Dmitry Glukhovsky - Sumrak

epidemija močvarne groznice, ni otpor kojim je sama džungla, čini se, dočekivala tuđine - ništa nije pokolebalo njihovu rešenost. Da, vojnici su gunđali, ali komandiri odreda su sve nagoveštaje pobune gušili u samom začetku. Indijanski vodič je govorio da jedan od ljudi u odredu tačno zna kakav ga plen čeka na kraju puta, šta tačno treba tražiti, da bi se to zatim dostavilo biskupu, koji je nestrpljivo čekao novosti. I meni je još samo preostalo da isteram tog čoveka na čistac... Ali ako postoje samo sile koje streme da izlome pečat i saznaju zabranjeno, onda se, prema upozorenju Huana Nači Kokoma, moraju pojaviti i druge, koje im se suprotstavljaju, koje ta znanja čuvaju. Znajuči za to, da li je bilo moguće smatrati sve nedaće koje su se obrušile na ekspediciju samo slučajnostima, i odustati od traženja njihovog skrivenog značenja? Ne, nesreće, jedna za drugom, koje su desetkovale odred, nisu mogle biti ništa drugo do rezultat demonske ili božanske intervencije. Setih se te večeri kada pročitah poglavlje u kom su konkistadori, koji su tek nedavno krenuli u pohod, izgubili polovinu odreda koja je ostala da čuva logor. Jedina ilustracija u tom poglavlju - odbojna nakaza naslikana na samom kraju, na praznom delu lista, zove se čak. Čak je jedno od najmoćnijih majanskih božanstava. Da li su oluja, koja je osvetljavala slepo crno nebo razgranalim munjama i pljusak koji se spustio na džunglu, opravši sve tragove iščezlih ljudi i konja, možda psovke i suze boga kiše? Da li su i drugi sudbinski događaji imali tajne znakove, koje nisam mogao da odgonetnem zbog svoje neupućenosti? Učesnici ekspedicije su sebe doveli u opasnost čim su stupili na drum koji bi ih mogao dovesti do znanja koja je pomenuo Huan Nači Kokom... Znanja, koja verovatno sadrže napomene u poslednjim poglavljima... I dakle, dovoljno je bilo načiniti prvi korak po stazi koja je vodila ka njemu... Proviđenje mi je u ruke dalo papir koji je sve postavio na svoje mesto. Obično bih, ne razmišljajući ni sekundu, gurnuo u korpu za smeće račun koji bih dobio u agenciji prilikom predaje gotovog prevoda. Ali je on nekim čudom izbegao tu sudbinu, sakrivši se u zadnjem džepu pantalona i presedevši tamo nekoliko čišćenja. Ono što bi mi se juče učinilo kao komadič šugavog papira s nečijim neurednim rukopisom i razlivenim plavim pečatom, danas se pretvorilo u neprocenjiv dokument, upravo nalik na onu najobičniju, staru pločicu domina, koja prva pada i povlači za sobom hiljade drugih, otvarajući oku nove šare i šifrovane crteže.

Prevodilačka agencija Azbuka, i dalje rukom pisano: „Porudžbina izvršena, preuzeta. Isplaćeno 970 rub. 00 kop. Semjonov I.“ Zanimljivo, nalik jajetu, slovo I već je u meni budilo nemirna sećanja, ali z savijeno skoro na dva reda niže nije ostavljalo nikakve sumnje. Tačno sam znao gde sam video takav isti rukopis, predugo i previše pažljivo sam posmatrao te četiri reči, i one su plesale pred mojim očima sve do sada, kao utisnut poput žiga u mrežnjači neopreznog radnika zaslepljujući plamen na aparatu za varenje. „0ni idu za mnom.“ U panici ubačen na kraju jednog od poglavlja natpis olovkom, izbrisan i natopljen krvlju, napisan tom istom rukom koja mi je izdavala potvrde za urađene prevode u bivšoj dečjoj biblioteci. Sad sam shvatao ko je čitao dnevnik pre mene, kakva je obećanja video na pročitanim stranicama koja su ga primorala da mi otima trunke znanja ispred nosa i da pri tom skriva i njihov sadržaj i svoj rad. I znao sam kakvu je cenu za to morao da plati. Ipak je ostalo nejasno do kojeg je poglavlja uspeo da stigne službenik iz moje stare agencije koji se činio ravnodušnim, i šta je tačno razgnevilo naručioca ako je on stajao iza ubistva? Da li su se s njim obračunali pošto je on posegnuo za tuđim tajnama, ili je takva sudbina čekala svakoga ko je dotakao španski dnevnik? Eto baš na tom se mestu i srušila ona jedna domina. Stvorenja koja uništiše radoznalog službenika, koja se dočepaše, očigledno, i prvog prevodioca, bolest koja me je izmoždila, onostrani noćni gost, jauci jukatanskog šumskog đavola u mom dvorištu - sve su to bile karike istog lanca. Taj lanac je se spuštao u tamnu jamu, i za njega je bio prikovan čarobni kovčeg. Pokušavajući da ga dohvatim, sam sam izvlačio iz mraka kariku po kariku, i svaka naredna je bila gora od prethodne. Ponavljao sam sudbinu neimenovanog španskog oficira, zajedno s njim sam pravio svaki novi korak, izbegavajući nečiji rastući otpor, kao da sve više natežem nevidljivo uže, uporno se probijajući napred - sinhonizovano - on u šesnaestom veku, ja - u dvadeset prvom. Više nisam bio posmatrač, neprimetno za sebe postao sam deo ove priče, uletevši u nju do pojasa, i nastavljajući - sada već dobrovoljno - da ulazim sve dublje. Ono što se događalo sa mnom bila je samo senka, ponavljanje događaja od pre pet vekova. Ali možda i prvo i drugo behu odjeci, reinkarnacije nekakvih početnih otkrića, prvog prenosa Znanja, koje se desilo nezamislivo davno? Znanja, koje je na kraju lutalo od čuvara do čuvara - ponekad direktno, od učitelja do učenika, ponekad - preko

posrednika, nestajući tokom mnogo vekova i ponovo se vraćajući u naš svet iz ništavila, dovodeći za sobom mnoštvo demona i čudovišta... Iz pokolenja u pokolenje, iz ere u eru, od usta do usta, s pergamenta na papir, od rođenja Vasione - do njenog poslednjeg uzdaha, koji ono samo i proriče i opisuje. Ako tako stoje stvari, onda sam upravo sada prolazio obred posvećenja i u najskorije vreme treba da preuzmem na sebe obavezu zaštitnika - da postanem upućen u tajnu, da je čuvam do granica izdržljivosti, a zatim da pronađem naslednika kojem je mogu predati. Da li je bila predviđena nagrada za časno vršenje ove teške dužnosti? Ako su moćnici ovoga sveta silno želeli skrivene tajne u rukopisu, da li su i rukopisi obdarili nosioce svojih tajni vlašću i moći, kako je De Landa mislio? Avaj, teško... Franjevac nije mogao da zna sve. Ne verujem da se na pragu njegove kelije noću pojavljivao ćutljivi div: mnogima bi bilo dovoljno jedno takvo upozorenje da jednom za svagda prekinu lov na mitski rukopis. Ali eto, ja primih upozorenje i sada shvatih šta mi je ono proricalo. Natpis El conocimiento es una condena bio je još jedan deo mozaika, koji sam uredno položio jedan pored drugog: Da je ovo znanje tajno, i tajnu ovu čuvaju ljudi, demoni i bogovi, na ravne časti. I da je ovo znanje prokleto, kao što su prokleti i svi upućeni u njega... Događa se, kad praviš u mislima složene sheme, trudeći se da rasporediš na policama rasparene pojave i u njima pronađeš zakonitosti, vodeća logička nit kliza iz ruku i, dok je ne pronađeš iznova, sistem koji se dotad činio skladnim, odjednom izgleda kao gomila nepovezanih elemenata, od kojih je polovina - potpuno suvišna. Ili, previše se fascinirajući elegantnom varijantom rešenja, počinješ da zatvaraš oči za detalje koji pripadaju čitavoj konstrukciji; samo zato što za njih nema mesta u ovoj lepoj shemi, oni mogu da je opterete i onda treba postaviti na noge sve iz početka. Međusobno usaglasivši sve deliće priče s dnevnikom, nisam se setio samo jedne stvari: Šta ako je izaslanik De Lande uspeo da izvrši svoja naređenja? Šta ako, uprkos obećanjima indijanskog vodiča, drevni rukopis nikada nije dospeo u ruke autora zapisa, ali ga je otkrio drugi čovek, koji ga je dalje uspešno dostavio biskupu manastira Sv. Antonija u Isamali? Pa ipak se dogodio taj autodafe! U čemu se ogledao smisao toga ako se centralni deo komplikovanog, višeetapnog plana, kako mi je izgledala čitava intriga oko hronike, završavao neuspehom, i Dijego de Landa nije uspeo da dobije manuskript? Da li je moguće da je on stvarno položio ruke na njega? Po

svemu sudeći, to je moralo da izazove nekakve prelomne trenutke na njegovom životnom putu... Da li ih je bilo? Jeste, bilo ih je. Skandal sa autodafeom, poziv u Španiju, razrešenje s dužnosti i proces koji je pokrenut protiv njega na osnovu optužbi za prekoračenje dužnosti. A zatim - lično zauzimanje generala franjevačkog reda, čudesno oslobađanje od optužbi madridskog tužilaštva i trijumfalni povratak na Jukatan - kako bi ubrzo zauzeo upražnjeno mesto biskupa. Posle događaja s hronikom, on ne samo što nije pretrpeo gubitke već se još više uzdigao. Skeptici vele: biskup nije papa, čak ni kardinal, takve visine se u potpunosti mogu dosegnuti i bez pomoći više sile. Mada, ko je rekao da sam De Landa neizostavno želi za sebe papske regalije? Nije neophodno gledati svet sa balkona hrama Svetog Petra kako bi se uticalo na njegovu sudbinu... Ne, još je rano, prerano je da izvodim zaključke. Kao i pre, bila su mi potrebna nova poglavlja putopisnog dnevnika da bih konačno shvatio šta se dešava. Napolju je već bila duboka noć, ali uopšte mi se nije spavalo. I napolju i na stepeništu je bila mrtva tišina, ne napeta, ni tajanstvena, već obična, prazna. Osećao sam: šta god da me je pratilo sinoć u mom dvorištu, otišlo je, povuklo se, makar na neko vreme. Ali to me nije umirilo: bio sam previše uzbuđen zbog svojih poslednjih otkrića da bih zaspao. Tri i četrdeset... Kratkotalasne radio-stanice u ovim kasnim terminima puštaju samo lagani džez, voditelji ispunjavaju poslednje časove pre jutarnjeg programa. A ja sam odjednom tako silno poželeo da čujem poslednje vesti! Makar požare, ratove, makar pljačke, bilo šta realno, savremeno, bilo kakav pojas za spasavanje koji mi ne bi dao da sasvim utonem u rastegljivu lepljivu smesu drevnih hronika, mističnih podtekstova i sopstvenih nagadanja... Pritvorivši za sobom kuhinjska vrata za svaki slučaj, počeh da vrtim dugme za podešavanje radio-stanice, dok monotono zavijanje praznog etra, raščlanjenu klavirsku kišu i zamišljeni solo saksofona ne smeniše ljudski glasovi. „... naravno, Andreje Valerjeviču, ja se potpuno slažem s vama. Poslednji događaji ne mogu a da ne izazovu odredenu brigu, posebno kod onih naših slušalaca koji neprestano prate novosti. Stiče se utisak da se različite prirodne katastrofe događaju sve češće. Eto, uzmimo samo poslednji zemljotres u Pakistanu. Radi se, koliko smo shvatili, o stotinama hiljada žrtava, razaranja su ogromnih razmera. Treba li spomenuti nedavni

cunami u Jugoistočnoj Aziji, koji je odneo više od dvesta hiljada života. Ili uragane, koji jedan za drugim pustoše Sjedinjene Američke Države - koliko primećujemo, mnogo češće nego pre, i o tome svedoče izjave meteorologa. Nju Orleans, Hjuston, da ne govorimo o desetini manjih gradova, koji do danas ne mogu da se oporave od prethodnih naleta poplava, a prema prognozama, čekaju ih nove oluje. Pa i ja imam sledeće pitanje za vas: Mi, pri tom mislim na ljude koji prate vesti, stičemo takav utisak, a statistički je situacija realno uvek bila takva, ili ipak postoje nekakve globalne promene, povezane, recimo, sa efektom staklene bašte? Podsećamo naše poštovane slušaoce da su večeras gosti u našem studiju - Andrej Valerjevič Suzi, direktor Ruskog hidrometeorološkog zavoda, Marat Zinovjevič Gotlib, geolog, ekspert za tektoniku, i Sergej Kočubejevič Sajbu, upravnik Ministarstva za vanredne situacije. Molim vas, Andreje Valerjeviču...“ U neverici sam zurio u prijemnik. Zar u pola četiri ujutru ministar i direktor Ruskog hidrometeorološkog zavoda, umesto da budu u krevetu, učestvuju u nekakvoj popularnoj radio-emisiji o prirodnim katastrofama? Ne, to je nemoguće. Sigurno samo repriziraju neku staru emisiju... „Hvala. Smatram da globalne klimatske promene još nisu počele. Eto, uzmimo uragane, da, o kojima ste govorili, u Meksičkom zalivu, u SAD-u. Pa, zasad nema dovoljno osnova za priču o tome da su oni povezani, na primer, sa efektom staklene bašte. To jest, u budućnosti, ako se ispuštanje ugljendioksida u atmosferu ne prekine i ona nastavi da se zagreva, onda možemo očekivati, kroz dvadesetak godina, na primer, takav efekat, to je tačno. Kad je reč o zemljotresima, čini mi se da je to pravo pitanje za uvaženog Marata Zinovjeviča, pošto ovo nikako nije povezano s klimatskim procesima. To jest, ako vas zanima moje mišljenje, onda zasad nema reči o globalnoj tendenciji. Pre če biti da se pojedinačni događaji, prosto tako ispada, događaju jedan za drugim, i to je stalno na televiziji, pa se zato čini da više nije bogzna šta.“ „Dobro, onda, pređimo na vas, Marate Zinovjeviču. Cunami, zemljotresi, erupcije - da li prečesto slušamo o njima u poslednje vreme?“ „Često? Pa praktično sve vreme! I znate šta? Ovo je sve potpuno prirodan proces i pri tom je već solidno proučen. Jednostavno, tamo, u Aziji, odmah blizu obala Indonezije, događa se preklapanje tektonskih ploča. One, mislim na ploče, nalaze se u neprekidnom pokretu, i postoje dve tačke prelamanja. Jedna je u Atlantskom okeanu - tamo se razilaze, kao da se mimoilaze, i druga je, eto, baš ovde, u Jugoistočnoj Aziji, upravo ta. Otud, od tog

preklapanja, i zemljotresi i cunami. Šta još da vam kažem - ovaj proces toliko uzbrzava tok, da će region ostati seizmički nestabilan, tako da, ako nas sada slušaju ljudi koji su hteli da otputuju na odmor na Tajland ili Bali, neka uzmu u obzir i taj rizik. A uragani, poplave i ostalo - to ne spada u moj domen, za to je Andrej Valerjevič u pravu." „Hvala, Marate Zinovjeviču. Ako mi uvaženi gosti dozvole malu digresiju, hteo bih da ispričam svoj nedavni razgovor s jednim veoma poznatim ekologom, čije ime neću spominjati. On ima veoma zanimljivu teoriju, prema kojoj su cela Zemlja, čitav svet, takoreći sva bića i celokupna materija, neko nad-biće, možda to konačno, fizičko ovaploćenje boga, koje su ljudi uvek pokušavali da prihvate i zamisle. Sam čovek je, prema toj definiciji - kao jedan tip njegovih ćelija. A ljudska civilizacija - to je svojevrsni tumor na telu ovog superbića. Po pravilu, rak je neočekivana promena u ponašanju ćelija u ljudskom telu, zar ne? One počinju nekontrolisano da rastu, uništavaju ostale ćelije i tkiva, odašilju metastaze po čitavom organizmu, od kojih svaka treba da postane novi tumor, i sve je to potčinjeno primitivnoj, rušilačkoj logici širenja i uništavanja. Civilizacija je ista takva bolest, isti takav prekid u genetskom kodu ćelije, koji pretvara divnog tihog pustinjaka, apsolutno bezopasnog po ekosferu, u novi soj bića, u začetak budućeg tumora. Obolelo od civilizacije, čovečanstvo započinje buran posao, trpeći promene po istim principima po kojima se razvija kancerogeno oboljenje. Preteran i nekontrolisani rast stanovništva, metastaze epohe velikih otkrića i kolonizacije, Kolumbo i Vasko da Gama, Afanasij Nikitin, u najgorem slučaju. Pa i ova analogija, naravno, ide dalje i primenjiva je na industrijalizaciju, globalizaciju, seču šuma u Amazoniji i Sibiru, emisiju ugljendioksida u atmosferu, iscrpljivanje zaliha ruda, odliv toksičnog otpada u reke i okeane, eksplozije u nuklearnim elektranama i ostalo. A upravo sve nesreće i kataklizme su prosto posledica toga što je čovek već otrovao ovo živo nad-biće, i ono postepeno umire. Ta teorija je mizantropska, ali mora se priznati da ipak ima nečeg u njoj, zar ne? To, naravno, ne znači da i sam verujem u nju. I sada, vraćajući se na našu temu, pitanje za ministra za vanredne situacije - Sergeje Kočubejeviču, da li imate na raspolaganju tehničke resurse pomoću kojih se može sprovoditi monitoring opasnih prirodnih procesa, kako bi se predvidelo na bilo koji način, kako bi...“ Kod reči „predvidelo‘' pade mi mrak na oči. Odgovor ministra čak nisam slušao: prigušio ga je čudovišni tresak uz koji se u mojoj glavi

smestiše na svoja mesta tektonske ploče smisla. Na učestale kataklizme, koje prestaše da silaze sa prvih šlajfni novina i magazina, već počeh i sam da obraćam pažnju. Ali nisam uspeo da napravim vezu između podataka iz poslednjeg poglavlja dnevnika i informacija o prirodnim katastrofama koje uzeše maha, a i uplašio bih se. Iz nekog razloga postadoh ubeđen u to da su stradanja žitelja planinskih pakistanskih sela i prljavih siromašnih gradova direktno povezana s jedva preživelim stanovnicima indonežanskih ostrva čije su kuće i porodice odneli džinovski talasi. Njihovi uzvici i plač su odjeci krika očaja žitelja Nju Orleansa, koji su takođe izgubili krov i familiju, i izgubivši veru u najbolju vladu na Zemlji, poslednjim atomom snage svojim rukama branili ruševine od lopova. Svi ovi događaji su samo izgledali kao raspareni, i to što su se odvijali na različitim kontinentima i bili različiti po prirodi, samo je produbljivalo ovu zabludu. U stvari je postojala neka nit koja je povezivala sve ove šarene zakrpe u celinu, a igla kroz čije je uši ova nit provučena ni na sekund nije prekidala svoj đavolji posao, dodajući nove fragmente na platno koje se formiralo. I sad počeh da shvatam da u najskorije vreme ovi grčevi koji zahvatiše planetu neće prestati, već će, naprotiv, narastati i rasprostirati se na nove zemlje, koje nesreća dosad nije dotakla. Ugledavši u dvorištu svoje kuće uginule pacove, možeš sa gađenjem obići leševe, ili može da ti bude žao uginulih životinjica, ali u ovome se može jasno videti nagoveštaj približavajuće epidemije kuge. Dosad, čitajući novine ili siušajući radio, ili sam saosećao sa Meksikancima, ili sam umorno prelistavao dalje, nemajući snage da treću sedmicu prekopavam zajedno sa spasiocima u priobalnom pesku ostrva Java, izvlačeći otud naduvena tela domorodaca i turista, koja su ispadala iz ruku. Bez pomoći suflera koji mi je šaptao sa stranica stare knjige, nikada ne bih uspeo da čujem u odjeku pakistanskih zemljotresa, azijskih cunamija, američkih tornada i meksičkih poplava pretkoncertno naštimavanje truba Apokalipse. Već odavno sam ga pažljivo slušao, ali tek sad su me naučili da pravilno shvatam i odnosim se prema ovim vestima. Da nije kasno? I još pomislih da mi, ako mi i bude suđeno da postanem naslednik neznanog konkistadora i da dobijem od njega znanja o majanskim proročanstvima, verovatno neće uspeti da ih predam budućim pokolenjima. Zato što se ova predskazanja ne tiču neke udaljene tačke, jedva vidne kroz maglu budućnosti, već dana koje će dočekati većina od nas, pa očigledno i

ja. Da li se zbog toga zaoštrava sukob demona, ljudi i božanstava oko ovih starih stranica, koje voljom jedne od strana i dalje pripadaju meni? Kakva mi je uloga dodeljena u ovoj drami, napisanoj pre nekoliko hiljada godina, koja se tek sada približava svom raspletu? Ako ne mogu da postanem običan čuvar tajne, šta mogu još učiniti, i da li vredi da uopšte pokušavam da to učinim? Bez snage sam legao na krevet i zavukao se u sam ugao, smrvljen, poražen, nem. Ako bi se nad mojom glavom otvorilo nebo i neko mi se gromoglasno obratio, oslovivši me po imenu, manje bih bio potresen nego nakon ovoga što mi je putem aluzija otkrila ova čudna radio-emisija. Postepeno mi se vraćao sluh: ministar Sajbu je i dalje sporo brbljao o uspesima svog ministarstva. „... naravno, sve je pod punom kontrolom. Poslednjih godina, kao što znate, finansiranje Ministarstva za vanredne situacije se bitno povećalo. Dobili smo sredstva da obezbedimo kompletno funkcionisanje svih naših struktura. Vlada dobro procenjuje stepen opasnosti i spremna je da odreaguje. Naši spasilački odredi neprestano prolaze treninge i obuke. Ministarstvo će imati na raspolaganju najnovija tehnička dostignuća. Takve nesreće, kao zemljotresi, poplave, uragani, zasad se ne mogu blagovremeno predvideti. Ali mi sarađujemo sa vodećim naučnim institucijama koje rade na tome. Pripremljeni mehanizmi poseduju visok stepen mobilnosti i spremnost da stignu u ugroženo područje za manje od dvadeset četiri časa. U celini gledano, danas možemo da se izborimo praktično sa svakom vanrednom situacijom. I ako se na teritoriji Ruske Federacije budu dešavale takve prirodne katastrofe, poput onih koje se sada dešavaju u Aziji i Latinskoj Americi, mislim da se možemo izboriti sa situacijom kao naše strane kolege, a možda i bolje od njih“, hladnim vojničkim jezikom raportirao je Sajbu. „Hvala, Sergeje Kočubejeviču. A sada, poštovani slušaoci, imate mogućnost da postavite svoje pitanje ministru za vanredne situacije. Podsećam da je naš broj telefona...“ Bio sam siguran da je emisija snimljena i da se emituje sa trake i mahinalno uzeh slušalicu u ruke i dalje zanesen svojim mislima, veoma dalekim od toga što je govorio ministar Sajbu. Međutim, posle nekoliko dugih signala zvonjave u slušalici, nešto je lagano škljocnulo i nežan devojački glas me je upitao kako se zovem i odakle sam, a zatim reče da me uključuje u studio.

Ko zna da li je svemogući ministar isto kao i ja bio samo pešak u nebeskoj partiji koja se bližila kraju? Inače, koji ga je đavo naterao da se kasno noću, umesto da drema između beskrajnih letova po regionima ugroženim katastrofom, zamlaćuje radio-emisijom koja je išla zbog mene lično i teško da se mogla pohvaliti još nekim slušaocem? Ko je mogao bolje da mi odgovori na pitanje koje sam upravo formulisao, od glavnog činovnika u čijem su nadleštvu epidemije, nesreće, glad, uragani i zemljotresi? U tom položaju se osećala i elegancija i ironija igrača koji su sedeli za šahovskom tablom. Naklonih glavu, pokazujući da sam procenio ovaj mali zanimljiv manevar po zasluzi. Međutim, to je bio moj izlaz. „Tako, imamo prvo pitanje od našeg slušaoca iz Moskve. Izvolite, u programu ste!“ Nakašljah se, začuđeno slušajući kako se moj eho čuje iz zvučnika radio-stanice, oblizah isušene usne i tiho ali razgovetno izgovorih: „Recite mi, Sergeje Kočubejeviču, zar vam se ne čini da je sav vaš trud potpuno beskoristan, pošto se jednostavno bliži kraj sveta?“

La Condena Uprkos mojim očekivanjima, ministar se nije zbunio, začudio, i nije odbio da odgovori na tako apsurdno pitanje. Istim svakidašnjim tonom on reče: „Naravno, vlada ima podatke o tome. Inače, kakav bi imale smisao sve pripreme koje se sada vrše? Mi...“ „Šta je ovo? Šta se događa?!“, odjednom ga prekide glas voditelja. „Pa ovo je...“ Prenos se prekide, prijemnik tiho zašušta i isključi se. U kredencu tiho zvecnu čajni servis, iz kuhinjskog plakara počeše falš da pevaju tanjiri, lampa se zanjiha nekoliko puta kao dečja ljuljaška koja dobija zamah, i ugasi se. Malobrojna upaljena svetla na prozorima u kući preko puta se zatamniše, pregore girlanda uličnih fenjera u dvorištu, i sve uroni u potpuni mrak. Zveket sudova u plakaru dostiže neprijatan histeričan ton, pod pod nogama je konvulzivno zavibriralo, čulo se lagano šuškanje i nešto mi je padalo na glavu. Bilo je potrebno nekoliko sekundi da bih izvukao iz prašnjave ostave negde u uglovima sećanja novinske isečke sa zvučnim naslovom Enciklopedija ekstremnih situacija, koju je jednom objavio jedan od besplatnih moskovskih izdavača. Ona koja mi je bila potrebna nosila je naslov „Šta raditi u slučaju zem!jotresa“. Stati ispod rama od vrata: tu su optimalne šanse za preživljavanje, obećavao je članak. Uhvativši se za nožicu stola, umalo ga ne prevrnuh, udarih se u koleno i u mraku pokušah da napipam vrata. Ipak, nekoliko trenutaka kasnije sve je prestalo: fizički sam osetio kako je grč opustio napregnutu, napetu Zemlju; klaparanje tanjira i čaša se utiša, oživeli nameštaj se ponovo umiri. Još uvek se nisam odlučivao da ustanem, plašeći se da je zatišje samo privremeno. I tog trenutka se sa mnom dogodilo nešto čudno: da li od velikog umora koji mi se nakupio, da li od preživljenog šoka, padoh u dremež bliži nesvesti nego dremanju. U snu mi se ponovo iznenada javio moj pas, iako sam bio ubeđen da nakon svega što se dogodilo neću pobeći od lepljivih i zagušljivih priviđenja koja su poslali razljućeni majanski bogovi. Sećam se da mi je bilo neverovatno drago što ga vidim: trenutno mi je bilo dovoljno košmara

na javi, i san mi je davao retke trenutke duševnog mira. Ipak, sve je pošlo naopako: hteo sam, po običaju, da izađem s njim napoije, u šetnju po parku, da sirotan malo protegne šape koje se ukočiše za sve ove sedmice koliko nam ne dadoše da se vidimo, ali je on momentalno odbijao da me prati ka stepeništu. Ma koliko da sam ga nežno dozivao, čim bih krenuo ka vratima, nije ustajao sa svoje prostirke u kuhinji, priljubljivao se za pod i uplašeno cvileo, a kada sam pokušao da ga podignem na silu, počinjao je tiho da reži i kezi zube. Iznenađen njegovom tvrdoglavošću, nekoliko puta sam prilazio ulaznim vratima i gledao kroz špijunku - na stepeništu je sve bilo tiho. To je bilo čudno i neobično: za života, pas nije nikad propuštao priliku da izađe u šetnju, čak i ako se upravo vratio spolja. Čak nekoliko dana pre nego ga je bolest protiv koje sam zaboravio da ga vakcinišem oterala u grob, on je slabo mahao repom i silio se da stane na raširene šape kada bi pored njega neko neoprezno izgovarao reč „šetnja“. I naravno, nijednom se nije desilo da bi odbio takav poziv u mojim snovima. Jednom mi je poznanik koji se bavio lovom poklonio krzno risa kojeg je nedavno ulovio negde na Dalekom istoku. To krzno je bilo kod mene u kući tačno dva sata: ako bi ga samo pogledao ili osetio njegov miris, moj pas bi dobio takav napad panike, da sam odlučio da više ne mučim sirotu životinju. Obično uravnotežen i ćutljiv, on se ukoči na pragu sobe, gde bacih lovački trofej, i poče da laje iz sve snage. Nije zaćutao ni na sekund u toku ta dva časa, dok nije potpuno promukao, a pri tom ga je tresla groznica kao da je imao strujni udar. Seter je, kako sam već pomenuo, lovačka rasa, ali ja nikada nisam odlazio iz grada na duže, i on nije uspevao da vidi divlje životinje; međutim, zahvaljujući sećanju ostavljenom u nasleđe hiljadama pokolenja setera, on je nepogrešivo prepoznao risa po mirisu. Krzno sam morao da vratim uz izvinjenje, a sa psom još veoma dugo da gladim odnos: nakon ovakvog trika s moje strane, odnosio se prema meni sa razumljivim nepoverenjem. Sve ovo pričam zato što, vrativši se u snu od ulaznih vrata u kuhinju, zatekoh prizor veoma sličan tom davnom događaju: pas se ukočio, zavukavši se u ugao, dlaka na leđima mu se nakostrešila, šape su se tresle, a čeljust se otvarala i zatvarala, odajući samo jedva čujno cičanje. Pogled mu je bio prikovan za prazan prostor nedaleko od mesta na kom sam stajao. Mora biti da je video nešto što moje oči nisu... Mnogo strašnijeg grabljivca

od sibirskog risa, takvog da je mogao da ga zaplaši i posle smrti... I tek kada se okretoh ka psu, izgledalo mi je da sam bočno okom zakačio nekakvu nejasnu poluprozračnu senku, koja se lagano približavala sve bliže i bliže... Tad je pas, konačno, uspeo da zalaje, i priviđenje se raziđe kao gust deo magle, rasturen naletom vetra. Prenuh se i sedoh, gledajući kroz noćnu polutamu u hodnik, u ono isto mesto u koje pre nekoliko sekundi beše zagledan moj pas. I još nekoliko dugih trenutaka me nije napuštalo osećanje da tamo nekog zaista ima, i da otud on, ili ono, takođe neprestano gleda u mom pravcu, ali ima jedna razlika: ja sam slep, a ono me vidi... Taj san me je neprijatno iznenadio i još dugo mi nije izlazio iz glave. Prvo, nisam očekivao takav nevaspitan napad indijanskih duhova na moju svetinju nad svetinjama, tako drzak upad u moj tajni odušak. Kao drugo, učešće mog psa u ovom ružnom košmaru na čudan način mu je davalo na istinitosti, ukazivalo na ozbiljnost situacije. Prvi put je za sve ovo vreme preplivao Letu kako bi me upozorio na opasnost, i nisam imao pravo da se oglušim o njegova upozorenja. * * * „Dmitrije Aleksejeviču, jeste li kod kuće? Jesu li i vama isključili svetlo? Je l’ ovo zemljotres? Kakav užas! Dmitrije Aleksejeviču...“ Prigušen čeličnim vratima, na stepeništu se čuo susetkin glas - baš one koja mi je ovih dana prigovarala zbog nepristojnih natpisa pored mojih vrata. Oprezno, pipajući, pridigoh se, i polusavijen, ispruživši pred sobom ruke kao nadajući se da ću se ograditi od bestelesnih čudovišta koja su me vrebala, krenuh napred. Makar da je jedna živa duša u ovom carstvu tame! Ništa drugo sada nisam želeo više nego samo da vidim, da makar čujem pored sebe običnog čoveka, od krvi i mesa, da razmenimo koju reč, da komentarišemo događaje, prosto da osetim da nisam sam, da se sve ovo ne dešava samo meni... „Idem, idem! Prokleta struja, ništa se ne vidi“, umalo opet ne izgubih ravnotežu, bolno udarivši rame o ragastov. Papuče su ružno škripale, mrveći po parketu malter koji se odvalio sa plafona. Oči su se presporo navikavale na mrak, obrisi predmeta su se pojavljivali sporo, kao konture buduće fotografije na negativu potopljenom u rastvor. „Dmitrije Aleksejeviču, jeste li kod kuće?“

„Jesam!“, uzviknuh, ispetljavajući se iz omče telefonske žice. „0dmah ću vam otvoriti, Serafima Antonovna!“ „Jesu li i vama isključili svetlo? Je l’ ovo zemljotres?“ „U celoj zgradi je isključeno, i ne samo u našoj! Četiri stepena po Rihteru, minimum!“, otprilike bubnuh, kružeći rukama po tapacirungu i tražeći bravu. „Kakav užas! Dmitrije Aleksejeviču...“ Čik pokušajte da pronađete prekidač u mračnoj sobi - ma koliko da vam je mali stan i mada ste desetinu hiljada puta kliktali prekidač uključujući ili isključujući lampu, u mrklom mraku ne uspevate iz prve da ga napipate. Isto je i sa bravom, prokleta bila... „Dmitrije Aleksejeviču, jeste li kod kuće?“, ponovo iza vrata upita zabrinuto susetka. „Jesam, jesam, kod kuće sam!“, uzviknuh, ljuteći se na nju - zbog njene iznenadne gluvoće (a koliko sam samo puta video kako prisluškuje susede, približivši uho na tuđu špijunku, unevši se toliko da čak nije primećivala kako se penjem uza stepenice!) - ili na sebe, zbog svoje trapavosti i tromosti. „Jesu i vama isklj učili svetlo?“ Zabrinuto? Ili istim tonom kao i prvi put? Koji đavo... Zaćutah i prislonih se na tapacirung od vrata, osluškujući. „Je l’ ovo zemljotres?“ To nije bila pretpostavka, predosećaj, niti sumnja - u mene, prosto kao u prazan sud da nališe neku gustu ledenu tečnost. Njen sastav je bio pedeset posto trenutnog poimanja događanja sa pedeset posto nekontrolisane želje za momentalnim bežanjem, skrivanjem gde bilo - u plakaru, iza kreveta i drhtanje u nadi da će opasnost proći ne nanevši mi ozbiljne povrede. „Kakav užas! Dmitrije Aleksejeviču...“ Na kraju ne uspevši da okrenem ključ, odskočih unatrag i počeh da se povlačim u kuhinju, slušajući kako onaj koji se pritajio na stepeništu stalno iznova pušta svoju jezivu ploču. „Dmitrije Aleksejeviču, jeste li kod kuće? Jesu li i vama isključili svetlo? Je l’ ovo zemljotres? Kakav užas! Dmitrije Aleksejeviču... Jesu li i vama isključili svetlo? Je l’ ovo zemljotres? Kakav užas! Dmitrije Aleksejeviču... Jesu li i vama isključili svetlo? Je l’ ovo zemljotres?“ Vreme ide sve sporije... Napolju se čuje tihi neprijatni škrgut, kao da neko pokušava da spoljašnju gvozdenu oplatu izgrebe ekserom. Zatim ovaj

zvuk postaje snažniji, uporniji. „Kakav užas! Dmitrrr...“, napukli susetkin glas odjednom prerasta u zverinju riku, i tu na vrata se obruši tako snažan udarac, da su zvonila kao manastirsko zvono, a s plafona je ponovo padao malter. Ja padam na pod i na kolenima puzim, proklizavajući u prašini, u kuhinju, sa željom da postanem nevidljiv, majušan, da se pretvorim u bubašvabu, kako bih se zavukao u pukotinu iza lajsne - možda ipak ne bi uspeli da me tamo dohvate... „Dmitrije Aleksejeviču!“ Novi udar; čelična ploča ječi, uskoro će popustiti pred ovim neljudskim pritiskom i izleteće iz okvira, sipaće varnice, poleteće metalni opiljci i ovaj stvor će mi uleteti u kuću... „Jeste li kod kuće?“ U čelik kao da je udarao ovan za probijanje zidina, zaglušujući sluh od buke, pod se njiše; zatim nastupa zatišje od jedne sekunde, i ja uspevam da čujem svoj šapat: „molim vas, molim vas, molim vas...“ - a on tačno za to vreme uzima kratki zalet, da bi ponovo obrušio svoj gigantski trup na moja vrata. „Jesu li i vama isključili svetlo?“ I odmah, klik - režanje, koje ne može proizvesti nijedna od poznatih mi životinja - zapovedničko, razjareno, zaglušujuće. Od njega zastaje dah - ne kao u knjigama već istinski - tako da ne uspevaš da udahneš vazduh, tresu se ruke i kolena kao epileptičaru, a na dnu stomaka postaje mokro i vrelo. „Je l’ ovo zemljotres?!“ Tad poče da slabovido žmirka sijalica, kao da sama nije navikla na sopstvenu svetlost, tako jarku nakon dugih minuta provedenih u sumraku, zatim se nakašlja radio i nejasno, kroz smetnje, kao slučajno uhvaćen na neprijateljskoj liniji domaći „Sovinformbiro“, izveštava: „... u pojedinim područjima su zabeleženi prekidi u snabdevanju električnom energijom. Prema poslednjim podacima, snaga podzemnih udara iznosi više od pet stepeni Rihterove skale. U regionima Odincovo, Strogino i Mitino delimično se srušilo nekoliko montažnih četvorospratnih zgrada. Ima nastradalih...“ Kroz staklo se vidi kako se pale svetla na prozorima susednih kuća, njihove mračne siluete sa gorućim tačkama podsećaju na kiklopsku perforiranu kartu u koju je neko stavio ogromni fenjer da svetli... Sedim na podu, sav beo od maltera koji je padao, umotavši glavu u jastuk sa divana, direktno ispod mene na podu se tamni sramotna fleka. Izgleda da se na stepeništu sve utišalo.

... Imao sam snage dovoljno samo za jedno pljuskanje pod tušem. I pored dva perjana jorgana pod kojima se ponadah da ću se sakriti od košmara i ugrejati, čitavu noć me je tresla jeza. Prenu me duga samouverena zvonjava na vratima: nekako sam pomislio da tako zvoni samo milicija. Napolju se već sasvim razdanilo, i to mi nije davalo mira. Zamotavši se u jorgan i žmirkajući, odgegah se da otvorim. Pod i nameštaj bili su gusto posuti malterom; izgledalo je kao da je u sobi padao sneg. Iznutra osetih hladnoću, kao da sam počeo spust sa vrha američkih brda - u ambis: juče je sve bilo stvarno. Na pragu je stajao, zurivši pravo u špijunku, oniži jak muškarac u dugoj kožnoj jakni - kineski model. Osetivši moj pogled, on se ogradi pokazavši crvenu knjižicu s natpisom „MUP“. Uzdahnuvši i kao unapred osuđen, otključah bravu. „Major Nabatčikov“, reče tako kao da je rekao „Ja sam Bond“. Shvatih da osećam prema majoru iracionalnu antipatiju. U narednim minutima on je učinio sve da je ojača. „Šta je ovo?“, upita on tonom kojim gazda preslišava mačora koji je obavio nuždu u papuče, pokazujući na spoljašnju stranu ulaznih vrata. Brišući znoj koji je izbio i već pretpostavljajući šta ću sad ugledati tamo, oprezno se iskradoh na stepenište i pažljivo pritvorivši vrata, pogledah ih. Bila su potpuno izgrebana dubokim brazdama, koje su izgledale baš kao tragovi nečijih ogromnih kandži, ako gledamo na otpor materijala kao na kvazinauku i pretpostavimo da orožnale ćelije mogu biti tvrđe od čeličnog lima. Ćutke raširih ruke, pokušavajući da dodam svojoj fizionomiji izraz obeshrabrenosti, kako bih time dobio još malčice vremena. Nisam mogao da smislim nijedno iole prihvatljivo objašnjenje za izgled mojih vrata, a i plašio sam se da lažem miliciju na prvom koraku. Nabatčikov izbi cigaretu iz paklice, škljocnu metalnim upaljačem i povuče dim ispitujući me pogledom. Oči su mu bile zle, duboko usađene, a teški čeoni lukovi dopunjavali su njihovu sličnost s osmatračkim otvorom na tenku. Ispustivši oblak čađi, major se okrete i pođe u napad. „Kako smo spavali?“, pljunu u belu prašinu. „Brinuo sam se. Tako je treslo“, požalih se. „A više ništa nite čuli? Možda uzvike? Neke čudne zvuke?“

„Napolju je, izgleda, neko vikao, ali ja nisam obratio posebnu pažnju. Jasno je, zemljotres. Vidite“, na moje je rame konačno sela muza i ja osetih plimu nadahnuća, „poslednjih dana sam loše spavao i juče odlučih da uzmem tablete za spavanje. Izgleda da sam preterao: čak kada je tresnulo nisam mogao da se nateram da ustanem iz kreveta, pošto mi je sve bilo kroza san. Dok se ne prenuh, uz vašu pomoć, živeo sam u nadi da mi se sve generalno pričinilo. Pio sam dimedrol“, precizirah za svaki slučaj. Major tad, zaklonivši svojim telom stepenište koje je vodilo dole, pođe unazad i grčevito proguta vazduh: na mezaninu se tamnela ogromna tamnocrvena mrlja, oivičena kredom. „Vaša susetka“, Nabatčikov klimnu glavom u pravcu mrlje, otresajući pepeo. „Raskomadana, grudni koš rasporen. Sočan detalj: nema srca. Da možda niste vi? Sala, šala“, dodade, ne opterećujući se osmehom. „Bože...“, obrisah rukom oči i tek tad obratih pažnju da sam i sam prekriven krečom; u grlu me zagrebe. Vrata susednog stana se odškrinuše i iza njih se pomoli još jedan operativac, visok, crnpurast, sa izraženom Adamovom jabučicom - spolja potpuno ni nalik Nabatčikovu, a istovremeno neverovatno zaličivši na njega. Pomislih da MUP i uopšte sve što u našoj zemlji ima u svom značenju anatomsku ironiju „organ“, mora biti da podvrgava auru svojih saradnika nekakvom žigosanju, usled čega nema potrebe da građanima pokazuju svoje legitimacije - oni to svakako osećaju na astralnom planu. „Ništa ne shvatam“, tiho se obratih majoru. „Vrata otvorena, stan netaknut. U prašini tragovi vode do izlaza. Ovde si sam sve video, imamo snimljeno sve to - otisci njenih papuča na stepeništu i ovaj trag po stepenicama, kad su je vukli. Više nema nikakvih tragova. Šta slušate, ovo se vas ne tiče!“ On zaškilji, gledajući me. „Onda ću se sad umiti, ako dopuštate?“ Vodu na česmi pustih u sasvim tananom mlazu, kako se ne bi zaglušili segmenti razgovora koji doletaše kroz otvorena vrata: što podseća... u cirkusu tigar rastrgnuo dresera... došao, još dok sam radio... ovo nije čovek... cirkus, telefonirati zoo-vrtu... pojedini bogati čudaci u stanovima drže...“ „... nema tragova... tetkini otisci su posvuda, a od onoga... samo evo kandže na vratima... Zašto kod njega?... nešto zna...“ Kad se, navukavši trenerku, vratih na stepenište, oni uspeše da se opredele za taktiku.

„Zasad vas nećemo više uznemiravati. Razmislite, napregnite sive ćelije. I dimedrol na kraju krajeva prestane da deluje. Telefonče svoje ostavite i zapišite naš broj. Zasad ne napuštajte Moskvu. I evo još nešto - stičemo takav utisak da su pokušali i vas da se dokopaju. Znate, ipak, kako se kaže - ’Mene čuva moja milicija’. Nemojte da mislite da je nama svejedno, i mi treba da podnesemo raport. I nama su dva nerasvetljena ubistva u istoj zgradi gora stvar nego jedno. Srećni praznici“, završi major, bacivši mi opušak pred noge. Zaključavajući, tužno pomislih da ni sam ne želim da nestanem iz Moskve, ali da ništa ne mogu da obećam. ... Nisu bili daleko od istine: to nije bio tigar već jaguar. Ali ipak nisam podelio s njima svoje pretpostavke, koje su prerasle u čvrsta ubeđenja. Čak ako njihov očvrsli mozak i uspe da ih shvati, i ako poveruju u moju priču - šta vredi? Službene instrukcije MUP-a ne opisuju načine borbe sa majanskim vukodlacima... Protiv njih su sigurno nemoćni čak i srebrni meci i druga narodna sredstva koja se spominju u evropskoj mitologiji. Opasnost je sad bila realnija nego ikad pre. Moja nesrećna susetka stradala je samo zbog toga što je prva izašla iz svog stana nakon zemljotresa, koji se dogodio istovremeno sa dolaskom čudovišta poslatog da me dokrajči. Moja avantura koštala je života nevinog čoveka i to je već bilo dovoljno da se zamislim da li imam pravo da je nastavljam. Na kraju, jednostavno me je bilo strah. Čas mi se činilo da sam već prešao granicu do koje je izbor bio moguć: kao da sam, stojeći na visećem mostu, hteo da se divim prizoru planinske reke koja je ispod proticala, ali se survah i sada me nosi bujica; čas sam sebi govorio da još uvek mogu da se povučem nazad, da se predomislim, odustanem, spasim se. Više nisam uspeo da zadremam, bez obzira što sam spavao samo nekoliko sati. Čitavo jutro sam proveo s metlom i krpom, čisteći podove i brišući prašinu sa nameštaja, čisteći stan od odvaljenog maltera tako temeljno, kao da sam istovremeno hteo da obrišem tragove zemljotresa iz sećanja, da bih i dalje mogao da zatvaram oči pred potpuno očiglednim dokazima mojih hipoteza, da izmolim oproštaj od demona i vratim se svom običnom životu. U trenutku kad je moj stan povratio pređašnji izgled (preostalo je samo da okrečim plafon), gotovo mi je pošlo za rukom da se stoti put dogovorim sa sobom da prekinem rad na knjizi. I tada u predsoblju ulagivački zapijuka telefon.

„Dmitrije Aleksejeviču?“, beše to glas mlade devojke. Ne znam zašto, ali odmah pomislih da je ona sigurno veoma lepa; takvu fascinantnu boju glasa imaju voditeljke jutarnjih programa na radiju. Njih sigurno posebno odabiru iz cele zemlje, poveravajući im složeni, odgovorni posao: da nežno i pažljivo poput minera bude neispavane, mamurne sugrađane. Ona još nije stigla ništa da kaže, ja sam već bio spreman da se složim sa svim. „Zovem iz prevodilačke agencije Akab Cin. Imamo za vas novi prevod. Da li biste mogli da dođete čim završite prethodni prevod? I molim vas, potrudite se da to učinite do trideset prvog, pošto ne radimo za Novu godinu, zbog rituala.“ „Dobro“, odgovorih mehanički. „Sjajno. Onda vas čekamo“, njen glas je zvučao prijateljski, skoro nežno, kao da sam okrenuo SOS telefon. Pola minuta nakon što je spustila slušalicu, slušao sam kratak ton zauzeća pokušavajući da se prisetim da li sam ostavio svoj kućni broj u toj čudnoj agenciji. Naravno, u današnje vreme se o svakom može naći bilo koja informacija, i sve... Ne došavši do jednoznačnog zaključka, vratih se u sobu, ubacih u „olimpiju“ novi list papira i počeh da prekucavam prevod poslednjeg poglavlja. Glava mi je bila blaženo prazna, nisam gubio vreme na sumnje i nedoumicu, i nakon svega nekoliko sati posao je završen. Tako sigurno i narkomani koji su doneli čvrstu i konačnu odluku da prekinu i počnu nov život, bukvalno u jednom trenu na to potpuno zaborave, i ne nailazeći ni na kakav unutrašnji otpor, kao mesečar po diktatu Meseca kreću iz mesta i idu po dozu. Oni ne razmišljaju ni o čemu ni kada ih već povuče u vrtlog slivanje slatkog zaborava; kajanje dolazi tek narednog dana, zajedno sa spazmom koji ih lomi. Priheftavši finalnu kopiju, odenuh se toplije i stidljivo pogledah kroz špijunku. Na stepeništu više nije bilo nikoga; ali zapečaćen susetkin stan, tragovi kandži i natpisi na mojim vratima, koje na kraju nisam uspeo da očistim, podsećali su na to koliko sam bio blizu ivice ponora. Ne usudivši se da pređem preko krvave mrlje koju je razmazala čistačica, pozvah lift i izašavši napolje, odmah zaustavih taksi. Prozori „šestice“ pokrivene prljavim tragovima behu zamagljeni mrazom, tresla se kao promrzli dvorišni pas, a vozač Kavkazac u dvostranoj perjanoj jakni boje kolaža Endija Vorhola, koja se raspadala, ćutao je,

nakostrešivši se, kao od straha da će mu zajedno s parom iz usta izaći dragocena toplota i životna snaga po Kastanedi. Tragovi rušenja noćne kataklizme nisu bili očigledni na snežnim moskovskim ulicama, ali posvud je vrvelo od žutih mravinjaka - opštinski službenici su popravljali nevidljive vidove komunikacije, očigledno oštećene podzemnim potresima. „U Leninakanu je bilo strašnije“, promuklo prozbori vozač. „Meni je i ono juče bilo dovoljno da se nasmrt uplašim“, odgovorih iskreno. „Tada mi je poginulo pola porodice. Izgubio sam kuću. Kada sam se preselio u Moskvu, mislio sam, ovde barem neće biti potresa...“ „Znate, mislim da se sada ne možemo nigde sakriti od toga“, rekoh ili njemu ili sebi. „Jeste li to pročitali u novinama?“, namršti se on. „U knjizi.“ Vozač klimnu i ponovo zaćuta, zadubivši se u svoje misli. Do kraja vožnje, tišinu su presecale samo jedne te iste psovke koje je odašiljao u kosmički prostor kada bi na putu bila posebno komplikovana situacija. Čuvar na ulazu u porodičnu kuću u kojoj se nalazila agencija Akab Cin me je prepoznao i ne postavljajući pitanja, sam ispisao propusnicu. Uprkos praznicima i prirodnim katastrofama, u hodnicima je bilo veoma mnogo ljudi: globalni kapital, čija je mala ispostava bila ova blistava zgrada, nije priznavao slobodne dane. Dvojica molera u urednim narandžastim kombinezonima krečili su plafone u belo. Pritisnuvši po navici dugme sa brojem pet na aluminijumskoj ploči lifta, zažmurih i udahnuh punim plućima. Unutra je kružio neuhvatljiv miris: nešto između plemenitog starog drveta i sofisticiranog muškog parfema, na koji bi trebalo da mirišu stariji ali dobrodržeći milijarderi koji stoje za kormilom svojih snežnobelih jahti. Ovoga puta dočekala me je doterana, dobro iskvarcovana brineta srednjih godina. Milo se osmehnuvši, uzela je fasciklu s gotovim prevodom i, prišavši sefu u dubini kancelarije, izvukla otud istu takvu, koja se razlikovala samo u broju na etiketi. „Zahvaljujem vam na ekspeditivnosti. To je veoma važno prilikom izvršavanja određene porudžbine.“ Odmah sam prepoznao njen glas: ona me je zvala jutros. Preuzimajući koverat sa honorarom, nakon kraćeg dvoumljenja ipak upitah, mada nisam

bio siguran da li sam tokom telefonskog razgovora samo prečuo: „Izvinite, a o kakvim ste ritualima govorili?“ „Molim?“, ona izvi obrvu, tako da je njenom licu to dalo izraz učtive radoznalosti. „Pa, preko telefona... Rekli ste da za Novu godinu agencija neće raditi zbog rituala.“ „Ah, da... Sasvim trivijalni rituali. Salata ’olivje’*(Ruska salata. Prim. prev.), spirale od pomorandžine kore, šampanjac. Film Ironija sudbine. Novogodišnji govor predsednika. Razgovori u radnom kolektivu.“ „Službena proslava?“, klimnuh. „Da, može se i tako reći. Službena proslava“, nasred rečenice odjednom je prestala da se smeši, kao da je zaboravila da prilikom razgovora s klijentima to treba stalno da čini; odjednom mi postade nekako neprijatno, kao da su iz studija u kom se snimao film iznenada nestale sve dekoracije u boji i unaokolo ostali samo sivi betonski zidovi. „I kada će biti moguće da vam vratim završen prevod?“, upitah ulagujući se i uzmičući ka izlazu. „Bez brige, pozvaće vas“, ona se dozva i ponovo navuče svoj dobronamerni osmeh, ali to još više poveća moja strahovanja. Napolju je još bio dan: zahvaljujući miliciji, moj dan je počeo mnogo ranije nego obično. Odlučio sam da rizikujem i malo prepešačim, pomislivši da će me ledeni decembarski vazduh otrezniti i razbistriti mi misli. Da me veseli operater i ljubazna dama iz agencije nisu podsetili na predstojeći praznik, možda ga se ne bih ni setio: kakva glupa ideja da slavimo Novu godinu u maju hiljadu petsto šezdeset druge. Mada, osim mene, izgleda da niko u to nije sumnjao: ledeni vetar je natezao iznad puta transparente sa čestitkama, iz izloga prodavnica primamljivo su namigivale veštačke jelke i epileptično se mrdali Deda Mrazovi na navijanje, crvenih noseva. Ljudi su teglili kutije jarkih boja uvezane sjajnim trakama i pakete sa poklonima, unaokolo je bilo neuobičajeno mnogo nasmejanih lica. Prolazeći pored pijace sa jelkama, ipak ne izdržah i stadoh u red. Teško je objasniti zašto sam to učinio. Verovatno zato što, kad kod kuće postaviš pravu živu jelku, ukrasiš je bleštavim staklenim kuglama koje čekaju svojih pet minuta zamotane u stare novine u kutiji na vrhu plakara, i uključiš lampice, možeš se ogrejati u njenom svetlu, spasavajući se od tuge i samoće

koje postaju sve gušća unaokolo, i tako se snažno osećaju u dane Božića i na pragu Nove godine... Koja, pri tom, može biti poslednja. Pre nego što utrpah kupljenu jelku u prtljažnik automobila koji sam ustopirao, uzeh na kiosku par svežih novina. Krupni naslovi su bili alarmantni, gotovo čitavu prvu šlajfnu su zauzimale fotografije četvorospratnica srušenih u zemljotresu; ispada da su moskovski potresi bili samo slab eho daleko strašnije katastrofe koja se kao malj obrušila na Iran. Desetine hiljada poginulih u Teheranu, stotine hiljada - u čitavoj zemlji... Moloh*(Bog Sunca i rata kod starih Semita; prim. prev.) je sakupljao snagu, niko nije imao moć da ga zaustavi, ali ja sam barem mogao da razumem njegovu prirodu, da protumačim događaje, da saznam šta mogu da očekujem i da li se mogu još uvek spasti. A kad samo pomislim da je drevni ključ možda bio u mojim rukama upravo sada! Naravno, kada sam se dogegao kući, više nisam imao strpljenja da se bakćem igračkama i girlandama. Stavivši jelku u kadu, samo proprah ruke i bacih se za radni sto. Novo poglavlje je podsećalo na avanturistički roman, i dok prevod nije bio gotov, nisam uspeo da se odvojim od njega. Da prvi otvoreni razgovor sa našim vodičem Huanom Nači Kokomom morah da prekinem, pošto u obližnjem žbunju začusmo sumnjiv šušanj. Da krenuvši tamo i pronašavši sečivo, glasno zatražih od onoga koji se skrivao da se pojavi i predstavi. Da iz ovog žbunja izađe Vasko de Agilar i beše veoma zao prema meni i od besa i stida crven u licu. Da mi reče kako je navodno obavljao u tom žbunju nuždu, a moj i vodičev razgovor nije uopšte slušao. I da ja u njegove reči ne poverovah, mada ga nisam optuživao za laž, ne želeči da ga pozovem na odbranu časti, već se pretvarah da začuh njegova objašnjenja. Da nam put naš po sakbu tog dana pohoda koji postade poslednji, beše zaista posebno težak, pošto svi u odredu našem izgubiše na težini do krajnjih granica. Da sam kao pre išao pored Nači Kokoma, ostali su se vukli na rastojanju od nas, tiho razgovarajuči, tako da reči njihove besede nisam mogao čuti, mada je vetar duvao u njihovom pravcu; i zbog toga se i sam plaših da pričam o tajnim stvarima sa vodičem. Da u smiraj dana ugledasmo pred sobom zrak svetlosti, a zatim i beli vrh indijanskog hrama, koji se uzdizao nad krošnjama drveća. I da nas još pre zalaska put nanese ka ovalnom trgu usečenom u prašumi i popločanom belim kamenom, na kojem beše hram koji primetismo izdaleka. Da se na

ovom trgu sakb završavao i sa svih strana ga je okruživalo visoko drveće koje je raslo jedno uz drugo, i kroz koje beše nemoguće proći. Da sam hram, kao što mi Huan Nači Kokom i govoraše, beše mali, ali po lepoti premaši sve stare građevine koje dosad videh na Jukatanu. Da nam po svojoj formi hram nalikova na piramidu, preko čije je četiri strane išlo strmo stepenište sa visokim stepenicama, koje su isprva vodile prema širokoj platformi koja je obgrlila građevinu negde po sredini, a zatim dalje, prema malom trgu, koji se nalazio na samom vrhu. Da je osim ovog hrama tu još bilo manjih objekata, između ostalog i presahli bunar, dubine najmanje sedam estadoa*(Estado, jedinica mere, dužina čovečijeg tela; prim. prev.), jedan od onih što postoje i u drugim napuštenim gradovima. I da, prema rečima Huana Nači Kokoma, bunar taj, koji Maje nazivahu „senot“, koristiše njihovi očevi i dedovi, zabludeli pagani, za prinošenje žrtava, među kojima behu i ljudske. Da iako ni u samom hramu, niti u njegovoj okolini, ne beše tragova ljudskog boravka, zdanje se po stanju u kom se nalazilo razlikovalo od onih koje sam imao priliku da vidim ranije. Da su ostala bila prekrivena mahovinom i uglavnom opljačkana, a ovo je bilo bez ikakvog rastinja i tako belo, kao juče izgrađeno. Da vodič naš odbi da se približi piramidi, uzdržavši se i od šetnji po kaldrmisanom trgu. Da nas je sve vreme dok smo mi obilazili objekte koje opisah, istražujući ih, on čekao kraj puta, samo retko dajući objašnjenja kad bih mu prišao; upozorio nas je da ne preterujemo u radoznalosti prilikom proučavanja zdanja, posebno nas moleći da se suzdržimo od upada u hram. Da ja bejah jedini od svih koji ga posluša, prisećajući se svega što mi je ranije govorio; ostali ne obratiše pažnju na njegove nagovore. Da se po naređenju brata Hoakina vojnici uspeše stepenicama do platforme na piramidi, gde pronađoše ulaz zatrpan kamenjem. Da oni počeše svi zajedno da ga razvaljuju, pozivajući i mene kao ispomoć, a brat Hoakin ih požurivaše i govoraše im da se unutra navodno nalazi nebrojeno blago, i da svakom od onih koji rade pripada njegov deo; ali da se ja pozvah na nemoć i sklonih se, imajući nekakav loš predosećaj. Da je moje odbijanje kod ostalih izazvalo nezadovoljstvo i podsmeh, mada se niko ne usudi da me natera. Da vodič Huan Nači Kokom, uvidevši da nagovori i upozorenja njegova nisu dovoljno snažna, pokuša očajnički da ih zaustavi i poče

plakati i moliti Svevišnjeg da ga ovaj zaštiti od gneva indijanskih bogova. Da vojnik Pedro Lasuen beše prvi kojem je uspelo da probije manji otvor na zidu koji zatvaraše ulaz, što on radosnim uzvikom saopšti svima. I da im je nakon nekoliko časova pošlo za rukom da naprave u zidu priličan otvor, ali su morali da prekinu s radom pošto je pala noć. Da smo se za noćenje svi sakupili zajedno nasred trga, dok se naš vodič tome protivio. Ali da, po naređenju Vaska de Agilara, i pored mog protivljenja, privezaše Huana Nači Kokoma, da ne bi sam pobegao u mraku, ostavivši odred. Da nam na tom mestu svima san beše trenutan i težak: i meni, i vodiču i stražarima. Da se usred noći nakratko prenuh, pošto mi se pričini da u blizini tutnji i pada kamenje, a zatim kroza san čuh još neke zvuke, isto kao kamenje, ali sada odmah pored nas. Da mi ne pođe za rukom da ustanem; beše teško čak i da otvorim oči, i za to mi je bilo potrebno mnogo snage. I da mi se kroz tamu učini da vidim na samom kraju svetlosnog kruga, oko vatre koja dogoreva, nepojmljivo visoku i široku tamnu figuru, po obrisima sličnu ljudskoj, ali čudno spljoštene glave, kao da raste pravo iz ramena. Da ujutro pronađosmo Pedra Lasuena mrtvog na mestu na kom je zaspao; lobanja mu beše smrskana, kao da je preko nje presao kameni zrvanj i osim krvi i tih izdrobljenih komadića ništa ne osta. I da oruđe kojim mu je smrskana glava ili tragove zločinca koji to učini, niko nije uspeo pronaći. Da umesto male rupe, koju prethodnog dana probiše vojnici, u zidu hrama sada je zjapio ogroman otvor, kroz koji je mogao proći i veoma visok čovek, ne saginjući se. Da se, nakon svega što se dogodilo Pedru Lasuenu, niko nije odvažio da uđe unutra; samo se brat Hoakin, prekorevši ostale za kukavičluk, pope uza stepenice. Da tada svi ostali, razgovarajući između sebe, zahtevaše da se ukleto mesto istog trena napusti. Da se brat Hoakin nije pojavljivao u toku narednog časa, međutim, niko iz odreda, uključujući senjora Vaska de Agilara, čuvenog po svojoj lavovskoj hrabrosti i nepromišljenosti, ne usudi se da krene za njim. I kad svi već behu spremni da pođu natrag, na šta ih i podsticah, na stepenicama se pojavi brat Hoakin Herero, čitav i nepovređen; da u jednoj ruci držaše zapaljenu baklju, a u drugoj - nekoliko svitaka. Ovi svici behu indijanski rukopisi načinjeni na kori i obrađenoj koži.

Da, ugledavši ove svitke, Huan Nači Kokom pojuri prema bratu Hoakinu uz stravičan uzvik, ali Vasko de Agilar ga obori s nogu i sveza ga; i zabrani brat Hoakin da se jedini vodič ubije. Da, nakon toga reče brat Hoakin kako je unutar piramide riznica sa blagom, puna zlatnih poluga i umetničkih predmeta optočenih dragim kamenjem, i da od sveg tog blaga svakom pripada onoliko koliko može da ponese, i da blaga ima dovoljno za sve. Ali pre nego se nagrade po zaslugama, reče brat Hoakin, treba se osvetiti ubici Pedra Lasuena. I da me istog trena udariše u potiljak; i da ja, ošamućen, padoh, a kad dođoh sebi, ruke i noge mi već behu svezane. Da mi izdajnički udarac nanese Vasko de Agilar, koji skova zaveru sa bratom Hoakinom, što mi ovaj sam potvrdi kasnije. Da, zarobivši me, brat Hoakin reče kako navodno ja, zajedno sa vodičem Huanom Nači Kokomom, stupih u pakt sa đavolom kako bih pogubio čitav naš odred, i koristeći moć koju dobih od njega, sprečih ispunjenje Crkvene volje, pogubivši najbolje vojnike, takođe i drugog vodiča, mestika Ernana Gonzalesa. Da razjareni vojnici htedoše odmah da me dokrajče, ali ih brat Hoakin zaustavi, podsetivši ih da je krvoprolice mrsko Gospodu našem Isusu Hristu i Svetom prestolu, te da bi me u običnim uslovima trebalo spaliti na lomači, ali da će zbog žurbe usled povratka u Isamal, postupiti sa mnom drugačije. I da, rekavši to, on naredi da me bace svezanog u presušen bunar, kuda su Maje bacali one koji behu predviđeni za klanje. Da njegovo naređenje beše odmah izvršeno; i mada mišljah da ću se sigurno razbiti o dno bunara, to se ne desi, pošto uspeh da zadržim svoj pad uprevši se o zid, a na dnu senota beše meka zemlja. Da se pri tom ipak mnogo ugruvah i slomih nogu, usled čega beg iz kladenca beše nezamisliv. I da oko sebe ugledah mnogo Ijudskih kostiju i čitave skelete ostale od indijanskog prinošenja žrtava. Da, iako se plašeči obračuna i sa Nači Kokomom, vodiča oni ne ubiše, beše im neophodan da pronađe put za povratak u Isamal. Da nakon kraćeg vremena, hram beše opljačkan, što mi beše jasno po zadovoljnim povicima gore. Da zatim njihovi glasovi počeše da se udaljuju, zbog čega pomislih da ću ostati sam na ovom stravičnom mestu, dok ne umrem od žeđi ili gladi. Ali kada glasovi gotovo utihnuše u daljini, na vrhu ugledah brata Hoakina i pomislih da se ovaj vratio da me poštedi ili dokrajči, mada bi se i

to moglo računati kao milosrđe. Međutim, on se zadrža kako bi razgovarao sa mnom, sprovodeći poslednju istragu umesto oprosta grehova. Da mi on reče kako je sam prisluškivao i slao druge da prisluškuju sve moje tajne razgovore i s Ernanom Gonzalesom i sa Huanom Nači Kokomom, i priznade, osmehujući se, kako je ugušio mestika u snu, a zatim ga okačio o granu da zastraši njegovog saplemenika i mene, ali ja nisam mario za upozorenja. Da je zaklao i poremećenog Felipea Alvareza, o kome se sam brinuo, kako ovaj svojim zavijanjem ne bi zbunjivao ostale i smetao im da idu ka cilju. Od mene brat Hoakin htede da sazna zašto promenih veru Hristovu i ljubav oca Dijega de Lande za domorodačka sujeverja i prijateljstvo prljavog Maje. I da mu odgovorih da ne postupah kako razum kaže već prema srcu, i da smatram da su indijanski svici koje je hteo da dobije biskup morali ostati netaknuti i sakriveni dok ne dođe njihovih pet minuta, i da nije moje da im se mešam u sudbinu. I da hronika budućnosti za kojom žudi otac De Landa, nije njemu namenjena. Da se od mojih reči monah neopisivo razbesne, pljunu mi na glavu nazvavši me tvrdoglavim magarcem, i uveravaše me da je među zaplenjenim rukopisima i traženi, pošto opunomoćena lica od strane biskupa i behu poslata da rovare po čitavom Jukatanu i sakupljaju sva đavolska pisanija da bi ih uništili, i nijedno im neće promaći. I da me prokle i požele mi mučnu i dugu smrt, koju, prema njegovim ubeđenjima, potpuno zaslužih, nakon čega me ostavi samog da crknem kao pas...

Feliz AŃo Nuevo Drhtavim rukama odgurnuh od sebe hrpu listova ispisanih užurbanim kosim rukopisom i protrljah oči koje su suzile od napora i umora. Na dnu žrtvenog bunara, gde je zli monah bacio mog konkistadora, mogli smo obojica da stradamo. Dešavao se najmračniji od scenarija koje sam zamislio: dnevnik je predstavljao zapise pred smrt nesrećnog avanturiste, koji je lagano umirao od gladi i žeđi u srcu prašume. Ko bi ga pronašao među ruševinama mnogo godina i vekova kasnije, i ma koliko napornog rada uložio da se obnovi manuskript, taj je posao bio uzaludan. Iz hronike budućnosti, dnevnik se pretvarao u običnu hroniku, dokument koji nije bio magijski i stoga večan, već najobičniji, istorijski, gotovo svakidašnji, dakle, prolazan i beskoristan. Čovek koji ju je pisao, nadajući se da će tako rasterati prinudne misli o skorom kraju koje su mu se vrzmale u glavi kao mušice nad lešinom, nije podigao veo koji skrivaše veliku tajnu o uništenju sveta već je samo na tren provirio kroz rupicu koja se na njemu stvorila. Bio sam gotovo sasvim ubeđen, ako naredno poglavlje uopšte postoji, onda se sastoji samo od setnog i zamršenog opisa poslednjih časova života konkistadora koji gubi svest. Bio je isto tako slab i jadan kao ja. Krenuvši u pohod kroz pogubni lavirint, prateći njegove tragove i vascelo mu poverovavši, završih svoj put u slepoj ulici, gde se još bele njegove kosti. I nije bilo nikoga da mi pokaže put povratka, a limeni koraci Minotaura koji se približavao postajali su sve bučniji... Kako je mogao tu da dospe?! Kako je mogao da dozvoli sebi da bude tako naivan? Zašto nije predvideo glavnu opasnost, ostao je gluv za upozorenja, nije otkrio izdajničke adute u rukavu brata Hoakina i njegovog saučesnika nalik biku, Vaska de Agilara? Zar nije shvatao da nije odgovoran samo za svoj život?! Besno bacih sa stola i stranice sa grubim prevodom i listove drevne knjige, a zatim zamahnuh i udarih po njemu pesnicom, tako da je drvo zapucketalo. Čitava ova priča mi je ličila na đavolje takmičenje koje organizovaše pospani demoni i prašnjavi bogovi sa prvim smrtnikom koji nalete, samo da bi se spasli od vekovne dosade. Posegnuh za božjim kad mi

ne beše dovoljno carevog, i sigurno redom zasmejah celu nebesku galeriju, unoseći neophodan komični momenat u tragediju koja se bližila raspletu. Gledajući stranice koje se razleteše po podu, jedva se suzdržah da ne pljunem na njih. Neka idu do đavola mrtvi Indijanci i njihove nedokučive šarade! Psovao sam sve te piramide, šumske vukodlake, franjevce koji mirišu na sumpor i krvnike u oklopima! Baciti pravo u vatru hronike, proročanstva, knjige od kore drveta i rezbarene idole! Zloba je istisnula strah iz mene i, naklobučivši kapu s ušima, izađoh napolje: sutra je Nova godina, a frižider je prazan kao provincijski zavičajni muzej. ... Krompir, barena kobasica, jaja, kiseli krastavci i majonez, uzeti pojedinačno, samo su namirnice, ali to je upravo onaj primer životne alhemije kada pojedinačni sabirci prevazilaze svoj aritmetički zbir. Salata „olivje“ za svakog postsovjetskog čoveka nije samo salata već kulturni simbol, znak, asocijativni niz duži od kremaljskih zidina. Za mene je ona, zajedno sa tradicionalnim šampanjcem, teglom crvenog kavijara i mandarinama, morala da bude sidro koje se moja karavela istrzana olujama spremala da zabaci u luci stvarnosti. Plovidba je završena. Vraćao sam se. I sada ponovo htedoh da se osetim kao običan čovek, koji se u veseloj užurbanosti priprema za doček Nove godine. Da se pretvaram da prethodne sedmice nisu postojale u mom životu. Htedoh da osetim nevin strah zbog toga što ne uspevam da kupim prijateljima poklone, umesto rastuće strave pred skorom i neizbežnom Apokalipsom, radost iščekivanja praznika umesto sreće što sam ponovo uspeo da umaknem plaćenim ubicama i novogodišnju usamljenost samca umesto kosmičke usamljenosti Noja koji drugi dan zaredom gleda nepreglednu tamu ispred pramca svoje barke. Bilo je već oko devet sati, još juče se u to vreme nikako ne bih odvažio da izađem ni na stepenište. Ali sada se nešto prelomilo u meni. S naivnošću koja mi ne beše svojstvena odlučih da ukoliko ja izlazim iz igre, onda ona sama od sebe prestaje. Međutim, u dvorištu je zaista bilo tiho, samo se iz obližnjeg kioska čuia jedna od božićnih pesama Binga Krozbija. Lagano su padale ogromne pahulje, rastresiti nanosi poput vate rasli su pred našim očima, a nebo poprimi tako nestvarno tamnoplavu boju, da mi se činilo da se ostvario jedan od mojih smešnih dečjih snova - da upadnem u igračku kuglu sa idiličnim zimskim pejzažom i, ako se protrese kako treba, rojećim plastičnim pahuljicama. Kuće unaokolo kao da su bile napravlejne od papirne kaše, i ako bi u običnoj užurbanoj prljavosivoj Moskvi dobrodušni

starčić Krozbi bio više nego nepodesan, onda bi u tom čarobnom pošećerenom gradu sa novogodišnje čestitke u koji sam iznenada upao, njegove preslatke kompoziđje zvučale su kao nacionalna himna. Ipak, nema boljeg praznika od Nove godine. Neka ga smatraju boljševičkom zamenom za Božić, po meni, ovaj surogat je mnogo prijatniji od originala. Sve njegove kvazitradicije, upravo ti sami sovjetski rituali koji su zamenili hrišćanske, ne izgledaju mi zastarelo već su dragi i dirljivi, možda zato što sam i sam dete koje pripada prošlim vremenima. Nova godina je lepa upravo zbog svog besmisla, zbog odricanja svih korenova - etničkih ili religioznih. To je proslava ničega, i zato je za sve. Vezanu samo za puki kalendarski datum lišen istorijskog, moralnog ili bilo kakvog drugog značenja, mogu je podjednako iskreno obeležavati i pravoslavci i budisti i Rusi i Tatari. Baš pravi dan za međukulturno, međunacionalno izmirenje... Nemilice satrevši svoj novčanik u obližnjem supermarketu, vratih se kući natovaren kesama sa hranom. U stanu je bilo toplo i prijatno i, nakon kupanja, počeh da pripremam večeru. Radio-stanica je tiho pevušila nešto američko iz četrdesetih ili pedesetih, čini mi se, Glena Milera. Sutra ću odmah izjutra vratiti i poslednje prevedeno poglavlje u agenciju, mislio sam, otpivši suvog belog i zdušno namotavajući špagete u karbonara sosu. Naredno poglavlje ionako neće biti kod njih, a kada bi i bilo, smoći ću snage da ga odbijem. A zatim ću telefonirati svim drugovima s fakulteta - proveriću da li još nije kasno da se nekom najavim u goste. Tokom noći sam do pola jedan pročitao pri svetlosti zelene stone lampe nekoliko poglavlja Majstora i Margarite, a zatim me je prekrio božićni san, lagan i topao, kao dobro napunjen perjani jorgan. Bilo je to čudesno spokojno veče. Poslednje takvo veče u mom životu. * * * Sve je krenulo od „olimpije“. Besprekoran nemački mehanizam, koji od četrdeset devete godine besprekorno služi trima pokolenjima naše porodice (preventivno podmazivanje mašinskim uljem i zamena istrošenih traka se ne računaju), odjednom je prestao da radi. Tako da sam od ranog jutra morao da vučem ovog petnaest kilograma teškog monstruma u jedinu čudom preživelu otvorenu majstorsku radionicu, u kojoj su mi obećali popravku u najskorije vreme - izbegavajući da daju precizan rok. U potrazi

za radionicom sam izgubio dobru polovinu dana, a nakon ostalih događaja, više nije bilo ni govora o tome da ću čekati Novu godinu sa prijateljima. Zato sam bio miran po pitanju „olimpije“. Gazda radionice, mio čičica u izmašćenom tamnoplavom radnom mantilu, bio je tako ljubazan sa mnom i pisaćom mašinom, da mi je odmah pao na pamet izraz „tehnička inteligencija“. Nežno je pogladio tipke, osluškivao meko štektanje valjka u pokretu i samo sam čekao da izvuče stetoskop i kaže „olimpiji“: „Deder, pripovedajte, šta vam se dogodilo.“ Umesto toga on mi je poverio da se ništa strašno nije dogodilo s „mališom“, ali svejedno mora da se pozabavi njime. „Uz to, sami shvatate, tu su praznici...“, zato nema smisla zvati pre trećeg. Cena koju reče beše impozantna, ali u mojoj situaciji bilo je glupo da se ubeđujem: nisam mogao da predam prevod pisan rukom, drugo, mašinu je svakako trebalo popraviti. Kada smo sve ugovorili, ponudio mi je mondensku priču - poput one cigare koju finansijski magnati obavezno zapale u filmovima, kako bi zapečatili postignuti dogovor. „Baš je drmalo, a? Pola posuđa mi je palo s polica... I malter se odvalio u komadima. Komšija iznad je imao infarkt, nećete verovati, a eto mojih je godina... Ja sam morao da progutam validol.“ „I ja sam posle toga bio u potpunom haosu, celog dana sam pokušavao da se dozovem.“ „Recite mi“, upita on odjednom, nespretno se smešeći. „A je l’ vi verujete u smak sveta?“ Htedoh da potvrdno klimnem, ali nekako se predomislih i samo neodređeno slegnuh ramenima, gledajući ga napregnuto. „Čitao sam u nekim novinama kako su kao neki Indijanci predskazali... Inke, valjda? Ili Asteci?“ Nije podizao pogled ka meni, prebirajući po tim očito netačnim odgovorima kao da me podstiče da ga ispravim. „Nisam čuo za to“, odmahnuh glavom. „Ma, uostalom, znate da u novinama svake godine pišu o smaku sveta. Sećate se za dvehiljaditu godinu koliko je bilo komentara? I dobro smo, držimo se“, oprezno se osmehnuh. „Maje! Eto ko je bio. Maje! Zaista niste ništa čuli?“ On konačno podiže pogled i zagleda se u mene tako prodorno, da me je prošla jeza. „Svega mi, prvi put čujem od vas. Srećna Nova godina! Bežim, imam još puno posla, treba deci da kupim poklone“, već sam vikao preko ramena, penjući se uza stepenice iz malog podruma u kojem je bila radionica.

„Maje, tačno, Maje“, gvozdena vrata lupnuše i prekidoše njegovo mrmljanje, i ja uzdahnuh s olakšanjem. * * * Preda mnom je bio dug put do kuće, i pre nego se spustih u podzemnu, priđoh stalku sa novinama. Gotovo sva izdanja su se šarenela od fotografija iz Irana ili snimaka povređenih, načinjenih u moskovskim bolnicama, pri čemu je čitav štand ličio na ogromni tropski cvet - jedan od onih što ispuštaju miris trulog mesa kako bi privukli muve. I tačno u centru ovog makabričnog pupoljka, šepurila se Nezavisimaja gazeta sa odozgo priheftanom zbirkom ukrštenih reči „Od tašte". Bilo je nemoguće propustitit naslov Nezavisimaje, napisan ogromnim slovima: MAJE NAS STALNO POSMATRAJU. Buka gužve se utiša, nadjačana zvukom lupanja mog srca. Prislonih se leđima na stub i molećivo pogledah u nebo, ali ga danas prekriše gusti razbarušeni oblaci, kroz koje me odozgo nisu videli. Kada se dozvah sebi i ponovo pogledah kiosk, zlokobne novine su i dalje stajale na svom mestu. Odlučih se, priđoh prodavcu i zatražih Nezavisimaju. On me pogleda pomalo začuđeno - mada, može biti da mi se to samo pričinilo - i popustivši pred momentalnim naletom stida, kao dečak koji prvi put kupuje prezervativ, istovremeno uzeh i pregršt drugih izdanja, nadajući se da će se ono jedino meni potrebno utopiti u masi, ne izazivajući podsmeh ili ne bodući oči na najupadljivijem mestu. Otvorih ih tek nakon što se udobnije smestih u vagonu na iscepanom sedištu od skaja, i uverivši se da niko od mojih suseda ne pokazuje preveliku radoznalost za mene. Kako sam samo postao smešan i bedan, ogrezao do zuba u svoju indijansku šizofreniju! Članak se zvao „Odnos Maje Pliseckaje i KGB: Znala sam da nas stalno posmatraju“. Prelom je urađen tako da je zloslutna zbirka ukrštenica prekrivala polovinu naslova i fotografiju slavne balerine. Za svaki slučaj sam pažljivo proučio svaku rečenicu: o piramidama, sveštenicima i konkistadorima tamo, naravno, nije bilo ni jedne jedine reči. Samo odlomak iz sećanja Plisecke, koja su bili u pripremi za štampu, a posvećena njenim odnosima s Rodionom Ščedrinim i državnom bezbednošću u periodu kada je poznati par tek počeo sa inostranim gostovanjima.

Smiren i istovremeno razočaran, počeh da prelistavam ostale novine. Među bezbrojnim reportažama iz područja pogođenih zemljotresom u Rusiji, Evropi i na Dalekom istoku, obeshrabrujućim komentarima seizmologa, javnim hipnotičkim seansama ministara i gradonačelnika koji su pokušavali da umire stanovništvo i aktuelnih tumačenja Nostradamusovih katrena, naleteh na par komentara čiji autori kao da su bukvalno pali s Marsa i nimalo ne behu zabrinuti zbog poslednjih događaja. Prvi je posvetio čitavu unutrašnju stranu u Komersantu projektu grandioznog spomenika koji je ovih dana odobrila vlada u Moskvi. Odlučeno je da tri stotine metara dug bronzani avion La-5 iz vremena Velikog otadžbinskog rata, bude postavljen na vidikovcu na Vorobjevim gorama u znak sećanja na pilote heroje koji su branili prestonicu od fašističkih jastrebova tokom bitke za Moskvu. Fašistički jastrebovi ne behu čak ni stavljeni pod navodnike, što me natera da trepnem nekoliko puta i pročitam rečenicu ponovo. Unikatna konstrukcija spomenika, koju je predložio vodeći britanski vajar, beše takva da je bronzani lovac mogao gotovo čitav da lebdi nad gradom koji mirno spava. U članku se posebno naglašava da se u senci njegovih džinovskih krila nalazi trg od nekoliko kvadratnih kilometara, a trup je predviđen za prostranu halu za izložbe i čak nekoliko slušaonica za studente MGU*( Moskovski državni univerzitet; prim. prev.), gde će im držati predavanja iz istorije Drugog svetskog rata. Postavljanje spomenika bilo je planirano u toku godine i neophodna sredstva su već bila sakupljena među patriotski nastrojenim predstavnicima krupnog biznisa. Drugi članak je donosio priču o jučerašnjoj svečanoj ceremoniji otvaranja memorijalnog muzeja Valentine Anisimove (Knorozove), za koji je na mestu porušenih istorijskih mansardi u jednoj od moskovskih poprečnih ulica, prema specijalnom projektu bilo podignuto zdanje upečatljivog izgleda. U početku sam nepažljivo propustio komentar, nastavivši da pročešljavam novine u potrazi za skrivenim znakovima Ragnaroka*( Ragnarok (Ragnarok), prema nordijskoj mitologiji poslednja bitka bogova protiv zla, nakon koje će nastati novi poredak; prim. prev.), iako uskoro pod lopaticom poče da me zabrinjavajuće tišti i prsti sami od sebe prelistaše stranice u suprotnom smeru. Prezime „Knorozova“ sam definitivno već sretao... Glumicu lutkarskog pozorišta, koja je „nesebično posvetila čitav život stvaralaštvu i

porodici“, sudeći po objavljenoj fotografiji, deset godina nakon smrti udostojiše mauzoleja nešto malo skromnijeg od hanojske grobnice Ho Ši Mina. S bolesnom radoznalošću pročitavši članak, uverih se da, čak i da telo Knorozove nije ležalo u kristalnoj grobnici nasred muzeja koji reporter bez zrnca sumnje nazva „hramom sećanja na veliku glumicu", sve bi i bez toga odisalo kultom ličnosti. Među sektorima otvorenim za posetioce bila je velika izložba lutaka iz predstava „kojima je Anisimova udahnula život“, izložba fotografija „Škola“ i „Godine mladosti“, a takođe i „Porodični arhivi“, koji su detaljno dokumentovali njen dugogodišnji brak s nekakvim Jurijem Knorozovim, naučnikom etnologom, koji je proučavao narode Srednje Amerike. Istorija njenog života mi je izgledala dozlaboga banalno i koliko god da sam u očaju potezao viski, nije mi uspelo da shvatim čime je upravo Anisimova zaslužila tako ulagivački odnos moskovskih vlasti. Istovremeno me nije napuštao osećaj da podatak o muzeju Anisimove nije slučajno privukao moju pažnju. Oprezno, kao da se krećem pipajući kroz mračnu sobu, iščitavao sam iznova i iznova, dok ne dođoh do zaključka da je suština u apsurdnim „Porodičnim arhivama“, to jest u mužu Knorozove. Ispalo je da se on bavio kulturom Maja i Asteka. Da nije on bio baš taj moreuz koji je povezivao drevnu teritoriju Latinske Amerike i današnju popucalu po šavovima Evroaziju? Ili sam, omamljen manuskriptom, posvuda video Maje u potaji - kao u slučaju sa Pliseckom? Gde se nalazila tanana granica između ludila i realnosti, i da li sam i dalje bio ubeđen da je već nisam prestupio? Sećam se, spoznaja je tada bila veoma blizu; ona je mogla doći još pre poslednje stanice, Sokoljniki (željenu - „Biblioteku Lenjina“, naravno, propustih, zanevši se istraživanjem zavere). Zasmetao mi je taj dečak. On me je već duže od minuta posmatrao ovako: namršteno, ispod čela i do te mere oprezno da mi prva pomisao beše - kako nisam ranije osetio taj težak pogled na sebi? Po izgledu mu ne bih dao više od pet godina, ali na rumenom lišcu nije bilo ni traga te vesele bezbrižnosti i neposrednosti u kojima odrasli obično pronalaze odmor i utehu igrajući se s mališanima. Naprotiv, činilo se da me preko puta, sa sedišta, proučava mudar iskusan starac, umoran od života i odavno razočaran u njega. Odmah pomislih na selidbu duše, iako sam do danas izbegavao da poverujem u ovu privlačnu teoriju.

On beše gotovo nepomičan, samo je klatio nožicom koja je flegmatično visila sa sedišta. To je izgledalo kao da neko ko se uselio u njegovo telo pokušava da prida prirodnost njegovim pokretima, ali to ispada nespretno, kao kod drvenih knorozovskih marioneta. Kad uhvatih njegov usredsređen pogled, čudnovati dečak se nimalo ne zbuni, već umesto toga lagano klimnu glavom - ne meni već samom sebi, kao da je zadovoljno označavao da je ipak dobio ono što je želeo. Ja se isprva okretoh, odlučivši da se ne ljutim na dete za netaktičnost, ali zatim, ne izdržavši, ponovo ga pogledah - da bih se zagledao u njegove zaškiljene oči, koje nije ni mislio da zatvori. Postade mi neprijatno, i ja se uzvrpoljih na sedištu, kao dvojkaš koji je sakrio puškicu i u koga neprestano gleda profesor. Zašto ga roditelji ne opomenu? Bespomoćno sam zavrteo glavom, pokušavajući da odredim ko bi od odraslih koji se nalaze pored dečaka mogao da mu naredi da prestane da me uhodi. Ali on je sedeo izdvojen od suseda i levo i desno, ni jedni ni drugi, izgleda, ne samo da nisu imali s njim nikakve veze već ga uopšte nisu primećivali. Bilo me je sramota da pobegnem prepuštajući polje bitke tako neozbiljnom protivniku, i odlučih da ipak ne skočim s tog mesta iste sekunde već da sakupim hrabrosti i sačekam sledeću stanicu, da bih lagano ustao i napustio vagon. Putovanje se razvuklo do nje najmanje četvorostruko; nikad pre nisam sa takvim nestrpljenjem očekivao da se voz zaustavi. Bio sam čak spreman da odustanem od ovog malog manevra, da bacim obeležja i sakrijem se na dalekom kraju vagona; čak sakupih svoje novine, pripremajući se da ustanem, kad dečak progovori. On se, nesumnjivo, obraćao meni. Zbog tutnjave točkova i zviždanja tunela nije se čula nijedna reč, i ja nisam mogao ni da nagađam o čemu je sa mnom razgovarao. Izraz lica mu je ostao nepromenjen, i samo su se usta otvarala i zatvarala bez zvuka: nije ni pokušavao da nadjača buku voza koji je išao. Odjednom sam hteo da ga čujem, i ja pokazah na uši, dajući na znanje da ništa ne razumem, ali dečak se nikako nije odazivao na moju molbu. Kada je kompozicija uletela na stanicu „Univerzitet“ i kad postade razgovetnije, do mene napokon stiže njegov glas: neočekivano nizak, zreo, čak lagano hrapav. Na njegov zvuk sav sam se ježio: dečaka zapanjeno istovremeno pogledaše svi putnici koji su stajali okolo.

„... pronaći ga. Iako nesreća sveta beše u tome što je bolestan njegov bog, zato je i svet bolestan. Gospod ima groznicu, i njegova tvorevina ima groznicu. Umire Bog i svet koji je on stvorio, umire. Ali još uvek nije kasno...“ Poslednje reči su bile prigušene veselim spikerovim saopštenjem koje poziva da se ne zaboravljaju stvari u vagonu. Istovremeno, starica koja je sedela pored dečaka rasejano zagledana u prazno, kao da se probudi, uze ga za ruku i strogo rekavši: „Aljošice, nemoj da si nevaljao!“, odlučno ga povuče ka izlazu. On se nije protivio, ali, kao da zna da ću ga pratiti pogledom, kod samog izlaza se okrete, baci pogled na mene preko ramena i još jednom klimnu - ali sada već meni, kao da potvrđuje da mi se sve to nije upravo pričinilo već da se zaista desilo. Ne usudih se da ga pratim. Smeten, ostadoh, prikovan za stolicu, zažmurih i uvukoh u sebe sažvakan vazduh iz vagona. Već koji put poslednjih dana pomislih na fenazepam sa istim kukavičlukom i stidljivom nadom s kojima je Bulgakovljev prokurator sanjao o čaši otrova. Iskušenje da zadremam i zaboravim na sebe bilo je toliko veliko, da se, prolazeći na putu ka kući pored dežurne apoteke, zaustavih kraj izloga i nekoliko dugih minuta se borih sam sa sobom, pritisnuvši čelo na hladno prljavo staklo dok mi se pogled razlivao u bleštavilu zlatnih girlandi za jelku, kojim beše obmotan neonski natpis „24 časa“. U prvoj rundi doživeh poraz, i uspeh da se zauzdam tek kraj pulta, kada me natmuren apotekar, koji je svaki čas pogledao na sat, upita koliko još nameravam da zadržavam red, ne kupujući ništa. Zbunjeno zatraživši aspirin, brzo se probih do kase i istrčah iz apoteke. Ne znam da li sam dobro uradio odbijajući da dočekam Novu godinu u vrtlogu zaborava. Nisam siguran da bi mi to pomoglo da se zadržim na ivici provalije, mada bih uspeo da sačuvam nekoliko vlasi, posedelih te noći. * * * Kićenje jelke! Popevši se na klimavu stolicu, izvukoh s vrha plakara prašnjavu kartonsku kutiju sa ukrasima, pažljivo protrljah tamnoplave i tamnocrvene staklene kugle, oduvah šišarke zasute veštačkim snegom, proverih girlande. Kao i obično, morao sam solidno da se namučim oko drvenog krsta, ali toliko sam se tome radovao. Preko radija su puštali nešto sa savremene estradne scene, ali umesto da se namrštim i prebacim na drugu stanicu, zapevah uz muziku zajedno sa silikonskom plavušom bez

glasa, sa psećim nadimkom. Desetak zbrda-zdola spojenih nezgrapnih reči o zemaljskoj ljubavi izvodio sam uz proste lagane note marijivošću budističkog monaha koji neumorno ponavlja drevne mantre, prebirajući ukrug ukrase već uglancane do bleštavila kao brojanice, i postepeno se smirivao, smirivao... Prvi put za poslednjih nekoliko godina iskreno zažalih što nemam televizor. Iz istog razloga iz kojeg sam uvek odbijao da ga nabavim: zbog sposobnosti ovog uređaja da uspešno zameni ljudsku svest, menjajući kritičko razmišljanje analitičkim programima, nudeći umesto ličnih emocija - bleštavu sreću i neuverljivo zvučno nasnimljene histerije junaka sapunske opere, gušeći radoznalost novostima. Sada htedoh da zajedno sa celom zemljom spojim svoj razum sa ovim uređajem. I neka nečije reklamom ispunjene fantazije priguše moju ličnu razigranu maštu, kao što su radio-tornjevi KGB SSSR-a sigurno prigušivali inostrane glasove kapitalističkih zemalja koji su se nadglasavali s njima. Hteo sam da se u mojoj glavi uključi blažena tišina i praznina. Da se isključi prokleti strah i samoća koja uvlači u sebe. Pobovši na vrh crvenu zvezdu, još jednom proverih vrata, pojačah radio i uzeh da seckam povrće za novogodišnju salatu. Međutim, blažene vesti o tome da se Deda Mraz iz Velikog Ustjuga već približava Moskvi na svojim sankama prekinuše izveštajima s lica mesta o podvodnim potresima neverovatne rušilačke snage uz obalu Tajvana. Nekoliko gradova se našlo pod udarom cunamija, a gotovo čitav kopneni deo Kine ostao je bez interneta - zemljotres je oštetio kablove položene po okeanskom dnu. Stresoh se kod trećeg takvog izveštaja za sat i po, mada sam do tada uz pomoć girlandi, staklenih kugli i maloumnih pesama uspevao da držim misli o današnjim događajima zatvorene u jednom od tamnih podruma svesti. Ali su one grebale sve glasnije, sve upornije, skrećući pažnju na sebe, obećavajući mi nagradu za to, obećavajući da će mi otvoriti oči, ispričati tajne... Mogao sam u nedogled da zapušavam uši, da žmurim, i kao trogodišnji dečak vičem: „Ja ništa ne vidim! Ja ništa ne čujem!“ Košmar se nastavljao, bez obzira da li sam pristao da učestvujem u njemu i da sam dobro shvatao ulogu koja mi je dodeljena. Suva prašnjava zemlja Irana već se napila krvi, ali je mogla još da popije. Okean koji je za nekoliko minuta sravnio stotine tajvanskih solitera i povukao za sobom kao oblutak u vreme oseke desetine hiljada ljudskih života, tek se budio nakon sna dugog čitav geološki period.

Pokrenute tektonske ploče, ovi zupčanici u mehanizmu Apokalipse, su ubrzavali, pobuđujući na rad čudovišne žrvnje, koji su mleli u prah čitave gradove, zemlje i narode. Da li je započeo kraj sveta, ili samo kraj obične epohe u istoriji planete, teško da je čovek danas spremniji za njega nego svojevremeno dinosaurusi. Predosećaj bliskog smaka čitavog sveta rojio se u vazduhu i izbijao iz histeričnih novinskih naslova. Snežni pokrivač koji je ušuškao Moskvu pred Novu godinu izgledao mi je kao beli posmrtni pokrov, i čak je i sveopšta praznična atmosfera koju su kod građana brižljivo stvarale vlasti i menadžeri prodaje, ako se bolje pogleda, bila preterana, mučna. Da li je imalo smisla da se i dalje gostim za zajedničkim stolom, ako sam za razliku od ostalih bio trezan i jasno video na njihovim telima kužne bubone*(Zapaljenje limfnih žlezda; prim. prev.)? Četvorica jahača se nisu pojavila u određen čas, i umesto poslednje bitke Dobra i Zla, bogovi zaneseni postmodernizmom odlučiše da uništavanje sveta učine besmislenim i bezličnim. Poslednji sud, čije se zasedanje beskonačno odlagalo iz raznih razloga, izgleda da je bio potpuno ukinut, i sahranjeni na Maslinovoj gori - najskupljem groblju na svetu - uzalud su zauzeli prva mesta u parteru. Neće biti trube arhangela, neće biti procesa, neće biti oslobođenih i osuđenih, neće biti vaskrslih, ni Raja, ni Pakla; i sve čeka samo podjednaka bestelesnost. Lukavi, lukavi behu biblijski proroci. Prevariše se muslimanski mudraci koji im poverovaše, obrukaše se hrišćanski bogoslovi. Sve ima potpuno uobičajen tok. Grčevi u kojima se Zemlja previja jednostavno će postati sve strašniji, dok naredna kataklizma ne postane dovoljno snažna da baci u okeansku dubinu kontinente koji se ruše pod nogama ljudi izbezumljenih od straha. Deca koja se igraju u pesku na morskoj obali, mogu do mile volje da utvrđuju svoje zamkove, da kopaju odvodne kanale za vodu i pritiskaju kamenjem kako bi izgradila zaštitne zidove. Svi ti inženjerski trikovi važe do prve plime, koja ih spere ravnodušno, kao što počisti tajvanske solitere. Čovek je samo mrav pred praiskonskom moći okeana, i američki gradovi će se rastvoriti u slanoj vodi isto kao gradovi japanski, nemački ili ruski. I nemoćno će širiti ruke svemogući Sergej Kočubejevič Sajbu, drugi posle Gospoda. Napući će i skliznuti u ambis kule blizanci Petronas u Kuala Lumpuru, propašće umorni nosači Ajfelove kule, pretvoriće se u mermerni tucanik i

stradaće stotinama pokolenja stari dvorci i hramovi večnog Rima, u preklopljenim talasima blesnuće na rastanku, kao zauvek bačeni zlatnik, kupola džamije El-Aksa, raspući će se sakriven pod njom Kamen temeljac, i zajedno sa belim komadićima judejskih zapisa o Jehovi, vodeni vrtlozi neviđene snage zavitlaće titanske komade Zida plača. Iako malo ko veruje u to, ali sa svakim novim zemljotresom, cunamijem, erupcijama, to isto će se dešavati sve češće. Ne znam da li će im ostati dovoljno vremena za spoznaju i pokajanje, mada i nema smisla kajati se, kako bi samog sebe utešio nadama, očajavati, i na kraju se osloboditi. Ili će se sve desiti toliko munjevito, da će većina osetiti samo strah. Mada o predstojećem kraju zasad ćute i mujezini, koji posmatraju svoju uznemirenu pastvu sa stražarskih vrhova minareta, i pravoslavni popovi, dimom kandila zamagljujući razum. Iako katolički sveštenici još ne uvećavaju svoj prihod podigavši cenu za indulgenciju čovečanstvu koje želi da se pričesti. Ima dovoljno vremena - biće i lažnih proroka sa sektašima i neverovatnih planova za spasenje s potonjim razotkrivanjem, i orgija i otupelog preklinjanja, i masovnih samoubistava onih koji žure i ne žele da čekaju. Mada lično dajem prednost giljotini nad spravom za mučenje i nadam se - zarad našeg opšteg dobra - da će civilizacija biti uništena u jednom jedinom trenu. Šta je zaista osećao Noje, gledajući sa pramca broda? O čemu je razmišljao Lot, odlazeći iz Sodome koju je gutao plamen pakla, ne smejući da se okrene nazad? Kakva li će oluja besneti u glavi poslednjeg tibetanskog monaha, koji prividno smiren posmatra ruševine Vasione iz seoceta koje ponire na dno Himalaja, koji nisu postali novi Ararat? Šta li ću ja osećati? Kako bi bilo besmisleno ako bi jedini znaci kraja sveta bili poslati baš meni - razočaranom i zajedljivom, ograničenom i neobrazovanom, plašljivom i skeptičnom, nesposobnom da postanem ni spasitelj, ni prorok... Meni, kojem su božanska otkrića paranoično buncanje! Spremnom da se dobrovoljno predam psihijatrima na seciranje čim bih začuo glasove opisane u stručnoj literaturi za šizofreniju, čak i kad bi se čuli iz neopalime kupine! I kako bi bilo čudnovato ako bi se ispostavilo da je neuverljiva i hrišćanska i judejska i muslimanska eshatologija, a da su pravi scenario kraja sveta predskazali paganski sveštenici s poluostrva Jukatan! Ako bi bili

zadovoljni iščupanim iz grudi ljudskim srcima koja još kucaju, krvožedni majanski bogovi bili bi iskreniji prema svojim poklonicima nego praštajući Isus, prosvetljeni Buda i ponosni Muhamed... * * * Ponovo sam stajao na raskršću i ponovo mi je bio potreban savet. Porazmislivši, odlučih da se obratim mom vernom mada svojeglavom nastavniku - E. Jagonijelu. Bez poteškoća pronašavši u rečniku ne baš tako očigledan za ovu knjigu termin „Apokalipsa“, naleteh na stranicu četiristo tri. I Jagonijel nije podbacio - odmah je prešao na stvar. „Za religije Mezoamerike karakteristični su prikazi ciklusa stvaranja i uništavanja koji se ponavljaju. I Asteci i Maje su verovali da je Vasiona već prošla kroz četiri takva ciklusa i da se sada nalazi u petom, u kojem je Zemlji suđeno da strada zbog zemljotresa. Dosta su kopalja slomili današnji naučnici pri pokušaju da odrede tačan datum majanskog Armagedona - i njihova znatiželja je sasvim razumljiva. Prema najpouzdanijim podacima na današnji dan, računica izgleda ovako. Dužina svakog pojedinačnog ciklusa stvaranja i uništenja iznosila je trinaest baktuna - tj. približno 5.200 godina. I sam Armagedon, donoseći smrt narodima koji se izrođavaju i svim živim bićima na Zemlji, mora nastupiti poslednjeg dana trinaestog baktuna. Verovanje Maja u cikličnost svetskog poretka bila je apsolutna, kao i njihova vera u neminovnost predstojeće Apokalipse. U potpunosti se oslanjajući na svoje astrologe i proroke, Indijanci Srednje Amerike su čitavu istoriju svoje civilizacije pretvorili u jedan veliki horoskop, koji se sam obistinjuje. Pod diktatom astrologije našli su se ne samo životi pojedinačnih predstavnika plemena već i sudbina celokupne kulture. Bezuslovna, neporeciva vera u to da je svet osuđen na propast, i tačan datum njegovog kraha dostupan svima za proveru računice, postao je svojevrsna paklena mašina sa štopericom, koju je postavila majanska civilizacija. Ova je vera nesumnjivo davala Majama i Astecima određene prednosti u odnosu na druge narode, i to vreme za pripremu za Armagedon. Iako je kod Maja iz klasičnog perioda sve više-manje jasno, predstave o kraju sveta kod Asteka, a takođe i Tolteka, i zatim osvojenih i palih pod njihov uticaj poznih Maja, veoma su interesantne.

Radi se o tome da su narodi ovih kultura, isto kao i Maje, vodili kružni kalendar sa pedesetdvogodišnjim ciklusom. U njega se uklapaju tri majanska sistema brojanja godina - jedan zasnovan na 260- dnevnoj godini („colkin“), drugi na 360-dnevnoj („tun“) i treći na 365-dnevnoj („haab“). Jednom tačno u pedeset dve godine ili, možemo reći, haaba, ispunilo se 73 colkina, zaokružili bi se na celom broju i sve tri vrste sedmica - devetodnevna, trinaestodnevna i dvadesetodnevna. Rečju, krug se odmotavao do kraja, nakon čega je računica polazila iz početka. Baš poslednjih dana ovog velikog pedesetdvogodišnjeg ciklusa kod Asteka i Tolteka je počinjao period očišćenja i priprema za mogući Armagedon. Ovi običaji i tradicije su veoma zanimljivi i mogu se pokazati korisnim i danas. Tako je poslednjih pet dana velikog ciklusa svet stajao ukočen na ivici ambisa. Malo ko je u to vreme živeo duže od šezdeset godina, zato se u mislima gotovo svih Indijanaca koji su dočekali ove proklete dane, ovo događalo prvi put. Mada su oni propisno izvodili sve rituale koje su usavršili njihovi preci, ipak za svakog od njih pretnja o kraju sveta ne samo da je bila realna, već i više nego verovatna. U predvorju Apokalipse, svet je bio ispunjen zlim dusima. Oni su izlazili iz šuma, provlačeći se kroz pukotine u zemlji, penjući se na površinu iz mračnih dubina, isplivavali sa dna reka i jezera. Mogli su da ostanu nevidljivi ili da poprime ljudsko ili životinjsko obličje. Susret sa demonima koji slobodno tumaraju unaokolo nagoveštavao je nezaštićenim ljudima štetu, duge bolesti, i čak smrt. Kako bi se sačuvali od duhova, Indijanci su na pet dugih dana pretvarali svoja seoca i gradove u svojevrsna astralna utvrđenja. Svi žitelji su se skrivali po kućama i ni pod kojim uslovima ih nisu napuštali tih pet dana, a pri tom se zabrana posebno ticala dece i trudnica. Napolje su izlazili samo iskusni vojnici, naoružani posebnim magijskim kopljima, začaranim protiv demona. Smenjujući se, držali su odbranu svojih gradića, obilazeći prazne ulice danju i noću i rasterujući zle duhove. Na samom početku ovog čudnovatog perioda, trebalo je pogasiti sve vatre, pošto su svetlost i toplota vatre mogli da privuku duhove. Obavezno je bilo razbijanje sveg posuđa koje se nalazilo u kući. Svih pet dana bilo je neophodno provesti u pripremama za smak sveta: u strahu, miru i molitvama. Poslednje, pete noći, muškarci su se peli na krovove svojih kuća, sedali na njih i usmerivši pogled na istok, strpljivo očekivahu izlazak Sunca. Bojeći se čak i da se došaptavaju, beskonačno dugo su gledali u crni prazan

horizont. Niko nije znao da li će ponovo svanuti nad univerzumom, pokorno pripremljenim za klanje. Svaki Indijanac je shvatao da Sunce možda više nikad neće izaći, i da će mrak zavladati Vasionom navek vekova, nagoveštavajući njen skori raspad, kako je i zapisano u svetim knjigama. I tek kada bi ono, napokon, ozarilo daleka tamna brda i krošnje drveća, oni bi se spuštali niže i saopštavali svojim bližnjima dobru vest: mrak se razišao, svet je pošteđen - barem, za još pedeset dve godine.“ Očaran slikom koju je nacrtao Jagonijel, zastadoh nasred kuhinje s knjigom u rukama. Ovih pet strašnih dana uoči smaka sveta, koje je on opisao, zaličili su mi na moj sopstveni život poslednjih sedmica. Pošto nisam imao iskustva sa zaštitom od zlih duhova koje su tokom svoje hiljadugodišnje istorije sakupili Indijanci, nađoh se gotovo u tim istim okolnostima, ali bejah mnogo više ugrožen. Ja nisam imao začarano koplje i nisam znao da upaljena svetlost može prizvati duhove. Neću početi da lomim venecijansko staklo i češki porcelan ni sada, i jedino što mi preostaje - da se stoti put prikradem špijunki na vratima i bojažljivo virnem kroz nju, da protresem kvaku i vratim se u svoju kuhinju, jedino mesto na svetu gde se osećam relativno sigurno. Preko mog praga kovitla tama, u mom dvorištu lutaju demoni prašume koje razbudiše konkistadori, i nije mi dopušteno da siđem sa ove sablasne staze, mada ne razumem zašto koračam njome i kuda ona vodi... „Do Nove godine je ostao jedan minut!“ - saopšti spiker i zaćuta, dajući slušaocima mogućnost da u veseloj opuštenoj atmosferi razdele visoke čaše za šampanjac, zapale bengalsku vatru, priguše svetlo i skinu žicu baš na toj flaši. Bacih se ka frižideru, dohvatih šampanjac i uspeh da ispalim čep u plafon tačno sa dvanaestim udarom zvona na časovniku. Zatim pljusnuh sebi u čašu slatke pene, otvorih širom prozor, nakratko postavih lice na udar ledenog vetra, koji je mirisao na prijatni lagani miris paljevine, kao da su se negde u blizini grejali na drva. Pravo u moju čašu upade ogromna mrežasta pahulja, i ja se osmehnuh, osećajući kako mi na oči naviru suze. Bilo mi je veoma važno da uspem. Kad znaš da i najobičniju stvar radiš poslednji put, ona dobija poseban sladak ukus i novi smisao. „Srećna Nova godina!” - vikao je radio...

El Encuentro con el Destino Jagonijel je još jednom učvrstio moja ubeđenja, lične zaključke, potvrde, objektivnošću i fatalnošću vasionskih procesa koje sam, igrom slučaja, upravo morao krišom da gledam. Ali ako bih dobio još desetinu dokaza kao potvrdu svog zdravog razuma, to nije menjalo stvar: ostavši sam i bez nade da saznam kako se završila ova pet stotina godina stara ekspedicija, izgubih jedini ključ za šifru kojom behu kodirani događaji koji su imali veze sa mnom i čitavim svetom. Donesoh iz susedne sobe listove poslednjeg poglavlja i mešajući viljuškom salatu „olivje“, pažljivo ih pročitah. Sada sam tražio jednu stvar: bilo kakvo pominjanje događaja kasnijih od ovih kojima je bilo posvećeno poglavlje. U dnevniku su bile veoma česte reference na otkrića ili zaključke do kojih je njegov autor došao kasnije; aludirale su na to da je on uspešno preživeo sve opisane nedaće, a da je sam dnevnik nastao mnogo kasnije, kada mu je čitava priča već bila poznata od početka do kraja. Međutim, u poslednjem poglavlju, ma koliko pažljivo da sam ga proučavao, ništa nije ukazivalo na to da je konkistador koji beše bačen u bunar uspeo da odatle izvuče živu glavu. Izgleda da sam ipak davao veštačko disanje poplavelom i otečenom davljeniku. Do đavola s njim, rekoh sebi. Ma koliko da mi je bilo teško da se odlučim, morao sam da se povučem. Mrtav je, kao što su mrtvi prevodilac hispanista, službenik iz agencije Azbuka, kao moja nesrećna susetka. Umiri, Gospode, njegovu nemirnu dušu, ili šta su već govorili u takvim slučajevima španski sveštenici u šesnaestom veku. I tada, kao da se zaista opraštaju s pokojnikom, u dvorištu bolno počeše da zavijaju psi. Srce mi se slomilo: psi lutalice su za mene postali glasnici natprirodnih posetilaca koji svojim lavežom najavljuju njihov dolazak u naš svet, skamenjen od straha. Da li se oni vraćaju?... Šta ću sad? Bože moj, šta ću sad? Da postupim kako je savetovao Jagonijel? Da isključim svetlo, da pokušam da postanem nevidljiv za duhove? Da razbijem nešto od posuđa? Ako već ne mogu da odbijem njihov napad, da pokušam barem da se sakrijem...

Iskravši se u hodnik, škljocnuh sve prekidače odjednom, isključivši sve osigurače, ponovo povukoh vrata nekoliko puta, zakačih rezu, zatim se naslepo vratih u kuhinju, jednim gutljajem ispih šampanjac koji je ostao na dnu čaše i nasumice je ispustih na pločice na radnoj površini. Čaša lagano zvecnu, na pod se rasuše krhotine stakla. Sedoh na kraj divana i pritajih se, usredsredivši se samo na sluh. Psi se umiriše i neko vreme napolju beše sasvim tiho. Zatim neki pijanac poče da urla pesmu o promrzlom kočijašu, za njom usledi dugotrajna kanonada vatrometa i petardi, i ponovo nastade zatišje. Na stepeništu i hodniku čini se da je sve takođe ostalo mirno. Iako se oči već pomalo privikoše na tamu, bez svetlosti mi ipak beše pomalo jezivo. Ali ako je indijanski način zaštite od ziih duhova delovao, u ovakvom trenutku bi bila neoprostiva glupost da ga ignorišem. Ne izdržavši u mraku i iščekivanju, nakon deset minuta ipak dozvolih sebi da zapalim sveću koja je stajala na stolu, zbog čega zažalih istog trena. Iz sobe - tačnije, ne iz nje same, već kao spolja, ali kroz otvoren prozor u sobi, začu se daleki, prigušeni vrisak. Nije bilo razgovetno šta su uzvikivali, ali ipak mi se pričiniše delovi španskih reči. Možda nešto poput vien aqui, ali ne bih se zakleo: u tom trenutku sam razmišljao o nečem sasvim drugom. Prozor u sobi je bio brižljivo izolovan za zimu, a prozorčić za provetravanje zatvoren prozorskom bravom; izvršavajući večernji obilazak utvrđenja, propisno je proverih. Zar se ona ipak otvorila? Ali kako? Ili zvuk ne dolazi sa ulice, što je daleko gore? Čak i uz moje bezgranično uvažavanje autoriteta E. Jagonijela, nisam se odvažio da se zaputim u sobu bez svetla. Rizikujući da se otkrijem, visoko podigoh tanjirić sa istopljenim tragovima sveće i kretoh napred. U ušima su mi dobovali ogromni indijanski ratnički bubnjevi: vidite, bogovi, u tom trenu sam bio spreman na sve - i na napad svirepog jaguara, i na susret licem u lice sa hladnokrvnim čuvarem majanskih grobnica... Međutim, tamo nikoga nije bilo; očekivao sam da ugledam makar zavesu naduvenu poput jedra - to bi značilo da se prozorčić za luftiranje ipak otvorio i da čudnovati zvuci dopiru iz dvorišta. Ali u sobi je vladao potpuni mir, i mada su mi nervi već bili pred pucanjem, nisam uspeo da pronađem ništa strašnije od senke čudnovatog antikvarnog nameštaja, koja se sa mnom igrala žmurke. Možda se staro ogledalo, koje je visilo na daljem zidu, pomalo iskosilo.

Ovo ogledalo je bilo deo nasledstva koje mi je ostavila baka. Ogromno, gotovo čovečje visine, bilo je uokvireno masivnim pozlaćenim ramom, ukrašeno složenim rezbarijama. Bog zna koliko je bilo staro - baka ga je i sama nasledila od svojih roditelja, zajedno sa kredencem i stolicama od karelijske breze. Sigurno minimum sto pedeset godina, poveri mi procenitelj kojeg pozvah. Skoro da ga nisam koristio: za svoj dugi vek ogledalo se prilično zamutilo. Ili je korodirao amalgam, ili se izgrebala površina stakla. Ako ćemo iskreno, nisam ga posebno voleo. U njemu odraz ispada lagano razliven, lažni, a svaki put, ako se u njega gleda pod određenim uglom - i iskežen, nije zabavno kao u sobi smeha već je nekako neprijatno, teško, mučno, kao da posmatram pijanu nakazu u kabinetu retkosti Petra Velikog* (Kunstkamera; prim. prev.). Nije bilo moguće fokusirati pogled na svom odrazu, i nakon pola minuta pokušaja da to učinim, oči su počinjale da me bole. Porodični kodeks časti nije mi dozvoljavao da prodam ogledalo u antikvarnici, zato se ograničih na to da ga premestim na udaljeniji zid, skoro u ugao, da bi mi što manje bilo u vidokrugu. Tamo je i visilo, kao stari pauk koji je provukao svoje niti posvuda gde je mogao da dosegne. Ako mi se događalo da se nađem u zoni njegovog dejstva, ogledalo je žudno privlačilo moj pogled, i tada bih, krajičkom oka ugledavši sebe u njemu, na nekoliko sekundi prišao bliže - da bih se pogledao njegovim mutnim staračkim očima i nahranio ga. Pri tom je ram bio izrađen divno, i bez obzira na svoj poštovani uzrast, ogledalo je bilo veoma čvrsto. Natrulela drvena zakačka o koju se kačilo o zid nije izdržala njegovu solidnu težinu i ono je prasnulo na pod s metra visine. Od rama se odvalio samo manji komadić, koji beše bez posebnih muka zalepljen na mesto, mada me je stolar strogo upozorio da se naredni potres može završiti tužno po ogledalo. Eto zato sam, izgleda, i primetio sasvim mali otkos u njegovom položaju. Trebalo ga je precizno popraviti, za svaki slučaj. I da li sam možda iz straha, umesto škripe drveća čuo zvuk dalekih glasova? Uzevši u obzir šta mi se sve dogodilo u poslednjih nekoliko dana, od mene se to moglo očekivati. Ali, za manje od minuta, više me ništa nije moglo naterati da dotaknem prokleto ogledalo. Preobražaj koji mu se dogodio prevazilazio je moje poimanje, i pre nego što se uplaših, nekoliko dugih trenutaka sam stajao

pred njim, polako se ledivši i nastavljajući očajnički, ali i dalje bezuspešno, da tražim svoj odraz u njemu... Staklena površina beše sasvim tamna. Nisam video u ogledalu ni svoje lice, ni plamen sveće koja je gorela. Iznenađen, prvo sam ga pomerao goredole, kao da je prozor kroz koji neko u noći čeka moje tajne znakove, zatim prinesoh vatru veoma blizu staklu. Ono ostade na mestu, iako je na nepoznati način potpuno izgubilo svoje uobičajene karakteristike. Zapljusnu me lepljiva, jeziva sumnja: šta ako nije suština u ogledalu? Okretoh se prema prozoru, tako naglo da se sveća umalo ne ugasi. Duboko iz noćne tame, iza prozorskog stakla izroni moje lice: purpurno, oteto iz tame čađavim plamičcima, ličilo je na grčku pozorišnu masku iskrivljenu od straha. Pa, barem sam ostao u svom telu, ali sam nastavio da se ocrtavam u ogledalima. U krajnjem slučaju, u većem broju njih. Pomalo skupivši hrabrosti, htedoh da odgonetnem tajnu. Crna glatka površina stakla je izgleda gutala svu svetlost koja je na nju padala, ne otpuštajući nazad ni česticu. Isprva sam bio ubeđen da se u ogledalu ne vidi apsolutno ništa, međutim, kad provedoh pred njim narednih pet-šest minuta, izbečivši oči, kao da ugledah negde daleko pred sobom nejasan obris. I kada premestih sveću u stranu, nadajući se da ću ga bolje osvetliti, učini mi se da je izmenilo oblik, kao da se tamo unutra neko pomicao... Strah i radoznalost započeše bitku u meni. Kopkalo me je da probam da dodirnem tamnu površinu; izgledalo je da će pri dodiru po njoj krenuti krugovi, a ruka će uroniti unutra... I što sam duže stajao pred ogledalom, više sam bio uveren da mi se čudna daleka silueta nije pričinila. Postepeno je oživljavala, započela da se kreće sve brže, i na kraju da se besno baca s jedne strane na drugu, kao da pokušava da pređe nekakvu nevidljivu pregradu, da se oslobodi. Preplašen, izvukoh ruku i ustuknuh; nisam uspeo da je osmotrim: čim se udaljih od ogledala, misteriozna mrlja potamne i rastvori se u mraku. Nisam uspeo u novim pokušajima da učinim to isto, pošto je u predsoblju zazvonio telefon. Nakon svega što se dogodilo, više, naravno, nisam ni razmišljao o Novoj godini, pošto me zvono, koje zazvoni stoput glasnije i oštrije nego obično u napetoj tišini, natera da bukvalno odskočim u mestu. Bacivši ošamućen pogled na sat (ako je verovati kazaljkama, bilo je pola dva noću), bojažljivo se primakoh zvečećem aparatu i tek kad osetih u predsoblju miris

iglica moje malene jelke, pomislih kako mi još niko nije čestitao. Uzeh slušalicu, prethodno pročistivši grlo s namerom da zvučim što smirenije i srećnije kada drug koji me se setio počne da me pripitim glasom prekoreva što sam se povukao u sebe. „Jeste li dobro?“ S druge strane žice, bez pozdrava, graknu zabrinuto, kao kroz maglu, neko ko mi beše poznat. „D-da...“ Zbog iznenađenja se zagrcnuh sopstvenim rečima. „A s kkim, ovaj, imam čast?“ „Major Nabatčikov, GUVD. Dmitrije Aleksejeviču, molim vas da ostanete kod kuće i nikuda ne izlazite. Nikome ne otvarajte vrata. Možda vam je život u opasnosti.“ Gde li samo nestade ciničan, potcenjivački ton, koji mi je tako parao uši prilikom poslednjeg razgovora s majorom? Sada je govorio sasvim drugačije - preozbiljno, koncizno. Bilo je jasno da upravo sada Nabatčikov ne laže, pošto je možda dobio nekakve nove pojedinosti u ovom slučaju, čiju ozbiljnost ranije nije uviđao. „Čujete li me, Dmitrije Aleksejeviču? Nemojte da vam je palo na pamet da napustite svoj stan! Sačekajte me. Biću kod vas sutra, odmah izjutra.” „Shvatio, shvatio sam vas... Da li se nešto dogodilo?“ Ako je Nabatčikov imao razlog da se toliko uznemiri, bolje je bilo da ga odmah saznam, ne čekajući naredni dan. „Kolektivno ritualno ubistvo. Sektaši. Moguće i prinošenje ljudskih žrtava... Šta vam je, da li ste poludeli da ih u ovakvom stanju ubacite u ‘hitnu’? Razdvojte ih po vrećama i hermetički zatvorite!“ Poslednje dve rečenice definitivno nisu bile upućene meni; major je vikao u stranu, pri tom očigledno dlanom pokrivajući slušalicu. „A izvinite, kakve ovo ima veze sa mnom?“, uznemirih se. „Zašto mi niste ništa rekli o smaku sveta?“, prekorno odgovori pitanjem na pitanje. „Šta... Vi znate?!“ Sada nisam ni mislio da se opirem; osećao sam beskrajno, nehumano olakšanje, pošto moju tajnu zna još neko, postoji živa duša s kojom sada mogu, ne plašeći se psihijatrijske bolnice, ozbiljno da razmotrim situaciju u kojoj sam se našao. „Ali otkud? Da li i vi verujete?!“ „Ovo nije za razgovor preko telefona, Dmitrije Aleksejeviču, morate razumeti“, suvo me prekide. „Molim vas, sačekajte nas i budite oprezni.“

Slušalica kvrcnu i žalosno zacvile. Čitav minut odslušavši kratak ton zauzeća, konačno je spustih i zavrnuh osigurače. Vratih se u sobu i pažljivo osmotrih ogledalo: nije bilo nikakvih tragova bilo čega natprirodnog. Čini su nestale, verovatno, istog časa kada se začula zvonjava telefona od Nabatčikova. Htedoh da verujem da me njegova prizemnost može zaštititi od neobjašnjivih pojava, a da će se policijski ugriz buldoga pokazati snažniji od ubitačnog zagrljaja pipaka koji su me vukli u jukatanske močvare. Nisam upućivao majora u svoje tajne, mada mu je ponešto bilo poznato; šta je tu je, bio sam spreman da mu mnogo toga ispričam. Teret koji mi je pao na pleća beše prevelik za mene samog, i ja ga nisam tražio. Da li on zna kakav ovo teret može da bude za njega? Mora biti da naslućuje, inače me ne bi tako uporno upozoravao. Legoh žurno u krevet, pokušavajući da približim sutrašnje jutro, ali se od uzbuđenja prevrtah čitavu noć, koprcajući se u plićaku dremeža, i na kraju ne uspeh da se solidno naspavam. Zato začuh majora još dok se peo uza stepenice, i već bejah na pragu kad on poseže ka mom zvonu na vratima. Nabatčikov je u rukama nosio torbu od jeftine veštačke kože. Ne izuvajući se, on domaćinski prođe u kuhinju i postavi torbu na sto, višeznačno me pogledavši. Iščekivao sam. „Zar ste mislili da će vaša umešanost u ovu priču ostati tajna za organe reda?“ On se inkvizitorski dobrodušno osmehnu. „Da li shvatate“, uzbuđeno počeh, „da su okolnosti ovde tako neočekivane, da sam sumnjao u svoj zdrav razum. Sami ste videli tragove jaguara, ali to nije sve... Bio je još i džin...“ „Nema nikakvog džina, kao što nema ni jaguara“, on se namršti. „Ta vi ste odrastao čovek. I ne treba skretati razgovor u pravcu koji nema nikakve veze sa slučajem.“ „Kako to nema?!“, pobunih se, ali on nestrpljivo odmahnu. „Zašto niste rekli da znate zbog čega je poginula vaša susetka? Da li ste svesni da ste tako prvi osumnjičeni?“ „Ja? Ali i sami ste videli da su i mene napadali...“, rasejano promumlah. „Staviše, napadali direktno mene... Jaguar... Ili vukodlak...“ „I šta ste se zaintačili sa svojim jaguarom?“ razjareno dreknu on. „Prisluškivali ste naš razgovor na stepeništu i uhvatili se za slamku? I zašto niste naveli glavnog?”

„Glavnog?...“ „Pa vama je bilo od samog početka kristalno jasno da se sva ova priča vrti oko vas i vašeg rada!“ „Ali otkud vi...“ On tada pokretom mesara koji raspara trbuh praseta rastvori svoju torbu i, zavukavši ruku u njenu unutrašnjost, izvuče otud hrpu stranica isprskanih krvlju. „Je l’ vam poznato?!“ Da, odmah ih prepoznah - oni isti listovi s prevodom prvih nekoliko poglavlja, koje sam napravio sa indigom za ličnu upotrebu, i koje je neko ukrao kada sam ih ostavio pored odvoda za smeće u jednom od napada kukavičluka. Ali kako su se one našle kod majora? „Jeste li ih vi dali svojoj susetki na čitanje? Ne gledajte me tako, za organe nikakav problem ne predstavlja da se razjasni kome su one pripadale. Beleške na marginama napisane su istim rukopisom kojim su napisane žalbe u vaše ime kućnom savetu na komšije alkoholičare. Jedino ako su i ove spletke džinovskih ruku delo“, lice mu se iskrivi u nešto približno osmehu. „Bile su kod susetke?“, uzalud sam pokušavao da zaokružim priču. „Vaše skice“, Nabatčikov zatrese listovima ispred mog nosa, „ona nije ocenila po zasluzi, bacila ih je na plakar zajedno sa starim novinama. Ubica, koji je tražio papire, nije se čak ni dosetio da pogleda tamo.“ „Verujte mi da ja nikada ne bih... Mi nismo imali takav odnos da bih...“ Nisam uspeo da smisleno završim rečenicu: moje su misli već otišle u drugom pravcu. Sirota Serafima Antonovna... Ja sam za krađu prevoda krivio demone i vukodlake, a eto, ispostavlja se da ih je moja znatiželjna susetka pretekla. I sigurno je uspela i da ih pročita pre nego što ih je stavila zajedno s ostalim papirnim otpadom za bacanje. Tako znači da njena užasna smrt u noći zemljotresa nije bila slučajna? Da li su „oni“ došli po nju, isto kako su ranije došli po službenika iz prethodne prevodilačke agencije? Isto kako su došli i po mene? Major bez pitanja presrete moje misli. „Teško da bismo mi obratili pažnju na ove papiriće, da nije bilo misterioznog nestanka izvesnog građanina Semjonova, saradnika agencije Azbuka. Rukopis je isti, pa nije potrebno da budeš genije kako bi doveo u vezu oba ubistva. Od građanina Semjonova je, istina, ostalo samo pet litara