Изгнаник са острва - Џозеф Конрад

Уредник МАРИЈАН ЈУРКОВИЋ БЕОГРАД 1962.

Наслов оригинала: Превео ЖИВОЈИН СИМИЋ Заштитни омот: РАДОМИР СТЕВИЋ-РАС Скен и обрада: solicitor www.BalkanDоwnlоad.оrg www.StripZоna.com

ПРВИ ДЕО .......................................................................................................2 ГЛАВА I........................................................................................................3 ГЛАВА II .................................................................................................... 11 ГЛАВА III...................................................................................................18 ГЛАВА IV ...................................................................................................27 ГЛАВА V.....................................................................................................39 ГЛАВА VI ................................................................................................... 51 ГЛАВА VII..................................................................................................59 ДРУГИ ДЕО....................................................................................................67 ГЛАВА I..................................................................................................... 68 ГЛАВА II ....................................................................................................77 ГЛАВА III.................................................................................................. 88 ГЛАВА IV .................................................................................................. 99 ГЛАВА V...................................................................................................105 ГЛАВА VI ................................................................................................. 113 ТРЕЋИ ДЕО.................................................................................................128 ГЛАВА I....................................................................................................129 ГЛАВА II .................................................................................................. 137 ГЛАВА Ш.................................................................................................146 ГЛАВА IV ................................................................................................. 159 ЧЕТВРТИ ДЕО.............................................................................................170 ГЛАВА I.....................................................................................................171 ГЛАВА II ..................................................................................................180 ГЛАВА III.................................................................................................193 ГЛАВА IV ................................................................................................ 205 ГЛАВА V...................................................................................................214 ПЕТИ ДЕО .................................................................................................. 229 ГЛАВА I................................................................................................... 230 ГЛАВА II ................................................................................................. 250 ГЛАВА III................................................................................................ 259 ГЛАВА IV ................................................................................................ 270

ГЛАВА I Сишао је са праве и уске стазе свог особеног поштења, са непоколебљивом одлуком да се врати једноликом али сигурном кораку врлине чим га његово мало скретање у успутну каљугу доведе до жељеног циља. Биће то кратка епизода — реченица у загради тако рећи — у току приче његовог живота: ствар без важности, учињена нерадо а ипак вешто, и брзо заборављена. Замишљао је да ће и после моћи да гледа у сунчеву светлост, уживајући у хладу и удишући мирис цвећа у малом врту испред своје куће. Маштао је да се ништа неће променити, да ће и даље моћи да ћудљиво тиранише своју жену мелескињу, да гледа са нежним презиром своје бледожуто дете и да се гордо и покровитељски понаша према свом мркопутом шураку, који воли ружичасте машне и носи лаковане ципеле на својим малим ногама, и који је тако понизан пред белим мужем своје срећне сестре. То су била уживања његовог живота, и није био у стању да замисли да би морални значај ма ког његовог дела могао да се уплете у саму природу ствари, могао да замрачи светлост сунца, могао да уништи мирис цвећа, покорност његове жене, осмех његовог детета, и страхопоштовање које осећају према њему Леонард да Суз и цела породица Да Суз. Дивљење те породице била је велика сласт његовог живота. Оно је заокругљавало и употпуњавало његово постојање, јер га је држало у сталној уверености у његову неоспорну надмоћ. Волео је да удише прости тамњан који су чланови те породице приносили на олтар моћног белца; човека који им је учинио част тиме што се оженио њиховом ћерком, сестром, рођаком; способног човека који ће се сигурно уздићи врло високо; поверљивог секретара Худига и компаније. Они су били многобројна и прљава

гомила; живели су у оронулим кућама од бамбусове трске, окруженим запуштеним двориштима, у предграђу Макасара. Држао их је на одстојању јер није имао никаквих илузија о њиховој вредности. Они су били мелези; сви су били лењи и он их је видео онакве какви су — дроњаве, мршаве, неопране, кржљаве људе разних година, који бесциљно иду тамо-амо у патикама; старице су биле готово непокретне, и личиле су на чудовишне вреће од ружичастог памучног платна остављене накриво на готово дотрајалим плетеним столицама у хладовитим угловима прашљивих веранди; младе жене, витке и жуте, крупнооке, дугокосе, кретале су се млитаво по ђубрету и прљавштини у својим обитавалиштима као да ће им сваки корак који учине бити последњи. Слушао је њихове пискаве свађе, дерњаву њихове деце, роктање њихових свиња; осећао непријатне мирисе ђубрета у њиховим двориштима; и све га је то испуњавало гнушањем. Али он је хранио и одевао ту бедну гомилу; те дегенерисане потомке португалских освајача; он је био њихова промисао; они су му певали хвале усред своје прљавштине, своје лењости, своје огромне и безнадежне беде; а њему је то пружало велико задовољство. Требало им је много, али он је био у стању да им да све што им је неопходно, а да не упропасти себе. У замену за то имао је њихов неми страх, њихову говорљиву љубав и њихово бучно обожавање. Дивна је ствар бити промисао и слушати о томе сваког дана свога живота. То даје човеку осећање огромно велике надмоћи, и Виљемс је уживао у томе. Није рашчлањавао своје духовно стање, али се његово највеће уживање састојало у неизраженом али присном уверењу да би сва та задивљена људска бића умрла од глади кад би он затворио своју шаку. Његова дарежљивост их је деморалисала. А то није било тешко. Откако се он спустио међу њих и оженио се Џоаном, они су изгубили и оно мало своје способности и снаге за рад на које су се могли ослонити у случају крајње нужде. Сада су живели од милости његове воље. То је била моћ. Виљемс је уживао у њој. На једној другој и можда нижој равни, његови дани нису оскудевали у мање сложеним, али можда очигледнијим задовољствима. Волео је просте игре које изискују извесну вештину — билијар; а такође и игре не тако просте и које

изискују сасвим друкчију врсту вештине — покер. Био је најспособнији ученик Американца чврстог погледа и пуног мудрих изрека, који је тајанствено дошао у Макасар са неког пустог острва у Тихом океану и, пошто је неко време учествовао у вртлогу градског живота, загонетно се повукао у сунчане самоће Индијског океана. Сећање на тога Калифорњанина одржавали су игра покер — која је отада постала омиљена у главном граду Целебеса — и јак коктел, чији се рецепт преноси — на квантушком дијалекту — са једног главног Кинеског келнера на другог у хотелу Сунда све до данашњег дана. Виљемс је био стручњак за тај коктел и био је вешт у покеру. Он се тиме прилично поносио. И због поверења које је у њега полагао Худиг-господар — он се хвалисаво и наметљиво поносио. Ово је потицало из његове велике добродушности а и из узвишеног осећања своје дужности према себи и свету уопште. Осећао је онај неодољиви нагон да даје обавештења који је нераздвојан од великог незнања. Увек има понешто што незналица зна, и то је једина ствар вредна знања; она испуњава васиону незналице. Виљемс је знао све о себи. Онога дана кад је, уз многе стрепње, побегао од мелеза Полуевропљанина и Полуинда на Самараншком путу, почео је да студира самог себе, своје начине, своје способности, своје моћи да буде ковач своје судбине које су га довеле на његов садашњи уносни положај. Пошто је био скроман и несамопоуздан, његов успех га је запањио, готово и уплашио, али га је најзад — пошто се повратио од многих изненађења — учинио жестоко уображеним. Веровао је у свој геније — у своје познавање света. Па и други људи треба то да знају, ради њиховог властитог добра и ради његове веће славе. Сви ти пријатељски расположени људи који га тапшу по рамену и бучно поздрављају треба да се користе његовим примером. И зато је било потребно да он говори. Говорио им је ревносно. После подне излагао је своју теорију о успеху за сточићем, умачући овда-онда своје бркове у смрвљени лед коктела; а увече је често проповедао, са таком у руци, младом слушатељу на другој страни билијара. Билијарске лопте стајале су мирно, као да и оне слушају, под јаком светлошћу уљаних лампи са шеширом које су ниско висиле изнад билијарског стола; док је тамо

подаље у сенкама те велике одаје кинески бележник стајао уморно наслоњен на зид, нечитљива маска његовог лица изгледала је бледа поред махагонске табле за бележење; очни капци су му се склапали у дремљивом умору позних часова а и због једноликости жагора неразумљиве бујице речи тога белца. За време изненадног прекида у његовом говору игра је поново почињала, чули су се оштри куцњи така и тиха бубњава лопти о ивицу билијарског стола; лопте су се ваљале и шевуљичиле ка неминовно успешном карамболу. Кроз велике прозоре и отворена врата слана влага мора, неодређен задах биљне трулежи и мирис цвећа из хотелског врта мешали су се са мирисом уљане лампе и постајали све јачи што је ноћ била дубља. Главе играча рониле су у светлост кад су се сагињали да ударе таком, а затим се враћале у зеленкасту таму широких шешира лампи; зидни часовник је откуцавао методично; неузбудљиви Кинез непрекидно је објављивао резултат игре беживотним гласом, као велика лутка која говори — и Виљемс је најзад добио игру. Са примедбом да је већ доцкан, да је жењен човек, он је покровитељски казао лаку ноћ и изашао у дугачку пусту улицу. У том часу њена бела прашина личила је на заслепљујући млаз месечине, те је око тражило одмора у тамнијој светлости ретких уљаних лампи. Виљемс је ишао кући поред зидова над које се надносило бујно растиње предњих вртова. Куће лево и десно биле су сакривене иза црних маса цветног жбуња. Виљемс је био сам на улици. Ишао је средином улице, а сенка му је понизно клизила испред њега. Гледао је на њу задовољно. То је сенка човека од успеха. Осећао је малу вртоглавицу од коктела а и од опијености својом властитом славом. Као што је често говорио људима, дошао је са истока пре четрнаест година као кабински дечак. Као мали дечак. Његова сенка мора да је била врло мала у то време; помисли са осмехом да тада није био свестан да има ишта што би се усудио назвати својим. Тада као да није имао ни сенку. А сада, ето, гледа у сенку поверљивог секретара Худига и компаније. Како је то дивно! Како је добар живот за оне који су на победничкој страни! Он је победио у игри живота; победио је такође и у игри билијара. Убрзао је кораке звецкајући сребрњацима у џепу и мислећи о срећним данима који су

обележили путању његовог постојања. Мислио је о путовању у Ломбок ради набавке брдских коњића — том првом важном послу који му је Худиг поверио; а затим се сетио још важнијих послова: тајне трговине опијумом; незаконите трговине барутом; великих послова у вези са кријумчарењем ватреног оружја, па и оног тешког посла са раџом од Гоака. Тај последњи посао успешно је свршио просто благодарећи својој смелости; надмудрио је тога дивљачког старог управљача у дворани његовог већа; подмитио га је позлаћеним стакленим кочијама које, како се прича, сада служе као кокошињац; успео је да га обмане; надмашио га је у сваком погледу. То је начин да се успе. Он је био против простог непоштења које завуче руку у касу, али човек може да изигра закон и да примени принципе трговине до њихових крајњих последица. Неки то зову подваљивањем. Али то су будале, слабићи, људи за презирање. Мудри, јаки и угледни немају никаквих скрупула. Где има моралних обзира, ту не може бити никакве моћи. О тој теми је често проповедао младим људима. То је било његово учење, и он је био сјајан пример истине тога учења. Сваке ноћи ишао је кући тако, после дана испуњеног радом и задовољством, опијен звуком свог властитог гласа који је прослављао његов властити напредак, и на свој тридесети рођендан ишао је кући тако. Провео је у добром друштву пријатно, бучно вече и, док је ишао пустом улицом, у њему је расло осећање властите величине, уздизало га изнад беле уличне прашине и испуњавало усхићењем и извесним жаљењем. Жалио је што није био довољно праведан према самом себи тамо у хотелу, што није довољно говорио о себи, што није довољно импресионирао своје слушаоце. Али, не мари. Учиниће то неком другом приликом. А сада ће отићи кући и принудити своју жену да устане и да га слуша. Па зашто и не би устала да му спреми коктел и да га стрпљиво саслуша? Управо тако. Она ће то морати. Ако би хтео, могао би натерати све чланове породице Да Суз да устану. Кад би само казао једну реч, они би сви дошли и сели ћутке у својим ноћним одеждама на тврду, хладну земљу у његовом дворишту и слушали докле год би хтео да им објашњава са врха степеница како је он велик

и добар. Дошли би. Али, за ноћас му је довољно да дође његова жена. Његова жена! При помисли на њу нешто у њему као да устукну. Она је потиштена жена унезверених очију и болно опуштених уста, која га увек слуша у болној зачуђености и немој непомичности. Сада је већ навикла на његове ноћне говоре. Једном се побунила — у почетку. Само једном. А сада, кад се он разузурено извали на дугачкој столици и пије и говори јој, она стоји поред даљег краја стола са рукама на његовој ивици, и својим уплашеним очима посматра његове усне, и то без гласа, без покрета, једва дишући, док је он не отпусти са презривим: „Иди у постељу, дрвена лутко.“ На то она дубоко уздахне и изађе из собе са осећањем олакшања, али без икаквог узбуђења. Ништа је није могло зачудити, нити подстаћи да грди, па ни расплакати. Није се жалила, није се бунила. Она прва њихова несугласица била је пресудна. Сувише пресудна, помисли Виљемс незадовољно. Она ју је заплашила за сва времена. Потиштена жена! Цела је та ствар проклета! Ког је ђавола тражио кад је отишао и узео је себи на врат... . Ах! Па, хтео је да има кућу, а тај брак желео је Худиг, и Худиг му је дао ту дрвену кућу са цветном верандом, којој он сад иде ове ноћи обасјане месечином. А и породица Да Суз га је обожавала. Човек његовог калибра може да ради што год хоће и може да постигне све. За пет година бели људи који иду на картање недељом код гувернера почеће да примају и њега — па чак и његову жену мелескињу! Ура! Он опази своју сенку како јурну напред и замахну шеширом — великим као ракијско буре — на крају руке дугачке неколико аршина... Ко је узвикнуо ура?... Осмехну се застиђено, стави руке дубоко у џепове и пође брже, а лице му се одједном уозбиљи. Иза њега, лево, врх цигаре се сијао у капији предњег дворишта г. Винка. Наслоњен на циглени стуб, г. Винк благајник Худига и компаније, пушио је своју последњу вечерњу цигару. У сенкама поткресаног жбуња, под одмереним корацима гђе Винк, шкрипао је шљунак кружне путање испред куће.

„Ено, Виљемс иде кући пешке — мислим да је пијан“, рече г. Винк преко рамена. „Видео сам га кад је скочио и замахнуо шеширом.“ Шкрипање шљунка престаде. „Страшан човек“, рече гђа Винк мирно. „Чула сам да туче своју жену.“ „Ох не, драга моја, не“, промрмља г. Винк расејано и одмахну руком. Виљемс као човек који туче своју жену није га нимало занимао. Како жене погрешно оцењују човека! Кад би Виљемс хтео да мучи своју жену, он би употребио мање примитивне методе. Г. Винк је добро знао Виљемса и сматрао га је врло способним и толико вештим да му је то било мрско. Док је брзо повлачио неколико последњих димова из остатка своје цигаре, г. Винк је размишљао о томе да ипак постоје извесне околности које му дају за право да, као Худитов благајник, замери Худигу што поклања поверење Виљемсу. „Он постаје опасан; он зна сувише. Мораћемо га се отарасити“, рече г. Винк гласно. Али гђа Винк је већ била ушла унутра, те он, пошто затресе главом, баци опушак и полако уђе у кућу. Виљемс је и даље ишао кући ткајући дивно ткиво своје будућности. Пут ка величини пружао му се јасно пред очима, прав и сјајан, без икаквих видљивих препрека. Скренуо је са путање поштења, како га је он схватио, али ће се ускоро вратити на њу и више је никад неће напуштати. То је била врло мала ствар. Он ће то опет брзо средити. У међувремену, дужност му је да не буде откривен; уздао се у своју вештину, у своју срећу, у свој велики углед, који би разоружао сумњу и ако би се ико усудио да посумња. Али нико се неће усудити. Био је свестан да његово дело представља известан пад. Присвојио је привремено нешто од Худиговот новца. Нужда га је принудила на то. Судио је о себи са благошћу која се обично показује према слабостима генија. Надокнадиће он ту грешку, и све ће бити као и раније; нико неће ништа штетити због тога, и он ће неометано постићи блистави циљ свога славољубља. Худигов ортак!

Пре него што се попео уз степенице своје куће, стао је за тренутак, раширених ногу, са брадом у руци, и у мислима посматрао Худиговог будућет ортака. Диван положај. Видео га је сасвим сигурног, чврстог као стена, дубоког — дубоког као понор, ћутљивог као гроб.

ГЛАВА II Море, можда због своје сланоће, чини суровом површину а милосрдним језгро душе својих слугу. Старо море; море од пре много година, чије су слуге биле одани робови и живели од младости до старости или до изненадног гроба без потребе да отварају књигу живота, јер су могли да гледају у вечност оличену у елементу који даје живот и задаје смрт. Као лепа и безобзирна жена, море прошлости било је дивно у својим осмесима, неодољиво у свом гневу, ћудљиво, примамљиво; нешто што се волело, нешто од чега се страховало. Оно је опчињавало, пружало радост; нежно је уљуљкивало људе у неограничену веру у себе, а затим је у брзом и безузрочном гневу убијало. Али његову свирепост искупљивале су чари његовог недокучивог тајанства, огромност његовог обећања, врховна магичност његове могуће наклоности. Снажни људи са дечјим срцима били су му верни, и били су задовољни да живе по његовој милости — да умру по његовој вољи. Такво је било море пре него што је француски ум ставио у покрет египћански мишић и изградио туробан али уносан канал. Тада се велики застор дима из безбројних пароброда раширио преко немирног огледала бесконачнога. Инжењерова рука здерала је вео са страшне лепоте да би похлепни и неверни сувоземни пацови дошли до богатих дивиденди. Тајанство је уништено. Као и сва тајанства, оно је живело само у срцима својих верника. Срца су се променила; људи су се променили. Некада верне и одане слуге отишле су наоружане ватром и гвожђем и, победивши страх свог властитог срца, постале су грамжљиви, хладни и немилосрдни господари. Море прошлости било је ненадмашно лепа господарица загонетна лица и свирепих очију, али пуних обећања. Данашње море је изнурена артатка,

изборано и избраздано траговима грубих паробродских вијака, лишено заносне дражи своје огромности, своје лепоте, свог тајанства и свог обећања. Том Лингард био је господар, љубавник и слуга мора. Море га је узело младог и обликовало му и душу и тело; дало му плаховит изглед, громак глас, неустрашиве очи и глупо, безазлено срце. Оно му је дарежљиво дало бесмислену веру у самог себе, општу љубав према свету, широку попустљивост, презриву строгост, отворену једноставност у побудама и честитост у намерама. Пошто га је створило таквим, море га је, слично жени, понизно служило и пустило га да ужива у благодетима своје страшне, неизвесне милости. Том Лингард се обогатио на мору и помоћу мора. Волео га је жарком љубављу љубавника, узимао га је олако због уверености у своје савршено владање њиме, плашио га се са мудрим страхом храброг човека, и понашао се одвећ слободно према њему као што би чинило размажено дете џина према свом доброћудном родитељу. Био му је захвалан са захвалношћу поштеног срца. Највише се поносио својим дубоким уверењем у његову неверност — дубоком свесношћу о свом непогрешивом познавању издајничке склоности мора. Мали једрењак био је оруђе Лингардове среће. Дошли су са севера заједно — оба млади — из неке аустралијанске луке, и после само неколико година није било белог човека на острвима од Палембанга до Терната, од Омбаве до Палавана који није знао капетана Тома и његов срећни брод. Волели су га због његове велике дарежљивости, због његовог непоколебљивог поштења, и испрва су га се прибојавали због његове плаховите нарави. Али су га брзо прозрели и раширили глас да је гнев капетана Тома мање опасан од осмеха многих људи. Брзо се богатио и уздизао. После своје прве — и успеле — борбе са морским разбојницима, када је спасао, како се причало, јахту неког великаша из домовине, негде у области Каримате, почео је стицати велику популарност. Како су године пролазиле она је постајала све већа. Стално је посећивао забачена места у том делу света, стално тражио нова тржишта за своје товаре — не толико ради зараде колико због тога што је волео да их проналази — те је тако постао познат

широм Малајског острвља; а због његових смелих и успешних окршаја са гусарима, његово име је задавало страх и трепет. Они бели људи са којима је пословао и који су, природно, тражили његове слабе стране, брзо су увидели да је најбољи начин да му се поласка: назвати га његовом малајском титулом. И тако, кад год је требало да се ишта добије тиме, а понекад и из чисте, незаинтересоване доброћудности, они су изостављали његову уобичајену титулу капетан и обраћали му се као раџи лаута — као краљу мора. Он је храбро носио тај назив на својим широким плећима. Носио га је већ много година пре онога јутра када је дечак Виљемс стајао босоног на палуби холандског брода IV у Самараншкој луци, гледао невиним очима њему непознату обалу и богохулним уснама проклињао све на том броду, док је његов дечачки мозак ковао херојски план да побегне одатле. Са задњег дела Лингард је, тога раног јутра, посматрао како се тај холандски брод спрема да пође за источне луке. Врло доцкан увече тог истог дана стајао је на кеју спреман да оде на свој једрењак. Ноћ је била звездана и ведра; мала царинарница била је затворена; кочије које су га довезле ишчезле су уз алеју прашњавог дрвећа која је водила у град. Лингард је мислио да је сам на кеју. Пробудио је посаду свога чамца и стајао је чекајући да се она спреми, кад осети да га неко повуче за капут, и пискав глас рече врло јасно: „Енглески капетане.“ Лингард се брзо окрете, и оно што је изгледало врло мршав дечак скочи унатраг муњевитом брзином. „Ко си ти? Одакле си дошао овамо?“ упита Лингард У чуду. Са безбедне даљине дечак показа према теретној једрилици укотвљеној поред кеја. „Тамо си се крио, је ли?“ упита Лингард. „Па, шта хоћеш? Говори, враг те однео! Ниси ваљда дошао овамо да ме престравиш шале ради, а?“ Дечак покуша да објасни на рђавом енглеском језику, али га Лингард брзо прекиде. „Видим“, узвикну он, „побегао си са великог брода који је отпловио јутрос. Зашто не одеш својим земљацима овде?“

„Брод отишао само на кратко путовање — до Сурабаје. Хтели останем на броду“, објасни дечак. „То би и било најбоље за тебе“, изјави Лингард са уверењем. „Не“, одговори дечак; „ја хоћу остати овде; нећу кући. Зарадити новац овде; кућа не добра.“ „Ко би то мислио!“ рече изненађени Лингард. „Твој циљ је, дакле, новац? Ех! И ниси се плашио да побегнеш, ти мршавко!“ Дечак саопшти да се не плаши ничега сем да буде враћен на онај брод. Лингард се загледа у њега замишљено. „Ходи ближе“, рече најзад. Узе дечака за браду, подиже му лице и погледа га испитивачки. „Колико ти је година?“ „Седамнаест.“ „Одвећ си мален за седамнаест година. Јеси ли гладан?“ „Помало.“ „Хоћеш ли да пловиш са мном у оном једрењаку тамо?“ Дечак без речи пође према чамцу и попе се на прамац. „Он зна где му је место“, промрмља Лингард за себе, тешким корацима оде у део чамца између фаре и веслачких клупа и узе ужад јарма. „Одгурните чамац.“ Малајци одгурнуше чамац и он се брзо удаљи од кеја у правцу светиљке укотвљеног једрењака. То је био почетак Виљемсове каријере. Лингард је дознао у току од пола сата целу Виљемсову незанимљиву прошлост. Отац му је био ванканцеларијски помоћник неког бродског сензала у Ротердаму; мати му је умрла. Дечак је био брз у учењу, али лењ у школи. Настала су тешка времена у кући пуној мале деце, која су, додуше, прилично добро одевена и храњена, али су иначе била препуштена улици, док је неутешни удовац ишао целог дана у похабаном капуту и рђавим чизмама по блатњавим кејовима, а увече уморан водио стране капетане трговачких бродова у јевтина места за разоноду и банчење, и враћао се кући доцкан, готово болестан од претераног пушења и пијења — друштва ради — са тим људима, који су очекивали од њега ту пажњу као део посла. А затим је дошла понуда доброћудног капетана брода који је био рад да учини нешто за тог

стрпљивог и љубазног човека. Виљемса је море најпре много обрадовало, а затим га је још више разочарало, јер је изгледало тако дивно издалека, али се, после ближег упознавања, показало строго и немилосрдно — те је зато уследило ово бекство подстакнуто сасвим изненадним импулсом. Дечак се никако није могао прилагодити духу мора. Осећао је инстинктивно презирање према честитој једноставности посла који не води ничему за чим он мари. Лингард је то брзо опазио. Понудио му је да га пошаље кући енглеским бродом, али га је дечак усрдно молио да му допусти да остане. Имао је леп рукопис, брзо је савршено научио енглески језик, био је хитар у рачунању; Лингард му је омогућио да буде користан на тај начин. С годинама су се његови трговачки инстинкти развили преко сваког очекивања, те га је Лингард често остављао да тргује на овом или оном острву, док је он одлазио морем у неку забачену област. По Виљемсовој изричитој жељи, Лингард га је пустио да ступи у Худигову службу. Било му је помало жао што га је Виљемс напустио, јер је био прилично заволео свога штићеника. Али се ипак поносио њиме и пријатељски говорио о њему. Испрва је говорио: „Бистар је то дечак — мада никад неће постати морепловац.“ А затим, кад је Виљемс почео да му помаже у трговини, називао га је „сналажљивим младићем“. Доцније, кад је Виљемс постао Худигов поверљиви агент и обављао многе службене послове, простосрдачни стари морепловац са дивљењем би пружио прст према његовим леђима и шапнуо ономе ко је у том тренутку стајао поред њега: „Паметан је то човек; ђаволски способан. Погледај га. Он је поверљиви човек старог Худига. Нашао сам га у јарку, тако рећи, као изгладнело маче. Био сама кожа и кости. Заиста јесам. А сад он зна више него ја о острвској трговини. Заиста. Не шалим се. Више него ја“, поновио би он озбиљно са невиним поносом у својим честитим очима. Због својих трговачких успеха Виљемс је гледао с висине на Лингарда. Његова наклоност према свом добротвору није била непомешана са извесним презирањем сирове отворености у понашању тога старог човека. Али је било и неких страна у Лингардовом карактеру према којима је Виљемс осећао извесно поштовање. Тај говорљиви морепловац умео је да ћути

о извесним стварима које су много интересовале Виљемса. А Лингард је био и богат, што је само по себи било довољно да изазове Виљемсово недраговољно дивљење. У својим поверљивим разговорима са Худигом, Виљемс је обично називао добродушног Енглеза „срећном будалом“, гласом у коме је било и извесне озлојеђености; Худиг би на то промрмљао да се слаже с тим, а затим би се њих двојица погледали укочених зеница, усредсређених погледом неизражене мисли. „Зар не можеш да дознаш где он добија сву ту гуму, а, Виљемсе?“ упитао би најзад Худиг, окрећући се и сагињући се над хартије на свом столу. „Не, господине Худиже. Још не. Али покушавам“, гласио је Виљемсов непроменљив одговор у коме је било извесног жаљења. „Покушаваш! Увек покушаваш! Па, можеш покушавати! Ти можда сматраш да си лукав“, мрмљао је Худиг не дижући поглед. „Трговао сам с њим двадесет — па, сад има и тридесет година. Ах, тај стари лисац! И ја сам покушавао. Пих!“ Он би испружио кратку, здепасту ногу и загледао се у голо стопало и сламну патику која му је висила о ножним прстима. „Не можеш да га опијеш?“ додао би после паузе испуњене хркавим дисањем. „Не, господине Худиже, заиста не могу“, изјављивао је Виљемс озбиљно. „Па, немој ни покушавати. Знам ја њега. Немој ни покушавати“, саветовао га је господар, а затим је, нагнувши се опет над сто и приближивши своје буљаве, закрвављене очи хартији, писао неко пословно писмо својим несигурним рукописом, док је Виљемс понизно чекао да он каже још нешто и најзад га са великим поштовањем питао: „Имате ли што да ми наредите, господине Худиже?“ „Хм! Да. Иди Бун-Хину и постарај се да се долари за ону исплату изброје и спакују, и стави их у поштански брод за Тернату. Тај брод треба да стигне овамо после подне.“ „Да, господине Худиже.“

„И, слушај. Ако брод одоцни, остави пакет у Бун-Хиновом стоваришту. Запечати га. Осам печата као и обично. Немој га узимати оданде док брод не стигне.“ „Добро, господине Худиже.“ „И не заборави на оне сандуке са опијумом. Они су за ноћас. Употреби моје веслаче. Пренеси их из у арабљанску барку“, продужио би господар својим промуклим полушапатом. „И немој опет да ми дођеш као прошли пут, са причом да је један сандук испао из чамца у море“, додао би са изненадном срџбом, гледајући у свог поверљивог секретара. „Нећу, господине Худиже. Пазићу.“ „То је све. Кажи оној свињи, кад будеш излазио, ако се не постара да се лепеза боље њиха, да ћу му испребијати све кости“, завршио би г. Худиг, бришући своје зајапурено лице црвеном свиленом марамицом великом готово као креветски покривач. Виљемс би изашао бешумно и пажљиво затворио за собом мала зелена врата кроз која би отишао у стовариште. Худиг је, са пером у руци, слушао како Виљемс грди дечака са скрнавном плаховитошћу која је потицала из неограничене ревности да се допринесе господаревој удобности. Пре него што се вратио писању, хартија је шуштала и лепршала се у ветру створеном лепезом која се снажно њихала изнад његове главе. Виљемс је обичавао да присно климне главом г. Винку, чији је сто био близу малих врата приватне канцеларије, и оде кроз стовариште држећи се веома важно. А г. Винк —са великом мржњом која је вирила из свих бора његовог господског лица — пратио је очима белу прилику која пролази у тами између бала и сандука док не изађе кроз велики засвођен излаз на блештаву светлост улице.

ГЛАВА III Згодна прилика и искушење били су сувише неодољиви за Виљемса, и под притиском изненадне нужде злоупотребио је оно поверење које је било његов понос, стални знак његове лукавости и терет одвећ тежак за њега. Рђава срећа у картама, неуспех мале шпекулације предузете за свој рачун, неочекиван захтев за новцем од неког члана породице Да Суз — и готово пре него што је био и свестан тога, скренуо је са стазе свог особеног поштења. Та стаза је била једва приметна, те је тек после подужег времена приметио колико је далеко одлутао у трње опасне пустаре, поред чије је ивице ишао толико година, без икаквог другог водича сем свог властитог интереса и оне теорије о успеху коју је нашао за себе у књизи живота — у оним занимљивим поглављима које је допуштено ђаволу да напише да би се окушала оштровидост људи и постојаност њиховог срца. За један кратак, мрачан и усамљен тренутак беше се уплашио, али је он поседовао ону храброст која, иако неће да се пење на висине, ипак смело гази по блату — ако нема другог пута. Латио се задатка да надокнади оно што је узео и посветио се дужности да не допусти да га открију. На свој тридесети рођендан био је безмало извршио тај задатак — и та дужност била је безмало верно и вешто испуњена. Сматрао је да је већ ван опасности. Опет је могао да гледа с надом на циљ свога законитог славољубља. Нико се неће усудити да га сумњичи, а за неколико дана неће ни бити ничега за сумњичење. Био је усхићен. Није знао да је плима његове среће била достигла врхунац и да је већ почела осека. Сазнао је то после два дана. Г. Винк, кад чу да се квака врата диже, скочи од свог стола — одакле је дрхтаво слушао бучан разговор у приватној канцеларији — и у нервозној журби

загњури лице у велику касу. Виљемс је сада последњи пут изашао на мала зелена врата која воде у Худигово светилиште, које би човек, у току минулих пола сата, могао сматрати — по пакленој буци која се отуда чула — пећином неке дивље звери. Виљемсове забринуте очи пређоше брзим погледом преко људи и ствари док је излазио из места свога унижења. Видео је уплашен израз лица дечака који је окретао лепезу; кинеске бројаче који су седели прекрштених ногу, док су им лица била окренута према њему а застале руке лебделе над малим гомилама сјајних холандских форинти на поду; г. Винкове плећке са меснатим оквирима два црвена ува изнад њих. Видео је дугачку алеју буради клековаче која се пружала од места где је стајао до засвођеног излаза ван кога ће он можда бити у стању да дише. Крај танког ужета лежао му је на путу и он га јасно виде, али се спотаче преко њега тако тешко као да је то била гвоздена шипка. Затим се најзад нађе на улици, али тамо не беше довољно ваздуха за његова плућа. Ишао је кући дахћући. Кад је звук Худигових увреда, који као да му је још звонио у ушима, ослабио с проласком времена, осећање стида полако је заменила срџба против самог себе, а још више против глупог стицаја прилика који га је навео на ту идиотску неопрезност. Његова кривица била је, по његовој дефиницији, само идиотска неопрезност. Зар је могло бити ичега горег од тога са гледишта његове неоспорне промућурности? Какав кобан пад у оштроумљу! Он у томе није могао да позна самог себе. Мора да је био луд. То је то. Изненадан наступ лудила. Сада је рад од много година био сасвим уништен. Шта ли ће се десити с њим? Пре него што је могао одговорити на то питање, нађе се у врту испред своје куће, која је била Худигов свадбени дар. Погледа је са неодређеним изненађењем што је види ту. Његова прошлост је тако потпуно отишла од њега, да му је обитавалиште које је припадало њој изгледало неускладљиво са стварношћу иако је стајало ту недирнуто, лепо и добро у сунчевој светлости топлог поподнева. Кућа је била лепа мала зграда са много врата и прозора, окружена са свих страна дубоком верандом на танким стубовима обраслим у зелене пузавице, које су оивичавале наднету стреху високог крова.

Виљемс се полако попе уз дванаестину степеника који су водили на веранду. Застајао је при сваком кораку. Мора рећи својој жени. Плашио се тога, и томе страху се чудио. Плаши се да јој изађе пред лице! Ништа му није могло дати бољу меру величине промене око њега и у њему. Други човек — и други живот са изгубљеном вером у самог себе. Није могао вредети много ако се плаши да изађе пред лице те жене. Није се усуђивао да уђе у кућу на отворена трпезаријска врата, већ је стајао неодлучно поред радног сточића са кога је висио комад белог памучног платна у који је била уденута игла, као да је тај рад остављен у журби. Кад се он појави, црвеноћубасти папагај постаде незграпно активан и поче трудно да иде уз своју мотку и низ њу, дозивајући гласно „Џоана“, али нејасно и са упорним криком који је продужавао последњи слог имена као у грохотном, лудачком смеху. Завеса на вратима полако се покрену једном или двапут на поветарцу, и Виљемс се сваки пут мало трже, очекујући своју жену, али ниједном не подиже очи, мада је био напрегао уши да би чуо шум њених корака. Постепено је утонуо у своје мисли, у бескрајно размишљање о начину на који ће она примити његову вест — и његова наређења. У тој заузетости готово је заборавио страх од њеног присуства. Она ће без сумње плакати, јадиковати, очајавати, уплашити се и бити пасивна као и увек. Он ће морати вечито да вуче то млитаво бреме кроз таму упропашћеног живота. Страшно! Он, наравно, не може препустити њу и дете сигурној беди и гладовању. Жену и дете Виљемса. Виљемса способног и вештог; Виљемса пов..... Пих! А шта је Виљемс сад? Виљемс.... Угуши полурођену мисао и накашља се да не би јекнуо. Ах! Сигурно ће разговарати о томе ноћас у билијарској дворани — у свету где је он био први — сви они људи према којима се он понашао тако гордо и уображено. Разговараће са чуђењем и притворном жалошћу, са озбиљним лицем и мудро климајући главом. Неки му дугују новаца, али он никад није притискао никога. Не. Виљемс, принц добрих другова, звали су га. А сада ће се они, без сумње, радовати због његове пропасти. Гомила малоумника. У свом унижењу ипак је био свестан своје супериорности над тим људима, који су били само поштени људи или људи чије непоштење још није

откривено. Гомила малоумника! Замахну песницом на замишљену слику својих пријатеља, те уплашени папагај залепрша крилима и закрешта у очајном страху. Кад за тренутак подиже поглед, Виљемс виде своју жену како долази иза угла куће. Он брзо спусти очне капке и чекао је ћутке док се није приближила и стала са друге стране сточића. Није хтео да јој гледа у лице, али је могао да види њену црвену домаћу хаљину коју је тако добро знао. Она се вукла кроз живот у тој црвеној домаћој хаљини са низом прљавих плавих машница спреда, замрљаних и накриво закопчаних; отцепљен карнер на дну вукао се за њом као змија док се млитаво кретала тамо-амо, косе нехатно подигнуте у пунђу и с дугачким, замршеним праменом који јој је висио низ леђа. Његов поглед ишао је навише од машнице до машнице, примећујући оне које су висиле о концу, али се није дизао даље од њене браде. Погледао је у њено мршаво грло, у упадљиву кључњачу, видљиву због аљкавости горњег дела њене одеће. Виде танку мишицу и кошчату руку којом је држала дете које је носила, и осети велику одвратност према тим теретима свога живота. Чекао је на њу да каже нешто, али кад осети да њене очи почивају на њему у непрекидном ћутању, он уздахну и поче да говори. Био је то тежак задатак. Говорио је полако, задржавајући се на успоменама тога раног живота у својој нерадости да призна да је ово крај свега тога и почетак мање сјајног постојања. У својој уверености да је створио њену срећу пуним задовољењем свих материјалних потреба, није ни за тренутак посумњао у њену готовост да буде заједно с њим на путу, ма како тешком и каменитом. Та увереност није га усхићивала. Оженио се њоме да би задовољио Худига, и величина његове жртве требало је да је учини срећном без икаквог даљег труда с његове стране. Имала је многе године славе као Виљемсова жена, и многе године удобности, одане пажње и онакве нежности какву је заслуживала. Пажљиво ју је чувао од сваке телесне недаће; а о ма каквој другој патњи није имао ни појма. Истицање његове надмоћи било је само једна доброта више коју јој је он чинио. Све је то било јасно само по себи, али он јој је рекао све то да би јој што очитије представио величину њеног губитка. Она је

била тако тупава да иначе то не би схватила. А сад је свршено са свим тим. Мораће да оду одатле. Да напусте ову кућу, да оду са овог острва, да оду некуд где га нико не зна. Можда у неки британски посед на Малајском полуострву. Тамо ће он наћи неку прилику да покаже своје способности — и праведније људе у пословању од старог Худига. Он се горко насмеја. „Ти имаш онај новац што сам га јутрос оставио у кући, Џоана?“ упита он. „Сад ће нам он требати сав.“ Док је говорио те речи, помислио је да је врло добар човек. Али, то није ништа ново. Но, ето, превазишао је своја властита очекивања. Уосталом, ипак има светих ствари у животу. Брачна веза је једна од њих, и он није такав човек да би је раскинуо. Честитост његових начела пружи му велико задовољство, али му ипак беше нелагодно да погледа у своју жену. Чекао је на њу да говори. А онда ће морати да је теши; да јој каже да не буде плачљива будала; да се спреми да иду. Да иду, куда? Како? Кад? Он затресе главом. Морају поћи одмах; то је главно. Осети изненадну потребу да убрза свој одлазак. „Па, Џоана“, рече помало нестрпљиво, „немој стајати ту као у заносу. Чујеш ли? Ми морамо...“ Погледа у своју жену, и оно што је намеравао да каже остаде неречено. Гледала је у њега својим крупним, косим очима, које су му изгледале двапут веће него у природи. Дете је мирно спавало, са својим прљавим малим лицем на мајчином рамену. Дубоку тишину куће није реметило, већ ју је пре истицало једва чујно гунђање папагаја, који је сада стајао сасвим мирно на својој мотки. Док је Виљемс гледао у Џоану, њена горња усна била је дигнута на једној страни и тако давала њеном сетном лицу пакостан израз, сасвим нов за њега. У свом узбуђењу он устукну један корак. „Ох! Ти велики човече!“ рече она јасно, иако гласом једва ишта јачим од шапата. Те речи, а још више њен тон, ошамутише га као да му је неко испалио пушку поред уха. Он се глупаво загледа у њу. „Ох! Ти велики човече!“ понови она полако, гледајући лево и десно као да намерава да изненадно побегне. „И ти мислиш да ћу ја пристати да гладујем с тобом. Ти сад ниси нико. Зар ти

мислиш да би ме мама и Леонард пустили да идем? Па још с тобом? С тобом“, понови она презриво, дижући глас, који пробуди дете и подстаче га да слабачко цвили. „Џоана!“ узвикну Виљемс. „Не говори ми. Чула сам оно што сам све ове године чекала да чујем. Ти си мањи од ђубрета, ти који си брисао своје ноге о мене. Чекала сам ово. Сада се не плашим. Ниси ми потребан; не прилази ми. Ахх!“ врисну она пискаво кад он молећиво пружи руку према њој. „Ах! Даље од мене! Даље од мене! Даље од мене!“ Она устукну, гледајући га очима и гневним и уплашеним. Виљемс ју је гледао укочено, у немој запањености због њему загонетног гнева и побуне у глави његове жене. Зашто? Шта јој је он то икад учинио криво? Ово је заиста дан неправде! Прво Худиг — а сад његова жена. Осети страх од те мржње која је годинама живела скривено тако близу њега. Он покуша да говори, али она опет врисну, а то му је било као да му је игла пробола срце. Он опет подиже руку. „У помоћ!“ викну гђа Виљемс продорним гласом. „У помоћ!“ „Умири се! Ти будало!“ викну Виљемс покушавајући да надвиче своју жену и дете својим гневним гласом и дрмусајући снажно у својој јарости цинкани сточић. Испод куће, где су била купатила и складишта за алатке, појави се Леонард са зарђалом гвозденом шипком у руци. Он викну претећи са дна степеница: „Да је ниси повредио, господине Виљемсе! Ти си дивљак. Ниси нимало као што смо ми.“ „Зар и ти!“ узвикну зачуђени Виљемс. „Нисам је ни додирнуо. Је ли ово луда кућа?“ Он пође према степеницама, Леонард испусти шипку уз звекет и појури према капији дворишта. Виљемс се окрете својој жени. „Ти си, дакле, очекивала ово“, рече он. „Ово је, значи, завера. Ко то јеца и јечи у соби? Још неко од твоје красне породице? Хеј?“

Сада је била мирнија, брзо спусти уплакано дете на велику столицу и приђе му са изненадном неустрашивошћу. „Моја мајка“, одговори она, „моја мајка која је дошла да ме брани од тебе — ти човече ниоткуда; ти скитнице!“ „Ниси ме звала скитницом када си ми висила о врату — пре него што смо се венчали“, рече Виљемс презриво. „Добро си се старао да ти не висим о врату пошто смо се венчали“, изјави она, стежући песнице и уносећи му се у лице. „Хвалио си се док сам ја патила и ћутала. Шта се десило са твојом величином; са нашом величином — о којој си увек говорио? Од сада ћу живети од милосрђа твога господара. Да. То је истина. Послао је Леонарда да ми то саопшти. А ти ћеш отићи и хвалити се негде другде, и гладовати. Тако! Ах! сад могу да дишем! Ова кућа је моја.“ „Доста!“ рече Виљемс полако и претећи замахну руком. Она скочи назад, у очима јој се опет појави страх, зграби дете, притиште га на груди и, клонувши на столицу, махнито залупа у под веранде, који је одјекивао. „Ићи ћу“, изјави Виљемс постојано. „Хвала ти. Први пут у свом животу учинила си ме срећним. Била си ми као камен око врата; разумеш. Нисам мислио да ти то икад кажем за твог живота, али си ме сад изазвала. Пре него што прођем кроз ову капију, ишчезнућеш из мога ума. Ти си то учинила врло лаким. Хвала ти.“ Окрете се и оде низ степенице и не погледавши је, док је она седела право и мирно, раширених очију, и држећи у наручју дете које је тужно плакало. Поред капије је изненадно наишао на Леонарда, који се шуњао тамо, те није успео да се склони на време. „Немој да будеш суров према мени, господине Виљемсе“, рече Леонард брзо. „То не приличи белим људима, јер ено сви они урођеници нас посматрају.“ Леонардове ноге су много дрхтале, глас му се колебао између високих и ниских тонова а он уопште није покушавао да влада њиме. „Обуздај своју неумесну плаховитост“, промрмља он брзо. „Ја сам угледан човек из врло добре породице, док си ти... на жалост... сви тако кажу...“

„Шта?“ грмну Виљемс. Он осети како га изненадно обузе махнит гнев, и пре него што је и знао шта се збило, гледао је у Леонарда да Суза где се ваља у прашини поред његових ногу. Он коракну преко свог испруженог шурака и јурну слепо низ улицу; сви су се склањали с пута разбеснелом белом човеку. Кад је дошао себи, био је ван града, и спотицао се о тврду и испуцалу земљу пожњевеног пиринчишта. Како је доспео тамо? Смркло се. Мора се вратити. Док се полако враћао према граду, разматрао је догађаје дана и обузело га је горко осећање усамљености. Жена га је истерала из његове куће. Напао је физички свога шурака, члана породице Да Суз — те дружине његових обожавалаца. Он је то урадио. Не! То је био други човек. Тај други човек се враћао. Човек без прошлости, без будућности, а ипак пун бола, стида и гнева. Застаде и погледа унаоколо. Два-три пса прођоше преко пусте улице и одјурише мимо њега режећи уплашено. Сада је био у средини малајског кварта чије су куће од бамбусове трске, скривене у зеленилу својих малих вртова, биле мрачне и тихе. Људи, жене и деца спавају тамо. Људска бића. Да ли ће икад спавати и где? Осећао је као да је изгнаник из целог човечанства, и док је безнадежно гледао унаоколо, пре него што је наставио свој мучни ход, чинило му се да је свет већи, ноћ огромнија и црња; али је продужио упорно погнуте главе, као да се пробија кроз неки густ трњак. Затим изненадно осети даске испод ногу и, подигавши поглед, виде црвену светиљку на крају кеја. Отишао је сасвим до краја, стао, наслонио се на стуб светиљке и загледао се у два укотвљена брода који су њихали своје танке припоне међу звездама. Крај кеја; још један корак па крај живота; крај свега. Боље тако. Шта би друго могао да уради? Ништа се никад не враћа. То је јасно видео. Поштовање и обожавање свих њих, старе навике и стара пријатељства нагло су ишчезла са јасним схватањем узрока његовог осрамоћења. Видео је све то; и за извесно време изашао је из себе, из своје себичности — из сталне заузетости својим интересима и жељама — из храма свога ја и усредсређености личне мисли. Мисли му сад одлуташе родитељској кући. Стојећи у топлој тишини звездане тропске ноћи, он осети дах оштрог источног ветра, виде високе и уске фасаде великих кућа под тамом

наоблаченог неба; и на блатњавим кејовима виде похабану прилику погнутих плећа — стрпљиво, бледо лице уморног човека који зарађује хлеб за своју децу која га чекају у прљавој, суморној кућици. Било је то бедно, бедно. Али се то више никад неће вратити. Чега је имало заједничког између тих ствари и Виљемса мудрог, Виљемса способног? Он је отишао од те куће пре много година. Онда је то било боље за њега. А сада је то боље за њих. Све је то прошло да се никад не врати; изненадно задрхта видећи себе самог у присуству непознатих и страшних опасности. Први пут у свом животу осети страх од будућности, јер беше изгубио своју веру, веру у сопствени успех. А уништио ју је будаласто својим властитим рукама!

ГЛАВА IV Његово размишљање, које је постепено водило самоубиству, прекиде Лингард, који узвикну: „Најзад сам те нашао!“ и стави своју тешку руку на Виљемсово раме Овог пута је тај стари морепловац оставио своје послове да би нашао и спасао бескућног бродоломника — то је све што је Виљемс био после свог изненадног и срамног животног бродолома. Виљемсу је тај сурови, пријатељски глас био брзо и тренутно олакшање, за којим је дошао још оштрији бол гнева и узалудног кајања. Тај глас га врати почетку његове каријере пуне обећања, чији је крај, међутим, сада био врло видљив са кеја на коме су стајали њих двојица. Он одбаци са себе пријатељску руку и одмах јетко рече: „Све је то твоја кривица. Гурни ме сад, хајде, да паднем у море. Стајао сам овде и чекао да ми неко помогне у томе. Ти си тај човек — једини од свих људи. Помогао си ми у почетку, па треба да учествујеш и у моме крају.“ „Употребићу те за нешто боље, а не да те бацим рибама“, изјави Лингард озбиљно, па узе Виљемса за руку и повуче га да пође уз кеј. „Био сам се разлетео по целом овом граду као мува зунзара, тражећи те свуда. Чуо сам доста. Морам ти рећи, Виљемсе, ти ниси светац, то је истина. А ниси био ни много мудар. Не бацам се камењем на тебе“, додаде брзо кад Виљемс покуша да оде од њега. „али нећу ни да обилазим истину. Никад то нисам могао! Буди миран док говорим. Чујеш ли?“ Начинивши покрет који је изражавао повиновање и пригушено јечећи, Виљемс се покори јачој вољи, и њих двојица су полако корачали горе-доле по даскама које су одјекивале,

док је Лингард откривао Виљемсу тачан пут његове пропасти. После прве болне зачуђености, Виљеме изгуби моћ изненађења у надмоћном осећању гнева. Дакле то су му спремили Винк и Леонард. Они су га вребали, ушли у траг његовим неделима, саопштили их Худигу. Подмитили су неке Кинезе, извукли су неке тајне из пијаних капетана трговачких бродића, дошли у додир са разним чамџијама, и тако открили све неправилности у његовом раду. Злобност те мрачне сплетке испуни га ужасом. Могао је разумети Винка. Међу њима није постојало никакво пријатељство. Али Леонард! Леонард! „Ех, капетане Лингарде“, узвикну он, „па тај човек је понизно лизао моју обућу.“ „Да, да, да“, рече Лингард јетко, „знамо то, а ти си се трудио што си боље могао да му угураш своју ципелу у грло. Ниједан човек то не воли, прикане.“ „Стално сам давао новац свој тој гладној гомили“, додаде Виљемс гневно. „Увек ми је рука била у џепу. Никад нисам чекао да двапут траже новац.“ „Управо тако. Твоја дарежљивост их је уплашила. Питали су се откуда долази сав тај новац, и закључили су да је најбоље да те баце преко палубе. Ипак, Худиг је много већи човек од тебе, мој пријатељу, а они полажу извесно право и на њега.“ „Шта хоћеш тиме да кажеш, капетане Лингарде?“ „Шта хоћу да кажем тиме“, понови Лингард полако. „Па не мислиш, ваљда, да ме увераваш да ниси знао да је твоја жена Худигова ћерка. А!“ Виљемс одједном застаде и занесе се. „Ах! Разумем“, промуца он. „Никад нисам чуо... У последње време помишљао сам да је било... Али не, никад нисам погодио.“ „Ох, ти глупане!“ рече Лингард сажаљиво. „Вере ми“, промрмља он за себе, „не верујем да је знао. — Добро! Добро! Прибери се. Шта има рђаво у томе? Она ти је добра жена“. „Изврсна жена“, рече Виљемс тужним гласом, гледајући далеко преко црне и светлуцаве воде.

„Па то је, онда, добро“, настави Лингард све пријатељскије. „Нема ничег рђавог у томе. Али, зар си ти заиста мислио да те Худиг жени и даје ти кућу, и не знам шта још, само из љубави према теби?“ „Служио сам га добро“, одговори Виљемс. „Колико добро, знаш и сам — преко свих препрека. Без обзира какав је посао био и каква опасност, увек сам био тамо; увек спреман.“ Како је добро видео величину свога рада и огромност неправде којом је награђен! Она је била ћерка тога човека. светлости тога открића, чињенице последњих пет година његовог живота стајале су јасно истакнуте у свом пуном значењу. Први пут је разговарао са Џоаном на капији њиховог обитавалишта на свом путу за канцеларију, у блиставој озарености раног јутра, кад су жене и цвеће дивни чак и најтупавијем оку. Врло угледна породица — две жене и млад човек — била је у његовом најближем суседству. Нико није никад долазио у њихову малу кућу сем свештеника, урођеника са шпанских острва; па и он је долазио покаткад. Са младићем Леонардом упознао се у граду, ласкало му је огромно поштовање тога малог човека према великом Виљемсу. Пуштао га је да му доноси столице, дозива келнера, да му маже так кредом кад игра билијара, да му изражава своје дивљење бираним речима. Чак је удостојио Леонарда тиме што је стрпљиво слушао његово причање о „нашем многовољеном оцу“, човеку од положаја, државном чиновнику у Котију, где је умро од колере, авај! жртва дужности; био је добар католик и добар човек. Све је то звучало врло прикладно и Виљемсу се допадало што Леонард говори са дубоким осећањем о свом оцу и поносио се тиме што нема никаквих расних предрасуда ни мржњи. Пристао је да пије ликер од поморанџине коре једно после подне на веранди куће гђе Да Суз. Сећао се да је видео Џоану тога дана како се љуља у висећој мрежи. Била је аљкава чак и тада; сећао се тога, и то је био једини утисак који је однео са те посете. Није имао времена за љубав у оним славним данима, чак ни времена за привремено ашиковање, али је постепено стекао навику да свраћа готово сваки дан у ту малу кућу, где га је поздрављао пискав глас гђе Да Суз који је дозивао Џоану да дође и занима господина из предузећа Худиг и

компанија. А затим је дошла изненадна и неочекивана посета свештеника. Сећао се пљоснатог, жутог лица тога човека, његових танких ногу, његових благонаклоних осмеха, његових црних очију, његовог помирљивог држања, његових нејасних наговештаја које није разумео у то време. Сећао се како се питао шта ли тај човек хоће, и како га се отарасио без икакве церемоније. Затим се живо сети јутра када се опет срео са тим човеком, који је излазио из Худигове канцеларије, и како се чудио тој необичној посети. И тога јутра са Худигом! Хоће ли га икад заборавити? Хоће ли икад заборавити своје изненађење кад га је господар, уместо да утоне одмах у посао, замишљено погледао пре него што се окренуо, са прикривеним осмехом, писмима и рачунима на столу? И сад га је могао чути како, са носом у хартијама пред собом, изговара чудне речи у интервалима сипљивог дисања. „Чуо сам како говоре... свраћаш тамо често... врло честите даме... знао сам јој оца добро... угледан... најбоља ствар за младог човека... да се ожени... Лично се много радујем што то чујем... ствар је уређена... Прикладно признање ревности на послу... Најбоља ствар — најбоља ствар коју можеш учинити.“ И веровао је! Каква лаковерност! Какав магарац! Худиг је знао њеног оца! Наравно. И сви други су вероватно знали; сви изузев њега. Како се поносио због Худиговог благонаклоног интересовања за његову судбину! Како се поносио кад га је Худиг позвао као пријатељ да гостује код њега у његовој малој кући у унутрашњости, где је могао да се упозна са људима од положаја. Винк је био зелен од зависти. Ох, да! веровао је да је то нешто најбоље, па је узео ту девојку као да је она дар среће. Како се хвалио Худигу да он нема никаквих предрасуда! Стари неваљалац мора да се смејао иза леђа свом будаластом поверљивом секретару. Узео је ту девојку не слутећи ништа. Па како је и могао да слути ишта? Знало се да је имала оца. Људи су га знали; говорили су о њему. Сувоњав човек врло мешаног порекла, али иначе — бар како је изгледало — није имало шта да му се замери. Сумњиви сродници појавили су се доцније, но — пошто није имао предрасуда — то га није бринуло, јер су они били у тако понизној зависности од њега да је то употпунило његов тријумфални живот.

Преварен је! Преварен је! Худиг је нашао лак начин да збрине ту просјачку гомилу. Пренео је бреме свог младалачког застрањивања на плећа свог поверљивог секретара. И тако, док је радио за господара, господар му је подвалио, украо му је и његово властито ја. Оженио се. Припадао је тој жени, па ма шта она учинила!... Заклео се... за цео живот!... Бацио самог себе... А тај човек се ипак усудио да га јутрос назове лоповом! Сто му громова! „Пусти ме, Лингарде!“ викну он и покуша да се изненадним трзајем ослободи опрезног старог морепловца. „Пусти ме да идем и убијем тога...“ „Нећеш!“ задихано рече Лингард, држећи га упорно. „Хоћеш да убијеш, је ли? Ти лудаче. Ах! — Не можеш ми се отети! Смири се, кажем ти!“ Жестоко су се гушали, Лингард је полако гурао Виљемса према огради. Под њиховим ногама кеј је одјекивао у тихој ноћи. На обалском крају чувар кеја, урођеник, посматрао је ту борбу чучећи скривен иза неких великих сандука. Идућег дана обавестио је своје познанике, са мирним задовољством, да су се два пијана белца тукла на кеју. Била је то велика борба. Борили су се без оружја, као дивље звери, као што је обичај међу белим људима. Не! Нико није убијен, то би било незгодно и он би морао онда да поднесе писмен извештај. Како је могао знати зашто су се борили? Бели људи поступају тако без разлога. Баш кад је Лингард почео да страхује да неће моћи још дуго да обуздава плаховитост младог човека, он осети како Виљемсови мишићи олабавише, те искористи ту прилику да га, с последњим напором, притисне уз ограду. Обојица су тешко дисали, ћутали су, и лица су им била једно уз друго. „Добро“, промрмља најзад Виљемс. „Немој да ми пребијеш врат преко ове проклете ограде. Бићу миран.“ „Сад си се уразумио“, рече Лингард са великим олакшањем. „Шта те је подстакло да се тако разјариш?“ упита он водећи га натраг до краја кеја и, држећи га још увек опрезно једном руком, извади пиштаљку другом руком и засвира њоме пискаво и дуго. Преко глатке воде чу се одговор са једног од укотвљених бродова.

„Мој чамац ће сад бити овде“, рече Лингард. „Размисли шта ћеш да радиш. Ја ћу да отпловим ноћас.“ „Шта ми остаје да радим, изузев једне ствари?“ рече Виљемс суморно. „Слушај“, изјави Лингард; „прихватио сам те као дечака, и сматрам се одговорним за тебе у извесном смислу. Узео си свој живот у своје руке пре много година — али ипак...“ Он заћута и ослушну док не чу шкрипу весала у виљушкама чамца који се приближавао, а затим настави: „Средио сам ствар са Худигом. Сад му не дугујеш ништа. Врати се својој жени. Она је добра жена. Врати јој се.“ „Па, капетане Лингарде“, узвикну Виљемс, „она...“ „Било је врло дирљиво“, продужи Лингард не обзирући се на његове речи. „Отишао сам твојој кући да те тражим и видео је како очајава. Било је потресно. Дозивала те је; молила ме да те нађем. Говорила је махнито, сирота жена, као да је све то њена кривица.“ Виљемс га је слушао запањено. Слепи стари идиот! Како је погрешно схватио! Али, ако је то истина, ако је то заиста истина, и сама помисао да је види испуни му душу дубоким гнушањем. Он није прекршио брачну заклетву, али јој се неће вратити. Нека грех овог растајања — кршења свете обавезе буде њен. Усхићавала га је савршена чистота властитог срца; он јој се неће вратити. Нека се она врати њему. Имао је утешно уверење да је више никад неће видети и то њеном кривицом. У том уверењу рече себи свечано, ако му она дође, да ће је примити са великодушним опраштањем, јер је чврстина његових начела достојна сваке хвале. Али је оклевао да открије Лингарду одвратну потпуност свога унижења. Истеран из своје куће — истерала га је његова жена; та жена која се до јуче једва усуђивала да дише у његовом присуству. Био је у недоумици и ћутао је. Не. Не. Није имао храбрости да исприча ту срамну причу. Кад се чамац једрењака изненадно појави на црној води поред кеја, Лингард прекиде то мучно ћутање. „Увек сам мислио“, рече он тужно, „увек сам мислио да си прилично бездушан, Виљемсе, и склон да напустиш оне који

највише маре за тебе. Обраћам се оном што је најбоље у теби; немој да напустиш ту жену.“ „Нисам је ја напустио“, одговори Виљемс брзо, свестан да је то истина. „Зашто бих? Као што си сасвим тачно рекао, она ми је била добра жена. Врло добра, блага, послушна, одана жена, и волим је колико и она мене. Сасвим је тако. Али да се вратим сад, у то место где сам... Да будем опет са људима који су до јуче били готови да пузе преда мном и да осећам на леђима жаоку њихових сажаљивих или задовољних осмеха — не! То не могу. Радије бих се сакрио од њих на дно мора“, изјави он одлучно. „Не мислим, капетане Лингарде“, додаде он мирније, „не мислим да ти схваташ какав је мој положај био тамо.“ Широким замахом руке он као да обухвати уснулу обалу од севера до југа и као да јој тиме рече гордо и претеће збогом. За тренутак заборави свој пад у сећању на своје блиставе тријумфе. Међу људима своје класе и занимања који су спавали у тим мрачним кућама он је заиста био први. „Тешко је“, промрмља Лингард сетно. „Али чија је кривица? Чија је кривица?“ „Капетане Лингарде!“ узвикну Виљемс под изненадним подстреком срећног надахнућа, „ако ме оставиш овде на овом кеју — то је убиство. Никад се нећу жив вратити у то место, па била моја жена тамо или не. Боље је да ми одмах пресечеш грло него да ме оставиш овде.“ Стари морепловац се трже. „Немој да ме плашиш, Виљемсе“, рече он врло строго и заћута. Изнад нагласка Виљемсовог безобзирног очајања чуо је, са великом нелагодношћу, шапат своје властите бесмислене савести. Размишљао је неодлучно за тренутак. „Могао бих ти рећи да идеш и да се удавиш, па до врага с тобом“, рече он, трудећи се неуспело да буде свиреп, „али нећу. Ми смо одговорни један за другог — на жалост. Готово се стидим самог себе, али могу да разумем твоју прљаву гордост. Моту! Тако ми...“

Прекинуо је говор гласним уздахом и брзо отишао до степеница испод којих је лежао његов чамац, дижући се и спуштајући се полако на малим и невидљивим таласима мора. „Хеј ви тамо! Имате ли фењер у чамцу? Добро. Нека га један од вас упали и донесе горе. Пожурите!“ Отцепи лист из своје бележнице, ревносно окваси оловку и чекаше, лупкајући нестрпљиво ногама. „Постараћу се за ову ствар до краја“, промрмља он за себе. „Све ћу средити како се најбоље може. Хоћеш ли већ једном донети тај фењер, ти сине хроме корњаче? Докле ћу да чекам.“ Светлост фењера на хартији стиша његов професионални гнев. Писао је брзо; последњим потезом свога потписа зацепио је цедуљицу троугласто. „Однеси ово кући овог белог туана1 . Послаћу чамац натраг по тебе за пола сата.“ Чамџија пажљиво подиже фењер до Виљемсовог лица. „Овог туана? Познајем га.“ „Пожури онда!“ заповеди Лингард и узе фењер од њега — човек одмах отрча. „Предај то лично госпођи“, довикну Лингард за њим. Пошто чамџија ишчезе, он се окрете Виљемсу. „Писао сам твојој жени“, рече он. „Пошто нећеш да се вратиш тамо заувек, нећу ни да се враћаш кући само ради још једног растанка. Мораш поћи такав какав си. Нећу да мучиш ону сироту жену. Постараћу се да не будете одвојени задуго. Веруј ми!“ Виљемс задрхта, а затим се осмехну у тами. „То ме не брине“, промрмља он загонетно. „Потпуно ти верујем, капетане Лингарде“, додаде гласније. Лингард је предводио низ степенице, машући фењером и говорећи преко рамена. „Ово је други пут, Виљемсе, што те узимам у своје руке. Али, запамти, ово је и последњи пут. Други пут; а једина разлика између онда и сад је то што си онда био бос, а сад носиш чизме.

У року од четрнаест година. Упркос свој твојој вештини. То је слаб резултат. Врло слаб резултат.“ Стајао је за тренутак на најнижем степенику; светлост фењера падала је на предњака који је држао горњи руб чамца уз степенице да капетан уђе. „Ето“, настави он јетко, удешавајући горњи део фењера, „толико си се искварио међу тим обалским пискаралима да ниси могао да идеш правим и поштеним путем. Ето шта доносе такви разговори какве си ти обично водио и такав живот. Човек види толико обмањивања да почне да лаже и самог себе. Пих!“ рече он с гнушањем. „Постоји само једно место за поштеног човека. Море, момче мој, море! Али ти га никад ниси хтео; сматрао си да у њему нема довољно новца; а сад — ето.“ Он угаси фењер, уђе у чамац и са пријатељском пажњом брзо пружи руку Виљемсу. Виљемс седе ћутке поред њега; чамац се отисну и у великом полукругу заплови према једрењаку. „Све твоје сажаљење је упућено мојој жени, капетане Лингарде“, рече Виљемс туробно. „Мислиш ли ти да сам ја врло срећан?“ „Не, не!“ одговори Лингард срдачно. „Ниједна реч више неће ми прећи преко усана. Морао сам да кажем једном оно што ми је на души, јер сам те знао, тако рећи, још као дете. А сада ћу заборавити; али ти си још млад. Живот је врло дуг“, додаде он са несвесном тугом; „и нека ово буде поука за тебе.“ Он пријатељски стави руку на Виљемсово раме, и обојица су седели ћутећи док чамац није допловио до бродских лествица. Кад су се укрцали на брод, Лингард издаде наређење свом помоћнику, одведе Виљемса на крмено надграђе и седе на лежиште једног од шестофунтовњака којима је његов брод био наоружан. Чамац опет отплови да врати гласника. Чим су видели да се чамац враћа, тамне прилике појавише се на моткама; затим се једра спустише уз гласан шум и висила су непокретна под попречницама у безветрици ведре и росне ноћи. Са предњег краја зачу се звекет сидреног витла, а ускоро

затим главни помоћник довикну Лингарду да је сидрењак затегнут. „Нека све буде у приправности“, одговори Лингард, „али морамо чекати копнени поветарац пре него што дигнемо котву.“ Он приђе Виљемсу, који је седео на виднику, погнута тела, спуштене главе и руку млитаво опуштених између колена. „Одвешћу те у Самбир“, рече он. „Никад ниси чуо за то место, је ли? Оно је поред оне моје реке о којој свет тако много говори, а тако мало зна. Нашао сам улаз за брод величине То није лако. Видећеш. Показаћу ти. Био си довољно дуго на мору да те то заинтересује.... Штета што се ниси држао мора. Ето, идем тамо. Имам тамо своју трговачку базу. Алмејер је мој ортак. Знао си га кад је био код Худига. Ох, он живи тамо као бубрег у лоју. Знаш, сви су они тамо у мом џепу. Раџа је мој стари пријатељ. Моја реч је закон — и ја сам једини трговац. Ниједан други бели човек сем Алмејера није никад био у том насељу. Живећеш мирно тамо док се не вратим са моје идуће пловидбе на запад. Онда ћемо видети шта се може учинити за тебе. Ништа не брини. Не сумњам да ћеш чувати моју тајну. Ћутаћеш о мојој реци кад се опет вратиш међу трговце. Многи би дали и своје уши да сазнају о њој. Рећи ћу ти нешто: тамо ја набављам сву гутаперку и палмову трску. Та околина је просто неисцрпан извор тога, момче мој.“ Док је Лингард говорио, Виљемс брзо подиже поглед, али му глава одмах клону према грудима због неутешне извесности да му је дошло сувише доцкан сазнање за којим су он и Худиг толико дуго жудели. Седео је погружено. „Помоћи ћеш Алмејеру у његовом трговању ако будеш имао воље за то“, продужи Лингард, „колико да ти прође време док се не вратим по тебе. То ће бити за једно шест недеља.“ Над њиховим главама влажна једра гласно залепршаше на првом слабом даху поветарца. Из сенки задње палубе зачу се глас помоћника: „Ено ветра. У ком правцу да запловимо, капетане Лингарде?“

Лингардове очи погледаше доле у потиштену прилику човека који је седео на виднику. Изгледало је као да оклева за тренутак. „Северно, северно“, одговори срдито, као да се наљутио на своју властиту тренутну помисао, „и помозите сви тамо. Сваки дах ветра вреди новаца у овим морима.“ Стајао је непомично док су окретане главе попречнице. Разапето је главно једро и морнар је почео да окреће витло сидра, а он је стајао утонуо у мисли. Пренуо се тек кад је босоноги крмар тихо прошао поред њега на путу ка точку. „Крму на леву страну брода!“ заповеди он својим суровим морским гласом човеку чије се лице изненадно појави у кругу светлости бачене навише из компасних лампи. Котва је дигнута, попречнице су прилагођене према ветру, и једрењак је запловио. Море се пробуди под притиском оштрог бродског кљуна, и шапутало је тихо пловећем једрењаку оним нежним жаморењем, пуним жубора, којим оно понекад говори онима које мази и воли. Лингард је стајао поред ограде фаре и слушао са задовољним осмехом док није почео да се приближује једином другом броду у сидришту. „Хеј, Виљемсе“, рече он позивајући га себи, „видиш ли ону барку тамо? То је арабљански брод. Белци су углавном дигли руке од тога покушаја, али тај Арабљанин често се појављује на трагу мога брода и живи у нади да ће ме истиснути из оне насеобине. Али неће успети у томе за мога живота, надам се. Видиш, Виљемсе, ја сам донео благостање томе месту. Измирио сам њихове свађе и постарао сам се за њихов развитак. Тамо сада владају мир и срећа. Ја сам већи господар тамо него што ће то његова холандска екселенција доле у Батавији икад бити пошто једног дана неки лењ ратни брод најзад заплови уз ту реку. Решен сам да не дам Арабљанима да дођу у ту насеобину са својим лажима и сплеткама. Нећу дати том отровном соју да уђе тамо, па ма ме то стајало све моје имовине.“ је тихо пловио поред барке и већ ју је био прошао, кад се на задњем делу арабљанске барке појави бела прилика и један глас довикну:

„Поздрав краљу мора!“ „Поздрав теби!“ одговори Лингард, после тренутног изненађења. А затим се, са љутитим осмехом, окрете Виљемсу. „То је Абдулин глас“, рече он. „Одједном је врло учтив, зар не? Питам се шта ли то значи. То је дрскост с његове стране! Али не мари! Равнодушан сам и према његовој учтивости и према његовој дрскости. Знам да ће тај човек одмах појурити За мном што брже може. Али се не бринем због тога! Бржи сам од свега што плови овим морима“, додаде он и поглед му поносно и мило пређе преко једрењакових високих и витких катарки.

ГЛАВА V „То му је писано на челу“, изјави Бабалачи, додајући неколико прутића малој ватри поред које је чучао, и не гледајући у Лакамбу, који је лешкарио поднимљен на лакту с друге стране жара. „Писано је кад је рођен да ће завршити свој живот у тами, и он је сад сличан човеку који иде по мрачној ноћи — очију отворених, али које не виде. Знао сам га добро кад је имао робове, и многе жене и много робе, и трговачки брод, и ратни брод. Да — да! Био је велик борац у данима пре него што му је дах Милостивог угасио светлост у очима. Био је ходочасник и одликовао се многим врлинама: био је храбар, рука му је била дарежљива и био је велик разбојник. Много година предводио је људе који су пили крв на мору; био је први у молитви и први у борби! Нисам ли стајао иза њега кад му је лице било окренуто према западу? Нисам ли поред њега посматрао бродове са високим јарболима како горе у правом пламену на мирној води? Нисам ли одлазио за њим по тамним ноћима међу заспале људе који су се пробудили само да умру? Сабља му је била бржа од огња с неба и ударала је пре него што севне. Да! Туане! То су били дани и то је био вођ, а и ја сам био млађи; у оним данима није било толико бродова упаљача који шаљу пламену смрт издалека. Преко брода и преко шуме — о, туане Лакамба, бацали су звиждеће ватрене лопте у затон у који се наш брод био повукао, и куда нису смели да дођу за људима који су имали оружје у руци.“ Он затресе главом са тужном чежњом за старим временима и баци још мало прућа на ватру. Нов јак пламен обасја његово широко, тамно, рошаво лице и велике усне које су, бојадисане соком бетела, изгледале као дубок и крвав засек свеже ране. Одсев ватре блесну у његовом једином оку, дајући му за

тренутак плаховиту живост која ишчезе заједно са краткотрајним пламеном. Брзим покретима својих голих руку скупио је жишке у гомилу, затим је обрисао врео пепео с руку о тканицу — његов једини хаљетак — обухватио своје танке ноге укрштеним прстима и ставио браду на савијена колена. Лакамба се помаче мало не мењајући свој положај и не скидајући очи са жишки на које су биле усредсређене у сањивој непомичности. „Да“, настави Бабалачи ниским једноликим тоном, као да прати гласно низ мисли које су потекле у немом размишљању о непостојаности земаљске величине, „да. Био је богат и снажан, а сад живи од милостиње; стар је, немоћан, слеп и без икога сем своје ћерке. Раџа Паталоло даје му пиринча, а бледа жена — његова ћерка — кува му га, јер он нема ниједног роба.“ „Видео сам је издалека“, промрмља Лакамба са ниподаштавањем. „Куја са белим зубима, као жене из Орангпутија.“ „Да, да“, сложи се Бабалачи; „али је ниси видео изблиза. Мајка јој је била жена са запада; Багдадкиња са велом на лицу. Али она иде непокривена лица, као и наше жене, јер је сиромашна а он је слеп, а и нико не долази у њихову близину сем да тражи амајлију или благослов, па и онда брзо одлази из страха од његовог гнева и раџине руке. Ти ниси био на оној страни реке?“ „Нисам одавно. Ако одем...“ „Тако је! Тако је!“ прекиде га Бабалачи утешно; „али ја често идем тамо сам — ради твог добра — и ето — слушај. Кад дође време; кад обојица одемо заједно према раџином утврђењу, отићи ћемо да уђемо и останемо тамо.“ Лакамба седе усправно и загледа се туробно у Бабалачија. „То је добар говор за једном, двапут; али кад се слуша често, постане будаласт, као дечје брбљање.“ „Много, много пута сам видео облачно небо и чуо ветар кишних годишта“, рече Бабалачи упечатљиво. „Па где ти је мудрост? Мора да је отишла са ветром и облацима минулих годишта, јер је не чујем у твом говору.“

„То су речи незахвалника!“ повика Бабалачи у изненадном гневу. „Заиста, наше је једино прибежиште код Јединога, Моћнога, Праведнога... „Мир! Мир!“ заповеди зачуђени Лакамба. „Ово је само пријатељски разговор.“ Бабалачи клону у свој пређашњи став, мрмљајући нешто за себе. После кратког времена он опет поче гласно: „Откако је краљ мора оставио оног другог белог човека овде у Самбиру, ћерка слепог Омара ел Бадавија говорила је и другим ушима сем мојих.“ „Зар би белац слушао речи просјакове ћерке?“ рече Лакамба са сумњом. „Да! Видео сам...“ „Па шта си видео, о једнооки?!“ узвикну Лакамба презриво. „Видео сам незнаног белца како иде уском стазом пре него што сунце осуши капљице росе на жбуњу, и чуо сам шапат његовог гласа кад говори кроз дим јутарње ватре тој жени са великим очима и бледом кожом. Она је жена у телу, али у срцу је човек! Она не зна за страх ни стид. Чуо сам и њен глас.“ Он двапут мудро климну главом гледајући у Лакамбу, а затим утону у немо размишљање, упревши непомично своје једино око у прави зид шуме на супротној обали. Лакамба је лежао ћутке и гледао расејано. Испод њих је Лингардова река тихо жуборила међу стубовима који су подупирали бамбусов доксат мале стражаре пред којом су лежали. Иза стражаре земљиште се дизало у ниско брдо раскрчено од великог дрвећа, али обрасло у траву и жбуње, сада увело и изгорело због дуге суше сувог годишта. Стара пиринчана крчевина, која већ неколико година није обделавана, била је уоквирена са три стране непроходним и испреплетеним растињем недирнуте шуме, а на четвртој страни спуштала се до блатњаве речне обале. Није било ни даха ветра ни на земљи ни на реци, али високо горе, на прозрачном небу, мали облаци брзо су пловили поред месеца и час се појављивали у сребрној блиставости у његовим зрацима, а час замрачивали његово лице црнилом абоноса. Далеко, на средини реке, погдекоја риба искочила би

уз кратак пљусак, чија је гласност мерила дубину свеопште тишине која је одмах гутала тај оштри звук. Лакамба је немирно спавао, а будни Бабалачи седео и дубоко размишљао, уздишући с времена на време, и непрестано се ударао шаком по телу у узалудном покушају да отера комарце који су узлетали у ројевима поред реке и уз тријумфално зујање слетали на неочекивану жртву на доксату. Месец, пловећи својом тихом и трудном путањом, достигао је свој врхунац, и отеравши сенку стрехе са Лакамбиног лица, изгледао је као да лебди заустављен изнад њихових глава. Бабалачи подстаче ватру и пробуди свога друга, који седе зевајући и дршћући незадовољно. Бабалачи је опет говорио гласом сличним жуборењу потока који тече преко камења, потока који жубори ниско, једнолико и упорно и који је неодољив у својој моћи да истроши и уништи и најтврђе препреке. Лакамба је слушао, нем али заинтересован. Они су били малајски пустолови; славољубиви људи тога места и времена; они су били луталице своје расе. У раним данима насеља, пре него што се господар Паталоло ослободио своје потчињености котијском султану, Лакамба се појавио на реци са два мала трговачка брода. Разочарао се кад је видео да ту већ постоји нека врста организације међу насељеницима разних раса, који су признавали ненаметљиву управу старог Паталола, и није био довољно политички мудар да сакрије то своје разочарење. Изјавио је да је он човек са истока, из оних крајева где не влада ниједан белац, да је од потлачене расе, али да је из кнежевске породице. И заиста је имао све особине изгнаног принца. Био је незадовољан, незахвалан и бунтован; човек пун зависти и увек спреман за сплетку, на чијим уснама су увек биле смеле речи и празна обећања. Био је тврдоглав, али му се воља састојала од кратких импулса који никад нису трајали довољно дуго да га доведу до циља његовог славољубља. Примљен хладно од подозривог Паталола, он је — не чекајући да види да ли ће добити дозволу или не — раскрчио земљиште на једном погодном месту неких двадесет километара низ реку од Самбира, подигао тамо себи кућу и утврдио је високом оградом од коља. Како је имао много следбеника и изгледао готов на све, стари раџа није сматрао за

мудро да га у то време нападне оружаном снагом. Пошто се ту настанио, почео је да сплеткари. Паталолову свађу са котијским султаном он је подстакао, али није постигао жељени резултат, јер султан није могао да му много помогне на тако великој даљини. Разочаран тим планом, одмах је организовао побуну бугијских насељеника и опколио старог раџу у његовом утврђењу са много бучне храбрости и добрим изгледом на успех; али се тада на позорници појавио Лингард са наоружаним једрењаком, и космати кажипрст старог морепловца, којим му је припретио у лице, охладио је његову ратоборност. Ниједан човек није се усуђивао да се супротстави краљу мора, те се Лакамба привремено помирио са судбином, постао полуземљорадник-полутрговац, и гајио у својој утврђеној кући свој гнев и своје славољубље у нади да ће их задовољити кад искрсне нека повољнија прилика. Још увек веран својој улози кнежевског претендента, није хтео да призна постојећу власт и мрзовољно је одговарао раџином гласнику, кад би овај дошао да тражи данак за обделана поља, да је најбоље да раџа дође лично да га узме. По Лингардовом савету, оставили су га на миру иако је био бунтован; и тако је неузнемирено проводио дане међу својим женама и следбеницима, гајећи ону упорну и безразложну наду у боља времена која је, изгледа, општа карактеристика прогнаних величина. Али дани су пролазили, а нису доносили никакву промену. Нада је ослабила а врело славољубље сагорело је само себе, остављајући само малу и слабу искру у гомили млаког пепела лење помирености са одлукама судбине, док је Бабалачи није распирио у сјајан пламен. Бабалачи је набасао на ту реку док је тражио сигурно прибежиште за своју озлоглашену главу. Он је био морска скитница, прави гусар, који је у својим срећним данима живео од отимачине и пљачкања обала и бродова, а у данима невоље од поштеног и тешког рада. И тако, иако је привремено био вођа султанских гусара, служио је и као капетан урођеничких бродова и у том својству пловио по далеким морима, видео славне грађевине Бомбаја и моћ маскатског султана; чак се и тискао у побожној гомили за част да додирне уснама свети камен у Светом граду. Прикупио је

искуство и мудрост у многим земљама, и пошто се придружио Омару ел Бадавију, претварао се да је врло побожан (као што доликује ходочаснику), иако није умео да чита надахнуте Пророкове речи. Био је храбар и крволочан без икаквог претварања, и мрзео је беле људе, који су ометали мужевне послове као што су клање људи, насилно одвођење деце, жена и мушкараца, трговина робљем и изазивање пожара; а то су једина могућа занимања за правог морепловца. Стекао је наклоност свога старешине, неустрашивог Омара ел Бадавија, вође брунејских гусара, кога је пратио са неограниченом оданошћу у току многих година успешног пљачкања. И када је та дуга каријера убистава, харања и насиља добијала свој први озбиљан ударац од руку белих људи, он је стајао верно поред свог старешине, гледао храбро и постојано у гранате које су експлодирале, и нису га застрашили ни пламенови запаљеног утврђења, ни смрт његових другова, ни јауци њихових жена, ни плач њихове деце, па ни изненадно уништење свега што је сматрано неопходним за срећан и славан живот. Утабано земљиште између кућа било је клизаво од крви, а тамни мангрови шумарци поред блатњаве обале одјекивали су од уздаха људи на самрти, оборених пре него што су могли и да виде своје непријатеље. Умирали су беспомоћно, јер је бекство у густо испреплетану прашуму било немогуће, а њихови брзи бродови, у којима су тако често крстарили поред обала и по морима, били су сада збијени у уском затону где су нагло горели. Бабалачи, јасно схвативши да долази крај, употребио је све своје снаге да спасе бар један брод. И успео је. Кад је са експлозијом буради с барутом дошао крај, отишао је да тражи свога старешину. Нашао га је полумртвог и сасвим слепог, без икога близу њега сем његове ћерке Ајше — синови су били пали раније у току дана, као што приличи људима њихове храбрости. Уз помоћ те девојке храбра срца, Бабалачи је однео Омара на лак брод и успео да побегне, али само са врло мало другова. Док су на своме броду пловили у мрежу тамних и тихих затона, чули су покличе посада чамаца ратног брода који су јурили у напад на гусарско село. Ајша, седећи на високој задњој палуби, са помодрелом и крвавом главом свог оца у крилу, погледа неустрашивим очима у Бабалачија. „Они ће

тамо наћи само дим, крв, мртве људе и жене махните од страха, и ништа друго“, рече она жалосно. Бабалачи, притискујући десном шаком дубоку рану на свом рамену, одговори тужно: „Они су врло јаки. Кад се боримо с њима, можемо само да умремо. Али ипак“, додаде он претећи, „неки од нас су још живи! Неки од нас су још живи!“ Једно кратко време сањао је о освети, али је његов сан растеран хладним пријемом сулуског султана, код кога су испрва тражили уточиште, а који им је пружио само презриво и шкрто гостопримство. Док се Омар, под Ајшином негом, повраћао од својих рана, Бабалачи се ревносно трудио да стекне наклоност султана који им је пружио своју заштитничку руку. Али упркос свем том труду, кад је Бабалачи шапнуо у султаново ухо извесне предлоге о великом и уносном пљачкашком походу који би обухватио острва од Терната до Ахина, султан се разгневио. „Знам ја вас људе са запада“, узвикнуо је љутито. „Ваше речи су отров у владарским ушима. Ви говорите о пожару, убиству и пљачки — али на наше главе пада освета за крв коју ви попијете. Одлази!“ Ништа се није могло учинити. Времена се беху променила. Толико су се била променила да се Бабалачи, кад се шпанска фрегата појавила пред острвом и послала захтев султану да преда Омара и његове другове, није изненадио чувши да ће они бити жртва политичке пробитачности. Али од тог разумног схватања опасности до питоме покорности постојао је врло велик корак. Тада је почело Омарово друго бекство. Почело је са оружјем у руци, јер је та мала дружина морала да се бори ноћу на обали за посед малих чунова, којима су они који су остали живи најзад побегли. Прича о том бекству живи у срцима храбрих људи чак и данас. Људи причају о Бабалачију и снажној жени која је носила свог слепог оца кроз таласе под паљбом ратног брода са севера. Другови тога гусарског Енеје без синова сада су мртви, али њихови духови лутају изнад вода и острва ноћу — као што је обичај духова — и обилазе ватре поред којих седе наоружани људи, као што доликује духовима неустрашивих ратника који су погинули у бици. Тамо они могу да чују са усана живих људи причу о својим подвизима, о својој храбрости, патњи и смрти. Та прича се прича у многим

местима. Седећи на асурама у хладовини веранди раџинских кућа, мирни државници помињу је презриво, али међу наоружаним људима у двориштима то је прича која утиша жагор гласова и звекет алки на ногама; заустави ход пролазника и усредсреди очи у занет поглед. Ратници причају о тој борби, о неустрашивој жени, о мудром човеку; о дугој патњи на жедном мору у чуновима у које продире вода; о онима који су умрли... многи су умрли. Само их је неколико остало у животу. Старешина, жена и неки човек који је постао велик. Није било никаквог знака будуће величине у Бабалачијевом неразметљивом доласку у Самбир. Дошао је са Омаром и Ајшом у малом броду натовареном зеленим кокосовим орасима, и изјавио да је он власник и брода и товара. Како је дошло до тога да је Бабалачи, бежећи у малом чуну да спасе живот, успео да заврши своје опасно путовање бродом пуним корисне робе, то је једна од оних тајни мора које смућују и најтемељније испитивање. У ствари, нико то и није много истраживао. Проносили су се гласови о нестанку трговачког брода који је припадао Менаду, али су они били неодређени и остали су тајанствени. Бабалачи је испричао причу у коју се — право је према Паталоловом познавању света да се то каже — није веровало. Кад се раџа усудио да изрази своје сумње, Бабалачи га упита тоном мирног негодовања да ли он може оправдано претпоставити као вероватно да су два остарија човека — само са једним оком између себе — и једна млада жена у стању да ишта заузму насиљем? Милосрђе је врлина коју Пророк препоручује. Има милосрдних људи и њихова рука је дарежљива према заслужнима. Паталоло сумњиво заврте својом остарелом главом, а Бабалачи се повуче са изразом увређености на лицу и одмах се стави под Лакамбино покровитељство. Остала два човека, који су сачињавали посаду брода, отишли су с њим у утврђење тога велможе. Слепи Омар, са Ајшом, остао је под раџиним покровитељством, а раџа је запленио товар. Брод извучен на блатњаву обалу, поред става два рукавца реке Пантај, трулио је на киши, кривио се на сунцу, распао се на комаде и постепено ишчезао у дим кућних ватри тога насеља. Само заборављена даска и једна или две летве, које су стрчале занемарене у