljubiti Otac moj; i ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam (Jn. 14, 21). Zbog navedenih
obećanja mi sve treba sa radošću da trpimo i ĉinimo, slušajući apostola koji govori: Sada
se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome telu dopunjavam što nedostaje
Hristovim patnjama, za telo Njegovo, koje je Crkva (Kol. 1, 24). I sveti Jakov govori: Svaku
radost imajte, braćo moja, kada padnete u razliĉna iskušenja, znajući da kušanje vaše vere
gradi trpljenje; a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni i potpuni bez ikakvog
nedostatka (Jak. 1, 24). Vidite li da se u iskušenjima nalazi radost i u skorbima - veselje?
Svetitelji su tako ţiveli. I mi se napregnimo da idemo njihovim stopama kako bismo
zajedno sa njima nasledili Carstvo nebesko.

222.

Nabrojavši podviţničke vrline, u kojima se poneki naročito uspevali u [vreme]
posta, on dodaje: "Budite takvi uvek ne menjajući se sa promenom vremena"

(3/2, 19)
Već se nalazimo na samoj granici posta, budući da se, kao što vidite, gotovo
završava, Pismena svedoĉanstva koja su do nas došla iz davnih vremena uveravaju nas da
su se u ovo vreme u svoje obitelji vraćali blaţeni oci iz okoline Jerusalima. Oni su vreme
svete ĉetrdesetnice provodili u pustinjama. Oni su kao prvine na dar mnogoštedrom Vladici
i Bogu prinosili visoke vrline u kojima su uznapredovali u svojim pustinjskim podvizima. Ni
vi ne prinosite ništa malo i neznatno. Naprotiv, prema svojim silama vi prinosite gospoĊu

209

svih vrlina, tj. ljubav, zatim bogosvetlo smirenoumlje, hristopodobno poslušanje,
neuspavljivo trezvoumlje u molitvi i psalmopojanju na bdenju, naroĉito usrĊe u
ispunjavanju napora rukodelja. Nije nedostojno pohvale ni presecanje rasejanosti,
uzdrţanje od nepriliĉnih pogleda, skromnost u hodu, blagorazumnost u odgovorima i
uzajamnom opštenju. Neću poĉeti da govorim o obuzdavanju drskosti, odbacivanju
priĉljivosti, uzdrţanju u hrani, odbacivanju mnogog spavanja, paţnji prilikom ĉitanja i
najzad, o blaţenom i muĉeniĉkom odsecanju vlastite volje, koje je trebalo postaviti na prvo
mesto, budući da ga Gospod, kao jedinu istinsku ţrtvu, iznad svega traţi od nas. Sve
navedene osobine su dobar i prepodoban prinos. Usudiću se da kaţem da se od vas niko
pred Gospodom neće pojaviti prazan, već će svaki prineti svoje dobro. Vi ste, dakle, na
temelju svog podviţništva naziĊivali zlato, srebro i drago kamenje, tj. dela koja neće
sagoreti na ognju budućeg ispitivanja, a ne greholjublje, ropstvo strastima, sramni govor,
stidne pomisli, tajno jedenje, laţ, neprijateljevanje i druga dela, koja apostol uporeĊuje sa
drvima, senom i slamom (1. Kor. 3, 12). Vi ste za kratko vreme isposniĉkih dana stekli
duhovnu riznicu. Stoga nemojmo dopustiti da je sa promenom vremena izgubimo, predavši
se neprijatelju i suparniku. Neka doĊe do promene vremena i neka doĊu drugi dani. Vi,
pak, u svojoj pokornosti volji Boţijoj i u svojoj ljubavi prema Njemu ostanite nepromenjivi.
Ili, promenite se, ali jedino dobrom izmenom, manje savršenstvo zamenjujući većim
savršenstvom, od iskre postajući svetilnik koji gori i od meseca se preobrazivši u sunce.
Samo se nemojte zaustavljati i okretati nazad ka utehama sveta, koje prolaze kao san,
premda i podvrgavaju veĉnom gorenju u ognju. Prema tome, molim vas da, nastavljajući
dosadašnje prebivanje u bogougodnom nastrojenju, otpraznujemo i praznik Cveti, da
otvorimo manastirska vrata i primimo one koji nam doĊu, viĊenje i besedu sa njima
uredivši na slavu Boţiju. Neka oni koji nas vide po boţanstvenom apostolu kaţu da je Bog
sa nama kao u svom hramu (1. Kop. 3, 16). Ĉineći kao što rekosmo, mi ćemo i Svetu i
Veliku Pashu otpraznovati bogougodno, saobraţavajući se strastima Hristovim i
obasjavajući se svetlošću Vaskrsenja.

223.
1) On pominje neko iskušenje koje su svi zajedno dobro podneli; 2) on ukazuje

kako teče iskušenje na greh i kako se treba protivi grehu, odbijajući prilog, i
ostalo; 3) da ne bi bilo priloga, ne treba da se vraćamo na ranije čak ni mišlju,
dok spoljašnje treba da se strogo drţimo poretka dobrog ponašanja; 4) više od

svega se čuvajte napuštanja obitelji; 5) uopšte, neka kod vas sve bude
blagoobrazno i pravilno; sve činite kao pred Gospodom; 6) završen je post,

zablagodarimo Gospodu i nemojmo prestati da se popravljamo (3/2, 20)
1) Gospod je u JevanĊelju rekao: Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas

veje kao pšenicu. A ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane (Lk. 22, 31-32). Nešto
sliĉno se i sa nama desilo. Ipak, sveblagi Bog nije dozvolio da se oţalostimo preko mere,
već je uĉinio sa iskušenjem kraj, da bismo mogli podneti (1. Kop. 10, 13). Vi znate o ĉemu
govorim. Ja sam primio vaše bratoljubivo sastradavanje kao bogougodno, spasonosno i
pohvalno, po reĉima apostola: Jer gle, baš to što se vi no Bogu oţalostiste, kakvu
briţljivost stvori u vama, pa pravdanje, pa nezadovoljstvo, pa strah, pa ţelju, pa revnost,
pa kaţnjavanje! U svemu pokazaste sebe ĉistim u ovoj stvari (2. Kor. 7, 11). Vaše
raspoloţenje zaista beše bratsko, kao što i zahteva reĉ istine. Jer, kaţe se: I ako strada

210

jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi
udovi (1. Kop. 12, 26).

2) Pogledajte samo kakvo je staranje i naprezanje kod Ċavola, kako kao lav riĉući
hodi i traţi koga da proţdere (1. Pt. 5, 8), koga da uhvati kao plen delimiĉno ili u
potpunosti. Uhvativši nekoga delimiĉno, on nije zadovoljan, već se pruţa na još gore sve
dok ne izazove grehovnu smrt. On najpre nastoji da prihvatimo prilog [tj. grehovnu
pomisao] kako bismo u srcu zamislili nešto loše. Oskrnavivši i zarazivši dušu, on je
sablaţnjuje da istupi iz granica prirode, ĉineći je bezumnom, beslovesnom i slepom. I ona
već stremi ka nepriliĉnom, tj. umesto svetlosti - tami, umesto sladosti - gorĉini, umesto
ţivotu smrti. Takva je nesreća od kušaĉa. Mi, pak, bratijo, na svaki naĉin ĉuvajmo duše
svoje, ne dajući mesta Ċavolu. Mi odmah treba da odgonimo prilog. A ukoliko budemo
savladani, u krajnjoj meri nemojmo se oskrnaviti saglašavanjem. A ako i na tom nivou
pretrpimo nesreću, nemojmo dozvoliti da dugo prebivamo u sliĉnom nastrojenju kako se
ne bismo priklonili grehu.

3) Sa nama se reĉeno dešava zbog naših ranijih pristrašća i zbog prisećanja. Stoga
izbegavajmo pristrašća i mladalaĉka prisećanja. Jer, zalaziti u njih i maštom prebivajući u
njima znaĉi vraćati se srcem u Egipat. Mi, pak, reĉenoga treba da se ĉuvamo po
unutrašnjem ĉoveku, dok po spoljašnjem treba da ĉinimo ono što nas uĉi apostol: Nikakva
rĊava reĉ da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgraĊivanje onoga što je
notrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne ţalostite Svetoga Duha Boţijega,
kojim ste zapeĉaćeni za dan izbavljenja. Svaka gorĉina i gnev i ljutina i vika i hula sa
svakom zlobom, neka su daleko od vas. A budite meĊu sobom blagi, milostivi, praštajući
jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef. 4, 29-32).

4) Izbegavajmo napuštanje obitelji kako ne bismo imali uzrok za pad. Avaj. Tvoja
bratija je unutra, a ti si napolje. Tvoja bratija je u bezmeteţju, a ti si u praznoslovlju. Tvoja
bratija je spokojna, a ti prelaziš sa mesta na mesto. Otuda su sablazni, otuda padovi.
Ĉemu se podvrgava ovca koja se odvoji od stada? Zar ne postaje plen zverima? Sliĉno je i
sa onim ko pobegne iz obitelji. Neka ne bude toga, bratijo. Neka sve kod vas biva
blagoobrazno i uredno, sve sapaţnjom i opreznošću, sve kao pred licem Gospodnjim, koji
vidi i skriveno i otkriveno, i dnevno i noćno, i svaki telesni i misleni pokret. Nemojmo,
dakle, biti na saplitanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Boţijoj. I dovoljno smo rekli.

5) Ĉetrdesetnica se završava. Uznesimo slavu Bogu koji nas je udostojio da je
dovršimo i koji nam je dao silu da ponesemo njene uobiĉajene podvige. Trud je prošao i
nagrada ostaje. Telo se stanjilo, ali se popravio duh. Popravljajte ga i osvećujte i dalje te
će vasceli duh vaš i duša i telo da se saĉuvaju bez poroka za dolazak Gospoda našega
Isusa Hrista (1. Sol. 5, 23).

224.

1) Nemojmo prestati da se sećamo stradanja i Vaskrsenja Gospodnjeg, kako nas
strasti ne bi ulovile; 2) sada je proleće, koje oţivljava sve telesno; budimo

oprezni i strogi prema telu; 3) potrudili smo se u postu; meĎutim, posle kraja
posta nije kraj trudovima: čitav ţivot treba da se trudimo nad sobom; 4) činimo

tako (4, 1)

1) Udostojivši se da blagodaću Hristovom otpraznujemo Svetu Pashu, prihvatimo
opet svoja dela. Istovremeno i radimo i sećajmo se ţivotvornih strasti Spasitelja našeg,
Isusa Hrista i Njegovog slavnog Vaskrsenja. Jer, nikako ne treba dozvoliti da sa prolaskom

211

Pashe proĊe i naše sećanje na njih. Pred oĉi uma treba uvek da privodimo spasonosne
strasti Gospodnje, Njegovo raspeće, pogreb i Vaskrsenje. Neprestano se zanimajući takvim
predmetima, mi ćemo biti neulovljivi za strasti. Ukoliko nas ponekad usled nepaţnje ulove,
mi brzo treba da pogledamo na raspetog Isusa, Gospoda slave i odmah će zasijati iscelenje
dušama našim. Sliĉno je u davna [vremena] i Izrailj, kad su ga ujedale zmije, pogledao na
bakarnu zmiju i odmah se isceljivao (Br. 21, 9). Vama je poznato da zle pomisli ujedaju
kao zmije i u dušu ulivaju otrov, koji sa svim staranjem treba odmah izbacivati kako se
odugovlaĉenjem ne bi stvorila neizleĉiva rana.

2) Vidite, sada je proleće. Ono je roditeljka [tj. buditeljka] krvi (a krv - tela). Telo,
pak, ţeli protiv Duha, a Duh protiv tela (Gal. 5, 17), budući da snaţenje tela slabi duh, a
snaţenje duha slabi telo. Budimo oprezni i u upotrebi hrane, pića, sna i svega drugog
drţimo strogu umerenost kako telo ne bi nadvladalo duh, već kako bi duša odrţala pobedu
nad telom.

3) Trkaĉ na poprištu se proglašava pobednikom kada pretrĉi sve stadije (i prvi
dotrĉi do naznaĉene crte), a ne kada pretrĉi samo dve stadije. Ni mi (nismo pobednici
ukoliko doliĉno provedemo) samo ĉetrdesetnicu ili Pedesetnicu. Naprotiv, kaţem vam da
ukoliko sav svoj ţivot ne istrajemo u paţljivom podvigu mi nećemo izbeći zamke Ċavola i
nećemo dobiti pobedne nagrade.

4) Stoga se stalno podvizavajmo dobrim podvigom, prolivajmo znoj radi sticanja
vrlina, pritešnjavajmo telo, proganjajmo strasti, svagda noseći na telu umiranje Gospoda
Isusa (2. Kor. 4, 10) i svagda sami u sebi osudu na smrt doţivljavajući (2. Kor. 1, 9). Jer,
svakako ćemo i mi umreti kao i oci naša i bratija. I mi ćemo se prestaviti i otići na
nepoznata mesta, te ugledati prizore koje nismo videli. Ta reĉ je strašna i onoga ko ima
um privodi u istupljenje. Prebivajući, dakle, u strahu i trepetu, drţimo svoja ĉula u strogom
poretku. Na svaki naĉin se ĉuvajmo od ispraznog slušanja, od štetnog gledanja, od mirisa
koji razmazuju i od svakog opasnog koraka, svecelo se posvećujući Svetome Bogu kako
bismo, ugodivši mu, poslali naslednici veĉnih dobara.

225.

1) Prošla je Pasha i prošla je strasna [sedmica]; meĎutim, pashalno radovanje i
sećanje na stradanja Gospodnja treba da su uvek ţivi u nama kako ne bismo
ţiveli za sebe, nego Gospodu koji je umro i vaskrsao za nas; 2) stoga i posle
Pashe treba da prebivamo u duhovnim i telesnim podvizima, ne izmišljajući
nikakva opravdanja za njihovo izbegavanje; 3) on ih prekoreva što su se

skupljali zajedno na tajnom mestu iako im je govorio da tako nešto ne čine; on
im ukazuje kako da se ponašaju kad se javno skupljaju radi razgovora i kako da

se drţe u svako drugo vreme; 4) on napominje da se sećaju dobre upokojene
bratije i da ih podraţavaju, navodeći primer brata Domentijana (4, 2)

1) Pasha je prošla i praznik se završio, ali radovanje ili praznovanje, ako hoćete,
nije prošlo. Jer, mi duhovno treba da se uvek radujemo i praznujemo, po reĉi apostola:
Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: Radujte se (Fil. 4, 4). I strasna sedmica je
prošla, ali sećanje na stradanja Hrista Spasitelja našeg treba da je u nama uvek novo i
ţivo. [Mi uvek treba da se sećamo] da se Gospod slave za nas raspeo i bio pogreben i
vaskrsao u treći dan, savaskrsavši i saoţivotvorivši i nas sa sobom kako mi ţivi ne bismo
više ţiveli sebi, nego Onome koji je za nas umro i vaskrsao (2. Kor. 5, 15) i kako bismo sa
smelošću mogli da kaţemo reĉi apostola: A ţivim - ne više ja, nego ţivi u meni Hristos; a

212

što sad ţivim u telu, ţivim verom Sina Boţijeg, koji me zavoli i predade sebe za mene (Gal.
2, 20). Zakljuĉak iz navedene tajne jeste da treba da budemo mrtvi za svet i ţivi za Boga.

2) Prema tome, i posle Pashe mi treba da smo trezvoumni i bodri, da se molimo i
drţimo umiljenja, da toĉimo suze i prosvećujemo se, da uvek umiranje Gospoda Isusa na
telu nosimo, da svakodnevno umiremo proizvoljeljem, da se svagda misleno razdvajamo sa
telom i odlazimo Gospodu kroz udaljavanje od telesnog mudrovanja. Nemoj govoriti: "Sada
nije ĉetrdesetnica". Jer, za trezvoumnog je uvek ĉetrdesetnica. Nemoj govoriti: "Ja se već
odavno podvizavam i imam potrebu za odmorom". Jer, ovde na zemlji nema odmora.
Nemoj govoriti: "Ja sam ostareo u vrlini i ne bojim se". Jer, strah od izmene i pada nikad
ne treba da nas napušta, s obzirom da je satana mnoge ostarele u vrlini survao u jamu
greha u jednom ĉasu. Zato koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1. Kor. 10, 12) i onaj
ko misli da je dobro zaštićen neka se pazi da ne bude ostavljen bez ikakve zaštite. Neka
kod vas uvek postoji opreznost, paţnja i stroga mera i u snu, i u jelu, i u piću i u svemu
drugom kako bi telo svagda bilo pod pritiskom i obuzdavanjem. U suprotnom će ono,
poskoĉivši kao ţdrebe, da nas surva u bezdan greha.

3) Ja sam vam u nedavnoj pouci savetovao da se ne odvajate i ne zadrţavate
nasamo na skrivenim mestima, pa ipak su neki od vas ĉinili suprotno. Šta hoćete? Da
doĊem k vama sa prutom ili sa ljubavlju i duhom krotosti (1. Kor. 4, 21). Ja sam vam
govorio i vi niste poslušali. Vi ste videli da je vaš brat za tako nešto dobio epitimiju i niste
se uzdrţali. Pazite da neko ne padne u sliĉnu vrstu greha. Pouke se ne govore uzalud i u
prazno. Jer Bog nije Bog nereda, nego mira (1. Kop. 14, 33). A sve neka biva
blagoobrazno i uredno (1. Kop. 14, 40) da bi se kod nas u svemu proslavljao Gospod. Vi
bratijo, koji se sabirate sa raznih [mesta], pazite gde i kako sedate i kako se ophodite.
Nemojte biti kao oni koji su dobili razrešenje na sve, nego kao svezani Duhom, ne kao oni
koje niko ne nadzire, nego kao oni koje nadzire Gospod, koji vidi svaki pokret i svako
dejstvo vaše. Nemojte lutati tamo-amo, kao da vas neko vuĉe, već budite kao stranci koji
se odmaraju. Pazite na svoje rukodelje, molitve i psalmopojanje i ništa nemojte
srebroljubivo sabirati ovde, već budite zadovoljni onim što posedujete. Jer, sam Gospod je
rekao: Neću me ostaviti, niti ću me prezreti (Nav. 1, 5). Stoga svako od nas sa smelošću
moţe da govori: Gosnod je meni pomoćnik, i neću se bojati, šta će mi uĉiniti ĉovek (Ps.
117, 6).

4) Sećajte se bratije vaše i gledajući na svršetak njihova ţivota, ugledajte se na
veru njihovu (Jev. 13, 7). Takav je bio blaţeni Domentijan koga smo opevali i ĉiji je
spomen sa svetima. Kakvu je on trgovinu ostvario? Kakav je on proveo ţivot? Nije li on
mnogim naporima i podvizima stekao veĉno nasleĊe? On je bio siromašan ĉovek i
neznatan po telu. MeĊutim, s obzirom da je izabrao vrlinu i da je zavoleo Boga, i Bog je
njega uzvisio, po reĉi Pisma: Proslaviću samo one koji me proslavljaju i onaj ko me
poniţava biće bez ĉasti (1. Car. 2, 30). Zbog takve bratije treba da se radujemo i veselimo.
MeĊutim, od toga mi nećemo imati koristi ukoliko i sami sa svoje strane nešto ne
prinesemo. I prinevši nešto po svojoj sili, mi ćemo imati ĉast sa svetima u Hristu Isusu,
Gospodu našem.

226.

1) Čuvajmo mir meĎu sobom kako bismo zatvorili usta onima koji su radi da
hule na naš način ţivota; 2) podstrek za rečeno neka bude ljubav prema
Gospodu, koja je nadahnjivala sve svete; 3) mi se ponekad predajemo

213

izazovima zbog hladnoće ljubavi prema Gospodu; nju, dakle, treba da
obnavljamo i snaţimo (4, 3)

1) Mi smireni se radujemo kad vidimo da svake godine dolazite ovamo i vaš
dolazak praznujemo kao drugu Pashu. Svako od vas nam prinosi telesne [darove po meri]
onoga što je njegova ruka sabrala. I mi ćemo stoga, kao neko uzdarje, vama predloţiti
duhovne [darove]. Prema tome, molim vas imenom Gospoda našeg Isusa Hrista da hodite
dostojno monaškog zvanja koje ispovedamo i gonjenja koje smo pretrpeli za Gospoda.
Vladajte se dobro u svetu, da bi za ono za što vas opadaju kao zloĉince bili posramljeni,
videvši na delu vaše dobro ponašanje (1. Pt. 2, 12). Postarajmo se da i za same sebe i za
one koji se protive istini ĉvrsto ustrojimo svoj ţivot, odrţavajući dobro ponašanje u
uzajamnim odnosima i u dobrim poduhvatima drţeći se dobrih pravila. Kad se sabiramo u
crkvu drţimo apostolska pravila. Apostol govori: Svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima
jezik. . . i sve neka bude za izgraĊivanje (1. Kop. 14, 26). Kada negde odemo po potrebi
hodimo poboţno kako bi na našem licu sijala izvesna blagodat na nazidavanje onih koji
vide. Kada se desi da govorimo sa ţenom treba da imamo punu paţnju i da skromno
uzdrţavamo oĉi od gledanja kako ne bismo primili ţaoku i strelu u srce.

2) Jednom reĉju, sve treba ĉiniti u slavu Boga, koji nas je zavoleo i predao sebe za
nas (up. Ef. 5, 2). Ljubav prema Njemu dovodi do istupljenja onoga ko ga voli, ne
dopuštajući mu da pripada sebi, već jedino Ljubljenome, što se moţe primetiti i kod onih
koji vole duševno ili plotski. Muţ koji voli ţenu celog sebe predaje voljenoj: on kao da diše
njom i o njoj neprestano mašta. On ni na sunce koje mu se ukazuje neće da gleda, već
samo na svoju ţeljenu. On neće da uzme uĉešća u trpezi mu se predlaţe zbog ţelje da
bude jedino sa svojom ljubimicom. Ko je, meĊutim, krasniji od Hrista? Šta je sladosnije od
Njegove ljubavi? Zar On nije krasan lepotom većma od sinova ljudskih (Ps. 44, 3)? Nije li
On sav sladost i ţelja (Pes. 5, 16)? Pokazujući toplinu svoje ljubavi prema Njemu, sveti
uzvikuju: Kao što ĉezne jelen za izvorima voda, tako ĉezne duša moja tebi, Boţe (Ps. 41,
2), ili: Jer nas ljubav Hristova obuzima pa ovako mislimo: da ako jedan za sve umre, to svi
umreše. I Hristos za sve umre, da oni koji ţive ne ţive više sebi, nego Onome koji za njih
umre i vaskrse (2. Kor. 5, 14-15). Eto kakvom je ljubavlju Bog zavoleo svet. I eto kako su
silno i nezadrţivo sveti Njega voleli.

3) Ne voleći ga plameno, mi postajemo plen zlih pomisli i telesnih pohota, umesto
zadovoljstva susrećući skorbi, umesto sladosti - gorĉinu i umesto mira - uznemirenost. Mi
bratijo treba da se probudimo i otreznimo, te da oĉistimo dušu od sliĉnih pogubnih ţelja
kako bi u nama obitavao Hristos. Jer, gde je ĉistota, tamo je i Hristos. Takav je blaţeni i
poţeljni ţivot. Ţiveći na taj naĉin, mi ćemo naslediti Carstvo nebesko u Hristu Isusu,
Gospodu našem.

227.

1) Vi ste postom sabrali duhovna dobra; sada se postarajte da ih sačuvate; 2)
stoga treba izbegavati nemarnost, strogo paziti na sebe i dejstvovati sa bodrom

opreznošću; 3) izbegavajte slučajeve koji pobuĎuju na greh, čuvajte čula i
naročito krotite pomisli; 4) ukoliko ne budete tako činili, pašćete u greh; greh

nam je, pak, načinio i čini mnogo zla (4, 4)

1) Vreme nas priziva da posle praznika opet krenemo sa besedama i obiĉnim
pouĉavanjem. I ja im pristupam sa usrdnošću znajući da sam radi toga postavljen i da ću
teško [odgovarati] ukoliko ne saopštavam reĉ istine u skladu sa svojim silama. Šta bih vam

214

rekao u sadašnje vreme? Ranije ste, tj. u vreme svete ĉetrdesetnice, kao u neko pristanište
sabirali duhovno bogatstvo kako biste stupili u Svetu Pashu. I nosili ste sa sobom mnoge i
dobre tovare vrlina, tj. post, bdenje, molitvu, trudoljublje i ostala prepodobna staranja.
Stoga sada predmet naše izuzetne brige i staranja treba da bude oĉuvanje svega
navedenog.

2) Jer, ne treba smatrati da u duhovnom pristaništu biva kao u telesnom. Naime,
ĉim stupi u [telesno pristanište] i usidri se, [ĉovek] se predaje nedejstvenosti i bezbriţnosti
u odnosu na morske talase i druge neprijatne sluĉajnosti. Naprotiv, u [duhovnom
pristaništu] od pokoja strasti postaju silnije i svirepije i duhovi zlobe (tj. duh bluda, duh
stomakougaĊanja, duh lakomosti, duh lenjosti, duh gordosti) napadaju sa većom
neukrotivošću kao nekakva bura. Stoga je veoma umesan strah da se i u pristaništu ne
potone na dno. Nekada je sveti David neoprezno pogledao na Urijevu ţenu i potom
postradao, što znaju oni koji su ĉitali (2. Car. 11, 1; 4). Pismo govori: Jede Jakov i nasiti
se, i odmetnu se ljubljeni (Pon. 32, 15). [Jednom] je neko nepromišljeno dodirnuo [nešto],
te se raspalio pohotom i rodio bezakonje.

3) Slušajući šta se govori, ti treba da paziš: beţi od mesta i prizora koji su opasni
zbog pobuĊivanja na greh, te oĉi, sluh, miris, ukus, pipanje, jelo, piće i san sveţi strogim
pravilima kako te ne bi potopili valovi strasti. TakoĊe treba znati da se onaj ko plovi po
ĉulnom moru nevoljno podvrgava burama i talasima, dok je onaj ko plovi po mislenom
moru gospodar i bure i zatišja. Jer, ukoliko hrabro odgoni neumesne pomisli, on će se
ispuniti tišinom, imajući Svetoga Duha kao Saputnika, kao što se priĉa o svetom Arseniju.
MeĊutim, onaj kome su ĉula raspuštena i ko ne ometa da se u njemu podiţu pohote kao
neki talasi - u stvari sam u sebi podiţe najgoru buru. I ukoliko ubrzo ne ukroti uznemirene
pomisli, on će ţalosnim glasom zavapiti: DoĊoh u dubine morske, i bura potopi me (Ps. 68,
3). Ja zapravo hoću da kaţem da treba da gospodari dobra pomisao i da bolje ne treba da
bude savladano od goreg, tj. da duh treba da vlada i da se upravlja ka boljem.

4) Ili, zar ne znate šta je uĉinio greh? Nije li on u svet uveo smrt? Nije li iskvario
zemlju? Nije li vaseljenu ispunio grobovima od poĉetka sveta sve do sada? Jer, ĉovek je
bio netruleţan do prestupa zapovesti i ništa od navedenoga nije bilo na delu sve dok je
prvosazdani nepokolebivo ostajao veran zapovesti koja mu je data. [greh] je vinovnik i
veĉnih muka; on je potpala neugasivog geenskog ognja; on je hrana nezaustavljivog crva;
on je ĉoveka koji se nalazio u ĉasti uĉinio sliĉnim beslovesnoj stoci. Budući da je
mnogobedstven i smrtonosan, mi treba da beţimo od njega po svojim silama, te da biramo
vrlinu koja ljude pokazuje kao anĊele, koja se protivi demonima, koja progoni sve strasti i
koja, najzad, kao nagradu dobija Carstvo nebesko, koje neka bismo dostigli svi mi
blagodaću i ĉovekoljubljem Gospoda našega.

228.

1) Nemojte se predavati nemarnosti, budući da je smrt uvek blizu, a po smrti
sud i nagrada; 2) sluge zemaljskog cara sa strahom se trude da ispune sve - i

veliko i malo; zar nisu utoliko pre duţni da se trude oni koji sluţe nebeskog
Cara; 3) usrdno ispunjavajmo sve i na bogosluţenjima i na poslušanjima;

naročito budite iskreno mirni meĎu sobom (4, 5)

1) Dugotrajnost ovdašnjeg ţivota u nama ne treba da raĊa dosadu, lenjosti ili
nemar, već usrdnost i marljivo staranje o bogougaĊanju, s obzirom da smo uvek blizu
smrti. Ni jedan rob se ne prepušta nemaru ukoliko se pribliţava svom gospodaru, kao

215

uostalom ni poslanik koji treba da da odgovor onome koji ga je poslao. Naprotiv, oni su
vrlo zabrinuti, usled ĉega izgleda kao da su izvan sebe. A zar smo mi nešto drugo? I mi se
pribliţavamo našem Gospodu, ili, bolje reći, Gospod se pribliţava nama, kao uostalom i
Njegov strašni sud, na koji će svi izaći nagi i otkriveni da bi dali odgovor o proţivljenom te
da bi ili dobili Carstvo nebesko, ili veĉnu muku. Ko će se predati nemaru ukoliko pomišlja o
reĉenome? Zar se neće svako silnije od ognja rasplamsati revnošću da ĉini volju Gospoda
svoga kako se ne bi pokazao kao sluga koji je bio svezan za ruke i noge i izbaĉen iz
svadbene odaje (Mt. 22, 13).

2) Ukoliko nas navedeni primeri ne straše, postarajmo se da ţivlje sebi predstavimo
buduće kroz uporedbu sa onim što se dešava sada. Zar ne vidimo kako se jedni neprijatelji
cara muĉe u tamnicama, dok se drugi kaţnjavaju biĉevanjem, kako se jedni šalju u
progonstvo, a drugi lišavaju oĉiju, i kako su poneki ĉak u opasnosti da se liše i samog
ţivota? Ne stoje li i ne sluţe li sa strahom i trepetom ĉak i oni koji nisu ni zbog ĉega krivi
kad ih negde pošalju u rat i na druga teška dela? I nema nikoga da se prepire ili da se ne
povinuje. I tako je kod smrtnog cara. Ne priliĉi li utoliko pre da se kod besmrtnog i jedinog
Cara nad carevima i Gospodara nad gospodarima sve ĉini sa strahom i trepetom i da se
ĉini jedino ono što je nareĊeno? Ĉujete li šta govori Reč Boţija? Ili prezireš bogatstvo
Njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da me dobrota Boţija na pokajanje
vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i
otkrivanja pravednoga suda Boga, koji će dati svakome no delima njegovim (Rim. 2, 46).

3) Neka nas reĉeno zastraši. Svaki dan provodimo sa svakom paţnjom i budnim
samoĉuvanjem. Rano ujutru na znak odmah ţivahno ustajmo progoneći san. Posle
trezvoumne molite u keliji i na opštem sabranju neka se svaki lati svoga posla - skladišnik
u skladištu, kuvar - u kuhinji, i ostali - svaki na svom mestu. Neka [se nigde ne naĊe]
roptanje, ni neposlušnost, ni vika, ni protivreĉenje, ni zloća, koja se tajno ĉuva i hrani
iznutra uz mirnu spoljašnjost da bi zbog neznatnog povoda ujela sliĉno zmiji i
osvetoljubivoj kamili. Desila se neka uvreda i potom prošla. MeĊutim, da li se iskreno
desilo pokajanje i opraštanje? Nemojte se ponovo razgorevati pomislima, niti pokušavajte
da vraćate zlo za zlo, ni uvredu za uvredu; nego naprotiv, blagosiljajte, znajući da ste
pozvani da nasledite blagoslov. Jer koji hoće da ljubi ţivot i da vidi dane dobre, neka uzdrţi
jezik svoj od zla, i usne njegove da ne govore prevare; neka se uklanja od zla i neka ĉini
dobro; neka traţi mir i neka mu stremi. Jer oĉi Gospodnje obraćene su na pravednike, i uši
Njegove na molitvu njihovu; a lice Gospodnje protiv onih koji ĉine zlo (1. Pt. 3, 9-12).

229.

1) Sva tvorevina praznuje Hristovo Vaskrsenje, pokrivajući se cvetovima i šireći
miris; i mi treba da praznujemo taj praznik nad praznicima, šireći iz sebe

duhovni miris, pripremivši ga u sebi sjedinjavanjem svih vrlina; 2) ipak, u ove
dane pre svega treba da mirišemo Pravoslavljem u odnosu na ikonoborstvo,

koje posramljuje sam Gospod; 3) drţimo i pravu veru i mirišimo vrlinskim
ţivotom (4, 6)

1) U vreme praznika Hristovog Vaskrsenja i ĉitava tvorevina kao da odbacuje
umrtvljenost, tj. kao da odlaţe zimski tuţni pokrov i ponovo se rascvetava i oţivljava:
zemlja se pokriva zelenilom, drveće lišćem, ţivotinje skakuću i igraju, more se uspokojava i
sve se preobraţava u bolje stanje. Zbog ĉega ja o tome govorim? Eto, kad se bezdušna i
beslovesna tvar raduje presvetlom Vaskrsenju i poprima prazniĉni izgled, ne treba li utoliko

216

pre mi, koji smo poĉastvovani slovesnošću i obrazom Boţijim, da se ukrašavamo dobrim
ţivotom i da mirišemo duhom? Zaista, Hristov miris je onaj ko je ukrašen vrlinom, kao što
svedoĉi apostol: Jer smo mi Hristov miomir Bogu meĊu onima koji se spasavaju i meĊu
onima koji propadaju: jednima miris smrti za smrt, a drugima miris ţivota za ţivot (2. Kor.
2, 15-16). Prigodno je da kaţemo da je i Adam pre prestupanja zapovesti bio miris Boţiji,
budući ukrašen besmrtnošću i netruleţnošću, te obuzet nebeskim zrenjima. On je bio
nasaĊen u raju kao neko cvetno i mirisno drvo, mirišući vrlinama. Moţemo pomenuti i da je
patrijarh Isaak, osetivši prijatan miris od sina svog Jakova, rekao: Evo mirisa moga sina
kao mirisa pune njive koju je blagoslovio Gospod (Post. 27, 27). On je, naravno, miris
shvatao duhovno. I mi, bratijo, mirišimo blagouhanjem koje ćemo sebi, kao iskusni mirisar,
pripremiti spajanjem svih vrlina? Takav miris je blagosloven, takav miris je prijatan Bogu,
takav miris privlaĉi anĊele i progoni demone. Takvim mirisom su ĉiste duše privuĉene da
slede za Hristom Gospodom, kao što se peva u Pesmi nad pesmama (Pes. 1, 23). Tako
uvek treba da bude.

2) MeĊutim, u sadašnje vreme treba da mirišemo prvenstveno Pravoslavljem usred
ikonoboraĉkog bešĉašća. Ikonoborci uzvikuju: "Bog je bestelesan i ne moţe da se
izobraţava". Ioni misle da izgovaraju neku veliku mudrost. O, nerazumnih. Da li vi
ispovedate da je Gospod Isus Bog? Pretpostavljam da ćete reći: "Da". Poĉujte, meĊutim,
šta sam govori, javljajući se po Vaskrsenju svetim apostolima i posvećujući ih u
najskrivenija i nadumna tajinstva spasonosne vere po svom neizrecivom snishoĊenju. Radi
uveravanja u istinu svog Vaskrsenja, On je kušao hranu premda Njegovo sveto telo po
Vaskrsenju nije u njoj imalo potrebu. On je jeo i pio i bio dodirljiv, te je onima koji su mislili
da je duh rekao: Vidite ruke moje i noge moje, da sam ja glavom; opipajte me i vidite; jer
duh nema tela i kostiju kao što vidite da ja imam (Lk. 24, 39). Šta će ikonoboraĉki
hristoborac reći na to? Da li Gospod ima telo i kosti? I moţe li stoga biti izobraţavan na
ikoni? Ukoliko ne moţe drugo, ni prvog nije bilo. Govoreći da ima telo, On (ćuteći i sa
podrazumevanjem) sam svedoĉi da moţe biti izobraţavan na ikoni. Jer, te dve crte
podrazumevaju jedna drugu. Stoga će ti ikonoborci zajedno sa manihejcima biti osuĊeni na
veĉnu pogibao (2. Sol. 1, 9), kao što je napisano.

3) Mi, pak, bratijo, [prebivajmo] u pravoslavnom mudro[ljublju], verujući da je
moguće videti Gospoda našega Isusa Hrista na ikoni i pokloniti mu se na njoj.
Uspokojavajući se na reĉenome, mi svu svoju revnost obratimo na [napor] da u skladu sa
dostojanstvom naše vere pokazujemo i ĉisti, besprekorni i neporoĉni ţivot kako bismo, ne
hramajući ni na jednu ni na drugu stranu, iskusno hodili i dostigli Carstvo nebesko.

230.

Pomišljajući o meri uzvišenosti naše prirode Godpodnjim Vaznesenjem,
nemojmo dozvoliti da je pomračujemo nedostojnim ţivotom (4, 7)

Nama je pred vratima praznik nad praznicima - Vaznesenje [Uznošenje] Spasitelja
našeg Isusa Hrista, tj. veliko i natprirodno tajinstvo. Naime, naša priroda se uzima iza
predela vidljivog neba, kao što je napisano: A Bog, koji je bogat u milosti. . . nas, koji
bijasmo mrtvi zbog grehova, oţivi sa Hristo. . . i s Njim zajedno vaskrse i zajedno posadi
na nebesima u Hristu Isusu (Ef. 2, 46), sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog
naĉelstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i iznad svakoga imena što se moţe nazvati, ne samo
u ovome veku, nego i u budućem; i sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi iznad
svega za glavu Crkvi, koja je telo Njegovo, punota Onoga koji sve ispunjava u svemu (Ef.

217

1, 20-23). Vidite li na kakvu je visinu slave podignuta priroda ljudska? Nije li [podignuta]
od zemlje na nebo? Nije li iz truleţnosti [preneta] u netruleţnost? Koliko se samo poneki
[ljudi] trude da postanu prijatelji zemaljskog i smrtnog cara? Mi, pak, koji smo nekada bili
otuĊeni i svesno neprijatelji u zlim delima (Kol. 1, 21), odjednom postajemo ne samo
pomireni sa Bogom i Ocem Gospoda našega Isusa Hrista, već se uzvisujemo i do
usinovljenja. Sada je naša priroda na nebesima, pri ĉemu joj se poklanja sva vidljiva i
nevidljiva tvorevina. Eto veliĉine neizrecivog ĉovekoljublja blagog Boga našeg. Misleći o
njemu i znajući njegovu neshvatljivost za naš um, blaţeni Pavle se moli da Bog Gospoda
našega Isusa Hrista verujućim dade Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznaju. . . da bi
znali u ĉemu je nada poziva Njegova, i kakvo je bogatstvo slave nasleĊa Njegova u
svetima, i kakva je neizmerna veliĉina sile Njegove na njima koji veruju no dejstvu silne
moći Njegove, koju uĉini u Hristu (Ef. 1, 17-20). Šta je, meĊutim, bilo? Sveblagi je došao
nama kroz devstveno roĊenje, potĉinio se odgovarajućim zakonima prirode, uzišao na Krst,
prikovavši na njega obveznicu koja nas svojim propisima optuţivaše (Kol. 2, 14), sišao u
najdonje predele zemlje, razrušio smrtne bolove, vaskrsao, sa sobom podigao ljudsku
prirodu i najzad se uzneo u slavi, pokazavši se kao naš Zastupnik pred Bogom i Ocem. Eto
ukratko znaĉenja ovog svetog praznika. Sagledavajući ga i shvativši da smo telo Hristovo,
poboţno uspoštujmo dar i ĉuvajmo svoje blagorodstvo. Nemojmo izdati blagodat i
nemojmo udove Hristove. . . naĉiniti udovima bludnice (1. Kor. 6, 15), već se još više
oĉistimo i u pomislima i u delima, još više se odrešujući od telesnih pohota koje vojuju na
dušu i vladajući se dobro (1. Pt. 2, 12). [Neka] naš ţivot bude miran, blagopokoran,
poslušan, smiren, srĊen, što ga i ĉini blaţenim. Utehe, pak, i zabave, smeh i neuzdrţanje
treba da prepustimo teloljupcima i ţivotoljupcima, koji gledajući ne vide, slušajući ne ĉuju i
koji imaju okamenjeno srce i opterećene uši kako ne bi razlikovali dobro od zla, svetlost od
tame i ţivot od smrti. Mi se, pak, bratijo, drţimo ispovedništva u kome stojimo i hvalimo se
nadanjem slave Boţije (Rim. 5, 2). Latimo se podviţniĉkih napora u kojima su se
podvizavali sveti (meĊu kojima i sada opevani blaţeni Pahomije), zdravoumno gledajmo,
zdravoumno slušajmo, zdravoumno pipajmo i svim udovima se zdravoumno sluţimo kako
bismo bili naslednici veĉnog ţivota po obećanju.

231.
1) Gospodnjim Vaznesenjem je vaznesena naša priroda: stoga uspoštujmo
veličinu dara i ukrašavajmo sebe svim vrlinama; 2) onaj ko nije takav, nije ud
Hristov; stoga neka se pokaje i uprepodobi onaj ko je potčinjen bilo kojoj
strasti; onaj ko se povremeno podvrgava pokretima strasti neka ţuri da uvek
obnovi duhovno nastrojenje; 3) ţuri budući da je smrt uvek blizu, dok po smrti

[sledi] osuda nepokajanim (4, 8)
1) Mi praznujemo Vaznesenje Gospodnje, tj. dovršetak domostroja Gospoda našeg
Isusa Hrista. Izvršivši sve po volji Oĉevoj, On se uzneo u slavi, te ja i nas, vaskrsnuvši nas,
postavio na nebesa u svom svetom telu. Kakvo je bogatstvo slave Njegove i kakva je
neizmerna veliĉina sile Njegove (Ef. 1, 18) kad je smirenu i ništavnu prirodu našu uzveo na
carski presto i kad joj se sve nebeske sile poklanjaju. Pomišljajući o reĉenome, ispunimo se
straha i trepeta i poboţno uspoštujmo veliĉinu dara, te ţivimo dostojno naše Glave, tj. kao
udovi Hristovi i kao satelesnici i sanaslednici Njegovi, u ĉistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u
blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemernoj, u reĉi istine, u sili Boţijoj (2. Kor. 6, 6),

218

sa svakom poslušnošću i smirenoumljem, sa svakim staranjem i paţnjom, ništa neumesno
ne govoreći i ništa ne ĉineći protiv zapovesti.

2) Prema tome, onaj ko skrnavi telo već nije ud Hristov, ni onaj ko zlopamti više
nije ud Hristov. Ni onaj ko je obuzet bilo kojom drugom strašću više nije ud Hristov, usled
ĉega nije dostojan ni da se priĉešćuje Svetim Tajnama. Jer, apostol govori: Ali ĉovek neka
ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od ĉaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije,
sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnjega. Zato su meĊu vama mnogi slabi i
bolesni, i dosta ih umire. Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuĊeni. A kad nam
sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuĊeni sa svetom (1. Kop. 11, 28). Stoga
postanimo prepodobni i oĉistimo se kako bismo dostojno bili nazvani udovima Hristovim i
kako bismo se dostojno priĉestili Svetim Tajnama. MeĊutim, nemojmo se ĉuditi ukoliko
nam se desi da se usled nemarnosti razgorimo zlom pohotom, ili gnevom, ili zavišću, ili
mrţnjom, ili neĉim drugim što je mrsko Bogu. Naprotiv, brzo obnovimo svoju raniju dobru
nastrojenost i nemojmo odugovlaĉiti u zlu. Jer, proizvoljno zadrţavanje u njemu donosi
neizvinjivu osudu.

3) Osim toga, zar smrt ne moţe da doĊe iznenada? Eto, juĉe smo posetili bolesnog
episkopa i našli ga u velikoj nevolji. On je bio potpuno iscrpljen vrućicom i okretao pogled
levo desno, nigde ne nalazeći pomoć. Zar i mi ne moţemo da se odmah podvrgnemo
sliĉnoj [nevolji]? Šta su, pak, te muke u poreĊenju sa budućim? San i senka. Onaj oganj se
neće ugasiti i onaj crv ne umire, mrak se ne razvejava, uze se ne razrešuju, škrgut zuba ne
prestaje, kao što su i sve ostale muke veĉne. Zaista, bratijo, razmišljajući o tome
prestanimo da smo strastoljubivi, da zavidimo, da se gnevimo, da osuĊujemo, da
klevećemo, te nemojmo ništa drugo rĊavo ĉiniti. Naprotiv, postanimo mirotvorci, drţimo
dobro nastrojenje, skrušavajmo se, ĉinimo dobro, bogoljubazno volimo jedni druge i sve
nareĊeno ĉinimo rado i sa usrdnošću kako bismo izbegli veĉne muke i dobili veĉni ţivot.

232.
1) Gospod je obećao drugog Utešitelja, što se i ostvarilo na Pedesetnicu; eto

velikog [dogaĎaja[; 2) šta ćemo mi uzvratiti; ispovedajmo veličinu Cara;
podstičimo se na svako dobro i protiv svega strasnog i telesnog, u čemu se

nalazi jedino gorčina; svaka uteha je jedino u Bogu; 3) beţimo od svega
nepriličnog (4, 9)

1) Mi praznujemo Pedesetnicu i silazak Duha Svetoga, o ĉemu govori Gospod: Ako
ja ne odem, Utešitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama. A kada doĊe On.
. , uvešće vas u svaku istinu (Jn. 16, 7; 13). Kakvo obećanje! Ĉime smo samo udostojeni!
On nije obećao da će poslati anĊela, ni ĉoveka, već svog sopstvenog Duha. Prema tome,
ispunivši Oĉevo delo, Jedinorodni Sin Boţiji uzlazi na nebesa, a Duh Sveti silazi. I On nije
drugi Bog, nikako, već drugi Utešitelj, kao što je pisano. O, neizrecivog ĉovekoljublja! Bog
biva naša Uteha. On teši skorbnu i namuĉenu dušu kako ne bi padala duhom u teškim
okolnostima, po svedoĉanstvu svetog apostola: Spolja borbe, iznutra strahovanja. Ali Bog
koji teši poniţene, uteši nas (2. Kor. 7, 56). On teši srce koje je zastrašeno demonskim
strašilištima, kroz smelo uzdanje uzvodeći ga ka nepobedivoj hrabrosti, po svedoĉenju
svetog Davida: Jer si mi ti, Gospode, pomogao, i utešio me (Ps. 85, 17). On teši i priziva
neprijateljski um da stekne mir i tišinu, po svedoĉenju apostola: Umesto Hrista, dakle,
molimo, kao da Bog poziva kroz nas: Molimo u ime Hristovo - pomirite se sa Bogom (2.
Kor. 5, 20). Vidiš li neshvatljivo snishoĊenje? Vidiš li neuporedivi dar? Gore se za nas

219

Jedinorodni Sin zalaţe pred Ocem, kao što je napisano: Koji je i s desne strane Bogu, koji i
posreduje za nas (Rim. 8, 34). Dole, nas, pak Duh Sveti teši mnogoobrazno.

2) Šta ćemo uzvratiti Gospodu za sve? Nama ostaje samo da prihvatimo psalamsku
pesmu i da uzvikujemo: Sve će kosti moje reći: Gospode, [Gospode], ko je sliĉan tebi? Koji
izbavljaš siromaha iz ruke jaĉih od njega, i sirotu i ubogog od grabitelja njihovih(Ps. 34,
10). I opet: Pomoć je naša u ime Gospoda, Stvoritelja neba i zemlje (Ps. 123, 8). I još: Da
mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). I: Gospod je
meni pomoćnik, i neću se bojati, šta će mi uĉiniti ĉovek (Ps. 117, 6).

Imajući takvog Utešitelja, Duha Svetog, nepobedivu silu, Velikog Zaštitnika, Boga i
Pomoćnika, nemojmo se bojati straha neprijateljskog i nemojmo se ustrašiti protivniĉkih
sila, već hrabro i ĉvrsto poţurimo na podviţniĉke i ispovedniĉke borbe, proţivljavajući u
njima dan za danom i ne prelešćujući se obmanama zmije. Nemojmo iznemogavati pod
neprestanim njenim napadima, već ugasimo telesnu ljubav s obzirom da dom naše duše
ispunjava ognjem.

Uveravam vas da ona nije zadovoljstvo, već opasna bolest, da nije slast već
istupljenje uma i zlo pomraĉenje. Reĉeno poznaju oni koji su ukrotili besnilo ploti i omili
njenu skvernu, te oni koji su se prilepili uz Boga svim srcem. Jer, šta je od Njega slaĊe i
poţeljnije? Onaj [ko ga je stekao] i u telu ţivi iznad tela, u svetu iznad sveta, ovde
prebivajući i ţiveći iznad vidljivog: njegovu dušu talasi blagodati, koje podiţu tiha kretanja
Duha, ispunjavaju tišinom po meri mogućeg.

3) Zbog ĉega dopuštamo da nas slastoljublje pobeĊuje i kvari, menjajući nas i
spuštajući ka zemlji, ka ploti i krvi, sasvim nas otuĊujući od sveblagog Boga našeg? Beţimo
od svake strasti: beţimo od srebroljublja, izvora izdajstva, beţimo od neverja, koje nas
odvaja od opštenja sa Gospodom, beţimo i od svake druge strasti koja opseda našu dušu,
tj. od gneva, zavisti, mrţnje, samoljublja i odvajanja, kako nas smrt ne bi zatekla
nespremnim i kako nas ne bi odvojila od Boga. A odvajanje od Boga jeste i odvajanje od
Carstva nebeskog. Njega neće izbeći niko od onih koji ne ĉine ono što je ugodno Bogu. Da
bismo, pak, uzmogli da izbegnemo gnev koji dolazi na sinove protivljenja, poĉnimo da
neodstupno ugaĊamo Bogu, te oĉistimo i obnovimo svoje duše. Budite smeli. Gospod je
blizu svih koji ga prizivaju.

233.

1) Praznik je svih svetih; ko su oni; sve mučenici: jedni mučenici u krvi, a drugi -
podvigom samoumrtvljivanja; 2) ubrojmo se i mi meĎu njih; naši tirani (strasti,
strasni ljudi i demoni) hoće da odstupimo od Boga i preĎemo na njihovu stranu;

s obzirom da se ne slaţemo, mi nosimo teškoće spoljašnjih lišavanja i
unutrašnje borbe; 3) budimo čvrsti do kraja i udostojićemo se udela mučenika

(4, 10)

1) Mi smo se udostojili da otpraznujemo praznik nad praznicima, Svetu
Pedesetnicu. Sada nam predstoji i praznik svih svetih. Koliko se sada pominje svetih i kakvi
se samo pominju? Ko će izbrojati zvezde nebeske i pesak pokraj mora? Tako su bezbrojni i
svetitelji Boţiji, svedoci istine Boţije i muĉenici, koji su se verno protivili neprijateljskoj sili
tirana i hrabro i sa radošću pretrpeli muke svih vrsta: oganj, maĉ, zveri, toĉkove, ţelezne
nokte i sve drugo što je mogla da izmisli zloba. Oni su muke smatrali utehom, a prolivanje
krvi - radošću. Sa tim ubeĊenjem oni su išli po usijanom ugljevlju, gasili raspaljenu vatru,
te svojom prirodom izvršili ono što prevazilazi prirodu, poraţavajući tirane i careve. I šta su

220

oni svedoĉili? Oni svedoĉahu da je Isus Hristos Sin Boţiji i da se Njegovim imenom dariva
veĉni ţivot, kao što je napisano. MeĊutim, da li su svedoci istine samo oni koji su prolili
krv? Će, svedoci su i svi oni koji su poţiveli boţanstvenim ţivotom, o kojima apostol govori:
Potucaše se u koţusima i kozjim koţama, u oskudici, u nevoljama, u patnjama; oni kojih
svet ne beše dostojan, potucahu se no pustinjama i gorama i no pešterama i no jamama
zemaljskim. I nešto niţe: Imajući oko sebe toliki oblak svedoka, odbacimo svako breme i
greh koji nas lako zavodi, i sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajući na
Isusa, Naĉelnika i Savršitelja vere (Jev. 11, 37-38; 12, 12). Vidiš li kako on naziva
muĉenicima i sve ljubitelje prepodobija, tj. one koji proizvoljno sa trpljenjem provode
skorbni ţivot?

2) Na taj naĉin, bratijo, i mi se pribrojavamo muĉeniĉkom zboru. Jer, ljubeći i
trpeljivo podnoseći mnogoskorbni put krstonosnog ţivota, ĉuvajući zavet devstvenosti i ne
odriĉući se mnogih borbi koje zahteva poslušanje, mi svedoĉimo da je Isus Hristos Sin
Boţiji, da postoji sud i nagrada, da pred strašnim sudom Hristovim treba da damo odgovor
o ţivotu koji smo vodili i o protivljenju Ċavolu, Hristovom neprijatelju, koji nas muĉi i biĉuje
navoĊenjem rĊavih pomisli i smrtonosnih pohota, kojima nas navodi da se odreknemo
Boga. Zaista, oni koji su se pokvarili u bezakonim pomislima svojim i osećanjima, te se
povinuju i slede neprijatelja, samim delima i svojim nastrojenjem govore da za njih nema
Boga, po svetom Davidu koji je rekao: Reĉe bezuman u srcu svome: Nema Boga (Ps. 52,
2). Jer, ukoliko u dušama ljudi najpre ne proizvede zaborav Boga i izvesno odricanje od
Njega, neprijatelj um ne moţe da navede na pohotu tela, na pristajanje na greh, na vino,
na razvrat, na gozbe, na lakomost, na idolopoklonstvo i na svaku drugu nepriliĉnost.
Uspevši u reĉenom, on ovladava dušom i odvaja je od Boga, te gura u veĉno muĉenje
zajedno sa sobom. Kako je samo bedna takva prevara i kako je strašan njen kraj.

3) Mi, pak, kao dobri svedoci Hristovi, još treba da pruţamo dobro svedoĉenje, još
treba da produţimo da ispovedamo dobro ispovedništvo, radujući se sa svima svetima što
smo se udostojili da svedoĉimo o Hristu ne preklanjajući kolena pred Vaalom, tj. ne
pristajući na pohote tela i druge grehovne slasti. Nemojmo verovati neprijatelju dok nam
bude podmetao pomisli odricanja od poslušanja, već mu se hrabro protivimo. Ĉak i da
[ponekad] pokleknemo, nemojmo biti savladani. Vi znate kakav je plod takvog muĉeniĉkog
svedoĉenja. Vi znate da će svedoci Hristovi, koji su ga pred svima svedoĉili i za istinsko
svedoĉanstvo podneli neverovatne muke, u budućem veku biti objavljeni kao Njegova
sanaslednici, kao što govori apostol: A kada se javi Hristos, ţivot naš, onda ćete se i vi s
Njime javiti u slavi (Kol. 3, 4). Do kraja ţivota produţivši svedoĉenje, neka bismo se i mi sa
njima udostojili dobijanja veĉne nagrade i sa Hristom u vekove prebivali u veselju i
radovanju.

234.
1) Neka naša nedeljna pouka [tj. pouka u vaskršnji dan] bude sećanje na dobra

koja nam je Gospod doneo svojim Vaskrsenjem; 2) setivši se njih, mi ne
moţemo a da ne prihvatimo podsticanje na ljubav prema Gospodu koji nas je

toliko zavoleo, projavljujući je ispunjavanjem Njegovih zapovesti i
udaljavanjem od svega što mu je neugodno; 3) radi ukrepljenja tog
pobuĎivanja dodajmo sećanje na smrt; povod za rečeno nam daje i smrt brata

Evdokima (4, 12)

221

1) Ukoliko smo paţljivi, i sam vaskrsni dan, koji sada praznujemo, već nam daje
dovoljnu pouku. Jer, na današnji dan Gospod naš Isus Hristos je podigao nas, koji smo
grehom bili oboreni dole; na današnji dan On je oţiveo nas, koji smo bili umrtvljeni
sagrešenjima i neobrezanjem našeg tela; na današnji dan On nam je opet otvorio raj radi
okušanja od drveta ţivota, koje je Njegovo Ţivotvorno Telo i Krv; na današnji dan mi, kao
podignuti iz mrtvih, proroĉkim glasom moţemo da uzvikujemo: Gde ti je, smrti, ţalac? Gde
ti je, pakle, pobeda (1. Kop. 15, 55). Nju je pobedio Onaj ko je rekao: Će bojte se, ja sam
pobedio svet (Jn. 16, 33). Govoreći apostolskim reĉima, na današnji dan Bog i Otac nas
vaskrse i zajedno posadi na nebesima u Hristu Isusu da pokaţe u vekovima koji dolaze
preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom prema nama u Hristu Isusu (Ef. 2, 67). O,
neobjašnjivog li dara. Od ĉega i ka ĉemu nas je On priveo? Od smrti u ţivot, iz tame u
svetlost, iz ropstva na slobodu, od neprijateljstva u iskreno prijateljstvo. Njegova milost se
pruţila sve do [okolnosti] da nas je uĉinio saobraznim liku Sina Njegova (Rim. 8, 29).
Kakve li neizrecive blagodati. Kakve li preizobilne veliĉine Njegove ljubavi prema nama. On
je Jedinorodnog Sina svog dao radi izbavljenja svih nas. Kako da zbog toga ne uzvikujemo:
Ko će izreći sile Gospodnje, uĉiniti da se ĉuju sve hvale Njegove (Ps. 105, 2)?

2) Zavolimo Onoga koji je toliko zavoleo nas, umrimo za Onoga koji je umro za nas
i nemojmo se vraćati telu i krvi, nemojmo se varati prelestima zmije, nemojmo se zanositi
ţitejskim slastima i nemojmo dozvoliti da okusimo plod greha, od koga [dolazi] smrt. Jer,
napisano je: Ako mi grešimo hotimice i posle primljenoga poznanja istine, my više nema
ţrtve za grehe, nego samo strašno oĉekivanje suda i jarost ognja koji će progutati
protivnike (Jev. 10, 26-27). Stoga sa poboţnošću i strahom sluţimo Gospodu, sa razborom
i dobrim stanjem provodimo ţivot, sa blagorazumnim trpljenjem ispunjavajmo sluţenja
koja se nalaţu na nas, sa taĉnošću se drţeći nareĊenog ne samo u duhovnim, već i u
telesnim delima, ĉak i u paljenju drva i sipanju vode.

3) Iznad svega se sećajmo da nam neizbeţno predstoji smrt. Eto, sada je i naš brat
Evdokim otišao Gospodu. I ukoliko nas smrt brata ne urazumi, već nas [ništa] neće
preokrenuti. Šta će nas zadrţati od pogubnih strasti, ukoliko nas tajna smrti ne ubeĊuje?
Zar je nepoznato da nas strašni ĉas smrti moţe zastati iznenada, još dok govorimo ili se
savetujemo o jednom ili drugom? Taj ĉas je strašan i nepodnošljiv za one koji su obuzeti
gresima, koji svoje padove nisu oĉistili pokajanjem, koji ţive neuredno, koji su nemarni i
svojenaravni. MeĊutim, on je sladostan i mnogoţeljan za bogoljubive, za blagoĉastive i
vrlinske, za blagopokorne i smirene. Stoga molim i napominjem, bratijo, da takve pomisli
primate k srcu, da se udaljujete od strasti prema silama, da ljubavlju grlite Hrista i da
napredujete u vrlinama kako biste, dovršivši svo teĉenje ţivota, nasledili Carstvo nebesko u
Hristu Isusu, Gospodu našem.

235.

1) Setivši se da je neko umirući rekao: "IznenaĎen sam", i ispustio duh ne
uspevši da završi reč, on izvodi zaključak da treba da ţivimo u stalnoj

spremnosti na smrt; 2) napomenuvši da je rečeno lakše ostvariti u opšteţiću, on
ţali one koji ţive usamljeni i pohvaljuje one koji ţive udvoje ili utroje, a najviše

one koji ţive u zajednici (4, 13)

1) Danas je vaskrsni dan i meni predstoji da vam govorimo smrti. Vidite li kako
ĉesto bratija i oci jedan za drugim odlaze od nas? Za nas je reĉeno napomena da ćemo i
mi skoro preći odavde. MeĊutim, mi nećemo preći u nekakva zemaljska i truleţna mesta,

222

već u neveštastvena i veĉna obitališta, iz kojih već nema povratka onome ko jednom u njih
uĊe. Zaista je strašna smrt kada slušamo o njoj. Ipak, neuporedivo je strašnija kada je
vidimo oĉima, kao što smo okusili pre šest dana pri smrti halkitskog igumana. Mi smo ga
zatekli pri poslednjem izdisaju i zaprepastili se pred onim što se dešavalo. On je bio sa
nama i u jednom trenutku otišao od nas, budući predan smrti. Zaista je strašno ono što se
ĉulo i trepetno ono što se videlo. Još dišući, blaţeni je ispustio glas: "IznenaĊen sam".
Posle te reĉi on je malo zatresao glavom i rukom, te zamukao, ne uspevši da kaţe o ĉemu
se radilo. MeĊutim, mi smo osećali šta je znaĉila ta nedoumica. Ja vam, uostalom, nisam
naveo [primer] da bih bilo kakvu senku naveo na poĉivšeg. Nikako, već da bih sebe uplašio
i vas podstakao da se pobrinete da vas poslednji ĉas ne zatekne iznenada i da vam iz grla
ne bi u momentu ishoda izašao sliĉan uzvik. Budimo uvek gotovi za taj ĉas da ga ne bismo
sreli sa smućenjem. Jer, napisano je: Pripremih se, i ne smutih se (Ps. 118, 60). MeĊutim,
mi reĉeno nećemo postići ukoliko ne budemo uvek pazili na sebe i ukoliko ne budemo
krepko ĉuvali ono što ĉinimo dobro, ukoliko se ne budemo ispravljali pokajanjem za ono u
ĉemu grešimo i ukoliko ne budemo uvek spremni da odemo na nebo. Jer, kome tamo
treba da predstanemo? Zar ne Sudiji svih i Bogu, kome se poklanja svako koleno što je na
nebesima i na zemlji i pod zemljom i kome se svaki jezik ispoveda (Fil. 2, 1011). Ikakav
odgovor mi treba da damo? Zar ne za sve što smo u ţivotu uĉinili delom, reĉju i pomišlju?

2) Reĉeno u meni izaziva uţas svaki put kad ga se sećam, i skoro da me dovodi do
nesvesti. Vi, uostalom, koji ste blagoposlušni i koji sve staranje polaţete na silu poslušanja,
o reĉenome moţete da pomišljate bez straha. Jer, ţivot u istinskom poslušanju je zaista
[neustrašiv]. MeĊutim, kakvo će opravdanje pred strašnim Hristovim prestolom pripremiti
sebi oni koji odbijaju poslušanje i ţive nasamo, lutajući tamo amo i ne nalazeći gde da
ĉvrsto stanu svojim nogama? Avaj, kakva nesreća. Kako je zlo privlaĉno. Kako su se
okrenuli unazad oni koji su pravo hodili putem monaškog ţivota? Jer bolje bi im bilo da ne
poznaše Put pravde, negoli kad ga poznaše što se vratiše od predate im svete zapovesti.
Njima se dogodilo ono što veli istinita poslovica: Pas se vraća na svoju bljuvotinu, i: Svinja
se okupala pa se u blatu valja (2. Pt. 2, 21-22). A šta je sa tobom, prijatelju? Ti vuĉeš
jaram roba. Time se opravdavaju oni koji napuštaju obitelj kako bi ţiveli nasamo: oni
govore da je u obitelji ropstvo. Ti si zbacio jaram sveta i pobegao od njega, oslobodivši se
od svih telesnih obiĉaja. Nećeš li, meĊutim, uzeti i ţenu. . . Jer, te dve stvari su
nerazdvojne prinadleţnosti sveta i onoga što je u svetu. Za one, pak, koji vode krstonosni
ţivot, tuĊe je i jedno i drugo. MeĊutim, razlog toga je, kao i obiĉno - greh. Pošto smo
strastoljubivi i srebroljubivi, samo po sebi se uz nas vezuje i ţenoljublje. Potom, da ne bi
bilo svedoka i izobliĉitelja onoga što se dešava tajno, mi nećemo da imamo brata kao
saţitelja, već izabiramo usamljenost, ili taĉnije - ropstvo [u rukama] lakomosti, s obzirom
da smo se već potpuno predali grehu i postali robovi tela i krvi. Otuda raspad unutrašnjeg
poretka, otuda sablazni, otuda padovi. A meni je odatle plaĉ i seta. Ja izobliĉavam i pretim,
ali me ne slušaju. Neka, meĊutim, takvi obrate paţnju na ono što govori Gospod: Da nisam
došao i govorio im, ne bi greha imali; a cad izgovora nemaju za greh svoj (Jn. 15, 22). Ja
sam ĉist od krvi takvih. Trebalo bi ih u potpunosti odseći od naše zajednice po zapovesti
(neka ti bude kao neznaboţac). MeĊutim, ja odlaţem stoga što je sada gonjenje da bi se
kako izbavili iz zamke Ċavola, koji ih je ţive ulovio da vrše volju njegovu (2. Tim. 2, 26).
Blagosloveni, pak, od Gospoda jeste vi koji ţivite zajedno udvoje ili utroje, ili (što je još
dostojnije pohvale) koji ţivite po opšteţiteljnom ustavu, sedeći kući i ne praveći
neblagovremene izlaske (izuzev najnuţnijih), naroĉito ne na trgove i praznike, već sluţeći
jedni druge i gospodareći nad svetom. Neka se vama, koji sve ĉinite bogoljubazno i

223

blagoobrazno, umnoţi blagodat i mir i neka ugledate dobra gornjeg Jerusalima u Hristu
Isusu, Gospodu našem.

236.
1) Budimo bodri, oţivljavajući se Rečju Boţijom i očekivanjem iznenadnog
dolaska Gospoda, u kome će bodri biti uzeti da ga susretnu; 2) ko su ukrašeni

vrlinama, na koje se ukazuje u Gospodnjoj reči o blaţenstvima; briţljivo
gradimo svoje spasenje na taj način, ne bojeći se nastupajućih progona, ma

čime da su propraćeni (4, 14)
1) Mi treba da govorimo i nikada ne treba dugo da ćutimo. Jer, ćutanje navodi san
na dušu, a san je uzrok smrti. Moleći se za izbavljenje od njega, sveti David govori:
Prosveti oĉi moje, da ne zaspim na smrt (Ps. 12, 4). Reĉ koja se kreće u srcu jeste izvor
vode koja teĉe u veĉni ţivot: šta moţe biti korisnije od toga. Znajući za reĉeno, blaţeni
apostol govori: Reĉ Hristova neka obitava u vama bogato i u svakoj mudrosti uĉite i
urazumljujte cebe (Kol. 3, 16). Vidiš li kako nam on nareĊuje da se sami meĊusobno uĉimo
i urazumljujemo, a ne da se zadovoljavamo jedino sopstvenim napominjanjem. Ja smireni
ispovedam da svaki put kad sa vama besedim osećam veliku korist: prizivam se od meteţa
ovog ţivota, postajem trezvoumniji i dolazim do osećanja svojih sagrešenja. Zaista,
ovdašnji ţivot je mnogometeţan i svakodnevno se u uši polaţu zle reĉi i sujetno slušanje,
pored toga što Ċavo napada pomislima koje su protivne dobru. Sve to treba odagnati
reĉju, ĉuvati ĉistu savest i paziti na ono na što smo naznaĉeni. A na šta smo naznaĉeni? Na
sluţenje Bogu ţivome i istinitome (Jev. 9, 14), i na oĉekivanje Sina Njegova s nebesa, koga
podiţe iz mrtvih, Isusa, koji nas izbavlja od gneva koji dolazi (1. Sol. 1, 10), kao što je
napisano. MeĊutim, ni jedan rob ne drema, ne odmara se i ne spava u oĉekivanju svoga
gospodara. Kao odgovoran njegovom sudu, on je trezan, bodar i nespokojan zbog susreta
sa njim, o ĉemu opet apostol jasno govori: Jer će sam Gospod sa zapovešću, glasom
arhanĊela i sa trubom Boţijom, sići s neba, i prvo će mrtvi u Hristu vaskrsnuti; a potom mi
ţivi koji ostanemo bićemo zajedno s njima uzneseni na oblacima u sretenje Gospodu u
vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti (1. Sol. 4D617).
2) O kojima se radi? O siromašnim duhom, o onima koji plaĉu, koji su ĉisti srcem,
krotki, mirotvorci, milostivi, o onima koji nose breme poslušanja i koji ĉuvaju nerušivo
ispovedanje. Oni će biti sa Njim. Oni, pak, koji ĉine rĊava dela, neposlušni, nepokorni,
odstupnici od ispovedanja, oni koji odbijaju poslušanje i koji ĉine svakakva druga zla neće
biti ni uzneseni na oblacima, niti će sa Gospodom biti, već će (što je najjadnije) biti
osuĊeni na veĉnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave sile Njegove (2. Sol. 1, 9). Tako
nešto neka se o nama ne pomisli, niti kaţe. Stoga treba na svaki naĉin da se staramo o
delu svog spasenja, znajući da je i gonjenje pred nama i da nam se iskušenja pribliţavaju.
Nemojmo se, pak, uplašiti i nemojmo se ustrašiti od iskušenja koja ustaju na nas. Ako je
Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). Ukoliko je u ranijim gonjenjima bio sa nama,
zbog ĉega i u sadašnjim ne bi bio sa nama smirenima, dajući nam krepost i silu za sve, po
svome obećanju. Ta i šta će nam uĉini protivnici naši? Da li će nas opet prognati?
MeĊutim, Gospodnja je zemlja i punoća njena (Ps. 23, 1). Da li će nas opet zakljuĉati u
tamnicu? MeĊutim, nema niĉeg slaĊeg od tamnice ukoliko u nju dospeš zbog Hrista. Da li
će opet da nas biĉuju? Time će nam, meĊutim, dostaviti veće vence. A šta ako nas
usmrte? Ta, i Gospod naš je bio usmrćen. Stoga apostol i govori: Ako s Njim umresmo, s
Njim ćemo i ţiveti; ako trpimo, s Njim ćemo i carovati (2. Tim. 2, 11-12). Takav je bio

224

blaţeni Teodor, najveći Hristov svedok, ĉiji spomen sada vršimo. On je sve sa radošću
pretrpeo za Hrista. Sa takvom verom i smireni posluţimo Gospodu. Sa takvim uzdanjem
pretrpimo svaku skorb i teskobu nevolja koje dolaze da bismo se i zbog poslušanja i zbog
ispovedanja udostojili nasleĊa Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.

237.
1) Progonstvo; on savetuje da se raduju zbog toga; 2) on izobličava nepriličnost

ikonoboračkog rasuĎivanja; 3) on objašnjava zbog čega govori protiv njih; 4)
on priziva da se sluţi istini ne samo rečima, nego i delom ili dostojnim ţivotom

(4, 15)
1) Juĉe smo praznovali spomen svetog Preteĉe Gospodnjeg i spomenuli naš
monaški ţivot. Tada smo, meĊutim, bili svi zajedno i u dom Boţiji hoĊasmo jednodušno
(Ps. 54, 15). Sada smo, pak, rasejani kojekuda, po raznim mestima i naseljima. MeĊutim,
pošto smo rasejani radi Boga, mi treba da se radujemo, po danoj nam zapovesti. Jer,
Gospod je rekao: Radujte se u veselite se, jer je velika nagrada vaša na nebesima (Mt. 5,
12). Osim toga, mi se time upodobljujemo i Gospodu, koji je rekao: Ako mene goniše, i vas
će goniti, ako moju reĉ odrţaše, i vašu će odrţati. Ali sve će vam ovo ĉiniti zbog imena
moga, jer ne poznaju Onoga koji me posla (Jn. 15, 20-21).
2) Zaista, Judejci su, na primajući Sina, pokazali da ne poznaju Oca. I ikonoborci,
ne primajući ikonu Hristovu, pokazuju da ne poznaju Hrista. Istina je oĉigledna, ali je
postiţe jedan od hiljadu. Pogledajte kako se kod njih razdvaja njihovo zlomišljenje: oni ĉas
govore da nikako ne treba postavljati ikonu Hristovu, ĉas kaţu da je moguće, premda
samo u istom znaĉenju sa znacima koji se upotrebljavaju u ratu i u lovu. Oni, meĊutim,
tvrde da im se ne treba poklanjati, kao što se ne treba klanjati liku konja, bika, lava, tigra,
zmije, ribe ili ptice. Ko neće zastenjati slušajući reĉeno i ko neće proliti suze što se ne stide
da ikonu Hristovu, pred kojom trepte anĊeli i drhte demoni, porede sa likovima
ĉetvoronoţaca, gmizavaca, riba i ptica išto smatraju da je, sliĉno njima, ne treba poštovati.
Kakve li strašne izmišljotine, i kakve li još strašnije drskosti. I šta još? Lik ĉoveka imenuju
ĉovekom, bika - bikom, kamilu - kamilom, i uopšte po imenu slikanog imenuju lik.
MeĊutim, oni ne dozvoljavaju da se ikona Hrista Boga Gospoda, Majke Boţije ili nekog od
svetih nazove po imenu, ĉak ni u prenosnom smislu, već jednostavno govore "ikona",
izbegavajući da kaţu ĉija je kako ne bi, po njihovom mišljenju, pogrešili. Takve
nerazumnosti i takve hule su oni prepuni. Vi, pak, bratijo, pazite šta su rekli sveti oci naši i
znajte da je sveto i poštovano i mesto gde se Hristos rodio, usled ĉega svako prihvata,
ĉuva i poštuje kao sveštenu riznicu pesak ili kamen koji je sa njega dobio. Utoliko je pre
dostojna poštovanja i poklonjenja ikona Hristova, na kojoj se On, kao u ogledalu, jasno
vidi i izaziva osećanja koja su mu svojstvena kao da je prisutan. Jer, svojstvo izobraţenja
je da predstavlja lice izobraţenoga.
3) Ţaleći srcem zbog ikonoboraĉke zablude i bojeći se kazne zbog ćutanja, ja
smireni po neophodnosti govorim ono što govorim, premda malo i kratko. Inoslavni ne
prestaju nasamo i javno, pismeno i usmeno da pokreću svoj hulni jezik na Hrista. Zbog
ĉega da i mi, sedeći kući, ne porazgovaramo meĊu sobom o onome što nam priliĉi u
sadašnjim okolnostima? Jer, kako bismo pretrpeli gnev Boţiji ukoliko bismo postupili
drugaĉije? Osim toga, kakvi bismo bili podraţavaoci otaca naših, koji su ćutanje i
sakrivanje u sliĉnim sluĉajevima pravedno nazivali izdajstvom istine.

225

4) Prema tome, treba govoriti i slušati, sluţeći istini i reĉju i delom. Noseći sa
sobom samo torbu i ţezal, sveti apostoli su ne samo boţanstvenom propoveĊu, nego i
neporoĉnim ţivotom pokorili vaseljenu, prosvećujući pomraĉene i solju mudrosti soleći one
koji su obljutavili. Ukoliko ih podraţavamo, bratijo, i mi ćemo zasluţiti odobravanje. Mi
treba da smo zadovoljni onim što imamo i da nismo srebroljubivi. Mi treba da smo
siromaštvoljubivi, da ne izlazimo bez potrebe, niti da se upoznajemo sa ţenama, od kojih
dolazi smrt. Ukoliko budemo postupali na navedeni naĉin, u nama će se proslaviti Bog,
uvećaće se predstojeće ispovedanje, a protivnici će se bar malo posramiti i oraspoloţiti ka
obraćenju. Ukoliko je drugaĉije, postoji opasnost da umesto ublaţavanja zasluţimo veĉnu
osudu. Sam Bog mira, koji sve preokreće i pretvara na dobro, neka umiri Crkvu svoju, a
nas neka saĉuva vernima istini i uvede nas usvoje Carstvo nebesko.

238.

1) Sad je vreme ţetve; na nju liči i naša duhovna ţetva; 2) naši plodovi su
vrline; 3) ţitnica je smirenje; 4) vreme je čitav ţivot; 5) sredstva su svi naši

podvizi i poslušanja (4, 16)

1) Sadašnje vreme jeste vreme ţetve, vreme truda i znoja, u kome se ispunjava
psalamska reĉ: Tad izlazi ĉovek na delo svoje, i na posao svoj do veĉera (Ps. 103, 23), ne
dajući sebi pokoja sve dok ne završi ţetvu, ne ovrše poţnjeveno i dobijeno seme ne unese
u ţitnicu. Šta reći na to? Kada je za telesno sticanje neophodan takav napor, nije li još
neophodniji za duhovno [sticanje]? Nama predstoji ţetva, kao što se kaţe kod apostola: A
ovo velim: Ko škrto seje, škrto će i ţnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će i
ţnjeti (2. Kor. 9, 6). I opet Gospod govori svojim uĉenicima: Ne kaţete li vi da su još ĉetiri
meseca pa će nastati ţetva? Eto, velim vam: podignite oĉi svoje i vidite njive kako se već
ţute za ţetvu. I koji ţanje prima platu, i sabira rod za ţivot veĉni, da se raduje zajedno i
koji sije i koji ţanje (Jn. 4, 35-36). Eto, ukazano vam je na ţetvu.

2) IzaĊimo sa punim usrĊem na ţetvu i saberimo plodove, premda ne telesne i
prolazne, već duhovne i one koji ostaju zaveĉni ţivot: osvećenje i mir, ljubav i radost,
blagodušnost i trpljenje, milosrĊe i krotost, i svaku drugu vrlinu. Eto duhovnih plodova koje
treba sakupljati sa rasuĊivanjem, tj. sa paţnjom da se sa dobrom ne pomeša i nešto zlo.
Naime, mi treba da volimo bez pristrašća, da revnujemo za dobro bez zavisti, da govorimo
o bratu bez neprijateljstva, i uopšte - da iskreno ĉinimo dobru i ugodnu i savršenu volju
Boţiju (up. Rim. 12, 2).

3) Unošenje plodova u ţitnicu za nas će predstavljati njihovo ĉvrsto smeštanje u
riznicu smirenoumlja, po ukazanju samog Gospoda, koji govori: Tako i vi kad izvršite sve
što vam je zapoveĊeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo uĉinili što smo duţni
uĉiniti (Lk. 17, 10). I apostol nas rukovodi, govoreći: Šta li imaš što nisi primio? A ako si
primio, šta se hvališ kao da nisi primio (1. Kor. 4, 7).

4) Eto kakva je naša ţetva i kakav je naš trud koji nam ne predstoji samo dva ili tri
meseca, nego do samog kraja našeg ţivota. MeĊutim, ukoliko se uporedi sa budućim
vekom, on će izgledati kao jedan dan. Jer, tamo neće biti kraja, već će se svako hraniti u
vekove od plodova svoga truda, veĉno se radujući.

5) Mi jedino treba da umrtvimo udove svoje koji su na zemlji: blud, neĉistotu,
strast, zlu pohotu i lakomstvo (Kol. 3, 5), i da smireno ponesemo breme poslušanja,
podrţavajući jedne druge, noseći bremena jedni drugih, i ispunjujući zakon Hristov (Gal. 6,
2). Blaţen je onaj ko pred svima saginje glavu i ko se najviše trudi, budući da je nagrada

226

veća ukoliko je trud veći. Onaj ko na sebe uzme poslednje poslušanje biće uspoštovan
prvenstvom, kao što govori Gospod: I pošto cede dozva Dvanaestoricu i reĉe im: Koji xoće
da bude prvi neka bude poslednji od sviju i svima sluga. Jer Sin Ĉoveĉiji nije došao da mu
sluţe nego da sluţi, i da dade dušu svoju u otkup za mnoge (Mk. 9, 35; 10, 45).
Razmislimo o reĉenome, bratijo, i prinudimo se da dejstvujemo na [opisan naĉin] kako
bismo se udostojili da ĉujemo onaj glas: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran,
nad mnogim ću me postaviti; uĊi u radost gospodara svoga (Mt. 25, 21).

239.

1) Ţetva je; svi se trude neumorno; i mi, svako na svom delu, treba da se
trudimo; 2) tamo mogu da se pozivaju na svoje nemoći, a mi ne moţemo; jer,
neophodno je samo ushteti i potraţiti; 3) na taj način su dejstvovali oci i sada

okušaju od plodova (4, 17)

1) Vreme je ţetve, kao što vidite, i svaki zemljoradnik se pokreće na sabiranje
semena. Ni naporan trud ni sunce koje opaljuje ne umara delatnika, koji se trudi od jutra
do mraka, ĉas se savijajući, ĉas se ispravljajući, sve dok ne završi posao koji mu predstoji.
A mi, koji se nazivamo Hristovim slugama i koji provodimo monaški ţivot, da li takoĊe
imamo ţetvu? Imamo je. Na nju je Gospod naš Isus Hristos ukazao svojim uĉenicima,
govoreći: Ne kaţete li vi da su još ĉetiri meseca pa će nastati ţetva? Eto, velim vam:
podignite oĉi svoje i vidite njive kako se već ţute za ţetvu. I koji ţanje prima platu, i sabira
rod za ţivot veĉni, da se raduje zajedno i koji si je i koji ţanje (Jn. 4, 35-36). Oĉigledno je
da i kod nas postoji setva i ţetva, premda ne u neko odreĊeno vreme, već uvek i svagda.
Stoga, bratijo, mi treba da ţanjemo usrdno: onaj koji uĉi treba da ţanje uĉenje,
predstojatelj staranje o svima, ekonom - ekonomiju, sluţitelj - sluţenje, poslušnik -
poslušanje, bezmeteţnik - bezmeteţje, molitvenik prebivanje u molitvi i svi - sve po svojim
silama. Nikako ne bi bilo priliĉno da telesni [ljudi] marljivo pristupaju svojim poslovima, a
da duhovni [ljudi] duhovnim delima prilaze lenjo i nemarno. [Ne priliĉi] ni da oni ne
odstupaju od svojih napora iako se oblivaju znojem, a mi da imamo odvratnost prema
podviţniĉkom usrĊu. Zar nama ne predstoji Carstvo nebesko, veĉni ţivoti neizreciva
radost? I da li je moguće steći bilo šta veliko i ţeljeno predavajući se lenjosti? Nikako.
Prema tome, treba se probuditi od sna lenjosti i nemara, i sa svom revnošću se latiti posla,
budući da se ne ište nešto truleţno i brzoprolazno, već netruleţno i veĉno. Na taj naĉin se i
o nama moţe reći: Trudove plodova svojih ješćeš; blaţen si, i dobro će ti biti (Ps. 127, 2).

2) Neka niko ne govori: "Ja sam nemoćan i ne mogu da ţanjem". Nemoćni telom
ne moţe da podnese telesne napore. MeĊutim, u duhovnom delanju je dovoljna volja da bi
se ĉinilo dobro: ti imaš suzu, skrušenost, ĉuvanje uma, mir i svetost [tj. zdravoumlje,
ĉistotu], koji su Bogu najmiliji (Jev. 12, 14). Neka niko ne govori: "Razbio sam se od pada i
ne mogu da ustanem i hodim pravo". Ti samo treba da ushteš i pokušaš, te će te podići
Onaj koji podiţe sa zemlje siromaha, i sa Ċubrišta uzdiţe ubogoga (Ps. 112, 7). Zar ne
ustaje onaj ko pada? I da li se ne vraća onaj ko zaĊe (Jer. 8, 4). Ţiv sam ja, govori
Gospod, i neću smrti grešnika, nego da se obrati neĉastivi od puta svoga i bude ţiv (Jez. 3,
11). Moţemo li imati opravdani razlog i obrazloţeno izvinjenje što sa svom revnošću ne
pristupamo vršenju zapovesti kako bismo dobili obećanja dobra?

3) Pogledaj kako su se trudili sveti oci, tj. kako su sejali, ţnjeli, sabirali u svoje
ţitnice i kako se sada raduju, oĉekujući javljanje poslednjeg dana u kome će zasijati kao
sunce. Nemojmo, bratijo, dozvoliti da budemo odstranjeni od tih blaţenih. Nemojmo radi

227

neznatnih, ništavnih i kratkovremenih zadovoljstava da izdamo naše spasenje,
[nasleĊujući] i besmrtno muĉenje. Naprotiv, u skladu sa silama napregnimo se da idemo za
njima, sve podnoseći i sve trpeći kako bismo nasledili Carstvo nebesko u Isusu Hristu,
Gospodu našem.

240.

1) Umirući, svetovnjaci ostavljaju zaveštanje; i monasi imaju zaveštanje; kakvo
da smo stranci i došljaci ovde i da ne treba da traţimo ovdašnje; 2} čujmo

navedeno zaveštanje i latimo se njegovog ispunjavanja; 3) podraţavajmo oce,
koji su slično postupali (4, 18)

1) Vreme ţetve [tj. vrućine] raslabljuje telo, bdenje ĉini teškim, a ponekad
razlenjuje i za slušanje pouka. MeĊutim, po ustanovljenju apostola, mi treba da budemo
kao oni koji svakodnevno umiru. Onaj, pak, ko umire obiĉno govori svoje poslednje
nadgrobne i oproštajne reĉi, ĉime slušaoce ĉini paţljivima. Ni mi se nemojmo lenjiti da
slušamo i pazimo na ono što se govori kao da prisustvujemo ĉitanju zaveštanja. Zaveštanje
ljudi koji ţive telesno kao telesno i govori o telesnom, tj. o nasledstvu koje se ostavlja ţeni,
deci, braći i srodnicima. Ono još daje poneke naloge, kao što obiĉno biva. U našem, pak,
ţivotu zaveštanje ne objavljuje ništa sliĉno. A šta, zapravo? Ono [govori] da smo stranci i
došljaci na zemlji i da ništa ne donesmo na svet, usled ĉega je jasno da ništa ne moţemo
ni odneti (1. Tim. 6, 7) prelazeći iz truleţnosti u netruleţnost, iz bešĉašća u slavu, iz
smrtnosti u besmrtnost. Stoga onaj ko bi takvo zaveštanje nazvao JevanĊeljem uopšte ne
bi pogrešio, budući da je i apostol priznavao da mu je umreti i sa Hristom biti. . . mnogo
bolje(Fil. 1, 23). Na drugom mestu [on] opet kaţe; Jer ja se već prinosim na ţrtvu, i vreme
moga odlaska nastade. Dobar rat ratovah, trku završih, veru odrţah. Sad me ĉeka venac
pravde, koji će mi u Onaj dan dati Gospod, pravedni Sudija; ali ne samo meni, nego i
svima koji s ljubavlju oĉekuju dolazak njegov (2. Tim. 4, b8).

2) Vidite li kako on govori o našem prestavljenju odavde kao da blagovesti
JevanĊelje. Prema tome, pošto je naše zaveštanje JevanĊelje, sa sladošću poslušajmo šta
se govori u njemu i revnosno se latimo podviga, ne obraćajući paţnju i srce ni našta
ţitejsko, ni prema roditeljima, ni braći, ni srodnicima, ni prema iĉemu tvarnom,
podraţavajući jednog od svetih otaca koji je, izlazeći iz svoje kelije, na svoju glavu stavljao
pokrivalo da ne bi gledao sunĉev sjaj. Kada su ga pitali za uzrok, on je odgovorio: "Zašto
bih ţeleo da vidim privremenu svetlost". Istupivši iz granica svega tvarnog, taj bogoljubivi
muţ se latio jedino ljubavi prema Bogu i zrenja. On razmatra i podnebesnu tvar, diveći se i
hvaleći najvišeg umetnika - Boga. Ipak, uskoro prešavši sve ĉulno, on se pogruţava u
zrenje nevidljivih stvari, crpeći radost i opojno duhovno veselje.

3) Sliĉan je bio i patrijarh Avraam, budući da je napisano: Verom se naseli on u
zemlji obećanoj kao u tuĊoj, i u šatorima stanovaše sa Isakom u Jakovom, sunaslednicima
istoga obećanja. Jer oĉekivaše grad koji ima temelje, kome je neimar i tvorac Bog (Jev. 11,
9-10). Takav je i veliki Mojsije, koji verom ostavi Egipat, ne pobojavši se jarosti careve, jer
se ĉvrsto drţaše Nevidljivoga, kao da ga vidi (Jev. 11, 27). Takvi su i svi sveti koji nisu
gledali na vidljivo, nego na nevidljivo i koji nisu stremili vremenskom, nego veĉnom, ĉime
su se obrazovali po boţanstvenom podraţavanju po meri dostupnosti. Takvo stremljenje
treba da prihvatimo i mi. Mi nikada ne treba da dozvolimo sebi da poţelimo lepote ovoga
veka, niti da se divimo onima koji ţive po telu. Naprotiv, zastenjimo zbog njih budući da su
prihvatili sujetu sticanja zlata i srebra i telesnih zadovoljstava, iako su primili blagovest o

228

nasleĊu obećanih dobara. Mi, pak, bratijo, govoreći apostolski, koji otkrivenim licem
odraţavamo slavu Gospodnju (2. Kor. 3, 18), ištimo gornje i poĉnimo da mislimo o
gornjem, gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. ZD) kako bi se i za nas moglo reći: Vi
niste od sveta (Jn. 15, 19), i: Vaše ţivljenje je na nebesima (Fil. 3, 20). Neka bismo tamo i
predstali bez osude na dan nagraĊivanja po pravednom sudu Boţijem, tj. pred strašnim
prestolom Hristovim i neka bismo ĉuli ţeljeni glas prizvanja na nasleĊe Carstva nebeskog.

241.
1) Trpljenje je najveća vrlina; ona je put svetih; napredujmo i mi u njoj; 2)
hoćeš li da napreduješ - odseci svoju volju te ćeš sve lako trpeti; osim toga,
trudi se u trpljenju; jer, ukoliko više pretrpiš, utoliko ćeš biti bolji i viši; 3) on
obaveštava da ţive manastirski i primaju one koji ţele da doĎu kod njih, premda
su u izgnanstvu; on dodaje: "Stariji i starešine pruţajte mlaĎima primer u

svemu" (4, 19)
1) Revnosno podnosimo sve naporno i skorbno radi Boga sa nadom na nagradu.
Apostol govori: A nada koja se vidi nije nada. Jer kad ko vidi nešto, kako i da se nada? Ako
li se nadamo onome što ne vidimo, ĉekamo sa strpljenjem (Rim. 8, 2425). Na taj naĉin je
trpljenje najveća vrlina. Zbog trpljenja su muĉenici ukrašeni nebeskim dijademama.
Trpljenjem su i prepodobni stekli vence pravde. I mi projavljujmo trpljenje u poslušanju, u
smirenju, u bezgnevlju, u ispunjavanju sluţenja i u svemu što zahteva podvig istrajnosti.
Na taj naĉin ćemo i mi sa njima dobiti nagradu.
2) Meni je poznato poslušniĉko breme i bol odsecanja volje, ali mi je poznata i
sladost takvog ţivota. Jer, po odsecanju vlastite volje put je lagan i spasenje lako. Prema
tome, treba samo odseći volju da bi se odmah pojavio spokojan i blaţen ţivot. U opšteţiću
ima napora, ali ima u uteha. Onaj ko se trudi više od brata imaće i veću nagradu. Apostol
govori: Svaki će primiti svoju platu prema svome trudu (1. Kop. 3, 8). Onaj ko se iz ljubavi
potĉinjava drugome biće u svoje vreme uspoštovan prvenstvom. Jer, Gospod je rekao: I
koji hoće meĊu vama da bude prvi, neka vam bude sluga (Mt. 20, 27). Moţda neko ne
moţe da se prihvati suviše teškog posla? Ipak, ne treba da je nemaran i za one poslove
koje moţe da izvrši. Neka se u svemu slavi Bog i neka niko ne bude nepodesan za ono što
je korisno bratstvu. Mi smo o reĉenome već ĉesto govorili, ali ni sada ne napominjemo bez
potrebe. Naime, pred nama leţi veliki podvig. U Pismu se kaţe: Eto, ja sam pred lice tvoje
postavio ţivot i smrt (Pon. 30, 19). Mi i govorimo, i tešimo, i uĉimo i savetujemo da bismo
se drţali ţivota i izbegavali veĉnu smrt. I ja znam i ubeĊen sam da ono što se govori nije
nekorisno ni za mene smirenog, ni za vas koji slušate.
3) Ja neću da vi ne znate da mi ţivimo kao u manastiru, iako smo prognani radi
Reči Boţije. Stoga mi one koji dolaze sa ţeljom da se odreknu sveta ne vraćamo nazad.
Mi reĉeno ostvarujemo preko naše bratije koja je rasejana na sve strane: mi njima
zapovedamo da primaju takve i po mogućnosti pribrajaju bratstvu. Istina, mnogi su otišli
od nas, ali su nam mnogi i pristupili, usled ĉega se naše bratstvo uvećava. Bog se slavi kod
nas. On će i nas proslaviti u sebi, po obećanju. Ipak, kakvo je starešinstvo, takvi su i
potĉinjeni. Stoga molim one koji su na[poloţaju] glave da prepodobno, pravedno i poboţno
poţivimo naprimer drugima, sobom napravljajući druge ka ispravnosti i u reĉi i u ţivotu.
Neka meĊu nama nema ni nepriliĉnog uzvika, ni prepiraĉkih razgovora. Nikakva rĊava reĉ
da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgraĊivanje onoga što je potrebno (Ef. 4,

229

29) kako se naše delo meĊu njima ne bi oskrnavilo, već kako bismo se, blagougodivši u
svemu Gospodu, blagom Bogu našem, udostojili dobijanja obećanih dobara.

242.

1) Preobraţenje je obraz budućeg veka; za tu svetlost i krasotu smo mi
prednaznačeni, budući za nju i stvoreni prvobitno; 2) pošto je tako, zavolimo tu
svetlost i krasotu, odvraćajući se od svega bezobraznog, strasnog i nečistog; 3)
ukoliko se desi nešto slično [tj. nečisto), poţurimo da se očistimo; neka niko ne

govori: "Ja ne mogu", s obzirom da je Bog obećao da će rečeno učiniti
iskateljima; postoji mnoštvo primera; 4) prema tome, rečenome se ostaje tuĎ

samo po proizvoljnoj ravnodušnosti i nemarnosti (4, 20)

1) Udostojivši se da sada praznujemo pretprazništvo Preobraţenja Gospodnjeg, mi
smo u vezi sa njim sastavili i pouku, kratkom reĉju ispunjavajući svoj dug. Svi Gospodnji
praznici napominju tajinstvo javljanja u telu Spasitelja našeg Isusa Hrista, naime,
[ĉinjenicu] da se rodio, krstio, raspeo, bio pogreben, vaskrsao trećeg dana i uzneo se u
slavi. Praznik, pak, Preobraţenja ţivopiše stanje budućeg veka. U Preobraţenju je lice
Gospodnje zasijalo kao sunce, a odeća Njegova je postala bela kao svetlost. Na takav
naĉin će On doći opet sa nebesa kao munja, u sili i slavi mnogoj da sudi svima. Sa Njim su
na gori bili sveti Petar, Jakov i Jovan. I tada će sa Njim biti izabrani u Carstvu nebeskom,
naslaĊujući se neizrecivim bogojavljenjem i neobjašnjivim radovanjem. Ko je spreman za
tako nešto? Ko je dostojan da uĊe u tu radost? Jedino onaj ko ima ĉist i neporoĉan ţivot.
Ĉist kao najĉistija svetlost, Bog naš kod sebe prima samo ĉiste. On je u nas poloţio ĉistu
dušu, te je ĉistu i traţi od nas. Ona je sazdana po obrazu i podobiju Boţijem. Kao
izobraţenje Boţanstvene lepote, ona u njoj i uĉestvuje. Znajući reĉeno, psalmopojac
govori: Gospode, voljom tvojom daj snagu lepoti mojoj (Ps. 29, 8), tj. krasoti duše. Inaĉe
će ona, skrenuvši u bezobrazne grehovne strasti i postavši bezobrazna, otpasti od Boga i
lišiti se boţanstvenih nagrada.

2) Mi, dakle, ispovedamo da imamo prekrasnu i prelepu dušu i da takvu, kao zalog,
treba da je predstavimo Bogu u poslednji dan vaskrsenja. Stoga molim i prosim da
zavolimo tu njenu krasotu i da saĉuvamo takvu njenu lepotu, ne obraćajući paţnju i srce
na krasote ovoga veka i na lepote tela i krvi. Jer, one i nisu lepota, već kumir lepote, ili pre
- prah i pepeo. Reĉeno mi vidimo i na onome što se dešava pred našim oĉima: najlepši i
najkrasniji se sutra polaţe u grob, ispušta smrad i sve odvraća od sebe. Prema tome, ovde
nema niĉeg lepog i dostojnog divljenja osim vrline, kojoj iznad svega i treba da stremimo.

3) Mi ispovedamo da se ĉesto dešava da se slaba duša oskrnavljuje neĉistim
pomislima. Jer, ko će ce pohvaliti da ima ĉisto srce (Priĉ. 20, 9). Stoga treba brzo da se
oĉistimo i uzvedemo na ranije dobro nastrojenje. U suprotnom, tj. zakasnivši u zlu, ona će
privući smrt. Neka niko ne govori: "Ne mogu da se oĉistim s obzirom da sam obremenjen
mnogim gresima". Treba ĉuti Gospoda koji govori: I ako gresi vaši budu kao skerlet,
ubeliću ih kao sneg, i ako budu kao crvena tkanina, ubeliću ih kao vunu (Is. 1, 8). Vidite li
neizrecivo ĉovekoljublje Boţije, po kome ne samo da obećava da će oĉistiti pokajnika, već i
da će ga uzvesti na vrh blagoobrazne krasote? Primeri za reĉeno su pred našim oĉima.
David je bio prorok, ali je pao u greh bluda i ubistva. Ipak, on nije pao u oĉajanje već je,
brzo pribegnuvši pokajanju, opet dobio proroĉki dar. Car Manasija je pedeset pet godina
Izrailja udaljavao od istinskog Boga, ali se pokajao i zadobio spasenje. Po odricanju od
Gospoda, vrhovni apostol je upotrebio lek suza i opet dobio breme apostolstva. Prošavši

230

ćutanjem pored bezbrojnih primera, [pomenuću] da je Marija Egipćanka došla do krajnje
granice neĉiste pohote, da bi se potom doliĉno pokajala i uzišla na sam vrh vrline.

4) Na taj naĉin, nema opravdanja da se pozivamo na nemoć i nesposobnost ukoliko
iskreno poţelimo da se spasemo i ukoliko sa revnošću pristupimo delu. Reĉeno je
nemoguće samo onome ko je potpuno neosetljiv i proizvoljno se predaje u ruke smrti.
Stoga i ĉujemo: Zbog ĉega umirete, dome Izrailjev, govori Gospod (Jez. 18, 31). Zbog
ĉega mi izabiremo veĉnu smrt kad nam predstoji besmrtni ţivot? Naš blagi Vladika
svakodnevno vapije: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.
11, 28). MeĊutim, mi nećemo da sa sebe zbacimo breme svojih grehova. On uzvikuje: Ja
sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost ţivota (Jn.
8, 12). Mi se, meĊutim, okrećemo na suprotnu stranu i samim delima izriĉemo hulnu reĉ:
Odstupi od nas. Mi nećemo da znamo za puteve tvoje (Jov 21, 14). Posle toga nama samo
predstoji da ĉujemo presudu i odbacivanje: Idite svetlošću ognja vašeg i plamenom koji
ste raspalili (Is. 50, 11). Ipak, mi treba da znamo da, po reĉima apostola, oni koji tako
nešto ĉine neće naslediti Carstva Boţijega (Gal. 5, 21). Neka se ne desi da se tako nešto s
pravom kaţe i za nas. Gospod govori: Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam ja
zapovedam (Jn. 15, 14). Ĉinimo sve što je zapoveĊeno kako bismo se udostojili da
budemo prijatelji Gospodnji i nasledimo Carstvo nebesko.

243.

1) Prestavio se blaţeni Mihajlo, sinadski mitropolit; uspoštujmo njegov spomen
budući da je molitvenik za nas; 2) steknimo i pouku od njegove končine, tj. da
se uvek spremamo za ishod [iz tela]; smrt, naime, moţe uvek da nas zatekne,
kao što vidimo u bezbrojnim primerima; 3) neka niko ne govori: "Ne mogu", s

obzirom da [rečeno zavisi] od naše volje (4, 21)

1) Naš duhovni otac, najsvetiji sinadski mitropolit Mihajlo se prestavio Gospodu.
Njegov ţivot je bio pohvalan, a reĉ silna. Mi verujemo da ćemo i u predstojećem
ispovedništvu, zajedno sa drugim ocima i ispovednicima, imati i njegovo zastupništvo pred
Gospodom. Stoga neka se ne prevaznose u sebi zloimeniti ikonoborci govoreći da su
Hristovi ispovednici rastuţeni (zbog smrti svetog Mihajla). Naprotiv, neka znaju daje
prestavljenje takvih lica za Crkvu Boţiju nepokolebiva tvrĊava, za nas koji smo ostali -
utvrĊenje u istini, a za njihovu pomraĉenu prelest - izobliĉenje.

2) Ĉoveka spasava vera koja kroz ljubav dela (Gal. 5, 6). Stoga vas i sada i uvek
molim da verno ispunjavamo Boţanstvene zapovesti i da uvek budemo spremni za ishod,
tj. za smrtni ĉas, s obzirom na njegovu neizvesnost. Vi, naime, znate da je otac naš, koga
smo pomenuli, odjednom bio obuzet silnim bolovima i vrelom vrućicom, da bi sledećeg
dana postao bezglasan, a trećeg dana predao duh svoj Gospodu. Pre njega znameniti
petropavlovski iguman Atanasije nije ni jedan dan preleţao u bolesti, već je gotovo odmah
bio uzet iz ljudske sredine. Mi ĉujemo da neki umiru poraţeni munjom, a da se drugi
utapaju u moru. Jednom reĉju, ima mnogo neoĉekivanih sluĉajeva zbog kojih treba da
pazimo na sebe. Mi treba da se bojimo da nas Ċavo iz dana u dan ne obmanjuje
zaboravljanjem smrti, te da nas iznenada ne privede poslednjem ĉasu u krajnjoj
izbezumljenosti, pri ĉemu nećemo biti u stanju da bilo šta uĉinimo na delu pokajanja. Zar
nas ne plaše navedeni primeri? Zar ne dolazimo do trepeta kad pomišljamo da u tom ĉasu
svezani jezik ni glasa ne moţe da ispusti? Duša koja izlazi, odvajana od tela, nema nikog
ko bi joj pomogao iako moţda ima mnogo prisutnih koji plaĉu. [Njoj moţe pomoći samo]

231

dobra savest. Stoga vas molim i prosim da se postaramo da uvek prebivamo u
ispovedanju, u suzama, u molitvama, u poslušanju, u smirenoumlju, u usrdnom sluţenju i
u svakom dobrom delanju kako nas poslednji ĉas ne bi zastao u nemaru i bezbriţnosti i
kako ne bismo, po [reĉima] molitve svetog Davida, zaspali na smrt (Ps. 12, 4).

3) No, moţda će neko reći: "Ja ţelim, ali ne mogu". Kakve li reĉi? Kad bi se radilo o
neĉemu što izlazi iz prirodnog poretka, ja bih se saglasio da je nemoguće, na primer, leteti
povazduhu, ili hoditi po moru, ili govoriti nosom, ili mirisati jezikom. Sve sliĉno je
nemoguće i neprirodno. MeĊutim, ukoliko se radi o onome što je prirodno i što zavisi od
proizvoljenja, sliĉna reĉ je laţna. Jer, kao što moţemo da smo rasejani i da se smejemo, mi
moţemo i da se smiravamo i da prolivamo suze. Kao što moţemo da se skrnavimo grešnim
ţeljama i pletenjem neumesnih pomisli, mi moţemo i da se saĉuvamo neporoĉnim i ĉistim
od strasti. Kao što moţemo da se ogorĉimo i da smo uporni u zlu, mi moţemo i da imamo
umiljenje i da se skrušavamo. Moţe da se desi da nas je zla pohota, prešavši u naviku,
uĉinila nemoćnim za dobro i silnim za zlo. Ipak, ne treba oĉajavati, nikako, već treba opet
da se rado laćamo za delo i da se na svaki naĉin staramo da ne samo ni jedan dan, nego
ni jedan ĉas ne provodimo nemarno. Naprotiv, uvek treba da smo trezvoumni i bodri,
neporoĉni i ĉisti i da se prilepljujemo uz Boga, kako bismo i mi mogli reći; Prilepi se duša
moja uz tebe, a mene prihvati desnica tvoja (Ps. 62, 9). Na taj naĉin, dobro prošavši
ovdašnje prebivanje, mi ćemo se preseliti sa dobrom nadom i dobiti Carstvo nebesko.

244.
1) Vrativši se sa sahrane halkidonskog episkopa Jovana, on pohvaljuje bratiju
što ih je našao u običnom dobrom poretku i ţeli da uvek budu takvi; 2) potom
izobličava nerazumnost nekih glasina o kojima je čuo; prva glasina: episkop je

bio svet i po veri i po ţivotu - kako je onda tako umro (od proliva); druga
glasina: mi po vaskrsenju nećemo prepoznavati jedni druge, budući da tela trule

i raznose se neznano kuda; 3) na kraju iznosi savet: "Čuvajte veru, budući da
vidite koliko ima zastranjivanja, te ţivite sveto, s obzirom da znate kakvim i

kolikim vetrovima na nas duva neprijatelj" (4, 22)
1) Na kratko se odvojivši od vas prethodnih dana, ja sam se opet vratio i zatekao
vas u meĊusobnom miru i dobrom nastrojenju. I ja sam zablagodario Gospodu zbog vašeg
poretka, koji je svojstven poslušnicima koji su iskusni i utvrĊeni u dobru. U njemu se još
više utvrĊujte blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista kako biste i u mom smirenom
prisustvu i u mom odsustvu uvek ostajali zdravi i nepovreĊeni. Uzrok mog odvajanja beše,
kao što znate, smrt blaţenog halkidonskog mitropolita Jovana. Dobrim podvigom se
podvizavajući, put skonĉavši i veru odrţavši, on je otišao Gospodu da primi venac
ispovedništva sa ranijim svetim ocima i bratijom našom.
2) MeĊutim, poneki su u nedoumici što je on umro od iscrpljujućeg proliva i [pitaju
se]: "Da je bio dobar, zar bi loše završio". Oni su bolesni od nepoznavanja stvari, budući
da se dobra ili loša smrt ne odreĊuje naĉinom konĉine. Naprotiv, [dobra smrt se odreĊuje]
oĉuvanjem Pravoslavne vere i besprekornim ţivotom. A pokojni je upravo takav bio. Nema
niĉeg prekornog u [ĉinjenici] da je [ĉovek] skonĉao od vodene bolesti, od proliva ili od
neĉeg drugog razornog, na suvom ili na moru. Jer, [naĉin] ne zavisi od nas, već od
skrivenih sudova Boţijih. Bog zna šta je za koga korisnije: On ustrojava i produţetak ţivota
i njegovu konĉinu.

232

Drugi neki se, na propast onih koji slušaju, spore [tvrdeći] da se pri preporodu [tj.
u novom ţivotu], kada Sin Boţiji doĊe da sudi svima, mi nećemo meĊusobno poznavati.
Jer, govore, tako nešto neće biti moguće s obzirom da ćemo od truleţnih, kakvi smo,
postati netruleţni i besmrtni, usled ĉega neće biti ni Jelina, ni Judejca, ni varvarina, ni
Skita, ni roba, ni slobodnjaka, ni muškarca, ni ţene, već će svi biti anĊeloliki. Ja, pak,
tvrdim da će biti moguće da se prepoznamo. Najpre, setite se da [je reĉeno]: Što je
ljudima nemoguće Bogu je moguće (Lk. 18, 27). Osim toga, mi ni samo vaskrsenje ne
ispovedamo na osnovu ljudskih mudrovanja. Jer, za to mudrovanje je savršeno
neshvatljivo kako će istrulelo telo, koje je posvuda razneseno, koje su zveri pojele, ptice
iskljuvale ili ribe progutale, poslednjeg dana biti sabrano i vaskrsnuto. Pa ipak, neizrecivom
silom Boţijom svako telo će se sabrati u celinu i vaskrsnuti. I svaka duša će poznati svoje
sopstveno telo, sa kojim je proţivela na zemlji. A ukoliko pozna svoje telo, nesumnjivo će
poznati i telo svoga brata.

Osim toga, takvo mudrovanje vodi odricanju budućeg suda. Jer, sud ne biva nad
nepoznatim licima: niko ne privodi na sud ljude koji ne znaju za sebe i druge, već poznate,
kao što je napisano: Obliĉiću me, u metnuću pred lice tvoje grehe tvoje (Ps. 49, 21).
Prema tome, ukoliko ne budemo prepoznavali jedni druge, nama se neće ni suditi. A ako
nam se ne sudi, mi nećemo dobiti dostojnu nagradu za svoja dela. Prema tome, kako će se
ispuniti ono što je Gospod rekao apostolima: Sešćete i sami na dvanaest prestola i suditi
nad dvanaest plemena Izrailjevih (Mt. 19, 28), ukoliko oni ne budu znali one koje sude?

Na taj naĉin se odasvud dokazuje da je neumesna takva pretpostavka i da je po
neĉastivosti ravna Origenovom basnoslovlju. Mi, pak, bratijo, verujmo da ćemo vaskrsnuti i
da ćemo prepoznavati jedni druge premda ne u svojstvima truleţnosti, kao što smo sada,
nego u krasoti netruleţnosti po neizrecivom Boţijem htenju, kao što su i naši praroditelji u
raju i pre prestupa prepoznavali jedno drugo, budući netruleţni. Oni su se i posle prestupa,
tj. podvrgnuvši se truleţnosti, takoĊe prepoznavali. Stoga treba verovati da će i u budućem
veku brat prepoznavati brata, otac ĉedo, ţena muţa, prijatelj prijatelja, dodaću - i
podviţnik podviţnika, ispovednik ispovednika, muĉenik svog sastradalnika, apostol apostola
i svi sve, kako bi stanište svih koji se vesele bilo kod Boga, koji zajedno sa svim ostalim
darovima udeljuje i uzajamno prepoznavanje.

3) Molim vas da krepko ĉuvamo svetu veru, s obzirom da vidite koliko ima
skretanja od nje. Mi smo duţni da blagodarimo Bogu što nismo upali ni u kakvu zabludu,
već smo dobili i drţimo Pravoslavnu veru. Na isti naĉin i ţivot treba da nam bude
neporoĉan, s obzirom da znate da Ċavo danonoćno na nas veje [svoj] vetar. Ipak, on ništa
ne moţe da nam uĉini ukoliko nas svagda nas nalazi ograĊene verom i ljubavlju prema
Hristu Gospodu. Stoga stojmo i od nas će pobeći ta aţdaja. Plaĉimo da bismo pogasili
raspaljene strele pohote. Smirimo se pod krepku ruku Boţiju i On će nas uzvisiti. Istrajmo
u savršenom trpljenju i Ċavo će išĉeznuti, a mi ćemo spaseni ući u Carstvo nebesko.

245.

1) Postoji običan i duhovni praznik; postoji obična i duhovna trgovina; 2) i mi
smo trgovci; naši biseri su vrline; najskupoceniji biser je Hristos Gospod; neka

svako od nas bude mudar trgovac; 3) naš trg su poslušanja, koja su ujedno i
biseri, i kupovina i cena (4, 23)

1) Na nekim mestima se povremeno dešavaju praznici, kao i sada u Nikomidiji. Na
te praznike se skupljaju ljudi i prodaju i kupuju. [Njihovo skupljanje] traje kratko, s

233

obzirom da se brzo razilaze. MeĊutim, duševni praznik jeste jedan i neprekidan, s obzirom
da se rasprostire na ĉitav ţivot. Predmeti kupovine i prodaje u njemu nisu zlato i srebro,
nisu odelo i druge prolazne i truleţne stvari, već spasenje duše, veĉni ţivot i Carstvo
nebesko. Za njih ljudi treba da pokaţu sveukupno staranje. MeĊutim, oni se o njima
neznatno brinu, svo usrĊe okrećući na sujetne i truleţne stvari.

2) Nemojmo, bratijo, dozvoliti da skrenemo sa našeg glavnog cilja i od dobre
kupovine, već slušajmo Gospoda koji govori:Carstvo Boţije unutra je u vama (Lk. 17, 21).
Svakodnevno se najusrdnije trudimo da ga steknemo, ne sakupljajući zlato i srebro, već
pravu veru i neporoĉan ţivot, poslušanje, trpljenje, smirenoumlje, velikodušnost i ljubav,
koja je sveza savršenstva (Kol. 3, 14). Vi ste dobri trgovci koji ste ostavili sve i umesto
svega kupili dobri, predobri i najskupoceniji biser - Hrista, u trenutku kad ste rešili da
uzmete krst i da idete za Njim u prepodobiju i pravdi. Praznik je vreme radovanja i
nedremljive bodrosti. Stoga i mi budimo radosni i bodri, na sadašnjem prazniku kupujući
svoje spasenje. Dobar je prodavac onaj ko u svemu dejstvuje sa poboţnom paţnjom i
nikada ne izlazi iz sebe. Dobar je kupac onaj ko radosno prima bešĉašće. Dobar je menjaĉ
onaj ko daje krv i prima Duh kroz trpljenje s kojim ostvaruje poslušanje.

3) Pošto se naša reĉ kosnula poslušanja, uspoštujmo one koji u kuhinji ispunjavaju
svoj red [sluţbe] s obzirom da se više trude [od drugih] i da nose breme ostalih, ljubavlju
ispunjavajući zakon Hristov. Uspoštujmo i one koji se staraju o neophodnim potrebama
bratije kao dobre i iskusne ekonome u Gospodu. Uspoštujmo i one koji rado i poboţno
uĉestvuju u psalmopojanju, jer su dostojni velike nagrade. Pogledaj kakav je ţivot naš,
kakvo dejstvovanje, kakva blaţena kupovina, koju su obavljali i svi sveti oci naši sa punom
usrdnošću. Dobro je obavivši i uspešno okonĉavši, i mi ćemo se sa radošću vratiti kući, po
reĉi svetoga Davida: Povrati se, o dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod uĉini dobro (Ps.
114, 7). Neka bismo svi mi u ĉas smrti ispustili takav glas kao molitvu na odlasku, kako
bismo potom dobili veĉni ţivot u Hristu Isusu, Gospodu našem.

246.

1) Bog je Sina svog Jedinorodnog poslao u svet kao Iscelitelja svih naših
duhovnih i telesnih bolesti i Darodavca svih dobara; i svako po sebi zna šta je
On učinio i šta sada čini; 2) i kako da se ne voli takav Dobročinitelj iz sve duše; i

kako, pak, da ne mrzimo našeg zlotvora i upropastitelja (4, 24)

1) Nastupio je poĉetak nove godine. Na ovaj dan se u JevanĊelju ĉitaju sledeće
reĉi: Duh Gospodnji je na meni; zato me pomaza da blagovestim siromasima; posla me da
iscelim skrušene u srcu; da propovedam zarobljenima da će biti pušteni, i slepima da će
progledati; da oslobodim potlaĉene; i da propovedam prijatnu godinu Gospodnju (Lk. 4,
18-19). Pošto je Sina Boţijeg Jedinorodnog Otac poslao u svet kao Iscelitelja, potraţimo
kod Njega prosvećenje oĉiju naših kao slepi, osloboĊenje kao zarobljenici, utehu kao
skrušeni. Ko je, pak, slep? Onaj ko je oslepljen pristrašćem. Ko je zarobljenik? Onaj ko se
zavodi neumesnim pomislima. Ko je skrušen? Onaj ko je obremenjen gresima. Sve takve
isceljuje Gospod. Jer, On nije samo Lekar tela, već i duša. On nije bio prisutan telesno
samo sa onima koji su onda ţiveli, već je i sada uz sve prisutan nevidljivo i takoĊe ĉini
dobro uzimajući greh sveta i leĉeći svaku bolest i svaki nedug. Neka stoga niko ne ostane
neprosvećen i neisceljen, već neka pristupi sa verom da bi dobio blagoslov od Gospoda, i
milost od Boga Spasa svoga (Ps. 23, 5). O, neizrecivog ĉovekoljublja. On nas je iz nebića
priveo u biće, potom nas je pale podigao, da bi nam, kao treće, darovao blagodat

234

monaškog savršenstva. Ĉak i ako još grešimo, On se ne odvraća, već prima one koji
pristupaju. Kada smo skrušeni, On daje utehu, kada plaĉemo - teši, kada trĉimo maţe
uljem, kada smo iscrpljeni - krepi, kada smo ranjeni - leĉi, kada smo gotovi da se rinemo
na samo dno ada - pruţa ruku i ĉovekoljubivo izbavlja iz nevolje. Stoga bi po pravdi svako
mogao da kaţe: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps.
93, 17). Gurnut posrnuh da padnem, i Gospod me prihvati (Ps. 117, 13). Svako zna u
kakva je padao iskušenja i kako je odmah Boga nalazio kao Pomoćnika u svojim skorbima.
Osim toga, nas gladne Sveblagi telesno hrani godišnjim plodovima, a duhovno - Preĉistim
Tajnama više negoli majka i dojilja, ţeleći nas i grleći sa ljubavlju. Majka mlekom hrani
svoje ĉedo neko vreme, dok nam naš Vladika i Otac svoje sopstveno telo uvek daje na
hranu i piće. O, neispitljive dobrote. O, neprevaziĊenog dara.

2) Ko neće ljubiti takvog Dobroĉinitelja? Kako da se On ne ţeli? I kako da se uz
Njega ne veţemo do neraskidivosti? I zaista, ukoliko prema Njemu ne budemo na taj naĉin
raspoloţeni, zavapiće nebo i zastenjaće zemlja na nas, dok će nas kamenje izobliĉiti za
neosetljivost. Da do toga ne bi došlo, latimo se ljubavi prema Njemu, krajnje mrzeći Ċavola
i odvraćajući se od njega. Dobroĉinitelja treba voleti i ţeleti po meri Njegovih
dobroĉinstava, kao što i lukavog treba mrzeti po meri zlodela i odvraćati se od njega. Jer,
on je gubitelj našeg ţivota. On je, po reĉi Gospodnjoj, ĉovekoubica od poĉetka (Jn. 8, 44).
On je rod naš isekao na bezbroj sekti, ĉijim mudrovanjem ga kao grehovnim strelama
ranjava i ište da ga sasvim proguta. I kad ga ne bismo mrzeli, ne bi mogla da se naĊe
dostojna kazna koja bi nas muĉila po zasluzi: jer, mi bismo bili blagonakloni prema svom
neprijatelju i ubici. Beţimo, pak, bratijo, od njega, beţimo prema svojim silama. Šta znaĉi
to beţanje? Ono je uzdrţanje od zlih dela i pomisli, kao i prilepljivanje uz Boga i
posvećivanje dobrim delima. Stoga se latimo dobra sa svim smirenjem, krotošću i
blagopokorno sluţeći Gospodu u uverenju da ni jedno dobro koje nije ograĊeno smirenjem
nije zrelo i trajno. Ukoliko postoje oni koji nadmeno misle o sebi, neka se smire pod krepku
ruku Boţiju kako ne bi uzalud trĉali, već kako bi se udostojili Carstva nebeskog.

247.

1) Sada je vreme berbe vinograda, odakle moţemo izvesti pouku za sebe, s
obzirom da smo i mi vinograd; kao vinograd Boţiji mi treba da prinosimo

grozdove vrlina, svecelo se posvećujući Gospodu; 2) nemojmo se vraćati nazad,
niti hoditi dvema stazama; 3) kada neprijatelj počne da nas iskušava, stupimo u

borbu i savladaćemo ga (4, 25)

1) Danas ćemo se reĉju dotaći onoga što nam je pred oĉima. O ĉemu je reĉ?
Poĉelo se sa branjem groţĊa. Mi vidimo da se kod grana koje su obremenjene groţĊem
javlja radost i blagoslov, a kod oskudnih - tuga i gorĉina. "Šta mi imamo sa tim", reći će
neko od slušalaca. Imamo vrlo mnogo, s obzirom da se prenosno i mi zovemo vinogradom
Gospodnjim. Gospode, Gospode, pogledaj s neba i vidi i poseti vinograd ovaj, i utvrdi ga,
njega koga zasadi desnica tvoja (Ps. 79, 1516). Ne govori li Gospod i u JevanĊelju: Ja sam
ĉokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne
moţete ĉiniti ništa (Jn. 15, 5). Budimo u našem blagom Vladici s obzirom da je Njegov
nasad sliĉan vinogradu i prinesimo mu groţĊe vrlina kako bismo se udostojili Njegovog
blagoslova. I neka se ne desi da, prinoseći trnje i ĉiĉak strasti, potpadnemo pod osudu:
Svako drvo koje dobra roda ne raĊa seĉe se i u oganj baca (Lk. 3, 9). U odnosu na nas
sečenje se odnosi na smrt, a bacanje u oganj - na oganj veĉni, u koji će biti baĉeni svi

235

koji ĉine rĊava dela, koji odstupaju od ispovedanja [vere], koji tela svoja kvare porocima,
oblaci bezvodni, koje vetrovi vitlaju; drveta jesenja, besplodna, dvaput umrla, i iz korena
išĉupana; besni talasi morski koji se penušaju svojim sramotama; zvezde lutalice, za koje
se mrak tame ĉuva zanavek (Jd. 12-13). Stoga apostol Pavle vapije: Beţite od bluda, Svaki
greh koji ĉovek uĉini van tela je, a koji bludniĉi svome telu greši. Ili ne znate daje telo vaše
hram Svetoga Duha koji je u vama, koga imate od Boga i niste svoji? Jer ste kupljeni
skupo (1. Kor. 6, 18-10).

2) Kako da se ne stidimo neba i zemlje ukoliko se ponovo vraćamo nazad mi, koji
smo kupljeni ĉasnom Krvlju Hristovom? Kako da ne crvenimo pred samima sobom što se
spolja pokazujemo svetlima, a iznutra smo puni svake neĉistote? Dokle ćemo hramati na
oba kolena? Kada ćemo se, najzad, utvrditi na jednom putu? Jer, mudri govori: Teško
grešniku koji hodi na dve staze (Sir. 2, 12), tj. po stazi greha i vrline, s obzirom da one
nemaju ništa zajedniĉko. Ne moţe se blagoumnim nazvati sluga koji ĉas sluţi svom
gospodaru, ĉas njegovom neprijatelju. Mi treba u potpunosti da se posvetimo Bogu, s
obzirom da jedino na taj naĉin moţemo da postanemo priĉesnici ţivota po Bogu. Stoga se
nemojmo zadrţavati na ĉulnom kao beslovesne ţivotinje, već duševnim silama uziĊimo ka
zrenju nebeskog, ĉula obraćajući od truleţnog ka netruleţnom i od brzoprolaznog ka
neprolaznom.

3) Nemojmo, takoĊe, dopustiti da naš mudrijaš zla kvari srca naša otrovom zlih
pomisli. Naprotiv, ĉim on poseje pohotnu slast, ili kakvo drugo zlo, mi treba da poţurimo
da od sebe brzo odgurnemo lukavog laţljivca. Kako? Molitvama i moljenjima, suzama i
uzdasima i srdaĉnom skrušenošću. Takva je naša nevidljiva borba i takvo je neobjavljeno
sukobljavanje. Podraţavajući telesne vojnike, mi treba da gorimo duhom i da progonimo
svoje nevidljive neprijatelje. Primajući rane, oni ne odstupaju imajući nadu na nagrade. Ni
mi ne treba da se povlaĉimo ĉak i ako nas pokriju bezbrojne rane, već treba da stojimo i
borimo se budući ukrepljivani Boţijom pomoći. Ja vas za to molim s obzirom da se radi
toga i trudim, govoreći vam svoje kratke pouke. Ja se radujem zbog onih koji dobro hode i
uzdišem zbog onih koji se pokliznu. Stoga svi treba da pravo hodimo, da ĉinimo dobro, da
smo trpeljivi u psalmopojanju i molitvama, u sluţbama, u poslušanjima, u smirenju i Bog
mira će biti sa nama.

248.

1) Dobivši dar osvećenja, postarajmo se da ga sačuvamo, naročito beţeći od
telesne pohote: ona je protivna stanju blagodati, svrgava u ropstvo i donosi

strašljivost; 2) njeno umrtvljavanje pruţa sve suprotno (4, 26)

1) Ja se veoma radujem kada dolazi neki Gospodnji praznik. I pravo je. Jer, ulazeći
u zrenje tajinstva radi koga je ustanovljen praznik mi se prosvećujemo. Tako je i sada, na
dan Uzdizanja časnog i ţivotvornog Krsta. Jer, velika je radost što smo se udostojili
ne samo da vidimo, nego i da celivamo i zagrlimo drvo na kome su stajale noge Gospoda
našeg Isusa Hrista, i na kome je On raspet i prolio svoju ţivotvornu Krv. Poneko se mnogo
trudi da stekne mnogo propadljivog zlata. A mi odjednom imamo dar: tek što smo celivali
Krst, mi smo primili prosvećenje, osvećenje i izbavljenje. Tako je blagodat brza i tako se
dar vernima daje bez truda. Za ĉuvanje, pak, takve blagodati neophodan je trud molitve i
bodre paţnje, naroĉito stoga što se na ono što je lako steĉeno obiĉno lako[misleno] gleda i
ne ĉuva se kao što treba. Eto zbog ĉega vam i uzvikujem da se ĉuvamo od sliĉne pogreške
i da poĉnemo da marljivo ĉuvamo dar.

236

Mi svoja osvećena usta ne treba da skrnavimo laţnim reĉima i sujetnim
razgovorima. Mi svoje osvećene oĉi ne treba da pomraĉimo bludnim pogledima, niti da
svoje obasjano srce ocrnimo skvernim sećanjima. Apostol vapije: Da ne caruje, dakle, greh
u vašemu smrtnom telu, da ga slušate u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje grehu
za oruţje nepravde; nego predajte sebe Bogu, kao oţivljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu
za oruţje pravde. Jer greh neće vama ovladati, pošto niste pod zakonom nego pod
blagodaću (Rim. 6, 1214). Vidiš li da je greh carovao u zakonu, dok nas pravda, koja se
zacarila u blagodati, izbavlja od svakog greha. Jer, napisano je: Ali se opraste i posvetiste i
opravdaste imenom Gospoda Isusa Xpucma u Duhom Boga našega (l. Kop. 6, 11).

Uspoštujmo, molim, oĉišćenje i saĉuvajmo osvećenje. Kad smo već postali
poštovani, zbog ĉega sami sebe survavamo u bešĉašće? Zašto se preko mere staramo o
telu koje ćemo uskoro ostaviti u grobu? Zbog ĉega pohotnu slast smatramo prijatnošću,
kada je zaista smrtonosna bolest? Slast pohote jeste Ċavolova udica i razgoreva neugasivi
oganj. Pa ipak, mi ljudi stremimo ka njoj kao robovi, sami sebe predajući u plen.

Ja sam slušao kako je jedan od onih koji su bili obuzeti tom strašću govorio da je
bolje staviti omĉu na vrat, negoli robovati tom grehu. Jer, on kao ţestoki gospodar svome
robu nareĊuje: "Idi", i on ide, "doĊi", i on dolazi, "uĉini to", i on ĉini. Na isti naĉin on svom
potĉinjenom nareĊuje da ĉini i gore [stvari]: "Govori sramno", i on govori, "uĉini rĊavo", i
on ĉini.

Takav obiĉno stenje i trese se kao Kain: ploveći po moru on podozreva brodolom,
prolazi li po pustinji - boji se da ne padne u ruke razbojnika, udari li grom - ĉini mu se da
je radi njega [puklo], bljesne li munja - boji se da ga ne opali. Videći, on ne vidi i slušajući
ne ĉuje, imajući rastrojena ĉula. Šta je uţasnije od takvog ţivota? Meni se ĉini da je bolje
biti predan zverovima, negoli pogubnim strastima, s obzirom da od prvih gine samo telo, a
od drugih i duša i telo.

2) Kod vrlinskog [ĉoveka] biva sasvim drugaĉije. Budući slobodan od greha (ne
samo od slasti pohote, nego i od svake druge strasti), on se raduje i okuša zadovoljstvo u
samom sebi. On caruje pravdom i nije mu strašno ni na moru, ni na kopnu budući da u
njemu ţivi Bog, koga priziva u opasnim sluĉajevima: Ćeću se bojati zla, jer si ti sa mnom
(Ps. 22, 4); neću se uplašiti od mnoštva naroda, koji me okolo napadaju (Ps. 3, 7); zato se
nećemo uplašiti kad se zemlja zatrese, i premeste se gore u srca mora (Ps. 45, 3). Vidiš li
šta znaĉi dobar ţivot? On je pravi blaţeni ţivot. Njega smo i mi dobili po Boţijoj milosti. O
njemu sada treba da bude sve naše staranje i briga. Uzrevnujmo da još više napredujemo
u njemu, u svemu se potĉinjavajući sa poboţnošću i na delu projavljujući svako poslušanje,
smirenoumlje i duševnu ĉistotu.

249.

1) Gledajući kako se zasejavaju polja, steknimo pouku da se zasejavamo
semenjem duhovnih raspoloţenja; 2) noć raste: pobrinite se da se uzdrţite od
mnogog spavanja, kao i od svakog izlišnog zadovoljavanja telesnih potreba; 3)
car se vratio sa pohoda; ipak, nemojte padati duhom: prebacimo na Gospoda

tugu svoju (4, 27)

1) Sada je kod vreme za sejanje veštastvenog semena, tj. pšenice i drugog. Mi
vidimo kako ljudi od ranog jutra ţure na to delo i do noći se neumorno trude, na svaki
naĉin se starajući da dobro i dovoljno poseju za svoje godišnje telesne potrebe. Zbog ĉega,
pak, mi, sejaĉi duhovne setve, spavamo i ostajemo nezasejani sa neophodnim? I kako

237

ćemo potom izdrţati veĉnu glad? I kakvo ćemo opravdanje navesti za svoju nedejstvenost?
Bolje je da se probudimo iz sna i da poĉnemo da delamo još usrdnije od onih koji seju
veštastveno. Ko škrto seje, škrto će u ţnjeti, a ko sa blagoslovima seje, sa blagoslovima će
u ţnjeti (2. Kor. 9, 6). Šta, pak, mi da sejemo? Molitve, moljenja, iskanja, blagodarenja,
veru, nadu, ljubav. Eto semena blagoĉašća. Eto ĉime se hrani duša. Na veštastvenoj ţetvi
zemljoradnik strpljivo ĉeka ujutru i uveĉe da doĊe kiša. U našoj duhovnoj, pak, setvi mi
sami smo gospodari kiše i rose, tj. plaĉa i skrušenosti. Pošto je delo u našoj vlasti, ja molim
da sejemo mnogo i da obilno zalivamo, te će se umnoţiti porod naše pravde, kako bismo,
kad nastane duhovna ţetva, mogli ruke i krilo da napunimo duhovnim snopovima, te da se
udostojimo da ĉujemo: Blagoslov Gospodnji na vama (Ps. 128, 8). Blagoslovismo vas iz
doma Gospodnjeg (Ps. 117, 26). Trudove plodova svojih ješćeš; blaţen si, i dobro će mu
biti (Ps. 127, 2). Takva je naša reĉ o tome.

2) Hoću da vam, bratijo, napomenem da su noći kod nas poĉele da rastu po meri
smanjivanja dana. Vama je poznato da bdenje isušuje telo, a da ga mnogo spavanje
deblja. MeĊutim, zajedno sa debljanjem tela i strasti se hrane. Tim povodom imam nešto
da vam kaţem. Šta, naime? Svaki od vas ima psalam, ima pouku, ima molitvu. Sve neka se
srazmerno obavlja i sve neka bude za izgraĊivanje duše (1. Kor. 14, 26), na
blagoustrojstvo duha, da vas satana ne iskuša vašim neuzdrţanjem (1. Kor. 7, 5). I ja ne
govorim samo o snu, već i o hrani i piću i o svemu drugom. Jer, prekrasno je sve što je po
meri, s obzirom da nas ĉuva od skretanja na jednu ili drugu stranu i od saplitanja.

3) I sada ću nešto reći. Pošto se samodrţac [car] vratio sa pohoda, u vašim srcima
će se moţda podići pomisli o [smeru]kojim će poći crkvena dela, a posebno i naša. Mi o
reĉenome imamo rukovodstvo Pisma: Prenesi na Gospoda brigu svoju (Ps. 54, 23) i On će
uĉiniti. Ako je Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). Prošlih godina je On ĉuvao naš
ţivot i izbavljao nas od raznih iskušenja i skorbi. Mi se nadamo da će nas i ubuduće ĉuvati.
Mi samo treba da ţivimo dostojno JevanĎelja, da imamo nebeski ţivot i da smo na zemlji
kao stranci i došljaci. Jer, ko je od onih koji su odvajkada ušli u ovdašnji ţivot ostao u
njemu zasvagda? Nisu li svi koji su došli opet izašli kao iz strane zemlje? Jer, naše
ovdašnje prebivanje jeste stranstvovanje, a naš istinski boravak i nasleĊe jeste u drugom
ţivotu. Preselivši se u njega, neka bismo se udostojili da sa svima svetima postanemo
naslednici Carstva nebeskog.

250.
1) On ukazuje na veliko dobro obnavljanja ţivota u Hristu Isusu; 2) kakvo je
naznačenje tri sile duše i kako ih je iskvario pad; 3) on priziva da se ispravno

deluje svim silama [duše] i da se čuva blagorodstvo kojim smo u Gospodu
oblagoroĎeni; 4) on zaključuje: "Tako su dejstvovali oci, tako dejstvujmo i mi"

(4, 30)
1) Gospod naš Isus Hristos ima veliko i neizrecivo ĉovekoljublje prema nama. On
ne samo da je došavši blagovestio mir nama koji smo daleko i onima koji su blizu (Ef. 2,
17), po napisanom, već je i, uzišavši na nebesa, ostavio svete apostole da nam sliĉno
blagoveste, po pisanju blaţenog Pavla: Molimo u ime Hristovo - pomirite se sa Bogom. Jer
Njega, koji nije znao greha, uĉini grehom nas radi, da mi postanemo pravda Boţija u
Njemu (2. Kor. 5, 20-21). Eto bezmernog staranja o nama. Eto neizrecivog ĉovekoljublja.
Njega, koji nije znao greha, uĉini grehom nas radi. Kako i na koji naĉin? On ne govori o
grehu kao bezakonom delu koje se sa pravom osuĊuje. Nikako. Jer, On greha ne uĉini, niti

238

se naĊe prevara u ustima njegovim (1. Pt. 2, 22). [On hoće da kaţe] da se On obukao u
našu prirodu koja je povreĊena grehom da bi nemoći naše uzeo i bolesti poneo (Mt. 8, 17),
da bi se za nas raspeo i podvrgao se najsramnijoj smrti. Eto šta znaĉi: Njega... uĉini
grehom nas radi. Radi ĉega? Da mi postanemo pravda Boţija u Njemu. Kako? Kroz
izbavljenje od greha koji je dostojan osude i kroz ţivot i kretanje u Njemu. Zbog toga
[apostol] navodi: A saraĊujući s Njim, molimo vas da ne primite uzalud blagodat Boţiju (2.
Kor. 6, 1). Vidite li kako [nas] uverava i ubeĊuje. Šta znaĉi: Da ne primite uzalud blagodat
Boţiju. Znaĉi da mi ne treba da se vraćamo nazad, da se ne predajemo strastima od kojih
smo se odrekli i da ne narušavamo zavete koje smo dali pred Bogom i anĊelima kao
svedocima. Nego šta? Da hodimo u novom ţivotu (Rim. 6, 4), u ĉistom, neporoĉnom,
vrlinskom i nebeskom ţivotu.

2) Došavši dovde, hteo bih da vam pokaţem jednu skrivenu silu reĉi. O ĉemu se
radi? Ljudska duša ima tri sile: slovesnu, razdraţajnu i ţelateljnu. Delo slovesne sile je da
veruje u Svetu Trojicu. Delo razdraţajne sile je da se gnevi na zmiju kušaĉa i da ga ne
pušta u blizinu. Delo, pak, ţelateljne sile jeda ţeli i voli Boga koji nas je stvorio. Izmenivši,
pak, i preokrenuvši duševne sile, Ċavo je preko njih poĉeo da nam sprema propast. Kako?
On je ţelateljnu silu kod našeg praoca sablaznio na okušanje zabranjenog, razdraţajnu silu
je kod Kaina pobudio na ubistvo brata Avelja i slovesnom silom je ĉoveĉanstvo zaveo na
idolopoklonstvo. Eto kakav je naĉin delovanja zavidljivog neprijatelja našeg.

3) Mi, pak, treba da ostanemo u onome u ĉemu smo stvoreni: svima trima silama
mi treba da se utvrĊujemo u dobru i da se ukrašavamo Duhom, ne dozvoljavajući da
izgubimo blagorodstvo kojim nas je oblagorodio Gospod, usinovljujući nas Bogu i Ocu.
JevanĎelje govori: A onima koji ga primiše dade vlast da budu ĉeda Boţija (Jn. 1, 12).
Pošto smo postali ĉeda Boţija, nemojmo dopustiti da postanemo deca gneva. Pošto smo
imenovani naslednicima Boţijim, nemojmo dozvoliti da postanemo naslednici neugasivog
ognja. Pošto smo priznati za udove Hristove, nemojmo od sebe naĉini udove bludnice.
Nemojmo se obazirati na svet i na ono što je u svetu. Nemojmo okretati oĉi na lepotu
sadašnjeg ţivota, koja je sujetna i brzoprolazna. Pretpostavimo da smo se nasitili
zadovoljenjem pohote tela i krvi: MeĊutim, kakva je korist u krvi mojoj, kada budem silazio
u propast (Ps. 29, 10). Pogledajmo u grobove i uvidimo ĉime završava pohotna slast.
Pretpostavimo da smo okruţeni imanjima i novcem. I šta? Nismo li nagi ušli u svet? Nagi
ćemo i izići iz njega, ne noseći ništa osim ispravnih ili rĊavih dela. Stoga sveti David i
vapije: Jedno molih od Gospoda, i to traţah: da ţivim u domu Gospodnjem sve dane ţivota
moga, da gledam krasotu Gospodnju i da posećujem hram sveti Njegov (Ps. 26, 4).

4) Eto blaţenog ţivota. Eto dobrog udela koji su izabrali sveti oci naši, kao i blaţeni
ispovednik Pavle, koga sada pominjemo. Mi smo nešto malo ĉuli o vrsti i veliĉini njegovih
borbi i podviga. Podraţavajući njega, i mi usrdno produţimo napore našeg podviţništva i
podnosimo teret gonjenja koga smo se udostojili, ne odstupajući od uobiĉajenih naših
delanja. Neumorno hodimo svojim putem. Ukoliko se i spotaknemo, poţurimo da
ustanemo, savlaĊujući neprijatelja svog Ċavola kako bismo i mi dobili venac pravde sa
svima svetima u Hristu Isusu, Gospodu našem.

251.
1) On od svoje bolesti prelazi na misao o smrti i od stradanja u bolesti - na
večne muke; 2) on priča kako su se u dosadašnjem gonjenju jedni proslavili, a

239

drugi posramili i sasvim izgubili; 3) drugima on upućuje reč ţalosti, izobličenja i
zastrašivanja posledicama (4, 31)

1) Ja sam bio bolestan i vašim molitvama sam opet ozdravio. MeĊutim, dokle ćemo
se mi na taj naĉin vraćati zdravlju? Naravno, doći će smrtni ĉas kada više neće biti mesta
za takvo vraćanje. Doći će on i odvojiće me od vas: on će me poslati odavde na drugu
stranu. Ipak, vi zbog toga ne treba da pomišljate o sirotanstvu. Naime, ne laţe Onaj koji je
rekao: Neću vas ostaviti sirotne (Jn, 14, 18), i: Evo, ja sam sa vama u sve dane do
svršetka veka (Mt. 28, 20). Osim toga, mi ćemo se ugledati onoga dana. Samo kada bi bilo
moguće reći [da ćemo se videti] u neizrecivoj radosti i beskrajnom ţivotu. Šta sam, pak,
prepatio za vreme bolesti vi znate. Obuzet jezom, ja sam se podvrgao nepodnošljivoj
drhtavici, da bih uskoro bio obuzet palećom vrućicom ĉitavog dana. Stradajući, ja sam tada
pomislio neće li tako i u budućem veku od muka u tartaru prevoditi u geenu ognjenu, s
obzirom da će bedni ĉovek biti osuĊen na dve (ili i više) muka. I bilo da će se ĉovek
podvrći jednoj ili dvema mukama, već iz sadašnjih stradanja se moţe zakljuĉiti da je
neizdrţiv gnev Boţiji prema grešnicima. Obuzevši se strahom i trepetom, mi stoga treba na
svaki naĉin da se potrudimo da ne upadnemo u one neizdrţljive muke.

2) Eto, i sadašnje gonjenje je za pojedine posluţilo kao povod za projavljivanje
vrlina, usled ĉega su prosijali kao svetila vasioni, drţeći reĉi ţivota na moju pohvalu, ako
bih mogao da kaţem, za dan Hristov (Fil. 2, 1516). Koliko su dobra oni uĉinili? I kakvo su
savršenstvo dostigli? Oni su se sami spasli i[druge] spasavaju. Postavši opitni kroz trpljenje
iskušenja i oĉistivši se kao zlato u topionici kroz izgaranje u ognju skorbi i stradanja, oni i
druge privlaĉe [stradanju], postavši spasitelji mnogih - i svojih, i tuĊih. Za druge, uostalom
malobrojne, pak, gonjenje beše povod za rĊava dela zbog njihovog samovoljnog ţivota,
koji nije bio obuzdavan zakonom poslušanja i koji im je ostavljao slobodu da vrše svoja
stidna [dela]. Stoga je za njih veoma umesno reći reĉima Pisma: Potamne kao ĉaĊ izgled
njihov (Plaĉ. 4, 8).

3) Takvim ću i ja zavapiti: "Sinovi bezakonja, vi ste ostavili Gospoda, izmenili zakone
monaškog ţivota i ne umete pravo da hodite, već se kao hromi klatite tamo amo. Vi ste se
odvojili od svojih saputnika i postali ţenoljubivi. Jedni od vas ţive usamljeni, a drugi
uzimaju robove ili se ĉak upuštaju u trgovinu, pobuĊivani srebroljubljem. Vas ne plaši ni
proroĉko karanje, ni apostolska opomena, ni saveti moga smirenja. Jedan od [vas] je,
zarobljen lepotom, skliznuo u otimaĉinu i ĉak u odricanje od Boga. Šta ĉiniš, nesretni sine
pogibli? Koliko puta si pevao: Kuda ću poći od Duha tvoga, i od lica tvoga gde ću pobeći
(Ps. 138, 7). Ili hoćeš, potpuno zaveden, da se udruţiš sa zmijom koja je prelestila Evu i
koja je zajedno sa njom iz raja izagnala našeg praoca Adama? Ne misliš li da se još
odrekneš Hrista, sa kojim si se sjedinio kroz zavet devstvenosti, te da se spojiš sa grehom,
kroz koji je smrt ušla u svet? Zar ne ĉuješ šta uzvikuje JevanĎelje o onima koji postupaju
na takav naĉin: Crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi (Mk. 9, 44). Zar ne obraćaš paţnju
na ono što govori apostol: A bludnicima i preljubnicima sudiće Bog (Jev. 13, 4) Šta stiĉeš
vršenjem greha? Zar ne stiĉeš mrak i ubod srca maĉem? Zar se ne survavaš u dubinu
oĉajanja? Zar ne dobijaš samog satanu, koji te sada, kao nekada Judu, prinuĊava da se
uhvatiš za omĉu? Otrezni se, pomraĉeni. Beţi od smrtne zamke, izgubljeni. Nemoj dozvoliti
da se zapetljaš u adsku zamku, koja bi te prinudila da ovde ţiviš Kainovim ţivotom,
stenjući, tresući se i beţeći od svakog poznatog lica, dok bi u budućem ţivotu bio osuĊen
na geenu ognjenu, tj. kada doĊe Gospod... da se proslavi u svetima svojim i pokaţe se
divan u svima (2. Sol. 1, 10) koji su verno hodili u zapovestima Njegovim. On će njima dati
dostojne nagrade, a protivnike će poslati u beskrajne muke koje su im pripremljene".

240

252.
1) Bogojavljenje na um privodi veličinu dobara od dolaska Gospodnjeg na
zemlju u telu; 2) šta ćemo mi uzvratiti - mi dajemo svoj ţivot u krstonosnim
podvizima i sadašnje ispovedništvo pred ikonoborcima; samo istrajmo čvrsto i u

jednom i u drugom (4, 32)
1) Eto, pribliţava se praznik Bogojavljenja. Dan radosti je pred vratima, zaista
velike radosti, kakve nije bilo od veka. Jer, Sin Boţiji nam dolazi nishodeći nam kroz
roĊenje od Djeve i liĉno nam se javljajući, a ne više kroz zagonetke i simvole, kao što su
ga viĊali starozavetni oci. Ništa blaţenije se nije desilo u svim pokolenjima i ni jedno ĉudo
Boţije od veka nije bilo divnije. Stoga anĊeli blagoveste o tajni koja se izvršila, zvezda
ukazuje da se na zemlji rodio Prenebeski, pastiri ţure da ugledaju spasenje koje im je
blagovešteno, mudraci nose carske poklone i peva se neobiĉno nova pesma o neobiĉno
novom delu Boţijem, kojim se Bog na visini proslavlja i na zemlji širi mir. Apostol svedoĉi:
Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala,
to jest neprijateljstvo, ukinuvši telom svojim zakon sa njegovim zapovestima i propisima,
da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga ĉoveka, stvarajući mir; i da pomiri sa
Bogom i jedne, i druge ujednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu (Ef. 2, 1416).
Reĉeno su od veka hteli da vide proroci i pravednici, ali nisu videli osim u veri. Mi, pak, i
sagledasmo i ruke naše opipaše Njega, po pisanome. Videli smo... i objavljujemo o Slovu
ţivota: Ţivot se javi(1. Jn. 1, 1-2) i mi primismo usinovljenje.
2) No, šta ćemo uzvratiti Gospodu za sve što nam je dao (Ps. 115, 3).
PredupreĊujući odgovor, sveti David je uzviknuo: Ĉašu spasenja primiću i ime Gospodnje
prizvaću (Ps. 115, 4). I mi se, bratijo, radujmo što smo se udostojili da uzvratimo Gospodu
za sve što nam je dao. Kakvo je to uzvraćanje? Krstonosni ţivot koji smo prihvatili i
ispovedništvo u kome stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Boţije (Rim. 5, 2). I reĉeno
treba da praznujemo kroz ĉitav ţivot, a ne samo jedan dan. Oni koji se upravljaju telom i
nalaze se u plenu strasti ne mogu da praznuju, ĉak i ako liĉe na one koji praznuju, budući
da su robovi strasti i prodani grehu, kao što je napisano: Svaki koji ĉini greh rob je grehu.
A rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek (Jn. 8, 3435). Mi smo se udostojili da se
nazovemo sinovima po blagodati, usled ĉega ćemo u kući ostati vavek samo ako prvobitnu
vepy do kraja ĉvrsto odrţimo (Jev. 3, 14). Ukrepljivani Duhom Svetim, stojmo, dakle, u
našem monaškom ĉinu i starajmo se jedan o drugome u podsticanju na ljubavi dobra dela
(Jev. 10, 24), u poslušanju, smirenju, krotosti i u svim drugim prekrasnim staranjima, ne
slabeći u svojoj rešenosti, već dodajući usrĊe na usrĊe, utoliko više što vidimo da se
pribliţava dan Gospodnji. Jer, pribliţava se veliki i slavni dan u kome će Sudija svih da se
otkriveno javi i bude viĊen u slavi u kojoj su ga videli apostoli pri Boţanstvenom
Preobraţenju, svakome dajući po delima njegovim. Neka bismo i mi sa svima svetima videli
kako sa blagoprijatnim licem gleda na nas i kako nas prima u Carstvo svoje nebesko.

253.
1) Izrailju koji stranstvovaše u pustinji beše obećan pokoj; meĎutim, nisu svi
ušli u njega; i nama je obećan pokoj; ali moţe se desiti da ne uĎemo svi u njega;
2) šta da radimo da bismo ušli - ne treba da postupamo kao što su oni postupali

(4, 34)

241

1) Eto prelazimo iz godine u godinu, iz jednog vremena godine u drugo, od
praznika ka prazniku i nema nikakvog zaustavljanja u ovom ţivotu. Svakako, mi ćemo
morati doći i do njegovog kraja i preći u pokoj svoj. Napisano je: Jer ko je ušao u odmor
Njegov i sam je poĉinuo od dela svojih, kao i Bog od svojih (Jev. 4, 10). O kakvom se
pokoju radi? O Carstvu nebeskom, na koje nas apostol podstiĉe, govoreći: Postarajmo se,
dakle, da uĊemo u taj poĉinak, da ne bi ko nao no istom primeru nepokornosti (Jev. 4,
11). Šta onhoće da kaţe? Bog je Izrailjcima obećao da će ih uvesti u obećanu zemlju. Oni,
meĊutim, nisu ušli stoga što su se pokazali kao nepokorni i ogorĉili ga. Ni mi, dakle, nikada
nećemo ući u Carstvo nebesko ukoliko smo nepokorni Njegovim zapovestima. Gospod
govori: Ĉetrdeset godina negodovah naraštaju onom, i rekoh: Vazda se zabluĊuju srcem
(svojim), i oni ne poznaše puteve moje, tako se zakleh u gnevu svome: Neće ući u pokoj
moj (Ps. 94, 1011). Tako je bilo kod njih. Kod nas se, pak, pokornost od svakog oĉekuje
tokom ĉitavog ţivota, a ne samo ĉetrdeset godina. Ukoliko se ne postaramo da ispunimo
sve zapovesti, Bog i za nas moţe reći:Neće ući u pokoj moj. Kosti onih koji nisu ušli pale su
u pustinji. Ukoliko ni mi ne uĊemo, i naša tela i duše će biti baĉeni u geenu ognjenu. I ta
kazna će biti neuporedivo teţa, budući daje napisano: Kad neko prestupi Zakon Mojcujev,
no iskazu dva ili tri svedoka, ima da umre bez milosti; zamislite koliko će sada teţu kaznu
zasluţiti onaj koji gazi Sina Boţijega, i Krv Zaveta kojom je osvećen za nesvetu drţi, i Duha
blagodati vreĊa (Jev. 10, 28-29).

2) Koji uzrok je njima pregradio ulazak? Neverje, roptanje, hula, protivreĉenje,
ogorĉenost, gordost, blud. Eto šta ih je pogubilo. Beţimo i mi od tih strasti kao od ognja,
verujući obećanjima Boţijim, budući da je moćan da ispuni ono što je obećao. Nemojmo
roptati (up. 1. Kop. 10, 10), ni huliti, niti se ogorĉavati, ni protivreĉiti. Budimo meĊu sobom
blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio nama (EF. 4,
32), svagda noseći na telu umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4, 10) i uvek budući gotovi na
smrt za Gospoda. Svagda se obnavljajmo molitvama, moljenjima, suzama, zrenjima
nebeskih viĊenja. Ţiveći na taj naĉin mi nećemo ući u zemlju kojom teĉe med i mleko, kao
drevni, već u zemlju krotkih, gde je izvor ţivota i besmrtnosti, gde je krasota nebeskog
Jerusalima, gde je radost i veselje, gde je blistanje blaţene i ţivonaĉelne Trojice...

254.
1) Devstvenost je iznad bračnog ţivota; 2) blagodareći Bogu što nas je
udostojio tog zvanja, pazimo da ne padnemo; 3) koje ćemo sredstvo upotrebiti -
borbu i pobedu višeg nad niţim, čemu su usmereni svi naši podvizi; 4) dodaću
joj jednu reč: vratio se brat Memnon; primite ga sa bratskom ljubavlju, kao što

je u priči otac primio sina koji je bio otišao od njega (4, 35)
1) Takmiĉari se na trkalištima sastaju jednom godišnje na kratko vreme, a potom
se natecanje završava: pobednici i pobeĊeni, kao i gledaoci se razilaze. Oni, pak, koji su na
poprištu devstvenosti ne hode jedan dan, već ĉitav ţivot. Njihov put i njihovo hoĊenje po
njemu su nevidljivi, kao što je nevidljiva i borba koju imaju sa nevidljivim neprijateljima.
Devstvenost je najviša vrlina, koja doseţe do samih nebesa. Ljudi se po naĉinu ţivota dele
na dve [grupe]: na one koji ţive braĉno i na one koji ţive bezbraĉno. Oni koji ţive braĉnim
[ţivotom] sastavljaju donji svet, a bezbraĉni ispunjavaju gornji svet. Jedni podleţu
robovanju truleţnosti, a drugi se udostojavaju da blistaju netruleţnošću. Onaj ko bi video
ĉoveka sa krilima sa pravom bi se zadivio, s obzirom da vidi izgled i ĉoveka i anĊela. Sliĉno
ioni koji podviţniĉki ĉuvaju devstvenost predstavljaju neko ĉudesno viĊenje i za anĊele i za

242

ljude. Jer, oni su i u telu i iznad tela, u svetu i iznad sveta. Za onoga, naime, ko se odriĉe
od sveta kaţu da je izabrao nadsvetski naĉin ţivota. I Gospod u JevanĎelju kaţe: Jer ima
uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi
uškopili; a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili Carstva radi nebeskoga. Ko moţe
primiti, neka primi (Mt. 19, 12). Vidite li da je za mnoge taj dar nesmestiv. On je ostavljen
samo za one koji se raspinju naĉinom svog ţivota.

2) Radujmo se i saradujmo se meĊusobno, blagodarimo i bezmerno zahvaljujmo
što smo po Boţijem ĉovekoljublju prizvani da tako veliko zvanje, kojim se Bog proslavlja i
kome se ljudi dive. Osim toga, trudimo se da vodimo što paţljiviji ţivot, s obzirom da su
mnogi padali sa takve visine i u davna vremena, i danas. Jedni su se bili naduli
prevaznošenjem, drugi su bili poraţeni nemarnošću i neradom, što dušu privodi u pogibao.

3) Koje je sredstvo kojim se izbavljamo od reĉenoga? Ptica u svom letu nalazi
sredstvo da se izbavi od bede. Jer, osetivši blizinu lovca, ona rastavlja krila i preleće na
drugo mesto, izbegavajući ulovljavanje. I mi kada pristupi lovac duša naših, tj. Ċavo treba
da, okriljeni duhom, zrenjem poletimo gore, traţeći ono što je gore... i misleći o onome što
je gore (Kol. 3, 12). Ukoliko nam predlaţe pohotnu slast, mi treba da se postidimo
blagorodstva duše. Ukoliko pokreće dejstvo greha, mi svom mišlju treba da zamislimo
strogost suda. Suprotstavljajući jedno drugom i pomisli odbijajući pomislima, mi ćemo se
spasti od pogubnika. A kakav je venac podviga? Za telesne borce postoji truleţni venac, a
za nas - netruleţni. Oni imaju privremenu radost, a mi - veĉno veselje. I blaţeni smo mi
ako smelo pouzdanje i nadu kojom se hvalimo do kraja nepokolebivo odrţimo (Jev. 3, 6).
Stoga molim da istrajemo u molitvama i moljenjima, u skrušenosti i suzama, u
smirenoumlju, poslušanju, ispovedništvu i u drugim podviţniĉkim delanjima, te da, uz
Boţiju pomoć, odnesemo pobedu nad neprijateljem. O tome je dovoljno.

4) Sada [recimo] nešto o bratu Memnonu. On se nekako povratio i vratio, usled
ĉega treba da ga primimo, kako, , . ne bi bio savladan od prevelike ţalosti (2. Kor. 2, 7).
Hoću ipak da vam kaţem da je svaki koji ĉini greh ne samo rob... grehu (Jn. 8, 34), po reĉi
Gospodnjoj, već i mrzak ljubiteljima vrline. Oni bi se ĉak i postideli da ga celivaju kako se
ne bi okaljali njegovim grehom. MeĊutim, pošto ni Gospod naš Isus Hristos nije odbacio
bludnog sina koji se vratio, pošto je sve rasuo sa bludnicama, ni mi nećemo odbiti ovog
brata, već ćemo ga druţeljubivo primiti i sa blagodarnošću se razveseliti se zbog njegovog
povratka, moleći se za njegovo spasenje. Ispunjavajući zapovest kao uĉenici Gospoda
Spasa našeg, mi ćemo biti dostojni da nasledimo Carstvo nebesko.

255.

1) Koliko je kod nas bratije skončalo u izgnanstvu za ikonopoštovanje i od
muka; oni su svedoci istine Pravoslavlja; jeretici ništa slično nemaju, budući da
osećaju da im osnove nisu čvrste; mi smo, pak, nazidani na temelju apostola i
proroka; 2) za spasenje je nama neophodno jedino da na tom temelju zidamo
zlato i srebro, i drago kamenje, tj. svet i neporočni ţivot, čisteći se pokajanjem

čim se desi da sagrešimo u bilo čemu (4, 36)

1) Poĉinuo je brat naš Teodul. On beše jedan od boljih: po poslušanju iskusan i po
ispovedništvu ĉvrst. On je primio rane za Hrista, te je u tamnici i u izgnanju okonĉao ţivot.
Šta moţe biti radosnije od reĉenoga? Mnogo naše bratije (preko sto njih) su bili prognani
na [razna] mesta i, zasijavši poput zvezda, ostavili svoja sveštena tela kao svedoĉanstvo
Pravoslavlja onima koji sada ţive i potonjim rodovima. I ja ne govorim samo o našem

243

bratstvu, nego i o bratiji iz drugih manastira, koji su svoj ţivot završili u izgnanstvu. Eto
najvećeg utvrĊenja Crkve Boţije. Ona ima oblak svedoka o poklonjenju ikoni Gospoda
našeg Isusa Hrista, Preĉiste Bogorodice i svih svetih Njegovih. Ĉak i kad ništa drugo ne
bismo imali u rukama, reĉeno bi bilo dovoljno za dokazivanje istine onima kojima imaju
um. Neka se postide protivnici, tj. inoslavni. Jer, ko je od njih, boreći se za svoju veru, bilo
kada podneo takva stradanja? Niko i nikada. Oni sliĉno ţivotinjama u noći svoje jeresi
caruju i bivaju smeli. MeĊutim, kada se pojavi svetlost dana i kada kao Danica zasija
Pravoslavlje, oni se skrivaju u jazbine svog lukavog mudrovanja. I neka plutaju pri svetlosti
svog ognja, koji su sami zaţegli. Mi, pak, koji smo nazidani na temelju apostola i proroka i
bogonosnih otaca naših, ostanimo tvrdo ukorenjeni i ubuduće, ni malo se ne kolebajući
ljudskim zastrašivanjem.

2) Po apostolskoj zapovesti, nama za sticanje spasenja predstoji da, na osnovi naše
prave vere, zidamo zlato, srebro i drago kamenje, a ne drva, seno i slamu (up. 1. Kop. 3,
12), tj. hranu za oganj. Onoga ko je na taj naĉin utvrĊen, ništa ne moţe pokolebati u
njegovoj veri u Gospoda. Napisano je: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona
postavši za nas prokletstvo (Gal. 3, 13). Nemojmo dopustiti da opet potpadnemo pod
prokletstvo. Hristos nas je omio u Krvi svojoj, banji preporoda i obnovljenja Duhom
Svetim. Nemojmo dozvoliti sebi da se ponovo vratimo sramnim delima, od kojih smo se
odrekli. Ukoliko ne uĉinimo tako, moţe se desiti da nam u dan svog otkrivanja kaţe: "Ja
sam vas uĉinio svojim satelesnicima, a vi ste moje udove uĉinili udovima bludnice; ja sam
vas omio od grehova vaših, tako da nemate ni mrlje ni bore, ili što tome sliĉno (Ef. 5, 27),
a vi ste se opet obloţili smradom strasti i ocrnili sa prljavštinom grehova; ja sam vas obilno
ispunio umnom svetlošću kroz Duha Svetoga, a vi ste svoj um naĉinili staništem besnih
strasti; ja sam vas uĉinio sanaslednicima veĉnih dobara, a vi ste izabrali da budete
sanaslednici mog protivnika: Idite od mene prokleti, u oganj veĉni koji je pripremljen
Ċavolu i anĊelima njegovim (Mt. 25, 41)". Neka mi nikada ne bismo ĉuli taj strašni glas,
niti okusili takav neizdrţljivi gnev. Stoga sa svakom revnošću uzrevnujmo da steknemo
ĉistotu, suze i srdaĉnu skrušenost, ispunjavajući svoja poslušanja bez roptanja. Budimo
bodri na delu Boţijem danonoćno kako neprijatelj, prokravši se, ne bi progutao nepaţljivu
dušu. Zamke zmije se jedva izbegavaju pri budnosti. Pri spavanju, da li će se one izbeći?
MeĊutim, neko će reći: "Naša priroda je pala i nemoćna". Ja sam sa tim saglasan i nalazim
se u istoj prirodi. Ipak, evo šta molim: ĉim se desi nešto [što je izraz nemoći], neka se
odmah javi pokajanje, ispovedanje, skrušenost srca i ţivo stremljenje ka vaspostavljanju
ranijeg dobrog stanja. Tako dejstvujući svakodnevno, mi ćemo dostići ono što ištemo.
Dostigavši, pak, ono što ištemo, mi ćemo se udostojiti da ĉujemo i ţeljeni glas: Hodite
[blagosloveni]... , i postati naslednici Carstva nebeskog.

256.

1) Praznike treba praznovati sa duhovnom utehom; 2) praznici prolaze, a i čitav
ţivot će proći, što ne treba da zaboravljamo, već da uvek budemo gotovi za
ishod; 3) za njega treba da ureĎujemo svoj ţivot po spoljašnjem i još više -
unutrašnjem čoveku; 4) mi ne treba da odstupamo ni od čega neophodnog

(4, 37)

1) Prošli su praznici i Boţića i Krštenja Gospodnjeg [tj. Bogojavljenja], koje
smo praznovali u ĉast Gospoda Boga našeg u ovakvoj krajnosti [tj. u izgnanstvu].
Nemojmo, meĊutim, biti ţalosni zbog toga, već se vrlo radujmo što za Onoga, koji je radi

244

nas sebe ponizio uzevši obliĉje sluge (Fil, 2, 7), mi trpimo izgnanstvo i ţivimo u tuĊoj
zemlji. Jer, praznovati upravo znaĉi prilepljivati se uz Boga kroz udaljavanje od
veštastvenog i bespristrasnost prema svetu i svemu svetskome. Jer, šta ćemo reći o onima
koji ţive u pustinjama, gorama i provalijama zemaljskim? Zar oni ne praznuju? Oni još
bolje od drugih praznuju u svom bezmeteţju. Oni praznuju uzvišenije i bogopriliĉnije od
onih koji imaju mogućnosti da praznike provode u utehama, pirovima, jelima i piću,
zaboravljajući da sami sebe varaju. Njih stoga i Pismo oplakuje, govoreći: NaslaĊivaste se
na zemlji, i ţiveste raskalašno; uhraniste srca vaša, kao na dan zaklanja (Jak. 5, 5). Jer,
takvi su postali sliĉni svinjama koje su spremne za zaklanje: Njihov bog je trbuh, i slava u
sramoti njihovoj (Fil. 3, 19). Prema tome, praznici se bolje praznuju ukoliko pazimo na
sebe i ukoliko provodimo ţivot koji je dostojan našeg zvanja i ispovedanja Hrista.

2) Nemojmo, meĊutim, ispuštati iz vida da dani naši beţe kao na konjima, dok
vreme, kao nekakav toĉak koji se okreće, jedne uvodi u ţivot kroz roĊenje, a druge izvodi
odavde kroz smrt. I ona ih ne izvodi samo u jednom uzrastu i ne samo u jednakoj
pravovremenosti, već i starce pre mladih, i mlade pre staraca, i oĉeve pre dece, i decu pre
oĉeva, a ponekad i mnoge ljude zajedno svakog uzrasta. Tako je blagovoleo da ustanovi
Bog kako bismo se mi, usled neizvesnosti smrtnog ĉasa, svakog ĉasa pripremali za ishod.
Budimo trezvoumni i bodri kako nas smrt ne bi, došavši neoĉekivano, našla nespremne.
Jer, tada ćemo se raskajati, premda bez koristi i ploda. Zar ne znate da sam prethodnih
dana ja neoĉekivano pao u bolest? I umalo se duša mojanije uselila u ad. I premda sam se
sada popravio, ipak ne za svagda. Jer, svakako mi, ostarelom, već predstoji da vas ostavim
i preselim se ka ocima i braći mojoj. Molite se da se reĉeno desi u mojoj punoj svesti u
Hristu i u savršenom oĉišćenju savesti za sav moj ţivot. Pošto su me obuzele muke u
bolesti, ja sam pomišljao i govorio sam sebi: "Kada je ova muka [teška], kakva će tek biti u
budućem veku? I kad mi ne podnosimo tri ili ĉetiri dana stradanja, kako ćemo pretrpeti
veĉne muke".

3) Ja vam savetujem da o reĉenome i vi razmišljate, te da svagda o njemu
razmišljajući ţivite paţljivo. Po spoljašnjem ĉoveku [ţivite] sa svakom poboţnošću,
smirenoumljem, trudoljubljem i trpljenjem, a no unutrašnjem - sa ĉuvanjem srca i sa
[nastojanjem] da vam velika, lukava i zla zmija ne našaptava [zle pomisli] i ne napada vas,
kako od hrama Boţijeg ne biste pravili obitalište strasti. Na svaki naĉin se starajte da se
pokaţete ĉisti pred Gospodom, još ovde, pre budućeg veka, poĉevši da ţivite blaţenim
ţivotom. Jer, šta je blaţenije od ţivota sa ĉistim srcem i u miru sa Bogom. Reĉeno,
uostalom, nije moguće ukoliko ne prethode napori, molitve, suze, skrušenost, revnost,
gorenje duha. I pri svemu tome, neprijatelj ne prestaje da nas napada i da u nama
raspaljuje iznenadnu, neoĉekivanu i nevidljivu borbu. Nju on pokreće stoga što vidi da se
staramo da uziĊemo na nebesa i da se udostojimo neizrecive radosti.

4) MeĊutim, stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se
otkriti (Rim. 8, 18). Stoga se sa svom usrdnošću i sa svom krepošću vere i nade
podvizavajmo u voĊenju borbe kako bismo razrušili sve zamke demonske. Mi treba da
podraţavamo takmiĉare na trkalištu koji se napreţu da trĉe. Oni se pri kraju trke zadišu i
dospevaju veoma blizu nesvestice. Ipak, kod njih je trka kratka i venac truleţan, dok kod
nas bitka traje celog ţivota, usled ĉega je i venac netruleţan, kao što su i sve druge
nagrade veĉne. Neka bismo ih mi i dobili blagodaću i ĉovekoljubljem Gospoda našeg Isusa
Hrista.

245

257.

1) Treba da podraţavamo svete oce; meĎutim, podraţavaj one koji su istog roda
ţivota sa tobom, inače će proizaći šteta; 2) potom on navodi primere; 3) nemoj
se prihvatati onoga što nije tvoje; ukoliko si kinovijat - podraţavaj kinovijate;
potom ukazuje na lica; 4) pustinja pripada pustinjacima, a ti trpi opšteţiteljne

teškoće, kao i ja (4, 38)

1) Ĉitajući ţitija otaca naših i razmatrajući ih, mi se divimo. I pravo je. Jer, zaista su
divni oci naši budući da su u telu ţiveli anĊelopodobno sa svim bestrašćem i ugodili Bogu.
MeĊutim, mi ne treba samo da im se divimo, već i da ih podraţavamo prema
mogućnostima. Uostalom, treba da ih podraţavamo sa rasuĊivanjem, tj. konovijat -
kinovijata, bezmeteţnik bezmeteţnika, pustinjak - pustinjaka, iguman - igumana. Jer,
kakva je korist da podraţavamo onoga ko ne vodi isti naĉin ţivota sa nama. Jer, mi ne
samo da ne bismo imali nikakve koristi, već bismo oĉigledni imali i štete. Mnogi su iz
navodnog bogoljublja ostavljali svoj naĉin ţivota, ustremljavajući se ka drugome. Ipak, oni
su samo svoj izgubili, dok ţeljeni nisu stekli.

2) Kao dokaz reĉenoga setićemo se onoga što se desilo u našem rodu, ostavljajući
drevna kazivanja. Kakvu je korist pojcu donelo penjanje na stub? Nisu li ga sneli u
izvansebnosti? I sada on nije ni kinovijat, ni stubnik. Kakvu je korist doneo stub i
izvesnome Sapritu? Nije li on sa njega sišao radi Pravoslavlja, da bi potom pao u jeres i
postao izdajnik, te je sada najţešći meĊu progoniteljima? No, pogledajmo i na naše
bratstvo. Naš Petar je ostareo u poslušništvu i dobro u njemu napredovao. Potom je otišao
u pustinju vuĉen poboţnošću? Kako se, meĊutim, vratio odande i kakav je kraj imao znate
i sami jer ste videli svojim oĉima. Nije li i Amfilohije, koji još ţivi, najpre postao stubnik,
potom zatvornik, da bi sada sramno lutao tamo amo.

3) Sve reĉeno je bilo i dešava se po Ċavolskom iskušenju koje navodi da se borimo
za tuĊe, kako bismo i svoje izgubili. Stoga apostol vapije: Svaki, braćo, u ĉemu je prizvan u
onome neka ostane pred Bogom (1. Kor. 7, 24). Ako si prizvan kao bezmeteţnik, ti nemaš
šta da razmišljaš o opšteţiću. Ako si prizvan kao kinovijat, ti nemaš šta da nagaĊaš o
bezmeteţju. Neka svako u svom ĉinu ugaĊa Gospodu. Svako u svom ĉinu ima primere po
kojima treba da ureĊuje svoj ţivot. Ti podraţavaj one koji su prosijali u opšteţiću. Koje,
dakle? Ne samo drevne svetitelje, nego i one koji su u našem bratstvu bili i jesu.
Podraţavaj blaţenog Domentijana, ĉija je vera ognjena. Podraţavaj blaţenog Zosimu, ĉije
je poslušanje nelicemerno. Podraţavaj blaţenog Marka, koji je, primajući uvrede i bešĉašća
kao poĉast, umeo da svoje stanje saĉuva nepokolebivim. Podraţavaj Terentija, koji se,
sluţeći bolesnicima u kuhinji, nikada nije predavao malodušnosti, niti uklanjao od truda,
već se nije slagao da preĊe na drugo poslušanje kada su mu nudili. On je pretpostavljao
da se zlopati na starom poslušanju. Podraţavaj i drugu mnogu bratiju, koji su izuzetni u
svojim poslušanjima i ĉija imena se nalaze u knjizi ţivih. Eto koga da podraţavaš, a ne
pustinjake.

4) Neka pustinja i gore ostanu za avu Joanikija i njemu sliĉne. Ti zavoli poslušanje i
odsecanje svoje volje. On u sadašnje vreme ne trpi gonjenje, a ti si gonjen za pravdu. On
nije zakljuĉan u tamnicu, a ti prebivaš u tamnici radi Gospoda. On nije tuĉen, a ti si
pretrpeo udarce za Hrista. Sve što si ti pretrpeo jeste neuporedivo više od spokojnog
pustinjskog prebivanja. Ja smireni ću reći nešto i o sebi samom. Pošto sam nedostojno
postavljen za vašu glavu, treba li da se udaljim u pustinju i da ostavim nastojateljstvo, ili
treba da zapoĉnem neki drugi naĉin ţivota. MeĊutim, glavi i pastiru nije svojstveno da tako

246

postupa, budući da je duţan da svoju dušu poloţi za ovce svoje. Ni vi ne treba da
pomišljate, niti delate nešto drugo od onoga što sada jeste. Jer, od toga dolazi besplodnost
i nered predstojećeg ţivota, a od trpeljivog prebivanja u poretku zavedenog poslušniĉkog
ţivota dolazi duhovna plodnost. Stoga neka svaki hodi onako kako ga je Gospod podario i
prizvao. Neka tako ţivi i ugaĊa Gospodu da bi se udostojio da ĉuje: Dobro, slugo dobri i
verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću me postaviti; uĊi u radost gospodara svoga
(Mt. 25, 21).

258.

1) On pokazuje šta je monah; 2) potom izobraţava u čemu su se sadašnji
monasi udaljili od ranijih; 3) potom napominje da je to [odstupanje] protivno
Reči Boţijoj; 4) najzad (objašnjava) kako da se pokaţu ispravni u rečenome i

pobuĎuje ih na nspravku (4, 39)

1) Ništa nije blaţenije i uzvišenije od našeg ţivota. Jedino treba da ţivimo po svom
imenu i da nemamo suprotno ţivljenje. Monah je onaj ko jedino na Boga gleda, jedino
Boga ţeli, jedino Bogu stremi, jedino Bogu hoće da ugodi i jedino u Bogu nalazi mir,
postajući vinovnik mira i meĊu drugima. Onaj, pak, kod koga postoji razdor, zavist, deoba,
po pisanome jeste kratkovid... zaboravivši svoje oĉišćenje od starih grehova (2. Pt. 1, 9).

2) Krivi znaju zbog ĉega sam ja to rekao. I nisam rekao da bih vas ogorĉio, već da
bih vas utvrdio da ubuduće ne padate u ista sagrešenja. Naši oci nisu prihvatali
ogovaranje: onaj kobi ĉuo ogovaranje zatvarao je uši, ili bi ga okretao na dobru stranu.
Sada, pak, mi lako otkrivamo sluh klevetniku i slušamo ga sa ţeljom sa kojom nikada u
crkvi nismo slušali ĉitaĉa. Kod naših otaca se nije govorilo ništa neprepodobno, već sve
tiho i pristojno, dok sada govore sa gnevom, vikom i iskrivljenim licem. Moţe li šta biti
ruţnije? Kod naših otaca nije bilo roptanja, već je svako sa blagodarenjem primao ono što
mu se davalo, usled ĉega je gorko postajalo slatko, i neprijatno prijatno. Sada, pak, mi
ropćemo i osuĊujemo ne samo sami za sebe, već i pred svima, kako bismo stvorili što više
roptaĉa i više Boga oţalostili.

3) Ne treba tako da bude, bratijo moja, ne treba. To nije monaško delo. I nije mali
greh osuĊivanja i vreĊanja. Jer, reĉeno je da opadaĉi... neće naslediti Carstvo Boţije (1.
Kor. 6, 10). Ni roptanje nije mali greh, budući da je napisano: Nemojte roptati kao što neki
od njih (Izrailjaca u pustinji) roptaše, i izgiboše od istrebitelja (l. Kop. 10, 10). Ni
praznoslovlje nije mali greh, s obzirom da je pisano: Nikakva rĊava reĉ da ne izlazi iz usta
vaših, nego samo dobra za izgraĊivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima
koji slušaju. I ne ţalostite Svetoga Duha Boţijega, kojim ste zapeĉaćeni za dan izbavljenja
(Ef. 4, 29-30). Vidite li ĉime opominje apostol? Mi, naime, praznoslovljem ţalostimo Duha
Svetoga. Ili, zar se ne bojimo što ćemo na dan suda biti duţni da, po reĉi samog Gospoda,
damo odgovor za svaku praznu reĉ?

4) Zašto posle svega ne pazimo na sebe? Zbog ĉega se ne pripremamo da budemo
u dobrom stanju pred onim što će nas zadesiti? [Recimo] da su te uvredili. Podnesi uvredu
velikodušno i podavi u sebi ogorĉenje, kao što je ĉinio sveti David: Smutih se i ne govorih
(Ps. 76, 5). Na taj naĉin će uvreda proći, a tvoja vrlina ostati vavek. [Recimo] da je
postavljena hrana koja ti ne odgovara. Ti, meĊutim, blagodari za ono što se ima. Jer, ono
što ti osuĊuješ i smatraš lošim drugi bi ţeleli makar da probaju. Uostalom, kad se sa nama
ne bi dešavalo nešto sliĉno kako bismo mogli dokazati svoju poslušnost? I kakva je
njegova pohvala? Ni uzdrţanjem, naime, ni bdenjem, ni leţanjem na goloj zemlji, niti sa

247

bilo kojim drugim podvigom mi ne moţemo da se pokaţemo iskusni u ţivotu kao sa
odsecanjem svoje volje, tj. sa muĉeništvom koje je nerazdvojno od opšteţiteljnog ţivota.
Sveti apostol Petar zapoveda: Odbacivši, dakle, svaku zlobu i svako lukavstvo i licemerje, i
zavist i sva ogovaranja, ţarko ţelite razumnoga i pravoga mleka, kao novoroĊena deca, da
o njemu uzrastete za spasenje, ako već okusiste daje blag Hristos Gospod (1. Pt. 2, 13),
ako ţelite veĉni ţivot, ako ne odbijate da sledite dobre savete i ako ne se umarate i ne
padate duhom, svagda se odvraćajući od sagrešenja i padova. Postajući iskusni na taj
naĉin, mi ćemo se nesumnjivo udostojiti veĉnog ţivota u Hristu Isusu.

259.

1) Mi treba da se sećamo onoga što nam je darovano domostrojem
Ovaploćenja; 2) treba da ţivimo obnovljenim ţivotom, tj. po njegovom duhu; 3)

treba da beţimo od vethosti, tj. od pohotne slasti i zavisti, od kojih dolazi svo
zlo; 4) treba da revnujemo za svako dobro, voleći i nevolje radi njega (4, 40)

1) Mi treba da smo ţeljni slušanja Reĉi Boţije kao što ţedni ţele da piju, i gladni da
jedu. Jer, mi od slušanja dobijamo veoma mnogo: od nemarnih postajemo revnosni, od
revnosnih najrevnosniji. Kakvu reĉ mi sada slušamo? Jer Bog tako zavole svet da je Sina
svoga Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima ţivot veĉni
(Jn. 3, 16). I On ga nije jednostavno dao, već ga je [dao] do smrti, i mo do smrti na krstu
(Fil. 2, 8). Mi smo bili robovi Ċavola zbog Adamove neposlušnosti, savladani smrću, prodani
grehu i potĉinjeni truleţnosti. MeĊutim, došao je Jedinorodni Sin Boţiji, kao što je pisano, i
cede dao za izbavljenje svih, te ne samo da nas je izbavio od vlasti smrti, nego nas je i
omio od naših grehova svojom Krvlju (Otk. 1, 5), naĉinivši nas naslednicima svoga Carstva.
Vidiš li Njegovu krepku i silnu ljubav? Vidiš li bezmernu milost Njegovog ĉovekoljublja?
Kako su nepostiţne Njegove milosti i kako su neispitljive Njegove štedrosti, koje je bogato
izlio na nas kroz Isusa Hrista, Spasitelja našeg.

2) Šta ćemo na to reći mi, bedni i šta ćemo pomisliti? Da li ćemo se opet vratiti na
greh? Hoćemo li poţeleti ropstvo? Hoćemo li izabrati bešĉašće, truleţnost i osudu? Ne bilo.
Mi koji umresmo grehu, kako ćemo još ţiveti u njemu? Ili zar ne znate da svi koji se
krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstismo? Tako se s Njim pogrebosmo kroz
krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Oĉevom, tako i mi hodili u
novom ţivotu (Rim. 6, 24). Hodimo, dakle, bratijo, u novom ţivotu kako što smo obećali
iznova prilikom primanja shime. Ţivimo u pravdi i prepodobiju, kao što i dolikuje svetima
(Ef. 5, 3), u miru i jednomisliju, u ĉasnosti, u blagorodstvu i poboţnosti, u svetosti i
bestrašću, ne povodeći se za preĊašnjim ţeljama iz vremena vašega neznanja (1. Pt. 1,
14), već kao od ognja beţeći od ranijih pristrašća, budući utvrĊeni na kamenu vere naše.

3) Eto šta je obnovljenje. A šta je vethost? Grehovna slast, kojom je bio ulovljen
naš praotac Adam (postavši izgnanik iz raja i potpavši pod breme sadašnjeg
mnogoplaĉevnog ţivota našeg) i zavist, kojom se raspalio Kain i ubio svog brata Avelja
(stoga što je prednost data njegovim darovima, usled ĉega je potom ĉitavog ţivota stenjao
i drhtao). Od dve navedene strasti u svet je ušlo bezbrojno zlo, zbog koga je došao potop
(koji je istrebio sve ţivo na zemlji), te gorki udeo Sodoma i Gomora (koji su ognjem i
sumporom pretvoreni u pepeo radi ukazanja na njihovu neĉastivost). Vidite li šta su uĉinili
greh i pohota oĉiju sa nadmenošću ţivljenja?

4) Kao što je već reĉeno, mi smo milošću Boţijom prizvani, dobili slobodu i potekli
ka usinovljenju. Stoga stojmo u slobodi kojom nas je oslobodio Hristos i saĉuvajmo u slavi

248

kojom nas je proslavio, izbegavajući sve ništavno i sve smatrajući bezvrednim zbog Hrista.
Bešĉašće smatrajmo ĉašću, ţalost radošću, rane - nasladom, gonjenje - blaţenstvom, smrt
- ţivotom, kao što su ĉinili i pomenuti sveti oci naši i bratija, ĉija su imena u knjizi ţivih. I
mi ćemo, ţiveći na takav naĉin, sijati kao svetila vasioni, drţeći reĉi ţivota (Fil. 2, 15-16),
dok ćemo se u budućem ţivotu udostojiti nasleĊa Carstva Boţijeg.

260.
1) On ukazuje da uvid u ţitija svetih u nama oţivljava sve dobro i odbija sve

loše; 2) potom priziva da ih svako po vrsti svog poslušanja podraţava; 3)
[najzad] savetuje da se izbegava neposlušnost, lenjost i roptanje (4, 41)

1) U ove dane, ĉitajući ţitija svetih otaca naših, mi crpemo veliku korist i
uĉestvujemo u radosti koja se ne moţe opisati. Jer, šta je slaĊe od razmatranja njihovih
besmrtnih dela, ĉuda i pobede nad demonima? Meni se ĉini da ĉak i kamenje oseća tu
korist, a ne samo slovesan ĉovek. Od toga se prosvećuje um ĉovekov, odbijajući
pomraĉujuće mudrovanje tela, dok duša stiĉe umilenje, uzlazeći ka boţanstvenoj ljubavi.
Najistinitije se moţe reći da je (sabor svetih) Boţiji edemski raj koji je ispunjen i ukrašen
raznovrsnim duhovnim plodovima, a ne veštastvenim rastinjem. U njemu miriše miris
ţivota. U njemu zmija ne ujeda, već dobija rane, i ne izgoni, već biva izgnana, kao što i
priliĉi. S obzirom da je Carstvo Boţije u nama, neće pogrešiti onaj ko svete nazove
Carstvom nebeskim. U njima je poĉinuo sveblagi Bog. I kao neki štedroljubivi Car, On
svojim slugama deli darove. I šta bi nam posle reĉenoga predstavljala zemaljska carstva?
Šta predstavlja ništavna slava i stomak koji će se ukinuti? Šta je zlato i srebro, i svetle
odeće, i svaka druga sujeta? Ono se ĉak ne moţe ni porediti sa [nebeskim], kao uostalom
ni svetlost sa tamom, ţivot sa smrću i istina sa snom.

2) Ukoliko je sve kao što smo rekli, radujmo se radošću neiskazanom i
proslavljenom (1. Pt. 1, 8) što smo dobili bolji deo išto smo poĉeli da pripadamo izabranom
rodu, koji sija nebeskim blagorodstvom. I nemojmo se samo radovati, već porevnujmo i da
podraţavamo njihove vrline prema svojim silama kao bi bilo oĉigledno da ne nosimo
prazno ime, [tj. da se ne desi] a imamo izgled poboţnosti, a da smo se sile njene... odrekli
(2. Tim. 3, 5). Dolazeći u apoteku, svako bira lek prema svojoj bolesti. Ţeleći da dobro
podraţavamo svete, i mi treba da izabiramo primere koji su srodni sa našim ţivotom,
crpeći korist iz njihovog ţivota. Ja nedostojni ću gledati na one koji su bili dostojni pastiri,
ekonom - na one koji su verno i razborito upravljali gazdinstvom, a skladišnik - na one koji
su rasudljivo i savesno drţali skladište. Sliĉno treba da postupa i kanonarh, kuvar,
trpezarac i svi ostali, u skladu sa svojim poslušanjem. Dobri primeri će se naći za sve,
ukoliko samo hoćemo da ih vidimo i da ih podraţavamo.

3) Neka ni kod koga ne bude neposlušanja. Ĉim si pozvan, javi se. Jer, govoriti:
"Doći ću, saĉekaj malo", nije bezgrešno delo, niti izmiĉe osudi, naroĉito ukoliko je upućeno
ekonomu. Neka se niko ne odriĉe svog poslušanja, već neka ga do smrti blagonaklono
ispunjava, što i predstavlja monaško savršenstvo. Neka niko ne ropće, osuĊujući naše
mesto što nema jednog ili drugog. Jer, on potpada pod sud onih koji su roptali u pustinji i
ĉija je pogibao uţasna (Bro. 16). O kome se radi? O neznalicama, netrpeljivcima i onima
koji imaju detinji um. Oni nisu dostojni ni da vazduh udišu, a kamoli da primaju tolike
utehe. Uostalom, sveblagi Bog naš neka urazumi nerazumne, razumne još više umudri i
sve spase u svom Carstvu, u Hristu Isusu, Gospodu našem.

249

261.

1) Sve ono što se ţeli po duhu sveta jeste kratkotrajno, dok je jedino vrlina
večno blaţena; 2) nju ublaţavaju čak i ovde, kao što vidimo iz svakodnevnog
spominjanja svetih u Crkvi; 3) a šta će biti tamo - tamo će sveti biti kao sunce i
biće sa Hristom; 4) porevnujmo da se udostojimo rečenog i da izbegavamo

suprotno (4, 42)

1) Neki od ljudi hvale bogatstvo, neki vlast, neki uspeh, neki nasladu. MeĊutim,
ništa od navedenoga nije dostojno ublaţavanja, stoga što ne prebiva za svagda, već
nestaje zajedno sa sadašnjim vekom. Ĉak ni ovde, navedeno ne teši na dugo. Ono se
samo pokazuje i odmah išĉezava, kao san. Jedino je vrlina dostojna ublaţavanja kao posed
koji je veĉan i koji svoje posednike ĉini blaţenim. Setimo se koliko je od vajkada bilo
vlastelina i onih koji su se tešili. Pa ipak, ni jedan nema spomen sa pohvalom. MeĊutim,
slava vrlinskih [ljudi] jeste neugasiva.

2) Reĉeno se moţe videti iz onoga što mi ĉinimo. Juĉe smo ublaţavali svetog
Zlatoustog, a sada ublaţavamo uvekspominjanog Jefrema, da bismo sutra ublaţavali
drugog svetitelja. Na taj naĉin oni kao svetilnici tokom ĉitave godine jedan za drugim sijaju
na svodu Crkve. Njihov spomen otvara naša usta na hvalu i osvetljava naše hoĊenje po
Bogu. Stoga je istinita sveštena reĉ: Jer koje unapred pozna, unapred i odredi, da budu
saobrazni liku Sina Njegova, da on bude PrvoroĊeni meĊu mnogom braćom. A koje
unapred odredi, one i prizva; a koje prizva one i opravda; a koje opravda one u proslavi
(Rim. 8, 29-30). Šta ćemo na to reći? Zar mi nismo zajedniĉari takvog prizvanja i slave?
Naravno da jesmo. Ni nama smirenima nije tuĊ krstonosni ţivot i nagrada blaţenstva. Jer,
mi sve do sada trpimo gonjenje, mimo ranijih podviga dobrog ispovedništva. Koliko je
samo divna sila vrline. Išta samo ona daruje onima koji se nje drţe.

3) I to je ovde. A šta će biti u budućem veku? Ko uopšte moţe izobraziti ono
blaţenstvo i onu slavu? Gospod o tome govori: Tada će ce pravednici zasjati kao sunce
(Mt. 13, 43). On sam jeste Sunce pravde i obećao je da će i pravednici, koji su mu
saobrazni, zablistati kao sunce. I apostol tvrdi: S Njim stradamo da se s Njim i proslavimo
(Rim. 8, 17). Gospod je od Oca molio: Oĉe, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom
gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn.
17, 24). Vidite li gde ćemo otići? Gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. 3, 1), gde je
radost i veselje, gde su horovi anĊela i Crkva prvorodnih koji su napisani na nebesima, gde
su bratija koji imaju isti ĉin sa nama. Tamo ćemo i mi uskoro otići i tamo ćemo se
obradovati Njemu, koji snagom svojom gospodari vekom (Ps. 65, 67). On ne gospodari
nad vekom tokom hiljadu ili deset hiljada godine, već nad vekom koji ne stari i koji nema
kraja.

4) Ko je dostojan reĉenoga? Onaj ko je revnosan, te se svakog dana i ĉasa drţi
trezvoumlja i bodrosti kako ne bi zadremao dušom. Jer, ukoliko dremamo, strasti kao zveri
napadaju na nas i savlaĊuju dušu. Sve, pak, dok prebivamo na straţi i bdimo nad sobom,
otimaĉ nas neće pokrasti, niti će nas oteti zmija. Prema tome, neophodno je bdeti i umom
razmatrati ono što smo ranije naveli, kao i njegovu suprotnost, tj. muke koje prete onima
koji se protive volji Boţijoj, neugasivi oganj, tamu najkrajnju, neuspavljivog crva i sve
drugo. Jer, ispunivši se takvim pomislima, mi ćemo moći da mimoiĊemo zamke Ċavolske,
da bez prekora preĊemo tamo i dobijemo Carstvo nebesko.

262.

250