Dmitry Glukhovsky - Sumrak

krvi neravnomerno raspoređene na dvadeset metara kvadratnih kancelarijskog prostora. Zapanjujuća je podudarnost da je građanin Semjonov preuzimao od vas gotove prevode sa španskog jezika, o čemu svedoče zapisi u dnevniku porudžbina.“ Sakupih dovoljno snage samo da klimam glavom u ritmu njegovih tvrdnji. „I eto, juče, svega nekoliko minuta nakon ponoći, morao sam da ostavim porodicu i prijatelje i da se vozim u Bibirevo, pošto u novogodišnjoj noći na krovu jedne od novoizgrađenih zgrada grupa neidentifikovanih lica otvara grudni koš drugim licima, vadi im srca i odrubljuje glave. Krvi do kolena, koliko odavno nisam video“, on se zaustavi, da bi uživao u mom strahu i gađenju sa izrazom lica kojim zla deca posmatraju insekte koje stavljaju na najgore muke. „I šta mi to pronalazimo na mestu zločina?“, dramatično reče major, uverivši se da je željeni efekat postignut. „Nastavak vašeg rada, Dmitrije Aleksejeviču. Takođe, neke još manje razumljive zapise o dolazećem smaku sveta.“ „Kakav nastavak?“, upitah iznenađeno. „Evo, evo, samo trenutak...“ On ponovo zavuče ruku u torbu i kopajući kratko tamo, izvuče druge stranice, takođe potpuno prekrivene krvavim mrljama. „Tako-tako... Gde ono beše? Aha... ‘Vek po vek, ona otkriva budućnost Maja i čitavog sveta i proriče njegov neminovni kraj, navodeći tačan dan kad će se nebesa obrušiti na zemlju’“, promrmlja on, prelazeći prstom preko redaka, i nastavi: „... Tako, evo ga... ‘... Apokalipsu, koja se bliži, kako bi posvećenima dalo vremena da izveste ostale Maje o predodređenim događajima, ostavivši ovom narodu dovoljno vremena za molitve i ostale potrebne pripreme. Da je ovo znanje tajno, i tajnu ovu čuvaju ljudi, demoni i bogovi na ravne časti!’“, pobedonosno završi i spusti listove na sto. „I tako, mi pronalazimo vaš prevod, ili samo njegove ostatke - na mestu sva tri ubistva, od kojih je jedno, samo da podsetim, masovno. Zaključci se nameću sami od sebe...“ Prislonih uvo na ragastov od vrata, trudeći se da se umirim, da saberem misli, brzo smislim argumente kako bih odbio njegov napad. „Sad ću vam reći šta se događa, a vi meni ispričajte vašu ulogu u ovoj priči, dogovoreno? U Moskvi deluje nekakva paganska sekta, koja je pod uticajem proročanstava raznih Indijanaca uobrazila da će skoro nastupiti

smak sveta. Potkrepljujući svoja uverenja tekstovima koje ste preveli, Dmitrije Aleksejeviču, mada nije isključeno da ih vi sami i pišete - oni izvršavaju niz ritualnih ubistava. Ponekad izabrana žrtva postaju oni koji stanu vama ili njima na put, ili samo slučajno, bez imalo sumnje, dotaknu vaše sveto pisanije“, on ironično podiže obrve. „Poznati su slični slučajevi - na svakom koraku, kod nas i u inostranoj praksi. Imamo tamo sataniste, svedoke nečije, staroverce... Ubice, kao i obično, sebe smatraju bogoizabranima, i veruju da će im se to računati posle Armagedona. Da... Otiske smo već uzeli, sve analize se sprovode, uskoro će biti rezultati. A dok ne stignu, kao što još uvek nema vaše optužnice, da li možete dobrovoljno da priznate da ste rukovodilac i duhovni učitelj ove sekte?“ U očajanju odmahivah glavom, kao da sam obešen čovek svezanih ruku i nogu, zapušenih usta, za kojeg je ovo poslednji način da izrazi svoje neslaganje s presudom. Međutim, pošto se ovaj put Nabatčikov pojavio bez partnera, onda je ulogu istovremeno lošeg i dobrog detektiva morao da odigra sam. Loša grimasa na njegovoj neobrijanoj fizionomiji zamenila je drugu, navodno pokazujući razumevanje, i čak saučešće. „Ili ste možda vi sami - žrtva? Vas su iskoristili? Vas su naterali da se bavite ovim tekstom? A za odstupanje je prekasno, i vi se bojite za svoj život? a „Nisam znao kome da se obratim“, prošaputah. „Milicija se ne bavi misticizmom...“ „Kad biste samo znali čime se sve naša milicija bavi“, on teško uzdahnu i zbog nečega se lupnu po stomaku. „I kažem vam, nema ovde nikakve mistike. Da li ste sami videli vaše tigrove ili đavole? Ne! I niko ih nije video. Zločinci jednostavno pokušavaju da zavaraju trag. A možda je ovo deo obreda. Ipak, vratimo se poslu. Vi tvrdite da prevodite ova dela sa španskog. Možete li da priložite original?“ „Naravno. Sačekajte samo trenutak“, ostavivši ga u kuhinji, odgegah se u sobu i vratih se sa iseckanim listovima iz stare knjige. „Ovaj materijal se prilaže slučaju“, bespogovorno izjavi on, i listovi nestadoše u njegovoj torbi. „Stanite, ali moram da ih predam nazad u agenciju...“ „Ne brinite, mi čemo ih predati umesto vas. Ali, za početak, morate dati naziv agencije“, on se osmehnu jezuitski. „Naziv i adresu.“ „Akab Cin“, morao sam da izdiktiram slovo po slovo.

Zapisavši sve u notes okruglim, pažljivo nacrtanim slovima, Nabatčikov ga zatvori i pripreti mi olovkom. „Za prvi momenat ostanite kod kuće. Kroz par sati posetićemo vašu firmu, a tad bi već trebalo da je i rasplet blizu. Ali ako vas prate - a najverovatnije vas prate - neće vam biti nimalo jednostavno da dočekate finale“, on zgrabi sa stola sve papire i zaputi se ka izlazu. „I zašto je baš sad trebalo sve ovo da se radi?“, reče setno, zakopčavajući se. „Juče nam je bilo tako lepo... A večeras je trebalo da idemo s decom u pozorište, u čast Anisimove...“ „Koje Anisimove?“, postadoh oprezan. „Valentine Anisimove. U pozorište lutaka. Kažu da je odlična izvedba, baš nešto o osvajanju Latinske Amerike, čini mi se. Pre toga su davali Petruškine dogodovštine, deca su bila oduševljena...“ „Sačekajte malo... Zar ta Anisimova nije umrla još pre deset godina?“, upitah oprezno. „Kakva besmislica! Naravno da nije. Otkud vam to? Pre dve nedelje sam bio sa porodicom na predstavi, ona je izlazila na scenu.“ Osećaj za realnost me je odjednom napustio; da bih se uverio da ne spavam, ja na Kastanedin način pogledah svoje dlanove, a zatim se još krišom uštinuh za nogu. „Pa, ne pamtite me po zlu“, on prekorači preko praga. „Lepo se vladajte, i ponovo se vidimo sutra.“ „Ako se ne desi smak sveta“, promrmljah sebi u bradu, ali je on ipak čuo. „Zar vi verujete u takvu besmislicu?“ major razočarano odmahnu glavom. „Prenite se, ništa se neće dogoditi!“ Protiveći mu se, napolju poče da zavija automobilska signalizacija, zatim joj se priključi još jedna, i nakon nekoliko trenutaka, kao da je zavladala opšta histerija, čitavo dvorište je obamrlo u ovoj spontanoj automobilskoj histeriji. Iz kuhinje se začulo već poznato zveckanje posuđa, i ja, prvi shvativši šta se događa, povikah Nabatčikovu: „Ovamo! Ispod rama! Zemljotres!“ Obrisi zidova i mreže okna za lift, slepljene konture prozora se razliše, izgubiše jasne oblike; činilo se da se sve unaokolo zamreškalo sitnim talasima, kao da nije bilo od čvrste materije već od tresućeg, mlohavog želea. Ova drhtavica se preko stopala i preko ruke pripijene na otvor od

vrata prenese na nas, i još nekoliko beskrajno dugih trenutaka nas je treslo tako nemilosrdno, da pomislih: to je to... Čuo sam kako je zaječala čitava zgrada - čvrsta, koju su pod prisilom izgradili nemački ratni zarobljenici pred nosem probirljivih saradnika NKVD-a, ona se odupirala, potpuno se zarivši u zemlju, kao vekovni hrast. Na plafonu su se širile vijugave pukotine, malter je otpao u velikim komadima, cigla se krunila; na jednom od gornjih spratova je tresnulo, divljački, strašno je zatutnjalo nešto glomazno. Prolaz se ispuni zabrinutim uzvicima, ženskim jaukanjem. U liftu, koji se uz paklenu škripu zaglavio sprat više, neko je zavijao od straha. Ovaj je napad nastavio da traje mnogo duže nego prvi zemljotres, tada nisam čak uspeo jasno ni da pojmim šta se događa, a već se sve završilo. Sada, kad se zemlja napokon smirila, nikako nisam mogao da poverujem da je košmar iza nas i da smo svi dobili još jedno odlaganje. Protrljah oči i zakašljah se, izbacujući komadić maltera iz pluća. Nabatčikov, lica belog kao glumci pozorišta tabuki, već je bio na nogama i žustro se otresao. „Sve ostaje na snazi“, reče mi. „Ne dajte se zaplašiti!“ „Ali...“, pokušah da sporim, iako se on već živahno spuštao niza stepenice; prateći ga pogledom, povikah za njim: „Čitava leđa su vam bela...“ * * * Treba da objasnim zašto sam tada prekršio majorovo naređenje i sam se zaputio u agenciju Akab Cin. Moj susret s njim uopšte nije prošao onako kako sam pretpostavljao. Umesto pažljivog slušaoca i zaštitnika, preda mnom se ponovo pojavio cinični detektiv; nije bilo jasno čak ni to kako sam se ja uopšte ponadao u njegov čudesni preobražaj nakon slučaja ritualnog ubistva. Ne čudi to što sam se osetio izneverenim kada je on kao lopov izvukao stranice iz mog dnevnika, a zatim me ravnodušno ostavio na milost i nemilost, svejedno, vukodlacima ili sektašima ubicama, ogradivši se preporukom „da se lepo vladam“. U duši je bila oluja; sada kada sam shvatio da su me samo iskoristili, odluka da se razotkrijem majoru i pomognem mu u istrazi izgledala mi je bedno, neosmišljeno, nametnuto samo od strane moje naivnosti i samoće. Činilo mi se da sam sam izdao one koji su mi poverili tajne Vasione. I samo

se željom da po svaku cenu izgladim svoju krivicu pred njima moglo objasniti s kakvom sam pomamom narednih dvadeset minuta okretao broj Akab Cina. Uzalud: odslušavši nekoliko stotina tužnih dugih zvukova zvonjave, pripisah sve oštećenju telefonskog kabla, na brzinu se obukoh i izleteh napolje. Morao sam neizostavno da se dokopam agencije pre policije, da bih ih upozorio, da bih se pokajao, i možda još izmolio oproštaj. Posvuda su zavijale sirene; nasred dvorišta, hitna pomoć i policijski VAZ*( Terensko vozilo Uljanovske fabrike automobila; prim. prev.) namigivali su jedno drugom, sanitetski službenici u jaknama preko belih mantila motaii su se oko nosila postavljenih na zemlju. Ništa čudno što nekom nije izdržalo srce, pomislih, umalo se i sam ne nađoh na mestu ovog jadnička... Nekoliko arbatskih kuća je primetno utonulo u zemlju; pored nedavno izdate njujorške višespratnice kraj metroa zemljotres je otkinuo parče grebena, i ona se pred očima bezvoljno širila, gubeći oblik, okružena uzrujanim rojem vatrogasnih vozila i narandžastih saniteta. Na Sadovom koljcu*( Baštenski prsten; prim. prev.) saobraćaj je u ovo doba začepljen trombovima automobilskih gužvi čak i u obične dane, a danas, ne izdržavši zemljotres, zaustavio se konačno i po celom obodu. Ovde nije bilo pomoći: pacijent se hladio i konstatovavši njegovu smrt, kretoh peške. Metro se, sudeći po svemu, nalazio u stanju pred smrt: sva hrastova vrata behu širom u grču otvorena, izvlačeći reku putnika prekrivenih prljavštinom, koji su se gurali, spoticali, žmureći. Napolju je bila neverovatna gužva, pri čemu je većina ljudi stajala u mestu ili poput mesečara tumarala napred-nazad, očigledno u panici napustivši svoje domove i, u iščekivanju novih potresa, plašeći se da se u njih vrati. U jednakim redovima kuća tamnele su se rupe srušenih građevina: na ruševinama jedne od njih, dve isprljane starice uporno su gurale štakama gomilu kamenja, izgleda pokušavajući da pronađu nestalu mačku, i odbijale su da odu, uprkos naređenju pristiglih spasilaca. Klempavi policijski kadeti nesigurno su rasterivali stidljive pljačkaše dalje od izloga luksuznih prodavnica, razbijenih i rasutih u gomilu kristalnih komadića, saobraćajci velikih stomaka sporo su raščišćavali traku za prolazak vozila specijalne namene, sanitet se probijao kroz poprečne ulice, preuzimajući povređene ljude kraj ulaza. Od jučerašnje pretpraznične zimske idile ništa nije ostalo: preko noći je veoma otoplilo, snežni nanosi potamneše i otopiše se kao kockice šećera

u posudi sa čajem. Pod nogama je šljapkala bljuzgavica, preko koje je bilo nemoguće preći a ne uprljati cipele i ne isprskati pantalone. Vazduh je bio neuobičajeno topao i vlažan. Trčao sam iz sve snage, zatim sam hodao kad se zadihah, i na kraju se iznemoglo vukao - pored razrušenih zgrada iz kojih je vrvelo kao iz mravinjaka, pored žena koje plaču i dece koja ridaju, pored vozila unakaženih u sudarima i malih kampova i niza užasnih crnih plastičnih vreća i odraslih muškaraca koji razgovaraju s tim vrećama kao sa svojim živim ćerkama, očevima, ženama... Moskva je bila neprepoznatljiva: jednim monstruoznim šamarom sa nje je otresen sav sjaj, sva njena dokona lagodna dobrodušnost; građani, koji su obično gledali oko sebe samouvereno i nadmoćno, sada su se osvrtali bespomoćno i iznureno. Novogodišnje girlande i trake visile su, iskidane na rese, i težak vetar, koji je mirisao na raspadanje, pakosno ih je kidao, umakao u smeđe bare i ponovo podizao uvis. Preludij je odsviran. Glupan, to je mizerija! Poslušno prepustiti dnevnik tom ateisti i ciničnom podlacu, tako jeftino prodati dušu čuvarima zakona i reda i ko zna koji put zariti glavu u pesak! Podleći šablonu istrage i pasti na redovne reči saučešća... Šta ću reći kada uđem u agenciju praznih ruku, bez prevedenog poglavlja, bez originala, zadihan i patetičan, Juda pokajnik? Ipak, najviše sam se bojao da će me Nabatčikov prestići, i dok stignem do kuće u kojoj se nalazila Akab Cin, policija će je već opkoliti. Ali u njoj je danas, očigledno, bilo dovoljno briga i bez sektaša prevodilaca; nisam primetio nikakve tragove specijalne operacije, čije su pripreme bile u toku. Živo su lupala ulazna vrata, ljudi su se motali tamo-amo ulazeći i izlazeći iz zgrade: uzavrela užurbana atmosfera u njenim prostorijama zbog kataklizme se nije ohladila ni za stepen. Proklizavši pored odsutnog čuvara, zavukoh se u lift i pritisnuh dugme sa brojem četiri. Vrata se ne pomeriše, i lift ostade u mestu, mada je svetlo radilo. Proveravajući da li je ispravan, pritisnuh drugo dugme, i nakon nekoliko sekundi, stajao sam na drugom spratu, gde se nalazila neka finansijsko-analitička kompanija. Međutim, ni otud nisam mogao da odem na četvrti: prokleti lift je odbijao da reaguje. Ponovo se spustivši u prizemlje, bezuspešno pokušah da pronađem protivpožarne stepenice, nakon čega bejah prinuđen da ipak krenem i predam se na milost i nemilost čuvaru. Ovoga pre nisam video, mada je imao uobičajenu uniformu.

„Nešto vam se događa s liftom“, rekoh odmah, nadajući se da ću ga iznenaditi. „Šta je to? A inače, vi, kuda ćete?“, on očešlja brkove i ispravi se koliko je visok. „U prevodilačku agenciju Akab Cin, na četvrti sprat. A u vašem liftu ne radi dugme i on ne ide na četvrti. „Je l’ se vi to rugate?“, namršti se on. „Kakva prevodilačka agencija? Ja ovde sedim već dve godine.“ „Ne, vi se u stvari rugate!“, razgalamih se. „Kako je nema, kada sam pre samo nekoliko dana bio u njoj, donosio gotov prevod? Kažem vam, oni su na četvrtom.“ „Kakav crni četvrti?! Izađite vi napolje, druže, i pogledajte - zgrada ima samo tri sprata! A dugme nije nikada radilo, ono je prosto ugrađeno pošto nije bilo drugih komandnih ploča. Sve najbolje!“ I on me gurnu ka izlazu svojim impozantnim stomakom. Zaista su bila samo tri sprata. Kako nisam ranije obraćao pažnju na to? Prebrojao sam ih najmanje deset puta, obišao krug oko kuće i, za svaki slučaj, prebrojao još jednom. Zgrada je, nesumnjivo, bila ista, samo što natpis Prevodilačka agencija Akab Cin nigde nisam pronašao. Stavljajući sebi na račun kako sigurno izgledam glupo, gledano sa strane, čak obrisah rukavom svaku od mesinganih tablica - da li je to odjednom ubrzana kamuflaža ili iluzija? Uzalud sam se sramotio: nijedna od njih nije poklekla; povrh svega, sve su bile pomalo izgrebane, potamnele i očigledno su visile tu duže od jednog meseca. Razljućeno otpljunuvši, zakoračih unazad i naleteh na onižeg mršavog starca sa nomenklaturnom ruskom kapom, koji mi je stajao iza leđa. Slabovido škiljeći kroz naočare od kornjačevine, on je, isto kao ja, zbunjeno razgledao tablice s nazivima firmi. „Možete li mi reći, da li je ovde prevodilačka agencija?“, raspitivao se. „Pre dva dana je još uvek bila ovde... Čini mi se...“, nesigurno odgovorih. „A, tako znači. Pa da, naravno... Pa, moraću onda nekako drugačije...“, zaneseno oteže on. „Hvala vam, veoma ste mi pomogli“, i reumatičnim pingvinskim hodom dekica odšepa dalje. On je, sigurno, veoma žurio, zato nije primetio da mu je iz džepa izleteo komadić hartije i aterirao u blato.

„Stanite! Ispalo vam je!“, ali dok sam pritrčavao do mesta na kom mu je ispao papirić, nagluvi starac je već uspeo da zamakne iza krivine. Otresavši lapavicu, otvorih ga. To je bila, perom napisana, razlivena adresa, dve mrlje u koje se polako pretvaraše naziv ulice i broj kuće. „Ul. Izamne, 23“

El Fin del Mundo Slučajnost? Nemoguće! Izamnino ime mi je bilo poznatije od imena bilo kog drugog indijanskog božanstva. Najstariji od bogova, vrh majanskog panteona, osnivač pisma, zaštitnik naučnika i astrologa, suprug svete Iš-Čel... Misli su mi prolazile kroz glavu vrtoglavom brzinom. Kao da sam se vozio u luna-parku na rolerkosteru, prolećući pored fragmenata slika, neosmišljenih do kraja i neizrečenih pretpostavki, trudeći se da se zadržim u njemu dok su šine razmišljanja pravile posebno oštar zaokret... Starac je tražio isto što i ja - prevodilačku agenciju, koje, prema tvrdnji čuvara, nema, i nikada je nije bilo, iako sam lično više puta dolazio u nju. Nije važno da li Akab Cin lebdi negde u retkom etru, samo jednom u čitavom veku otvarajući vrata u naš svet, ili se prosto smestio u podrum, u teškoj konspiraciji u predvorju policijskog maskenbala. Samo jedno je važno: za dvojicu ljudi je ova agencija sigurno morala postojati. Za onog ko ovde donosi nova poglavlja dnevnika, i za onog koji ih je prevodio sa španskog na ruski, kako bi zatim vratio prevedene stranice nazad. Da li je to odjednom agencija - samo poštansko sanduče za dopisivanje dvojice ovih ljudi? I eto, još pre par minuta sam razgovarao sa čovekom koji je, kao i ja, bio ubeđen u postojanje Akab Cinal Veza između njega i mog angažmana nije bila potpuno očigledna, i moja želja da je što pre otkrijem možda bi se mogla pripisati očajanju i šizofreniji da starac nije na kraju svega ispustio ceduljicu s imenom majanskog boga. Da li je sve ovo mogla da bude neobična kombinacija slučajnih događaja? Unapred znajući odgovor, pojurih iz mesta i čvrsto stežući papir u ruci, bacih se da stignem starca koji zamače za ugao. Nešto mi je govorilo da u Akab Cin više nikad neću doći. Mogao sam samo da nagađam šta se to s njom dogodilo kad je ulaz zapečaćen, a sama misteriozna agencija nestala iz naše ravni; ali njen nestanak je, očigledno, bio nepovratan. Da li sam zbog toga što nisam odoleo iskušenjima koja mi behu poslata, ispao nedostojan ponuđenog znanja, zbog kukavičluka i tuposti izdao uzvišeno nebesko u zamenu za zemaljsko? Ili možda zato što su

stranice konkistadorskog dnevnika, koje preživeše vekove, samim tim bile magična propusnica u druge sfere univerzuma, bez koje je prolaz tuda za obične smrtnike bio zatvoren? Čak i da je Akab Cin banalno evakuisan, primivši poziv od policije - nisam imao nimalo nade da ću dobiti nov prevod nakon što sam ubacio agenciju u obračun sa GUVD-om*(MUP-om; prim. prev.) i izgubio original jednog od poglavlja. Kako bilo, jedina spona koja odlazi u nepreglednu maglu između mene i naručioca se prekinula; uskraćena mi je mogućnost da samostalno izaberem. Mora biti da mi se upravo zbog toga činilo kako nema mučnije stvari nego biti zbačen sa božanstvenih kola i osuđen da ostatak svojih dana provedeš tumarajući po prašnjavom sporednom putu u beznađu ljudskog života - mada sam još juče sam hteo da odustanem od rada na rečniku. I eto, sudbina mi je - nesmotreno ili iz sažaljenja - podarila još jednu, poslednju, neverovatnu šansu: moguće poznanstvo sa najtajanstvenijim naručiocem, ili makar njegovim kurirom. Prosto nisam imao prava da je propustim! Za malo više od dva minuta starac je uspeo da se veoma solidno udalji, i da mu ne beše starinske kape, privezane kao plovak za olovo njegovog hramanja, koja je, cimajući se, provirivala iz mora glava, sigurno bih ga izgubio iz vida. Zarivši se u inertnu ljudsku masu, srdito je razmičući laktovima, gnječeći noge i ignorišući prigovore i pretnje, probijao sam se prema svom cilju. Kapa od jagnjeće vune, klateći se i uranjajući, prosto je plutala kroz strujanje mase, dok sam ja išao dobrih šest, pa čak i sedam čvorova, potpuno dostojnih kopnene ajkule. Ali - ovo je porazno! - daljina između nas nije se smanjivala ni za metar. Ma koliko da sam revnosno radio rukama, sasvim zasluženo nalećući na peckanja i uvrede, ma koliko da su bili snažni moji zamasi, nisu me mogli približiti starcu. Osećaj nije bio prijatan: kao da sam se našao u jednom od svojih košmara, koji crpe iz mišića svu snagu: u njima pokušavaš da bežiš, ali samo uzaludno klatiš nogama tromim kao pihtije, ostajući u mestu. Odjednom, naglo se zabacivši kao da je ogromna ribetina zagrizla udicu, plovak-kapa poče da skreće udesno i sasvim iščeznu. Pokušah da zapamtim mesto gde se utopio u gužvu, iskočih na drum umalo ne podletevši pod kamion koji je zabrundao u basu, i hitro poleteh niz trotoar, kao leteća riba koja poskakuje nad površinom da bi se ogledala. Evo upravo onog reklamnog bilborda kod kojeg je nestao! Od bulevara prepunog ljudi

neprimetno se odvajala vijugava poprečna ulica; možda je starac skrenuo u nju? Ponovo se zarivši u masu i razmičući je ramenima, progurah se preko širokog trotoara i razbarušen, znojav, izleteh u ubogu pustu uličicu sa zapuštenim dvospratnim kućama. Tačno, tog dana mi je sve neljudsko išlo od ruke: na trista metara ugledah poznatu hromu figuru. Da sam se tu našao samo nekoliko sekundi kasnije, izgubio bih čičicu: on je upravo stigao do sledeće raskrsnice, i na moje oči skrenuo ulevo. „Stanite! Sačekajte!“, povikah iz sve snage, ali on nije obratio nimalo pažnje. Sokače u koje je ušao na raskrsnici izgledalo je još sumnjivije: stari, kamenom obložen kolovoz, prljave kuće zabravljenih prozora, nijednog parkiranog automobila, ni žive duše. Ipak nisam ni pomišljao da prekinem sa praćenjem: ako je starac zaista onaj ko mislim da jeste, možda uspem da od njega dobijem odgovore na sva moja pitanja. Na sve! Ko bi drugi sem njega mogao da zna kako se ekspedicija u prašumi završila po konkistadora koji je poverovao u indijanska predanja i proročanstva i zbog toga bio bačen u majanski žrtveni bunar? Jer kod njega moraju biti i ostala poglavlja dnevnika, ako ona uopšte postoje. Da li je došao u agenciju da se raspravi oko prevoda poslednjeg dela, koji mi je konfiskovao major, ili je hteo da im preda novo poglavlje? Možda ga sada nosi sa sobom, i jednostavno moram da ga sustignem, da se predstavim, sve objasnim... Samo da ga sustignem? I pored svoje reume, starkelja se kretao začuđujuće brzo. U plućima je već počelo da me peče, srce se nadulo i grudni koš mu postade pretesan, mišići su tužno cvileli, ali prekid zbog zadovoljenja telesnih potreba nije dolazio u obzir. Uzalud sam pokušavao da iznova i iznova dozovem hitrog čičicu: samo naruših uspostavljen ritam disanja. Da li je rastojanje do njega bilo preveliko, ili je on zaista imao slab sluh, a možda je primetio poteru i plašio se da se zaustavi? Kad je napokon usporio korak, uobrazih da su moji pomahnitali uzvici ipak stigli do njegovih ušiju. Međutim, starac je samo pokušavao da se orijentiše; kroz sekund iščeze u najbližem mračnom prolazu. Dok sam sustigao te tri i po stotine koraka koji su nas delili, on iskoristi dobijenu prednost i nestade u dvorištima. Zanjihavši se, kretoh za njim. Nikada pre nisam sretao u ovom gradu dvorišta tako čudnovata, toliko van vremena i prostora. Kao da sam upao u srednjovekovnu Evropu iz

istorijskih filmova, spojenu sa beživotnim grafičkim fantazijama Ešera*( Moris Kornelis Ešer (1898-1972), holandski umetnik i grafičar, poznat po paradoksalnim i nemogućim prizorima; prim. prev.) Uzani krivudavi prolazi, puni nezamislivog đubreta: prljavih dečjih kolevki, izlomljenog nameštaja, zarđalih bicikala i polurazbijenih gipsanih statua; iskrivljena kapija s vikendice, protivpožarne stepenice koje odlaze u nebo, i iznad svega toga, u nivou poslednjeg sprata, natkrivene drvene galerije, baš kao na zidinama nekakvog francuskog aristokratskog zamka. Odnekud se čuo zvuk razgovora: dečjih - veselih i jogunastih, žensko ljubavno gukanje, grmele su psovke, zveckala praznična trpeza, ali nikog nije bilo unaokolo, i prašnjavi prozori ostadoše beživotni i prazni. Počeo sam da shvatam da je starac namerno skrenuo u ovaj prolaz, pokušavajući da se sakrije. Pa, zamisao je uspela: kroz nekoliko minuta sam ga potpuno izgubio iz vida, a šum njegovih koraka je iščezao poput vejavice koja je odnosila tragove varljivih glasova sa svih strana. Još neko vreme sam tumarao nasumice, dok se ne nađoh u škripcu pred onižim drvenim vratima pod nadstrešnicom od škriljca. Ulaz je takođe bio neobičan, i najviše je podsećao na mračan rudnik koji odlazi uvis, uz čije zidove je išlo usko, svega pola metra široko stepenište bez gelendera. Vidi sam svemogući Izamna da bih se ja njime popeo do samog kraja, samo kad bih sustigao neuhvatljivog starca. Ali tad primetih ispred sebe pravougaonik od svetlosti - tamo su na nespokojnom vetru lupkala još jedna vrata. Prolaz je bio prohodan; najverovatnije se starac nije pentrao gore klimavim stepeništem, već je skliznuo na ulicu. Za njim! Odgurnuvši vrata, izađoh napolje i stadoh, zaprepašćen. Nejasno je kako me je dvorišni lavirint izveo u ono isto arbatsko sokače gde se nalazila dečja biblioteka, koja je kasnije postala moja prva prevodilačka agencija. Bio sam sasvim blizu svoje kuće, ne izgubivši na povratak ni trećinu vremena koje mi je bilo potrebno da bih stigao do Akab Cinal Kakvo je ovo prokletstvo? Za razliku od čudnih uličica i dvorišta kojima sam pratio verovatnog naručioca kao Alisa Kerolovog belog zeca, ovo sokače je bilo puno naroda. Najbliža solidna siva stambena zgrada kao da je bila presečena nadvoje džinovskom sekirom; ivice posekotine su se već dosta razmakle, otkrivši unutrašnjost. Od prizemlja do petog sprata, u nastalom rascepu videli su se prepolovljeni stanovi: spavaće sobe ponegde obljepijene starim tapetama, negde skupo renovirane dnevne sobe ili klozetske šolje koje vise nad

provalijom. Slika je podsećala na ogromnu kućicu za lutke, koja se može otvoriti i pogledati iznutra. Retko su kroz otvore provirivali tamnoplavi kombinezoni spasilaca, koji su proveravali da li je neko ostao zaglavljen u klopci. Na ulazu se uzdizalo omanje brdo divana, televizora, kompjutera i plakara prepunih odeće - stanari su spasavali najvrednije stvari dok ulaz nisu ogradili pripadnici policije koji su stigli. I još uvek je rulja gnevno vikala, tražeći od milicionera da sklone kordon i propuste ih u zgradu koja propada. Da li je stara biblioteka čitava? U grudima mi se steglo: ova neprimetna i malo kome potrebna zgrada u arbatskom središtu bila je jedno od malobrojnih mesta u Moskvi prema kojima sam osećao neobjašnjivu nežnost. ... Zemljotres ju je poštedeo. Drvena građa iz devetnaestog veka se pokazala čvršćom u odnosu na ostale monumentalne stenčuge staljinskog ampira, nezgrapna čudovišta elitnih stambenih kompleksa i hruščovljevih višespratnih koliba. Plombe UGROZISK-a*(Uprava kriminalističke policije; prim. prev.) bile su prelomljene na vratima: ili su navraćali konkurenti iz GUVD-a, ili su lopovi iskoristili kataklizmu kako bi okušali sreću u kancelariji zapečaćenoj zbog prekršaja. Ni sam ne znam zašto, popeh se na prag i uhvatih se za kvaku; ona se neočekivano lagano spusti nadole i vrata se nezadovoljno škripeći otvoriše. Osvrnuh se oko sebe poput lopova i zakoračih unutra. Moj huliganski ispad će proći nekažnjeno: u opštem haosu, nikom nije do napuštene prevodilačke agencije. Tamo je vladao gust polumrak i bilo je zagušljivo kao u vekovima zatvorenoj grobnici. Zimsko sunce na zalasku nije imalo snage da se probije kroz prozorska stakla ogrezla u prljavštinu. U dubini prostorije na podu se crnela tamna široka traka: očigledno da vlasnike agencije još uvek nisu ovde puštali, a policija nije imala vremena za čišćenje tragova ubistva. Nisam imao hrabrosti da se približim i da ih osmotrim; umesto toga, prišao sam pultu iza kojeg me je obično dočekivao zajedljivi Semjonov. Zbog lošeg osvetljenja njegovo radno mesto se gotovo nije videlo, ali ja kao da sam predosećao šta ću tamo naći. Pored otpalog maltera i prašine sa knjiga, na pultu je ležala ona. Bilo mi je dovoljno da svega jednom pogladim prstima pažljivo obrađenu kožu da bih je prepoznao - mapu ukrašenu zlatnim monogramom, u kojoj sam dobio prvo, a pre će biti, drugo poglavlje drevne knjige.

Nisam počeo da tražim objašnjenja. Nestrpljivo dohvativši mapu, strmoglavce izleteh iz bibiioteke u svoju jazbinu. Sada me nisu plašili ni zemljotresi, ni čudovišta, čak ni policija. Bojao sam se samo jednog: da se probudim znojav u svojoj postelji, grčevito kršeći prazne ruke u kojima sam pre samo nekoliko trenutaka držao svoju neprocenjivu robu, ovu indulgenciju zbog koje se toliko napatih i koju jedva izmolih. * * * Odozgo je ležao načetvoro presavijen karirani list iz sveske, a ispod njega su se videle one! Stranice mog dnevnika! Drhtavim rukama odiožih papirić u stranu - on može da sačeka. Citav svet će sačekati... Da u oznacenom kladencu, ili senotu, kako ga nazivahu Indijanci, moradoh da provedem oko pet dana i četiri noći, te da okolnosti mog boravka u onom kladencu, kao i moje oslobođenje iz njega bejahu previše čudnovati i zapanjujući. Da do početka kišovitog vremena u Jukatanu preosta još nekoliko sedmica, i dani behu veoma topli i sušni, i da osećaj žeđi izdržah samo zahvaljujući rosi, čije kapljice lizah ranim jutrom s kamenih zidova senota. Mada osim vlage, i na oslobađanje polagah nadu, koja postajaše sve manja iz časa u čas koji provodih u zatočeništvu. Da sam prvog dana mislio da će se senjor Vasko de Agilar setiti obaveza koje mu nameće njegovo dvorsko zvanje i plemenit rod, da će se setiti i onih bitaka u kojima smo bili zajedno i borili se rame uz rame i čuvali jedan drugom leđa; i da će se on vratiti i pustiti me iz zatočeništva. Ali da reč prokletog brata Hoakina, tog stvora sa razdvojenim jezikom, ispade za senjora Agilara snažnija nego reč krvi i časti; neka mu Gospod sudi. Da sam prvog dana, takođe i drugog, vikao i zvao iz svog kladenca, nadajući se da ću privući ka njemu podmuklog Vaska de Agilara ili nekoga od vojnika, ako ovi odluče da se vrate i pomognu mi, setivsi se da sam ja uvek bio milostiv i blag s njima. Međutim, niko od njih ne dođe; i da počeh da vičem još glasnije, nadajući se da će me pronaći Indijanci i pomoći mi da izađem, ili me barem umoriti iz mržnje ili milosrđa. Da na ishodu drugog dana od neprestanih povika svojih izgubih glas i više nisam mogao da dozivam u pomoć. Da tada poče da me izdaje i snaga, tako da gotovo sve vreme provodih ležeći na zemlji licem nadole, moleći

Gospoda za oproštaj. Da mi noga oteče i poče da tamni, i bol u njoj beše nepodnošljiv. I da mi pomisao na sporu i mučnu smrt beše toliko odvratna, da mišljah da podignem ruku na sebe, kako bih izbegao patnju. Da htedoh to da izvršim nad sobom kamenim indijanskim nožem koji pronađoh među kostima i lobanjama na zemlji. Ali, treće noći, kada izgubih već svaku nadu u spasenje, desi se čudan događaj, koji nije dozvolio da ostvarim svoje grešne namere. Potrebno je objasniti, da indijanska naseobina, u kojoj se nalazio senot i nepoznata piramida, beše zabačeno i pusto mesto; klonile su ga se čak i divlje životinje i ptice, zato danju i noću unaokolo beše tiho. Međutim, te noći, o kojoj sada pripovedam, tako su glasno urlikali majmuni u blizini, kao da ih je nešto zastrašilo. Da se prenuh od tog zvuka i zaključih da su životinje uznemirili ljudi koji prolaziše pokraj njih, i počeh ponovo da vičem, pitajući na španskom i lokalnom dijalektu ima li koga u blizini. Da imadoh snage i glasa dovoljno za dva glasna povika, nakon čega ponovo promukoh i pomoć moljah samo šapatom. I da nakon kratkog vremena visoko na vrhu ugledah plamen sveće i njime obasjano lice, za koje mi se učini da beše lice belca. Da ovaj čovek dugo zagledaše u dubinu bunara, ali da me sigurno nije mogao videti. Da ja, izgubivši glas, ne znadoh kako da mu privučem pažnju i dozovem ga u pomoć. I da tada počeh da mašem rukama i skačem na zdravoj nozi u bunaru, mada mi druga noga od tih kretnji pričinjavaše nepodnošljiv bol. Da na kraju moj trud urodi plodom, i čovek koji gledaše u bunar me primeti, pošto poče da pomera sveću ukrug, pokušavajući da me bolje vidi; posle ponovo iščeznu, na moje veliko razočaranje i očaj, i više se nije pojavljivao. Da provedoh ostatak noci u molitvama i razmišljanjima o tome šta se dogodilo, i zaključih da lice koje sam video ne beše Ijudskog roda, ali beše božanski znak, koji mi je poslat da bih odbacio svoje grešne pomisli i imao hrabrosti da se borim. I da postupih tako; i zato mi beše podareno brzo izbavljenje... Pročitah još jednom redove u kojima je zarobljeni konkistador opisivao znamenje koje mu se dogodilo. Tu, kroz mutni veo izmaglice on čuje vapaje majmuna drekavaca; hvatajući se prstima odranim do krvi za ispuste kamenog zida, teškom mukom se uspravlja na noge. Šta to uzvikuje? „Ima li koga?!“ Hay alguien aqui?!

Nisam li upravo te reči čuo sedeći u kuhinji u novogodišnjoj noći? I, o bože, zar sam video njega, zagledajući svoje ogledalo, na dnu žrtvenog bunara - bez glasa, ranjenog, iscrpljenog, ali ipak živog - svega nekoliko minuta nakon što sam ga se odrekao, postavivši na njega grubo izdeljan vojnički krst za grobnicu? Zar je taj procep između vekova koji nas je delio iz nečijeg hira mogao da se istanji u toj meri da je počeo da propušta svetlost i zvuk? Ko zna da li se pretvorio u opnu kroz koju sam čak mogao da provučem ruku spasa nesrećnom Špancu, da se nisam uplašio i da me nije vratio u stvarnost ponoćni poziv za uzbunu od Nabatčikova? Kakva je samo ironija u tome da sam mu, izgubivši veru u spasenje svog konkistadora, ne uspevši čak ni pravilno da protumačim značenje i smisao našeg neizvodljivog noćnog susreta, ulio nadu, a moje lice iskrivljeno od straha se pojavilo pred njim kao znak odozgo! Taj znak - da nastavi borbu i ne odustaje na pola puta - ne beše dat samo njemu već pre svega meni. Ali ja ga protumačih kao đavolsku šalu i još prekrih ogledalo čaršavom, da me više ne bi svodilo s uma. Ništavilo, glupane! Međutim, konkistador nije mogao da dočeka da mi ispriča do kraja priču o svom čudesnom oslobađanju... Da po isteku četiri dana i četiri noči, začuh ljudske glasove, ali budući iznuren i bez svesti, ne smogoh snage čak ni da ustanem i dozovem ih. Da glasovi ipak postadoše snažniji, i začuh kako me zovu po imenu, a zatim me zapljusnuše vodom, te se osvestih. Da na vrhu, na otvoru bunara, ugledah našeg vodiča Huana Nači Kokoma, i s njim još nekoliko Indijanaca. Da mi ovi Ijudi baciše dole užad kojom se opasah, i da me uz pomoć ove užadi podigoše sa dna užasnog bunara i položiše na živu zelenu travu. I da blagodarih tada Presvetu devu Mariju i plakah kao dete, a zatim iznova izgubih svest. Da se probudih u omanjem indijanskom seocetu i rekoše mi da u nesvesti bejah još nekoliko dana. I da su me u tom seocetu hranili i negovali, i polagali lekovito bilje na moju osakaćenu nogu, od čega mi prođe bol koji me je mučio i otok je spao. Da, kada mi se um i duh vratiše, pozvah Huana Nači Kokoma i počeh da ga ispitujem kako mu je uspelo da pobegne od Vaska de Agilara i brata Hoakina i zašto htede da me spasi iz bunara. Da mi vodič ispriča kako su se na jednom odmorištu vojnici pobunili i odbili da idu kroz močvaru; drugog

puta nije bilo, pošto je sveti sakb, kojim dođosmo u Kalakmul, vodio samo u jednom pravcu. Da Vasko de Agilar pokuša da umiri ispadnike silom, ali beše smrtno ranjen udarcem bodeža; i da sam Huan Nači Kokom, ugrabivši momenat, prereza konop kojim je bio privezan za ranjenika, i uspe da se sakrije u rastinju. Da sećajući se mog dobrog odnosa prema njemu i želeći da mi se oduži za to, krenu natrag i iđaše kroz šumu, dok ga ne zaustaviše Indijanci koji behu naseljeni pored Kalakmula. Da ga ovi Indijanci zarobiše i isprva htedoše da ga ubiju, ali da njihov sveštenik, čuvši molbu mog vodiča, ne dopusti zločin i sasluša ga. Saznavši da Huan Nači Kokom pokušava da me spase i da smo obojica nastradali u želji da sačuvamo drevne indijanske rukopise od skrnavljenja i uništenja, sveštenik naredi da ga oslobode. Da on još naredi da me izvuku iz senota, uprkos lokalnom običaju prema kojem za smrtnike nema povratka iz žrtvenog bunara, kao što za grešnu dušu nema izlaza iz Podzemlja. Da sa ovim predivnim čovekom, sveštenikom, ja posle dugo besedovah, razgovarajući s njim preko Huana Nači Kokoma. I da mi on reče činjenice koje me promeniše i preobratiše moj život. Da prema rečima ovog sveštenika, sveta indijanska knjiga za kojom je tragao po naredbi oca Dijega de Lande brat Hoakin, beše za njegov narod izvorište velikih nedaća, i zato beše tako usrdno čuvana od znatiželjnika. Da knjiga ova, onako kako mi govoraše ranije Huan Nači Kokom, poslednji od sinova carske dinastije koja se izrodi, beše zbornik proročanstava, među kojima glavno beše predviđanje smaka sveta. Da verovanje indijanskog naroda u nepromenljivost ovih predskazanja beše potpuna i da su svi gradovi, i svi ljudi, i svi carevi njegovi živeli u preciznom skladu s proročanstvima. Taj dan, označen u onoj knjizi kao dan uništenja sveta, po indijanskom kalendaru je već došao, i dogodio se vek pre dolaska Španaca na Jukatan. Da sve što se dogodi tog dana postade za indijanski narod njegov kraj, istovremeno njegova najužasnija tajna i najveća sramota. Mada sveštenici pogrešno sračunaše vreme i proročanstvo se ne obistini; ipak, verovanje Maja u to da je svet osuđen na propast, u nepogrešivost velikog predskazanja i u sud vračeva i astrologa, beše tako veliko, da oni sami ispunilše proročanstvo. Da u naznačeni dan napustiše gradove, spališe svoje kuće i razbežaše se po šumama i da više ne beše država i kneževina, već postadoše izolovana

plemena. Da tokom godina behu zaboravljeni umetnost i skulptura, građevinski zanat, u kojem Indijanci dosegnuše neviđene visine, i pismenost, i mnogi obredi u bogosluženju. I da postade ovaj prokleti dan ne smak sveta već pogibija naroda; one koji ne htedoše da veruju u predskazanje, nazivahu otpadnicima, vređahu ih i njihove domove uništavahu i naseobine behu spaljene. Da mi sveštenik takođe pripovedaše o tome kako se njegovo pleme, pre jednog veka moćna i slavna kneževina, urušavalo godinu po godinu, pretvarajući se u divljake, i zaboravilo je da beše poslednji čuvar ove najsvetije međ knjigama, koja uništi Maje. Da knjigu ovu on sam dobi od svog oca na samrti, a ovaj od dede; i kada bude njegov red za umiranje, mora i on predati rukopis svom sinu, koji ie takođe trebalo da postane sveštenik i da je čuva. I da tako treba da se nastavi dok je živ veliki indijanski bog Izamna i drugi bogovi i dok je sveta. Pošto najskrivenija i najpogubnija tajna svetog rukopisa beše u tome da je proročanstvo tačno, a pogrešna samo računica vremena, koju izvedoše astrolozi koji tumačiše knjigu. I da svaki sin naroda Maja i svaki čovek koji živi na svetu, iz bilo kog drugog plemena, kojem god bogu da se klanja, mora imati na umu da je svet konačan, kao što je čovek smrtan; i da je sveti rukopis - potvrda toga i večiti podsetnik na to, zato mora biti sačuvan po svaku cenu. Međutim, iskušenje da se protumači proročanstvo i izračuna tačan dan smaka sveta pomoću ove knjige je grešno i pogubno; i da, kako je on odjednom postao razlog pada imperije Maja, tako može dovesti u iskušenje, a zatim pretvoriti u pepeo buduću imperiju, a i sve ljude koji žive na Zemlji. Čovek je slab, plašljiv i znatiželjan, zato su znanja poput ovog za njega opasna. I da tada upitah sveštenika da nije dopala u ruke sveta knjiga nečastivom monahu, bratu Hoakinu, kad je ovaj opljačkao indijanski hram u Kalakmulu. Da me ovaj uteši i razjasni da u piramidi koju oskrnaviše vojnici beše kopija, izgledom nalik nestalom manuskriptu, ali očito lažna i beznačajna. Da ga upitah takođe zašto poveri meni, tuđinu, ovu tajnu, koja beše nepoznata mnogim sinovima njegovog naroda. I da mi on protivreči i priznade da se indijanska boginja Iš-Cel ne smilova da mu podari sina, i da u izumiranju roda svog on vide znak izumiranja Maja. Da do njega stizahu vesti o bradatim ljudima preko mora i o njihovim čudesnim brodovima i

oružju nalik gromu i o slavi u borbama. Da sve ovo u njemu probudi znatiželju, te da on moljaše velikog Izamnu da mu otkrije istinu o ovim ljudima. I da mu ovaj posla priviđenje u kojem bradati ljudi potčiniše sebi zemlje i Maja i Asteka i drugih naroda, i vladaše večim delom sveta. I da tada odluči čuvar knjige da ne može odneti sa sobom u grob tajnu o kraju sveta samo stoga što nema sina; tako i narod njegov treba da je preda drugom narodu ako sam nije ostavio naslednike posle sebe. I da kada odluči tako, onda se moljaše svim božanstvima, među kojima i bogu smrti Ah Paču i bogu Sunca Ah Kinčilu i samom Izamni, i zapita da li je dobra njegova zamisao. I dobi znak koji mu učvrsti veru u to. Da se dogodi ovo pre nekoliko meseci, i da od tada, predavši se volji indijanskih bogova, ovaj sveštenik strpljivo očekivaše njihovu pomoć, dok me Izamna ne spusti u svoj bunar, digavši ruke od mog života. Da su me, prema njegovom tumačenju, bogovi predodredili da primim od njega drevni rukopis i sačuvam ga od propasti i zaborava. Da moje treće pitanje njemu beše, kako da saznam kada će doći sudnji dan i šta će biti njegov uzrok. Da se sveštenik tada osmehnu i reče mi da su bradati ljudi slabi i znatiželjni kao i njegovi saplemenici; i da novi proračuni koje je vršio njegov otac daju svetu još oko šeststo trideset colkina, što u našoj računici iznosi četiristo pedeset pet. Da me ipak on ponovo upozorava na iskušenje proračuna tačnog časa kraja sveta, pošto to nije čovečja rabota, več božanska. I reče mi da će zemlja stradati onda kada umre Izamna - otac i starešina indijanskih bogova, premudri gospodar čitavog sveta, koji ga je stvorio i ovaplotio. I da će predznamenje kraja sveta biti nemoć ovoga boga, od koje će svet i poćeti da se trese. I kada on zatvori oči poslednji put, svet će uroniti u večitu tamu. I kada počnu njegovi predsmrtni grćevi, zgrćiće se i ćitava zemlja od strašnog potresa tla, rušenja planina i nabujalog mora. A zatim će doći kraj. Takve su podrobne okolnosti mog pohoda u drevni indijanski grad Kalakmul i moje pribavljanje neverovatnog svitka, koji čuvam i danas, zbog čega i započeh pisanje ovog izveštaja. O ostalim događajima - povratku u Mani, o namerama oca De Lande koje razotkrih i o današnjem mestu na kom se nalazi Knjiga već sam pripovedao u Poglavlju prvom ovog izveštaja, i smatram suvišnim da ponavham isto.

U stalnom očekivanju predskazanog dana, Pisao svojerućno Luis Kaza-del-Lagarto, u Madridu, jula 1592. godine od rođenja Hristovog. * * * I to je sve?! Tropska oluja koja je besnela u mojoj glavi sve vreme dok sam čitao završni deo pripovedanja Luisa Kaza-del-Lagarta. istrže mi poslednji list iz ruku, ali sam još dugo sedeo, ne usuđujući se da se pomaknem, i ne verujući da konkistador više nema šta da kaže. I tada začuh kako se sa zdušnim škljocanjem, spajajući se duž useka, pretvaraju u jedno celo rastureni delovi ove neverovatne priče. Kako se slučajno učešće u ekspediciji španskog oficira, spremnog da poveruje paganima, umesto da u slavu Hrista spali njihova sela, menja delovanjem majanskih bogova. Kako dobija novi smisao potera nekakvih sila kroz četiri i po veka za tajnim svitkom, ili makar podacima o njemu, i težnja drugih sila da se, ne žaleći ljudske živote, tome suprotstave. Poče da postaje jasnija i moja sopstvena uloga, i pokaza se da nije nimalo jadna, kako sam prethodno mislio; dokaz za to je bilo mistično obraćanje Kaza-del-Lagarta meni, dok beše zatočen u bunaru. (Svega nekoliko minuta kasnije, dobih još jednu potvrdu za to.) I još... Neočekivano jasno se setih dečaka koji je razgovarao sa mnom u vagonu u metrou. Do sada se nisam odlučio da tumačim njegove reči, pošto ne bejah sasvim siguran da nisu izazvane mojom eshatološkom paranojom. Ali sada, nakon što pročitah priču konkistadora do kraja, istog trena prepoznah u njima poslednje reči majanskih proroka. „... pronaći ga. Iako nesreća sveta beše u tome što je bolestan njegov bog, zato je i svet bolestan. Gospod ima groznicu, i njegova tvorevina ima groznicu. Umire Bog i svet koji je on stvorio, umire. Ali još uvek nije kasno...“ Ko god da je bio taj dečak i ma ko da mu je „stavio ove reči u usta“, one su magično dopunjavale ispovest Kaza-del-Lagarta, koji usliši zapovesti sveštenika i izbegavaše da tumači predskazanje, samo ga sačuvavši za potomke.

Da li je još nešto ipak moglo da se uradi? Pa meni je rečeno: „Ali još uvek nije kasno...“ i „... pronaći ga“. Svemogući Izamna, pronaći koga? I kako?! Zamišljeno premećući stranice dnevnika, pogled mi se zalepi za list iz sveske koji je ležao u pronađenoj mapi. Cedulja? Ima li smisla čitati tuđa pisma, kada samo jedan znatiželjni pogled na tekst koji nije namenjen tvojim očima možeš platiti glavom? Naravno da ima! Rukopis beše isti kao na papiriću s adresom koji ispusti starac koji je bežao; prepoznao sam i mastilo naliv-pera. Nije bilo sumnje: u agenciji Akab Cin sudario sam se licem u lice sa samim naručiocem. On me nije prepoznao, što ne čudi: do tada se nisam nijednom susreo s njim. Bila mi je samo nejasna odluka da odnese mapu sa poslednjim poglavljem u zabačenu prevodilačku agenciju na Arbatu... Raširih cedulju: Ne brinite za prethodno poglavlje, bolje da prevedete ovo. Zatim ćete vratiti oba izjedna. I molim vas, požurite! Vremena je ostalo veoma malo. J. K.

El Tempo de la Memoria Trik-pitanje: Gde se nalazi Ulica Izamne u Moskvi? Ako razmišljam zdravom logikom, u ovom gradu nema mesta za avenije, bulevare i trgove nazvane u čast bogova Maja. Međutim, u ruci mi je bila cedulja s adresom „Ulica Izamne br. 23“, i tamo su me čekali. Nešto mnogo važnije od moje sudbine zavisilo je od brzine kojom ću uspeti da pronađem ovu ulicu. Glupo je i pomisliti da su na mapama i auto-kartama Moskve obeleženi svi sokaci i kuće koji postoje: u njoj je bilo i previše tajnih mesta. Ipak, nisam gubio nadu da ću pronaći ulicu najstarijeg iz panteona majanskih bogova, i nastavih da lupom milim po ogromnoj topografskoj karti grada. Cedulja s adresom je bila jedini trag koji se našao u mojim rukama. Razume se, prvo moram da izađem u susret naručiocu, i što je moguće pre da prevedem poslednje poglavlje zapisa Kaza-del-Lagarta; zatim ga je trebalo vratiti misterioznom starijem gospodinu. Mogao sam, naravno, samo da ostavim prevod na pultu u staroj biblioteci - upravo tamo gde sam našao mapu, ali bilo mi je potrebno, na kraju krajeva, da se lično sretnem sa ovim čovekom i da dobijem objašnjenja od njega. Pored svega ostalog, on mi se prvi put neposredno obratio; ovo je bio dokaz da se među nama zaista uspostavila neka posebna veza, i s pravom sam računao na njegovu otvorenost. Požurivao me je. I sam sam shvatao da vreme ističe. Ali, da li sam mogao bilo šta da promenim? Teško da je moguće sprečiti i čak zadržati Apokalipsu koja se približava, brzo pišući prevod kriptoistorijskog dokumenta; toga se još nije setio nijedan superheroj iz američke filmografije, prepune surovih scenarija o smaku sveta. Pa i indijanski proroci se nisu nikako izjasnili o budućem mesiji, na čiju bih ulogu mogao pretendovati da mi se nije pokvarila pisaća mašina. Nesumnjivo sam bio beznadežan. Pa ipak, ovaj put sam sigurno znao da nema povratka, i bio sam spreman da idem do samog kraja. „Pronaći ga“, „još nije kasno“... Da ova pretpostavka nije bila tako apsurdna, pomislio bih da se radi o potrazi za samim majanskim bogom koji

je na samrti. Međutim, tu je, u najmanju ruku, potrebno da se leti u Meksiko, a ja nemam ni pasoš. Onda ko će? Samo je jedan čovek mogao da protumači ove reči - starac, koji se potpisao sa J.K., i koji me je uvukao u ovu fantastičnu intrigu. Šta, uostalom, mogu da znače ova slova? Ništa drugo do početak reči „Jukatan“?... Dakle, isto Ulica Izamne. Ulica koje nije bilo ni na jednoj mapi Moskve, planu, telefonskom imeniku i auto-atlasu. Izgubio sam približno dva sata da bih se definitivno uverio u to. Tada, umoran od treperenja teget-bele mreže sokaka i bulevara, pođoh da radim sa drugog kraja. Ako prevedem poslednje poglavlje, možda će me naručilac sam pronaći, kako me je i dosad nalazio? Napivši se toliko kafe da srce poče da mi preskače, četiri sata sam bez prestanka prevodio i prepisivao, praveći kopiju poslednjeg poglavlja. Prethodno, koje mi je uzeo Nabatčikov, mogao sam da reprodukujem samo približno, pošto sam, čitajući ga, pravio samo skicu prevoda, računajući da ću se kasnije još jednom vratiti originalu i uraditi konačnu verziju. Uzalud sam se uzdao u majorovo meko srce i želju da mi pomogne. Bilo je nejasno zašto mi se dosad nije javio, tražeći odgovor na davanje lažnih iskaza o mestu Akab Cina. Da li se on spremao da zbri še sa lica zemlje rđavu agenciju u narednih nekoliko sati nakon našeg susreta? Niko drugi do zemljotres mu se ipak umešao u planove. A on će ubrzo doći sebi i počeće da me saleće, tako da je bitan svaki minut koji mogu da posvetim radu. Čini mi se da je sused sa šestog imao električnu pisaću mašinu. Nikako nisam mogao da čekam dok od majstora vrate „olimpiju“; nadam se da mi je stara oprostila ovu sitnu izdaju. I bogovi vide, kada sam je davao na popravku, nisam ni pokušavao da je pod izgovorom kratkotrajne hospitalizacije bacim u dom za stare. Naš lift je zbog podzemnih potresa doživeo moždani udar, I ostade takav, paralizovan, između trećeg I četvrtog sprata; tako da sam, pre nego što pokucah susedima, morao da prođem osam nizova stepenica. Struja je došla samo dvadeset minuta ranije i sva njihova porodica se okupila u kuhinji, gde je, trepćući od prviše emocija treštao televizor. U prestonici je u katastrofi poginulo više od hiljadu ljudi, još toliko se smatralo nestalim bez traga. Tri-četiri dana nakon početka potrage, kao i obično, odustaće, i na ruševine će doći teška građevinska tehnika, koja

porušene zgrade pretvara u masovne grobnice, ali su vlasti dosad dale reč da će učiniti sve za spas svakog ljudskog života. Eto, podigavši deset metara dug gvozdeni nosač, iz slučajnog skloništa vade uplakanu devojčicu. Ovakvih čuda će biti samo dva ili tri u čitavom preplašenom gradu, ali će ona dati novu snagu hiljadama ljudi koji unakaženim prstima izbezumljeno sklanjaju ruševine svojih kuća i besomučno okreću telefone štabova Ministarstva za vanredne situacije. Šta je strašnije i mučnije od nade? Trenutno - bolnice; tako su rekli na televiziji. Stari ljudi, koji plaču kao deca, setno ćutljiva deca staračkog pogleda, zavoji, zavoji, zavoji... Potrebna nam je krv za transfuziju, mnogo krvi. More krvi... I to je samo u Moskvi, a tu je još i Peterburg, i Jekaterinburg, i Soči, Mahačkale i Vladivostok. Postoji još i napola potopljen Njujork i desetine hijada stanovnika koji se zaglaviše prilikom evakuacije, i zato ostadoše u svojim stanovima sa plućima punim slane vode. I Tokio sa srušenim stospratnim kulama, koje su prekrile čitave kvartove; i sivi kvadratići krovova, sa crnim tačkicama ljudi koji su isplivali - to je sve što je preostalo od japanskog grada Kobea, koji ode u morski bezdan. I Indijci, napola znojavi, napola krvavi, za koje će se stotine hiljada kataklizmom izmlevenih mrtvih tela nakon nekoliko dana pretvoriti u višemilionske žrtve neizbežnih epidemija. Prešavši preko praga komšijske kuhinje, sam sam stajao deset, dvadeset minuta - skamenivši se, prikovavši pogled za ekran, plašeći se da šušnem i ne usuđujući se da progovorim o glupoj mašini. I tek kada se završi blok vesti posvećen Armagedonu, otvorih usta: „Sergeje Andrejeviču, je 1’ vi beše imate pisaću mašinu?...“ „Novi preokret u slučaju masovnog ubistva u moskovskom rejonu Bibirevo“, bez pardona me prekide televizor. Kadrovi sa lica mesta: ljudi u policijskim uniformama oprezno gaze po podu prelivenom krvlju koja se zgrušnjava; hitna pomoć stavlja na nosila ukočena tela u neobičnoj odeći: nešto jarko, čini se, ukrašeno ptičjim perjem; u krupnom planu - ruka sa skupim švajcarskim satom, zatim nastrana maska koja leži na podu, koja priziva u sećanje ilustracije iz knjige Jagonijela. „Utvrđen je identitet nekoliko žrtava", na ekranu se pojavljuju fotografije živih, nasmešenih ljudi; tako je teško odabrati prigodan snimak za nekrolog i graviranje na nadgrobnom spomeniku... Troje od njih

prepoznajem kao saradnike Akab Cina - devojku kratke kose, negovanu brinetu i muškarca sa naslovnice glamuroznih časopisa. Bože, bože... Kao da me bukvalno prekriva, zaglušuje težak okeanski talas... „Za Novu godinu ne radimo, zbog rituala.“ Kakve li su satanističke ceremonije vršili na krovu bibirevske višespratnice? Da li su se složili na dobrovoljan pokolj, ili se neko umešao u njihove obrede? I ako Nabatčikov nije slagao, izvlačeći priznanje od mene, za šta su im bile potrebne kopije mog prevoda? A eto i sam major, gledajući mimo kamere, neočekivano suvim, odlučnim jezikom daje objašnjenja dopisniku. Stop-kadar na licu islednika... „Upravo smo dobili saopštenje da je za majorom Petrom Nabatčikovim, koji radi na istrazi, raspisana potraga. Prema izjavama presslužbe GUVD-a grada Moskve, postoje sve indicije da mu je ugrožen život. Zasad nije jasno da li je nestanak majora Nabatčikova povezan s poslednjim slučajem koji je vodio.“ Zamahnuh rukom u potrazi za stolicom i bez pitanja nasuh sebi vode iz česme. Prokleti glupan! Govorio sam mu da su tu neki sektaši... Jadnik... „Je l’ vam dobro, Dmitrije Aleksejeviču?“, prenu se sused. „Pa, iskreno, malo je toga dobro... U stvari, htedoh da pitam povodom pisaće mašine“, procedih ispraznivši čašu i nalivajući još. „Šta to želite da otkucate?“, zainteresova se on već kod uvodnih reči. „Testament“, pokušah da se našalim, ali Sergej Andrejevič klimnu s razumevanjem. * * * Rukopis mi se učini nalik onom kojim je Nabatčikov zapisivao moj iskaz u svoju knjižicu, i ja s trunkom olakšanja shvatih da se s majorom nije dogodilo ništa strašno. Pismo mi je bilo stavljeno pred vrata; mora biti da je čovek koji ga je doneo, možda i sam Nabatčikov, dolazio baš u trenu kad sam se peo do suseda. Nije me dozvao kucanjem, i ostavio je poruku: Ako želite da dobijete nazad ono što su vam oduzeli, dođite danas u dva časa posle ponoći na Gogoljevski bulevar. Tog trena sam jedino i mislio na poglavlje koje su mi zaplenili, čiji prevod moram da dostavim što je moguće brže; ništa drugo mi nisu oduzeli. Pomalo me je uznemirilo to što je dobronamernik, kao lik iz detektivskog romana, poželeo da ostane anoniman. Međutim, ponavljam, rukopis mi se

učini poznatim, a kako bih povratio nestali original, bio sam spreman na daleko ozbiljnije žrtve nego što je noćno hodočašće na spomenik autoru Vija. Zato, izborivši se s doradama na prevodu završnog dela priče Luisa Kaza-del-Lagarta, jedva dočekah dogovoreni čas. Uprkos tome što beše pozni čas, na Arbatu u jakom svetlu reflektora na dva ili tri mesta i dalje su radili spasioci. Mada bulevari kao da su se nalazili na teritoriji druge države: ovde je bilo potpuno pusto, i podigla se tako gusta magla, kao da se na zemlju spustio olujni oblak. Moskva je grad u kojem gotovo nikad ne padne mrak. Sijaju neonske reklame, ne štede truda sofiti*(Plastična masa; prim. prev.) noćnih reflektora u čijem svetlu poziraju čak i najružnije i najneuglednije moskovske kuće, preživljavajući noću svoje drugo rođenje. Večito lelujajući nad gradom, sumaglica, smesa isparenja stotina fabrika i miliona ljudi, upija u sebe ovaj ulični sjaj i počinje da isijava sopstvenom beličastom fosforescentnom svetlošću. Ali te noći, bulevari kao da su bili prekriveni kapom; ovde je vladao gust, zagušljiv sumrak. Svaki deseti fenjer je sijao, pretvarajući maglovitu aleju u niz kugli koje su odlazile u daljinu trepćući mlečnim svetlom i probijajući se kroz gole grane mrtvog drveća. Čim se približih skamenjenom piscu prekrivenom hladnim znojem, već zažalih što se predadoh iskušenju i dođoh na sastanak. Ulaz na bulevare je očigledno bio prekriven zbog nanosa; sve vreme pored mene nije prošao nijedan automobil. Prozori na kućama su bili svi potpuno crni, kao da su im zabranili da gledaju na bulevar. Ovde očigledno još nisu uspeli da uključe struju, smirivao sam samog sebe, ali je ispadalo loše: ako mi se nešto dogodi sada, niko neće ni primetiti. Nervozno se osvrnuh oko sebe: nema nikoga. Možda je to samo nečija šala? Istražni eksperiment? Kradom se lagano pomerih napred. U poruci nije navedeno tačno mesto sastanka, tako da ću morati da pređem celo rastojanje od Gogolja do Kropotkinske... Aleja beše pusta. Proverivši je do samog kraja i prilazeći već trgovačkim paviljonima kraj metroa, ubrzah korak, kako bih se uverio u to da su me prošli. Možda baš u ovom trenu, iskoristivši moje odsustvo, zločinci lome po mom stanu kako bi ukrali poslednje poglavlje dnevnika! Naglo se okretoh, planirajući da ostavim sve i trčim kući, i tad ugledah...

... Na tridesetak koraka iza mojih leđa, u svetlosnoj čauri crnela se čudna silueta. Čovečja na prvi pogled, ona je neprijatno bola oči neprirodnim prevojima ruku i nogu, pogrbljenim držanjem, s bezvoijno oklembešenom glavom. Istovremeno, u silueti se videlo i nešto neosetno poznato... Stvorenje mi je zakoračilo u susret: naglim pokretom podiže koleno nagore, zanjiha se karlica i nekakvom neobjašnjivom lakoćom prenese se čitav metar i po napred, zaronivši u senke. Otuda, kao da želi da me ohrabri, ono klimnu glavom: glava se naglo zabaci nazad i ponovo pade na grudi. I sam htedoh da mu se približim, ali retka kaša od snega koji se otapao, tanko razmazana po crnom asfaltu, pretvorila se u pravi živi pesak: noge su tonule u njoj, odbijajući poslušnost... Zloslutna mračna figura je bila gotovo nepokretna - samo se pomalo klatila, kao da je vetar njiše - i nije pokazivala nikakvo neprijateljstvo. Ipak, strah koji sam osećao od samog pogleda na nju nije bio slabiji od onoga koji sam doživeo kada sam se nadmetao sa džinom koji je hrlio u moj dom. Ruka stvorenja, koja je beživotno visila niz torzo, odjednom se podiže i opisavši polukrug, ponovo omekša; ovaj se pokret ponavljao jednom i još jednom - dok ne shvatih da me poziva sebi. Spustivši pogled, duboko uzdahnuh, pokušah da ispraznim glavu i naterah se da načinim dvadeset drvenih koraka napred. Ponovo ga pogledah i, ne izdržavši, počeh da se krstim: iako je moja duša bila ispunjena zbrkanom smešom naučnog ateizma i majanskog sujeverja, ruke same od sebe počeše da prave ovaj zaštitni znak; ništa drugo do čuveno genetsko pamćenje. To ipak beše čovek. Kroz poderanu jaknu ugledah na grudima užasnu ranu, koja se crnela. Glava je visila nadole i ustranu, ali kada odlučih da odvojim pogled od zemlje, ona se trže nadole i podiže se, susrevši moj pogled. Bio je to Nabatčikov, beznadežno mrtav, ali se na neshvatljiv način držao na nogama. Slepe oči ostadoše otvorene, ali se izvrnuše ispod čela; na usnama i nozdrvama skorila se krvava pena. Jedna od nevešto izvrnutih ruku približavala je sebi na bok zlokobni portfelj od veštačke kože. Kolena sirotog majora behu blago savijena, a čitavo telo se masivno pokrenu napred - u pozi protivrečnoj svim slikama o građi koštano-mišićnog sistema čoveka. Poza, u kojoj je nemoguće ostati, sem ako... O bože...

To što sam u početku smatrao srebrnkastim nijansama magle bile su svetlucave, u svetlosti fenjera jedva primetne niti, koje su išle od laktova, korena šake, kolena, peta, karlice, ramena i temena mrtvog majora nekud visoko naviše. Na ovim je nitima i visilo njegovo telo bez utrobe, one su ga i pokretale kao veliku marionetu. Ko god da je bio misteriozni lutkar, ostao je za mene anoniman: nisam se usudio da podignem pogled. U strahu odskočih unazad, ali pre nego što uspeh da pobegnem, mrtvac izbaci ruku napred i na asfalt pljusnu njegova torba. On mi ju je dao. Vraćao mi je ono što mi je bilo oduzeto, kako je i obećala cedulja provučena kroz vrata. Jesam li po to došao ovde? Nabatčikov je taktično koraknuo unazad. Ne prestajući da se krstim, podigoh torbu sa asfalta, ali, okliznuvši se i umalo ne upavši u blato, jurnuh sa ovog prokletog mesta. Tek udaljivši se na oko dvesta koraka, usporih hod i osvrnuh se. Nesrećni major je stajao na istom mestu gde sam ga ostavio i nekim neobično živim pokretom tužno mahao za mnom... * * * Te večeri se strašno napih, prvi put za poslednjih nekoliko godina. Flaša holandskog viskija, koju sam stavio u zalihu za posebne slučajeve, bila je pravi pogodak. Tek kad je prepolovih, sakupih dovoljno hrabrosti da pogledam u žrtvinu torbu. Izvukoh otud svete listove, a ostalo spustih u odvod za smeće, pijano moleći dušu majora, osuđenu na lutanje, da mi oprosti za ono što se dogodilo. Nisam razmišljao o tome da ostavljam tragove koji me čine glavnim osumnjičenim za eliminaciju Nabatčikova. Ma ionako je svejedno, kad čitav svet ide do đavola... Zatim sam još, izgleda, dugo ridao, nešto besno vikao u prozor, pretio tmurnom i tihom nebu, zaboravivši na mere predostrožnosti otčepio šampanjac kad je flaša viskija presušila... Ali listove dnevnika i urađeni deo prevoda nisam smeo da dotaknem. Na kraju me oprhva san dok sam ležao na podu kupatila, gde sam se pre toga ispovraćao. Probudih se zbog toga što mi je neko lizao ruku. Jedva podigavši natekle kapke, pokušah da umirim stomačne grčeve. Dopuzah do ivice kade i oko pet minuta pljuskah lice hladnom vodom dok ne počeh da makar malo dolazim sebi. I tek se tada osvrnuh. Nasred sobe, predusretljivo lupajući repom po podu, sedeo je moj pas. Znači, još uvek sam spavao. Međutim, kako je verodostojan mamurluk! Sve

je kao u realnom životu, čak i vestibularni aparat zataji kada pokušavaš da ustaneš. Pas je bio vidno uzbuđen: nestrpljivo je skičao, pokušavao da skoči i jurne ka meni, ali čekao je da prvo obratim pažnju na njega. I tek nakon što ga nežno potapšah ispod vrata, on prestade da se suzdržava i, podskočivši, dovi se da mi lizne nos. Zatim se, istrčavši u hodnik, vrati sa povocem u zubima. Zaista, san, pri tom po uobičajenom scenariju; hvala bogu, te ja nakon susreta s Nabatčikovim na bulevaru već konačno odlučih da se poslednjih dana prisiljavam da se izvučem iz beskrajno toplog flanelskog ćebeta košmara, iz očaja ga smatrajući realnim... Ali ne može biti san u snu? Zar ne? Više definitivno nisam hteo da izlazim iz kuće. Ali pas me je zvao napolje tako uporno, da sam morao da popustim. Na kraju krajeva, to je samo običan san, uostalom, već odavno nisam šetao. Zgrade i ulice nisu bili lažni, kako se često događa u snovima, već zaista pravi, samo nisam nigde primećivao tragove zemljotresa. Unaokolo su žurili svojim iluzornim poslom sivkasti bezlični Ijudi, uobičajeni statisti mojih noćnih mora. Uglavnom, ništa posebno - san kao i svaki drugi, samo što se pas ponovo ponašao čudno. Umesto da, pušten s povoca, veselo juri ukrug, on me je molećivo gledao u oči, hvatao zubima skutove kaputa i vukao me nekud, otrčavao, pokazujući potreban pravac, zatim se vraćao i lajao na mene, prekorevajući me zbog nespremnosti. Vodio me je na mesto gde su se na neobjašnjiv način preplitale pulsirajuće magijske trajektorije celokupne priče o drevnoj španskoj knjizi: prema bivšoj dečjoj biblioteci. Obišavši zgradu otpozadi, pas kao ukopan stade kraj visoke gvozdene kapije stisnute između dve stare žute vile, i glasno zalaja. Da me on nije doveo ovde, ne verujem da bih ikada obratio pažnju na ovu kapiju, koja liči na ulaz u dvorište prehrambene prodavnice ili neke državne ustanove. Ali sa njim nešto nije bilo u redu; osluškujući pseći lavež, osetih kako se u mom sećanju nespokojno vrte, budeći se, maglovite poluzaboravljene slike. Nešto u vezi sa Dijegom de Landom... Slučaj sa ključarem manastira Sv. arhangela Mihaila u Maniju, koga razbudiše psi koji se otkinuše s lanca, i odvedoše ga do tajnih majanskih hramova u pećinama nedaleko od kapele! Ako je verovati De Landi, sve je i počelo pre pet vekova, ovim otkrićem koje načiniše psi. Šta je to pronašao

moj pas? Kapija je bila dobro zatvorena i zaključana, pa nisam uspeo da provirim preko nje. Međutim, odlučih da se obavezno vratim ovde ujutro, i da ne bih zaboravio na to, ugrizoh se za ruku, ostavivši beleg za sećanje: u snu inače činiš mnogo toga nerazumnog. Bilo je mučnije buditi se po drugi put na tom istom mestu, uočavajući iznova kod sebe sve te neizbežne simptome. Ponovo isto, samo ovog puta na javi. Morila me je neljudska žeđ, pod je bio isprljan s razlogom, a u glavi kao da mi je bila gvozdena kugla, poput tega kojim balansiraju marionete, samo je on kod mene imao potpuno suprotan zabavni efekat. Modri tragovi od ujeda zuba na ruci podsetiše me na snove. Prva pomisao je bila bojažljiva nada da će se ispostaviti da su obe noćne šetnje bile samo san: napio sam se sinoć do besvesti, evo posledica. Međutim, listovi pretposlednjeg poglavlja, složenog uredno u tabak, čekali su me na radnom stolu. Sam sto, koji je stajao nasred razorene sobe, beše izazovno netaknut i sređen, kao da je lukava neutralna Svajcarska u Evropi porušenoj svetskim ratovima. Imao sam osećaj snažnog stida pomešan sa nagonom za povraćanje, i povukoh se nazad u kupatilo. Nije bilo ni govora da mogu da se latim posla u ovakvom stanju. Najbolje što sam mogao da uradim bilo je da izađem napolje i provetrim se, a ujedno ću se dovući do biblioteke da malo razgledam okolinu. Ko zna, možda kapija do koje me je doveo pas zaista postoji tamo? Klateći se kao mahnit, lagano sam se vukao po Arbatu. Ulica je oživljavala, zapanjujućom brzinom stresajući tragove zemljotresa sa sebe; tokom jutra gotovo na svim oštećenim kućama izrastoše skele, po kojima su trčkarali gastarbajteri iz Srednje Azije, nalik Indijcima. Mnoge zgrade već su blistale sveže okrečene: Moskva, velika razvratnica, iz sve snage se trudila da pod debelim slojem šminke sakrije tragove jučerašnjeg batinanja. Ruku na srce, obilazeći ukrug staru biblioteku, nisam se nadao da ću pronaći iza nje tu sivu kapiju. Koliko se već puta dogadalo da me pas u snu odvodi na nepostojeća mesta, da mi donosi nepostojeće predmete ili me uverava da će ostati živ i radostan i kada se probudim. Ali kapija je odistinski bila tu. Tri metra u visinu, najmanje, hermetički zatvorena, pa još i nategnutom odozgo bodljikavom žicom. Na jedno od krila prikucana „cigla“, i više nikakvih znakova ili natpisa. Rečju, sve identično današnjem snu. Ja sam, naravno, minimum deset minuta obilazio oko njih, svojski se trudeći da virnem unutra i predosećajući da će sada iza

kapije izaći stražar, ili čak milicioner sa automatom, i zamoliti me da pokažem dokumenta, koja kao za baksuz nisam poneo. I tek nakon toga, preživevši u mislima buduću sramotu, priđoh do krila kapije i povukoh ih ka sebi. Ona se neočekivano lagano otvoriše, otkrivajući tesnu ali dugu pešačku ulicu, koja se nastavljala dokle pogled seže. Na zgradi najbližoj meni klepetala je tablica koja je spala sa eksera: „Ulica Izamne“, a nešto niže - broj zgrade: „986“. Oprezno zatvorih kapiju i zadržah dah. Zatim, ne izdržavši, otvorih je ponovo i pogledah još jednom. Ulica je bila na istom mestu, a tablica se nije izmenila. U slepoočnicama mi je zatutnjalo, a pred očima poleteše u vihoru vatrene pahulje. Pronašao sam je. Pronašao sam je! * * * Ne pronađoh grupu snaga za posebne operacije koja me vreba u zasedi u ulazu zgrade; ipak je milicija mogla da se pojavi svake sekunde. Počeo je period odlučujućih poteza. Ubacivši čist list hartije u mašinu, okretoh valjak i u bravuroznom maršu sopstvenog pisanija, pod punom ratnom opremom iskrcah se na obalu Jukatana. Znajući unapred čime će se završiti doživljaji Kaza-delLagarta, mogao sam da dozvolim sebi da se rugam njegovim i svojim strahovima, da žalim zbog naše nepažnje i čudim se našem slepilu, koje nam je zasmetalo da demaskiramo zaveru izdajnika u samom začetku. Zajedno s njim sam se trudio da se na kraju nadišem opojnih mirisa tropske šume, da uživam u zvonkom poju divnih šarenih ptica, da slušam kraj noćne vatre vojničke priče. Naše putovanje je došlo do kraja; ono me je ojačalo, pretvorivši me u drugačijeg čoveka, ono je otvorilo preda mnom daleke surove horizonte i tačno u skladu s indijanskim upozorenjima, nagradilo me i proklelo znanjem o skoroj Apokalipsi. Shvatao sam da u mom životu nastupa nova, možda poslednja, ali najvažnija etapa. Sa čudnim osećajem ubeđenja sa kojim sam bio svestan nepovratnog nestanka Akab Cina, sad sam osećao da, kada se iza mojih leđa zatvori siva kapija, mnogo toga u ovom svetu gubi značenje za mene, a da će susret koji mi tamo predstoji, na adresi Ulica Izamne broj 23, postati najvažniji događaj u mom životu. Završivši posao, uvezah sve stranice i sakupih prevod u dobro popravljenu braon mapu. Istuširah se, ispeglah svoju najbolju belu košulju i

obukoh odelo koje nisam obukao već mnogo godina. Razbih mamurluk ostacima šampanjca, osvrnuh se po svom voljenom stanu, opraštajući se s njim, i kliknuh na prekidač. Napolju ponovo beše mrak; odnos sa svetlijim delom dana nikako nisam mogao da izgladim. Ne mogu reći da ne volim sunce; prosto nam se ritam ne poklapa. Dobro je što su, za razliku od jučerašnjih fantomskih bulevara, duž cele Ulice Izamne jarko bleštali fenjeri. Sudeći po broju poslednje zgrade, predstojao mi je dalek put. Zapanjujuće je da je tako dugačka ulica mogla ostati neprimetna za građane, mada nije isključeno da su pojedine kategorije Moskovljana dobro znale za nju, kao što su znale da postoje tajne linije vladinog metroa ili za aktivne nuklearne reaktore u području grada. Zgrade koje su se protezale duž raskopane kaldrme behu veoma različite; nije čak bilo jasno kako se međusobno slažu u istoj uličici. Prave seoske kućice sa cepanicama unakrsno poređanih balvana pocrnelih od stajanja. Staromoskovske trgovačke vile sa belim rubovima. Grube kolibe kosih krovova sa dugim nizovima malih prozora. Zatim, odjednom - kuće u kolonijalnom stilu, ofarbane neprirodnim jarkim bojama, modrih prozorskih kapaka, kao da su ovde prenete sa kubanskih razglednica. I odjednom, u tesnom spoju - nomenklaturni petospratni monoliti sa četiri metra visokim plafonima. Kameni kolovoz se pod mojim nogama neprimetno pretočio u gusto izlivene betonske ploče, a ove - u najobičniji gradski asfalt. Napolju nije bilo ljudi, ali je u mnogim prozorima sijalo svetlo i videle su se ljudske siluete. Izgledalo je kao da sam upao u beskrajno pozorište senki i gegam se od jedne scene do druge. U vazduhu se čula muzika - od Rio-Rite i Utjosova, do Bitlsa i moderne estrade. Razgledanje kuća, pogled kroz prozor i osluškivanje promena melodije bilo je tako zabavno, da nisam ni primetio da su se trocifreni brojevi pretvorili u dvocifrene. Zgrade su se postepeno razmicale, razotkrivajući ispred omanji trg, na kojem su se uzdizale građevine poznatog piramidalnog oblika. Ipak, ogromna kuća, nalik starorimskim dvorcima, sa brojem 23, bila je bliže nego misteriozne građevine u daljini. Obuzdavši svoju radoznalost, zaustavih se na njenim vratima - drvenim, masivnim i veoma visokim, kao da nisu napravljena za ljude već za neke demijurge iz budućnosti. Takva vrata su vodila u sovjetska ministarstva i metrostanice projektovane u staljinovoj epohi.

Kroz prozorska stakla nazirala se kartonska kutija s natpisom „Ulaz u memorijalni muzej V. Anisimove sa druge strane zgrade“. Ali ja pritisnuh kvaku nadole i vrata se otvoriše. Po svoj prilici, sa sporednog ulaza udoh u sam „hram sećanja“ poćivše glumice, koji moskovske vlasti nedavno otvoriše s velikom pompom. Iz svega priloženog, izgleda da je pripadao objektima duge izgradnje*( Dolgostroj, objekti na kojima je izgradnja produžena ili potpuno zaustavljena, započeta u doba SSSR-a, a prekinuta tokom 90-ih godina prošlog veka; prim. prev.): vazduh u zvučnim beskrajnim hodnicima osećao se na buđ. Nije mirisalo na novac, kao u svim ambicioznim modernim projektima, već na prašinu iz knjiga i poderanu tkaninu, kao na stare pozorišne zavese i stara plišana sedišta. Možda je to miris eksponata, rekoh sebi. Svetlost je dolazila samo od visoko okačenih kristalnih lustera koji su visili pod plafonom i sijali samo četvrtinom snage, svaki. U zidovima obloženim mermerom, na svakih pedeset metara tamnili su se samo svodovi lukova - tamo su se nalazile izložbene sale. Pompezne bronzane table na ulazu u svaku od njih objavljivale su nazive postavki: „Prvi koraci“, „Dečji vrtić“, „Zdravo, školo!“, „Ponos razreda“ i tako dalje... Tako dođoh do pravog raskršća: nalevo - hodnik „Ceo život je pozorište“, pravo „U krugu porodice“. Prvi prolaz je bio ograđen potpuno neumesnom betonskom ogradom sa bodljikavom žicom i ogromnim crvenim slovima „Opasnost!“. Kuda dalje?! U vagonu metroa, pre nego je sa mnom progovorio dečak, čitao sam o ovom muzeju... I sećam se da me je na tren prosvetlilo saznanje da su ovaj muzej, kao i ta navalentnost s kojom se u mom vidokrugu pojavljuje ova glumica, na neki način povezani s njenim mužem. Kako se on preziva? Knorozov? A zove se, čini mi se, Jurij. Da, Jurij Knorozov. Ime je definitivno poznato. I inicijali... Eto zašto sam ovde! Treba li njega da pronađem? I zaputih se u hodnik sa izložbama koje govore o porodičnom životu Valentine Anisimove. „Prvi poljubac“, „Lidočka“, „Ako čeljad nije besna, kuća nije tesna“... I eto, na kraju krajeva, traženi - „Jura“. Pogledah unutra i uzdahnuh.

Nakon luka se otvarala sala neviđenih razmera, ispunjena stotinama najneverovatnijih eksponata povezanih sa civilizacijom Maja. Bile su tu i makete piramida Tikala i ušmalski Hram čarobnjaka u minijaturi, desetak svakojakih mapa i više metara dugi štandovi sa majanskim sudovima, oruđem za rad, mačevima, lukovima, kopljima... U posebnim zastakljenim sarkofazima sa meračima za temperaturu i vlažnost čuvane su knjige od kože i drvene kore, poslagane u nizu kao harmonika. U podnožju zidova, na postoljima su stajale figure Indijanaca u prirodnoj veličini. Toliko su prirodno izgledale, da nisam mogao da se otrgnem utisku da nisu u pitanju veštačke figure. Ratnici u punoj ratnoj opremi, sa tetovažama i ožiljcima, sveštenici u raskošnoj odeći, nasmejana deca sa štencima u rukama, žene sa kućnim potrepštinama... Ograđen zlatnim stubićima sa crvenim plišanim barijerama, u centru sale je stajao izrezbaren drveni oltar sa četiri oštrice. Prođoh kroz čitavu prostoriju, prepoznajući samo desetinu imena i naziva, iako mišljah da sam se izveštio za majansku istoriju, prostudiravši Jagonijela, Kumerlinga i rukopis Luisa Kaza-del-Lagarta, da ne govorim o informativnim brošurama. Ali ispostavilo se da to ni izbliza nije sve. Iza visokih dvokrilnih vrata na kraju ove sale, počinjala je još jedna, ne manjih dimenzija, zvana „Konkista“. Na ulazu su posetioce dočekivale dve figure španskih vojnika u grudnim oklopima i s povijenim šlemovima, sa halebardom i arkebuzama. Oči su im sumnjičavo caklile i ja odlučih da ih što pre zaobiđem. Gotovo polovinu jednog zida je zauzimao džinovski portret Dijega de Lande - identičan onom koji sam video kod Jagonijela. Pravo njemu u oči sa suprotnog zida neprijateljski je gledao Ernan Kortez. I ovde je imalo šta da se vidi; i malena maketa kapele u Maniju, sa dirljivim sićušnim autodafeom, i scene boja između konjanika konkistadora i Indijanaca koji napraviše zasedu, i prvo izdanje knjige Izveštaj o radu na Jukatanu pod autorstvom biskupa isamalskog manastira. Ipak sam osećao da mi je vreme da idem dalje. Prostorija posvećena konkisti završavala se neupadljivim vratima. Pored njih su visile strelice sa putokazima: „Direkcija“ i „Panteon“. Došavši do sobe s natpisom „Direkcija“, uzaludno prodrmah bravu i vratih se na raskršće. Preostao je Panteon... Ovaj hodnik izgleda sasvim drugačije i više podseća na sprat neke ustanove ili naučne institucije. Okrečeni u bež uljanu boju, kabineti sa tablicama: „Ah Kinčil“, „Bolon Cakab“, „Eh Čuah“... Na nekima je bilo po dva ili tri imena. Svi su bili zaključani. Išao sam dugo pored njih, izbrojavši

najmanje do sto dok ne nabasah na vrata od lifta. Pored nostalgičnog izgleda providnog dugmeta za poziv, unutar koga se na pritisak uključivala crvena lampica, bilo je izgravirano: „Izamna“. Lift je star - sa dvoja unutrašnjih drvenih vrata koja se sklapaju poput harmonike, zatrese se kad uđoh unutra i gostoljubivo uključi slabu lampu pod okruglim plafonom. U njemu je bilo samo jedno dugme, i ni broja ni slova. Pa, dobro, zato je nemoguće pogrešiti. Kad se on, zazveckavši, uspentra gore, pokušah da odredim koliko spratova može imati zgrada muzeja. Tu negde oko osam, najviše deset. Prošlo je tri, pet, dvadeset minuta, a on se samo podizao, podizao, škripeći zarđalim mehanizmom; lampa se ponekad gasila, ali bi se zatim ponovo razgorela, i ja počeh da brojim minute i da se čudim, a lift je vukao sve više, više... Zatim se strese i stade. Ovo se dogodilo tako neočekivano, da se preplaših: zaglaviti se negde na nivou planinskog vrha Džomolungmi bilo bi baš bezveze. Pokušah da se izvučem, vrata se rastvoriše; nađoh se na prepunjenom stepenišnom odmorištu, obloženom tankim braon pločicama. Preda mnom su bila dosadna vrata na kojima je bila prikačena plastična tablica - bela sa crnim slovima, onakva na kakvima u poliklinikama obično piše „Terapeut“ ili „Oftalmolog“. Ova je bila označena sa: BOG. Pokucah.

Las Conversaciones con Dios Otvoreno je“, začu se tih, zapanjujuće poznat glas. Zadržavši dah, odškrinuh vrata i stidljivo provirih unutra, spreman da tamo vidim bogzna šta - od rajskog oblaka i prostorije za ceremonije u indijanskom hramu, do ormana muzejskog čuvara sa specifičnim smislom za humor. Neobjašnjivi događaji u poslednjih par dana pripremiše me na to da me oronuli lift koji stenje, u zgradi misterioznog muzeja u nepostojećoj ulici, može popeti na poslednju galeriju univerzuma. Gde drugde se još penješ čitav sat, ako ne na nebesa ili, u najmanju ruku, na Olimp? Zato osetih nekakvo razočaranje kad se ispostavi da je prostorija u kojoj se nađoh samo bolnička soba. Turobni zeleni zidovi, zavesom prekriven slepi prozor, pokretan stalak za infuziju pored uredno nameštenog kreveta. Prebivalište svevišnjeg Izamne zamišljao sam nešto drugačije... On ustade da me pozdravi iza malog i sigurno ne veoma udobnog radnog stola, prepunog radnih papira, nekakvih shema i crteža pod pritiskivačem za papir u obliku majanskih piramida. Odmah sam ga prepoznao, iako sam ga do tada video samo jednom u prolazu: bio je to onaj isti starac koji je, kao i ja, tražio agenciju Akab Cin. Onda znači da ništa od svega što se dogodilo nije bila slučajnost? I cedulja koju je ispustio postala je svojevrsna pozivnica, potvrda da sam upisan na listu za prijem kod... Boga? „Knorozov, Jurij Andrejevič“, predstavi se on, produbljujući moju zbunjenost. „Zahvaljujem na brzini.“ Odgovorih predstavivši se, izazvavši njegov snishodljiv smešak, a zatim nespretno ućutah, očekujući da on prvi progovori. Ali on se nije žurio da započne besedu, pažljivo me proučavajući. Prelomljen debelim staklima naočara sa ramom od kornjačevine, njegov pogled skupljen u snop lagano je klizio po meni, terajući me da se ježim i krijem oči. Iako je izgledao loše, čak zapušteno, i imao na sebi olinjale braon papuče, donji deo trenerke i banalnu belu pižamu, ni izdaleka nije izgledao jadno ili makar neozbiljno. Da nije bilo šarenila tableta na nahtkasni uz krevet i poluprazne infuzije koja strpljivo iščekuje kraj prekinute procedure,

pomislio bih da ne stojim pred bolesnikom već pred glavnim doktorom ove čudne klinike sa samo jednim ležajem. Spartanski duh u kojem je soba održavana razbijale su mnogobrojne fotografije, koje su gusto prekrivale zidove kraj kreveta i radnog stola. Bile su tu drevne braonkaste kartice sa kaligrafskim potpisima i crno-bele fotografije iz sedamdesetih, i moderne amaterske deset puta petnaest. Gotovo sva lica i pejzaži prikazani na slikama činili su se neuhvatljivo bliskim, pojedini - skoro rođački, ali da bi se razaznao ovaj osećaj koji iščezava, morao sam da im priđem bliže. Bolnička soba je izgledala kao da neko živi u njoj, kao da je pacijent tu proveo već dosta vremena. Pored skromnosti i surovosti enterijera, primetni su bili i pokušaji da se oplemeni. Nasred sobe je bio komplet nameštaja koji kao da je u celini ukraden iz sovjetske kuće za odmor: dve stare fotelje ispoliranih ručki, sa sedištima nabijenim poliuretanom, i ispoliran okrugli stočić sa potpuno bezveznom šarenom vazom. U uglu je pokvarenu ploču Mirej Matje vrteo električni gramofon laminiran u drvetu. Suštave ispovesti francuske pevačice nakratko su razređivale nastalu tišinu: zbunivši se, gramofon se zagrcnu i zaćuta. Na znajući kuda da se denem, iznova pogledah domaćina sobe. Nakon našeg susreta kraj vile Akab Cin Knorozova upamtih kao osetljivijeg, nesigurnijeg, ali da li ja nisam uspeo da ga sagledam kako treba, ili je on namerno hteo da izazove takav utisak - kako god, on se potpuno preobrazio. Nizak i mršav, zbog vojnički pravog i čvrstog držanja činio se krupnijim nego što se zaista bio. Umesto kičme, ovom su starcu sigurno implementirali komadić čelične armature, a teške, oštre crte lica i nepomični pogled pobuđivali su misli o kamenom vođi koji je sišao sa svog postolja. „Izvinite što sam se ovoliko u vas zagledao“, reče on na kraju. „Toliko se vremena poznajemo, licem u lice smo se sreli samo jednom, i to tek sada shvatam.“ „Odakle me poznajete?“, oprezno se zainteresovah. „Ja vas, kako da kažem, vidim. Zajedno sa svim ostalim. Ali vi imate veoma značajnu ulogu, a to vam je i samome, naravno, jasno.“ Klimnuh za svaki slučaj, ali beše me pomalo sramota da priznam da dosad nisam ništa razumevao. „Veoma mi je važan prevod poslednjih poglavlja knjige koju sam vam davao. Ona treba da mi pomognu da se saberem i shvatim šta mi se događa.

Veoma se glupo osećam, ako ćemo pravo: ceo život sam posvetio proučavanju Maja, sto puta sam boravio u Latinskoj Americi, španski mi je kao maternji, ali ovde odjednom sve zaboravih, i čak ni ovaj tekst koji nema veze sa verom ne mogu da razumem. Uzmem u ruke - sve se prepliće, izlaze samo potpune nebuioze. Dobro je što se makar dosetih da unajmim prevodioca. Prvi put kad sam vas ugledao, shvatih: upravo vi ćete uspeti da ovo uradite na najbolji mogući način. Da mi objasnite šta se događa i šta da očekujem.“ „Ali ja ne...“ „Znate, naravno, vi sve znate. Samo morate da saberete misli. Razmislite malo, a ja ću za to vreme da pristavim čajnik - dobro je što ovde barem nema prekida u snabevanju gasom. Ne tražim od vas brzoplete odgovore. Razgovor koji je pred nama znači za mene previše da bih svoje strpljenje pustio na ispašu.“ Morao sam da mu kažem da sam došao ovamo u potrazi za objašnjenjem, računajući da mu vratim prevedene glave i zauzvrat da odslušam šta znači igra koju je započeo sa mnom, odakle se stvorila tajanstvena knjiga Kaza-del-Lagarta i kako treba tumačiti majanska proročanstva. Međutim, izledalo je da on sada ne žuri da pročita prevod, za čiji me je završetak toliko požurivao. Dok se starac borio sa gasnom peći, pokušavajući da rastegnem vreme, pretvarao sam se da gledam fotografije koje su visile na zidu. Nisam morao dugo da se pretvaram: snimci su zaista bili veoma zanimljivi. Na jednom od njih, na moje veliko čuđenje, pronađoh svog psa. To je bio upravo on, braonkasta mrlja na nosu, kao trag od šape, ne bih je ni sa čim pomešao. Ali pre nego postavih pitanje, pogled mi se prikova za fotografiju ljupke mlade žene, koju sam negde već video. Ona me je tako zaintrigirala, da sam već minut mučno prebirao okolnosti pod kojima sam mogao da je sretnem. Zatim se iznenada prisetih: to je bila ta pobednica izbora za Mis univerzum, koja je pretekla crnpuraste modele iz Venecuele i Portorika. Kako se zvala? Lidija... Je l’ beše Knorozova?... „Moja kći“, potvrdi starac, dodajući mi šolju koja se pušila. „Je li da je lepotica?“, gipsana maska na njegovom licu na tren pokaza pukotinu. „Valja, moja žena, i ja, dugo smo hteli dete, ali nikako nam nije uspevalo. Obišli smo najbolje lekare, obratili smo se čak i meksičkim vešticama i ništa. A onda, kad smo već sasvim izgubili nadu, desilo se čudo i ona je

zatrudnela. Znate, kažu da su kasno dobijena deca lepa kao anđeli? Kao Lida. Ali, kada joj je bilo oko trinaest godina, mnogo je poružnela, pretvorila se u nekakvo ružnjikavo pače. Ponekad bi plakala, pribojavajući se da je niko neće zavoleti takvu nakaznu. A ja joj velim: ‘Ludo jedna, meni si ti najlepša na svetu i uvek ćeš biti...’“ On se zamišljeno osmehnu. „Ne samo vama“, nasmeših se. „Već i celom svetu.“ „Koja je razlika?“, prigovori on i zbog nečeg ponovo postade sumoran. Zanesoh se i počeh ponovo usredsređeno da razgledam fotografije. Na njima je, čini se, bio čitav njegov život - od ranog detinjstva (ozbiljan dečak u kratkim pantalonicama na tregere drži naopako okrenutog sirotog plišanog medu); mladosti u godinama rata (vitak poručnik u letnjoj uniformi pozira pored nekakvog starog presretača); svadba; zatim on u već zrelom dobu - arheološka iskopavanja u džungli; mnoštvo snimaka sa jukatanskim piramidama u pozadini... Vratih se na fotografiju na kojoj je Knorozov bio ovekovečen pored aviona. Gipke, gotovo elegantne linije trupa aviona već po drugi put za kratko vreme izazvaše u meni najsnažniji dežavi. „La-5“, došapnu mi unutrašnji glas. Đavo da ga nosi, odakle mi je to poznato? „Ovo je naš La-5,“ ponavljajući moje misli, reče starac. „Svojevremeno je smatran najmodernijim i najsurovijim istrebljivačem. Nemci su ga se plašili kao kuge. Ja sam zakačio sam kraj rata - bio sam premlad. Odveli su me za mehaničara, imao sam svega nekoliko borbenih letova. Zato su svi ostali u eskadrili bili iskusni, prošli su gotovo ceo rat, od Moskve do Berlina. Bio sam dečačić, zaljubio se u njih i u avijaciju. Kada sam odslužio, upisao sam se na sveučilište, onda sam sanjao da se zaposlim u projektantskom birou. Da mi je tada neko rekao da ću čitav život posvetiti Majama, samo bih se nasmejao...“ Nastavio je da mi priča o svojoj službi, o tome kakva mu je čast bila da samo bude pored iskusnih borbenih pilota... Bilo je očigledno da ga ova tema veoma zanima, a senka istrebljivačevih krila La-5 prekrivala je gotovo čitavu njegovu mladost. I tad se setih - sad već obazrivo, pošto su me poslednje sedmice odučile da verujem u slučajnosti - odakle mi je poznat naziv Knorozovljevog aviona i njegove konture. Iz nedavno pročitanog novinskog članka o planovima za podizanje džinovskog spomenika La-5 na Vorobjevim gorama!

Sta je ispadalo? Pokojnu Knorozovljevu ženu udostojili su memorijalnog kompleksa koji je po gabaritima nekoliko puta prevazilazio Puškinov muzej. Istrebljivač na kojem je leteo u vreme služenja vojske, uvečan skoro stotinu puta i izliven u bronzi, zauzimao je počasno mesto u MGU*(Moskovski državni univerzitet; prim. prev.) - kao pouka mladima. Konačno, starčeva ćerka je, pored sve skromnosti svojih spoljnih atributa, hipnotički opčinila žiri prestižnog međunarodnog konkursa i osvojila titulu najlepše žene na planeti - možda zato što ju je otac takvom smatrao? Dakle, ko je to stajao preda mnom, sa maskom starca koji je spao na ljutite rasprave o nezavidnoj sudbini vojnika Velikog rata? „... kako se danas ophode prema veteranima! Ljudi koji su bez razmišljanja davali svoj život za buduća pokolenja, zaslužili su bolji tretman. Upitajte omladinu, pa čak i ljude u srednjem dobu - niko se više i ne seća kakve smo nadljudske napore podnosili da bismo izvojevali tu pobedu! Podvizi nalik onima iz grčkih mitova, zaboravljeni su. Veterani žive u siromaštvu. Državna skleroza, eto šta je...“ „Ko ste vi?...“, prekidoh ga. „Ko ste vi?!“ Starac se namršti, nezadovoljan što ga prekidoh. „Ja sam se već predstavio“, suvo procedi. „Šta, za ime boga, znači tablica na vašim vratima? Kakve vi imate veze sa Izamnom? Šta sve ovo uopšte znači?!“, više se nisam kontrolisao i gotovo zaurlah. Možda veliki maher iz senke, sakupljač starine i antikvarnih knjiga? Istoričar megaloman, koji je slučajno pronašao izvor neograničene vlasti? Sovjetski naučnik, u koga je tokom istraživačke ekspedicije na poluostrvu Jukatan ušlo božansko biće, zatočeno u napuštenoj piramidi? Običan gradski umobolnik, kolekcionar novinskih članaka, od kojih sastavlja svoju nepostojeću biografiju? Ko je, do đavola, bio ovaj čudni starac, koji me uvukao u pet vekova staru fantastičnu priču, upletenu u budućnost? Ko je ugrozio moj um, doslovce stavivši moj život na kocku? „To što piše na vratima - u većoj ili manjoj meri je istina“, odgovori on neočekivano tiho. „Zanimljiva je ta alegorija, ko bi pomislio da je moja podsvest još sposobna za šalu...“ „Ma, lepo objasnite, šta se događa? Kakvo je ovo mesto? Kakav je to prokleti lift, koji može da ide kilometrima u visinu - u prazan prostor? Kakva je ono mrtva ulica sa hiljadu kuća, a nije obeležena ni na jednoj mapi? Ja, sigurno, samo buncam... Vi mi se samo priviđate, i to je sve!

Ničega ovoga nema, sada ću se probuditi i ispostaviće se da sam sve sanjao i nije bilo nikakve knjige, nikakvog Kaza-del-Lagarta, i neće biti nikakav smak sveta! Pa naravno! Bože, ma kakvi džinovi, vukodlaci, kakve marionete?! Ja samo spavam i vi mi se priviđate u snu!“ Nikako nisam mogao da se smirim, tresla me je jaka groznica. On me je pratio s pažnjom, ne pokušavajući da me zaustavi ili umiri. Kada se spazam završio i kada sam prestao sa bujicom reči, on odmahnu glavom i nasmeši se. „Neverovatno u kojoj je meri svakom čoveku, čak i izmišljenom, svojstvena egocentričnost.“ „Na šta tačno mislite?“, podigoh se. „Biće vam teško da poverujete u to, ali sve je dijametralno suprotno. Malo mi je nelagodno da govorim o tome, ali u stvari ja sanjam vas. Kao i čitav svet oko vas.“ „Kakve su to gluposti!“, razbesneh se. Prva verzija: sa liftom je izveden neki komplikovani tehnički trik, koji tera putnike da imaju osećaj beskonačnog podizanja, a on u stvari ide svega dva-tri sprata u visinu; što se tiče čudne ulice, ona uopšte ne postoji. Na kraju krajeva, ne treba izgubiti iz vida da je bila potpuno nenaseljena, pusta - nije isključeno da sam prosto šetao među posebno nameštenim kulisama. Trebalo je samo dokučiti s kojim je ciljem osmišljena ova grandiozna manipulacija. Druga: i dalje nisam uspeo da osetim tu tananu opnu koja je delila realni svet od uobrazilje koju je stvorila moja uznemirena fantazija i, probivši je, okliznuh se u glib kliničke šizofrenije. U tom trenu sam verovatno mumlao, zamotan u ludačku košulju, u posebnom boksu za umno poremećene negde u kaščenkovskim*(Specijalna bolnica za psihičke bolesti; prim. prev.) kazamatima. Jasno je da bi ovo bilo žalosno, ali makar bi se lakše objasnilo i bilo bi razumljivije. Ništa drugo nisam ni mogao pomisliti. Tvrdnje ovog samozvanog Izamne su bile potpuni apsurd i provokacija. Uistinu, eto vrhunskog sižea za noćni košmar: jedan od likova u njemu vam izjavljuje da ste iluzorni vi, a ne on. „Sada ću da se probudim!“ „Moglo se i očekivati da ovaj razgovor neće biti lak“, reče on umorno. „Ne znam čak ni kako da vas ubedim da vam ne bi pošlo za rukom da se probudite drugde osim u mom snu“, on napravi malu pauzu, da bih mogao

dublje da osetim smisao ovih reči. „Što je najgore, ja ni sam ne mogu da se probudim, tako da smo prosto osuđeni da razgovaramo jedan s drugim.“ „Zar se sav ovaj bezgranični, razgranati, neopisivo raznolik svet, uključujući sve moje poznanike i mene samog, može smestiti u vašu lobanju?“ - potrudih se da svom glasu dodam ironičnu intonaciju, ali u odsudnom trenutku se prekidoh i samo kriknuh. „A u vašu se, dakle, može smestiti?“ zajedljivo odgovori on. „Pa, ako zamislimo na sekund da ste u pravu, prosto da bismo vas izvrgli ruglu. I gde su tu, po vašem mišljenju, dokazi za to da je ovaj svet plod vaše mašte?“ „Kada bi on bio plod moje mašte, to bi bilo samo pola nesreće. Nažalost, dospeo sam u podzemlje podvesti. Zar mislite da sam stvarno umislio da sam Izamna i napisao na svojim vratima ‘Bog’? Složićete se da je to u najmanju ruku neskromno...“ „Izbegavate odgovor!“ „Pa dobro. Uzgred, da li pušite? Hoćete da mi pravite društvo?“ On nabaci na ramena kaput i rukom me pozva za sobom na platformu. „Ja inače ne bih smeo, ali vi valjda nećete nikome reći...“ Kresnuvši šibicu, i sa zadovoljstvom uvlačeći dim jeftine cigarete, on me ispitivački osmotri. „Uzmimo samo majansku piramidu sa balsamovanim telom vođe - i to na Crvenom trgu! Zar ne mislite da je to potpuni apsurd? Mada, s druge strane, otkud znate šta se tamo zaista nalazi...“ „Pobogu, to je Mauzolej!“ - prigovorih; i sam ošamućen pričom Kazadel-Lagarta, umalo da ga proglasih za indijanski hram, ali odmah uspeh da dođem sebi. „Međutim, da nisam posvetio svoj život proučavanju civilizacije Maja, on tamo ne bi postojao! Suština je u tome da sam, učeći za inženjera konstruktora, učestvovao na konferenciji socijalističke omladine u Meksiku.“ Gledao sam ga kao da gledam ludaka. „Bio sam najbolji student u klasi. Dobio sam poziv na razgovor u Komitetu Državne bezbednosti, a nakon mog pristanka na saradnju s njima, zauzvrat su lično zbog mene podigli gvozdenu zavesu. Savetovali su mi da učim španski jezik, i nakon pola godine, poleteo sam za Novi Meksiko.“ Na pomen KGB-a, moje se lice jedva primetno trznu, na šta on zastade i prkosno reče:

„I nemojte ni slučajno da pomislite da žalim zbog saradnje s Komitetom. Sada ih svi proklinju, a oni su uradili i mnogo korisnih stvari. I ako bi neko sada mogao da u našoj zemlji zavede red, onda su to oni.“ Ali ja sam već vladao sobom i nisam se upuštao u rasprave. Samo sam hteo da on dovrši priču o svojim odnosima s Majama. „Organizatori kongresa su odlučili da nam prirede mali kulturni program - odvezli su nas na ekskurziju u Ušmal. Svi najbolji traktoristi, mlekarice i rudari iz naše grupe protrčali su pored piramida što su brže mogli i vratili se u autobus, a ja kao da sam doživeo prosvetljenje. Lagano hodam, fotografišem, razgledam sve - jednom, dvaput, i ne mogu da se odvojim. Već su me izgubili, umalo me ostaviše na ruševinama. Vratih se u grad, nakupovah knjiga o istoriji Indijanaca, čitao sam ih sa rečnikom, i već u povratku kući shvatih da više ne mogu da se bavim avionima. Više me ništa ne zanima osim Maja. Apsolutno zapanjujuća civilizacija i neverovatno slabo proučena. Doslovno misterija na misteriju. Dovoljno je uzeti njen neobjašnjivi krah - i to na samom vrhuncu. Čak ni pismo nije bilo dešifrovano. Pojedini stručnjaci su i hijeroglife smatrali dekorativnim ornamentom. Maje su tada još uvek tragale za svojim Sampolionom, i ja sam sebi dao zadatak da upravo to postanem. Završio sam istoriju, bavio se kriptografijom, lingvistikom, svim onim što mi je pomagalo da shvatim majansku hijeroglifiku. Žrtvovao sam za to ceo svoj život, i uspeo.“ „Vi ste dešifrovali njihovo pismo?“ Starac je uspeo da me zbuni: ni Jagonijel, ni Kumerling nisu nijednom rečju spominjali Knorozovljeve zasluge. Da li je opet lagao, ili sam ja prosto nepažljivo čitao? On dostojanstveno klimnu. „Ovo apsolutno ništa ne dokazuje“, bio sam uporan. „Imam kanonsko objašnjenje o poreklu Mauzoleja, i ono nije ništa gore od vašeg.“ „Samo napred, onda objasnite na taj način i sve što vam se dogadaio u poslednjih nekoliko sedmica, od trenutka kada ste počeli da prevodite ovu knjigu“, on mi u lice ispusti oblak dima i pritisnu opušak. „Čoveka-jaguara, obezglavljenog čuvara grobnica, hroniku budućnosti...“ „Nadao sam se da ćete vi meni sve to ispričati“, priznadoh, zagrcnuvši se pripremljenom zajedljivom replikom. „Nažalost, ne mogu da doprem do vas“, on raširi ruke. „Govorim vam stoti put, sve se to događa sa vama i sa čitavim univerzumom koji vas okružuje zato što ja to vidim u svom snu. Dakle, univerzum - to sam ja.“

„Ali, onda, vi morate biti svemogući, ako ste car i bog ovog sveta! Dokažite mi da to nisu prazne reči. Učinite čudo! Pretvorite čaj u vino, ili, u najgorem slučaju, uzletite! Učinite tako nešto da bih vam poverovao!“ „Čudnovato“, uzdahnu Knorozov. „Očigledno, sa ovim problemom se svi suočavaju. Čuda su obavezna. Moram da vas razočaram. Ja nemam moć.“ „ Ali ovo je vaš svet!“ „Ovo je moj muljeviti, grozničavi delirijum. Samo ga gledam i nemam snage da bilo šta izmenim. Naravno, moje tajne želje ili potisnuti ciljevi ga formiraju, utiču na njega i guraju napred njegov krivudavi siže, ali ne u većoj meri nego što je to u običnim snovima. Moguće je tek postfaktum shvatiti šta je značio jedan ili drugi obrt; ovim se uglavnom i bavim...“ Ponovo zaćutah, zbunjen iznenadnim saltom koji napraviše moje misli. Na kraju, ne našavši samostalno odgovor na pitanje koje je lebdelo u vazduhu, obratih se za pomoć. „ Ali, ako je ovo vaš san, onda gde ste pravi vi?“ „Dobro pitanje. Najverovatnije ležim na infuziji u Moskovskom onkološkom centru, gde mi predstoji operacija zloćudnog tumora na mozgu. Prve sumnje su se javile pre mesec i po dana, isprva nisam poverovao, porodici nisam hteo da kažem, ali zatim su analize i rendgen sve potvrdili. Morao sam u bolnicu. Divna moderna klinika, ljubazan personal... Lida je rekla da zasad ne može doći“, iznenada ubaci. „Ne može da odsustvuje s posla i Aljošenka se razboleo... Valja je takođe smela s uma, ne dolazi...“ „Ali, zar vaša žena nije umrla?“, upitah zaprepašćeno. Starac se zagrcnu rečima, gledajući me rasejano. Htede da otvori usta, da nešto kaže, ali nečeg se seti, pa tako i ostade da stoji opuštene donje usne, koja je uvređeno drhtala. Okrete se, radi nečega zagladi rukom kosu, ponovo zapali cigaretu. Dugo je ćutao, a zatim promuklo izusti: „Izvinite. Ponekad zaboravim na to.“ Sinula mi je sumanuta misao: Da li je zbog toga Valentina Anisimova, koja još pre deset godina predade novčić Haronu, iznenada vaskrsla iz mrtvih i izlazila publici na bis, pošto njen muž nije želeo da pamti da je ostao sam? Posmatrao sam starca, shvatajući da ga ovo pitanje može još više povrediti, i nisam se usudio da ga postavim. Na kraju nisam uspeo da to učinim: sa Knorozovim se desilo nešto strašno. On posrnu i tražeći oslonac prisloni se uza zid, uplašeno se osvrćući

na sve strane, zatim preblede i stisnu glavu tako snažno, kao da bi inače mogla svaki čas da pukne zbog stravičnog unutrašnjeg pritiska. Pade na kolena i pravo pred mojim očima poče da postaje voštan, a zatim sve prozračniji, gotovo se rastvarajući u vazduhu. I tada, kao da reaguju na njegov iznenađujući napad, zastenjaše i zatresoše se osnove čitavog ogromnog zdanja u kojem smo se nalazili. Počinjao je zemljotres. Htedoh da pomognem starcu, ali me je on zamahom ruke oterao da prođem napred. Tada, ne znajući gde da se sakrijem, uleteh u sobu, ostavivši Knorozova na platformi. Napad u kojem se borila zemlja bio je najsnažniji od svih koje sam preživeo u tim danima. Svet se tako tresao, da sam nekoliko puta padao na pod, uzaludno pokušavajući da ustanem, i ponovo padao ničice, nemajući snage da se zadržim na nogama nijedan tren. Mada se predivna kula od slonove kosti, koja je nestajala iza oblaka, u kojoj je bila Knorozovljeva bolnička soba, ispostavila daleko snažnijom od bilo koje obične moskovske zgrade. Zidovi i plafon su čvrsto izdržavali pritisak stihije, svetlo nije nestalo ni na sekund. Osmelivši se, dopuzah do prozora i razmakoh zavesu. U dubini duše sam bio siguran da ću ugledati moskovske ulice iz perspektive ptičjeg leta, ali bejah spreman i da se nađem u kosmosu, kako bih spazio vatrene protuberance koje bljuju užareni gas, ili supernove koje se rađaju u mukama. Baš u tom trenutku sam, verovatno, počeo da verujem u Knorozovljeve reči, ali sam i dalje prihvatao njegovu tvrdnju da je on vasiona u sebi, previše bukvalno. Ono što ugledah, u svoj svojoj nemogućnosti i istovremeno svakidašnjosti, još više je dokazalo da je on u pravu. Suprotno svim zakonima prostora i gravitacije, prozor, probušen u zidu sobe, izlazio je na plafon potpuno iste bolničke sobe. Prilepivši se prstima na sims i zagledajući kroz neopisivo debelo staklo, gledao sam odnekud odozgo u nemoćno staračko telo koje je ležalo na krevetu, na koje je bilo prikačeno na desetine cevi katetera poput puzavica parazita. Unaokolo su se užurbano kretale žene i muškarci u belim mantilima, prelivala se sjajna bež moderna medicinska aparatura i duboko, kao tuneli metroa, u vene kostobolnih starčevih ruku prodirale su igle istovetnih špriceva. To je bio on. Pravi Jurij Knorozov. Novi potres me je ponovo bacio na pod; odvojivši se od linoleuma, naleteh na mozaik fotografija kojim su obrasli zidovi sobe. Pred očima

zaploviše snimci: Knorozov sa posadom svog sakralnog La-5, on sve stariji, obeležava desetogodišnji, tridesetogodišnji, poluvekovni jubilej Dana Pobede sa svojim kolegama, kojih je sve manje iz godine u godinu... Desetine fotografija Knorozova sa njegovom ženom, o kojoj je tako malo i preko volje govorio sa mnom, ali koja mu je zaista bila najdraža osoba - svadba, odmor na Krimu, zajednička putovanja u Latinsku Ameriku, poljupci ispred Piramide patuljka... Nekoliko grupnih portreta sa ljudima u starinskim odelima i ogrtačima, nedokučivih lica... Stare crno-bele fotografije, sudeći po potpisu, sa licima njegovih roditelja, još neki nepoznati ljudi. I voljena ćerka, u svim uzrastima, od rođenja do danas. Evo ga on sam, već star, stoji pored nekakve crkvice; na drugoj fotografiji - prelazi preko dvorišta trošnog manastira od belog kamena, učtivo razgovarajući s postarijim blaženim monahom. Mnogi ljudi koji su se pojavljivali na njegovim snimcima veoma snažno su me podsećali na poznate sa naslovnica novina ili televizijskih reportaža, čuvene političare, filmske zvezde, naučnike, ali nedopustiv jaz u vremenu mi nije dozvoljavao da ih pobrkam - recimo, pilot knorozovskog istrebljivača četrdeset pete bio je identičan jednom od najpopularnijih savremenih američkih pevača. I što sam se duže unosio u ove kadrove, jasnije su mi postajale paralele povučene nevidljivom olovkom između životnih etapa i ljudi koji su odredili sudbinu Knorozova i posebnih znakova sadašnjice - uglavnom naše, ali i drugih zemalja. Kao da je čitav svet kakav je meni poznat nosio na sebi trag ličnosti ovog misterioznog čičice. Mogu da kažem da u trenutku kada sam konačno shvatio da me nije lagao niti dovodio u zabludu, u mojoj glavi, a meni je ipak bilo normalnije i prijatnije da je smatram svojom - počeše da se odvijaju veličanstveni procesi, koji po svom obimu nisu zaostajali za nastankom i rušenjem čitavih galaksija. Eto, ponovo sam osmišljavao i iznova stvarao za sebe sliku sveta, dok se stara, gubeći oblik i sadržaj, raspadala i rasejavala na vetru, kao isušena skulptura od peska. Ali sve je bilo drugačije. Samo sam poverovao u tu mogućnost. U dvadesetom veku, veku trijumfa simbioze nauke i tehnike, slavljene od strane materijalističke propagande, religiozne i mistične dogme koje su smatrale mogućim postojanje osetljivih područja univerzuma znatno su popustile svoj stav.

Pa ipak, do danas svaki čovek u manjoj ili većoj meri može dopustiti mogućnost da sve što vidi oko sebe postoji samo ako postoji i on sam, koji može ovu realnost (ako je uopšte umesno govoriti o realnosti) da shvati. Broj filozofa koji su se proslavili ovom fantastičnom mentalnom konstrukcijom proporcionalan je njenoj privlačnosti i nemogućnosti dokazivanja. Ali, ako uzmemo da je čitav svet oko nas u našoj glavi, šta nas sprečava da načinimo još jedan korak napred i pomirimo se sa nešto smelijom pretpostavkom: šta ako ta glava nije naša već tuđa? Verski slobodoumnici, koji se posebno pridržavaju istočnjačkih verovanja, ne isključuju mogućnost da je svemir - u nekom velikom, sveobuhvatnom božanskom umu. Tu u potpunosti može da se ispolji čoveku svojstvena nadmenost: saglasan je da se odrekne sopstvene egocentričnosti samo ako se tako približava nečem neizređvo moćnijem, lepšem i veličanstvenijem nego što je on sam. Ipak, ko može, bez imalo sumnje da isključi mogućnost da to mesto nije ispunjeno neizdrživo jarkom svetlošću bezgraničnog Budinog uma ili Jehovinog, već ga ispunjava skučeno JA koje se oseća na stare novčanice i kuglice od naftalina, JA usamljenog nostalgičnog penzionera koji umire od raka mozga? U krajnjem slučaju, ovo objašnjava mnogo toga iz današnjih realija... Stanje starog čoveka koji je dole ležao očigledno se stabilizovalo: Braunovo kretanje medicinskih sestara i doktora po njegovoj sobi se usporilo i ona se postepeno ispraznila. Istovremeno sa tim utišaše se podzemni potresi koji uzdrmaše zgradu muzeja. Navukavši zavesu na prozor, izađoh na platformu lifta. Knorozov je sedeo na podu, prislonivši se uza zid, iscrpljeno opustivši kapke. „Kako ste?“ „Izvinite... Tako me je uhvatilo... Mislio sam, to je kraj“, odgovori on skoro nečujno. „Video sam vas, stvarnog... Na prozoru. Sve je u redu, spasli su vas.“ „Spasli?!“, on širom otvori oči, i ja odskočih u stranu, plašeći se da će me pogoditi strujni udar koji zablesnu u njima. „Ubrizgali su mi morfijum. Kilotonu analgetika. Zbog neprekidnih injekcija ne mogu da dođem sebi... To je kao onaj lavor sa cementom, u koji su stavljali noge dužnicima mafije pre nego što ih bace u Hadson. Neću uspeti da isplivam. Osuđen sam na doživotni zatvor u ovom zagušljivom košmaru bez kraja.