Dmitry Glukhovsky - Sumrak

Dmitrij Gluhovski SUMRAK

Capitulo II Trik-pitanje: Gde se nalazi Ulica Izamne u Moskvi? Ako razmišljam zdravom logikom, u ovom gradu nema mesta za avenije, bulevare i trgove nazvane u čast bogova Maja. Međutim, u ruci mi je bila cedulja s adresom „Ulica Izamne br. 23“, i tamo su me čekali. Nešto mnogo važnije od moje sudbine zavisilo je od brzine kojom ću uspeti da pronađem ovu ulicu. Glupo je i pomisliti da su na mapama i auto-kartama Moskve obeleženi svi sokaci i kuće koji postoje: u njoj je bilo i previše tajnih mesta. Ipak, nisam gubio nadu da ću pronaći ulicu najstarijeg iz panteona majanskih bogova, i nastavih da lupom milim po ogromnoj topografskoj karti grada. * * * Jednostavno, nije trebalo da se latim ovog prevoda. Trebalo je mirne duše da nastavim da prevodim statute preduzeća, uputstva za upotrebu bele tehnike, ugovore o isporuci drvne građe... Ono na čemu sam i zarađivao za život. Uz to, španski nikad nije bio jezik koji najbolje znam. Ipak, toga dana, ništa drugo mi nije preostalo: kad sam na mrki polirani sto stavio gumicama uvezane tanke mape sa prevedenim ugovorima, službenik je, izbrojavši moj honorar, raširio ruke: „To je sve zasad. Više nisu ništa doneli. Navratite posle praznika...“ I okrete se prema kompjuteru, gde ga je strpljivo čekao pasijans, omiljen među svim kancelarijskim besposličarima. Poznajem ga otprilike tri godine, još od kada je došao u ovu prevodilačku agenciju. I dosad nijednom nisam insistirao kada bi mi on ovako ravnodušno izjavio da ću u najboljem slučaju nedelju dana ostati bez novca. Međutim, ovog puta, nešto se u meni prelomilo, i rekoh: „Zar baš nema ničega? A da proverite, a? Shvatate li da sam upravo dobio račun, nemam predstavu kako da ga platim.“ On se odvoji od monitora, začuđen mojom upornošću, i obrisavši nisko čelo, s podozrenjem procedi: „Je l’ vi beše radite sa španskim?“

Račun je zaista ležao na mom stolu, i njegov četvorocifreni iznos me je terao da rizikujem. Tri godine španskog jezika na univerzitetu, kou sam završio pre petnaestak godina... Ogromni amfiteatri zamagljenih prozora, zagušljiva prašina od krede koja se podiže sa izgrebanih klupa, beskorisni arhaični udžbenici, koji podučavaju Servantesovom jeziku na primerima zvaničnih kontakata sovjetskih građana Ivanova i Petrova sa senjor Sančezom i Rodrigezom. Me gustas tu. I to je sve. Pa dobro, imam rečnik kod kuće... „Radim“, slagah stidljivo. „Odskora sam počeo.“ On me još jednom okrznu podozrivim pogledom, ali ustade sa stolice, ipak se odvuče u susednu sobu, gde su čuvali dokumenta, i vrati se sa teškom kožnom mapom sa poluizbledelim zlatnim monogramom u uglu. Takav dokument nisam nikada video ovde. „Evo“, on je s poštovanjem spusti preda me na sto. „Naš ‘španac’ nešto zadržava prvi deo prevoda, a već su nam doneli drugi deo. Kasnimo, bojim se da ne izgubimo klijenta. Zato vi nemojte da odugovlačite.“ „A čega sve ovde ima?“ Oprezno uzeh mapu u ruke izmerih je. „Nekakvi papiri... Arhivski, mislim. Nisam posebno zagledao, ionako imam čime da se bavim.“ On letimično baci pogled na monitor, gde ga je čekao otvoren špil karata i gde je otkucavao neumoljiv brojčanik vremena. Prevod je koštao trostruko više od običnog, i ja požurih da se sakrijem s njim dok se radnik nije predomislio. Mapa je izgledala tako raskošno, aristokratski, da nisam ni pokušao da je stavim u svoju odrpanu aktovku - ne znam zašto mi pade na pamet priča o večito gladnom Timu Taleru, koji se ispovraćao kad je prvi put probao skupu kremastu tortu. Izgubljena u arbatskim sokacima, prevodilačka agencija beše smeštena u starom zdanju od brvana, u kom se ranije nalazila dečja biblioteka. Bio sam u njemu još kada sam zajedno s bakom tražio knjižice o putu oko sveta ili pionirima herojima koje su mučili fašisti, zato su mi danas sedmične posete agenciji bile nekako nostalgične, kao poseta napuštenom i zarđalom zabavnom parku za odraslog čoveka koga su roditelji dovodili ovde da se igra trideset godina ranije. Vonj starih knjiga koji se uvukao u tapete i drvene zidove razbijao je oštar miris poslovnih dokumenata i slatkasti zadah zagrejane plastike koji se podizao s kompjutera. Za mene je ova agencija ostala dečja biblioteka... Eto, zato se sigurno u početku nisam mnogo začudio kad počeh da prevodim listove iz kožne mape.

Bio je dovoljan letimičan pogled da se zaključi - izvađeni su iz knjige, ne silom pokidani već pažljivo izvučeni; krajevi stranica su isečeni hirurškom preciznošću, jasno sam zamišljao ruku u gumenoj rukavici kako skalpelom prelazi preko starog toma rasprostrtog na operacionom stolu. Pijetet je u potpunosti bio razumljiv, knjiga koja je bila rastavljena iz nepoznatih razloga, sigurno je bila pravo blago. Na prvi pogled, stranice su bile stare najmanje dve stotine godina. Čvrst papir, mestimično boje peska zbog starosti, ali bez namere da istrune, bio je prekriven pomalo neravnomernim redovima gotičkih slova. Činilo se da su bila odštampana, ali pojedina su se razlikovala od ostalih. Stranice nisu bile numerisane, ali je na prvoj odozgo bilo označeno: Capitulo II. Prvo poglavlje je očigledno bilo kod tog prevodioca, koji je počeo da radi pre mene, ali je zakasnio sa razduženjem. Razlog takvog kašnjenja mi je bio jasan: letimično se upoznavši sa predstojećim poslom, već nisam bio siguran da i sam mogu da predam prevod u dogovorenom roku. Trebalo je nekoliko časova samo da se naviknem na neobična slova, još pola sata kako bih pronikao u prvi pasus nepopustljivog i od stajanja bajatog teksta. Dotad je napolju već pao mrak. Sve više sam radio noću, ležući u krevet tek u zoru i budeći se po podne. Kada bi stan počeo da tone u tamu, palio bih samo dve lampe - na radnom stolu i u kuhinji, i čitavu bih noć provodio lutajući između ove dve vatre. Na prijatnom žutom svetlu sijalice od 40 vati mnogo bolje sam razmišljao, dnevna svetlost mi je bola oči i probijala mi glavu: misli bi potpuno iščezle, negde se skrile i tamo sačekale veče. Radeći čitavu noć, obično sam odlazio u postelju oko pet sati izjutra. Navukavši teške zavese i ostavivši prve zrake sunca da se spolja ukrste, zaranjao sam pod paperjasti jorgan i momentalno tonuo u san. Snovi su mi u poslednje vreme bili čudni: iz nekog razloga sam često video svog omiljenog psa, koji je uginuo desetak godina ranije. U snu pas, naravno, nije ni sumnjao da je uginuo, i ponašao se sasvim kao živ. A to znači da sam morao da šetam s njim. U toku šetnji, on bi ponekad otrčao (i dok je bio živ retko sam ga vodio na povocu - samo kad bismo prelazili ulicu), i onda sam tokom velikog dela sna morao da ga tražim, vičući iz sve snage njegovo ime. Nadam se da susedi to nisu čuli. Nisam uspevao da ga pronađem svaki put pre buđenja, ali to nije bilo bitno: sledećeg jutra sam bi našao put do kuće, i već bi me nestrpljivo ćekao između jave i sna, veselo

grizući povodac koji je doneo. Toliko sam se navikao na ovo, da kada ga u nekom od snova nije bilo, probudio bih se i brinuo da mu se nije nešto desilo. Nije bilo jednostavno proniknuti u smisao prvih desetak redova. U najmanju ruku, petina reči nije postojala u rečniku, a bez njegove pomoći prepoznavao sam samo dve-tri iz svake rečenice. Uz to je iz nepoznatog razloga svaki novi pasus obavezno počinjao rečju „Da“. Iako su me svaki čas ometale žućkaste mrlje kojima vekovi prekriše listove knjige, marljivo sam ispisivao na papir reči koje pronađoh. Neke od njih sam kasnije morao da zamenim, pošto je prvi od predloženih prevoda bio netačan. I najčešće je traženo značenje bilo obeleženo skraćenicom „zast.“. Od prvog pasusa beše jasno - i ova hipoteza se kasnije potvrdila kada počeh da povezujem stvari u neverovatnoj priči koju mi je pripovedao nepoznati autor - da tekst predstavlja hroniku nekakve ekspedicije u šumovitim dolinama Jukatana, u koju se zaputio malobrojni španski odred. Datumi su se nalazili na narednim stranicama: opisani događaji su se odigrali pre skoro pet stotina godina. Sredina šesnaestog veka... Osvajanje Južne Amerike od strane konkistadora, setih se. Tekst koji ovde navodim, naravno, pažljivo je pročišćen, i imao je nekoliko redakcija. U početku je bio previše sirov i nerazumijiv da bih se odlučio da ga pokazujem drugima bez bojazni da budem ismejan. Da se prema ukazaniju brata Dijega de Lande, biskupa manastira u Isamali i glave franjevačkog reda Jukatana, mi zaputismo u jednu od udaljenih provincija od Manija, kako bismo sobrali i dovezli natrag sa sobom u Mani sve rukopise i knjige iz dva ovdašnja hrama. Da sa mnom iđahu blagorodni senjori Vasko de Agilar i Džeronimo Nunjes Balboa iz Kordobe, i beše nam potčinjeno okolo četrdeset pešadinaca i desetina konjanika, i dvoje taljiga s upregnutim konjima, kojima je trebalo da prevezemo u Mani sve rukopise i knjige, takođe i pratioci iz redova pokrštenih Indijanaca, koji je trebalo da nam pokažu gde se nalaze ti hramovi, a takođe i brat Hoakin, monah u svetu poznat kao Hoakin Herero, kojeg nam dodeli brat De Landa. Da je naš put vodio na jugozapad, na slabo istraženu teritoriju, i da nismo imali verne karte kod sebe, pa zato brat Dijego de Landa i rasporedi da na put krenu sa nama samo vojnici, rizikujući čak i odbranu Manija. I da rasporedi najpouzdanije pratioce, iz redova svojih ličnih tumača; svu

trojicu je brat Dijego de Landa sam krstio, i da se prvi zvao Gaspar Cu; drugi Huan Nači Kokom, a treči Ernan Gonzales; dvojica pripadahu narodu Maja, koji življaše na ostrvu Jukatan, a treći - Gonzales - mestik * (Vrsta meleza; prim. prev.), otac - Španac, majka - iz plemena Maja. Da me, pred polazak našeg odreda iz Manija, brat De Landa pozva kod sebe i objasni mi zadatak i njegovu važnost i reče da je naš odred samo jedan od mnogih koje je on, brat De Landa, poslao u sve krajeve sveta iz Manija, sa naredbom da se pronađu i sakupe sve knjige i rukopisi koje su napisali Indijanci i koje su čuvali na raznim mestima. I da su takvi odredi otišli na istok ka Čičen-Ici, i na zapad do Ušmala, i u Ekab i druga mesta. I da brat De Landa zatim proveri da li neko stoji iza vrata prisluškujući naš razgovor i tiho mi reče, da je našem odredu poveren najodgovorniji zadatak; da su mu ljudi od poverenja preneli glasine da navodno u udaljenim krajevima čak i pokršteni Indijanci nastavljaju da se klanjaju svojim starim bogovima, i njihove knjige ih pobuđuju da se okrenu od Hrista. I zato, reče brat De Landa, odluči da Indijancima oduzme sve njihove rukopise, a zatim i idole, pošto im kroz njih đavo iskušava duše. I ako se tome sada ne stane na put, ubrzo bi se neusklađene Maje ponovo mogle ujediniti i odbacivši Hrista okrenuti se svom satanskom mnogoboštvu; i tada Špance čeka novi rat, koji će baciti senku na sve malobrojne čarke prilikom osvajanja Jukatana. I da su velika skladišta rukopisa na severozapadu i severoistoku, u zabačenim gradovima Maja, ali prema iskazima ljudi od poverenja, najvažnija se nalaze nekoliko sedmica puta daleko ka jugozapadu od Manija, reče Dijego de Landa. Brat De Landa tuda i isprati mene, senjora Vaska de Agilara, senjora Džeronima Nunjesa de Balbou i sa nama brata Hoakina. I pošto teren beše još uvek nepoznat, dodeli nam najodanije ljude, koji ga izvestiše o hramovima na jugozapadu. Da naš odred napusti Mani naznačenog dana, 3. aprila 1562. godine od rođenja Hristovog, i zaputi se na sever, ne znajuči šta mu je sudbina, nit sumnjajući da će samo malobrojni iz pedesetočlane grupe uspeti da se vrate živi iz pohoda. Odvojih se od listova, zadenuvši olovku u rečnik. U tamnom prozorskom staklu ocrtavalo se moje lice: raščupana kosa (pokušavajući jz pronađem pravu reč, svaki čas sam rukom prolazio kroz nju), mekan i veoma bezobličan nos, okrugli obrazi, već solidno primetna linija drugog

podbratka... Prekoračivši tridesetu, mnogo puta sam se ozbiljno zakleo da se neću zapustiti. U toj životnoj dobi je, međutim, sve teže održavati težinu, telo se ponaša u skladu sa učitanim programom, čiji se cilj ekstremno razlikuje od tvog i svaka pojedena mrvica vapi da se nataloži u rapidno rastućem poretku masnih naslaga, koje te verovatno pripremaju za neke buduće crne dane. A i posle razvoda sam se potpuno zapustio... U toj meri su mi dozlogrdile crte lica, da bih ih rado zamenio za nečije tuđe. Posle trideset pete, na čovekovom licu se pojavljuju prvi nagoveštaji kako će ono izgledati u starosti. Zalisci koji se povlače nagore ocrtavaju skicu buduće ćele; bore više ne nestaju kada smiren izraz ili osmeh zameni namršten, koža postaje štavljena i rumen se sve teže probija kroz nju. Nakon trideset pete, vaše sopstveno lice počinje da se pretvara u memento mori, podsetnik za smrt, koja je uvek tu. U prilici sam da stalno posmatram svoje lice: što se nalazi tik uz prozor, iza kojeg se, kad sedam da radim, već obično smrači. Oprano staklo blista kao površina tamnog šumskog jezerceta, ocrtavajući obrise, ali upijajući boje. A meni se čini da se crte mog lica, koje se dobro vidi iz komšiluka, zajedno sa stonom lampom i već nejasnim konturama nameštaja, gipsanim radovima ukrašenim plafonom i masivnim bronzanim lusterom, ocrtavaju baš u gustom noćnom vazduhu. A možda one stvarno postoje tamo, spolja, još svetlije i jasnije, zavisno od jačine svetlosti moje lampe. Ali ja obično pogasim sva svetla noću, ostavljajući samo lampu nad radnim stolom i u kuhinji. Svetlo u kuhinji mi je uvek upaljeno, čak i kada sam ostanem u sobi, i gasim ga samo kad u nju uđe bledo jutarnje sunce. To činim tobože zbog ugođaja, ali u ovom stanu se ne može drugačije živeti. Prostran, star, sa visokim plafonima - samo je pomoću merdevina moguće zameniti pregorelu sijaiicu - sa rasušenim antikvarnim nameštajem od karelijske breze, koji se ne može popraviti ni po koju cenu, a žao mi je da ga prodam - stan sam nasledio od svoje bake. Dok sam bio mali, ona me je često uzimala sebi, a kad nje više nije bilo, i kad je stan pripao meni, kao da sam se stvarno vratio u svoje detinjstvo. Dok je baka bila zdrava, odlazio sam kod nje da prespavam, i nije me napuštao osećaj da njena kuća stvarno diše na neki način. Pre sam mislio, kad ona izađe napolje, da se po uglovima i dalje domunđavaju odjeci njenih misli, a u hodniku šumi eho njenih koraka. Sada mi se čini da stan jednostavno živi svoj lični život. Moji prozori gledaju na različite strane,

zbog čega je u hodniku često promaja, a slabo pritvorena vrata usred noći odjednom počnu da lupaju. Dešava se i da hrastov parket, postavljen pre sto godina, počne da škripi kao da neko korača po njemu. Parket se, naravno, može premazati specijalnim sredstvom, a na prozore postaviti duplo staklo, i onda će sva priviđenja nestati, ali meni se ovaj stan dopada baš ovakav... Živ. Pre nego što se ponovo udubim u tekst koji prevodim, još jednom pogledah kroz prozor. Nešto me je žacnulo... Neko vreme sam zabrinuto posmatrao crte lica utopljenog u ravnu glatku površinu noćnog vazduha pre nego što sam uspeo da se na kraju dosetim u čemu je stvar. Čovek u odrazu ogledala neprimetno se razlikovao od onog što me je još juče setno gledao s druge strane. Razlika je bila u očima. Obično pomalo mutne, sa staklastim odsjajem kao kod prepariranih veprova i medveda u čuvenoj arbatskoj lovačkoj radnji, danas kao da su same sijale. To ne čudi: prvi put nakon mnogo godina bavio sam se poslom koji me je zainteresovao. Da naš put prolazaše kroz zelene i vazda živopisne lugove, kojima na smenu dođe neprobodna džungla; i da se jedino blagodareći pomoći trojice naših vodiča probismo kroz rastinje koje beše nasred puta. I da dvojica domorodaca uvek behu ispred odreda kada to beše neophodno, te svojim duguljastim sečivima sekoše stabla, krčeći put, a odmah za njima i nekoliko vojnika, koji ih braniše od divljih životinja i neprijatelja. I da treći vodič obično beše pokraj mene, senjora Vaska de Agilara, te Džeronima Nunjesa de Balboe. Da se naš pohod zadesi na kraju sušnog doba godine, nakon kojeg na Jukatanu i u drugim krajevima zemlje ove počinju meseci kiša. Da se nadaleko od indijanskih naseobina osećaše u vazduhu miris paljevine, i sunce beše mutno od dima spaljenih stabala i žbunova, pošto u mesecu aprilu i maju, pre sezone kiša, Indijanci uobičajiše spaljivati vaskolika područja džungle i žbunje, tako ih pripremajući za setvu za narednu godinu. I da svi ravničarski krajevi zemlje majanske u toku tih sedmica behu prekriveni dimom i nakon toga šest meseci zaredom ovde kiša lije, i negde u decembru na zemlji nađubrenoj čađu i zalivenoj kišama Indijanci seju kukuruz, koji čudesno valjano raste, te jedan zemljoradnik može prehraniti dvadesetoro Ijudi. Da, po naredbi brata Dijega de Lande, izbegavasmo poznate puteve : zato se probijasmo sve sporije. I da isprva htedosmo ostaviti taljige,

naredivši delu odreda da se njima vrati natrag, ali nas zatim vodiči izvedoše na stari drum, skriven od nepoznatih očiju, zarastao u krošnje drveća; i da duž druma sretasmo kamene statue sa prikazima neverovatnih nakaza, kakve sretah u Maniju pokraj majanskih hramova. I da isto tako prolazismo pokraj stela pokrivenih sičušnim znacima, o kojima mi brat De Landa pripovedaše u jednoj od svojih beseda, da su tobože ovi mali znaci - slova jukatanskog jezika, koja on razume. Da je prvih dana naše putešestvije teklo bez prepreka i teškoča. Indijanska sela sretasmo na našem putu sve ređe; i nakon što dublje zađosmo u džunglu, više ne beše nijednog čoveka. I da nas divlje zveri ne bespokojiše, samo jednom noću stražar začu nedaleko u čestaru rik jaguara, i premda smo imali konje, zver nas nije pratila. I da nam Indijanci, koji behu sa nama, rekoše kako je to dobar znak. I da beše dovoljno hrane za nas, za vojnike i vodiče: uza se smo imali pršute i suvih lepinja, a ponekad vodiči sakupljahu za nas jestive plodove u šumi; nekoliko puta odlaziše i u lov, donoseći ubijene majmune drekavce, a četvrtog dana ustreliše jelena, čije smo meso pravično razdelili vojnicima, a lovci dobiše duplo više. Da petog dana puta, kad se naš odred zaustavi da predahne, pokraj mene sede jedan od vodiča, Gaspar Cu, i upita me šapatom, znam li zašto nas brat Dijego de Landa posla u ovaj pohod. I da mu ja, imajuči na pameti oprez, odgovorih kako nam beše zapoveđeno da tražimo neke knjige i da ih donesemo sa sobom u Mani, a za ostalo ne znam. I da me Gaspar Cu dugo posmatraše, a zatim otide i meni se tada učini da mi nije poverovao. Da mi se sutradan, dok sam išao na kraju odreda, zatvarajuči ga i pazeći na taljige, obrati drugi vodič, mestik Ernan Gonzales i, zamolivši da zaostanem kako nas ostali ne bi slušali, saopšti mi da u pojedinim krajevima Maja, delom u Majpanu, Jašunu i Tulumu, španski vojnici spaljivahu indijanske knjige i idole. I da me ovaj Ernan Gonzales upita, zašto oni to čine, i da nemam ja slučajno slično naređenje. Iako shvatih zašto nas je brat Dijego de Landa poslao u ovaj pohod, ipak odgovorih drugom vodiču isto što i prvom, rekavši da brat De Landa nije tražio od mene da spalim rukopise i statue već da je rekao da ih samo dovezem neokrnjene i očuvane u Mani, a ni sam ne znam zašto. Da sutradan, u razgovoru s mojim saputnicima, senjorom De Agilarom i senjorom Nunjesom de Balboom, saznadoh da se i naši indijanski vodiči raspitivahu za istu stvar i kod svakog od njih, ali ni jedan ni drugi ne

znadoše više o cilju naše ekspedicije od mojeg vodiča; a ja pak, u skladu sa naredbom brata De Lande i pažljivo slušajući glas svog anđela čuvara, ne rekoh o svojim saznanjima. I da se kasnije pokaza, da ova saznanja samo delimično behu tačna, ispade da istina beše daleko neverovatnija i mračnija nego što imadoh zamisliti... Odložih u stranu listove i rečnik, pogledah na sat: kazaljke su pokazivale pola dva ujutro. Grlo mi je presahlo; obično pijem čaj usred večeri radnim danom, oko jedanaest sati. Ustavši od stola, zaplovih kroz polutamu svoje sobe ka kuhinji. Večernji čaj za mene predstavlja čitav ritual, koji mi, pored svega ostalog, pruža mogućnost da na dvadesetak minuta zaboravim na misteriju mašina za veš i penala zbog kašnjenja isporuke ćureće šunkarice. Vodu grejem na šporetu na gas. Čajnik mi je baš u skladu sa stanom - isto je tako star, neverovatno zgodan - crven sa belim tufnama, emajliran, širokog nosa iz kog pre stavljanja na vatru moraš ispustiti sjajan zvižduk. Da bi ga skinuo sa vatre i podigao poklopac, moraš posedovati posebnu vatiranu proštepanu kuhinjsku rukavicu - takođe crvenu. Listove čaja zahvatam iz papirne kese srebrnom kašičicom čija je ručka uvijena u spiralu, i sipam ih u tamnoplavi porcelanski čajnik ručne izrade, koji je neko veoma davno dovezao iz Taškenta. Staviti dve kašike seckanih listova u opran i suv čajnik, preliti ih kipućom vodom, prekriti poklopcem i strpljivo čekati dugih pet minuta. Ispod poklopca i iz nosa za sipanje počinje da izlazi mirisna para, ona mami, ali ne treba žuriti, čaj još nije dovoljno odstajao. Obično učinim čekanje prijatnijim listajući novine koje sam kupio u toku dana, ali danas je sve bilo drugačije. Otvorivši sad već jučerašnja Izvestija, mehanički zaustavih pogled na jednom od članaka, ali pogled mi se nije zadržao na sitno napisanim slovima; spuštao se i gubio medu redovima. Nije mi uspevalo da se unesem; smisao teksta su prekrivale sablasne prepletene grane i lijane te džungle kroz koju se probijao odred Vaska de Agilara, Džeronima Nunjesa de Balboe i tog bezimenog pripovedača koji je opisao njihov pohod. Nakon nekoliko minuta, uhvatio sam sebe kako nepomično gledam u prostor između naslova i fotografije koja je bila u prilogu materijala o ogromnom cunamiju u Jugoistočnoj Aziji. Bez posebne znatiželje preleteh preko članka i presavih novine.

Mnogo više me je zanimalo zašto čovek koji dobija na ruke ovaj čudan tekst daje taj tekst na prevod u najobičniju prevodilačku agenciju. Za sve godine koliko radim u ovoj agenciji, nijednom nisam dobio ništa slično ovome; mislio sam da se knjigama poput ove bave sasvim drugačiji ljudi... Sigurno neki docenti, koji crpe svoje doktorske disertacije iz naredne temeljno proučene epizode Kortesove osvajačke ekspedicije. Teško da ovakva izdanja uopšte izlaze van granica arhiva akademskih biblioteka, gde se čuvaju pod staklom u posebnim mikroklimatskim uslovima. Moguće je, recimo, da se neke od njih pojave zaboravljene u magacinima privatnih antikvarnica, gde ih može pronaći poneki kolekcionar kome se posrećilo... Ali, ako takav kolekcionar ima dovoljno sredstava da kupi sličnu knjigu, zašto bi je onda davao u ruke nepoznatim prevodiocima, koji mogu izgubiti ili oštetiti neprocenjivo izdanje? Zašto ne bi pozvao nekog od tih docenata sa univerziteta svojoj kući, kako bi tu, na licu mesta, uz sav mogući pijetet prevrtao osetljive stare stranice, i ne samo prevodio već i davao neophodne komentare? Zašto da se takav posao poveri amaterima? I potpuno je nejasno kako je taj hipotetički kolekcionar mogao bezosećajno da ovakav primerak podeli na delove. Možda sam ja preuveličavao njegovu vrednost? Ili ju je vlasnik već dobio u takvom obliku? A možda jednostavno nije hteo da se čitav tom odjednom nađe u rukama previše znatiželjnog čitaoca? Čaj je konačno proključao; procedivši ga kroz cediljku u svoje omiljeno lonče u obliku bokala s uskim grlom (tako se sporije hladi), užurbano se vratih u sobu, u kojoj se u jakoj svetlosti stone lampe ljuljao u škripavom kožnom sedlu blagorodni senjor koji mi se još uvek nije predstavio, i dostojanstveno čekao dok ja završim sa poslovima i ponovo sednem do njega, kako bih saslušao njegovu priču do kraja. I dok hodasmo dalje na jugozapad, naš se odred susretao sa sve većim teškoćama; i mada zasad beše dovoljno namirnica za sve, vojnici počeše da gunđaju. I da, saslušavši jednog od njih, saznadoh da su mnogi već čuli za svrhu našeg puta i behu nezadovoljni time. Da i ja, zatim senjor Vasko de Agilar, i senjor Džeronimo Nunjes de Balboa bejasmo iznenađeni time, pošto svi vojnici koji pođoše s nama u pohod, ranije izvršavahu i ozbiljnije zadatke; među njima beše i takvih s kojima lično zapalih nekoliko pobunjeničkih sela.

I da vojnik koga saslušavasmo ništa ne sakri i priznade da uzrok takvog nezadovoljstva leži u glasinama koje neko odasla, prema kojima će svakog od nas prokleti indijanski bogovi ukoliko dotaknemo njihove svete knjige. I mada sam nagađao ko je širio ove glasine, odlučih da zasad ne kaznim te ljude, niti vojnike koji gunđahu. I kako brat Hoakin reče ovome da se ne plaši drvenih i kamenih idola već da se seti gneva Gospodnjeg, strašnog za sve koji zaboravljaju na onog koji ostaje u svakom trenutku istinski Bog; i reče da će nas Presveta deva zaštititi od đavoljih spletki ako Satana pokuša da napadne hrišćane preko indijanskih božanstava. I kada ovaj vojnik postiđen otide od nas, brat Hoakin naspe da ga išibaju, a da se oni koji osmisliše te bogohulne spletke pronađu i obese. Ali da se ja, kao i senjor Agilar i Nunjes de Balboa ne složismo s njim, plašeći se bunta i ne želeći da gubimo vodiče, zašavši u šumu već tako duboko. I da umesto toga predveče pozvah kod sebe mestika Ernana Gonzalesa i naredih mu da on i drugi vodiči moraju prestati da pričaju o navodnim spletkama indijanskih bogova koje behu pred nama, i da njemu i Gasparu Cuu, i Huanu Nači Kokomu, kao krštenim hrišćanima, ne pristaje da sami veruju u nešto takvo i pripretih mu lomačom. I da me on sam uveravaše kako navodno nikad ne beše verovao u majanske bogove, niti ih se plašio, već da je uvek ostao veran Gospodu našem Isusu Hristu i Presvetoj Bogorodici; ali, odlazeći od mene, okrete se i šapatom reče da ja ne znam šta činim. I da su narednog dana spletke prestale, ali umesto njih stiže nova napast. Da široki drum kojim se kretao naš odred poče da se sužava, dok ne postade obična staza, po kojoj je mogao proći samo jedan konj s konjanikom, ali ne i zaprega. I da nakon većanja odlučismo da prvo sečemo žbunje i drveće na krajevima staze da bi zaprege ipak mogle ići napred, ali to oduzimaše previše vremena, čak i kada su šumu sekli vojnici zajedno s Indijancima, nismo uspevali da se probijemo više od pola lige do zalaska sunca. I da zato narednog dana odlučismo da ostavimo zaprege s jednim vodičem, raščistivši oko njih potreban prostor za odbranu u slučaju iznenadnog napada, i uzevši dvadeset pet ljudi i dvojicu Indijanaca, krenusmo dalje u izviđanje okolice da izvršimo proveru da li se u blizini završava šipražje. I da za odmorište odabrasmo proplanak na kojem beše nekoliko kamenih idola, zato što na njemu drveče beše retko zasađeno i na njemu beše potrebno manje seče. I da na ovoj poljani pod komandom

senjora Džeronima Nunjesa de Balboe sa zapregom ostade deset strelaca sa samostrelom, trojica vojnika sa kremenjačama, dvojica konjanika i Indijanac Gaspar Cu, dok ostali pođoše sa mnom i senjorom Vaskom de Agilarom. I da utanačismo povratak nakon tri dana ili ranije, a oni svejedno moraju čekati na nas najmanje sedam dana, nakon čega se treba vratiti nazad u Mani. Da brat Hoakin, blagoslovivši one koji ostadoše, odluči da krene zajedno s nama. I da nakon postavljanja logora i opraštanja s našim drugovima, izađosmo na put sutradan izjutra. I da od tog trena više nikada ne sretoh plemenitog i odvaznog senjora Dzeronima Nunjesa de Balbou i nijednog od vojnika koji ostadoše s njim, ni živog ni mrtvog. Ponovo pogledah na sat: već je prošlo četiri. Mada obično negde u to vreme ustajem i odlazim u kuhinju da sebi napravim večeru, ovog puta nisam osećao glad; jedino što sam hteo bilo je da saznam šta se dogodilo dalje. Tek mnogo kasnije sam shvatio osnovnu zamisao čoveka koji je pisao ove stranice: priča koju je ispričao ličila je na živo blato. Bio je dovoljan samo korak - pri tom nije bilo potrebe da se njegova knjiga čita iz početka, i izgledalo je nemoguće prestati dokle god je bilo nepročitanih stranica. Autor je s predumišljajem postavljao fusnote između redova, mameći neopreznog čitaoca obećanjima predstojećih tajni, aludirajući na izuzetnost onoga što mu se dogodilo i istovremeno ne dozvolivši ni tračak sumnje u istinitost opisanih događaja. Sve više me je kopkalo da prekinem da prevodim ovu priču po pasusima i da je odmah pročitam do kraja. Obično tako i činim, kako bih prvo uhvatio glavni smisao teksta. Ali jezik beše pretežak, i plašio sam se, ako počnem da preskačem nepoznate reči, kojih je bilo više od polovine, da ću ispustiti neki dragoceni detalj, ključan u shvatanju zagonetki koje dolaze. I što sam dublje čitao, sve više mi se činilo da je preda mnom krajnje neobičan dokument. Iz nekog razloga sam bio sasvim siguran da ne prevodim, recimo, poznati avanturistički roman iz osamnaestog ili čak devetnaestog veka, koji mi je podmetnuo poznanik šaljivdžija. Sve je bilo originalno na ovim stranicama, u ovim slovima i rečenicama: i na krajevima nejednako izrezan papir, i pod lupom vidne razlike između štampanih slova, i odmeren, jasan, oficirski pripovedački jezik.

Dok sam razmišljao da li da odem do kuhinje kako bih pristavio vodu za špagete, pogled mi se kao privučen magnetom sam od sebe vratio na ono mesto gde sam stao s prevodom. Problem je bio rešen. Da dođosmo do mesta gde se džungla završavala još pre mraka. I čim izađosmo iz šume, odmah uvidesmo da smo na visokoj obali nepoznate reke, ne odveć široke, ali brze, tamne vode zelene boje; i na kosoj obali beše otvoren teren i zemlja obrasla samo u nisku travu, a u daljini planine strmih stenovitih ivica. Da na savet senjora Vaska de Agilara, htedosmo da se vratimo nazad istog tog dana naveče, no zastadosmo na kratak odmor, kad nas zateče noć. Da se u vreme našeg razgovora s njim, sa severoistoka, odakle smo došli, začu daleki grohot; i uzevši ga za pucanj iz kremenjače, mi mišljasmo da je to znak za uzbunu koji su dali naši drugovi koji ostadoše uz zaprege. Međutim, kada se jedan od vodiča uspenja na drvo kako bi pogledao vidi li se što, on reče da iz pravca oklen se začu zvuk prema nama ide oluja. Da obojica Indijanaca i oni vojnici koji su služili na Jukatanu više od godinu dana, behu veoma začuđeni, pošto do kišne sezone ostade još nekoliko sedmica i nepogode bejahu retka pojava. Da se nakon nekog vremena sa severoistoka ponovo začu prasak, ali ovog puta više zaliči na grom, pošto mu izvor beše bliži. I da za manje od pola časa crni oblaci prekriše nebo i nad mestom na kom smo stajali poče pljusak, a za njim i nepogoda. I da zbog oluje tog dana nismo mogli nazad, već odlučismo da prenoćimo tu gde smo se zatekli. I da smo formirali tamo logor, izašavši ispod drveća. I da je oluja besnela čitave noći i munje sevale tik iznad naših glava; i da jednog od vojnika, koji se sakri ispod drveta uprkos naređenju, udari grom i ubi ga. I da to silno zaplaši Indijance i ostale vojnike. Da narednog dana vreme ponovo beše vedro, a sunce jarko i da poginulog vojnika sahranismo prema hrišćanskim običajima, a brat Hoakin mu otpeva opelo i pomoli se za oprost njegovih grehova. I dok smo se vraćali ka mestu gde su ostavili zapregu sa čuvarima, vojnici ponovo razgovarali o indijanskim božanstvima i munji koja udari njihovog druga; i kako bih ih sprečio da podržavaju ove spletke, ja sam sve vreme držao oba vodiča uza sebe, iako vojnici i dalje tvrdiše svoje. Da put do logora pronađosmo bez muke, mada zemlja nabreknu zbog kiše; ali kad izađosmo na onu poljanu gde ostavismo zaprege i čuvare, tamo

ne beše ni žive duše; i da, naredivši svim vojnicima da nas čekaju na tom mestu, ja sa senjorom Vaskom de Agilarom i dvojicom Indijanaca pretražih i poljanu, i put koji je odatle išao u suprotnom pravcu. I da nisam otkrio ni tragove borbe, ni bačene stvari, niti neke ostavljene znake, ni tragove zaprežnih točkova i konjskih kopita; i da sam pojurio dalje po putu, u nadi da ću pronaći makar nekog iz odreda ili nekakve tragove, ali jurivši tako pola sata, nikog nisam susreo, te se vratih. Da za vreme mog puta vodiči otkriše ono što mi nismo videli od početka: da jedna od kamenih statua božanstva, koja se nalazi između drveća i koja je sakrivena gustim lišćem, beše izmazana sasušenom krvlju. I da pomislih na Indijanca Gaspara Cua, posumnjavši u izdaju, i htedoh da naredim da uhvate dvojicu ostalih, ali pre nego što uspeh da sve uradim, pozva me senjor Vasko de Agilar, dok je promatrao omanju poljanu nešto dalje od glavnog puta. I da na toj poljani beše veliki kvadratni kamen sa udubljenjem po sredini i žlebovima koji su se širili od njega prema krajevima; i na tom je kamenu ležao naš vodič Gaspar Cu, i odeća mu beše skinuta, grudni koš rasečen i otvoren, i srce mu je bilo izvađeno i nestalo. Da smo, dogovorivši se da ništa ne govorimo vojnicima, vešalima zapretili i vodičima da čine isto, ubrzano napustili ovo mesto, i ne osvrćući se krenuli ponovo na jugozapad. Kroz prozor je šuštala kiša, ali za razliku od sušne sezone na Jukatanu, za Moskvu u oktobru to nije bilo ništa čudno. Živeći u nadi, okretoh i poslednju stranicu, tražeći početak sledećeg poglavlja. Bilo je uzaludno: tu je bilo nacrtano, čini se rukom i veoma nevešto, zaista čudno stvorenje. Beše to čovek nakaza dugog nosa, koji je sedeo ispruživši noge i oslonivši se na njih jednom rukom. Druga beše ispružena napred i okrenuta dlanom nagore; oko vrata je visila ogrlica sa obešenim talismanom. Ispod slike je stajao potpis Chac. Ovu reč nisam pronašao ni u jednom rečniku ni te noći, ni narednog dana, kad sam čistio i redigovao tekst u biblioteci, pre nego što ću ga predati prevodilačkoj agenciji. Kad sve beše završeno, obeležih crtež u prevodu njegovom bledom kopijom, opskrbih je opravdanim natpisom „Crt. 1“, tako ostavivši naziv bez prevoda. Uredno položivši listove u mapu, još jednom bacih pogled na poslednji od njih pre nego što je zatvorih. Nakaza na slici se pobedonosno smešila. Ubrzano škljocnuh mesingani katanac i počeh da se odevam.

Na mom stolu su ležale dve jednake gomile papira: dva primerka preko indiga prepisanog i sakupljenog prevoda drugog poglavlja knjige, čiji naziv još uvek nisam znao, ali sam planirao da ga dešifrujem u najskorije vreme. Jedan od njih sam spustio u paket zajedno sa kožnom mapom. U mom ugovoru nigde nije bilo precizirano da nemam prava da ostavim kopiju za sebe.

La Tarea Kiša je lupala o prozore i mlatila po mojoj kabanici tog i narednog dana dok sam se vraćao u prevodilačku agenciju, nadajući se da ću dobiti novo poglavlje knjige. Namenjeni honorar je odmah iscela isplaćen, čim sam predao mapu. Međutim, kada upitah za sledeći deo narudžbine, službenik odmahnu glavom. „Zasad nema ništa. Eto, uostalom, imam ovde par ugovora za isporuku čokoladnih bombona i cigareta“, on izvuče odnekud ispod stola plastične fascikle sa belim listovima standardnih dimenzija i iskosa me pogleda, očekujući da ću se rasplinuti u uobičajenom osmehu zahvalnosti. „Ugovori? Ah, da... Hvala“, dosetih se i uzeh fascikle, ali razočaranje koje se osetilo u mom glasu nije ostalo neprimećeno. „Pa ne možete samo prevoditi ova tri puta skuplja dokumenta“, ravnodušno me urazumi. „Jasno... Samo sam se zamislio, izvinite“, potrudih se da se u mom odgovoru oseti krivica, ali sam pomislih da, ukoliko sada uzmem ove ugovore na prevod, imaću razlog da ponovo svratim kroz nekoliko dana i saznam da li su doneli treće poglavije. „Da, inače... Šta je bilo tamo, u mapi? Mrzelo me je da sam razgiedam, a sada me nekako zanima“, omekša službenik, i u njegovom glasu začuh intonaciju nalik ljudskoj. „U mapi? Bili ste potpuno u pravu. Arhivska dokumenta“, konačno sam uspeo da se kontrolišem i izvučem ljubazni osmeh. „Pa da, pa da...“, klimnu službenik. „A je l’ znate“, nesigurno me pozva, kad sam se već okrenuo kako bih izašao, „taj naš ‘španac’, eto, nije ni vratio tekst... I ne odgovara na telefon.“ Promumlavši nešto utešno, sjurih se niz stepenice i izleteh napolje. Osećao sam da se u meni dešava otprilike isto što i kod malog deteta kojem su obećali za Novu godinu vatrogasna kola s trepćućim migavcima i sirenom, a poklonili mu neki oskudni komplet plastelina. Ali otkud mi to da nastavak knjige uopšte postoji, ili da će je vlasnik ponovo odneti u istu prevodilačku agenciju u kojoj su zbog nemara nekog prevodioca izgubili celo poglavlje njegovog bogatstva? Da sam ja na

njegovom mestu, nikad više ne bih prekoračio prag ove agencije. Tako da je bilo potrebno da jednostavno ubedim sebe u to da život ide dalje i bez nje, mada je rad na knjizi bio zabavan posao. Na kraju krajeva, ako su mi svet Maja i hronike konkistadorske ekspedicije bili tako interesantna tema, zašto ne bih kupio par istorijskih knjiga o Kortesu ili hronike starosedelaca Južne Amerike? Međutim, na moje veliko iznenađenje, zapazih da se ni u jednoj solidnoj knjižari ne može kupiti iole ozbiljna knjiga o osvajanju poluostrva Jukatan od strane konkistadora. Bilo je nekih neugiednih izdanja poput Zagonetke tajanstvene civilizacije Maja iz pera Rajnharda Kumerlinga, ali o samoj civilizaciji nije bilo ni jednog jedinog slova. Autor se snašao sa snimcima nekakvih lobanja, ruševina veličanstvenih piramida i igrališta koje je napola progutala džungla, takođe i detaljnim spiskom u kojem od zabačenih gradova su ovi snimci načinjeni i arheološki pronalasci locirani. Ipak, tamo beše nešto što me je nateralo da kupim ovu knjigu. U uvodu se pominjao biskup franjevac Dijego de Landa, koji je bio prava istorijska ličnost i zaista je svojevremeno bio nadbiskup manastira svog reda u jukatanskom gradiću Isamalu. Takođe, ukratko je bilo reči o nekakvom događaju, auto-dafeu u Mani, zbog kojeg ovaj De Landa beše pozvan u Španiju, gde su njegov slučaj razmatrali viši duhovnici. Međutim, presuđeno je da su njegovi postupci imali osnova i De Landa se vratio na Jukatan, koji mu posta sada već rodni kraj, kako bi u starosti po pravu zauzeo mesto biskupa. Nažalost, detalji intrige nadbiskupa franjevačkog manastira nisu navedeni, mada se ime brata Dijega de Lande pojavljivalo na još nekoliko mesta, uglavnom kada je bilo reči o dešifrovanju znakova kojim su pisale Maje. On je bio prvi Evropljanin koji je naučio da ih čita. Istina, kasnije se razjasnilo da je ta shema dešifrovanja koju je predložio De Landa bila pogrešna. Starac beše opterećen sistemom alfabeta i odlučio je da njega treba da koristi čitav svet, među ostalima i stanovnici Jukatana. On je razradio detaljni sistem odgovarajućih fonetskih znakova između „slova“ jukatanskog jezika i zvukova razgovetnih španskom uhu. Knjiga Tajne zagonetne civilizacije Maja kompletno ga je objavila na dve stranice - izgleda samo da bi se popunio prostor. Na narednoj stranici, sistem De Lande diskreditovali su savremeni naučnici lingvisti. Slova jukatanskog jezika ispala su hijeroglifi, i svaki od njih je imao posebno značenje, a nije prenosio zvuk.

Prisetih se čudnim znakovima išaranih stela pokraj kojih je prolazio odred konkistadora u poglavlju drevne knjige koju sam pročitao. Autor izveštaja je tvrdio da je lično poznavao De Landu, i da mu je ovaj navodno govorio da ume da čita jukatanski... Čitava Kumerlingova knjižica o zagonetkama Maja bila je naravno samo puka izmišljotina, novi pokušaj da se lovcima na NLO-e i čudovište iz Loh Nesa prodaju dosadna arheološka istraživanja u lepom pakovanju. Ali, ispod ove ljušture pronađoh neprocenjivu suštinu, slatku srž, čijem sam se pronalasku i nadao: potvrdu da priča koju sam prevodio s takvim žarom nije izmišljena. U svakom slučaju, ako su u njoj učestvovale stvarne istorijske ličnosti, znači da su i sam autor i glavni junak priče zaista mogli da budu ljudi, a ne predmet fantazije pisca beletristike ili veštog mistifikatora. Spominjanje Dijega de Lande je davalo čak veću autentičnost i neobjašnjivom nestanku petnaest španskih vojnika pod komandom Džeronima Nunjesa de Balboe, i strašnoj smrti njihovog vodiča. Nisam žurio s pretpostavkom da se zaista radi o nekim anormalnim pojavama, već sam čekao da u narednim poglavljima izveštaja njegov sastavljač otkrije šta se zaista dogodilo. Na brzinu prelistavši do kraja kupljenu knjigu o tajnama Maja, i ne pronašavši u njoj ništa važno, stavih je na policu i sedoh da prevodim, obećavši da ću naredni slobodni dan posvetiti detaljnijem izučavanju konkiste i geografije poluostrva Jukatana. Na čokoladne bombone i cigarete otišle su tri noći. Mogao sam da se brže izborim s njima, ali sam svesno odugovlačio dan predaje, u nadi da će, kada budem doneo gotov tekst, debela kožna mapa sa zlatnim amblemom već čamiti u agenciji. Moj odraz u noćnom staklu je ponovo dobio uobičajen izgled. Izmoren opisom stavki standarda za slatkiše i napomenama o granici dozvoljenog sadržaja konzervansa, borio sam se sa snom, nalivajući sebi jak crni čaj, zakuvan duplo gušće od običnog. Umesto stranica dnevne štampe, koje su izveštavale da je broj žrtava cunamija u Aziji dostigao nekoliko stotina hiljada ljudi, ugledah kitnjasta starinska slova, a u žalosnom pisku rasušenog antikvarnog nameštaja pričinjavala mi se škripa kanapa na jarbolima španskih karavela. Moje sitno lukavstvo je uspelo: sledeći put, otišavši u agenciju s usiljenim prevodom rusko-britanskih trgovinskih ugovora s engleskog na ruski, pogled mi se susreo sa službenikovim. On nije kao obično sedeo za

kompjuterom, udubljen u špil karata, već je zabrinuto šetkao po uskom oboru iza svog pulta. „Imam posao za vas“, reče čim prekoračih prag. „Uputstva ili pravilnici?“, beznadežno upitah. „Dolazio je naručilac s kojim ste pre radili. Španski tekst, sećate se? Veoma je nahvalio vaš prevod. Insistirao je da preostali deo damo isključivo vama. Da... i još je molio da vam isplatimo dvadeset pet posto više. Rekao je da je veoma važno da tekst prevede pravi čovek, za to ne žali novac, nešto u tom smislu.“ „I šta sad, hoćete li imati problema zbog izgubljenog prvog dela?“, zainteresovah se kao, između ostalog. „Zamislite samo... Rekao je da nema razloga za brigu. Kao, on... Ne, rekao je ‘mi’, znači - oni... sami će ga pronaći.“ Ćutke klimnuh glavom. On takođe više ne procedi ni reč, u potpunoj tišini mi dade onu istu smeđu mapu sa gumicama i zagleda se u izveštaj. Pošto sam zaključio da je poseta završena, požurih da se povučem. Moj povratak na Jukatan beše propraćen svim mogućim počastima. Unapred pripremih čaj i keks, podesih stari radio-prijemnik na neku hispano frekvenciju, zavukoh noge u mekane filcane papuče i tek nakon toga sedoh za sto. Posle lepih reči i još lepše nagrade koju je zaslužio moj prevod, ne bih se iznenadio ako bih video u mapi voskom zapečaćen koverat sa ličnim pismom, koji mi objašnjava svrhu i značaj ovog posla. Ali unutra beše samo gomila uredno izrezanih požutelih listova iz knjige, i na svakom od njih su bila tesno zbijena poznata, pomalo zbog starosti izbledela latinska slova. Poglavlje na prvoj strani beše napisano gotskim pismom: Capitulo III. Da nakon opisanih u prethodnoj glavi začuđujućih i strasnih događaja, naš odred nastavi svoj pohod u jugozapadne krajeve zemlje Maja i uspe da brzo stigne do te reke pokraj koje se predvodnica pod mojom i komandom senjora Vaska de Agilara zaustavila prethodnog dana; i da su nam vremenske prilike pomagale u svemu tome, i da se pljuskovi poput onog što se dogodio istog dana više nisu ponavljali do njihovog prirodnog doba. Da sumnja i nezadovoljstvo u odredu narastahu, i vojnici se pitaše kuda su nestale zaprege i njihovi drugovi koji ostadoše uz te zaprege. Da se sa senjorom Vaskom de Agilarom dogovorismo da im odgovaramo kako oni koji ostadoše s Džeronimom Nunjesom de Balboom odlučiše da se vrate

natrag u Mani i kako ja navodno videh tragove zaprega i kopita na mestu gde ih krune drveća sačuvahu od kiše. I takođe rekoh, da ja i Vasko de Agilar pronađosmo pismo od senjora Nunjesa de Balboe u kojem je objasnio da je odlučio se povuče i vrati u Mani zbog groznice koja se pojavila među njegovim ljudima. I da se izvor ove bolesti sigurno nalazi blizu od njihovog odmorišta, zbog čega velikom brzinom naš odred napusti ovo mesto. Da mnogi poverovaše u takvu priču, pošto je ona zvučala istinitije od onog što smo zaista otkrili. I da istinu mi prenesmo samo bratu Hoakinu, pošto je on bio osoba od poverenja brata Dijega de Lande, a svim ostalima rekosmo za groznicu. I da u ovu priču sumnjahu samo naši vodiči, ali bojavši se kazne, nisu počeli da šire ono što su znali. Da izašavši ponovo na reku, čijeg se imena ne sećam mada su mi ga vodiči rekli, bez poteškoća je savladasmo, prešavši na plitkom mestu, i da nas Indijanac Huan Nači Kokom upozori da se u jeku kišne sezone ova reka ispuni vodom i prelazak postaje daleko teži; takođe će biti teže proći i kroz močvaru koja počinje odmah iza nje, zato ne treba zalud gubiti vreme, i sada kada zaprega više ne beše s nama, valja iskoristiti to i kretati se brže. Da je nakon gubitka zaprega, na kojima beše i naš provijant, trebalo ići u lov kako bi se nabavila hrana za vojnike, čime su se bavili vodiči. I da su sada najčešći ulov bile ptice, koje su oni lovili u zamke dok je odred pravio predah na odmorištu; ali da im je ponekad uspevalo i strelom ili džilitom*( Kratko koplje; prim. prev.), kojima su bili naoružani, da ubiju i jelena. Da smo nakon dva-tri dana, tokom kojih smo išli na otvorenom, prvi put u nešto više od sedmice sreli ljude na svom putu. I da nas ovi uzeše sa oprezom, iako su govorili istim narečjem kao naši vodiči, i mi smo mogli da se objasnimo s njima. I mada naredih svojim ljudima da budu suzdržani, i zabranih im da dodiruju žene ovih Indijanaca, kao i njihova imanja, ipak nam ne dozvoliše da uđemo u njihovo selo. I da smo preko tumača uspeli da se dogovorimo da trampimo pojedine predmete koje smo imali u posedu za kukuruzno brašno, lepinje i plodove; a zatim Indijanci zahtevaše da odemo iz njihova sela. Da te večeri na odmorištu upitah jednog od vodiča, mestika Ernana Gonzalesa, zašto nam se ti Indijanci tako obraćahu, iako usput nismo napali nijedno od njihovih sela i uopšte se nismo borili. I da pretpostavih da je malo pre nas u ovim krajevima boravio neki drugi odred, koji je

svojom neopravdanom okrutnošću mogao ponovo da okrene Indijance protiv Španaca, koje primiri još pre trideset godina Pedro de Alvaro. Da mi Ernan Gonzales odgovori da u ovim krajevima već duže vreme ne bejaše nijednog drugog španskog odreda i zato se Indijanci tako poneše prema nama, da im njihovi sveštenici otkriše zašto i kuda idemo. I da se uplašiše prokletstva od strane svojih bogova ako nam budu uspomogli, te da će biti proklet i naš odred ako ispuni svoje namere. Da htedoh da naredim da išibaju Ernana Gonzalesa zbog toga što nastavlja sa svojim bogohulnim spletkama, ali poništih odluku i otpustih ga, naredivši samo da nikom više ne govori o tome što je čuo. Ovog puta sam bio čvrsto rešen da odužim zadovoljstvo. Zašto da u cugu progutam čitavu porciju svojih srednjovekovnih pustolovina? Sada, kad sam dočekao novo poglavlje, mogao sam sebi da dozvolim da sa uživanjem razmislim o onome što sam pročitao, da zamislim dalji tok događaja. Uredno odloživši listove, podigoh se i otcunjah u kuhinju. Dok su moji konkistadori pravili predah, i ja sam mogao da dozvolim sebi neki zalogaj. Srnetine i mesa od majmuna, kao u inat, nije bilo u frižideru; morao sam da se zadovoljim krompirom. Spremao sam ga po francuskom receptu grattin dauphinois: prvo sam ga obario, zatim ohladio, narezao, prelio pavlakom, posuo narendanim sirom i tako pekao. Čitava ova procedura ostavljala mi je dovoljno slobodnog vremena, koje sam mogao da ispunim po želji. Najinteresantnije mi je bilo da zamišljam i nagađam sve ono što je autor smatrao suvišnim po izveštaj. Modrikasto crno tuđe nebo, na kom zvezde i Mesec nisu isti kao u rodnoj Španiji... Neko mi je pričao (ne znam tačno da li je to zato što oni žive na južnoj hemisferi, ili na zapadnoj), čak i Mesec izgleda drugačije. Tamo nisu nikad čuli za to da se na njemu može videti nekakav ljudski lik; zato na čitavom kontinentu veruju da mesečevi krateri i mora formiraju oblik zeca. S ušima. I da su zvezde odavde bliže. Uska je staza, za koju niko ne zna ko ju je i kada utabao, kojom su oni išli odlazeći iz ovog negostoljubivog sela. Nepouzdana, varljiva staza ponegde je iznenada skretala u žbunje: njega moramo da raskrčimo, sekući mačetama debele lijane, koje puštaju lepljivi aromatični sok. A staza mileći odlazi sve dublje i dublje u prašumu, razdvaja se, širi u tri kraka, u močvare, u slepe krajeve, mameći na čudna ritualna mesta, poljane na kojima neoprezne putnike dočekuju gladni kameni idoli i zli duhovi. Ona se klati,

kruži, vraća putnike na upravo pređeni deo puta - ili je to samo privid? Postaje potpuno neprimetna - da li je to staza, ili možda samo šumski proplanak? - onda se odjednom prostire nedavno razgažena - ali ko ju je razgazio? Prašuma je misteriozna, neprohodna šuma, u kojoj nepoznato, čudnovato drveće raste jedno uz drugo, a ceo mali prostor između njihovog korenja ispunjen je nekakvim žbunjem, puzavicama, gusto isprepletan lijanama. Kvrgave grane drveća prekrivene su neobičnim teškim plodovima, zagrizeš li samo jedan, i tvoja će muškost biti vitalna do duboke starosti, zagrizeš li drugi - umrećeš na mestu u strašnim grčevima. Jedva se naziru kroz žbunje, ali se zato desetinama metara unaokolo oseća miris ogromnih jarkih cvetova, koji stvara vrtoglavicu. Ovu šumu nikako ne treba posmatrati kao neživo biće - za razliku od četaka nakrivljenih borova kojima su obrasla brda daleke Španije, od iberijskih suncem izmučenih maslinjaka; pa, uostalom, i od slabašnih šumaraka našeg flegmatičnog srednjeg pojasa. Prašuma diše, kreće se, kipi od života danju i noću, neprekidno prati putnika hiljadama očiju, paukovih, mačjih, ptičjih... Prašuma i jeste suština života: u njenom čestaru stalno se rađa milijardu novih stvorenja i milijarde umiru, proždirući i isisavajući sokove jedni drugima, venući i cvetajući, žrtvujući se, odgajajući svoje mlade, olakšavajući se, crpeći svoju vitalnost iz sunca, vazduha, krvi i mesa, vode, đubriva, da bi, proživevši svoj vek, sobom nađubrili zemljište masno, prepuno crva, i ponovo se rodili - u drugima. Dok sam pekao na plavičastom plinskom plamenu kockice krompira u pavlaci, razmišljao sam o crvenom plamenu kojim su gorele lomače Španaca u prašumi na poljanama koje behu raskrčene za logor. Zamišljao sam konkistadore, koji sedoše oko vatre, crvenkasti odsjaj na njihovim preplanulim, ogrubelim licima, zaraslim u guste crne brkove, videh odsjaj koji je treperio na iskrivljenim čeličnim šlemovima. Eto senjor Vasko de Agilar: ja sam ga iz nepoznatih razloga zamišljao kao riđeg, kosmatog, zdepastog, energičnog i sposobnog da zgrabi balčak bez imalo oklevanja. Ne znam zašto mi se u mislima urezala ta slika: dosad se Vasko de Agilar nije eksponirao, nastupajući samo u ulozi gotovo nečujnog saputnika autora ovih zapisa. Brata Hoakina sam video kao visokog, pogrbljenog, bledog, poput grabljivice povijenog orlovskog nosa, bolesnih, zbog dugih noći presedenih

u manastirskoj biblioteci krugova ispod crnih očiju, gotovo uvek ispunjenih čežnjom, ali koje ponekad zaplamte besom pravednika. Siva monaška riza koju su askete franjevci sašili od grube sargije, konopac umesto pojasa. Indijanske vodiče uopšte nisam mogao da zamislim. Da li su se odevali kao Španci ili kao Maje? I kako su se uopšte odevale Maje? Najčudnija stvar je bila sa samim autorom zabeleški. Razmišljajući o njemu, svaki put sam nehotice zamišljao sebe na njegovom mestu, samo preplanulog i disciplinovanog - baš kao dete koje čita knjigu o nekakvom Čingačguku ili Poslednjem Mohikancu. Uhvativši sebe jednom prilikom kako razmišljam o ovoj temi, doživeh pomešana osećanja - nešto između blagog stida i sramote, kao da sam se krišom igrao igračkama koje sam prerastao po uzrastu, ali koje mi i dalje donose pravu dečju radost. Komadićem hleba sakupih s tiganja preostali sos od sira i pavlake i stavih ga u usta. Sada bi bilo dobro oprati sudove za sobom, ali nemam sreće - rog je već svirao zbor, nikako nisam mogao da se zadržavam i zaostajem za odredom. Da nakon tri sedmice, koliko bejasmo na putu, naš odred savlada najmanje trideset liga. I da poslednja naseobina Indijanaca koju videsmo beše baš ta u kojoj nam pođe za rukom da trampimo lepinje i brašno, zvala se Hočob, a nakon nje ponovo zakoračismo u prašumu, i put postade veoma loš. Da i s namirnicama bejasmo u sve goroj situaciji, i vojnici ponovo počeše da gunđaju. I da pojedini govorahu kako je vodičima namera da nas namame duboko u šumu, gde nas čeka zaseda i gde nam konji ne mogu pomoći da dobijemo bitku protiv Indijanaca. I da se setismo nestalih drugova, i neki iznesoše tvrdnje da su ovi istrebljeni u takvoj zasedi, a da nisu otišli nazad u Mani; i da smo od svih Španaca samo ja, senjor Vasko de Agilar i brat Hoakin Herero znali da vodiči nisu hteli da nas izdaju, već da se desilo nešto drugo, što nam nije dato da razumemo i u šta je Satana umešao prste. Da mnogo razmišljah o minulim događajima i tražih o njima objašnjenja, i isto tako upitah druga mog Vaska de Agilara i brata Hoakina, kako oni mogu ovo da objasne. O tome da Indijanci na Jukatanu i u drugim krajevima zemlje žrtvuju ljude, rasporivši im grudi i vadeći srce, za to sam ćuo i pre, i sam bejah očevidac toga u jednom od sela; videh i žrtveno

kamenje na vrhu pojedinih hramova u gradu Čićen-Ici, u koji sam išao po zadatku. Ipak, ako ljudi koji ostadoše sa Džeronimom Nunjesom de Balboom upadoše u zasedu koju su napravili Indijanci, gde su onda sami išćezli, i zašto pronađosmo samo telo vodiča Gaspara Cua, ali ne tela vojnika, niti leševe konja i ostavljena zaprežna kola? Ili možda vojnike obuze ludilo, i oni nalik Indijancima prinesoše Gaspara Cua na žrtvu svojim idolima, nakon čega se sakriše i pljusak ispra njihove tragove? Da se tog i narednog dana i još nekoliko dana zatim, molih zajedno sa bratom Hoakinom za spas duša (postradalih?) drugova, i tako sve do novih događaja, koji me primoraše da zaboravim na njihovu sudbinu i još mnogo toga. Da uskoro i ja, i senjor Vasko de Agilar poćesmo da gubimo strpljenje i upitasmo Huana Naći Kokoma i Ernana Gonzalesa da li treba još dugo da idemo, i zašto moramo ići kroz prašumu; i zašto se taj grad sa hramovima, o kojem mi pripovedaše brat Dijego de Landa, nalazi u takvoj zabiti, daleko od svih glavnih drevnih gradova, koji behu, kao što se zna, na severoistoku ili severozapadu od Manija. Da Huan Naći Kokom u poćetku ne htede da govori, ali zatim ipak sve izreče, da na jugu, nekoliko liga dalje od tog mesta gde stadosmo da se odmorimo, počinju zabranjene zemlje Maja, gde navodno i behu zapušteni gradovi sa hramovima, koje treba da pronađemo. I da za Indijanca već to beše svetogrđe što on stupa na ovu zemlju sa nečasnim pobudama, i da već podvig duha beše to što se ne boji odmazde indijanskih idola. Ali da on, Huan Naći Kokom, kršten i verujući u Isusa Hrista i Presvetu Devu za ovu delatnost dobi blagoslov svog duhovnog oca, opata Dijega de Lande; i da će on zato poći s nama do kraja, ma šta da se dogodi. I da on, izgovarajući ovo, drhtaše, kao da ga je tresla groznica i plakaše kao dete... Iako možda dosad nisam imao pristojno izdanje majanske istorije, zato je na podu u hodniku bio izvanredni geografski atlas, koji je izdala Akademija nauka SSSR-a sredinom šezdesetih godina. Ogroman, unapred osuđen od strane svojih tvoraca na za knjigu ponižavajuće mesto za čuvanje, on se nikada ne bi popeo ni na jednu moju vidnu policu za knjige, i zato je smireno skupljao prašinu na parketu pored stalaže. Njegove su stranice prelazile metar u visinu, i da bi ih čovek prevrnuo, bilo je potrebno

uložiti snage. Svaka od njih je sadržala detaljnu reljefnu kartu određenog regiona; bio je tu i Jukatan. Zašto mi ova misao nije pala na pamet ranije? Sada sam mogao da propratim put kojim se kretao španski odred. Iako je ove karte koje mi sad behu dostupne napravio pre jednog veka nepoznati autor ekspedicije, ne verujem da se reljef mnogo izmenio. Naravno, posečeno je rastinje i zasađen kukuruz na rančevima na hiljadama hektara prašume, ali reke i planine su sigurno ostale na svojim mestima. Smestivši se sa šoljom čaja na podu kraj otvorenog atlasa, za svaki slučaj dohvativši i Kumerlingove Tajne, u kojima beše nekoliko planova lokacija s obeleženim drevnim gradovima i arheološkim nalazištima, zajedno s odredom od pedeset španskih vojnika krenuh na put u Mani, u neistražene krajeve na jugozapadu zemlje. U trenutku kada smo napustili drevnu majansku prestonicu, karte Jukatana su naravno već postojale. Ernan Kortes je deceniju pre toga pokorio Asteke koji su živeli u Meksičkoj dolini, suprotstavivši njihovoj životinjskoj surovosti i lukavstvu još veću okrutnost, lukavstvo i izdaju, a zatim je još mnogo godina putovao po Centralnoj Americi, gušeći nemire, pljačkajući i silujući i proklamujući neznabošcima vlast Španske krune i Katoličke crkve. Kumerling je uz to pisao o nekom Pedru de Alvaru, kojeg je inače pominjao i autor izveštaja koji sam ja prevodio. Ovaj se konkistador proslavio svojim osvajanjima indijanskih plemena u Gvatemali i, izgleda, Hondurasu, odakle je, prešavši Ande, stigao i do Jukatana. S obojicom su putovali kartografi, tako da su za četrdeset godina neke od tih zemalja bile veoma dobro proučene. Ali, južno od Manija čini se da je počinjala takva pustoš da su se čak i domoroci sa poluostrva tuda nevoljno kretali. Kada još jednom pročitah drugo poglavlje izveštaja, koje je ležalo na mom stolu, a zatim uporedih s mapama u Tajnama, poče da me obuzima nejasan nemir. Pokušavajući da se saberem, ponovo prelistah Kumerlinga, pažljivo upoređujući sve njegove planove sa površinom Jukatana, koji se rasprostro na ogromnim žućkastosmeđim stranicama atlasa, sa blago zatalasanim planinskim grebenom na jugu. Uzalud. Na onim mestima kuda su Huan Nači Kokom i Ernan Gonzales vodili trideset preživelih Spanaca, nije bilo nikakvog drevnog grada, pa čak ni

indijanske naseobine iole vredne pominjanja. Iza naseobine Hočob, koju sam bez problema uspeo da pronađem na karti, čini se da civilizacija uopšte nije zakoračila. Čak su i u dvadesetom veku ove teritorije veoma malo osvajane; u šesnaestom je tamo, dokle pogled seže, sigurno bila samo prvobitna divlja prašuma, koja se prostirala na hiljadama kvadratnih kilometara, izlivajući se u stotinama mutnih rečica i muljevitih močvara koje skrivaju neviđene opasnosti, i spremna da proguta svakoga ko se usudi da zakorači na njenu teritoriju. „Klopka!“, umalo ne povikah. Indijanski vodiči su morali znati za to; predosećajući izdaju Ivana Susanjina, oni su vodili strance koji su im povereni na neistraženo i smrtonosno tle, pripremajući se da tamo nestanu zajedno s njima. Huan Nači Kokom je lagao, i njegove suze behu lažne. Ali šta je moglo da spreči Indijance preobraćene u hrišćanstvo, kojima je nadstojnik Isamalskog manastira verovao kao svojoj rođenoj deci, da se slože da ispune njegov zadatak, kako bi zatim izdali i njega i ljude koje je on poslao? Susanjin je žrtvovao svoj život spasavajući carsku porodicu od osvajača i neznabožaca; iza samoubilačke izdaje mestika Ernana Gonzalesa mora biti da se krila daleko mračnija i opasnija tajna. Skupo bih platio kada bih sprečio u tome dvojicu konkistadora koji su komandovali čitavim odredom. Uostalom, da sam bio član njihove male vojske, oni bi me optužili isto kao i druga sumnjiva lica za širenje opasnih glasina i išibali drugima za nauk, a ako bih se zainatio, možda bi me i obesili. Ipak, nad glavama Španaca koji su očajnički prokrčili svoj put kroz džunglu, sve jasnije se ocrtavalo nešto loše. Mučni predosećaj koji me obuze, postepeno se širio na komandire odreda, ali oni nisu imali mape Kumerlinga i Svetskog atlasa Akademije nauka da bi razotkrili izdajnike. Oni počeše da se dvoume kad već zađoše predaleko, kada je, naravno, bio nemoguć povratak nazad, i preostade im samo da se, krčeći put mačetom, probiju kroz čestar u susret svojoj sudbini. Da sutradan u gluvo doba noći naš logor u mraku napadoše Indijanci i boriše se razjareno, ne plašeći se ni plotuna iz arkebuze; i kako trojicu vojnika - Luisa Karbalja, Franciska Samarana i Franciska Kura uspeše da na smrt poraze, a rane još četvoricu; i da osim njih, nedostajahu još

dvojica, Huan Garsija i Pedro Veles, koji nestadoše, verovatno ih uzeše kao taoce za prinošenje zrtve. Da se Španci takođe boriše junački, i ubiše najmanje dvadesetak Indijanaca, i nekolicinu uzeše u ropstvo kako bi ih saslušali. I da zarobljenici ne htedoše da govore i ne razumedoše pitanja koja im postavljahu naši vodiči, a među sobom se došaptavahu na narečju koje naši vodiči nisu poznavali. I da ne progovoriše ni pod torturom koju im priredismo, nakon koje sam jednog zaklah, a vojnici iskasapiše još dvojicu. Da smo Luisa Karbalja, Franciska Samarana i Franciska Kura sahranili prema hrišćanskim običajima, za šta smo iskopali grobnicu i iznad svake od njih postavili krst izdeljan iz drveća koje je unaokolo raslo. Da ranjenici iz našeg odreda u narednim danima ne ozdravljahu, i teško podnosiše put i bejahu u bunilu. Da je brat Hoakin, pogledavši im rane, rekao da su one zaražene otrovom kojim Indijanci ponekad premazuju vrhove svojih strela i kopalja; i reče da se molimo za njihovo spasenje, pošto će bez čudesnog vmešateljstva svi umreti. I da se svi tog dana moliše za njihovo ozdravljenje, kad se zaustavismo da predahnemo. Ali da naše molitve ne behu uslišene i sva četvorica ranjenika skončaše te iste noći, ili naredne, i pre smrti vikahu tako kao da je sam đavo došao po njihove duše. Da zbog ovog gubitka klonuše duhom pojedini iz našeg odreda i ponovo progovoriše o tome da će nas naređenje koje treba da izvršimo, ubiti. Ali da smo i ja, i Vasko de Agilar, i brat Hoakin pamtili da beše važno izvršiti ga zarad jačanja Svete crkve i položaja Španaca na Jukatanu, i bejasmo sigurni da moramo ići dalje. Da mi, dok sam sedeo kraj vatre jednog dana, priđe naš vodič Huan Nači Kokom i reče da već uđosmo u te krajeve o kojima mi ranije pričaše, i da Indijanci koji nas napadoše čuvaju ulaz u njih. Da oni ne razumeju jukatanski jezik, pošto su došli stotinama godina unazad iz drugih zemalja daleko na severu; i da za njih govore da oni tobože behu straža na dvorcima moćnih careva grada Majapana pre trista godina, a nakon što carevi behu svrgnuti i pogubljeni, grad pade i žitelji ga napustiše, vojnici sa severa pronađoše nove gospodare, kojima otad ostaju odani. Da njihovi gospodari vladaju zemljama zabranjenim i danas, i decenijama nakon dolaska Španaca, i da ne znaju njihovo pravo ime, ali da ljude sa severa koji čuvaju ove zemlje zovu isto kao i pre - „k’anuli“, što

znaci Izabrani vojnici“, pošto po okrutnosti i hrabrosti nema im ravnih u čitavoj majanskoj zemlji... Kumerling naravno nije naslućivao da postoje zabranjene zemlje i tajne drevnih vojnika koji su ih čuvali. Ali baš to sam pre verovao njemu nego Huanu Nači Kokomu. Bilo mi je potpuno jasno da su se obojica vodiča dogovorili da unište Špance. Napad Indijanaca, bilo da su „k’anuli“ ili neki drugi, bio je druga zamka postavljena na putu ekspedicije konkistadora. Samo su u noćnom okršaju izgubili devetoricu ljudi; odred je nestajao pred našim očima, sada mora da je brojao nešto više od dvadeset članova, a svrha putovanja je, činilo se, i dalje bila daleko. Najviše me je čudilo to da, bez obzira na teške gubitke, ni komandiru, ni Vasku de Agilaru, ni dodeljenom im franjevačkom monahu nije padalo na pamet da prekinu pohod i vrate se u Mani - makar i praznih ruku, ali sačuvavši preživele ljude. Makar da bi, povevši sa sobom pojačanje, ponovo oformili desetkovani odred. Zbog čega bi prekaljeni iskusni komandir slepo rizikovao život svojih vojnika da bi izvršio naređenje čiji smisao i način ni sam ne razume u potpunosti? Čime se može objasniti takva neuništiva odlučnost? Recimo da su sva trojica mogla biti fanatično predana Crkvi i bratu De Landi lično, koji je za njih predstavljao opštepriznati autoritet. Možda su mu konkistadori bili lično dužni, ili su jednostavno toliko verovali budućem biskupu, da nisu ni pokušavali da sumnjaju u njegovu ispravnost. Šta je on to mogao za njih (ili s njima?) da učini? Da im spase život? Da bude kršteni kum njihove dece? Možda je prosto posedovao nadljudski dar ubeđivanja? A možda je dovitljivi biskup nabacio na odvažne avanturiste tanane ali čvrste uzde ucene? Ili su oni zaista verovali u to „da je bilo važno ispuniti ga zbog vere i položaja Španaca na Jukatanu“, verovali toliko duboko i iskreno da su bili spremni da polože svoj život za veru? Međutim, što sam dalje čitao beleške, sve više mi se činilo da svi junaci ove čudne priče ne govore nešto važno, nešto što bi sve postavilo na svoje mesto. Možda je brat Dijego de Landa od svojih ljudi saznao za nekakvo blago? Recimo, hram optočen zlatnim listićima, skriven pod lišćem sandalovine ili mahagonija u dubodolini izgubljenoj nasred beskrajne prašume? Tada čitava ekspedicija dobija sasvim drugi smisao - rukopisi koje je trebalo dostaviti u Mani bili su samo paravan za odvažnu avanturu koju je

osmislio biskup franjevačkog manastira, kojeg su vernici izvestili o neizmernom blagu sakrivenom u gustim i neprohodnim šumama na jugu poluostrva. Odabravši nekoliko pouzdanih bandita alavih na zlato, on ugovori za njih pola stotine vojnika i posla ih po blago. Ako bi uzeo s krova piramide od belog kamena samo nekoliko takvih dragocenih listova, u rodnoj Španiji bi mogao da kupiš veliki posed i da se obezbediš do kraja života. I lutanje u znoju lica svog po prokletim čestarima od sada će biti samo u snu: možeš se vratiti kući da konačno živiš kako i dolikuje plemiću, da se oženiš melanholičnom beloputom grofovom kćeri i samo u vulgarnim razgovorima s prijateljima pomeneš oniske Indijanke prodornih mirisa... U svom izveštaju, nepoznati konkistador ovo nije pominjao - barem ne još uvek - kako bi prikrio ta blaga čija je cena plaćena desetinama ljudskih života, odlučivši da mu nisu potrebni dodatni zavidnici. A šta je s bratom De Landom? Zar mu nije takođe pripadao deo opljačkanih bogatstava? Njemu ili franjevačkom ordenu, zašto da ne. Sredstva za proširenje manastira ili izgradnju novog. Brat Hoakin je krenuo s bandom krvnika, kako bi štitio interese reda: ne treba im verovati, čim im okreneš leđa - odmah zabiju nož do balčaka. Ne vrede ovde ni čast ni plemenitost, čim ugledaju krov tajnog hrama koji blista u zracima zalazećeg sunca, odmah će zaboraviti na svoj mali dug bratu De Landi i na ljubav prema Presvetoj Devici. Znamo mi te probisvete. Ili možda nije tako? Možda su za samog Dijega de Landu rukopisi za kojima je tragao bili zaista dragoceni, a konkistadore je namamio obećavši im neverovatne riznice blaga, sigurno zazidane u tajnoj komori jednog od polurazrušenih hramova zajedno s nedoličnim indijanskim knjigama, napravljenim od jelenske kože i presavijenim kao harmonika. Donesite mi samo rukopise, sve ostalo je - vaše! A indijanski vodiči? Da li su pokušavali da sačuvaju od pljačke i uništavanja drevne svetinje svog naroda? Verovatno... Imao sam osećaj kakav sigurno ima arheolog kada gomila raznobojnih keramičkih krhotina koje je iskopao pored ruševina neke majanske piramide, nakon dugih časova napornog i pipavog rada počne da se slaže u logičnu i zanimljivu sliku drevnog mozaika. Pre nego što sam ugasio svetlo i legao da spavam, za svaki slučaj sam okrenuo poslednju stranicu, proveravajući da tamo nije slučajno ostalo još nešto što nisam uspeo da pročitam.

Da narednog dana nakon toga dođe kod mene Ernan Gonzales, i besedova sa mnom; i da nakon te besede pojmih: brat Dijego de Landa mi ne reče sve o nasem pohodu. I da me veoma zabrinu ono što čuh; i o tome će biti reči u Četvrtom poglavlju ovog saopštenja...

El Cenagal Moj uginuli pas ipak nije dočekao planiranu šetnju te noći - bio sam previše obuzet mislima o tajnama koje je skrivala prašuma i onima koje je brat Dijego de Landa čuvao od naivnih konkistadora. Sanjao sam nešto sasvim drugo. Gomila visokih piramida, čija je svaka ivica rasečena napola stepenicama koje strmo vode uvis ka ravnom vrhu, gde se nalazi oltar - to su stepenice za nebo, ka bogovima. Slepi miševi, koji na gomili vise s tavanice džinovskih dvoraca od belog kamena koje su izgradile hiljade osuđenih robova bez pomoći točkova i čekrka, i koje su njihovi žitelji bez očiglednih razloga napustili u jednom danu. Zidovi ukrašeni hijeroglifima, u kamenu isklesane maske čudovišta, heroja, božanstava i demona. Maleno odmorište nasred uspona na gigantsku piramidu, odakle se otvaraju vrata koja su vajari i kamenoresci pretvorili u razjapljene čeljusti Nebeskog zmaja. Niski tamnoputi ljudi u čudnoj odeći, koji su se okupili ukrug sa zlatnim obručima na glavama. Zarobljenik, raspet na žrtveniku, slab i slomljen od napitka, koji izgubljenim pogledom traži nešto oko sebe. Monotoni napevi propovednika odevenih u nešto nalik tunikama, postaju sve glasniji, strašniji... Zamahnut oštri kamen pada dole, zariva se među rebra, kida meso. Još jedan udarac - i grudni koš je otvoren, krv lipti, izbečene zatvorenikove oči prekriva samrtna koprena, a iz grla u ropcu kulja napolje jarkocrvena pena, ali on je još živ. Klanje se izvodi po strogim kanonima, tokom vekova ritual je izbrušen kao i sam žrtveni kamen. Đavolja umetnost se ogleda u tome da žrtva ne umre pre nego što se rebra s leve strane grudi uz krckanje rastvore i ogole srce koje još pulsira. Nesrećnik će se rastati sa životom tek kada ova drhtava, krvlju ispunjena grudva bude istrgnuta rukom sveštenika i bačena u poseban sud. Do malopre napregnuto u grču kao tetiva indijanskog luka, a sad omlitavelo, okrvavljeno, rasporeno telo baciće kao vreću punu smeća dole niza stepenice, gde će ga sluge pokupiti. I još... Lice zarobljenika - koliko se može videti kroz sloj prljavštine i zgusnute krvi - belo je. A snažan vrat i zabačen podbradak su gusto zarasli u bradu.

Sedoh na krevet. Srce je besno lupalo u grudima, kao da su upravo pokušali da mi ga istrgnu. Jastuk je bio vlažan i hladan od znoja. Soba s plafonom visokim četiri metra odjednom mi se učini pretesnom, htedoh da širom otvorim prozor. Nekoliko minuta sam uveravao samog sebe u apsurdnost takve želje, a zatim skočih, povukoh prozorsku kvaku i razmaknuh krila. Unutra jurnu vlažan i leden jesenji vazduh, čija su dva udisaja bila dovoljna da se oporavim i otreznim od viđenog košmara. Napolju već beše bledunjav dan; nebo pretrpano sivim pamučnim oblacima, kroz koje se jedva nazirao kružić slabašnog jesenjeg sunca. Deset izjutra. Obično spavam negde do tri sata, ali danas neću uspeti da ponovo zaspim. A možda samo lažem sebe, u strahu da se ne vratim u taj san ukoliko ipak uspem da zadremam? U glavi se i dalje njihao mutan talog od komadića viđenog, i zavukavši noge u papuče, kretoh u kuhinju da ga rasteram pomoću kafe. Jutarnja kafa je za moju baku imala uzvišen smisao, kao za Maje i Asteke - prinošenje ljudskih žrtava. Pristupala je njenom kuvanju znalački: ako obavljaš jednu te istu radnju svakog jutra šezdeset godina, pokreti su dovedeni do savršenstva. Zahvaljujući prijateljskim vezama s Kubom, ranije je u njenoj ostavi bilo nekoliko ogromnih bež i braon limenki s kafom. Kafa se zvala živopisno i sasvim u kubanskom maniru - „Cafe Hola!“ Kada sam se uselio u stan, pronašao sam jednu od tih limenki zapečaćenu - možda su je čuvali u slučaju novog svetskog rata. Miris je, naravno, davno izvetrio, zrna sam morao da bacim, ali mi je bilo žao limenke, i sačuvao sam je. Sada svoje lične zalihe čuvam samo u toj limenci i, izjutra je otvorivši, udišem miris kafe - i sećam se bake. Nakon smrti mi je ostavila i čitav svoj arsenal - drveni ručni mlin za kafu, bakrenu džezvu, porcelanske šoljice s kineskim ornamentima. Najviše od svega volim da meljem kafu; sipaš je u otvor i počinješ, kao na verglu, da vrtiš tešku mesinganu ručku. Ona se vrti sporo u početku, otežano, ali kako se zrna pretvaraju u ukusni prah, postaje sve lakše - znači, treba dodati još u otvor. A zatim se podigne ova dirljiva drvena fiočica odozdo i istrese sav prah iz nje u džezvu. Kada se kafa stavi na vatru, strogo je zabranjeno udaljavati se od nje, inače umesto dostojanstvenog okrepljujućeg jutarnjeg napitka, dobijate u zadatak ribanje šporeta. Kada je sve napokon gotovo, zadovoljstvo ispijanja takve kafe je neizmerno veće, makar zbog silnog truda koji beše uložen, te je greh sada ne uživati u njoj. Baka je bila u pravu - i kome su još nakon toga potrebne

instant granule? Ja sam čak izbacio i električni mlin. Kafa je imala još jednu važnu osobenost: pripremajući je, mogao si se prepustiti jednostavnim mehaničkim pokretima i istovremeno ispuniti glavu odgovarajućim jednostavnim mehaničkim mislima. Svakim okretom ručke na mlinu, hladna magla koja je ostala u sećanju nakon proživljenog košmara se skupljala, a kada se podigao omamljujući miris iz džezve stavljene na plavičasti plamen, stvarnost je konačno nadvladala strah. Đavolji san je nesumnjivo bio izazvan događajem sa tim Špancima koje su domoroci uspeli da zarobe. Autor beležaka je sasvim površno prešao preko ove epizode; ne znam zašto se u mom umu zaglavila baš ona. Više od svega me je začudilo to kako sam jasno i detaijno video likvidaciju zarobljenika. Te detalje apsolutno nisam imao odakle da uzmem; osim ako mi se pogled slučajno zakačio za njih, listajući Kumerlinga. Ali sumnjam da je tako: ako su toliko razbuktali moju maštu, nisam valjda mogao da ih propustim dok sam čitao knjigu! Preostala je pretpostavka da mi se prosto raspalila mašta. Potrebna je hitna operacija, dok nije počeo apsces i perforacije. Zakleo sam se da ću pronaći naučnoistorijske opise prinošenja ljudskih žrtava kod Maja, kako bih se umirio pronašavši neslaganja. Uz kafu sam napravio sendviče sa sirom i omlet u vrećici s paprikom i solju: doručak jednog samca. Najvažnije je da ne kapne žumance na pantalone, inače će tvoja tužna sudbina postati očigledna čitavoj okolini. Snašavši se i sa jednom i sa drugom stvari, bez odlaganja se vratih poslu; snove na stranu, a porudžbinu je trebalo završiti. Na sreću, nastavak prevoda ove knjige nije bio za mene zabava već posao zahvaljujući kome sam računao da već u toku ove nedelje mogu platiti račune. Trebalo je nešto i da pretekne - baš za veliki špansko-ruski rečnik. Na svu sreću, sama reč „porudžbina“ kao da mi nije davala izbora da li da nastavim sa prevodom ili ne. Sigurno mi je tog jutra prvi put palo na pamet da možda ova knjiga nije za mene samo neobavezna razbibriga. Ubrzo su moje sumnje počele da se produbljuju i pretvaraju u čvrstu rešenost, a zatim i u paniku. Kako je radni dan počeo mnogo ranije nego obično, veoma brzo sam se snašao s odabirom reči koje nedostaju, ispravkama i lekturom. Iako nisam dostigao normalnu bistrinu uma, još nekoliko udarnih doza crne kafe je učinilo svoje. Predveče sam seo za svoju staru pisaću mašinu „olimpija“ i stavio dva primerka prevoda sa indigom.

U agenciji su se teško mirili sa činjenicom da ja uporno odbijam da koristim kompjuter, ali se na kraju sve izgladilo. Ne znam zašto je toliki problem, zar nisu tako radili ranije - bez ikakvih diskova i elektronske pošte? Neka drugima šalju prevode putem telefonskih žica, meni nije teško da siđem niza stepenice i prođem četiri kvarta kako bih ih lično uzeo. Ne verujem kompjuterima i ne volim ih, kao ni svu elektronsku tehniku. Nisam kupio televizor iz principa: dovoljno je da ga pogledam u gostima da bih shvatio kako putem njega obmanjuju gledaoce. Radio mi mnogo više leži - naravno, nema slika, ali zato podstiče maštu. Uz to, u stanu opremljenom kitnjastim nameštajem iz osamnaestog veka, kompjuter ili televizor bi prosto propali u zemlju od stida zbog svoje oskudnosti i prolaznosti. Kad i tranzistor proizveden sedamdesetih godina, na kojem ponekad slušam vesti, često ima smetnje zbog blizine takvog nameštaja, šta onda reći za kompjutere sa pristupom internetu! Pored svega ostalog, nisam ni naučio da ga pravilno koristim. Od dva gotova primerka prevoda, jedan sam stavio u fasciklu, a drugi sam spojio sa originalnim koricama. Međutim, bilo je već kasno za odlazak u agenciju, te ostadoh kod kuće, posvetivši čitavo veče slatkoj dokolici. Još jednom pročitah čitavu priču iz početka; prelistah Kumerlinga, nadajući se da ću pronaći spomenute napuštene gradove u onim krajevima kuda su išli moji Španci. Bezuspešno: čitava teritorija sadašnje meksičke države Kampeče - to jest, čitav severozapad poluostrva Jukatan bio je pust. Najbliža naselja su bila stotinama kilometara prema jugu, na granici Gvatemale, pokraj jezera Peten. Međutim, da bi se dotle stiglo, prvenstveno je trebalo odabrati potpuno drugi put; indijanski vodiči su vodili odred pravo u dubinu prašume. Odlučih da pogledam poglavlja posvećena poznatim drevnim majanskim gradovima. I upravo tu naleteh na podatke koji kao usput navode da su oni već poznati svakom obrazovanom čoveku, te nema potrebe raspredati priču o toj temi. Svi majanski gradovi su bili napušteni. Nisu ih Španci uništili: kada su oni stigli na Jukatan, veličanstveni dvorski kompleksi i dostojanstvene piramide složene od džinovskih krečnjačkih blokova već su ležali u ruševinama. I Čičen-Icu i Ušmal, Peten i Palenke i na desetine drugih, manje poznatih gradova žitelji su napustili bukvalno u istom času, i od tog trenutka se lagano urušavaju. U setnoj tišini, široki trgovi popločani belim kamenom i arene za ritualne igre obrastali su lijanama i prekrivali se

mahovinom; privremeno potisnuta od strane ljudi, vlažna šuma je lagano uzimala natrag zemlju koju su joj oteli stotinama godina unazad. Od Indijanaca koji žive u blizini ovih ruševina, Španci su uzaludno pokušavali da saznaju ko ih je izgradio. Oni su samo slegali ramenima. U trenutku kada je Kortes stupio na poluostrvo, civilizacija Maja je već bila u takvoj krizi, da su od njene nekadašnje moći ostale samo ruševine, idoli i knjige. Poslednji sveštenici su i dalje prema njima vršili svoje obrede, ali više nisu shvatali smisao koji se krio iza njih. Upravo to je bila glavna tajna koja je mamila verne čitaoce Kumerlingove knjižice. Šta se dogodilo s velikom civilizacijom? Hronike nijednog naroda koji je naseljavao Centralnu Ameriku nisu navodile kakva je sudbina zadesila Maje, kakav je potres mogao dovesti do toga da ova kultura odjednom nestane, a narod koji ju je negovao rapidno, za svega nekoliko pokoljenja, izrodio se vrativši se na zastarelo plemensko uređenje, iz kojeg je hteo da se iskobelja mnogo vekova. Jaz između Indijanaca koje su na Jukatanu videli Evropljani i Maja, koje su stvorile ogromnu imperiju, složeno pismo i detaljni kalendar, precizniji od ovog koji danas koristimo, i izgradile u prašumi svoje megalomanske gradove, bio je beskrajan. Prvi naučnici koji se dokopaše ruševina Čičen-Ice iskreno su verovali u to da su građevine koje su otkrili izgradili drevni Izraelci, Kelti, Arijamci, tatarski Mongoli, bilo ko, samo ne narod koji tog trenutka naseljavao ovu teritoriju. Postavivši pitanje o uzrocima propasti civilizađje Maja, Kumerling nije odgovarao na njega, ograđujući se naučnim hipotezama: Epidemija? Rat? Neopisiva glad? Suša i nestanak pijaće vode? Disbalans u broju rođenih devojčica i dečaka? Ili možda zbir svih ovih faktora? Napad Marsovaca? - nastavih umesto njega. Rat sa džinovskim termitima? Moja verzija nije bila ništa gora od drugih. Niko nije mogao da pruži detaljna objašnjenja toga šta se desilo, i Kumerling je ovo stidljivo priznavao. U majanskim hronikama nikakvih tragova rušenja, nikakvih podataka o preživljenim zemljotresima. Kada je kultura Maja već skoro propala, u njihove zemlje je zaista prodrlo ratničko pleme Tolteci. Pripadnici ovog naroda vladali su Majama u poslednjem periodu njihove istorije, ali je drevna civilizacija već pre toga bila smrtno obolela, gubiia je dah i svejedno bi stradala posle izvesnog vremena. Tolteci su jednostavno naneli coup de grace.*( Poslednji udarac; prim. prev.)

Legao sam da spavam i ništa nisam smislio. Nije za čuđenje: ako je pre mene ovu zagonetku pokušalo da reši desetine pokoljenja istoričara i arheologa, šanse da otkrijem istinu za jedno veče bile su male. Nije bitno, čekale su me druge tajne. Ako ne danas, onda sutra, čim iščupam iz agencije za prevođenje četvrto poglavlje dnevnika konkistadora, Ernan Gonzales i ja ćemo imati zanimljiv razgovor, koji mora da rasvetli ovaj pohod. I ko zna kakav mi ključ za tumačenje kakvih sve tajni on može dati. Majanski sveštenici i beli zarobljenici kojima su vadili srce, te noći me nisu uznemiravali. Samo sam zažmurio, a kad sam ponovo otvorio oči, napolju je već bio dan. * * * „Tako brzo?“, začudi se saradnik agencije. „Nadam se da nije ne na uštrb kvaliteta?“ Učtivo se osmehnuh i odmahnuh glavom. Ovaj prevod sam pročitao najmanje deset puta, bio je tako dobro obrađen da je blistao na suncu. „Naručioca, izgleda, pritiska rok“, saopšti mi on. „Dolazio je još juče, doneo je sledeću turu. Ne znam zašto ne donese sve odjednom, u komadu.“ Ja sam se pitao to isto i već sam razmišljao da priupitam u agenciji. Ali sada, kada je službenik uperio u mene upitan pogled, smatrajući da ja znam više o tome, postade jasno da i on luta u mraku neznanja isto kao ja. Ostale su samo pretpostavke... „Možda nema sve iscela, već takođe dobija poglavlja jedno za drugim?“ „Kakva poglavlja? Pa vi rekoste da su to dokumenta“, začkilji on. „Istorijska dokumenta. Hronika. Podeljena, naravno, na poglavlja“, objasnih, nadajući se samo da će ga mrzeti da zalazi u detalje. „I, je li zanimljivo?“ „Za ljubitelje“, načinih neodredeni pokret rukom i odjednom osetih nekakvu čudnu ljubomoru: nisam želeo da ove stranice gleda iko drugi osim tajanstvenog naručioca i mene. „Ništa mi nije jasno...“, reče „hm“ i ućuta, očekujući šta ću ja na to reći. Klimnuh glavom. Ćutanje se otezalo. Zar se ne vidi na meni da nisam raspoložen za duge prijateljske razgovore? Sada mi je bilo potrebno samo jedno.

„Ma svejedno... Na kraju krajeva, sve će platiti i nek ide do đavola. Evo, izvolite", on lupnu o pult kožnu mapu istu kao ova koju mu upravo predadoh, samo ne smeđe već crne boje. „Hvala!“, obradovan time što više nema potrebe da se nastavi ovaj neprijatan razgovor, ja uzeh mapu pod mišku, užurbano se oprostih i požurih ka izlazu. „Čekajte!“, zaustavi me povikom kad već bejah na vratima. „A vaš honorar?“ Da mi, kako beše receno u Trečem poglavlju, priđe vodič Ernan Gonzales, naizgled veoma uznemiren, i zamoli da razgovaramo nasamo, da nas ni Vasko de Agilar, ni brat Hoakin ne bi čuli. I da se radi toga udaljismo od stajališta gde se naš odred zaustavi da prenoći do neke poljane stotinu koraka dalje. Da, prema rečima Ernana Gonzalesa, do tih mesta kuda je on vodio naš odred, ostade nekoliko dana puta, ali da će oni sigurno postati najkomplikovaniji u toku svih ovih nedelja koliko smo išli. I da me na kolenima moljaše da vratim odred nazad u Mani, rekavši da nismo pronašli cilj. Da ga ja gnevno upitah kako on sme sada, nakon što nam pogibe na desetine naših drugova u prokletim šumama, da mi priča o tome, i nazvah ga izdajnikom. I da je Ernan Gonzales plakao i ponavljao da on nije izdao, i da samo zbog svoje odanosti duhovnom ocu Dijegu de Landi ispunjava ovu naredbu. I da mi dade nož u ruke i zamoli me da ga ubijem, kako se više ne bi mučio. Da me ovim dosta uznemiri i zabrinu, i ja ga posadih na zemlju, zamolivši ga da mi ispriča šta to zna o čemu ni ja, ni senjor Vasko de Agilar nemamo pojma. I da on isprva beše poricao, i tek kada mu pripretih lomačom za jeres, poče govoriti smireno i nerazumljivo i poče ponovo plakati. Da mi u njegovoj priči mnogo toga beše nejasno; iz onoga što sam razumeo, navešću sledeće: prema njegovim rečima, hrat De Landa nam nije saopštio celu istinu o tome zašto i kuda idemo. I da se u tim hramovima u koje se brat De Landa zaputi sa nama čuvalo nešto neprocenjivo za Maje, ali takođe važno i za druge narode. I da brat De Landa to beše tražio posvud, ali ne znade gde će ga tačno pronaći. Da ga tada upitah da li to znači da ćemo uskoro izvršiti zadatak koji nam poveri biskup, i on odgovori da je to zaista tako, ali da zarad mojeg

dobra i dobra svih Maja i drugih ljudi na Jukatanu, ne treba da ispunimo ovaj zadatak. Zašto, to ne uspe da objasni. Da upamtih njegove reči o neiskrenosti brata De Lande, i vrativši se nakon našeg razgovora, osamih se s bratom Hoakinom i senjorom Vaskom de Agilarom i podelih svoje misli s njima i upitah da li znaju nešto o naredbi što ja ne znam, i da li je biskup naredio još nešto meni nepoznato. Da se i brat Hoakin, i Vasko de Agilar začudiše i ne znadoše ništa takvo; i upitaše ko mi to reče. I da saopštih tada priču vodiča, i to da se ta priča mora čuvati u tajnosti. Da zatim videh kako senjor Vasko de Agilar razgovara s Ernanom Gonzalesom sa strane, i da ovaj beše smeten. I da sprovedosmo većanje tog dana i odlučismo da ipak idemo dalje, iako vodič upozoravaše na nove opasnosti koje su pred nama... O zlatu ne izusti ni reč, kao i pre. Zato moje pretpostavke o vodičima počeše da postaju opravdane. Mestik sigurno htede da pruži Špancima poslednju šansu da se predomisle i vrate nazad. On čak beše spreman da okleveta svog duhovnog oca, samo da odgovori Špance da ne idu dalje. Da li htede da spase nevine živote ili svoju besmrtnu dušu? Bilo kako bilo, nije bilo jednostavno odgovoriti Špance. Vodičima to neće poći za rukom ni kroz nekoiiko dana puta koji navodno dele odred od cilja pohoda. Upravo tih dana i trebalo je da se dese ti ključni događaji zbog kojih je sastavljanje izveštaja uopšte imalo smisla. Međutim, ni Dijego de Landa, izgleda, nije bio tako jednostavan. Saslušavani Indijanac je vrdao i pokušavao da izbegne odgovor, ali želja da se spase lomače učini svoje - i on izdade svog krštenog kuma. Šteta što konkistador nije bio istrajniji, te se zadovoljio tim žalosnim mrmljanjem koje je uspeo da iscedi iz Ernana Gonzalesa. Možda ga je već smatrao poremećenim, i nije želeo da vodič sasvim izgubi razum? Da li je to nekakav predmet, važan ne samo za Maje već za sve ljude? Teško da je samo blago bilo u pitanju. Ali jednostavno nisam mogao da zamislim šta bi to moglo biti. Kakav predmet i za šta je mogao da zatreba budućem biskupu Jukatana? Knjige? Idoli? Za šta? Da li je verovao da oni poseduju nekakvu magijsku moć i pokušavao da se dokopa drevnih artefakata, koji sakupiše u sebi moć i tajne nekada velikog naroda? Naravno, ostaje još opcija da su Indijanci nastavili da lažu, ne gubeći nadu da će zaplašiti vodiče odreda i posejati razdor među njegove

pripadnike. Šta god da ih je vodilo, svakim danom pohoda oni su odvodili Špance sve dalje od cilja - u zabit, u divljinu, gde ljudska noga verovatno nikad nije kročila. Za svaki slučaj sam sa posebnom pažnjom istražio sve karte Jukatana navedene kod Kumerlinga, gde su tačkama obeleženi različiti periodi. Nevažno je da li sam dohvatio rani, klasičan ili postklasičan (u toku njega se i dogodila španska najezda) period majanske istorije. Menjao se raspored naseljenih krajeva i njihovi nazivi, nepoznato je čime su izazvane migracije Indijanaca, jedne gradove su napuštali, druge stvarali, treće su ponovo podizali iz pepela - ali je ta teritorija kuda su moje Špance vodili vodiči hiljadama godina ostajala devičanski netaknuta. Čak i na vrhuncu svoje civilizacije, podigavši snažnu imperiju čija se vlast prostirala van granica Jukatana, Maje se nisu usudile da zađu dublje u ove krajeve na jugozapadu svog poluostrva. Otrčah u kuhinju, presuh proključalu vodu u čajnik i donesoh ga sa sobom u sobu. Za mene je bilo svetogrđe da sedim prekrštenih ruku na divanu, očekujući da čaj odstoji, da ne govorimo o gubljenju vremena za pripremu večere. Glad uopšte nisam osećao; šolja slatkog čaja je ugasila burne porive u želucu i omogućila mi da se brže vratim čitanju. Da stupismo nogom na loša i ukleta mesta, na kojima tle beše porozno i nesigurno, i vazduh loš i ustajao. I da mogadosmo se kretati samo veoma sporo i vodiči dugo odabirabu put pre nego bi ga ukazali drugima. I da ja uz svakog od njih postavih strelca sa samostrelom, plašeći se izdaje i bekstva jednog od njih, ili obojice istovremeno. Da ubrzo poče močvara, u kojoj beše neobičnih i opasnih stvorenja, i iz ovih močvara se širilo isparenje truleži, od kojeg nastupa glavobolja i bol u udovima. Da oba vodiča postadoše veoma uznemireni i ispoljavahu strah iz nejasnih razloga, i čak kada unaokolo beše mirno, povremeno bi nas podizali s odmorišta da pređemo na drugo mesto, ne navodeči nam razloge za to. Da se svirepi Indijanci, koji nas napadoše nekoliko dana pre toga i sa kojima u borbi izgubismo devetoricu, više nisu pojavljivali. I da, kada zadovoljno ispričah Huanu Nači Kokomu o tome, ovaj napravi tužan izraz lica i odvrati me od pustog radovanja, i reče mi da su „k’anuli“ čuveni po svojoj neustrašivosti, i ako nisu pošli za nama u močvaru, onda nije to zbog toga što se boje nas, več nečeg drugog što se krije u toj močvari.

Da na jednom mestu staza kojom se moglo iči beše tako uska, da je samo jedan čovek mogao proči, i zato smo išli povezani u niz. I da bočno od ove staze beše (baruština?), mračna i beskrajno duboka. I da jedan od vojnika, Isidro Murga, nije mogao da se održi na njoj, pade i poče da tone i zvaše u pomoč, i drugi, po imenu Luis Alberto Rivas, se zaustavi da bi mu pružio ruku i izvukao ga. I da obojica nastradaše u ovoj močvari, a očevici su govorili kako nešto povuče utopljenika nadole za noge kada je on gotovo uspeo da se izvuče, i da ovaj, ne pustivši ruke, povuče za sobom i svog spasioca i obojica nestadoše iz vidokruga i više se ne pojaviše. I da su vodiči naredili da se brzinom taneta napusti ovo strašno mesto, izbegavši tako nove žrtve. Da ova opasna staza beše veoma duga i pre mraka mi još uvek nismo uspeli da stignemo na suvo tle. I da ja naredih svakome od vojnika da glasno izgovori svoje ime po redosledu, da ne bismo nikoga izgubili, i da prati da njegovi susedi budu u stroju. I da je ova prozivka išla neprestano, tako da se svako odazivao jednom u minutu. Ali i pored ovih mera, izgubili smo još jednog čoveka, Ignasija Fereru, koji je išao poslednji u lancu, i jednom se odazvao i uzviknuo svoje ime, a drugi put očuta, i kada se onaj koji iđaše ispred njega osvrnu unazad, tamo ne beše ni Ignasija Ferera ni njegovih tragova. I da tada dadosmo baklju ne samo onom na čelu odreda, več i tom koji je išao na njegovom začelju, da bismo tako plašili grabljivce i da bi njegov nestanak bio momentalno primetan. Da smo tako išli neko vreme, i zatim konačno stali na čvrsto tle, i bili smo neizmerno zbog toga radosni, pošto besmo iznemogli i beše nam potreban odmor. I da smo tamo oformili logor, ali vodiči zabraniše polovini od nas da spavamo, i rekoše da je neophodno da se bude na straži, kako ne bismo postali lak plen demona koji ovde obitavaju. I da, mada je brat Hoakin pretio da će izvestiti brata Dijega de Landu o njibovim jeretičkim rečima, ovi behu tvrdoglavi i ostajahu pri svome. Da tako beše kako su rekli, i polovina je spavala, dok je druga polovina držala stražu, a zatim beše smena. I da taj kratki san beše rđav, pošto je na svetlost plamena doletala gamad. I da ove sićušne mušice ujedaše kroz odeću, i ne beše spasa od njih. I da se obojica vodiča premazaše pripremljenim sredstvom, koje i bojom i mirisom beše nalik mačjem izmetu, i nudiše ostalima, mada smo pristali samo ja, brat Hoakin i još nekoliko vojnika, većina je ipak odustala. I da oni koji pristaše, time spasiše svoje zdravlje i život...

Obrisah znoj sa čela i s mukom razdvojih prste zarivene u papir, a zatim ih nekoliko puta stisnuh i raširih, uspostavljajući krvotok. Eto već treće poglavlje zaredom igrao sam se sam sa sobom putovanja po Jukatanu, ali prvi osećaj je bio tako stvaran, kao da sam zaista išao u lancu sa Špancima, praveći šare gipkim štapom izdeljanim od sapodilosa po tlu pod tankim slojem močvarnog mulja. Nije bilo teško zamisliti kako se osećao dežurni stražar, koji je sedeo kraj vatre i netremice unaokolo posmatrao šipražje. Osvetljeno crvenkastim plamenom, ono se sigurno pretvaralo u čvrst zid; na komadiću čvrste zemlje među nepreglednim močvarama osećaš se kao u ograđenoj tvrđavi. Močvara živi svojim životom: stenje, ispuštajući ogromne mehurove gasa, šuška trskom, škripi natrulelim stablima drveća. Ponekad ovu lepljivu smesu natprirodnih zvukova smenjuje očajnički vrisak neke noćne životinje koja uzima ili daje život, ili možda prosto doziva ženku. Pogled se ne sme skinuti ni za sekund sa šipražja - događaj sa nesrećnim Ignacijem Fererom se desio nekoliko sati ranije, a pogibiju Mure i Rivasa je posmatrao čitav odred, skamenjen od straha. Kako onda okrenuti leđa? Stražari dobacuju jedni drugima nepristojne šale, sećaju se svojih lokalnih ljubavnica ili žena s decom - samo da bi prestali da misle na smrt. Nije strašno da pogineš u borbi, povukavši za sobom u grobnicu desetak indijanskih đavola - samo ako pogledaš smrti u lice i ostaneš u sećanju drugovima kao veličanstveni ratnik, eto to je dostojno pravog muškarca. A ne da se udaviš lepljivom močvarnom vodom, i da te na dnu baruštine proždere nekakvo stvorenje... Zatim vazduh počinje jezivo da odzvanja, uzdrman milionima sićušnih krila. Čitavi oblaci mušica i komaraca lete oko vatre, okružuju fenjere stražara, uleću u nozdrve, oči, u uši i nos. Moraš neprestano odmahivati rukama kako bi ih oterao; i ovo ne plaši male krvopije, samo im smeta da se spuste na kožu. Oni ti ne daju da se usredsrediš, izluđuju te. Iznutra narasta bes, spreman da se izlije na prvog ko ti privuče pažnju - nebitno je li neprijatelj ili drug. Relativno su smireni samo oni koji su spremni na poniženje - da se namažu indijanskim đubretom koje smrdi kao mačji izmet. Ništa strašno, zato sad moraju da istrpe podsmevanje svojih napaćenih drugova. Miris će ispariti, ali sećanje na ovaj pohod kroz močvaru...

Da noć proteče mirno, ako ne računamo komarce koji nam dosadiše, i na svetlu dana pobod se nastavi u bržem tempu, pošto već pred veče uspešno pređosmo opasni deo močvare. I da izađosmo na čvrsto i suvo tle, odakle je ponovo počinjala vitalna šuma i životinje na koje smo navikli. I da smo, smireni, odlučili da idemo sporije. I da je naše putovanje tog dana proticalo lagano i mirno, i do sledećeg predaha niko iz odreda nije nestao i nije bio ranjen. Da upitasmo vodiče da li još mnogo preostade da idemo, i da ovi odgovoriše da smo blizu tajnih hramova, treba samo da odaberemo pravi put, kojim ćemo stići na cilj kroz dva ili tri dana. I da zbog ovih reči svi vojnici i ja i Vasko de Agilar, i brat Hoakin, povratismo optimizam, i mnogi su slavili i pili rakiju od kukuruza koju su poneli sa sobom i zahvaljivali se našim vodičima, koji nas ipak izvedoše na čvrsto tle. Da tog dana i lov beše uspešan, i da je Huan Nači Kokom, u pratnji dvojice strelaca, uspeo da ulovi nekoliko većih ptica i vepra, što nam nije pošlo za rukom već skoro nedelju dana, zbog čega naši vojnici i mi počesmo da gladujemo. Da sami vodiči - i Huan Nači Kokom, i Ernan Gonzales - nisu učestvovali u proslavi, već izgledahu veoma zabrinuto i došaptavahu se sa strane. I da samim tim privukoše moju pažnju i ja im se približih kako bih saznao šta pričaju, ali su oni pričali medu sobom na indijanskom narečju. I kad im prekidoh razgovor, oni behu veoma zbunjeni i preplašeni, ali nisu poricali, već mi ponoviše svoja upozorenja, a Ernan Gonzales je ponovo rekao da je zgrešio dovevši nas u ove krajeve, i da će ga stići kazna zbog toga. I da on nije nastavio razgovor s nama, već otide u najdalji ugao logora, gde se predade molitvi, a ja odlucih da ga više ne uznemiravam, mada sam naredio jednom od vojnika da nastavi da motri na mestika. Da su svi ostali te veceri praznovali i bili u dobrodušnom raspoloženju, i mada mnogi behu pijani, uobičajenih tuča nije bilo. I da sam nisam mogao da zaboravim na opasnosti o kojima mi govorahu vodiči, i obilazih logor noću, pretražujuči ga i očekujuči napad Indijanaca ili divljih životinja. I da sam to radio dugo, dok me san ne ophrva, ali ne pronađoh ništa čudno i sumnjivo. Da su vojnici pirovali i pili do jutra, i da ih nisam sprečavao, pošto su uspeli da pređu veliki deo puta i zaslužiše dobar odmor. I da, kada legoh da spavam, neki još behu budni i čuše se njihovi uzvici. I da se probudih tek u zoru, čuvši u daljini glasan krik životinje, koji sam prepoznao kao urlik

jaguara. Ali da je životinja bila daleko i krik se nije ponavljao, i ne ustadoh iz svoje postelje, več ponovo usnuh. Da ujutru, kada stražar zasvira buđenje, dotrča vojnik i saopšti da je naš vodič, Ernan Gonzales, noćas izvršio samoubistvo, obesivši se. I da mestika Gonzalesa zaista pronađoh kako visi na grani drveta nekoliko koraka od mesta gde je spavao i gde ga juče ostavih u molitvi. Da stražar koga postavih da ga nadgleda nije mogao objasniti kako se to dogodilo i u koliko sati Ernan Gonzales oduze sebi život. I samo reče da je čitave noći pratio Gonzalesa, ne skidajući oka s njega, sakrivši se od njega, i da ovaj leže, pomolivši se, i zaspa mirnim i dubokim snom, čak zahrka. I da ovaj vojnik reče da ne zna kada ga san ophrvaše, i moljaše da mu oprostim što nije motrio do kraja. I da naredih da ga surovo išibaju zbog toga, pošto sad naši životi zavisiše samo od jednog vodiča koji prežive... Poglavlje se prekidalo ovim komentarom. To je to! Sprovevši Špance kroz pogibeljne močvare, Indijanci se konačno odlučiše na izdaju. Uviđajući da se udvoje neće izboriti s desetinom teško naoružanih vojnika, oni odlučiše da ih prosto ostave sudbini na volju. Bez vodiča put za povratak je bio zatvoren: močvara bi progutala strance pre nego što bi uspeli da se probiju i pola lige*( Mera za dužinu u hispanoameričkim zemljama; 1 liga = 3 milje = 4.828,032 metra; prim. prev.) u dubinu. O čemu su razgovarali praznične noći Huan Nači Kokom i Ernan Gonzales? Da li su se zajedno molili? Ili su izvlačiii žreb - koji će prvi precima u zagrljaj? Da li su razmatrali šta će raditi onaj koji ostane u životu nakon što jedan od njih izvrši samoubistvo? Obojica su osećala da će ta noć biti sudbonosna za njih - i zato nisu učestvovali u veselju. Krst oko vrata, hrišćansko ime i freske sa prikazom Čistilišta, koje su nevešto oslikali monasi zvonika Isamalskog manastira, nisu bili dovoljni da spreče Ernana Gonzalesa da podlegne najvećem grehu vere njegovog oca - samoubistvu. Bogovi o kojima mu je krišom pripovedala majka Indijanka bili su moćniji i bliži, i njemu je bilo mnogo strašnije da njih izda nego da vekovima gori u paklu. Dok se Devica Marija rasejano osmehivala svima pravovernima - i nikom pojedinačno, sa svetlećeg oblaka, osvetoljubivi i podmukli majanski demijurzi su zlobno gledali za odlazećim odredom,

pritajivši se iza stabala kvrgavog močvarnog drveća. Ali, nisu svi mogli da osete njihov pogled na svojim leđima. Umesto da sami stradaju, vodiči su sigurno mogli da otruju pripite Špance, sipavši im otrov u rakiju od kukuruza, ili da ih probodu nožem na spavanju. Oni, međutim, nisu bili sigurni u svoju snagu, ili nisu hteli da prljaju ruke njihovom krvlju. Ernan Gonzales je dao prednost bekstvu u odnosu na masakr: sačekao je da stražar zaspi, namestio visoko na grani uže, popeo se gore na nju, provukao glavu u svoj poslednji jaram, olabavio noge - i bio jednom jedan čovek. Mogao sam da se kladim u bilo šta da je slična sudbina namenjena i drugom vodiču, i da ćemo ga vrlo brzo sahranjivati - ne dalje od petog poglavlja putnih beležaka. Spanski odred je gotovo sigurno bio osuđen na propast. Ustavši sa stolice, počeh da šetam po sobi. Osećao sam pritisak u grudima. Nema šta, rezonovao sam. Ako su ovi zapisi objavljeni, znači da je njihov autor uspeo da izvuče živu glavu iz svih peripetija, da je ispričao svoju priču do kraja i predao je izdavačima. Avanturistički romani u prvom licu upravo zato imaju dobar kraj, pošto glavni junak mora da preživi, inače, ko će ih napisati? Možda postoji veliki broj sličnih sižea, čiji glavni junak umire strašnom smrću - ali istoriju uvek pišu pobednici. Taman sam se malo primirio kad je crv sumnje ponudio drugačiji odgovor. Nepoznati konkistador apsolutno nije bio u obavezi da preživi kako bi njegov izveštaj ugledao svetlost dana. Skelet koji pridržava uz grudni koš dnevnik u kožnoj futroli, i sa indijanskom strelom zabodenom u očnu šupljinu, zasigurno je mogla da pronađe naučna ekspedicija koja se zaputila u šume više od dve stotine godina kasnije. Bilo je nemoguće unapred pogoditi šta se dogodilo sa španskim odredom koji je krenuo na jugozapad iz grada Manija aprilskog jutra 1562. godine. To je moglo da mi ispriča samo peto poglavlje izveštaja. Sedoh na svoje mesto, približih sebi gomilu čistih listova i pisaću mašinu. Više nije bilo vremena za gubljenje.