Dmitry Glukhovsky - Sumrak

već i mentalitet drugih naroda sa kojima težimo da održimo dobrosusedske i partnerske odnose. Uveren sam da umeće šifrovanja i dekodiranja informacije danas predstavlja ključ uspeha naše zemlje u svetu. Otkriću vam jednu malu tajnu: mnogim finalistima ovog takmičenja, čak i onima koji danas ne stoje na ovoj sceni, već su predložena dobra mesta u vodećim preduzećima od državnog značaja...“ Mora biti da sam ja bio jedini čitalac koji nije shvatao važnost ovog događaja. Bilo je vreme da izađem, i ja bez imalo sažaljenja bacih novine u korpu pored turniketa. Nalivši čaja, sedoh za radni sto i položih pred sobom crnu plastičnu fasciklu sa porudžbinom, a zatim sakupih španske rečnike, već razmeštene po policama. Svoje nove poslodavce već sam mogao tačno da zamislim prema ovoj fascikli: bila je tako uredna i korektno bezlična, kao i cela firma. Na krajevima se zatvarala sa dva dugmeta, a tačno na sredini prednje strane nalazila se nalepnica s brojem narudžbine. Upravo u ovakve agencije sigurno donose i ugovore o isporuci partije oružja, statute tajnih društava i uslove tendera kojima se odlučuje sudbina višemilionskih poslova. Ako put, čija se izgradnja razmatra u poverenim mi dokumentima, bude još jedan u nizu moskovskih saobraćajnih prstenova ili čak usavršena verzija Transsibirske magistrale - neću ni podići obrvu, pomislih. Šta uopšte može da se očekuje od sadržaja takve fascikle? Skljocnuvši dugmićima, otvorih je... Odmah je zatvorih, zakopčah oba dugmeta, udahnuh dublje, protrljah oči i ponovo poglednuh unutra. One, naravno, nisu nikuda nameravale da beže. Nije se čula grmljavina, napolju je i dalje bio dan: nije se događalo apsolutno ništa što bi me nateralo da posumnjam u ono što vidim pred sobom. One su zaista bile unutra i spokojno čekale kada ću prestati da histerišem i napokon ih izvučem iz tesne fascikle - od starosti požutele stranice ispisane od vrha do dna, na čijem je prvom listu velikim slovima pisalo: Capitulo V. Skočih sa stolice i počeh da trčim ukrug oko ovalnog trpezarijskog stola od karelijske breze, koji je stajao nasred sobe. To nikako nije moglo da se dogodi, a ipak, dnevnik konkistadora me je sam pronašao, bez obzira koliko sam se trudio da ga se odreknem. Da li je ovo bila slučajnost? Da li sam se svojevoljno zaustavio upravo kod ove prevodilačke agencije prelistavajući imenik? Tog trenutka, kada sam pravio već trideseti krug oko stola koji je žalosno škriputao, čak ni ideja sveopšte zavere, iskusno

ispletene oko mene, nije mi izgledala smešno i glupo. Sve manje sam verovao u slučajnosti i sve čvršćom verom sam pokušavao da pronađem tuđem oku nevidljive, zamaskirane u svakodnevne uobičajene događaje, karike zlokobnog lanca koje su me prikovale za ovu čudnovatu priču. Zatim, iscrpljen, ponovo sedoh za sto, i bilo je dovoljno da bacim samo jedan pogled na listove dnevnika, pa da bura koja je divljala u mom mozgu utihne, a na horizontu zasija izlazeće sunce. Ima li razlike, da li su mi podmetnuli ove listove, ili su se oni zaista našli tamo iz hira teorije verovatnoće? Moguće je da je jedan od njih mogao da odgovori na sva pitanja koja su me zanimala toliko dugo. Zar da sad odustanem od mogućnosti da ih dobijem samo zbog svojih paranoičnih strahova? Ruke su i dalje drhtale; ispih gutljaj ohlađenog čaja, odložih šolju dalje da ga ne bih slučajno prosuo po dragocenim listovima, i udubih se u čitanje. Da, ostavši sa samo jednim vodičem, od koga je sada zavisila moja i sudbina svih ljudi koji se nalaziše pod mojim vođstvom, odlučih da se ne rastajem s njim dok se, daće Bog, nas pohod ne okonča. Da smo, krenuvši s ovog odmorišta na kojem se Ernan Gonzales osudi na večne muke u paklu, presudivši si, krenuli pomalo put istoka, i počesmo da zalazimo dublje u ove šume kroz koje ne bejahu prokrčeni putevi niti staze, i da nas Huan Nači Kokom vođaše, nagađajuči put isključivo po zvezdama i drugim znacima, koji behu dostupni njemu, no skriveni pogledima Španaca. Da, uprkos teškočama s kojima smo se nosili bez prestanka, vojnici behu u predivnom stanju duševnom, i za to behu dvojaki razlozi: prvo, svi se neizmerno radovaše tome da su strašne močvare, u kojima skončaše Rivas, Ferer i drugi, ostale za nama; a drugo beše to, da su među vojnicima kružile glasine o tome da odistinska svrha našeg pohoda beše zakopano blago skriveno u podzemlju hrama piramide; da nas je biskup poslao ovamo iz jednog jedinog razloga, da bismo mi to blago izvukli i predali kralju i Svetoj crkvi, ali četvrtina blaga je namenjena onome ko ga iskopa; govorili su i da če preživeli podeliti ovaj deo između sebe na ravne časti i, mada plemenitoj gospodi pravom pripada trostruko više nego obicnim vojnicima, da će i treći deo navodno pripasti oficirima, da bi se obogatili preko svake mere. Da čak nabrajaše koja su sve bogatstva sakrivena u nedrima piramide: među njima razni nakit, i izlivene iscela u zlatu statue indijanskih bogova i drago kamenje.

Da sam bejah dosta začuđen, ali koliko se god trudih, ne uspeh da doznam ko pušta ove glasine; meni samom o tome otac De Landa ništa ne govoraše, stoga im nisam verovao, čak i da sam želeo. Da, kada priupitah o skrivenom blagu Huana Nači Kokoma, ovaj mi odgovori da on ništa ne zna o tome, ali nikad ne hte dati sva objašnjenja koja zatražih, tako me nateravši na sumnju da spletke o blagu možda behu istinite. Da se, razmišljajući o njegovim rečima i postupcima, ja postepeno uverih u to da Nači Kokom znade o blagu mnogo više nego što govori, a možda se i boji da nas odvede do njega. Da se tada setih i njegovog obešenog prijatelja i direktno upitah Indijanca nije li Ernan Gonzales sebi oduzeo život kako bi nam zasmetao da se dokopamo zlata i upotrebimo ga u slavu kralja Svete crkve i zarad ličnog bogaćenja. Da je vodič insistirao, iako sam mu pretio mačem, i stajao pri svom, tvrdeći da mu ni zlato ni kamenje nisu važni, i kako on neće izlagati opasnosti svoj život čak ni zarad toga da bi to blago tražio i prisvojio, ni da bi ga zaštitio od osvajanja Krune i Crkve. I zatim, nakon dugih sumnji, koje nisam prekidao, pomislivši da se on priprema da mi otkrije nešto važno, reče mi ovaj Huan Nači Kokom da sam u velikoj zabludi pošto smatram mestika Gonzalesa grešnikom i samoubicom. I da više ne prozbori ni reč o smrti Ernana Gonzalesa; i da nisam tukao Nači Kokoma kako bih saznao istinu, uplašivši se da ću izgubiti njegovo poverenje, koje se nadah da ću zaslužiti zarad izvršenja svoje stvari... Dnevnik koji sam prevodio povremeno mi je izgledao kao beskrajno stepenište koje je vodilo u duboki, mračni podrum. Na svakoj stepenici su urezane reči koje predstavljaju određeni deo uzbudljive priče, napisane tako da pročitavši naredno poglavlje, upadaš u klopku sopstvene znatiželje. Fenjera ima dovoljno samo za korak napred, i treba se spustiti za još jedan nivo kako bih saznao rešenje rebusa koji videh na prethodnoj stepenici. Igra je, čini se, postavljena pošteno: niža stepenica odgovara na pitanje stepenice iznad, i sama se pretvarajući u novu slagalicu, koju je nemoguće dobiti bez spuštanja korak niže. Iz komadića mozaika slaže se pano; sve je više detalja, ali dok ih sve ne sakupiš, smisao nije pogođen. Potrebno je da se ide dalje, sve niže i niže, okreneš li se - više se ne vidi ulaz kroz koji si dospeo u podzemlje, a ne znaš šta te čeka na samom kraju spusta i da li kraj uopšte

postoji? Ostaje samo da se spustim stepenik niže, da razaberem šta je na njemu napisano i pažljivo krenem dalje. Prve tri stranice koje progutah kao da su pojašnjavale šta se desilo u prethodnim poglavljima. Svejedno je bilo rano da izbrišem pretpostavke o legendarnom blagu koje beše skriveno u drevnim hramovima, zaboravljenim u prašumi. Verovatno je i sam autor dnevnika dozvoljavao takvu mogućnost i ranije, ali odluči tek u petom poglavlju da je spomene, možda zato što su se ubrzo njegove pretpostavke potvrdile... Dobila je nastavak i priča s obešenim vodičem. Kao i konkistador koji je napisao izveštaj o svojoj ekspediciji, ja još uvek nisam zasigurno mogao znati da li Huan Nači Kokom govori istinu odbijajući da prizna da je Ernan Gonzales samoubica. Posumnjao sam u njegov pokušaj da za tako strašnu cenu spase od pljačkaša nasleđe svog naroda, kad pročitah vest o njegovoj smrti. Šta ako je Gonzalesa u stvari neko hladnokrvno uklonio? Ali ko pri zdravom razumu može da odluči da se reši vodiča zašavši u samo srce prašume? Ako me sećanje ne vara, u prethodnom poglavlju na nesrećnog Gonzalesa se okomio drugi oficir, Vasko de Agilar. Autor dnevnika je opisao ovaj događaj do detalja, ali meni je i ovo bilo dovoljno. Pre nego što nastavim sa čitanjem, morao sam da se vratim na te događaje. Uključih svetio u sobi (dok sam tražio prve tri stranice, napolju je već pao mrak), otvorih vrata i šljapkajući papučama izađoh u hodnik. Paket sa knjigama stajao je netaknut na istom mestu kraj otvora za smeće, gde sam ga i ostavio. Očigledno je već samo pogled neupućenog čoveka na solidan tom Jagonijelovih radova bio dovoljan da izazove dosadu, te niko od suseda nije pao u iskušenje, a mrzelo ih je da mrdnu prstom da takvo izdanje bace u smeće. Pa, nije uspelo sa iskušavanjem čvrstine volje, ali nisam pokušavao da razmišljam o tome, stojeći kraj odvoda za smeće: imao sam važnija posla. Iz nekog razloga se osvrnuvši oko sebe, odgegah se nazad u svoj stan i dvaput zaključah vrata. Zatim prođoh do kuhinje i, otresavši paket od prašine koja se nakupila, počeh da ređam po stolu svoje zabranjeno blago. Obe knjige s mojim obeleživačima na stranicama koje su mi bile potrebne, brošure sa upadljivim naslovnim stranama, navrat-nanos iskopan mali rečnik istorijskih termina i arhaizama - u paketu je bilo sve, osim kopija stranica prevoda prva tri poglavlja, koje sam otkucao na mašini. Zbunjen, još jednom pregledah brošure jednu po jednu, zatim prelistah

Jagonijela i raskupusah Kumerlinga - bezuspešno. Osim paketa sa knjigama, više ničeg nije bilo pored odvoda za smeće; odmah bih primetio izdvojenu gomilu papira. Prevod je nestao, i nije bilo svrhe da nagađam kada se to dogodilo: za sve ove dane koji prođoše od mog odricanja od Maja, nijednom nisam dodirnuo paket. Zar su jedina stvar koja je izazvala interesovanje kod suseda na spratu - moji ne baš preterano uspešni prevodilački izleti, u kojima se amater svejedno neće snaći? Ali, ko je rekao da su prevodi dospeli susedima u ruke? Prepustivši se trenutnom impulsu, dođoh do vrata, proverih bravu, i za svaki slučaj prodrmusah kvaku. Zatim se umih hladnom vodom i vratih u sobu. Čak i ako je prevod drugog, trećeg i četvrtog poglavlja nestao, mogao sam da se oslonim na sećanje: oni su se u njega urezali nadugo, ma koliko sam primoravao samog sebe da zaboravim na njih. Da naš odred sledećeg dana sustize nevolja: predvece trojica od ćetvorice vojnika, a pored njih, još i senjor Vasko de Agilar, osetiše malu slabost, o kojoj su samo dvojica progovorila naglas, ali su im se ostali podsmehnuli, koreći ih za slabost duha i nedostatak hrabrosti s kojom vojnici treba da podnose slične teškoće. Da se iste noći stanje pogorša i kod ovih koji se usudiše da se žale na zdravlje i kod drugih, koji su bolest smatrali nećim nedostojnim pažnje. Da kod svih nastupi vrućica, a s njom obilno znojenje i velika slabost u udovima. I da brat Hoakin, koji beše vršio duznost lekara u bolnici u Maniju, utvrdi kod svih zanemoćalih malaričnu groznicu (la fiebre), ali ne reće šta beše uzrok. Da znaci ove bolesti, koja nas je sprečila da se nekoliko dana krećemo dalje i odvela u grob najbolje i najhrabrije naše vojnike, behu sledeći: vrućica, potom bolesnici mučno škripe danonoćno gubeći dah, čega svi bejasmo svedoci. Da se ni ja, niti vodič Huan Naći Kokom, ni brat Hoakin ne dadosmo razboleti, i da smo se izvrsno osećali, iako neprestano bejasmo tik uz bolesnike, i jeli zajedno s njima iz iste posude, i pili iz istih flaša. Da groznicu nije imalo još nekoliko vojnika; i da sam silno lupao glavu ne mogavši da shvatim zašto su se jedni razboljevali, a drugi nisu. Da pojedini od bolesnika mišljahu kako pokušavaju da ih otruju upravo njihovi drugovi, želeći da kroz takvu zaveru sklone suvišne učesnike buduće podele blaga koje navodno treba da pronađemo u napuštenim

hramovima. I da oni unapred odbijahu vodu i hranu, plašeći se novog pokušaja ubistva, i pokušavahu da ubede i one bolesne koji tome ne verovahu da učine tako. I time veoma otežaše izlečenje i izazvaše gnev brata Hoakina i njegovih pomoćnika, koji pokušavahu da im pomognu da ozdrave i ojačaju. Da drugi počeše da krive za ovu napast poslednjeg vodiča koji ostade s nama, i behu takvi među zdravima koji im poverovaše i zatražiše da priupitaju Indijanca i saznaju istinu od njega, da li je on prizvao lošu sudbinu nesrećnika. U takve je spadao i Vasko de Agilar, koji, budući čovekom neobično snažnim i krepkim, jedini mogaše da izdrži strašnu bolest na nogama, iako mu je pomračila um. I da se Vasko de Agilar ritao kao ranjeni bivo po logoru, tražeći Indijanca i zaklinjući se Presvetom devom Marijom da će se svojim rukama razjasniti s njim za njegovu smrtonosnu vradžbinu. Da brat Hoakin mudro postupaše lečeći bolesnike ovako: puštao im je krv i polagao na užareno čelo vlažne krpice. Da im je puštanje krvi pomagalo sjajno ispočetka, ali da je korist bila kratkog veka. I kada je naš vodič Huan Nači Kokom ponudio svoju pomoć bratu Hoakinu i tražio u šumi nekakve trave koje je trebalo dati bolesnicima kako bi im se olakšale patnje i pospešilo isceljenje, ovaj ga progna dalje, pripretivši da će to reći ostalima. Da me je stoga Huan Nači Kokom molio da ga uzmem u svoju ličnu zaštitu i ne predam vojnicima. I da, poslušavši ga i plašeći se da ne izgubimo poslednjeg vodiča koji nas je još mogao izvesti natrag u Mani, ja učinih tako i sakrih ga i čuvah, dok Vasko de Agilar ne oslabi toliko da prestade da ustaje. Da sam nisam verovao u krivicu Huana Nači Kokoma za trovanje vojnika, pošto, da trovač beše ovaj vodič, on bi mogao sa lakoćom da se sakrije nakon pričinjenoga u šumama, ostavivši nas same i osudivši nas na sigurnu pogibiju. Da većina obolelih od groznice skončaše, i uspe da preživi samo jedan od petorice; da je među preživelima bio i senjor Vasko de Agilar, kojeg je ova zaraza za pet dana preobratila od snažnog muškarca u sopstvenu bledu senku žutičavog lica. Da im se razum oporavljaše još sporije od tela, i još dugo viđahu košmarne prikaze u snu, a na javi oni behu nepoverljivi i plašiše se svega, ne zaboravivši na svoje prethodne sumnje za trovanje; đavolja groznica im je slomila duh.

Da se jednog od tih dana Huan Nači Kokom osmeli da mi kaže da zna razlog bolesti; da ja naredih da istog trena saopšti sve što zna, nadajući se da će pomoći bolesnicima da se izleče. Povinovavši se, on pripisa oboljevanje tim istim sićušnim mušicama koje nas usporiše nekoliko dana pre, kada smo noćili u močvari. Da se sačuvahu samo oni od nas koji dozvoliše da ih isprskaju sredstvom koje predložiše Indijanci, a koje je mirisalo užasno, dok ostali, ne poslušavši njegov savet, sami sebe osudiše. I da ja upitah Huana Nači Kokoma zašto nije ranije predupredio sve o ovoj opasnosti i zašto nije govorio gde leži koren bolesti kada je počela da kosi ljude. I u svoju odbranu reče on da ranije nije bio siguran da su mušice izazivači bolesti, a masti je bilo dovoljno za svega nekoliko njih. Nevoljno nazove razloge svoje nesreće, tim pre se nije usuđivao da to učini, smatrajući da će ga istog trena okriviti za ubistvo s predumišljajem, što se dogodilo i bez njegovog priznanja. Da me je, zamolivši me da čuvam ovu tajnu zarad njegovog spasenja od vojnika izludelih od bolesti, i prvenstveno, Vaska de Agilara, ovaj Indijanac kupio iskrenošću, poverivši mi takvu stvar, koju su ranije on sam i njegovi saplemenici odbijali da kažu i pod pretnjom odlaska na lomaču... Mada htedoh da prekinem čitanje još kod opisa prvih simptoma zagonetne groznice kojom se odred zarazio, ipak nisam uspeo da se odvojim od teksta dok nisam završio s pasusom posvećenim tome. Tek nakon toga, opustivši kapke, počeh da se prisećam bolesti koju sam morao da preležim. Groznica koja grči telo kao krpu i cedi ga do poslednje kapi znoja, košmari koji se utrkuju sa realnošću i umor koji oduzima volju i snagu mišićima i razumu, čineći ih laganim kao pero, dalekim... Isti simptomi; pripisah ih hladnom pljusku koji me je uhvatio dok sam lutao potišteno arbatskim uličicama. Mada sam, u suštini, zarazu mogao da pokupim i nešto ranije - zajedno sa čitavim odredom, u močvarama Kampeče. Iako sam mogao da se ovoj prehladi suprotstavim sa pet vekova razvoja medicine, konjskim dozama antihistaminika i ležanjem. Ostali učesnici ekspedicije su morali da se zadovolje beskorisnim puštanjem krvi, vlažnim zavojima koji su se brzo zagrevali i prestajali da donose olakšanje i teškim vlažnim vazduhom tropskih šuma, koji teškom mukom ulazi u okoštale grudi. Ja sam uspeo da prebrodim groznicu sa halucinacijama brže

i s manjim posledicama, ali pitanje je da li bih izdržao u toj borbi da me je izujedala močvarna gamad pre četiristo pedeset godina. Tako razmišljajući, potpuno bejah ubeđen u to da je moja bolest bila samo u naš svet bačena senka bolesti iz knjige koju sam čitao, i čak nisam postavljao pitanje kako je to moguće. Da li sam se zarazio držeći u rukama listove na kojima su mogli da ostanu bacili, sasušeni i uspavani vekovima? Negde sam čuo da spore koje prenose sibirski čir, ukoliko dospeju u neodgovarajuće uslove, mogu da čekaju svojih pet minuta i deset godina; mada, nije isključeno da ja ovde nešto brkam. Ili, da bih umirio svoj povređeni razum, recimo da na ljude nestabilne psihe, poput mene, dnevnik može da ima nekakav hipnotički uticaj?... U svakom slučaju, trebalo je sakupiti hrabrost i priznati da imam posla sa ne baš običnom knjigom. Da li sam svoj izbor načinio svesno, kada je postalo jasno da me knjiga primorava da idem na va bank!*( ' Na sve ili ništa; prim. prev.) Da li sam shvatao da među žetonima koje sam postavio na zelenu čoju u ovoj kockarskoj igri čija pravila nisam znao, jedan označava duševno zdravlje, drugi - veru u realnost okolnog sveta, treći - život? Malo je verovatno da jesam. Bio sam tako zanesen samom igrom i opijen mogućnošću dobitka koji mi je obećavao katarzu i prosvetljenje istovremeno, da nisam ni razmišljao o ulozima. Iako su rasli zajedno sa svakom pročitanom stranicom, više nisam mogao da se zaustavim. Da, kada nasi ljudi umirahu od ove proklete groznice jedan za drugim, raspravljasmo se kako da postupimo s njibovim telima. Bilo je među nama onih koji zabtevaše da se sahrane prema brišćanskim običajima, s opelom; drugi pak govorahu da je tela neopbodno spaliti, kao u vreme kolere, da bismo se zaštitili od zaraze. Da ni sam brat Hoakin koji ih beše lečio nije znao šta mu je činiti, pošto je sveštenik u njemu iskao za nesrećnike opelo i sabranu, a lekar - da stavi tela u plamen, kako bi sačuvao zdrave. Da pojedini samrtnici, dolazeći svesti, preklinjaše da im se ne spaljuju tela, govoreći da se, postupajući tako, lišavamo uskrsnuća nakon Drugog dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, mada je svake večeri smrt dolazila po njih nekoliko i lekar u duši brata Hoakina prevlada nad sveštenikom na kraju krajeva. I kada bi sledeći vojnik predavao Bogu dušu, brat Hoakin mu je drzao opelo i zatim sam spaljivao telo, plaćući i moleći Svevišnjeg da mu oprosti velike grehe.

Da tela spaljivahu dalje od logora, da ne bi uznemiravali bolesnike, ali kada vetar udaraše sa te strane gde se sve to događalo, bolesnici bivahu veoma nemirni i mnogi od njih su vikali i plakali, moleći Gospoda da se smiri ova uzasna sudbina. Da nakon sedam dana od našeg odreda osta samo devet ljudi, među njima senjor Vasko de Agilar, brat Hoakin, vodič Huan Nači Kokom i ja, takođe petorica vojnika; ostali su svi umrli. I da jedan od vojnika, po imenu Huanito Himenes, upita zar nam groznica ne beše znak i zar ne treba da se vratimo nazad dok svi ne postradamo, iako ga niko ne posluša; ljudi se i dalje nadahu da će pronaći blago, kojeg bi sada za podelu bilo napretek. Da, kada upitah vodiča da li još dug put stajaše pred nama, on reče da još preosta malo i da se uskoro mora pojaviti put kojim možemo ići mnogo brže. Da se Huan Nači Kokom od danas držao blizu mene i nigde se nije odvajao, i ostavljaše me samo kada bi kretao u lov. Da iz tih razloga on i ja bejasmo na čelu odreda, pošto on pokazivaše put, a ostali iđahu iza nas. Da ovaj ćutljivi Indijanac iz učtivosti poče da razgovara sa mnom, objašnjavajući mi život u šumi, pričajući ponekad začuđujuće i Špancu nerazumljive legende svog naroda, koje je bez obzira što je išao u školu pri manastiru, odlično znao, i da me jednom, kada svi znatno zaostaše za nama, on upita šta znam o hronikama budućnosti. Da za njegov čudan izraz mišljah da je brzalica i dadoh prigovor na račun njegovog španskog, koji, budući loš, ponekad mogaše da prevari. Ali, kada mu dadoh prigovor, Huan Nači Kokom nije ispravio govor već je ostao pri svome, i šapatom mi je govorio da je po ovu hroniku i poslat naš odred, a nikako po blago, kojeg u hramu možda i nema. Da nas u taj mah sustiže brat Hoakin i poče da ispituje Indijanca o nekakvom bilju koje je pronašao i njegovim svojstvima, tako da naš tajni razgovor beše prekinut... Već se kroz stranicu koja je sadržala nekoliko poslednjih pasusa, bez obzira na debljinu i boju papira koju je stekla tokom vekova, naziraio nešto tamno, odštampano ili nacrtano na sledećem listu, koji se nalazio ispod. Pomislivši da je to ilustracija, uguših u sebi radoznalost i ne počeh da gledam unapred, da bih što brže razgledao. Usredsredih se na prevod, ubrzo zaboravih na nejasnu siluetu koja se nazirala kroz papir i bez velikog truda izdržah do kraja stranice.

Ali, prevrnuvši ju, kod reči „beše prekinut“, skamenih se: to što sam smatrao gravirom ili crtežom, ispostavilo se da je crna fleka čudnog oblika i veoma zlokobnog izgleda. Ni sekund nisam sumnjao: to je bila krv, i sudeći po karakterističnoj nijansi boje rđe, ne tako davno prolivena. Više puta sam posmatrao, kada bi mi u školi išla krv iz nosa, kako se takve mrlje postepeno suše na stranicama na kvadrate i linije. Sa glatke površine takvih listova skliznu čak i hemijske olovke, a svetlocrvene kapi krvi koje padnu na papir podjednako se hlade i lagano izblede zavisno od brzine kojom odumiru eritrociti. Boja ovih mrlja u školskim sveskama je neujednačena: pod uticajem sile teže i vektora molekularnog kretanja, krv se sakupi u jednoj tački mrlje, gde na kraju papir bude tamniji. Ova digresija je možda neumesna, ali dok sam pokušavao da umirim srce koje se odjednom uzlupalo, razgledajući krvavu fleku na sledećoj stranici, nisam uspevao da mislim ni na šta drugo. Čitava mrlja je bila podjednako obojena. Stari papir, ne zgužvavši se, halapljivo je upijao krv; kao kad zemlja ispucala od julske suše, ma koliko je polivali, do poslednje kapi upija svu vodu. Listićima na kvadrate i linije nije svojstvena takva vampirska žeđ; konverziona čudovišta postsovjetske industrije papira, iz čijih utroba izlaze stotine tona školskih svezaka, ne umeju da udahnu život u papir. A eto, papir španskog dnevnika bio je opipljivo živ... Ona se nalazila u donjem delu stranice neispunjene tekstom do kraja - gotovo tamo gde se na završetku Capitulo II nalazio crtež čaka nakaze; sigurno sam zbog toga i mislio da je slika. U mrljama, kao i u oblacima, može se beskonačno nagađati bezbroj oblika, to zna svako kome je psiholog makar jednom poturio svoje podmukle papire sa Roršahovim testom. To što za jednog pacijenta izgleda kao leptir, drugom je pečurka nuklearne eksplozije, a treći vidi sijamske blizance iz profila. Roršahov izum je kamerton*( Kamerton je u muzici osnovni ton po kome se štimuju muzički instrumenti; prim. prev.) za štimovanje ljudskih duša. Moja je, očigledno, bila veoma uznemirena. S jedne strane, odlično sam znao da je mrlja braon boje na papiru ista besmislena fleka kao razliveno mastilo na primerima testa; s druge, njene linije su se jednoznačno spajale u figuru nekakve fantastične životinje. Ravnomerno sasušena krv činila je crtež duplo jezivim i nemogućim: nisu je razmazivali, dobijajući zlokobnu sličnost, ona je bukvalno sama tako legla na papir, koji je istog časa usisao tečnost koja je pala na njega.

Brazde probušene olovkom nisam odmah primetio: svi tragovi škriljca su brižljivo izbrisani gumicom, i uz to, mrlja je pokrivala veći deo natpisa. Ispod prekrivača provirivao je samo delić slova m, i ja ne bih obratio pažnju na njega da nisam tako pažljivo izučavao konture fleke. Nesvestan zašto to radim, uzeh olovku i pređoh preko mrlje laganim potezima. Konspirativni metod iz mog detinjstva je pomogao; kroz kosu kišu škriljca, u brazdama se ocrtaše četiri reči napisane na ruskom: „oni idu za mnom“. Koliko god to izgledalo čudno i glupo, prvo što osetih umesto brige beše ljubomora. Dakle, nisam bio prvi čovek koji je čitao dnevnik u preseku ove vremenske i prostorne ravni? Da li to znači da su mi uskratili privilegiju vanrednog pristupa zagonetkama Maja i počasne dužnosti tumača, vodiča nepoznatog naručioca kroz prašume Jukatana? Olovka u mojoj ruci krcnu i prepolovi se. Prenuvši se, u nedoumici uperih pogled na stisnutu i od napregnutosti bledu pesnicu, ispustih polomljene deliće i u moju dušu poče lagano da se uvlači strah. Ko god da je prevodio izveštaj ekspedicije pre mene, to se po njega završilo ružno. Prateći ga, spuštao sam se sve dublje u podzemlje ove priče, i unaokolo je već bio potpun mrak: svetao kvadrat na ulazu negde visoko i daleko iza mojih leđa, koji je ranije mogao da me uteši, obećavajući mogućnost bekstva, više se nije video. Preostalo je samo da nastavim sa spuštanjem. Od kraja poglavlja delila su me samo dva pasusa, i dok ih čitam, ništa još strašnije ne može da se dogodi. Da nam se već sledećeg dana dogodi dobra stvar: naš odred izađe na kraj šume, odakle iz mrtve tačke kretaše odličan drum, popločan divnim belim kamenom; slične drumove sretah i na drugim mestima, ali su oni sigurno nekud vodili, i svi bejahu u lošem stanju i zarasli u šipražje. Činilo se da je ovaj drum postavljen pre samo godinu ili dve, i drveće i žbunje ga se klonilo pošto je imao i krivinu. Da Huan Nači Kokom nazva ovaj drum „sakb“ i reče da je za Indijance on svetinja i zove se Drum sudbine. I da, pre nego naš odred stupi na njega, moramo znati da se njime natrag ne može... Čim pročitah poslednje redove, začu se tutnjava, koja u tišini mojeg stana zazvuča kao udar groma. Neko je neverovatno snažno i zahtevno lupao na ulazna vrata.

Mehanički bacih pogled na sat. Kazaljke su pokazivale pola tri izjutra.

La Intrusion Sedeo sam nekoliko sekundi, paralisan usled neočekivanih i neobjašnjivih događaja, osluškujući jezivu tišinu nastalu nakon tutnjave i ubeđujući sebe da udarca nije bilo, ili da su, u krajnjem slučaju, kucali kod suseda, a ne kod mene. Tri nova pojedinačna jasna udara koji se obrušiše na moja - baš moja - vrata, izvedoše me iz stanja potištenosti. Sakrivši stranice španskog dnevnika u gomili otkucanih stranica, naterah se da ustanem i načinim prvi nesiguran korak napred. Put do ulaznih vrata mi je bio težak: zasićen strahom, vazduh u mojoj sobi postade gust kao voda, ne puštajući me i vraćajući me unazad. Našavši se napokon kod izlaza, pre nego pogledah kroz špijunku, približih uho vratima i umirih se. Odlično sam čuo užurbano šuštanje električnog brojila nad glavom, dobovanje kapljica koje su kapale iz slavine u vodom nalivenu šerpu u sudoperi, lavež i zavijanje pasa negde daleko niz ulicu... Ali, iza vrata se nije čuo nikakav zvuk: niko nije razgovarao, nije se prebacivao s noge na nogu, niti se nakašljavao, spremajući se da se objasni s vlasnikom stana povodom nenajavljene posete. Nadajući se da ću čuti makar tuđe disanje, priguših sopstveno i opustih kapke... ... I tada padoh, zaglušen. Onaj ko je stajao u hodniku nanese tri naredna udarca izgleda tačno u mesto na koje sam naslonio uho. „Ko je to?“, izdade me glas, skliznu i odlete u histeričan krik. Manje od minut sam čekao odgovor. U glavu su mi navrle misli o tome da ako pogledam kroz špijunku, kroz nju me mogu ustreliti, kako to rade plaćene ubice u filmovima. Glupost, čini se, neverovatna, ali upozorenje koje se pomaljalo kroz krvavu mrlju na poslednjem listu prevoda pripremalo me je upravo na slična iznenađenja. Psi u dvorištu počeše glasnije da zavijaju, i ovog puta nekako posebno tužno. Sada bih rekao da nisu tako daleko od mog ulaza. Čudno: ranije nije bilo pasa lutalica u našem dvorištu, a kome bi palo na pamet da šeta svog psa usred noći?

Još i to, zar bi u šetnji sa gazdom ijedan pas počeo da zavija? Nikada nisam čuo tako nešto... Bio sam spreman da mislim na bilo šta, samo ne na to da klečim ispred sopstvenih vrata, dok me neko čeka ispred njih. Nije mi pomogla smelost već stid. Stid zbog svog apsurdnog položaja, zbog prinude da igram po tuđim i nametnutim pravilima, zbog toga što su me drugi učesnici ove nepoznate igre primorali da zaboravim da ovo sve - nije stvarno već igra na sreću. Da li ću stvarno puziti po parketu, krijući se od svojih strahova kao petogodišnjak? Kada sam imao pet godina, desio mi se zanimljiv događaj. Roditelji su me ostavili samog kod kuće, što su često činili - u detinjstvu sam bio miran, nezavisan i stoga predvidiv, a moja samodovoljnost nije se baš graničila s autizmom, ali je sasvim razrešila majku i oca od etičkih sumnji i normalne brige u slučaju druge dece. Dečak se ponaša potpuno kao odrastao, neće praviti gluposti, tiho će se igrati elektro-pionirom ili čitati knjižicu - pravi pravcati anđeo; ne kao ovi komšijski. O temi nepoznatih odraslih koji mogu da zvone na vrata, dobio sam detaljne instrukcije. Ako se kroz špijunku vidi neznanac, bilo je zabranjeno otvaranje vrata. Milicioneri, vatrogasci, vodoinstalateri - ma kako da su izgledali i šta god da su govorili - nisam smeo da pitam ni ko je, i nikada se ne sme razgovarati s nepoznatima na ulici, niti odgovarati na njihova pitanja. Ubedili su me da će me ovaj jednostavan kodeks potpuno zaštititi od svih opasnosti, a za krajnju nuždu je ostao telefon u roditeljskoj sobi, na kom sam mogao da okrenem broj reonskog odeljenja policije, koji je bio napisan direktno na telefonu. Ali nikad nije došlo do takve situacije. Međutim, ovog puta o kome pričam, desilo se nešto nepredviđeno. Već je padao mrak i ja, po svoj prilici, pođoh u kuhinju da napravim sebi sendvič. Taj zvuk se začu iz susedne sobe - na njoj su vrata bila pritvorena, ali ne široko, tako da nisam mogao da vidim iz hodnika šta se unutra događa. Zvuk je bio jasan i glasan; bilo je nemoguće pomešati ga s nečim drugim. Jedino što bi me nateralo da se zamislim bila je upravo njegova neverovatna jačina. Mada za sve postoji objašnjenje. U svakom slučaju, u susednoj sobi, gde, jasno, nikoga nije bilo, niti je moglo biti, neko je teško disao. Nikada nisam bio sklon pričama o duhovima, mada sam već sa šest godina veoma tečno čitao: brinući o mom vaspitanju, roditelji su mi poturali potpuno materijalističke i knjige koje afirmišu život, poput priča Đanija Rodarija i Kristijana Pina. Tek kada sam kao odrastao pregledao omiljenu knjižicu bajki iz detinjstva, s

iznenađenjem i nekako ozlojeđeno otkrih da je Kristijan Pino bio predsednik francuske Komunističke partije. Ako bismo njegov prevod na ruski objasnili kao povod za međunarodnu družbu i drugih konjunktura, ali priče je predsednik pisao sasvim čarobne u svakom smislu. Ipak, rukovodeća pozicija nije mogla a da ne nametne pripovedaču određenu odgovornost: duhova, veštica i drugih gluposti nije bilo u njegovim delima. Uostalom, i bez njih su bila savršena. Isto je s Rodarijem, Aleksejem Tolstojem, Stjepanom Pisahovim i Tuve Janson. Ceo taj spisak dobre književnosti za decu, koja je prošla surov odabir urednika Detlita*( Izdavač Dečja literatura; prim. prev.), ovde spominjem samo radi jedne stvari: da pojasnim u kojoj meri nisam bio spreman za susret s duhovima. Obučavali su me za odbranu stana od pretnji koje dolaze spolja. Moji roditelji vrata su smatrali ako ne nepremostivom, onda potpuno opipljivom i realnom preprekom na putu hipotetičkih razbojnika. Takvim sam stavom bio sasvim zadovoljan i nisam ni pomišljao na druge mogućnosti. Nisam uspeo da zamislim da je u našu kuću ušao neko prošavši mimo ulaznih vrata: o fantomima gotovo ništa nisam znao i pri tom sam bio potpuno ubeđen da se u stanu ne nalazi niko od ljudi koje poznajem. Na kraju, spustivši se na pod u predsoblju i ne usuđujući se da otvorim šire vrata od sobe, zaurlah od straha. Kada bih u pauzama između dugih vapaja ućutao da bih udahnuo vazduh, iz sobe se jasno čulo ljudsko disanje. Za deset minuta koje sam proveo na tepihu u predsoblju, pomirio sam se s činjenicom da na svetu postoje natprirodne pojave i zauvek se oprostio sa osećanjem mira i lične sigurnosti. Naučio sam i da postavljam sebi i drugima pitanja, unapred znajući da će me umesto odgovora udostojiti u najboljem slučaju zbunjenim pogledom. A zatim, u narednih pet minuta, savladaće svoj strah, preći preko instinkta samoodržanja, i na kraju se smejati samom sebi. Kada, lijući suze, ustadoh s poda i još uvek jecajući gurnuh vrata svom snagom, ugledah da se nekako prozor otvorio; kratki naleti vetra koji je prodirao unutra i manevrisao između prozorskih krila i nameštaja stvarali su taj čudni zvuk za koji sam mislio da je ljudsko disanje. Prozor odmah zatvorih, a vrata u sobu, obrnuto, otvorih, i zakočih stolicom, kako se ne bi više zatvarala, a zatim uključih svetlo u celom stanu. Na tome se egzorcistički ritual završio.

Tako je izgledao moj prvi susret s demonima. Nakon tri decenije su se vratili, i šta sad? Ponovo sedoh na pod, spreman da zaplačem! Noge se same istegnuše, i zaboravivši na predostrožnost i ubice s prigušivačima na pištoljima koje me vrebaju s one strane, približivši se špijunki, ponovih: „Ko je tamo?!“ Kao i malopre, on mi nije odgovorio. Prilično se loše videlo: na odmorištu pred mojim vratima pregorela je sijalica. Istina, ostala je još jedna - na stepeništu iznad, ali i ta je bila od četrdeset vati. Kako bih valjano osmotrio jezivog posetioca, morao sam da isključim rasvetu u predsoblju. To sam učinio iz nekakve gadne, lepljive znatiželje s kakvom ljudi gledaju filmove strave i užasa ili posmatraju ubistvo drugih ljudi. Zdrav razum je govorio nešto sasvim drugo: što brže zaključati vrata svim preostalim bravama, staviti rezu, zabarikadirati se, pozvati miliciju! Umesto toga, ja isključih prekidač u predsoblju i u zgusnutoj tami uzeh da pažljivo izučavam obrise figure koja je nepomično stajala na stepeništu, nekoliko koraka dalje od mojih vrata. Bila je neprirodno ogromna, rastom preko dva metra, zbog čega mi nije pošlo za rukom da se smirim: ovo je šala, to se samo neki šaljivdžija umotao u ogrtač i popeo na tabure... Ali, zaista su me plašila ramena - neprirodno široka, čineći mutnu siluetu u očima gotovo kvadratnom, kao kod nekih junaka u američkim crtanim filmovima. Upravo kao u crtaćima: odsustvo ljudskih proporcija uobičajenih za oko nije mi dozvoljavalo da poverujem u autentičnost, realnost ove figure. Sve više sam verovao da spavam ili sam u bunilu. Bez obzira na brežuljak na ramenima koji je očigledno trebalo da predstavlja glavu, sve konture zajedno definitivno nisu ostavljale utisak ljudske figure. Čak i bez nje, moj gost nije mogao biti strašniji. Nisam mogao bolje da razgledam njegovu siluetu, smetali su mi slabo osvetljenje i špijunka, koja se brzo znojila zbog mog uzbuđenja, mada je i ono što sam mogao da vidim bilo sasvim dovoljno da izvedem jedini pravi zaključak: na stepeništu me je čekao stvor kojem definitivno nije bilo mesto u onome što nazivamo realnošću. Izraz „nije s ovog sveta“ za mene je dobijao novi, loš smisao. Začuđujuće, ali u meni je postojala nekakva podsvesna spremnost na takav susret. Polazeći od određenog momenta, osećao sam da se realnost svakog časa može saviti i iskriviti, kao lice posetioca u sobi sa krivim ogledalima (nikada nisam nalazio ništa smešno u ovim neprijatnim prostorijama) - toliko je bio neobičan dokument koji mi je pao u ruke i sve

u vezi s njim. Kako da to plastično objasnim? Posvetivši čitav život proučavanju NLO-a, počinješ ne samo da veruješ u vanzemaljce već se i ljutiš na njih što baš tebe zaobilaze u širokom luku. Kada moje raširene zenice uspeše da upiju dovoljno svetlosti kako bih ga pažljivije osmotrio, počeh da razlikujem pojedine detalje: ono je izgleda zaista bilo odeveno u rastegljivi tamni ogrtač, a ogromna glava je bila teško spuštena na grudi - da ja ne bih video lice? Ili njegov nedostatak? Ono je stajalo potpuno nepomično, ne ispuštajući ni najslabiji šum, kao da zaista nije živo biće već uređaj koji je ispunio deo svog programa i isključio se do novih naredbi. Možda je ovo zaista nečija neslana šala? Bilo kako bilo, ubrzo će Nova godina, ljudi već slave. Da nemamo možda u narodnoj tradiciji običaj da plašimo ljude do smrti lutrijom bez dobitka pred praznik? Ili da to možda nema nekakve veze s badnjakom, kada je to prokleto Badnje veče? Savili su skelet od žice, preko njega prebacili ceradu, pokucali na vrata - a sami seli na stepenice trudeći se da priguše smeh. Na stvorenju na stepeništu nema apsolutno ničeg sličnog, i budala zna da je ono bez duše. Sad ću da izađem i da mu opalim šljagu! Toliko se osilih, da zaista, dohvativši kvaku, povukoh nadole. Suvišno je reći da se ne bih ohrabrio da brava nije bila zaključana. Vrata uvek zaključavam čim uđem u stan, pokretom uvežbanim do automatizma: dva okreta ulevo, zatim škljoc - jezičak fiksator odlazi gore; za sve je potrebno manje od sekunde. Dešavalo se veoma retko da zaboravim, iznoseći kofu ili silazeći do poštanskog sandučeta po novine, ali danas sam se stvarno zaključao. Zar ne? Čim je kvaka opisala ceo luk, jezičak se sakrio i vrata pod težinom moga tela pođoše napred... ... Odavno sam hteo da podmažem šarke - od prašine i rđe su bestidno škripale, kao da neko testeriše po mozgu svaki put kada bih nedovoljno brzo otvarao vrata. Ali, nikako ne treba sipati suncokretovo ulje na šarke, tako će samo biti gore, neko mi je to stručno objasnio, a mašinsko ulje sam morao posebno da tražim; na kraju, umesto da kardinalno rešim pitanje, naučih da pomalo odignem vrata i otvorim ih munjevitim udarcem, na kojem bi mi pozavideo svaki mungos* (Pripadnik ruskih specijalnih jedinica; prim. prev.). Zato škripa nije bila tako mučna. Da su šarke podmazane, ja bih se zaglavio u ovom hipnotičkom polusnu i prekasno shvatio šta se dogodilo, kada bi košmar koji se zgusnuo

iza vrata već bezvučno skliznuo u moj stan, i ispalo bi da sam ga ja pustio unutra. Ali otežuća, prodorna škripa šarki me razbudi. U tim delićima sekunde kada, dosetivši se, već prestadoh da guram vrata napred, ali još uvek uspevši da ih povučem ka sebi, jasno osetih kako se s druge strane za kvaku lagano, ali lagano, čvrsto uhvatilo ono... Šarke od straha zaćutaše, ali krilo uporno nastavi da se kreće, otvarajući se... Da bih ih zatvorio, morao sam da uprem o pod i iz sve snage povučem obema rukama - težina je bila neshvatljiva, i ja sam, bukvalno kao snagator iz Ginisove knjige rekorda, vukao na sebe natovareni železnički vagon. Jezičak klapnu i vrati se na svoje mesto. Ne dajući mu vremena da se oporavi, odmah osigurah uspeh - u pola sekunde zaključah jednu bravu, skinuvši osigurač spustih polugu druge, provukoh i zatim navukoh rezu, i tek tad zaustavih disanje. Prislonih se uz špijunku - ogromna stvar je stajala na istom mestu kao dosad, ne pomerivši se ni za santimetar. Potresen i zapanjen, počeh da obuzdavam srce koje je tutnjalo u galopu, zakačivši se za poliranu ručicu reze na vratima, i dalje se uporno odupirući o pod i ne skidajući pogled sa figure na stepeništu. Nije bilo nimalo vremena da razmislim o onome što mi se događa: baš u trenu kada pomislih da pođem u kuhinju po nož za meso, ono iskorači napred. Bio je dovoljan jedan korak pa da shvatim kako je bilo glupo i naivno nadati se bilo kakvom racionalnom objašnjenju događaja. Stvorenje se teško kretalo: lagano je podizalo nogu s poda (donji deo tela ostao je za mene nevidljiv, zato se gornji gotovo u celini u vidokrugu, iskosio), leva strana se s nekakvom tektonskom sporošću i monumentalnošću podiže, a zatim se približi špijunki. Zatim istom snagom stvor (ništa me ne može ubediti u to da je preda mnom bio čovek) pomeri napred i drugu polovinu svog džinovskog tela. Najužasnija je bila apsolutna neverovatna tišina s kojom se on pomerao. Prišavši bliže vratima, mračna silueta je zaklonila čitav vidik. Bukvalno sam bio odbačen unazad; hteo sam da taj nesvesni pokret otpišem kao instinkt samoodržanja, mada kasnije, analizirajući svoje osećaje, shvatih da je ono bilo okruženo poljem straha koje je od njega odgurivalo sve živo... kao nekakav obrnut đavolski magnet. I tad se začu kucanje - isto kao pre: tri spora teška udara. Grlo mi se osušilo i nikako nisam uspevao da progutam. Bilo je jasno da je igra otišla predaleko; ali najvažnije je da je tok događaja prešao na druge učesnike, za koje sam samo nagađao da postoje, ali sam tvrdoglavo odbijao da poverujem u to. Na svu sreću, telefon mi stoji na stočiću u

predsoblju, dakle, mogao sam da izaberem broj ne udaljavajući se od vrata. Deset sekundi mi treba dok odjurim do kuhinje po nož (kao da me on može spasiti!) i po povratku, brza provera svih brava - izgleda da je sve zaključano... Zatim, oprezno, odlazeći leđima unazad, ne okrećući potiljak ulaznim vratima, dovući se do telefona. Koračanje mora biti što tiše - škripa parketa ne sme da priguši ni najmanji šum koji bi se mogao čuti s one strane. Preostalo je da odaberem potreban broj. Zvuk u slušalici beše promukao i pomalo prigušen. Arbatska telefonska centrala je zasigurno ostala poslednji bastion otpora starih, analognih veza - sve ostale su pale pod nezaustavljivim pritiskom savremenih komunikacionih tehnologija. Kvalitet veze je bio veoma sumnjiv: čak se i glas suseda iz stana dva sprata iznad mene čuo tako slabo iz moje slušalice, kao da je stizao iz zapadne polulopte putem transatlantskog kabla postavljenog po okeanskom dnu. Dešavalo se da centrala loše radi, i tad bi me spajali s potpuno pogrešnim korisnicima; događalo se i to da se u švedskoj telefonskoj opremi s početka prošlog veka instaliranoj na našem čvorištu sastave nepoznati kontakti, i u moj bi se razgovor neočekivano ubacivala još dva čoveka sa strane. Više se i ne sećam kad sam morao da zovem miliciju, ali za poslednjih deset godina tako nešto se nijednom nije dogodilo. Nisam imao nikakvu predstavu koliko je potrebno da se čeka dok na drugom kraju žice nekakav filmski muževan detektiv s gustom bradom ne kaže: „Kako vam možemo pomoći?“ Zato se, okrenuvši sakralno „92“ i napeto odslušavši pet dugih zvukova zvonjave, nakon čega se i dalje niko nije javljao, zabrinuh. Šest... deset.... sedamnaest... dvadeset pet... Kod trideset četvrtog zvona na moja vrata ponovo neko pokuca - tako snažno, da je zazveckalo posuđe u kuhinjskom bifeu. Pokušah da dobijem vatrogasce i hitnu pomoć - bezuspešno. Izgledalo je da smo na ovom svetu ostali jedan na jedan monstruozni izaslanik nečijih noćnih mora koji je zaposeo moj stan, strpljivo očekujući moju kapitulaciju, i ja. Tako je slušalica preležala na stočiću celu noć, u jednakim vremenskim razmacima ispuštajući nizak i nesiguran pisak. Tresući se od straha i umora još dva sata, na kraju krajeva nisam izdržao i komirah se. Kad se probudih, napolju je već bio dan. Na stepeništu nije bilo nikoga; ali se umirih samo ga posmatrajući desetak minuta kroz špijunku i ugledavši komšijsku devojčicu koja je skakutala niz stepenice. Priđoh stočiću, spustih slušalicu na mesto, i zatim iz čiste radoznalosti ponovo okretoh „92“. Ne znam samo šta sam

time hteo da dokažem samom sebi. Već nakon drugog zvona u slušalici je nešto tiho zakrčalo i dubok muški glas reče: „Milicija. Kako vam možemo pomoći? a Šta reći u ovakvom slučaju čoveku u uniformi? Čitavu noć mi je ispred vrata dreždao div, hitno dođite? Ne obazirući se na upozorenje, produžo sam s čitanjem pet vekova starog rukopisa, i sada se sile mraka trude da me nateraju da prekinem s tim, hoćete li da me zaštitite od njih? Premišljajući se nekoliko sekundi, ali ipak ne rekavši ništa, prekidoh vezu. Zatim otključah sve brave i izađoh ispred stana. Na hodniku nije bilo nikakvih tragova stvorenja koje sam sinoć video kroz špijunku. Kroz mrazom prošaran prozor, nasred stepenišnog otvora probijali su se sunčevi zraci, napolju je bilo divno vreme. Odozdo su doletali veseli dečji glasovi, kabina lifta se nemirno motala između spratova, svaki čas su lupala ulazna vrata. Jučerašnji strahovi su mi odjednom izgledali smešno. Da li sam bio previše nervozan? Zadremao za stolom, a zatim odmesečario u predsoblje? Za svaki slučaj izađoh na sredinu hodnika i osvrnuh se oko sebe. Okretoh se nazad i skamenih se. Na tapaciranom delu mojih gvozdenih ulaznih vrata nešto je bilo napisano. Oprezno ga sakrivši, s nevericom se zagledah u crna slova, ispisana, izgleda, čađu. Natpis je bio na španskom - čini se bez grešaka, ali ipak nisam mogao da se otrgnem utisku da su ove reči prve: El conocimiento es una condena. ... Mogao sam da prevedem i bez rečnika: „Znanje je osuda.“ „Već su se potpuno raspojasali!“, ogorčeno je zapištao neko iza mene. Osvrnuh se, užurbano se trudeći da skinem s lica kredasti trag straha. Uprevši rukama o bokove, kraj lifta je stajala moja beskompromisna susetka iz stana preko puta. Drugi podbradak je, skrivajući vrat, ulazio pravo u raskopčanu kragnu na bundi od nutrije. Ispod okrugle krznene kape navučene na čelo sumorno su sijale duboko usađene oči. Eto, ona će mi sada održati pridiku zbog kasne posete gostiju koji su pijani dobovali po mojim vratima čitavu noć i probudili celu zgradu. „Pogledajte šta rade, a? Eto i Leonidu Arkadjeviču sa šestog su isto to napisali, možda čak i gore, o njegovoj ćerki. Ovo sigurno nije niko od

naših. Ovde se stalno vrzma po ulazu ko stigne, na prvom spratu je uvek nabacano opušaka! Kad ih sledeći put ugledam - zovem miliciju, dosta mi je! Zar ih zato uče engleski, da bi ljudima upropastili vrata?!“ Lupnuvši u zlokobno pismo adresirano na moje ime svojim punačkim prstom, ona ga na čudesan način pretvori u jednu u nizu huliganskih akcija. „Ovo je španski“, saopštih joj u poverenju, ali naleteh na prodoran sumnjičav pogled. „Ma baš vam hvala“, odsečno reče susetka. „Serafima Antonovna... A vi niste ništa čuli sinoć? Takva je buka bila na stepeništu, budio sam se nekoliko puta!“ I ja se natmurih, čitavim svojih izgledom pokazujući da odlučno stojim na strani vaspitanih i uzornih stanara i da sam odlučno protiv huligana, alkoholičara sa četvrtog i porodice sprat više, koja stalno buši zidove nakon deset sati uveče. Više nisam pričao o džinovima. „Lupali su, lupali! To je na četvrti sprat išla milicija, toliko su tamo doboširali. Pričala mi je Svetlana Sergejevna. Vreme je da se više isele, te pijanice. Trebalo bi započeti sa prikupljanjem potpisa“, ona gnevno zatrese podbratkom, zbog čega joj se salo na licu i vratu zatrese i zatalasa. Serafima Antonovna poče da otkopčava dugmiće na bundi, jasno očekujući nastavak priče o bolnoj tački, ali se ja žurno povukoh iza vrata. „Solidarišem se u potpunosti. Izvinite, moram da radim, čeka me naručilac.“ „A šta, vi nećete obrisati ovaj prostakluk? Ionako je već čitav ulaz zagađen! Navratite, daću vam kućnu hemiju, vi ste samac, sigurno to nemate?“ I kad se moja vrata već zatvoriše, kroz njih prigušeno čuh: „Prostak...“ „Znanje je osuda.“ Mnogo je jasnije... Ne nekakvo apstraktno znanje već ono na koje smo svi pomislili - onaj koji je pisao nije bez razloga upotrebio određeni član. Upravo ono po šta se i zaputila ekspedicija u neprohodnu šikaru današnje meksičke države Kampeče. Ono koje su tako čuvali Huan Nači Kokom i mestik Ernan Gonzales. Upravo ono znanje, zarad čijeg su očuvanja i daljeg prenošenja na žive ljude, možda i pisali dnevnik. Sasvim je moguće da je noćna poseta bila poslednje upozorenje; nisam mogao da dalje računam na povlađivanje: to su potvrđivale sudbina koja je zadesila mog prethodnika, kojem je palo u ruke prvo poglavlje, i užasna pogibija saradnika prevodilačke agencije.

Međutim, sa mnom se dešavalo nešto neobično. Umesto da me primora da odustanem od daljeg rada i probudi u meni strah od nastavka, natpis na mojim vratima raspiri u meni radoznalost. Kada sam razmišljao o njemu, reč „condena“ nije bila u fokusu, pažnju je privlačio samo fasđnantni „conocimiento“. Zbog čega sam ja, u stvari, s odredom konkistadora prešao čitav ovaj komplikovan i zamršen put kroz prašumu i arbatske sokake, kroz opasnosti, bolesti, iskušenja? Zar sam spreman da ostavim sve i okrenem se istog časa kad se preda mnom pojavio pravi put? Ako iskušenja i pretnje nisu uplašile Špance, koji izgubiše devetoricu od deset svojih drugova, da li ću biti dovoljno hrabar da ih pratim dalje, makar u izmišljenu džunglu? Obećana nagrada za odvažnost i upornost pet stotina godina kasnije bila je ista. Uostalom, kao i ulog, ali trudio sam se da o njemu ne razmišljam. Nastavak dnevnika jednostavno je morao da skriva nešto nezamislivo. Možda tajnu pravljenja zlata iz olova? Recept za sredstvo koje beskonačno produžuje život? Proročanstva budućnosti? Rešenje tajne nestanka civilizacije Maja? S obzirom na to kakvi su kerberi čuvali podatke, nisam pristajao na manje od toga. Možda je to zaključio sam autor, ne stavljajući na papir sve svoje misli. Da li bi on tako odlučno vodio svoj odred napred, bez obzira na teške gubitke? Ako je to znanje bilo vredno da se hladnokrvno za njega žrtvuje četrdeset ljudskih života, da li sam imao pravo, došavši na prag njegovog razumevanja, da postanem malodušan i ne žrtvujem samo jedan - makar sopstveni? Zaključavši obe brave na vratima i namaknuvši rezu, na brzinu se umih, i ne doručkujući, počeh odlučno da prekucavam prevod. Radio sam tako brzo, da sam komletno završio za svega nekoliko sati, iako sam zbog žurbe nekoliko puta promašio tipke, nakon čega sam morao da vadim list, premažem grešku belilom, besno dunem na nju da bi se brže osušilo, a zatim, preciznošću sajdžije vrteći ručku na vaijku podešavam papir - ne daj bože da slova ne budu u istom nivou. Nije me podsticala samo želja da napokon saznam šta se nalazilo na odredištu španske ekspedicije već i bojazan koja se kroz nju provlačila da neću uspeti da to uradim. Sad sam radio utrkujući se s mutnom senkom iza svojih vrata. Ona je i dalje zaostajala pola dužine za mnom, i ako prvi stignem na cilj, moći ću makar nekoliko sekundi da posmatram glavnu nagradu, makar na kraju i izgubio.

Sve je bilo gotovo već u četiri sata. Kao i obično, spremao sam se za kopiranje. Sakrivši svoj primerak prevoda među čaršave i jorgane u ormaru, zamahnuh kaputom, pogledah kroz špijunku, gurnuh vrata i pritisnuh dugme za poziv lifta. Ako sve ispadne kako treba, uspeću da se vratim kući pre mraka. Nije bila moja ideja da se vozim trolejbusom - nema druge do da mi je šapnuo đavo na uho, spustivši mi se na levo rame. Neposredno pre toga sam neverovatno brzo stigao do agencije metroom - nemam pojma zašto mi je ovaj put palo na pamet da idem nadzemnim prevozom. Sadovoe koljco je bilo neuobičajeno pusto, trolejbus je upravo prilazio stanici i uređaj prikačen za mali mozak svakog Moskovljanina koji momentalno izračunava najbrži put kroz grad, uzimajući u obzir vremenske prilike, saobraćajni špic i poslednje vesti, naterao me je da skočim na platformu, pritisnuvši mrzovoljnog muškarca s kapom od pseće dlake. Zbog toga sam zažalio već nakon pet minuta, kada je trolejsbus nepomično stao između Krasnopresnjenske i Ulice Majakovskog. Vozač se izvinio tonom koji nije trpeo prigovore i rekao da se iz tehničkih razloga dalji put privremeno prekida. Za nestrpljive je otvorio prednja vrata, ali tada preteći obeća da će rešiti situaciju za deset minuta. Skoro niko nije odlučio da izađe: najbliža stanica metroa po ledenom trotoaru udaljena je tih deset minuta za koje je vozač krenuo da ukloni nedostatak. Na kraju je na popravku otišlo više od pola sata, ali većina putnika je ostala da sedi na svojim mestima: kada već prođe petnaest minuta, počinješ da se pribojavaš da će trolejbus krenuti čim siđeš. Dahom sam istopio inje, napravivši kružić za osmatračnicu. Kroz njega se nije mnogo videlo: delić kuće i, na posebno uređenom skveru, nedavno postavljen još jedan spomenik herojima Velikog otadžbinskog rata. Ove godine, povodom redovne, mada generalno ne preterano okrugle godišnjice Dana Pobede, postavili su ih u nekako prevelikom broju u čitavoj zemlji, uključujući statuu potpuno neverovatnih dimenzija i veoma sumnjive umetničke vrednosti. Čitav grad je bio oblepljen plakatima koji su najavljivali koncerte ratnih pesama, bioskopi su prikazivali retrospektivu crno-belih filmova o partizanima i zauzimanju Rajhstaga, moderne galerije s pompom su otvarale izložbe fotografija poput „Lica heroja“ ili „Oni, koji...“. Za mene je povratak Pobede iz arhiva na ulice ostao zagonetka. Koliko pamtim, pre dvadeset godina, ovom događaju se posvećivalo daleko manje

pažnje. Tih ljudi koji ne samo da su u rat odlazili sami s oružjem u rukama i koračali poljima smrti, natopljenim krvlju koje je proliveno toliko da je zemlja upiti ne može, već i koji su upamtili zavijanje sirene za opasnost koja cepa koprenu dečjeg sna, među živima je ostajalo sve manje. Ali iz nekog razloga je upravo sada Dan Pobede neočekivano dobio taj značaj koji je imao sigurno samo prvih deset-petnaest godina nakon završetka rata. Možda je to bila poslednja zahvalnost poslednjim živim veteranima. Ili je država nalazila inspiraciju u njihovim od strane istoričara retuširanim podvizima, u nadi da će građani slediti njihov primer. I Pobeda je počela da zauzima sve više mesta u svesti naroda. Meni je to izgledalo protivprirodno: našminkane starice namršteno gledaju sa propagandnih plakata. Pogrešno je poveriti zavođenje nacije sedamdesetogodišnjoj Marlen Ditrih. Istorija je meduza Gorgona; pod njenim prodornim pogledom sve obamre i skameni se. Živa lica, sposobna da ponekad izraze bol, radost, strast, strah - ukoče se sa istom herojskom grimasom. Prave boje - roze, zelena, plava, mrka, riđa, boja žita - nestaju i ustupaju mesto dvema mrtvima: zaslepljujućoj boji mermera - za vođe, i tamnosivoj, boji granita - za njihove podanike. Razbacani po čitavoj našoj zemlji, skamenjeni borci Velikog otadžbinskog rata - kao sasušeni leptiri probodeni na čiode. Neki treba da sačuvaju od propasti lepotu i prefinjenost, drugi - da spasu od zaborava heroizam i samopožrtvovanje. Ali stanje duše se ne sme sačuvati u formalinu. Deca koja su naučena da govore „Slava herojima“, slabo se sećaju o čemu se tu radi. Pravo sećanje na bilo koji rat živi samo tri pokolenja: da bi čovek osetio šta je on značio za one koji su ga preživeli, treba da sluša o tom ratu od njih samih, sedeći im u krilu. Za praunuke vojnika, koji ih nisu zatekli među živima, ostaće samo dosadni udžbenici, sladunjavi, jednostrani filmovi i surove prazne oči bez sjaja, koje preteće gledaju u večnost, izdubljene u mermeru statue. Meni, kao skoro i svima, naravno, naviru suze na oči kada počasni umetnik sočnim baritonom izvodi: „Ovaj Dan Pobede...“ I ja sam odrastao na filmovima o tenkistima i o podvigu veziste Kuznjecova. Da nacrta kukasti krst - simbol zla, i zvezdicu - grb „dobrih“ - na zastavi ili tenkovskoj cevi do danas ume svaki dečak, brljajući nešto u svojoj svesci, i ja sam lično preneo ovu neprolaznu temu na više od desetine dečjih bojanki. Jednom godišnje, kad ugledam starca sa nizom ordenja, osetim želju da mu

se zahvalim, iako me tokom ostalog vremena njegovo zakeranje i nepodnošljiv karakter stvoren tokom godina, teraju da mu poželim najgore. Na kraju krajeva, pišem reč „Pobeda“ velikim slovom. Očigledno povodom tog rata i ljudi koji su u njemu pobedili, osećam isto što i većina. Ali ne razumem zašto iz godine u godinu postaje sve važniji, i tome se niko ne čudi. Spomenici i memorijalne ploče na svakom ćošku izgledaju mi kao svojevrsne urne, ali ne za pepeo već za odletele duše umrlih staraca s ordenjem. Vajari koji izrađuju skulpture heroja Velikog rata, samo odrađuju honorare, političari koji drže govore na ceremoniji otkrivanja spomenika, u stvari razmišljaju samo o svojim ljubavnicama, a deca koja polažu cveće brinu se da se ne sapletu idući unazad, pošto je ovo veoma važan praznik, mada nije jasno zašto. Samo veterani mogu da prepoznaju u granitu i mermeru obrise poznatog lica, viđenog poslednji put pred bitku šest ili sedam decenija ranije, i da zaplaču. Uskoro će oni potpuno nestati, a grad će se na kraju pretvoriti u besmislenu i beskorisnu kamenu baštu... Trolejbus se zatrese, zabrekta i krete, a ja sam samo sedeo pogleda prikovanog za providni kružić, koji se sužavao na belom prozoru. U čekaonici (drugi naziv nisam mogao da prelomim preko jezika) prevodilačke agencije Akab Cin ovog puta nije sedela ona zanosna robotizovana devojka koja me je kaznila i osudila predavši mi novo poglavlje, već moderni mladić, koji je sišao s reklame modnih časopisa za višu srednju klasu, u strogom odelu, sa skoro neprimetnim naletom lakomislenosti, dozvoljene bankarskim službenicima na koktel-žurci. Zubi su mu bili beli kao alpski vrhovi, i on je to odlično znao. Osmeh dobrodošlice bio je zapanjujuće čvrsto prikačen za njegovo lice. Oči su bile potpuno bezizražajne. Sigurno se ova navika stiče nakon dugogodišnjih posebnih treninga. Uzevši mapu sa završenom porudžbinom, službenik mi se zahvali i bez greške izgovorivši moje ime i prezime, upita da li želim da nastavim saradnju s istim klijentom. Znoj koji izbi na mom čelu i lagano drhtanje ruku koje ispružih pohlepno i nestrpljivo poput narkomana, on taktički nije primetio. Tipska plastična fascikla sa sledećim delom prevoda i honorar u beloj koverti sa logom agencije Akab Cin legoše na pult. Službenik nije postavljao nikakva pitanja, a razmenu dvaju identičnih crnih fascikli i koverte sa šuškavim monetama dopunila je zabavna podudarnost čitave akcije s nekakvom špijunskom operacijom ili dogovorom o isporuci heroina.

„Pa kada su uspeli da vam to isporuče?“, pokazah na mapu koju dobih. „Čini mi se da sam tek juče uzeo prethodni deo na prevod. Kako to, jesu li vam dali nekoliko odjednom? Onda bih mogao...“ „Ma ne, šta vam je“, on još više razvuče osmeh, „mi bismo vam tada, naravno, sve odmah predali. Tako bi bilo mnogo efikasnije. Doneli su malo pre vašeg dolaska. Pre četrdesetak minuta.“ „A... da li biste mogli da mi kažete ko je doneo? Kako je izgledao, i uopšte...“ „Žao mi je, ali ne dajemo informacije o klijentima“, blagonaklon izraz na njegovom licu se neprimetno izmeni: ono što sam pogrešno uzeo za osmeh, sada je izgledalo kao preteći kez predatora, koji upozorava tuđina da stupa na zabranjenu teritoriju. „Da, razumem, izvinite molim vas...“ „Možete doneti prevod u bilo koje vreme, čim ga završite“, nastavi on kao da se ništa nije dogodilo. „Mi radimo svakog dana. Sve najbolje.“ Smračilo se začuđujuće brzo, kao da je neko isključio prekidač. Kad sam ulazio u ulaz zgrade u kojoj se nalazila agencija, ulice su još plovile u mlečnoj izmaglici. Ali za samo petnaest minuta, vazduh je tako obilno razvodnjen mastilom, da, kada ne bi bilo uličnih svetiljki, Zemlja bi izgledala kao mrlja velika dvadeset koraka u prečniku i sa mnom u centru. Odlučivši da ne iskušavam sudbinu, krenuh u metro. Sa sumrakom sam se osećao mnogo manje samouvereno, i ni predosećanje novog putovanja kroz vreme, ni misli o cilju ekspedicije koji postaje sve jasniji u verbalnoj magli, nisu mi pomagali da se više oslobodim slike čudovišta koje me je čitavu noć čekalo ispred vrata stana. U prolazima mi se nekoliko puta učinilo da na mene i ljude koji idu ispred mene pada senka ogromne figure, koja zaklanja čak i svetla na plafonu. Osvrtao sam se da bih prekorio sebe za slabost i popuštanje svojim strahovima. Od osećaja da me prate fizički sam osećao trnce niz kičmu i neprijatno dobovanje u potiljku. Dočekavši voz na samom kraju platforme, popustih sebi još jednom, i razgrćući putnike koji su izlazili na vrata, pre polaska uspeh da im pobegnem dva vagona pre nego uskočih unutra. Za mnom nije niko pojurio, i do izlaska iz voza, zabrinutost pomalo opusti. Iako sam mogao da skratim solidan deo puta idući od metroa praznim večernjim poprečnim ulicama, noge me odnesoše na Arbat - tamo je još uvek bilo mnogo ljudi, a time se verovatnoća za napad smanjivala - u svakom slučaju, barem sam hteo tako da mislim. Sve mi je bilo teže da se

suzdržim, i ako sam, brojeći trostruke arbatske svetiljke, još uspevao da koračam odmereno da ne bih privlačio pažnju, čim sam ušao u svoje dvorište, strmoglavo jurnuh ka prolazu. Na drugom kraju dvorišnog skvera ponovo se začuo lavež - sigurno je baš to mesto voleo čopor pasa lutalica. Ali dok sam već ukucavao ulaznu šifru, večernju arbatsku kakofoniju - mešavinu brundanja motora, buke glasova, automobilskih sirena i psećeg nadmudrivanja - preseče dugi strašan krik, leden i nekako stran. Psi u momentu zaćutaše, kao da su prigušili svoj lavež, a zatim jedan za drugim počeše da zavijaju. Zatresoh kvaku na vratima zatvarajući ih za sobom i u deliću sekunde se uspeh na sprat, izmoreno se osvrnuh oko sebe na hodniku, i tek kad se nađoh u svom stanu i škljocnuh sve brave, izmoždeno se naslonih na zid u predsoblju i pokušah da odahnem. Na stepeništu sve beše tiho. Ne skidajući kaput, prođoh u sobu i položih fasciklu na sto. Ispod blistave crne plastike smirujuće mi je namignuo stari papir boje peska. Obrisah oznojeno čelo i zabacih se na naslon stolice. Da saznah tek kasnije značenje indijanske reci sakb, kako nazivahu taj zadivljujući put od belog kamena po kojem odlučismo da idemo dalje. I da se moj život otad beše izmenio i nikada nakon toga ne bejah kao pre. Ove promene behu povezane s događajima dok sam putovao po sakbu i sa onim što pronađoh na kraju svog puta. S tim saznanjem, o kom ću kasnije pisati, i o čemu sam već pisao u uvodu pravog izveštaja, koji se nalazi u Prvom poglavlju ovog dnevnika...

La Iniciacion Da se zaputismo po tom sakbu dalje, i idosmo, ako je verovati zvezdama, na jugoistok, i da je prvih nekoliko sati put izgledao neobič no lagan, pošto se pod nogama prvi put nakon mnogo dana našao popločani drum, a ne podmuklo močvarno zemljište. Ali da ta lakoća kojom smo se kretali napred isprva beše lažna; i sada, kada već smatram ovaj prokleti put živim bićem, onda mislim da je on tako namerno mamio putnike, privlačeći ih svojim kamenjem i bez lijana slobodnim nebom nad glavom. I pre smo nagađali razloge zbog kojih se biljke i životinje nisu usuđivale da stupe na njega, zbog čega je sakb ostajao uvek prazan i čist. Da nakon nekog vremena s našim odredom poče da se događa nešto loše: ljudi su hodali uz veliki napor, a svaki korak je koštao mnogo truda, kao da je sakb crpeo život iz nas svaki put kad bi noga stala na njegov kamen. Da se, osetivši to, obratih vodiču Huanu Nači Kokomu za prigodna objašnjenja, i ovaj, ne skrivajuči istinu od mene, reče da su na ovaj put bacili čini drevni vračevi njegovog naroda, i reče i to da u ovim krajevima nije ranije bio, i da nas vodi samo po uputstvima starih, sa kojima je razgovarao pre puta. I da ga oni upozoriše na magijska svojstva Puta sudbine, ali da tada, pomolivši se Presvetoj devi Mariji, sakupi snagu da se izbori sa sumnjama i savlada strah; sada se boji da španski bogovi još ne uđoše u ovaj čestar i da su ovde moćniji njegovi vekovni vladari. Da morah ponovo da ga tešim, pretim i ubeđujem u beskrajnu moč Gospoda našeg Isusa Hrista i Bogorodice i podsećam da su pred njima materijalni idoli - samo drvene kocke, čije je nasleđe - samo prašina i zaborav. Da su moje reči imale na njega određeni uticaj, zbog čega on učuta i samo me zamoli da ne vređam indijanske bogove dok se nalazimo u zemlji njihovih predaka, a ne u Maniju, zaštićeni zidovima utvrđenja i manastirskih raspeća. Da se zajedno s tminom u sve nas uvuče strah, kome ne znadosmo uzrok, niti se može opisati. I da taj strah uze pod svoje sve vojnike, pa i mene, Vaska de Agilara, i brata Hoakina, te prećutno u istom trenu

odlučismo da se zaustavimo na tom mestu na kom bejasmo i tamo postavimo logor; dalje kretanje nastavićemo sa izlaskom sunca. Da ovu noć provedosmo veoma zabrinuti, i ma koliko umorni zbog dužine puta, nismo uspeli da zažmurimo, samo kunjajući, ali dolazeći sebi od čudnih zvukova koji su se čuli iz čestara. Da nas je najviše zbunjivao zaćuđujući i strašan krik nepoznate životinje, izdaleka nalik kriku jaguara, koji je odjekivao u žbunju nedaleko od našeg logora. I da se prisetih kako isti takav krik začuh kroza san u zoru one noći kad naš drugi vodić, mestik Ernan Gonzales, podiže ruku na sebe... Odložih u stranu listove i protrljah slepoočnice. Počevši da se postepeno privikavam na misao o tome da se između opisanih dogadaja u dnevniku i mog života stvara nekakva neobjašnjiva veza i da ova čudna sinhronizacija postaje sve snažnija, bio sam spreman da poverujem u to da grobni urlik koji sam čuo u svom dvorištu nije ništa drugo do odjek krika duhova iz prašume koju razbudiše konkistadori. Jaguar u Moskvi? U mom dvorištu? Treba prelistati žutu štampu za prethodnu sedmicu - možda će se odnekud pojaviti napomena o grabljivici pobegloj iz zoo vrta? Ako je knjiga zaista imala ta magijska svojstva koja sam joj pripisivao i bila sposobna da izobliči realnost projektujući na nju događaje oslikane na svojim stranicama, zašto se ne može pretpostaviti da je ona primorala nekog stražara da zaboravi da zaključa vrata na jednoj od zatvorskih ćelija na Krasnopresnjenskoj? Moje nepouzdane logične konstrukcije možda bi realno mogli da ocene samo inženjeri prigradskog auto-puta, ali to me nije zbunjivalo. Još uvek nisam hteo da podelim svoja razmatranja sa bilo kim, shvatajući da će me i drugovi i milicija savetovati da izbacim zle duhove koji me opsedaju turom fenazepama, a ako budu rezistentni, onda mogu i da zaglavim, ne daj bože, bolnicu. I dalje sam živeo u ubeđenju da je moj um ostao nepomućen, bez obzira na sva iskušenja koja su mi pala na pleća poslednjih sedmica. Materijalnih dokaza za to sam imao više nego dovoljno: močvarna groznica koju sam preležao ostavila je napola praznu kutiju antihistaminika i iscedila mi telo. Svojim rukama sam dodirivao pečate kriminalističkog odeljenja, kojima su zapečatili ulaz u prevodilačku agenciju nakon strašne i nesumnjivo prepune tajnih značenja smrti njenog radnika. (Kao da su milicioneri računali sa svojstvenom im odlučnošću i naivnošću da zapečate

ovim neuglednim papirićima otvorena vrata - verovatno sam to ja učinio - majanskog pakla!) I na kraju, upozorenje nacrtano na mojim vratima... Jeziva karikatura tako omiljene Borhesove ruže, koju je ukrao iz svog sna Lao Ce... Neoboriv dokaz materijalizacije demona iz indijanskih predanja - odakle je drugo moglo da se pojavi ovo čudovište u našem svetu? Nisam jedini koji je video natpis, i da li je moguće posumnjati u sklonosti ka paranormalnim fantazijama moje susetke iz stana preko puta - osobe živaca jakih kao konopci, sovjetskog kova. Navodeći ove argumente jedan za drugim, postepeno sam uspeo da dokažem da sam normalan, makar samom sebi. Pri tom se nisam odvažio da izađem do stepeništa da bih proverio da li natpis stoji na vratima. Umesto toga, odšetah ka ulazu: još jednom opipah sve brave, i za svaki slučaj povukoh kvaku na vratima. Zatim sam, približivši uho prohladnom tapacirungu, pažljivo osluškivao zveket starog lifta, koji se otužno kretao kroz kanal. Pogledah prozore, za svaki slučaj zatvorih gornji prozorčić za provetravanje, uključih svetlo u celom stanu i tek tada se, konačno, osetih relativno bezbedno. Zidovi moje staljinke po debljini sigurno nisu zaostajali za onima na tvrđavi koja je okružavala španski manastir u Maniju, a čelična vrata, na koja sam potrošio nekadašnje dve plate, izdržala bi i taran*( Pojam u avijaciji, manevar, udar sopstvenim avionom o avion protivnika; prim. prev.) Kada bih danju izvršio kratki napad na obližnju prodavnicu, mogao bih nedeljama da izdržim neprijateljsku opsadu. Ali, izgleda da je Huan Nači Kokom polagao više nade u krstove manastira Sv. arhangela Mihaila nego na čitav garnizon Manija, uključujući konjicu, topove i arkebuze*( Jedno od prvih primitivnih vrsta streljačkog oružja; prim. prev.). Silama od kojih je trebalo da branim svoju tvrđavu nisu bili strašni ni čelik, ni olovo, da ne govorim o srebnom escajgu bez sjaja ili smešnim noževima od nerđajućeg čelika - ništa čime sam mogao da im se suprotstavim. Ja sam ateista. U crkvi sam bio svega desetak puta, a i tada - da bih uprkos zbunjenom coktanju manastirskih slugu škljocnuo polugom za pomicanje filma na fotoaparatu, pri tom ne kupujući sveće ni radi čiste savesti. Od mirisa tamjana me boli glava i moram da izađem na svež vazduh, a obilje zlata mi izaziva neprikladne misli o lopovskim lančićima debljine prsta i uopšte o strasti novih Rusa ka šepurenju. Šta više reći? Stari

i Novi zavet sam se svojski trudio da pročitam, ali mi je, zbog čega se stidim, bilo dosadno i zaglavih se. Nisam nikad farbao jaja za Uskrs, niti sam postio. Sveci sa teških pravoslavnih ikona od mene su odavno digli ruke i više me ne gledaju upitno u oči kada zalutam u nekakvu crkvicu zbog rasejanosti ili iz radoznalosti. Kad bih, iz straha, kupio sebi raspeće ili lik Arhangela Mihaila, u mojim rukama bi to svejedno ostao neupotrebljiv komadić drveta ili plastike, poput bronzane Budine statue na koju pada prašina na ormanu u mojoj velikoj sobi. Prosta figurica Hrista, koji već treći milenijum umire u mukama na dva brvna, pretvara se u magijski artefakt samo napivši se emanacije ljudske radosti, nade, stradanja i očaja, naslušavši se molbi i zahvalnosti. Polazeći od toga da zapeto oružje može samo da izazove protivnika, odlučih da ne kupujem nikakvu religioznu simboliku. Šta da se radi, s verom je isto kao s ljubavlju: ili je ima, ili nema. U duhove - molim lepo. U magijske knjige - koliko je potrebno. Ali eto, s Biblijom i Jevanđeljem su se javljale poteškoće: upravo u tu priču nikako nisam uspevao da poverujem: nisam uspevao, iako sam nekoliko puta stvarno probao. Neubedljivo je, i to je sve. Svako svešteno lice, saplevši se o moj skeptični pogled, krilo je prezriv osmeh u žbunastu bradu i potezalo je sa mnom besedu za spas duše. Kada bih imao vremena i raspoloženja, ja bih ga slušao i odgovarao mu, ali bi pred kraj ragovora svaki od nas ostajao nepokolebljivo pri svome. Zašećerivši moju kiselu grimasu praštajućim osmehom, jedan od tih baćuška mi je tad rekao da još nisam sazreo, da nisam spreman da otvorim oči i razumem. Šta da se radi, tako je kako je. Ali, gledajući na bakice koje se revnosno krste, čitajući o bolesnicima obolelim od raka koji se očajnički dohvate za religiju, radoznalošću antropologa posmatrajući u gomili pridošlica obrijane bandite sa masivnim amajlijama na boračkom vratu, pomislih: sve mi se čini da još dugo neću sazreti. Vera je štaka kojom se poštapa onaj ko sumnja u svoju sutrašnjicu. A moj život su činile potpuno predvidljivim rutina i posao, obavljajući taj zadatak isto kao sveti majanski horoskopi. Sve doskora. Za mene je zagonetka to kako država koja je više od sedamdeset godina posvetila istrebljenju vere i iskorenjavanju iz ljudskih duša i same potrebe za njom, odjednom počinje da se krsti i lupa čelom u pod u zanosu

na kojem bi joj pozavidele i najpobožnije starice. Da li ona veruje u svoju budućnost? Zašto je privlače te štake? O čemu razmišljaju ministri tokom Uskršnje liturgije, dok se krste onako ozbiljni, trudeći se da pri tom ne gledaju desetine televizijskih kamera, kao da se ova predstava ne održava radi televizije, kao da je sve to zaista iskreno, iz duše? Zar nisu ovi ijudi prosvetljenog osmeha bili postrigani u komunističku partiju svega nekoliko decenija ranije? Zar nisu pritiskali na grudi dragocenu partijsku knjižicu i molili se pred ikonama s lukavo-blagodušnim Lenjinovim likom? Zar nisu uvežbavali ateističke govore na komsomolskim sastancima, kako bi ostali u dobroj ideološkoj formi? Stotine crkava koje se grade po čitavoj zemlji mogle bi da posvedoče o rađanju nove duhovnosti kada se građevinska firma koja vodi radove ne bi bavila bescarinskim uvozom alkohola i cigareta; tako da bi svim novim hramovima trebalo dati ime Spasa na krvi. Ali, najneverovatnija stvar je bez sumnje s onog sveta vraćen kiklopski hram u centru Moskve. Sa dvospratnim podzemnim parkingom koji se plaća, sposobna da primi desetine hiljada posetilaca, ova fabrika milosrđa nekako pobuđuje misli na haićanske vračeve, koji umeju da podižu mrtve i primoravaju ih da im služe. Neka mi budu oproštene ove optužbe pri razmatranju mog slučaja na Strašnom sudu - vidi Bog: formalno pripadajući novom pokolenju, ali ipak ostavši, očigledno, homo sovjetikus sa atrofiranim žlezdama odgovornim za proizvodnju tajni vere, ja se tim pre s poštovanjem odnosim prema pravoslavlju i hrišćanstvu generalno, isto kao i premda drugim religijama. Ne znam šta više vređa ovog i druge bogove - moj iskreni ateizam i etnografska arogancija, ili sav taj pompezni teatar u kom milioni ljudi loše glume veru - bilo za publiku na nebu, bilo jedan za drugog... I tad ponovo ono zaurla, ne u dalekom uglu dvorišta već direktno kraj mog ulaza, tako da sam prvi put mogao da ga čujem kako treba. I u poslednjem deliću sekunde pre nego se lagano zatreslo staklo na kuhinjskom prozoru, ja sam još pokušavao da budem realan, da dam makar neko razumno i prihvatljivo objašnjenje za čitavu ovu priču. Uveravao sam sebe da su neki zakulisni organizatori ove komplikovane, mnogostepene i samo njima jasne intrige, mogli da organizuju i noćnu lutriju ispred mojih vrata i da izraze krike tropskih predatora u dvorištu. Zasađen u Petrijevu šolju moje mašte punu hranljive sredine srednjovekovnih hronika, letimični

strah rođen u ovim nevinim huliganskim ispadima narastao je, raspukao se, kao kolonija kvasnih gljivica, i poče da se preliva preko ivice. Ali krik koji začuh postavio je sve na svoje mesto. Proces pamćenja kao morski talasi seče oštre uglove preživljenih događaja; blede boje, detalji se zaboravljaju. Rupe na mozaiku popunjavaju izmišljena sećanja, kako nas crne mrlje izbrisanih okolnosti ne bi uznemiravale. Ali kako sam za svega nekoliko sati uspeo da zaboravim ovu čudnu boju glasa, nesvojstvenu ni čoveku, ni životinji? Istina, pre nisam imao prilike da ga slušam sa tako malog rastojanja... Krik je sigurno počeo od neke note nedostupne ljudskom uhu, ali nečujni zvuk je bio toliko snažan, da je sve drugo zaglušio: činilo se da se svet utišao na delić sekunde. A zatim je udario u prozorska stakla: nategao ih kao vetar jedra španskih karavela, i ona su neprijatno zazvonila. Kao da me je stvarno prekrio eksplozivni talas, bubne opne zazujaše, uši se začepiše i htedoh da otvorim usta, kao prilikom bombardovanja ili u avionu koji uzleće. I na kraju, prelazeći u čujni deo spektra, on dobi opseg ispunivši mi glavu, stan, dvorište, a zatim i ceo grad. Presečen tužnim piskom, postepeno se pretvori u gust preteći bas kao iz pakla, i živi, u šta nije bilo sumnje - antipod sirene za vazdušnu uzbunu. Ovaj košmar je trajao dva minuta, i samo đavo zna kako bi trebalo da izgleda biće čija su pluća i grkljan sposobni da ga izdrže. Sedoh na sims i pokušah da pogledam nadole, ali taj potez beše praktično beznadežan: ulaz u prolaz (a tačno tamo se ono i skrivalo) nalazio se na istom zidu kao i svi moji prozori, tako da, koliko god sam gurao obraze prema staklu i do bola gnječio oči, u moj vidokrug dolazio je sam krajičak limene nadstrešnice iznad ulaznih vrata. Zatečena, zaglušena večernja Moskva pade u letargiju: nakon krika je usledila grobna tišina, kao da su kilometrima unaokolo ljudi umukli, ne verujući u ono što su čuli i preživljavajući ponovo vekovima potisnuto stanje straha - zbog toga što čovek prestaje da bude gospodar u delu sveta koji mu je poveren. Uostalom takva situacija nije dugo trajala - već nakon pola minuta, lupi prozorsko krilo i pijani muški glas zagrme: „Ako još jednom čujem ovu sirenu, probušiću ti gume, kučkin sine!“ Pa, ovo barem nisam čuo samo ja. Umivši se hladnom vodom, pođoh u novu inspekciju reze i brava, što me je smirilo na nekoliko minuta. Na stepeništu je bilo tiho, u dvorištu je mirno zabrundao nečiji auto dok se parkirao, začuše se glasovi devojaka.

Još uvek nije bilo kasno, sigurno smislivši koje im drago objašnjenje, stanari okolnih zgrada oteraše osećaj jeze i vratiše se svojim poslovima. Nisam mogao odmah nakon toga ni da taknem dnevnik, još uvek su mi neprijatno drhtala kolena i nikako nisam mogao da se otrgnem utisku da što dalje odmičem u čitanju, to postaje opipljivija i više materijalizovana pretnja koja se nada mnom nadvila. Stomak zakrča i odlučih da napravim pauzu. U svakom slučaju, za odbranu je kuhinja bila mnogo podesnija nego soba: omanja dobro osvetljena prostorija, bez mračnih uglova i starih ogledala, i sa kakvim-takvim zalihama provijanta. Postavivši čajnik na gorionik, kvrcnuh točkićem radio-stanice i nabasah na večernje novosti. „Zemljotres u Pakistanu, prema neproverenim informacijama, odneo je sto trideset hiljada života. Predsednik države Pervez Mušaraf proglasio je uvođenje vanrednog stanja. Planinski rejon Pakistana je u ruševinama, nema preciznih podataka o broju žrtava u gradovima i selima koji su kataklizmom odsečeni od civilizacije...“ Glas voditelja je bio uobičajen, sa laganom notom suzdržane profesionalne brige; bilo je jasno da ga sto trideset hiljada poginulih nije ganulo. Radeći u informativi, sigurno se navikneš na leševe poput patologa - skoro svaki pregled vesti počinje katastrofama, ratovima i terorističkim napadima. Samo što nije morao da posmatra leševe izbliza; ali ih je bilo mnogo više. Sto trideset hiljada... Lično ne mogu da zamislim toliko živih ljudi, šta onda tek reći o mrtvacima? Uostalom, za mene su oni ostali ista krvava apstrakcija kao i za voditelja: svejedno je teško zamisliti do detalja razorena pakistanska sela, prepune bolnice s poređanim nizovima stotina leševa, oblake lepljivih masnih muva koje su se prejele. U stvari, zašto bih to radio? Lakše je razmišljati o svojim stvarima dok voditelj uspavljujućemonotono nabraja porušene objekte i navodi sveže izveštaje o poginulima. Međutim, ove godine je bilo mnogo raznih kataklizmi, pomislih. Zemljotresi, poplave i uragani su se smenjivali u večernjim izdanjima vesti, utrkujući se za mesto na naslovnim stranama novina. Nizom elementarnih nepogoda uništena Azija obijala je pragove OUN, dobijajući nove injekcije humanitarne pomoći i hitnu transfuziju novca. Ali Lekari bez granica i spasioci iz razvijenih zemalja, koje večito bacaju u sam pakao pod izgovorom milosrđa - a u stvari radi običnog treninga - bili su razapeti između Latinske Amerike, Bliskog istoka, Kariba i Indonezije. Evropa se borila sa budžetskim deficitom i strukturnom krizom ekonomije, a Volstrit

je već ionako razbio sve svoje kasice-prasice izvlačeći Belu kuću iz nove spektakularne vojne avanture. Mada sigurno nije bilo manje nesreća i katastrofa prošle godine. Na njih jednostavno nisam obraćao pažnju ili, možda, nisam tako često uključivao radio. Utišah prijemnik i oslušnuh - napolju je bilo tiho kao i pre. Izvukoh drvenu dasku, krupno nasekoh, kako dolikuje, par većih krompira, zadržavši dah naseckah luk, i zapalivši vatru pod tiganjem garavim kao britanski tenk pod El Alamejnom, zagrejah kašiku bledog suncokretovog ulja. Dok je krompir šištao i prskao, svaki čas sam ostavljao varjaču da bih se oprezno prikrao vratima i pogledao kroz špijunku, ili se došunjao do prozora, odškrinuvši na sekund malo krilo, i naćulivši uho na hladnu promaju lovio u njenom disanju odjek onog satanskog urlika. Krompir je ipak uspeo da zagori, a luk se, dok nisam gledao, obrnuto, izvukao na vrh i ostao nedopečen. Međutim, zalivajući sav taj haos kojem pre ne bih prišao ni za živu glavu, ohladnelim preslađenim čajem, ja ga smazah kao što su španski mornari, izmučeni bljutavom vodom i izmrvljenim dvopecima pomešanim s pacovskim izmetom, smazali, izašavši konačno na obalu, svežu srnetinu i živinu koju su im, na svoju žalost, donosile gostoljubive Maje. Poslednjih dana sam sve više jeo sendviče i skoreli kostromski sir na borodinskom hlebu prevučenom buđi me je već prilično umorio. Hvala dragom Bogu, ispod sudopere pronađoh kese s uvelim lukom i krompir s proklijalim krtolama. Tresući mrvice sa stola, zarekoh se da ću odmah sutradan nakupovati u najbližoj prodavnici namirnice za još najmanje sedam dana. Ko zna kada će mi se ponovo ukazati prilika za to. Predomislivši se, prebacih stranice knjige, pisaću mašinu i rečnike u kuhinju. Zagrejah još čaja, ubacih u „olimpiju“ novi list, gurnuh vođicu udesno i udahnuh punim plućima, spremajući se da zaronim. Da izjutra, mada se pobojah da će nedostajati neko od vojnika ili ostalih članova naseg odreda, svi behu čitavi, ipak nikom od nas ne pođe za rukom da predahne. Da neki roptaše i moliše da ostanu i odlože polazak kako bi se naspavali makar danju, ali vodič naš se zbog ovog predloga veoma uznemiri i zahtevaše da se smesta pomerimo i krenemo dalje. Da Vasko de Agilar istupi protiv toga da se put nastavi i požali se na umor, a kad pojmi da ćemo svakako poći dalje po nastojanju Huana Nači

Kokoma, pogleda ga mrskim pogledom i obeća skori obračun sa Indijancem za sve; brat Hoakin pak spokojno dade podrsku vodiču, trudeći se da savlada gnev senjora De Agilara lepim rečima. Da kada uklonismo logor i ponovo zakoračismo na beli drum, upitah ja Huana Naći Kokoma, da li misli on da je njegovog druga, mestika Ernana Gonzalesa, mogao ubiti Vasko de Agilar. Da se Indijanac zbuni, da mu beše teško da imenuje ubicu, i reće samo da Ernan Gonzales nije digao ruku na sebe. Da se u mislima i nekakvom ćutanju Huan Nači Kokom vrati na nas razgovor, dodavsi na već izrečeno da će pre zgrešiti na nekom čoveku jaguaru nego na nekom iz našeg odreda. Vodić nije mogao lepo da objasni kakav je to stvor i zašto je pokušao da ubije njegovog saplemenika. Da iz njegove zbrkane priče shvatih samo da ovog čudnog vukodlaka Indijanci drže za jednog od najmoćnijih i najopasnijih demona, i da u udaljenim selima, u džungli, on često krade decu, odlazeći tamo noću; nemoguće je zaštititi se od njega, a još teže ubiti ga. Da, prisetivši se urlika divlje životinje koji me zabrinu, upitah Huana Nači Kokoma da li je to jaguar urlikao u okolini logora prošle noći, a ovaj odrićno odgovori. Da bi, prema njegovim rećima, urlik obićne divlje maćke on uspeo da razlikuje bez problema i bez bojazni da će pogrešiti. Taj urlik što se zaću iz džungle prethodne noći podseti ga na rano detinjstvo, kada bi ga majka na takav zvuk sakrivala u najsigurniji ugao kuće i dobro zatvarala vrata, a otac izlazio s fenjerom napolje i sa posebnim omađijanim kopljem, koje je pogađalo ne samo ljude i životinje već i duhove. Da sam bejah sklon da mislim, ako se Ernan Gonzales nije sam obesio, pre će biti da ga je udavio Vasko de Agilar nego da ga ubiše indijanska božanstva. I da naredni događaji odrediše ko je od nas u pravu, ako u zabludi. Da smo čitav dan išli napred, ali ne odmakosmo puno zbog umora koji nas uhvati. I da pred kraj narednog dana, naš odred zadesi nova nevolja: dvojica vojnika, Francisko Balbona i Felipe Alvares, koji oslabiše više od ostalih, poćeše da buncaju i govore da pred sobom vide dve ogromne zastrašujuće figure, koje po njihovom mišljenju behu stražari nekakvog prolaza. Da ni ja, ni brat Hoakin, ni Vasko de Agilar, ni nas vodič, ne videsmo ništa slično, i zbog toga vojnicima beše naređeno da koračaju dalje zbog straha od okrutne kazne. I da se jedan od njih, Felipe Alvarez, povinova,

mada ga je Vasko de Agilar morao zbog toga išibati; drugi pak, Francisko Balbona, dade se u beg unatrag, uzvikujuči i moleći Presvetu Bogorodicu za pomoć. Da je on trčao izuzetno brzo, i nije bilo moguće zaustaviti ga, pošto se nakon nekoliko minuta sakrio več iza krivine sakba. I da se kroz tren otud začu zaglušujuča rika, od koje čak i meni zadrhtaše kolena, a u sekundi se prekide molitva Franciska Balbone, kao i zvuk njegovih koraka. Da Huan Nači Kokom zaustavi one koji htedoše da pritrče u pomoćFrancisku Balbonu, rekavši da se po sakbu može ići samo u jednom smeru - napred; povratak je nemoguč, i one koji uzdrhte proždiru demoni... Htedoh da prekinem prevod i predahnem već na tom odlomku gde je dnevnik predstavljao novog junaka hronike, koji se, sasvim moguće, sada krije ispod mog prozora. Ali, u nadi da ću naleteti na makar još jedan pomen čoveka jaguara u sledećim redovima, pređoh još nekoliko pasusa. I tek su me poslednje reči, signali za uzbunu koje mi je ostavio autor, oborile s nogu i primorale da se odvojim od knjige. Ne znam u kom je tačno trenutku - da li kada sam prvi put ugledao ove stranice i pristao da ih prevodim, ili već kasnije, kada su mi dali do znanja koliko je ozbiljna igra u koju sam se upetljao i predlagali da odustanem od učešća u njoj - moj posao počeo da se pretvara u moju strast, u moj život i njegov smisao, u belim kamenom popločan majanski sakb, koji me vodi ka nepoznatom cilju i crpi moju snagu svakim načinjenim korakom. Da li je pisac dnevnika shvatao da će knjiga koju je sačinio posedovati magijsku moć, poput kraka mitskog džinovskog Krakena*( Morsko čuđovište iz legendi, navodno videno kod Irske i drugih zemalja na severu. Opisivan u vidu kolosalne lignje ili hobotnice, dug (sa kracima) 2.363 metra, prema legendi, potapao brodove; prim. prev.) obmotavajući neopreznog čitaoca i potapajući njegovu bledu stvarnost u markesovski prezasićenu bojama dubinu svog fantastičnog pripovedanja? Ili je sam autor svoju tvorevinu obdario ovom moći? Nadao sam se da ću na kraju dnevnika naći odgovor na desetine pitanja koja se kao pčele u košnici rojiše u mojoj glavi. I on me je ohrabrivao, potpirivao vatru u meni, postavljajući između redova mamac obećanja, ali, namamljen njima, samo sam upadao u nove omče, koje su me još čvršće stezale, dok je iluzija obećanih odgovora ostajala negde na horizontu, ne razmišljajući o tome da se približi.

Međutim, možda je ovo kašnjenje sa iskrenim razgovorom bilo samo jedno od iskušenja koja su mi pripremljena. Prevazišavši razočaranje i prigušivši roptanje, uskoro dobih objašnjenja - ako ne za sve, ono za dosta proteklih događaja. Upozoravajući svoj odred da se ne vraća natrag po sakbu, Huan Nači Kokom se u stvari obraćao meni. Gledao me je u oči kroz pet vekova, kroz prašinu i buđ na knjizi, kroz industrijalizaciju, frojdizam i razvijeni socijalizam, kroz tone glupavih vikend-romana u papirnim koricama, o neverovatnim avanturama prsatih plavuša u južnoameričkim džunglama - kroz sve ono što je trebalo da formira moju sliku o svetu i mestu koje je u njemu zauzimalo indijansko pleme Maja. Kroza sve što je moglo da me primora da gledam na dramu koja se odvija kao na lakrdiju, da posumnjam u autentičnost ove priče, on me je umorno ali uporno posmatrao sa stranica boje peska, otirući znoj sa čela, i ja shvatih: upravo su meni upućene njegove reči o uzdrhtalim dušama kojima je suđeno da ih rastrgnu demoni. Kasno je da se povučem. Negde u daljini iza mojih leđa s praskom se zatvoriše vrata od kojih je i počeo moj silazak u ovo podzemlje. Zaigravši se, ignorisao sam upozorenja, kojih je dnevnik bio prepun. I sada, ako je verovati Huanu Nači Kokomu, jedini spas beše u tome da nastavim započeto putovanje. Ipak, pre kraja kratke pauze i sekući svojom mačetom zapletena majanska sujeverja i intrige braće franjevaca dostojne jezuita, ponovo se strmoglavce bacivši u šumu zamršenih starošpanskih participa, odlučih da malo bolje proučim svog novog protivnika. Ko je taj čovekjaguar? Kumerling samo bespomoćno sleže ramenima. U poglavlju „Religija i mitovi Maja“ za ovog avanturistu je stajala samo primedba da su primarna božanstva iz majanskog panteona imala nekoliko obličja i imena, takođe da su imali dvojnike i antipode, zbog čega se Evropljanima koji nisu zalazili u detalje činilo da postoji bezbroj domorodačkih božanstava. Kao primer je naveo par crteža bogova krišom preuzetih iz nečije ozbiljne monografije, među kojima sam prepoznao zaštitnika nauke i pismenosti - Izamnu, neizostavne Čakove, takođe boginju Meseca Iš-Čel. Čovek-jaguar, kao očigledno veoma istaknuta figura u majanskoj mitologiji, bio je pomenut, ali samo usputno, među ostalim demonima i demijurzima. Smatrajući da je za prosečnog čitaoca i ovo sasvim dovoljno, Kumerling je, u svom karakterističnom sklerotičnom maniru, skočio na drugu temu. Ništa drugo nisam ni očekivao od njega. Preostalo je da se

nadam da E. Jagonijel neće propustiti priliku da na tako svetlom primeru prodemonstrira zapanjenoj publici čime se razlikuje prava magija od pijačnog šarlatanstva. Dakle, on neće dozvoliti sebi da ignoriše takvo zanimljivo stvorenje. Bio sam praktično siguran u uspeh, polazeći u potragu za čovekom-jaguarom pravo u rečnik. Pod „Č“ ga, naravno, nije bilo. Prikrio se na slovu „J“, baš ispod reči „Jaguar“, izdvojen istovremeno i masnim i iskošenim slovima: „čovekjaguar (mit). - str. 272-275“. E to je uspeh! Odjednom tri stranice pune skrupulozno sakupljenih podataka, smelih hipoteza, a ako budem imao sreće, i ilustracija! 267, 269, 271, 277, 279... Čekaj, to nije moguće! Prvo sam mislio da sam u brzini preskočio traženo mesto ili da mi stranice slepljene od stajanja nepotrebno idu na živce. Zažmurivši i otvorivši oči kao da pokušavam da tako razbijem zabludu, vratih se na dvesta šezdeset sedmu stranicu i lagano, sistematski, pređoh ceo kratki put do dvesta osamdeset prve, gde, na svoj užas, otkrih sumoran portret Dijega de Lande, koji sam već video. Nedostajale su dve stranice koje su mi bile neophodne. One su izvađene iz toma na najpažljiviji mogući način, jednim idealno ravnim rezom. Tanušne trake papira - sve što je ostalo od dvesta sedamdeset prve do dvesta sedamdeset šeste stranice - svedočile su o tome da se ne radi o štamparskoj grešci već o zločinu s predumišljajem. Listovi koji su na isti način izvučeni iz druge knjige, ležali su na stolu pravo preda mnom. Bilo je nemoguće poreći: podaci koji bi mogli da budu neprocenjivi za mene, o zloglasnom majanskom vampiru, bili su uzeti iz knjige koju sam slučajno pronašao istom rukom koja mi je poturala nova poglavlja dnevnika na prevođenje. Da li su ove stranice izrezane iz Jagonijelovog rada pre nego što je dospeo u moje ruke? Ili su neznanci uškopili knjigu dok je stajala kraj odvoda za smeće, čekajući svoju sudbinu, kad sam je ja izdao? Verovatnije je ovo drugo; u tom slučaju, drugačiji smisao imao je i slučajni nestanak mojih prevoda prvih poglavlja. Na trenutak se osetih kao pacov kojeg je zarobio radoznali naučnik u složenom lavirintu, opremljenom specijalnim uređajima koji podižu i spuštaju vratanca, koja otvaraju nove prolaze, koji vode na slobodu ili u zamku, presecaju puteve za povlačenje, neprekidno menjaju šemu ovog lavirinta, unapred osuđujući na propast pamćenje prvobitne maršrute.

Ne, nisam sam trčao, kao sa amovima gledajući samo preda se, u njegove beskrajne staze; neko me je navodio, otvarajući i zatvarajući vratanca mogućnosti, doturajući važnu informaciju, uklanjajući sa scene likove čija je uloga već odigrana, kako bi me ponovo ostavio jedan na jedan s lavirintom. Dakle, izbor nije postojao, već samo njegova iluzija? I kakvo je bilo odredište te jedine maršrute koju su za mene iscrtali? Vratih se na Jagonijela. Uvučen u kovitlac svojih - nadam se, šizofrenih - otkrića i pretpostavki, umalo pomislih da će portret Dijega de Lande, materijalizujući se posred pre decenije izdatog naučnog rada, početi potpuno prirodno da luta njegovim stranicama, pojavljujući se u poglavlju na koje treba da obratim posebnu pažnju. Ali ne, jukatanski biskup je bio, čini se, sasvim zadovoljan svojim pređašnjim raspoloženjem. Pasusi posvećeni čoveku-jaguaru pre krađe su prosto stajali zajedno s beleškama o prinošenju ljudskih žrtava, koje je autor uključio u deo „Verovanja i obredi Maja“. Međutim, sada mi je već bilo teško da prosudim na šta je tačno biskup upozoravao čitaoca. Najcrnje od svega beše što još uvek nisam mogao da povežem u celinu sve pojedinačne događaje od kojih se slagala - istovremeno sada i u šesnaestom veku - ova čudna i sve sumornija priča. Možda bih i sam uzeo u njoj aktivnije učešće da su mi pravila unapred poznata. Sada mi nije ostalo ništa drugo do da slušam savet Huana Nači Kokoma i, savladavši iskušenje da jurnem natrag, ponovo se priljubim uz arijergardu*( Odstupnica; prim prev.) španskog odreda. Da nekoliko stotina koraka dalje od mesta gde od nas otide u svoju smrt Francisko Balbona, ugledasmo dva manja idola istesana od kamena - svaki od njih jedva mi beše do pasa; ali izgled ovih kamenih kepeca beše previše surov, oči buljave, a usta puna ogromnih očnjaka. Da se Felipe Alvarez, ne stigavši ni na dvadesetak koraka od njih, i ne gledajući u bozanstva već visoko iznad njih, toliko prestravi, da izgubi moć govora i pomokri se. Da ga udarajući i šutirajući, Vasko de Agilar provede mimo tih idola, savladavši njegovo najsnažnije protivljenje. I bez obzira na nežno ophođenje i anđeosku smirenost kojom se obraćao nesretniku brat Hoakin koji se staraše o njemu, ovaj Felipe Alvares više ne dođe sebi. Da se od svih zvukova ćulo mrmljanje, na usnama su mu neprestano bile bale, a oči behu širom otvorene i zagledane u prazno.

Da naredne noći na odmorištu Felipe Alvares beše ubijen udarcem kame u srce. I da ne beše utvrđeno ko počini ovaj zločin; to nikom i ne beše želja, pošto je svojim neprestanim mumlanjem nesretnik u sve unosio tugu i strah, da i ja i ostali bejasmo u dubini duše zahvalni njegovom ubici. Da naš vodić, Huan Naći Kokom, verujući mi više nego ostalima, reće nakon toga da je među nama čovek koji zna o cilju našeg pohoda bolje od njega samog. Da ovaj ćovek mogaše da dokrajći Felipea Alvareza, postupajući prema svojim tajnim pobudama. Da tada nisam shvatio o čemu vodić razgovara sa mnom, ipak dobivši novu mogućnost, odlučih da ponovo pokušam da doznam šta o toj svrsi zna sam Indijanac. Da se ovog puta on ne opiraše i samo se uverivši da nas drugi ne slušaju, ispriča mi zapanjujuće stvari. Da se, prema njegovim rečima, nedaleko od mesta zvanog Kalakmul, kuda je verovatno i vodio sakb, nalazio drevni hram, u kom je bilo malo skrovište najtajnijih knjiga njegovih predaka. Da mu je o tom hramu pričao deda koji je živeo s njima, te da se u njemu čuva i neki rukopis koji uobičajeno zovu Hronika budućnosti, pošto vek po vek ona otkriva budućnost Maja i ćitavog sveta i proriče njegov neminovni kraj, navodeći tačan dan kad će se nebesa obrušiti na zemlju. Da taj rukopis opisivaše i znakove po kojima beše moguće odrediti Apokalipsu koja se bliži, kako bi se posvećenima dalo vremena da izveste ostale Maje o unapred predodređenim događajima, ostavivši tom narodu dovoljno vremena za molitve i ostale potrebne pripreme. Da je ovo znanje tajno, i tajnu ovu čuvaju ljudi, demoni i bogovi, na ravne časti. I da je ovo znanje prokleto, kao što su prokleti i svi upućeni u njega. Da je, po rečima vodiča, on sam slušao o njemu, pošto je njegova majka pripadala staroj lozi, čiji najugledniji sinovi vladahu u prošlosti svim ovim zemljama, i da carska krv teče i njegovim venama. Reče i to da u detinjstvu u njihovoj kući življaše neki starac, kojeg je tada smatrao za svog dedu, i da ovaj starac ne radiše ništa u kući, već se samo igraše sa dečakom i pričaše mu priče, tražeći da ih ovaj upamti. I da jednog dana starac pređe prag, i da se više nikad ne vrati. Da mnoge njegove izmišljotine Huan Naći Kokom uspe da zapamti, među njima i priću o hramu u Kalakmulu. I da je razmišljao o značenju ovih priča i doseti se tek decenijama kasnije.

Da kada ga upitah zašto nije želeo da mi o tome kaže ranije i govori tek sada, odgovori mi Huan Naći Kokom da mu vreme istiće i da će uskoro krenuti na put u podzemni svet; ja sam, po njegovom shvatanju, bio taj čovek kome je trebalo da prenese ovu poruku. Da mnogo toga, odlazeći iz Manija u pohod, on još nije sam znao, ali da mu se otkri u putu, kroz snove i priviđenja. Da je i sam vođen nevidljivom rukom, zato je i branio vodiča od ubica i od besa drugova. Da će mi se ta poruka jednog dana razjasniti, i da ću imati obavezu da je prenesem dalje...

La Revelacion Moram da priznam da nikako nisam odmah uspeo da shvatim pun smisao pročitanog, zaista svemirske razmere opisanih događaja u dnevniku i opseg starih mehanizama koji ih pokreću, nagrizeni hiljadugodišnjom rđom. Postepeno gradeći klimavu kulu razumevanja onoga što se sa mnom događalo, ipak nisam bio spreman da se odreknem zanimanja skromnog zidara, koji slaže cigle zabranjenog znanja jednu za drugom, kako bi, okrznuvši sada već pogledom jednog arhitekte sve iscela, video u njima konture budućeg zdanja. Sada su skoro sve cigle ispečene i ležahu kraj mojih nogu, preosta samo da se svaka od njih postavi na svoje mesto i još da, popevši se na balkon izgrađene bašte, pogledam svet sa nove, ranije nedostupne visine. Međutim, ja sam iz nekog razloga odugovlačio taj trenutak, dajući prednost i uživajući u mešanju rastvora i po stoti put ravnajući već postavljeno kamenje. Bilo je opuštenije gledati samo sebi pred noge nego se zamisliti na kraju, kuda će me odvesti put koji sam izabrao. I mada je autor dnevnika, izgubivši veru u moju pronicljivost, već prešao s laganih aluzija i rebusa na popularna objašnjenja, nastavih da krijem glavu u pesku i pravim se da svejedno ništa ne razumem. U prvi mah prosto su me ispunili sreća i ponos: pa ja sam, očigledno, dostojanstveno odoleo svim iskušenjima, i napisavši izveštaj ipak odlučio da podignem veo misterije sa njegove glavne zagonetke. Sada mi je bilo jasno: nisu tone zlatnog nakita, niti drago kamenje privlačili Dijega de Landu, nije zbog pronalaženja izgubljenog majanskog blaga jukatanski biskup prineo na žrtvu džungli desetine španskih konkistadora. Ne, on je želeo da poseduje mnogo vrednije blago: upravo je drevni rukopis bio magijski artefakt, u svakom slučaju, franjevac je morao u to da veruje. Dobijanje na raspolaganje najtajnijeg predskazanja majanskih sveštenika, prikriveno drskom operacijom lažnog lova na veštice - eto šta je zamislio biskup manastira Sv. Antonija. Može biti da mu je o ovoj izgubljenoj hronici bilo poznato nešto čega se indijanski vodič nije setio, bez obzira na svoja otkrića. U svakom slučaju, te snage koje Dijego de

Landa nije škrtario da pošalje na ekspediciju u Kalakmul (poverih Huanu Nači Kokomu, koji je smatrao da se odred kretao upravo tuda), behu dovoljan dokaz važnosti misije poverene autoru izveštaja. Zašto? Mogao sam da se prisetim samo jednog razloga. Vlast! Predskazanja buduče Apokalipse nisu bila ni u kom slučaju jedini podaci sakriveni u hronici. Verujući da bi mogao da učestvuje u tajnama budućnosti, biskup De Landa se nadao da će dobiti odgovor na mnoga pitanja koja se tiču i španskog osvajanja Jukatana, i predskazanja za čitav svet. Štaviše, priča o oduzimanju rukopisa mirisala je i na politiku: vlasnik jedinog tačnog proročanstva voljan je da ga otkriva deo po deo ili u celini, opravdano ili ne, da ga tumači po sebi odgovarajućem ključu, manipulišući Indijancima, koji su mu bespogovorno verovali. Da li se može izmisliti moćniji instrument za potčinjavanje buntovnih nevernika od ostvarivanja monopola na tumačenje njihovog svetog pisma? Prekinuvši naredno poglavlje na rečima koje bude radoznalost čitaoca i raspaljuju njegovu maštu, onaj ko je pisao dao je na znanje: priča nije završena. Mada u poslednjem odlomku koji sam pročitao i nije bilo direktnih indicija da je sadržaj rukopisa kasnije postao poznat autoru dnevnika, meni se nekako činilo da su stvari upravo tako stajale. Od današnjeg dana sam prosto morao da je pročitam do kraja. Moji doživljaji su već odavno izašli iz okvira zabavne avanture iz fotelje, prizvane da ulepša rutinu mojih radnih dana, ali tek sad počeh da se dosećam zašto je tako narastao ulog u ovoj igri. Ako sam zaista bio na pragu otkrića jedne od najvećih tajni drevnih Maja, da li sam mogao zajedno sa konkistadorom koji se probio do Kalakmula da čujem predskazanja predviđena samo za odabrane i - ko zna? - možda da bacim pogled kroz koprenu vekova ne samo u prošlost već i u budućnost - da li sam imao pravo da se povučem? Konačno, povlačenja nije bilo kod mene, makar zbog toga što ni sam ne bih pristao da se vratim u svoj običan život. Život? Zar se ovom čudesnom, velikom rečju može nazvati moje žalosno životarenje od prevoda do prevoda, koji su mi omogućavali da kupim još hrane i platim račune za vodu i struju i za šta još? - jednostavno da bih premostio do narednih prevoda, do penzije, do smrti. U detinjstvu sam više voleo da čitam knjige o mornarima i kaubojima nego da šetam po dvorištu s komšijskim dečacima - ne znam da li zbog svoje bolesne stidljivosti, ili zato što su mi podizanje prerijske prašine

konjskim kopitama i odbrana trošne tvrđave od crvenokožaca izgledali mnogo zanimljivije nego da gađam iz praćke tuđe prozore i dajem nesrećnim mačkama lutalicama injekcije kolonjske vode „crvena Moskva“, čime su se zabavljali dvorišni huligani. Prošlo je više od trideset godina - i šta se izmenilo? Fenimor Kuper i Žil Vern su i dalje zauzimali počasna mesta na mojim prašnjavim policama za knjige. Ovo je već bila skoro formalna čast, poput one kojom udostoje veterane koji odu u penziju - za okrugle godišnjice ih propisno ukrašavaju bleštavim medaljicama od jeftinih legura nikla, ali njihove savete već niko ne sluša, a njihova sećanja na davne vojne podvge smatraju lovačkim pričama. Ja sam ih prerastao, što ne znači da mi je postalo prijatnije u realnom svetu i da sam kao odrastao davao prednost drugarskim pijankama, karijeri i udvaranju ženama - svemu čime bi trebalo da se bave u slobodno vreme muškarci koji čvrsto stoje na zemlji. Ne, kao i pre, očajnički sam se trudio da se sakrijem u izmišijenim mikrosvetovima koji su nastajali prilikom čitanja, i dobijali lažnu veličinu kao kartonske figure sa stranica takvih specijalnih dečjih knjižica. Samo u Vernove mikrosvetove nisam hteo više da verujem: sada sam i video da iza njhove obojene površine nema ničeg. Ipak je vredelo da se uhvatim u koštac sa pričom i španskim dnevnikom, tako istinitim, tako originalnim, da čitav svet oko mene poče da izgleda kao neubedljiva kartonska dekoracija. I zaronjenom u magičnu realnost dnevnika, povratak u vlastiti bledi, prizemni svet beše mi nezamisliv. U društvu nemilosrdnih konkistadora zarasiih u bradu sada mi je bilo lakše nego sa čudom sačuvanim malim brojem prijatelja s fakulteta. Rado sam delio sa Špancima sve nedaće na njihovom pohodu i nisam bežao od opasnosti koje su rikošetirale i po mom životu. Poverovao sam u njihov cilj, nakon čega je postao i moj. Zajedno s njima sam se borio za otkrivanje pravih ciljeva ekspedicije i imao sam čast da ih saznam među prvima. Poslednji odlomak sam morao da ponovo proučim najmanje tri puta. Osećao sam se kao turista iz provincije koji se besomučno dugo treskao u starom rašrafljenom autobusu, prateći preplanulog žilavog vodiča, pentrao se uskim i klizavim stazama, sve na svetu proklinjao i zažalio što je naseo na reklamna obećanja turističke agencije, ali se ipak popeo na neki zavetni vrh. I eto, vodič nam dozvoljava da se zaustavimo i predahnemo, a sam sa zagonetnim osmehom odmiče razbokorene grane i pred tobom se pruža tako

neverovatan vidik, da oduzima dah, izgubljen si i ne znaš na čemu da zaustaviš pogled, a u lice duva hladan vetar, sušeći znoj, otklanjajući umor i osvežavajući percepciju. Prožima te osećaj sopstvene prolaznosti, krhkosti, ništavnosti u poređenju sa spokojnom, gotovo večnom grandioznošću ovoga što vidiš pred sobom. Zatim ćeš pokušati da zarobiš i staviš u zlatan kavez makar delić ovog iskustva, da napraviš fotografiju. Uzimaš svoj jeftini idiot fotoaparat, podešavaš ga i rasejano shvataš da objektiv hvata samo majušni pravougaonik bezgraničnog prostora koji se raširio pred tobom. Bespomoćno prebacuješ vizir s jednog detalja na drugi, ali šta vredi! - ovoj veličanstvenoj slici tesno je u tvom vidokrugu, a standardni format fotografija deset puta petnaest joj je toliko mali, da nema svrhe ni pokušavati da se u njega ugura. Uzalud sam pokušavao da uhvatim u vizir svoje percepcije čitavo grandiozno platno sa kojeg je slikar koji ga je stvorio na kraju strgao čaršav, izlažući ga sudu posmatrača. Obred inicijacije je završen, ali da li sam bio spreman da primim znanje koje mi se otkrivalo? Ubeđen sam da je samom autoru dnevnika bilo teško da poveruje u ono što čuje - a u to su vreme anđeli i demoni još slobodno šetali, nisu bili rezervisani samo za specijaliste za delirium tremens. Da je ovo znanje tajno, i tajnu ovu čuvaju ljudi, demoni i bogovi, na ravne časti. I da je ovo znanje prokleto, kao što su prokleti i svi upućeni u njega... Da će mi se poruka jednog dana razjasniti, i da ću imati obavezu da je prenesem dalje... Da je prenesem dalje? Zar nije dnevnik zbog toga i pisan, da bi se mišljenje i zaključci autora sačuvali i stigli do drugih? Da li stvarno nisam bio slučajni čitalac drevnih putopisnih beležaka, već primalac pisma, poslatog post-restant kroz vekove i preko kontinenata? Ova verzija se činila potpuno nestvarnom, fantastičnom, a ipak je jedino ona bila sposobna da izdrži kritiku. Samo je u njoj bilo mesta za čudne događaje koji su uzdrmali moj život poslednjih meseci. Ona ih je jedina objašnjavala i davala predstavu o tome šta sam morao da očekujem u budućnosti. Ali, razmišljajući o ličnoj privilegiji, i dalje nisam nikako razumeo zastrašujuće značenje svih redaka koje sam pročitao. Halapljivo zagrizoh ceo mamac, i ne osetivši čeličnu udicu na koju je bio zaboden. Ona je postala primetna tek pola sata kasnije.

Osluškujući udaljenu buku automobila i opadajući šum gužve koji se čuo sa Arbata, uzbuđeno sam koračao oko ovalnog trpezarijskog stola u velikoj sobi i pokušavao da objedinim sve što se sa mnom dogodilo u jednu celinu. Prema tome, uzmimo da je dnevnik koji sam prevodio, sa čitavim svojim avanturističkim lažnim sjajem, bio samo uvod, priprema za neka otkrića, proročanstva, koja se nalaze u kasnijim poglavljima. Pretpostavimo da je priča koja je opisana u njemu istinita i, tim pre, njene najčudnije delove treba shvatiti bukvalno, a ne kao neku metaforu. To jest, ako se pominju demoni koji čuvaju tajna znanja od radoznalih, u njih je bolje poverovati i poštovati upozorenje. Šta onda? Pokušah da obnovim celu priču od početka... ... Poslat u pohod po nekakve majanske knjige i idole, španski plemić zajedno sa svojim drugovima i slugama ispada marioneta u rukama daleko moćnijih sila, poput Krune ili Crkve, iako je sam isprva smatrao da upravo izvršava njihovu volju. Pošto ga nije izvestio o pravom zadatku ekspedicije, Dijego de Landa je dokazao da je igrao nezavisnu igru, čiji cilj i smisao behu jasni samo njemu samom. Budući jukatanski biskup opravdao je izdvajanje takvih značajnih resursa za toliko nejasnu misiju pod izgovorom opasnosti od pobune Indijanaca. Čak ako je takva pretnja zaista i postojala, intuicija mi je govorila da ju je De Landa iskoristio pre kao razlog za ostvarenje svojih sumnjivih planova. On ih je napravio mesecima pre događaja sa psom ključara koji ga je odveo do paganskih hramova u podrumima manastira u Maniju. Preko izvestilaca je saznao za postojanje nekakvog drevnog majanskog svitka sa sumornim i strašnim predviđanjima, koji onome ko ga poseduje daje bezgraničnu moć nad umovima Maja, nad sudbinom poluostrva, a možda i nešto mnogo veće. Da li je znao gde da traži rukopis? Iako su leteći odredi upućeni iz Manija u sve krajeve Jukatana, najveći se zaputio upravo u Kalakmul. Ostali su, verovatno, bili samo paravan, a uništavanje hiljada knjiga u grandioznom po svom divljaštvu autodafeu pokušaj da se prikrije nestanak najvažnije od njih. De Landa je hteo da poseduje svitak po svaku cenu, i konkistadori koji su izvršavali njegovo naređenje nisu se zaustavljali ni pred čim. Ni misteriozni nestanak i pretpostavka pogibije polovine odreda u čudnovatoj oluji, ni upozorenja preplašenih Indijanaca (planovi biskupa su nekako došli do majanskih starešina), ni napad svirepih dviljaka, ni