Изгнаник са острва - Џозеф Конрад

сјајном муљу, подсећале су Бабалачија у току многих месеци да је он странац у тој земљи. Иначе се осећао сасвим као код своје куће у Лакамбином утврђењу, где су његов особени положај и утицај брзо признале и ускоро им се потчиниле чак и жене. Поседовао је сву савитљивост према околностима и прилагодљивост тренутним приликама којима располаже прави скитница. У својој готовости да се научи из искуства оном презиру према раним начелима, тако потребном правом државнику, био је раван најспособнијим политичарима ма ког доба; и био је довољно убедљив и имао довољно чврсту вољу да потпуно завлада Лакамбиним колебљивим духом — у коме није било ничега постојаног сем општег незадовољства. Он је одржавао то незадовољство у животу, распиривао полуугашено славољубље, усмеравао не неприродно нестрпљење сиротог изгнаника да стекне висок и уносан положај. Он — човек насиља — ниподаштавао је употребу силе, јер је јасно схватао тежину ситуације. Из истог разлога он — који је мрзео беле људе — увиђао је донекле могућу пробитачност холандског покровитељства. Али ни у чему се није смело пренаглити. Ма шта да је мислио његов господар Лакамба, он је тврдио да не би било никакве користи од тровања старог Паталола. То се могло учинити, наравно; али шта онда? Докле год преовлађује Лингардов утицај — докле год је Алмејер, Лингардов представник, једини велики трговац насеља, ништа не користи Лакамби — чак и кад би то било могуће — да се докопа управе те младе државе. Убијање Алмејера и Лингарда је тако тешко и опасно да се може одбацити као неизводљиво. Оно што је потребно јесте савез; неко ко би се супротставио утицају белих људи — и неко ко би био наклоњен Лакамби а у исто време стајао добро са холандским властима. Потребан је богат и угледан трговац. Такав човек, кад се једном укотви у Самбиру, помогао би им да истисну старог раџу, да га уклоне с власти, или из живота ако не буде било другог начина. Онда би било време да се обрате Холанђанину за заставу; за признање својих великих заслуга; за оно покровитељство које би их обезбедило заувек! Реч богатог и оданог трговца значила би нешто код гувернера у Батавији. Прва ствар је била да се нађе такав

савезник и да се наведе да се настани у Самбиру. Бели трговац не би служио њиховом циљу. Белац се не би сложио са њиховим идејама — на њега се они не би могли ослонити. Њима је потребан богат, нескрупулозан човек који има много следбеника и који је добро позната личност на острвима. Такав би се човек могао наћи међу арабљанским трговцима. Лингардова суревњивост, рекао је Бабалачи, држи све трговце ван те реке. Неки се плаше, неки не знају како да дођу тамо; за неке Самбир као и да не постоји; многи сматрају да не вреди изложити се опасности од Лингардовог непријатељства ради сумњиве користи од трговине са релативно непознатим насељем. Већина је непожељна и непоуздана. Бабалачи је помињао са жаљењем људе које је знао у својим младим годинама: богате, одлучне, храбре, безобзирне, готове на сваки потхват! Али зашто јадиковати за прошлошћу и говорити о мртвима? Постоји један човек — жив — велик — и он није далеко... Таква је била Бабалачијева политика коју је изложио своме славољубивом покровитељу. Лакамба се слагао, његова једина замерка била је да је то врло спор рад. У својој претераној жељи да се дочепа долара и моћи, непромишљени изгнаник био је готов да се баци у наручје сваког кољаша луталице чија се помоћ могла осигурати, и Бабалачи је имао велике муке да га обузда да не учини неко несмотрено насиље. Не би било добро пустити да се види да су они умешали своје прсте у увођење икаквог новог елемента у друштвени и политички живот Самбира. Увек постоји могућност неуспеха, а у том случају Лингардова освета била би брза и неизбежна. Не смеју се изложити никаквој опасности. Морају чекати. У међувремену, он је обилазио насеље, чучао сваког дана поред многих огњишта, испитивао јавно расположење и јавно мнење — и стално говорио о свом скором одласку. Ноћу је често узимао Лакамбин најмањи чун и одлазио тихо у тајанствене посете своме старом поглавици на другој страни реке. Омар је живео у атмосфери светости под Паталоловим окриљем. Између бамбусове ограде, која је окруживала раџине куће, и дивље шуме, било је бананиште, а на његовој даљој ивици налазиле су се две мале куће саграђене на ниском кољу поред

неколико воћки које су расле на обалама бистрог потока, што се, жуборећи иза куће, после кратког и брзог тока уливао у велику реку. Поред потока уска путања водила је кроз густо растиње занемарене крчевине до бананишта и до кућа у њему, које је раџа дао за становање Омару. На раџу су направиле дубок утисак Омарова разметљива побожност, његова пророчка мудрост, његове многе недаће и достојанствена мирноћа са којом је подносио своју патњу. Стари господар Самбира често је незванично посећивао слепог Арабљанина и слушао озбиљно његове речи за време топлих поподневних часова. Бабалачи је долазио ноћу и прекидао Омаров починак, а није никад прекореван због тога. Ајша, стојећи ћутке на вратима једне од колиба, могла је да види та два стара пријатеља како врло мирно седе поред ватре у средини утабаног земљишта између двеју кућа и разговарају у нејасном жагору дубоко у ноћи. Није могла да чује њихове речи, али је радознало посматрала те две безобличне прилике. Бабалачи би најзад устао, узео њеног оца за руку, одвео га натраг у кућу, наместио асуре за њега и тихо изашао из куће. Али уместо да оде, он је, несвестан Ајшиних очију, често поново седао поред ватре у дугом и дубоком размишљању. Ајша је гледала са поштовањем на тога мудрог и храброг човека — још откако памти навикла је била да га виђа поред свог оца — док је седео сам и замишљен у тихој ноћи поред ватре која гасне. Седео је непомична тела, а ум му је лутао кроз земљу сећања или — ко зна? — можда тражио пут кроз пусте просторе неизвесне будућности. Бабалачи је опазио Виљемсов долазак са узнемирењем због тог новог појачања моћи белих људи. Али је после променио своје мишљење. Срео је Виљемса једне ноћи на путањи за Омарову кућу, и доцније је приметио, без великог изненађења, да слепи Арабљанин није свестан посета новог белца. Једном, кад је долазио неочекивано у току дана, Бабалачију се учинило да је видео бео капут у жбуњу на другој страни потока. Тога дана посматрао је Ајшу замишљено док се кретала тамо-амо спремајући пиринач за вечеру; али после кратког времена ужурбано је отишао пре сунчевог заласка, одбијајући Омаров гостопримљив позив, у име алаха, да суделује у њиховом обеду.

То исто вече изненадио је Лакамбу изјавом да је најзад дошло време да учини први потез у својој дуго одлаганој игри. Лакамба га узбуђено упита за објашњење. Бабалачи заврте главом и показа на сенку жена у покрету и на људе који су седели око вечерњих ватри у дворишту. Ниједне речи неће рећи ту, изјави он. Али када су сви заспали, Бабалачи и Лакамба прођоше тихо између заспалих група, одоше до реке, седоше у чун и опрезно одвеслаше до оронуле стражаре у старом пиринчишту. Тамо су били сигурни од свих очију и ушију, и могли су објаснити тај свој излет, ако затреба, жељом да улове јелена, јер је то место било добро познато као појило сваковрсне дивљачи. У тишини тога усамљеног места Бабалачи објасни свој план пажљивом Лакамби. Његов смер је био да искористи Виљемса ради уништења Лингардовог утицаја. „Знам беле људе, туане“, рече он на крају. „Виђао сам их у многим земљама; увек су робови својих жеља, увек готови да предају своју снагу и свој разум у руке неке жене. Судбину верника написала је рука Свемоћнога, али они који обожавају многе богове бачени су у свет глатка чела, да би нека женска рука могла да обележи на њему њихову пропаст. Нека белац уништи белца. Воља Свевишњег је да они буду будале. Они знају како да одрже реч дату својим непријатељима, али један према другоме — знају само за превару. Да! Видео сам! Видео сам!“ Испружи се колико је дуг поред ватре и склопи очи у правом или тобожњем сну. Лакамба, не сасвим уверен, седео је дуго погледа као прикованог за полуугашене жишке. Дубоко у ноћ бела измаглица диже се иза реке, а ниски месец спустио се иза врхова шумског дрвећа, и изгледало је да тражи починак на земљи, као својевољан љубавник скитница који се најзад враћа да спусти уморну главу на груди своје драгане.

ГЛАВА VI „Хоћеш ли ми позајмити своју пушку, Алмејере?“ упита Виљемс преко стола на коме је димљива лампа бацала црвену светлост изнад нереда завршеног обеда. „Намеравам да одем и потражим каквог јелена кад месец изађе ноћас.“ Алмејер је седео окренут постранце од стола, гурнувши лакат између прљавих тањира, браде оборене на груди и испружених ногу; гледао је дуго у врхове својих патика од траве и на Виљемсове речи прсну у смех. „Могао си рећи да или не, уместо што се крештаво смејеш“, рече Виљемс са мирним негодовањем. „Кад бих веровао иједну реч од онога што кажеш, бих“, одговори Алмејер не мењајући свој став и говорећи полако, са прекидима, као да спушта своје речи на под. „Али овако — шта то вреди? Ти знаш где је пушка; можеш је узети или не. Пушка. Јелен. Којешта! Да ловиш јелена! Пих! То што ти тражиш... газела је, мој поштовани госте. За тај лов потребне су ти златне алке за ногу и свилене тканине — мој моћни ловче. А њих нећеш добити од мене на голу реч, уверавам те. По цео дан си међу урођеницима. Красна си ми ти помоћ.“ „Не треба да пијеш толико, Алмејере“, рече Виљемс полако да би сакрио свој бес. „Немаш памети. Колико се сећам, ниси је никад имао ни у оно старо време у Макасару. Сувише пијеш.“ „Пијем своје“, одбруси Алмејер и при том брзо подиже главу и прострели Виљемса љутитим погледом. Та два узорка више расе дивљачки исколачише очи један на другог, а затим, као по договору, окретоше главе у истом тренутку и оба устадоше. Алмејер збаци с ногу своје патике и попе се у висећу постељу, обешену између два дрвена стуба

веранде да би ухватила сваки ретки поветарац сувог годишта; а Виљемс, пошто је кратко време стајао неодлучно поред стола, оде без речи низ кућне степенице и преко дворишта према малом дрвеном кеју, где су неколико чврсто везаних чунова и два велика бела китоловца трзали своја ужета и ударали једни о друге на брзој реци. Он скочи у најновији чун, једва одржавајући равнотежу, скиде прихватно уже и, сасвим непотребно, снажно одгурну чун од обале, те се умало не стрмоглави у реку. Кад је повратио равнотежу, чамац беше отпловио неких педесет корака низ реку. Клекнуо је на дно малог чуна и дугачким напорним завеслајима запловио уз реку. Алмејер је сео у висећој постељи ставио руке на колено и зурио у реку отворених уста, док није видео сенкаст облик човека и чуна где опет пролазе поред кеја. „Знао сам да ћеш отићи“, викну он. „Зар нећеш да узмеш пушку? Хеј?“ довикну му из свег гласа. А затим се завали у висећу постељу и тихо се смејао све док није заспао. На реци Виљемс је, очију пажљиво упртих напред, веслао лево и десно од чуна, не хајући за те речи које једва допреше до њега. Сада је било три месеца откако је Лингард искрцао Виљемса у Самбиру, оставио га Алмејеру да се стара о њему и журно отпловио. Та два белца нису се добро слагала. Алмејер се сећао времена кад су обојица служили Худига и када је надмоћни Виљемс поступао с њим са увредљивом снисходљивошћу, те је осећао велику мржњу према свом госту. А био је и љубоморан на Лингардову наклоност. Алмејер се био оженио малајском девојком коју је стари морепловац усвојио у једном од својих наступа неразумне добродушности, а како тај брак није био срећан, он се надао да му Лингардово богатство надокнади његову брачну несрећу. Долазак тога човека, који је, изгледа, полагао неко право на Лингардово пријатељство, испунио га је великом нелагодношћу, и то утолико више што стари морепловац није сматрао за потребно да упозна мужа своје усвојенице са Виљемсовом историјом, нити да му повери своје намере у погледу будуће судбине те индивидуе. Сумњичав од самог почетка, Алмејер је обесхрабрио Виљемсове покушаје да му помогне у трговању, а кад се затим Виљемс повукао, он је, са карактеристичном настраношћу, негодовао што се

Виљемс не интересује за послове. Од хладне учтивости, та два човека прешла су у прикривено, а затим сасвим отворено непријатељство, и обојица су жарко желели Лингардов повратак и крај стања које је из дана у дан постајало све неподношљивије. Време је споро пролазило. Виљемс је посматрао сунчеве изласке и питао се тужно да ли ће се до вечера десити икаква промена у учмалој досади његовог живота. Недостајала му је трговачка радиност његовог пређашњег живота, који му је изгледао далеко, неповратно изгубљен, затрпан рушевинама његовог прошлог успеха који он више никад неће постићи. Тумарао је неутешно по Алмејеровом дворишту, посматрајући издалека, незаинтересованим очима, чунове из горње области који су искрцавали гутаперку или ротан, а утоваривали пиринач или европску робу на малом кеју Лингарда и компаније. Мада је земљиште које је припадало Алмејеру било врло велико, Виљемс је ипак осећао да нема довољно простора за њега у границама те лепе ограде. Човек који је, у току многих година, навикао да сматра себе неопходним другима, осећао је горак и дивљачки бес због сурове свести о својој излишности, својој бескорисности, због хладног непријатељства видљивог у сваком погледу јединог белца у том варварском делу света. Шкргутао је зубима кад је мислио о изгубљеним данима, о животу страћеном у недраговољном друштву те ћудљиве и сумњичаве будале. Чуо је прекор због своје лењости у жуборењу реке, у непрестаном шапату великих шума. Око њега се све мицало, кретало, јурило; земља испод његових ногу и небо изнад његове главе. Чак и дивљаци око њега трудили су се, упињали, борили се, радили — ако ни за шта друго, а оно бар да продуже бедно постојање; али су живели, живели су! И само је он, изгледа, био остављен ван опште схеме света у безнадежној непокретности, испуњен гневом који га је мучио и кајањем које га је вечито гризло. Почео је да лута по насељу. Доцније напредни Самбир био је рођен у мочвари и провео је своју младост у смрдљивом блату. Све су куће биле уз саму обалу и, као у жељи да се удаље од нездраве обале, беху смело закорачиле у реку са својим бамбусовим терасама подупртим високим кољем, између кога

је река говорила тихим и непрестаним сетним шумом својих вртлога. У целом граду била је само једна путања и ишла је позади кућа, дуж низа црних кружних места — огњишта домаћих ватри. С друге стране прашума је оивичавала путању, прилазећи јој сасвим близу, као да је хтела да дрско изазове пролазника да се лати решавања тамног проблема њених дубина. Али нико није хтео да прихвати тај варљиви позив. Учињено је само неколико слабих покушаја да се шума раскрчи овде-онде, али је земљиште било ниско, па је река, враћајући се у своје корито после годишњих надолажења, остављала на свакој крчевини блатњаву јаму која се постепено смањивала и у којој су увезени биволи бугијских досељеника задовољно лежали за време дневне врућине. Кад је Виљемс ишао путањом, докони људи, испружени у хладовитој страни кућа, гледали су у њега са мирном радозналошћу, жене око огњишта, запослене кувањем, бацале су за њим радознале и плашљиве погледе, а деца би га погледала само једном и онда би бежала јаучући од страха изазваног страшним изгледом човека црвена и бела лица. Ово дечје изражавање гнушања и страха изазивало је у Виљемсу болно осећање глупог унижења; у својим шетњама тражио је релативну усамљеност неуспелих крчевина, али су чак и биволи узнемирено фрктали кад га опазе, излазили незграпно из хладног блата, скупљали се у крдо и гневно га посматрали док се узалуд трудио да се непримећен одшуња дуж ивице шуме. Једног дана, на неки његов неопрезан и изненадан покрет, цело крдо надало се у дивље бекство путањом, растурило ватре, натерало жене да се разбегну уз пискав врисак, и оставило за собом поразбијане лонце, изгажен пиринач, испретурану децу и гомилу гневних људи који су махали штаповима, викали и јурили за њима. Невини виновник тога узнемирења застиђено је прошао кроз шибу мрких погледа и љутитих примедби и журно потражио уточиште у Алмејеровом дворишту. После тога остављао је насеље на миру. Доцније, кад Му је наметнути затвор постао несносан, Виљемс је узимао један од Алмејерових многих чунова и прелазио главни рукавац Пантаја тражећи неко усамљено место да сакрије своју потиштеност и досаду. У свом малом

чуну пролазио је поред зида испреплетаног растиња, држећи се тишака близу обале где су гранате палме климале својим широким лишћем изнад његове главе као у презривом сажаљењу према изгнанику скитници. Овде-онде видео би почетке раскрчених путања и, са сталном жељом да оде ван видокруга људи поред реке, искрцао би се и упутио уском и кривудавом стазом, али је налазио да она не води никуда и да се нагло завршава негостопримљивим трновитим честаром. Отуда се враћао полако, са горким осећањем неразумног разочарања и туге, потиштен услед врелог мириса земље, влаге и трулежи у тој шуми, која као да га је одгуривала натраг у блиставу сунчеву светлост над реком. И опет је почињао да весла уморним рукама, да тражи други отвор, да би нашао другу обману. Кад је довеслао до места где раџина ограда од коља силази до реке, нашао се испред палми са њиховим шумним лишћем над мрком реком, док је на обали расло велико дрвеће, високо, јако и, у сигурности свога живота који траје годинама, равнодушно према кратком и брзо пролазном животу у срцу човека који је паћенички пролазио између његових сенки у трагању за прибежиштем од непрестаног прекора својих мисли. Између глатких стабала бистар поток је вијугао пре свога скока преко ивице стрме обале у брзу реку. Ту је била прилично утабана путања се ту искрцао, отишао за ћудљивим обећањем те стаде ускоро се нашао на месту без жбуња, на чијем је тлу је сунчева светлост, пролазећи кроз високо грање и лишће, правила разне шаре и обасјавала поток који се сијао у својој кривини као сјајна сабља бачена у дугачку траву. Стаза је водила још даље, али се сужавала у густом шипражју. На крају прве окуке Виљемс угледа неку прилику, белу и у боји, сјај злата сличан сунчевом зраку изгубљеном у сенци, и визију црнила тамнијег од најдубљег шумског хлада. Он застаде изненађен, и учини му се да чу кораке, који су постајали све тиши и убрзо се више нису чули. Погледа унаоколо. Трава на обали потока је дрхтала и дрхтава стаза њених лелујавих сребрносивих врхова ишла је од воде до почетка честара. А ипак није било ни најмањег даха ветра. Неко је прошао туда. Изгледао је замишљен; то дрхтање ишчезе у брзом последњем

дрхтају под његовим погледом, и висока трава са повијеним врховима сада је стајала непомична у топлој безветрици. Он пожури, подстакнут изненадно пробуђеном радозналошћу, и изби на уску стазу између жбуња. На првом завијутку стазе намах угледа обојен хаљетак и црну косу жене. Убрза кораке и пред њим се јасно указа предмет његовог гоњења. Жена, која је носила два бамбусова суда пуна воде, чу његове кораке, стаде, спусти бамбусове судове на земљу и упола се окрете да погледа натраг. Виљемс такође застаде за тренутак, а затим пође напред чврстим кораком, док жена коракну у страну да га пусти да прође. Гледао је право испред себе, а ипак је, готово несвесно, опазио све појединости на тој високој и дивној жени. Док јој се приближавао, жена забаци мало главу и слободним покретом своје снажне, обле руке узе своју црну косу и стави је преко рамена и доњег дела свога лица. Идућег тренутка пролазио је тик поред ње, идући укочено као човек у заносу. Он чу њено брзо дисање и осети додир погледа баченог на њега из полуотворених очију. Тај поглед му истовремено додирну и мозак и срце. Изгледало му је да је то нешто гласно и узбудљиво као поклич, а немо и продорно као надахнуће. Покретна сила његовог кретања однела га је мимо ње, али невидљива сила сачињена од изненађења, радозналости и жеље окрете га натраг чим ју је прошао. Већ је била узела свој товар с намером да оде својим путем. Његов изненадни покрет заустави је на првом кораку, и опет је стајала, права, витка, опрезна и,. као што је наговештавала лака покретљивост њеног става, спремна да побегне. Високо горе грање дрвећа састајало се у провидном светлуцању таласаве зелене измаглице, кроз коју се киша жутих зракова спуштала на њену главу, лила се светлуцаво низ њене црне увојке, сијала се са променљивим сјајем течног метала на њеном лицу, и губила се у искрама тамних дубина њених очију, које су сада, широко отворене и раширених зеница, гледале постојано у човека на његовој стази, Виљемс је гледао у њу очаран на начин који изазива осећање неповратног губитка, прожет осећањем које почиње као миловање а завршава се ударцем, рањен изненадном раном коју задаје нова жудња кад

продире у људско срце, испуњен наглом ускомешаношћу пробуђених осећања која потичу из изненадне навале нових нада, нових страховања, нових жеља и бекства старог ја. Она коракну напред и опет стаде. Дах ветра који допре кроз дрвеће, а за који Виљемсова машта закључи да долази од покрета њеног тела, обујми му тело својим топлим таласом и опрљи му лице својим врелим додиром. Он га удахну дубоким удисајем, последњим дубоким удисајем војника пре бојног јуриша, љубавника пре него што загрли обожавану жену; удисајем који даје храброст да се човек сусретне са смртном претњом или са буром страсти. Ко је она? Одакле је дошла? Питајући се, он скиде очи с њеног лица да погледа унаоколо у збијена дрвета која су, велика, мирна и права, стајала као да су заустављена даха посматрала њега и њу. Био је збуњен, одбијен, готово уплашен јачином тога тропског живота коме је потребна сунчева светлост али који дела у тами; који је на изглед сав лепота боје и облика, сав блиставост, сав осмеси, али је само цветање мртвога; чија тајна пружа обећање радости лепоте, а ипак не садржи ништа сем отрова и труљења. Раније се плашио неодређеног назирања опасности, али сад, док је опет гледао у тај живот, изгледало му је да су му очи у стању да продру кроз фантастични вео пузавица и лишћа, да виде далеко иза чврстих стабала, да виде кроз претећу таму — и тајна је била откривена — чаробна, свемоћна, лепа. Он погледа у ту жену. Кроз шарену светлост између њих изгледала му је прозирна као неопипљив сан. Изгледала му је као дух те земље тајанствених шума, који стоји пред њим као привиђење иза провидног вела — вела истканог од сунчевих зракова и сенки. Она му се још више приближи. Он осети у себи чудну нестрпљивост због њеног приближавања. Збркане мисли појурише му кроз главу, несређене, безобличне, вртоглаве. А затим чу свој глас како пита: „Ко си ти?“ „Ја сам ћерка слепог Омара“, одговори она тихим, али чврстим гласом. „А ти“, продужи она мало гласније, „ти си бели трговац — велики човек овога места.“

„Да“, рече Виљемс, држећи њене очи својима са осећањем крајњег напора, „да, ја сам бео.“ А затим додаде, осећајући као да говори о неком другом човеку: „Али ја сам изгнаник свог народа.“ Слушала га је озбиљно. Кроз разбарушену косу лице јој је изгледало као лице златног кипа са живим очима. Тешки очни капци беху јој мало спуштени, и између дугих трепавица она баци искоса на њега поглед тврд, оштар, узан, као сев оштрог челика. Усне су јој биле чврсте и састављене у лепом луку, али раширене ноздрве и уздигнута глава, полуокренута од њега, давале су целој њеној личности израз дивљег и осветничког пркоса. Преко Виљемсовог лица пређе сенка. Он стави руку на своје усне као да је хтео да задржи речи које су навирале у таласу нагонске нужности, да заустави излив неодољиве мисли која јури из срца у мозак и мора се изговорити упркос сумњи, опасности, страху, па и самом уништењу. „Лепа си“, шапну он. Она га опет погледа погледом који у једном брзом севу њених очију пређе преко његовог сунцем опаљеног лица, његовог правог, високог, непокретног тела, и најзад се заустави на земљи поред његових ногу. А затим се насмеши. У тамној лепоти њеног лица тај осмех је био као први зрак светлости у бурној зори, који се пробија, пролазан и блед, кроз мрачне облаке; предзнак сунчевог изласка и грома.

ГЛАВА VII Постоје у нашем животу кратки периоди који остају у свести само као сећања на извесно осећање. Нема сећања на покрет, на радњу, нити на било какво спољно изражавање живота; све је то изгубљено у неземаљској блиставости или у неземаљској тами таквих тренутака. Обузети смо осећањем нечега у нашим телима што се радује или пати док тело дише, инстинктивно бежи или се, ништа мање инстинктивно, бори — можда умире. Али смрт у таквом тренутку је повластица срећних, висока и ретка награда, врховна милост. Виљемс се није никад сећао како се и кад растао са Ајшом. Изненадно је опазио себе како пије блатњаву воду из своје шаке, док му чун плови мимо последњих самбирских кућа. Са повратком самосвести дошао му је и страх од нечег незнаног што му је обузело срце, нечег неартикулисаног што није могло да говори, али што се морало слушати. Његов први импулс био је импулс побуне. Никад се неће вратити тамо. Никад! Он погледа полако унаоколо у блиставост ствари обасјаних сунчевом светлошћу и узе весло. Како је све изгледало промењено! Река је изгледала шира, небо више. Како је брзо чун летео под завеслајима његовог весла! Откад је он то стекао снагу двојице, па и више људи? Погледа у шуму дуж обале са збуњеним осећањем да би једним замахом руке могао оборити све те дрвеће у реку. Лице му је горело. Опет се напио воде и задрхтао од настраног осећања задовољства због паукуса муља у води. Било је доцкан кад је стигао до Алмејерове куће, али је прешао преко мрачног и неравног дворишта идући лако у зрачности неке своје сопствене светлости, невидљиве за очи других. Мрзовољан поздрав његовог домаћина заболе га као

изненадан пад са велике висине. Заузе место за столом супротно Алмејеровом и покуша да говори весело своме мргодном другу, али кад су после обеда седели и ћутке пушили, он осети нагло обесхрабрење, опуштеност у свим својим удовима, осећање велике туге као после неког великог и ненадокнадивог губитка. Тама ноћи уђе му у срце, доносећи са собом сумњу, оклевање и туп гнев на себе и цео свет. Осети нагон да виче страшне псовке, да се свађа са Алмејером, да учини нешто насилничко. Без икаквог непосредног изазивања, он осети да би волео да нападне физички тога бедног, мрзовољног створа. Погледа га бесно испод обрва. Несвесни Алмејер пушио је замишљено; вероватно је планирао сутрашњи рад. Мирноћа тога човека изгледала је Виљемсу неопростива увреда. Зашто тај идиот ћути ноћас, сад, кад он жели разговор?... других ноћи био је довољно расположен да говори, па чак и досадне глупости. Виљемс покуша да потисне свој бесмислени бес и загледа се непомично кроз густ дувански дим у прљав стони чаршав. Повукли су се рано као и обично, али усред ноћи Виљемс искочи из своје висеће постеље са пригушеном псовком и отрча низ степенице у двориште. Два ноћна стражара, који су седели поред мале ватре и разговарали монотоним, тихим гласом, подигоше главе и зачуђено се загледаше у узнемирено лице белог човека док је овај пролазио кроз круг светлости њихове ватре. Он ишчезе у мраку, а затим се опет врати и прође поред њих, али без икаквог знака на лицу да је свестан њиховог присуства. Ходао је напред и натраг и мрмљао нешто за себе, те два Малајца, после кратког саветовања шапатом, тихо напустише ватру, јер су сматрали да је опасно остати у близини белог човека који се тако чудно понаша. Повукли су се иза угла стоваришта и радознало посматрали Виљемса у току ноћи, док по кратком свитању није дошла изненадна жарка светлост јутарњег сунца и док се Алмејерови радници нису пробудили да живе и раде. Чим је могао да оде непримећен услед ужурбане запослености на речној обали, Виљемс пређе реку на путу ка месту где се био срео са Ајшом. Одмах леже у траву поред потока и ослушкиваше да чује бат њених корака. Блистава

светлост дана падала је кроз нередовне отворе у високим гранама дрвећа и, ублажена, зрачила између сенки великих стабала. Овде-онде узан сунчани зрак додиривао је храпаву кору дрвета златним прском, светлуцао на скакутавој води потока или почивао на листу који се истицао, блистав и јасан, на једноликој позадини тамних зелених боја. Преко јасног отвора плаветнила изнад његове главе прошле су у брзом лету беле птице чија су се крила сијала у сунчевој светлости, кроз коју се топлота спуштала с неба, падала на земљу из које је избијала пара, ваљала се међу цвећем и увијала Виљемса у мекане и мирисне наборе ваздуха тешког од мириса цветова и оштрог задаха живота који трули. У тој атмосфери природне радионице Виљемс се умири и утону у заборав своје прошлости, у равнодушност према будућности. Сећања на његове тријумфе, његове грешке и његово славољубље ишчезоше у тој топлини, која као да је топила у његовом срцу све кајање, сву наду, сав гнев, сву снагу. Лежао је ту, сањиво задовољан, у млаком и мирисном заклону, мислећи о Ајшиним очима, сећајући се звука њеног гласа, дрхтаја усана — њеног мргођења и њених осмеха. Дошла је, наравно. Њој је он био нешто ново, незнано и необично. Био је већи, снажнији него иједан човек кога је икад видела, и сасвим друкчији од свих које је познавала. Он је био од победничке расе. Уз живо сећање на велику несрећу у свом животу, за њу је он имао сву чар велике и опасне ствари; за њу је он био ужас побеђен, савладан, претворен у играчку. Они су говорили баш таквим дубоким гласом — они победоносни људи; гледали су баш таквим немилосрдним плавим очима у своје непријатеље. А она је учинила да јој тај глас говори тихо и меко, да јој те очи гледају нежно у лице! Он је заиста прави човек. Није могла да разуме све што јој је рекао о свом животу, али од одломака које је схватила саставила је за себе причу о човеку великом међу својим народом, храбром и несрећном; за њу је он био неустрашив бегунац који сања о освети својим непријатељима. Имао је сву привлачност неодређеног и незнаног, непредвиђеног и изненадног, бића снажног, опасног, живог и људског, готовог да буде заробљено.

Осећала је да је побеђен. Осећала је то са непогрешивом интуицијом примитивне жене суочене са једноставним нагоном. Из дана у дан, кад су се састајали и она стајала мало подаље од њега, слушала његове речи, држала га својим погледом, неодређени страх од новог освојења постајао је све слабији и нејаснији, као сећање на сан, док њена увереност није постала јасна, несумњива и видљива оку као каква материјална ствар на јакој сунчевој светлости. Била је то дубока радост, велик понос, опипљива сласт која као да је остављала укус меда на њеним уснама. Лежао је опружен поред њених ногу не мичући се, јер је знао из искуства како је и најмањи његов покрет могао да је уплаши и нагна је да побегне у оним првим данима њиховог општења. Лежао је врло мирно, а сав жар његове жеље звонио му је у гласу и сијао се у његовим очима, док му је тело било мирно као смрт. И гледао је у њу док је стајала изнад њега главе изгубљене у сенци широког и лепог лишћа које јој је додиривало образ; а танке бодљике бледозелених каћуна, висећи са грана, мешале су се са црном косом која јој је уоквиривала лице, као да су је све те биљке сматрале својом — она је била живи и блистави цвет свег тог бујног живота који се, рођен у тами, вечито бори за сунчеву светлост. Сваки дан му је прилазила мало ближе. Посматрао је њен спори напредак — постепено припитомљавање те жене речима његове љубави. Била је то једнолика песма хвале и жеље која је почела при стварању света и која обавија свет као атмосфера и престаће само са престанком свих ствари — кад не буде било усана да певају и ушију да слушају. Рекао јој је да је лепа и пожељна, и понављао је то опет и опет; јер кад јој је рекао то, рекао је све што је било у њему — изразио је своју једину мисао, своје једино осећање. Посматрао је како уплашен израз чуђења и неповерења ишчезава са њеног лица са проласком дана, како јој се очи разнежавају а осмех лебди све дуже и дуже на уснама; осмех девојке очаране дивним сном, са благим усхићењем опојног ликовања у својој праскозорној нежности. Док је она била близу, није било ничега у целом свету — за тог доконог човека — сем њеног погледа и њеног осмеха. Ничега у прошлости, ничега у будућности; а у садашњости само

зрачна стварност њеног постојања. Али у изненадној тами њеног одласка осећао се слаб и беспомоћан, као да му је насилно одузето све што сачињава његово биће. Он који је живео целог свог живота без икаквог великог интересовања сем за своју каријеру, презриво равнодушан према сваком женском утицају, пун презирања за људе који би се макар и мало потчинили томе утицају, он, тако снажан, тако надмоћан, чак и у својим грешкама, најзад је увидео да је његову индивидуалност ишчупала из њега рука једне жене. Где су били поузданост и понос његове оштроумности, вера у успех, гнев због неуспеха, жеља да поврати своју срећу, увереност у своју способност да то учини? Отишли су, ишчезли. Све што је било човек у њему ишчезло је, а остала је само узнемиреност срца — тога срца које је постало ствар за презирање; срца које је могао усплахирити поглед или осмех, бацити на муке реч, утешити обећање. Кад је најзад дошао дуго жељени дан, кад се спустила на траву поред њега и брзим покретом узела његову руку у своју, он изненадно седе усправно са покретом човека пробуђеног падом своје властите куће. Сва његова крв, све његово осећање, сав његов живот као да појурише у ту руку остављајући га без снаге, у хладној дрхтавици, у изненадној клонулости као од смртоносне ране пушчаним зрном. Сурово одбаци њену руку, као нешто врело, седе непомично, погнуте главе, и загледа се у земљу болно се борећи за дах. Његов страх и његова очита ужаснутост нису је нимало обесхрабрили. Лице јој је било озбиљно и гледала га је озбиљним очима. Прсти јој додирнуше његове залиске, пређоше у лаком миловању његов образ, заврнуше нежно крај његовог дугачког брка; и док је седео у дрхтавом узбуђењу од тога додира, она отрча чудном брзином и ишчезе у гласан звонак смех, у лелујање траве, у њихање младих гранчица које су расле преко стазе, остављајући за собом само пролазни траг кретања и звука. Он се диже на ноге полако и болно, као човек са бре меном на раменима, и упути се према реци. Носио је у свом срцу мило сећање на свој страх и своје усхићење, али је озбиљно говорио себи опет и опет да то мора бити крај те пустоловине. Пошто одгурну чамац у реку, он подиже очи обали и гледао је у њу дуго

и постојано, као да му је то последњи поглед на место дивних успомена. Отишао је Алмејеровој кући са усредсређеним изразом и одлучним кораком човека који је управо донео судбоносну одлуку. Лице му је било строго и укочено, а покрети опрезни и спори. Држао је себе чврсто у рукама. Врло чврсто. Гајио је веома живу обману — готово исто тако живу као стварност — да чува врло љигавог затвореника. Седео је насупрот Алмејеру за време те вечере — која је била њихов последњи заједнички обед — савршено мирна лица, а у њему је растао страх да ће побећи од свога властитог ја. Овда-онда стезао је ивицу стола и снажно стискао зубе у изненадном таласу великог очајања, као човек који, падајући низ глатку и наглу стрмину која се завршава провалијом, завлачи нокте својих прстију у мекану површину и осећа да беспомоћно клизи у неминовну смрт. А затим одједном настаде опуштање његових мишића, попуштање његове воље. Нешто као да се прекиде у његовој глави, и та жеља, та помисао задржавана у току свих тих часова, јурну у његов мозак са топлотом и буком пожара. Он је мора видети! Видети је одмах! Мора ићи сад! Ноћас! Осећао је разбуктало жаљење за изгубљеним часом, за сваким минулим тренутком. Сада није било ни помисли на отпор. А ипак, са инстинктивним страхом од неповратног, са урођеном лажношћу људског срца, желео је да држи отворен пут за повлачење. Није никад био одсутан за време ноћи. Шта ли Алмејер зна? Шта би Алмејер мислио? Најбоље је да га пита за пушку. Ноћас је месечина... Да лови јелене... Згодан изговор. Слагаће Алмејера. Шта то мари! Он лаже себе сваког минута свог живота. И то због чега? Због жене. И то такве... Алмејеров одговор показа му да је обмањивање бескорисно. Све се дозна, чак и у том месту. Па, свеједно му је. Он не мари ни за шта сем за изгубљене секунде. Шта ако би изненадно умро! Умро пре него што је види! Пре него што би могао... Са звуком Алмејеровог смеха у својим ушима, док је терао чун укосо преко брзе матице, трудио се да увери себе да се може вратити сваког тренутка. Само ће отићи и погледати место где су се састајали, дрво под којим је лежао кад га је узела за руку,

место где је седела крај њега. Само ће отићи тамо и одмах се вратити — ништа више; али кад његов мали чун додирну обалу, он искочи, заборављајући уже, а чамац се задржа за тренутак међу жбуњем, а затим ишчезе из његовог видокруга пре него што је имао времена да јурне у воду и задржи га. Испрва је био као громом погођен. Сад се не може вратити ако не замоли раџине људе да му спреме чамац и веслаче — а пут до Паталоловог утврђења води поред Ајшине куће! Отишао је стазом жудних очију и нерадо, као човек који трага за утваром, а кад се обрео на месту где се уска стаза одваја лево за Омарову крчевину, стао је мирно са изразом напрегнуте пажње на свом лицу, као да слуша далек глас — глас своје судбине. Био је то неартикулисан звук, али пун значаја; а за њим је дошло цепање и раздирање у његовом срцу. Он уплете прсте и стеже их, те зглобови његових шака и руку запуцкеташе. По челу му изби зној у малим бисерастим капљицама. Махнито погледа унаоколо. Изнад безобличне таме шумског шипражја дизали су се врхови дрвећа са својим високим гранама и лишћем и изгледали црни према бледом небу — као одломци ноћи који лебде на месечевим зрацима. Под његовим ногама топла пара се дизала из загрејане земље. Око њега је владала дубока тишина. Гледао је унаоколо тражећи помоћ. Та тишина, та непомичност свега што га је окруживало изгледале су му као хладан прекор, строго одбијање, свиреп нехај. Безбедности није било ван њега самога — а у њему није било уточишта, већ само слика те жене. Дође му изненадан тренутак јасности — оне свирепе јасности која дође једном у животу чак и најнепросвећенијем. Учини му се да види шта се дешава у њему, и тај чудни призор га ужасну. Он је белац чија је најгора грешка до тада била мали недостатак у расуђивању и претерано поверење у правичност његове врсте. Та жена је потпун дивљак, и... Покуша да увери себе да то није ни од какве важности. Али је то био узалудан покушај. Новина осећања која никад раније није доживео ни у најмањој мери, а ипак их је презирао, по чувењу, са свога сигурног положаја цивилизованог човека, уништила је његову храброст. Разочарао се у самог себе. Изгледало му је да предаје дивљем

створењу неокаљану чистоту свога живота, своје расе, своје цивилизације. Осећао се као да се изгубио у безобличним стварима које су опасне и ужасне. Борио се са осећањем неминовног пораза — изгубио је своје упориште — пао је натраг у мрак. Са слабим криком и подигнутим рукама напустио је борбу као што уморан пливач напушта пливање, јер је потонули чун отишао испод његових ногу, јер је ноћ мрачна а обала далеко — јер је смрт боља него борба.

ГЛАВА I Светлост падоше на насеље, крчевине и реку као да их је бацила доле нека гневна рука. Земља је лежала нема, мирна и блистава под усовом врелих зракова који је уништио сваки звук и сваки покрет, затрпао све сенке, угушио сваки дах. Ниједан живи створ није се усуђивао да се суочи са миром тога безоблачног неба, да се побуни против тлачитељства те сјајне и свирепе сунчеве светлости. Снага и одлучност, тело и ум били су подједнако беспомоћни и покушали су да се сакрију испред навале ватре с неба. Само су слабачки лептири, та неустрашива деца сунца, ти ћудљиви тирани цвећа, летели смело у отвореном простору, и њихове мајушне сенке лебделе су у ројевима над клонулим цветовима, лако прелазиле преко увеле траве или клизиле по сувој и испуцалој земљи. Ниједан се глас није чуо тога врелог поднева сем слабог жуборења реке која је журила у вртлозима и ковитлацима, док су њени светлуцави таласићи јурили један другог на свом радосном путу у гостопримљиве дубине, у хладно уточиште мора. Алмејер је пустио раднике на подневни одмор и, са својом малом ћерком на рамену, брзо отрчао преко дворишта да се склони у хлад своје веранде. Он стави дремљиву девојчицу на седиште велике љуљаче, на јастук који је узео из своје висеће постеље, и стајао је кратко време гледајући доле у њу нежним и замишљеним очима. Девојчица се, уморна и знојава, нелагодно мигољила, уздисала и гледала у њега погледом замагљеним од дремљивог умора. Он диже са пода сломљену палмову лепезу и поче нежно да хлади њоме зајапурено мало лице. Њени очни капци затрепташе и Алмејер се осмехну. Осмех озари за тренутак и њене уморне очи и изазва јамицу у меканој облини њеног образа; а затим се очни капци

изненадно спустише, она удахну дубок удисај кроз раздвојене усне — и била је у дубоком сну пре него што је пролазни осмех могао да јој ишчезне с лица. Алмејер се тихо удаљи, узе дрвену столицу са приручјем, стави је близу ограде на веранди и седе с уздахом олакшања. Налакти се на врх ограде и, наслонивши браду на склопљене шаке, гледао је расејано у реку, у треперење сунчеве светлости на текућој води. Шума на супротној обали постајала је постепено све мања, као да тоне испод висине реке. Контуре су се лелујале, тањиле се, ишчезавале у ваздух. Пред његовим очима сада је био само простор таласавог плаветнила — једно велико, празно небо које је тамнило покаткад... Где је сунчева светлост?... Осећао се умирен и срећан, као да му је нека нежна, невидљива рука скинула с душе терет његовог гела. У идућем секунду учини му се да плови у хладовиту светлост где нема ни памћења, ни бола. Дивно. Очи му се склопише — отворише — опет склопише. „Алмејере!“ Изненадно се тргавши целим телом, он седе усправно, ухвати се за горњу попречницу обема рукама и затрепта глупо. „Шта? Шта је то?“ промрмља он, неодређено гледајући унаоколо. „Овамо! Овде доле, Алмејере.“ Алмејер се придиже са столице, погледа преко ограде у подножје веранде и забаци се натраг са тихим звиждуком изненађења. „Дух, неба ми!“ узвикну он тихо за себе. „Хоћеш ли да ме саслушаш?“ продужи храпав глас из дворишта. „Могу ли да дођем горе, Алмејере?“ Алмејер устаде и наже се преко ограде. „Да се ниси усудио“, рече он тихим али јасним гласом. „Да се ниси усудио! Дете спава овде. А ја не желим ни да те слушам, ни да ти говорим.“ „Мораш ме саслушати! Важно је.“ .,Не за мене, сигурно.“ „Да! За тебе. Веома важно.“

„Ти си увек био подваљивач“, рече Алмејер, после кратког ћутања, љубазнијим гласом. „Увек! Сећам се старих дана. Неки су говорили да ти нема равног у оштроумности — али мени ниси никад успео да подвалиш. Не сасвим. Никад се нисам сасвим поуздао у тебе, господине Виљемсе.“ „Признајем твоју вишу интелигенцију“, одговори Виљемс одоздо са презривим нестрпљењем. „Ако би хтео да ме саслушаш, то би био један доказ више твоје памети. Кајаћеш се ако то не учиниш.“ „О, ти чудаче!“ рече Алмејер шаљиво. „Добро, дођи горе. Немој да галамиш, већ дођи горе. Добићеш сунчаницу тамо доле и можда умрети на мом кућном прагу. Не желим никакву трагедију овде. Дођи!“ Пре него што је завршио с говором, Виљемсова глава се појави изнад пода, а затим постепено и његова рамена, и најзад је стајао пред Алмејером — бедна утвара некада врло поверљивог секретара најбогатијег трговца на острвима. Капут је био прљав и исцепан; испод појаса био је обучен у похабану и избледелу прегачу. Он баци свој шешир и откри дугачку, замршену косу, чији су се праменови лепили за његово знојаво чело и падали му преко очију, које су се сијале дубоко доле у дупљама као последње искре међу црним угарцима изгореле ватре. Нечиста брада беше му порасла на упалим, сунцем опаљеним образима. Рука коју пружи Алмејеру била је врло несигурна. Опуштеност некад чврстих уста говорила је о духовној патњи и телесној исцрпености. Био је бос. Алмејер га одмери мирно и полако. „Па?“ рече он најзад, не прихвативши пружену му руку, која се полако спусти низ Виљемсово тело. „Ето, дошао сам“, поче Виљемс. „То видим“, прекиде га Алмејер. „Не би ме унесрећио да си ме поштедео те части. Прошло је пет недеља откако си отишао, ако се не варам. Било ми је сасвим добро без тебе — а, ето, сад си овде и ниси нимало леп за гледање.“ „Хоћеш ли ме пустити да говорим?“ узвикну Виљемс.

„Не вичи тако. Мислиш ли ти да си у шуми са твојом... твојим пријатељима? Ово је дом цивилизованог човека. Белог човека. Разумеш ли?“ „Дошао сам“, поче Виљемс опет; „дошао сам ради твога и свога добра.“ „Изгледаш као да си дошао да се добро наједеш“, убаци необуздани Алмејер, на што Виљемс замаха руком у знак одрицања. „Зар ти они не дају довољно да једеш“, настави Алмејер олако се шалећи, „они — како да их назовем — они твоји нови сродници? Онај стари слепи нитков мора да много ужива у твом друштву. Знаш, он је био највећи лопов и убица на оним морима. Реци ми, поверавате ли се један другом? Кажи ми, Виљемсе, јеси ли ти убио некога у Макасару или си само украо нешто?“ „То није истина!“ узвикну Виљемс гневно. „Само сам узајмио... Сви су лагали! Ја...“ „Пст — пст!“ опомену га Алмејер гледајући у заспало дете. „Дакле украо си“, настави он са обузданим ликовањем. „И мислио сам да је било тако нешто. А сад, овде опет крадеш.“ Сад први пут Виљемс подиже очи и погледа Алмејера у лице. „Ох, не мислим од мене. Није ми ништа нестало“, рече Алмејер са подругљивом журбом. „Али она девојка. Ех! Украо си је. Ниси платио старцу за њу. Она му више није ни од какве користи, је ли?“ „Престани с тим, Алмејере!“ Нешто у Виљемсовом гласу побуди Алмејера да престане. Он погледа пажљиво у човека пред собом и није могао да се не зачуди због његовог изгледа. „Алмејере“, настави Виљемс, „саслушај ме. Ако си људско биће, учинићеш то. Патим страшно — и тебе ради.“ Алмејер подиже обрве. „Заиста! Како? Али ти бунцаш“, додаде он нехатно. „Ах! Ти не знаш“, шапну Виљемс. „Она је отишла. Отишла“, понови он са сузама у очима; „отишла је пре два дана.“

„Немогућно!“ узвикну изненађени Алмејер. „Отишла! Још нисам чуо ту вест.“ Он прсну у пригушен смех. „То је смешно! Већ те се заситила? Знаш, то није ласкаво за тебе, мој надмоћни земљаче.“ Виљемс — као да га није чуо — нагну се на кровни стуб и погледа преко реке. „У почетку“, шапну он сањиво, „мој живот је био као визија неба — или пакла; не знам чега. Откако је отишла, знам шта је проклетство; шта је тама. Знам шта је то бити жив раскомадан на парчиће. Ето како се осећам.“ „Можеш доћи да живиш опет код мене“, изјави Алмејер хладно. „Уосталом, Лингард те је — а њега називам својим оцем и поштујем га као оца — оставио овде да будеш под мојим старањем. Отишао си одавде од своје воље. Врло добро. А сад хоћеш да се вратиш. Па нека тако буде. Ја нисам твој пријатељ. Ја радим по жељи капетана Лингарда.“ „Да се вратим?“ понови Виљемс страсно. „Да се вратим теби и оставим њу? Мислиш ли ти да сам ја луд? Да будем без ње! Човече, од чега си ти саздан? Зар да се она креће, живи, дише далеко од мојих очију? Љубоморан сам на ветар који је хлади, на ваздух који она дише, на земљу која прима миловање њене ноге, на сунце које гледа у њу сад док ја... Нисам је видео два дана — два дана.“ Жестина Виљемсовог осећања донекле је дирнула Алмејера, али он то прикри дугим зевањем. „Досадан си ми“, промрмља он. „Зашто ниси отишао за њом уместо што си дошао овамо?“ „Зашто заиста?“ „Зар не знаш где је? Она не може бити много далеко. Ниједан урођенички брод није напустио ову реку за последње две недеље.“ „Не! Она није много далеко — рећи ћу ти где је. Она је у Лакамбином утврђењу.“ Виљемс се загледа чврсто у Алмејерово лице. „Пих! Паталоло није послао никога да ми то јави. Чудновато“, рече Алмејер замишљено. „Зар се ти плашиш те дружине?“ додаде после кратке паузе.

„Ја — да се плашим!“ „Онда, да ли те то брига за твоје достојанство спречава да одеш тамо за њом, мој поносни пријатељу?“ упита Алмејер са подругљивом брижношћу. „Како си племенит!“ Настаде кратко ћутање, а затим Виљемс мирно рече: „Ти си будала. Имам вољу да те изударам.“ „Нема опасности од тога“, одговори Алмејер нехатно; „сувише си слаб за то. Изгладнео си.“ „Мислим да нисам јео ништа последња два дана; можда и више — не сећам се. Не мари. Пун сам жишки“, рече Виљемс нерасположено. „Погледај!“ и разголити руку покривену свежим ожиљцима. „Уједао сам се да бих у болу од уједа заборавио ватру која ме пали овде!“ Снажно се удари песницом у груди, затетура се под својим властитим ударцем, паде у столицу која је била близу њега и полако склопи очи. „Одвратно приказивање самог себе“, рече Алмејер с висине. „Шта је отац уопште могао да види у теби? Вредиш колико и гомила ђубрета.“ „Зар ти говориш тако! Ти који си продао своју душу за неколико холандских форинти“, промрмља Виљемс уморно, не отварајући очи. „Не за тако мало“, рече Алмејер непромишљено, и заћута, збуњен, за тренутак. Али се брзо поврати и продужи: „Али ти — ти си бацио своју ни за шта; бацио си је под ноге проклете дивљакиње, а она ето шта је направила од тебе, и ускоро ће те убити на један или други начин, својом љубављу или својом мржњом. Малопре си поменуо холандске форинте. Мислио си на Лингардов новац, претпостављам. Па, ма шта да сам продао, и ма по којој цени, нећу допустити да ми ти — баш ти од свих људи — поквариш моју погодбу. Осећам се довољно сигуран. Чак ни отац, ни капетан Лингард, не би те се сад дотакао ни машицама, па ни десетостопном мотком...“ Говорио је узбуђено, све у једном даху, али је престао изненадно; љутито је исколачио очи на Виљемса и дисао тешко кроз нос у својој гневној мржњи. Виљемс се чврсто загледа у њега за тренутак, а затим устаде.

„Алмејере“, изјави он одлучно, „желим да постанем трговац у овом месту.“ Алмејер слеже раменима. „Да. И ти ћеш ме увести у то. Потребни су ми кућа, трговачка роба и можда мало новаца. Тражим то од тебе.“ „Шта ти још треба? Можда овај капут?“ Алмејер раскопча свој капут — „или моја кућа — или моје чизме?“ „Ипак је природно“, настави Виљемс нимало се не обзирући на Алмејера — „сасвим је природно што она очекује користи које... и онда бих ућуткао оног старог бедника и онда...“ Он заћута, лице му се озари меканом светлошћу сањалачког одушевљења и он подиже очи. У својој мршавости и изнурености личио је на некаквог аскетског обитаваоца пустиње који налази награду за свој самопрегорни живот у визији засењујуће славе. Он настави тихо и страсно: „И онда бих је имао сву за себе, одвојену од њеног народа — сву за себе — под мојим утицајем — да је обликујем — да је обучим — да је обожавам — да је укротим — да... Ох! Срећо! И онда — онда да одемо у неко удаљено место где бих ја, далеко од свих које је знала, био цео свет за њу! Цео свет за њу!“ Лице му се изненадно промени. Очи су му лутале за тренутак, а затим се одједном усредсредише. „Вратио бих сваку пару, наравно“, изјави он пословним тоном и са нешто од свог старог самопоуздања, своје старе вере у себе. „Све до последње паре. Немам потребе да се мешам у твоје пословање. Искључићу мале урођеничке трговце. Имам ја идеја — али то није важно засад. И капетан Лингард би одобрио, сигуран сам. На крају крајева, то је само зајам, а бићу ти при руци. То је сигурна ствар за тебе.“ „Ах! Капетан Лингард би одобрио! Он би од...“ Алмејер се гушио. Помисао да би Лингард учинио нешто за Виљемса разбесни га. Лице му се зацрвене. Поче да сипа увредљиве речи. Виљемс га мирно погледа. „Уверавам те, Алмејере“, рече он благо, „да имам добре разлоге за свој захтев.“ „Твоја проклета дрскост!“

„Веруј ми, Алмејере, твој положај у овом месту није тако сигуран као што ти можда мислиш. Безобзиран супарник овде уништио би твоју трговину за годину дана. То би била пропаст. Лингардова дуга одсутност охрабрила је извесне појединце. Ти знаш? — Много сам чуо у последње време. Стављали су предлоге и мени... Ти си, тако рећи, сам овде. Чак и Паталоло...“ „До врага са Паталолом! Ја сам господар у овом месту.“ „Али, Алмејере, зар не видиш...“ „Да, видим. Видим тајанственог магарца“, прекиде га Алмејер плаховито. „Шта значе твоје увијене претње? Зар не мислиш да и ја знам нешто? Они су сплеткарили годинама — и ништа се није десило. Арабљани се налазе у близини ове реке већ годинама, али сам ја још увек једини трговац овде; господар овде. Доносиш ли ми објаву рата? Онда она долази само од тебе. Знам све остале моје непријатеље. Требало би да те убијем. Али не вредиш барута и метка. Треба те уништити штапом — као змију.“ Алмејеров глас пробуди девојчицу, која седе на јастук и оштро зацвиле. Он појури столици, подиже дете у наручје, пође уназад, спотаче се о Виљемсов шешир који је био на поду и бесно га ћушну ногом низ степенице. „Одлази одавде! Одлази!“ викну он. Виљемс покуша да говори, али га Алмејер отера својом виком. „Одлази! Зар не видиш да плашиш дете — ти страшило! Не! Не! мила“, продужи он благо, обраћајући се својој ћерчици, док је Виљемс полако силазио низ степенице. „Не, не плачи! Видиш! Рђави човек одлази. Погледај! Он се боји твог тате. Гадан, рђав човек. Никад се неће вратити. Живеће у шуми и никада неће доћи близу моје мале девојке. Ако дође, тата ће га убити — овако!“ Он удари песницом у попречницу ограде да покаже како би убио Виљемса, а затим подиже дете на раме и, држећи га једном руком, показа другом на свога госта који се све више удаљавао. „Гле како бежи, најмилија“, рече он да би је одобровољио. „Зар није смешан? Викни „свињо“ за њим, најмилија. Викни за њим.“

Озбиљност њеног лица ишчезе у јамицама. Под дугим трепавицама, блиставим од недавних суза, њене велике очи светлуцале су и као да су поигравале од смеха. Она се једном руком чврсто ухвати за Алмејерову косу, а другом замаха радосно и продорним гласом, меканим и јасним као цвркут птице, завика из све снаге: „Свињо! Свињо! Свињо!“

ГЛАВА II Уздах испод пламсавог плаветнила, дрхтај заспалог мора, хладан дах као кад се врата широм отворе према смрзнутим просторима васионе, и морски поветарац удари о обалу, покрену лишће, зањиха гране, залелуја танке гранчице, одјури уз реку, захвати широка пространства и продужи да путује изазивајући мрешкасто таласање тамне воде, шапат грања, шум лишћа пробуђених шума. Он распири у Лакамбином утврђењу мутно црвенило полуугашених угарака у бледо блистање; и под његовим додиром танке, праве спирале дима које су се дизале са сваке зажарене гомиле зањихаше се и поколебаше, и спуштајући се у ковитлаце, испунише сутон густог, лиснатог дворишног дрвећа пријатним мирисом дрва која горе. Људи који су спавали у Хладу тога дрвећа за време топлих поподневних часова пробудише се, и полугласан жагор још спаваћивих гласова, кашљање и зевање, погдекоји звонак смех, гласно дозивање, име или шала, изговорени развучено, нарушише тишину великог дворишта. Мале групе посадише се око ватри, и једнолико тихо жагорење разговора испуни двориште. Тај разговор варвара је упоран, постојан, и понавља се у меким самогласницима, у музичким тоновима никад недовршеног причања тих људи шума и мора, који су у стању да говоре већи део дана и целу ноћ; који никад не исцрпу тему, никад расправљањем не пречисте ствар потпуно; којима је тај разговор поезија и сликарство и музика; сва уметност, сва историја; њихова велика вештина, њихова једина надмоћ, њихова једина разонода. Тај разговор око логорских ватри говори о храбрости и лукавству, о чудним догађајима и далеким земљама, о јучерашњим, новостима, о сутрашњим

новостима. Тај разговор говори о мртвима и живима — о онима који су се борили и онима који су волели. Лакамба изађе на терасу своје куће и седе — знојав, полупоспан и мрзовољан — на дрвену столицу са приручјем у хладу од настрешнице. Кроз таму отворених врата могао је да чује тихо ћаскање своје женске чељади, заузете око разбоја где је ткала за њега шарен свечан огртач. Десно и лево од њега, на гипком бамбусовом поду, они од његових људи којима су њихов висок род, дуга оданост или верна служба дали ту повластицу да употребљавају кућу старешине, спавали су на асурама или седели и трљали очи, док су буднији били прикупили довољно снаге да нацртају шаховску таблу на лепој асури, и сада су ћутке размишљали о својим потезима. Изнад играча који су лежали на поду, поднимљених лица окренутих доле према шаховској табли, и неодлучно махали босим ногама у дубокој усредсређености на игру, овде-онде надносила се висока прилика пажљивог посматрача који је гледао доле са мирним али дубоким интересовањем. На ивици терасе стајале су многе пажљиво поређане сандале са високим потпетицама, а на дрвену ограду терасе била су наслоњена танка копља која су припадала тој господи и чији су врхови од потамнелог челика изгледали врло црни у црвеној светлости сунца на заласку. Дечак од око дванаест година — Лакамбин лични слуга — чучну поред ногу свог господара и пружи му сребрну кутију. Лакамба полако узе кутију, отвори је, отцепи парче од зеленог листа, стави у њега мало ситног шећера, залогај гамбира и мало парче арековог ораха и вешто зави све то. Он застаде са залогајем у руци, као да му нешто недостаје, окрете полако главу лево и десно као човек укочена врата, и викну зловољним басом: „Бабалачи!“ Играчи брзо дигоше поглед, а затим га опет одмах спустише на шаховску таблу. Они људи који су стајали нелагодно се помакоше као да су убодени звуком гласа свога старешине. Најближи Лакамби понови преко ограде позив дворишту. Наста покрет горе окренутих лица доле поред ватри, и позив би поновљен у једноликим тоновима преко дворишта.

Ударање дрвених тучкова при љуштењу вечерњег пиринча престаде за тренутак и Бабалачијево име зачу се поново у разним пискавим тоновима са усана жена. Неки далек глас викну нешто — други, ближи, понови то; настаде кратка граја која одједном престаде. Први викач се окрете Лакамби и лењо рече: „Он је код слепог Омара.“ Лакамбине усне се помакоше нечујно. Последњи викач опет се дубоко усредсреди на игру поред својих ногу; а старешина је — као да је већ заборавио све о томе — седео тупа лица међу својим ћутљивим људима, заваљен на столици, са рукама на приручју и размакнутих колена, а његове крупне закрвављене очи свечано су трептале као да су засењене племенитом празнином његових мисли. Бабалачи је, доцкан после подне, отишао да види старог Омара. Пажљиво поступање према осетљивости старога гусара и вешто усмеравање Ајшиних плаховитих импулса толико су га заокупили да су истисли све остале његове послове, онемогућили му редовно бављење поред његовог старешине и заштитника, чак му узнемиравали и сан последње три ноћи. Оног дана кад је напустио своју бамбусову колибу — која се налазила међу осталим колибама у Лакамбином утврђењу — осетио је тежину у срцу због забринутости и сумње у вези са исходом његове сплетке. Ишао је полако и, као и обично, претварао се да не хаје за своју околину, као да није свестан да многе дремљиве очи посматрају из свих делова дворишта његово одлажење ка малој горњој капији. Та капија је водила у одвојено двориште у коме је прилично велика кућа, саграђена од дасака, била спремљена, по Лакамбином наређењу, за пријем Омара и Ајше. Та кућа је била боља врста обитавалишта, које је Лакамба наменио за становање свога главног саветника — чије су способности биле вредне те части по његовом мишљењу. Али после саветовања у напуштеној крчевини — у којој је Бабалачи открио свој план — обојица су се сложила да се нова кућа Испрва употреби за смештај Омара и Ајше, пошто буду наговорени да напусте раџино насеље или пошто буду силом доведени отуда — како се већ буде десило.

Бабалачи није био ни најмање против тога да се одложи његово усељење у ту почасну кућу, јер је била врло подесна за мирно извођење његових планова. Била је и донекле издвојена, јер је имала своје двориште, а то двориште било је у вези са Лакамбиним приватним двориштем позади његове куће, које је било издвојено за женску чељад старешине. Једини саобраћај са реком обављао се преко великог предњег дворишта, увек пуног наоружаних људи и будних очију. Иза целе групе зграда простирало се равно земљиште пиринчаних крчевина, које је затварао зид прашуме са шипражјем тако густим и испреплетаним да ништа сем пушчаног метка — и то испаљеног сасвим изблиза — не би могло продрети ни на сасвим малу даљину. Бабалачи уђе тихо на малу капију, затвори је и чврсто завеза тршчано уже. Испред куће је било четвртасто земљиште, толико утабано да је било глатко као асфалт. Ту се дизало огромно дрво, џин намерно остављен за време крчења, које је било врло гранато и имало густо, тамно лишће. Десно — подаље од велике куће — мала тршчана колиба, покривена асурама, била је подигнута ради Омарове удобности јер, како је био слеп и немоћан, било му је тешко да се пење уз стрми дашчани подијум који је водио у велику кућу саграђену на ниским стубовима и са отвореном терасом. Близу стабла тога дрвета, а према вратима колибе, сијала се ватра у малој прегршти жишки усред великог круга белог пепела. Нека Старица — сиромашна рођака једне од Лакамбиних жена, којој је било наређено да служи Ајшу — седела је крај ватре. Она подиже своје слабе очи и равнодушно посматраше Бабалачија док је брзо прелазио преко дворишта. Бабалачи обухвати цело двориште оштрим погледом свог јединог ока и, не гледајући доле у старицу, промрмља неко питање. Старица ћутке пружи дрхтаву, мршаву руку према колиби. Бабалачи коракну неколико пута према вратима, али стаде напољу на сунцу. „О туане Омаре, Омаре поглавице! То сам ја — Бабалачи!“ Из колибе се зачу слабо стењање, кашљање и нејасно мрмљање у испрекиданим тоновима неодређеног јадиковања.

Очито охрабрен тим знацима мучног живота унутра, Бабалачи уђе у колибу, и после извесног времена изађе водећи са крутом пажљивошћу слепог Омара, који је ишао за њим држећи обе руке на раменима свога вође. Испод дрвета је била клупа и Бабалачи одведе тамо свог старог поглавицу, који седе са уздахом олакшања и уморно се наслони на храпаво стабло. Зраци сунца на заласку допирали су испод широких грана и почивали на прилици обученој у бело која је седела уздигнуте главе у укоченој достојанствености, на танким рукама које су се нелагодно мицале и на тупом лицу чији су очни капци били спуштени преко уништених очних јабучица, на лицу непомичном као да је извајано у гипсу пожутелом од старости. „Је ли сунце близу смираја?“ упита Омар тупим гласом. „Врло близу“, одговори Бабалачи. „Где сам? Зашто сам одведен из места које сам знао — у коме сам ја, слеп, могао да се крећем без страха? Ово ми је место као црна ноћ онима који виде. Сунце је близу смираја — а ја нисам чуо бат њених корака још од јутрос! Двапут ми је данас незнана рука дала храну. Зашто? Зашто? Где је она?“ „Она је близу“, одговори Бабалачи. „А он?“ продужи Омар са изненадном радозналошћу и тишим гласом. „Где је он? Није овде. Није овде!“ понови он окрећући главу с једне стране на другу, као да покушава да види. „Не! Он сад није овде“, одговори Бабалачи утешно. А затим, после паузе, додаде врло тихо: „Али ће се ускоро вратити.“ „Вратиће се! О препредењаче! Хоће ли се вратити? Проклео сам га три пута“, узвикну Омар са немоћном плаховитошћу. „Он је, без сумње, проклет“, потврди Бабалачи помирљиво; „али ће се ипак вратити ускоро — знам!“ „Ти си лукав и неверан. Ја сам те учинио великим. Ти си био ђубре под мојим ногама — мање него ђубре“, изјави Омар са дрхтавом жестином. „Борио сам се поред тебе много пута“, рече Бабалачи мирно.

„Зашто је дошао?“ продужи Омар. „Јеси ли га ти послао? Зашто је дошао да кужи ваздух који дишем — да се руга мојој судбини — да отрује њен ум и украде њено тело? Постала је тврда срца према мени. Тврда и немилосрдна и потајна, као стене које раздиру живот брода испод глатког мора.“ Он дубоко уздахну; разгневи се, али брзо малакса. „Био сам гладан“, настави он цвилећи, „често сам био врло гладан — и било ми је хладно — и био сам занемарен — и никога није било поред мене. Она ме често заборавља — а синови су ми мртви, а тај човек је неверник и пас. Зашто је дошао? Јеси ли му ти показао пут?“ „Сам је нашао пут, о вођо храбрих“, рече Бабалачи тужно. „Ја сам само видео пут за њихово уништење и наше уздигнуће. И ако сам видео добро, онда никад више нећеш патити од глади. Имаћеш мир, славу и богатство.“ „И ја ћу умрети сутра“, промрмља Омар горко. „Ко зна? Те ствари је судба одредила још у почетку света“, шапну Бабалачи мудро. „Не дај му да се врати“, узвикну Омар. „Ни он не може избећи своју судбину“, продужи Бабалачи. „Он ће се вратити и моћ људи које смо увек мрзели ти и ја претвориће се у прах у нашим рукама.“ А затим додаде одушевљено: „Они ће се борити између себе и обојица ће погинути.“ „И ти ћеш видети све то, док ја...“ „Тако је!“ потврди Бабалачи тужно, „твој живот је тама.“ „Не! Пламен!“ узвикну стари Арабљанин придижући се, али одмах опет клону на седиште. „Пламен оног последњег дана! Још га видим — то је последња ствар коју сам видео! — и чујем буку и вреву у којој су сви изгинули. И ето, живим да будем играчка лукавога“, додаде он јетко. „Ти си још мој господар“, изјави Бабалачи понизно. „Врло си мудар — и у својој мудрости ти ћеш говорити Саиду Абдули кад дође овамо — говорићеш му као што сам те саветовао ја, твој слуга, човек који се борио с тобом раме уз раме много година. Чуо сам од гласника да Саид Абдула долази ноћас, можда доцкан у ноћ; јер те ствари морају да се раде тајно, да не

би бели човек, трговац тамо крај реке, дознао за њих. Али он ће бити овде. Предато је писмо Лакамби у коме Саид Абдула каже да ће напустити свој брод, који је укотвљен поред ушћа реке, данас у подне. Он ће доћи овамо пре сванућа, ако алах да.“ Говорио је ока упрта у земљу и није био свестан Ајшине присутности док није подигао главу кад је престао да говори. „Да, да! Управо тако!“ најзад рече Омар слабим гласом. „Ја треба да говорим твоју мудрост, о Бабалачи! Да му кажем да верује белом човеку! Ја не разумем. Стар сам, слеп и слаб. Ја не разумем. Много ми је хладно“, додаде он тише, вртећи раменима с нелагодношћу. Заћута, а затим настави слабим шапатом: „Они су синови вештица, а отац им је каменовани сатана. Синови вештица. Синови вештица.“ После кратког ћутања, изненадно упита чвршћим гласом: „Колико има белих људи овде, о лукави?“ „Има их двојица овде. Два бела човека, и они ће се борити један против другог“, бодро одговори Бабалачи. „А колико ће их онда остати? Колико? Кажи ми ти који си мудар.“ „Пад непријатеља је утеха несрећнима“, рече Бабалачи језгровито. „Они су на свим морима; само мудрост свевишњега зна њихов број — али ти ћеш дознати за патњу неких од њих.“ „Реци ми, Бабалачи, хоће ли они умрети? Хоће ли они обојица умрети?“ упита Омар врло узбуђено. Ајша се покрену, али је Омар опомену дигавши руку. „Они ће сигурно умрети“, рече он чврсто, гледајући нетремице у девојку. „Да, да! Али хоће ли умрети скоро! Тако да могу да пређем руком преко њихових лица кад их алах укочи.“ „Ако је таква њихова судбина и твоја“, одговори Бабалачи без оклевања. „Бог је велик!“ Жесток наступ кашља пресамити Омара, и он се њихао, час хрипајући, час јечећи, док су га Бабалачи и девојка ћутке гледали. А затим се, исцрпен, опет наслони на дрво.

„Сам сам, сам сам“, цвилео је немоћно, пипајући неодређено унаоколо дрхтавим рукама. „Има ли кога близу мене? Има ли кога? Бојим се овог непознатог места.“ „Ја сам поред тебе, о вођо храбрих“, рече Бабалачи и лако му додирну раме. „Увек сам поред тебе као и у данима кад смо обојица били млади, као у времену кад смо обојица ишли са оружјем у руци.“ „Зар је постојало такво време, Бабалачи?“ рече Омар смућено; „ја сам заборавио. И сад када умрем, неће бити човека, неће бити ниједног неустрашивог човека да говори о храбрости свога оца. Била је једна жена! Жена! Али ме је оставила због неверног пса. Рука милостивог тешко притиска моју главу! Ох, какву сам несрећу доживео, какву срамоту!“ После кратког времена он се умири и тихо упита: „Је ли сунце зашло, Бабалачи?“ „Сад је ниско као највише дрво које могу да видим одавде“, одговори Бабалачи. „Време је за молитву“, изјави Омар и покуша да устане. Бабалачи пажљиво поможе свом старом поглавици да устане, и полако одоше до колибе. Омар је чекао напољу, а Бабалачи уђе и одмах изађе, вукући за собом молитвени ћилим старог Арабљанина. Из бронзаног суда он поли водом Омарове испружене шаке и полако га спусти у клечећи положај, јер је стари разбојник био сувише слаб да би стајао дуго. Док је Омар мрмљао прве речи и клањао се према Светом граду, Бабалачи бешумно пође према Ајши, која је све време стајала непомично. Ајша је гледала постојано у једнооког мудраца, који јој је прилазио полако и са изгледом великог поштовања. За тренутак су стајали гледајући се ћутке. Изненадним и брзим покретом она га ухвати за руку, а другом показа према црвеном котуру на заласку, који се светлео, безрачан, кроз вечерњу измаглицу. „Трећи залазак сунца! Последњи! А он није овде“, шапну она; „шта си учинио, неверни човече? Шта си учинио?“ „Заиста сам одржао своју реч“, одговори Бабалачи озбиљно. „Јутрос је Буланги отишао чуном да га тражи. Он је чудан

човек, али нам је пријатељ, и биће близу њега и неупадљиво га посматрати. А три сата после његовог одласка послао сам други чун са четири веслача. Заиста, човек за којим жудиш, о кћери Омарова, може доћи кад год буде хтео.“ „Али он није овде! Чекала сам га јуче. Данас! Сутра идем.“ „Не жива!“ промрмља Бабалачи за себе. „Зар ти сумњаш у своју моћ“, продужи он гласније, „ти која си за њега лепша од хурије седмог неба? Он је твој роб.“ „И роб понекад побегне“, рече она сетно, „и онда господар мора ићи да га нађе.“ „Па зар ти хоћеш да живиш и умреш као просјак?“ нестрпљиво упита Бабалачи. „Свеједно ми је“, узвикну она, кршећи руке; а црне зенице њених раширених очију кружиле су немирно као бурнице пред буру. „Пст! Пст!“ зашишта Бабалачи погледавши према Омару. „Мислиш ли ти, о девојко, да би он хтео да живи као просјак, чак и с тобом?“ „Он је велик“, рече она ватрено. „Он презире све вас! Он презире све вас! Он је заиста човек!“ „Ти то најбоље знаш“, промрмља Бабалачи са једва приметним осмехом; „али утуви, жено снажна срца, да би га држала сад, мораш му бити као велико море жедним људима — непрестано мучење које доводи до лудила.“ Он престаде; обоје су ћутали и гледали у земљу; извесно време ништа се није чуло сем пуцкетање ватре и Омарово слављење бога — његовог бога, и вере — његове вере. Бабалачи нагну главу на једну страну и ослушну пажљиво жагор гласова у великом дворишту. Тај жагор се претвори у повике, а затим у велику галаму, која се брзо прекиде, па опет поче, достиже врхунац и нагло престаде; у тој галами мушких гласова чула се покаткад и пискава вика жена која као да је допирала и до самог мирног неба. Ајша и Бабалачи се тргоше, овог пута он је зграби снажно за руку да би је задржао. „Чекај“, шапну он.

Мала врата у високој огради која је одвајала Лакамбино задње двориште од Омаровог дворишта нагло се отворише и племенити изгнаник појави се узнемирена лица и са голом кратком сабљом у руци. Турбан му се беше упола одвио и један крај се вукао за њим по земљи. Копоран му је био откопчан. Дисао је тешко неколико тренутака пре него што је проговорио. „Дошао је у Булангијевом чамцу“, рече он, „и ишао је мирно док ми се није приближио, а тада га је неразумни бес, својствен белим људима, подстакао да јурне на мене. Био сам у великој опасности“, настави славољубиви племић потиштеним гласом. „Чујеш ли ово, Бабалачи? Тај свињојед покушао је да ме удари по лицу својом нечистом песницом. Хтео је да насрне и на моју домаћу чељад. Шест људи га држе сад.“ Нова врева заустави Лакамбино причање. Гневни гласови повикаше: „Држ’те га! Оборите га! Удрите га у главу!“ Затим вика престаде потпуно, тако изненадно као да ју је угушила нека моћна рука, и после једног секунда чудног ћутања зачу се само Виљемсов глас који је громогласно проклињао и псовао на малајском, холандском и енглеском језику. „Слушај“, рече Лакамба говорећи дрхтавим уснама, „он хули на свога бога. Говор му је као завијање бесног пса. Можемо ли га држати вечито? Он мора бити убијен!“ „Будала!“ промрмља Бабалачи гледајући у Ајшу, која је стајала стиснутих зуба, сјајних очију и раширених ноздрва, а ипак покорна додиру његове руке који је обуздавао. „Трећи је дан, и ја сам одржао своје обећање“, рече јој он, говорећи врло тихо. „Утуви“, опомену је он, „као море жедном! А сад“, рече гласно пуштајући је, „иди, неустрашива кћери, иди!“ Као стрела, брза и нема, она појури низ двориште и ишчезе кроз дворишну капију. Лакамба и Бабалачи су гледали за њом. Они чуше обновљену вреву и девојчин звонак глас како викну: „Пустите га!“ После прекида у галами, не дужег од пола људског удисаја, Ајшино име се заори у гласном, нескладном, продорном узвику од кога уздрхташе. Стари Омар клону на ћилим и немоћно зајеча; Лакамба се загледа са мргодним презирањем у правцу тога нељудског звука; Бабалачи се

усиљено насмеши, гурну свога угледног заштитника кроз уска врата ограде, оде за њим и брзо их затвори. Старица, која је готово све време клечала поред ватре, сада устаде, уплашено погледа унаоколо и шћућури се иза дрвета да се сакрије. На помаман ударац ногом капија великог дворишта отвори се уз велику звеку и Виљемс суну унутра са Ајшом у наручју. Он јурну преко дворишта као торнадо, притискујући девојку на своје груди, а њене руке беху му обавијене око врата, глава јој је била забачена натраг преко његове мишице, а њена дуга коса висила је готово до земље. Они се појавише за тренутак у блеску ватре, а затим он јурну огромним корацима уз даске и ишчезе са својим бременом кроз врата велике куће. И у дворишту и ван њега завлада тишина. Омар је лежао подлакћен, а његово уплашено лице са затвореним очима давало му је изглед човека мученог страшним сновиђењем. „Шта је то? У помоћ! Помозите ми да устанем!“ завапи он немоћно. Старица, још шћућурена у сенци, гледала је својим кратковидим очима у врата велике куће и није се обзирала на његов вапај. Ослушкивао је још мало, али му рука на коју се био налактио малакса, и уз дубок уздах обесхрабрености, он клону на ћилим. Гране дрвећа њихале су се и подрхтавале у непостојаним струјама лаког ветра. Један лист одлепрша полако доле са неке високе гране и оста на земљи, непокретан као да ту почива заувек, у светлости ватре; али се ускоро покрену, па се изненадно диже и одлете, вртећи се и окрећући пред дахом мирисног ветра, ношен беспомоћно у тамну ноћ која се била спустила на земљу.

ГЛАВА III За више од четрдесет година Абдула је ходио путем свога господа. Син богатог Саида Селима бен Салија, великог мухамеданског трговца Малајског полуострва, он је отишао у свој први трговачки поход, као представник свог оца, ходочасничким бродом који је богати Арабљанин закупио да одвезе за Меку групу побожних Малајаца. То је било у време када пароброда није било у тим морима — или бар не толико колико сада. Путовање је било дуго, и младићеве очи су биле отворене за чуда и дивоте многих земаља. Алах му је досудио да постане ходочасник врло рано у свом животу. Била је то велика милост неба, и она није могла бити пружена човеку који би је ценио више од њега и који би се више од њега трудио да постане достојан ње непоколебљивом побожношћу свога срца и верском озбиљношћу свога понашања. Доцније је постало јасно да књига његове судбине садржи програм испуњен путовањима. Посетио је Бомбај и Калкуту, пловио Персијским заливом, видео високе и голе обале Суеског залива, и то је била граница његових лутања у правцу запада. Било му је тада двадесет и седам година, и судбина исписана на његовом челу одредила је да је дошло време да се он врати на Малајско полуострво и преузме из руку оца на самртном одру многобројне конце трговине разгранате преко целог острвља од Суматре до Нове Гвинеје, од Батавије до Палавана. Убрзо су његова способност, његова воља — чија се јачина граничила са тврдоглавошћу — и његова мудрост, предубока за његове године, учиниле да буде признат као глава породице чији се чланови и чије се везе налазе у свим деловима тих мора. Ујак овде, брат онде; таст у Батавији, таст у Палембангу; мужеви многобројних сестара; безбројни рођаци расути на северу, југу,

истоку и западу — у сваком месту где има трговине; велика породица била је распрострта као мрежа преко острва. Чланови те породице позаимали су новац владарима, утицали на државне савете, са мирном неустрашивошћу суочавали се — ако би искрсла потреба — са белим управљачима који су држали копно и море под оштрицом бритких сабљи; и сви су указивали велико поштовање Абдули, слушали његов савет, учествовали у остварењу његових планова, јер је био мудар, побожан и срећан. Он се држао смерно као што доликује вернику који никад не заборавља, чак ни за један тренутак свога будног живота, да је он слуга свевишњег. Био је врло дарежљив, јер је дарежљив човек пријатељ алахов, и кад је одлазио од своје куће — саграђене од камена у близини града Пенанга — на путу за своја складишта у луци, често је нагло трзао руку испод усана људи своје расе и вере, и често је корио, понекад и оштро, оне који покушавају да му додирну колена врховима својих прстију у знак захвалности или молбе. Био је врло леп и његова мала глава била је уздигнута са благом озбиљношћу. Његово високо чело, прав нос, уско, тамно лице са својим као исклесаним цртама давали су му аристократски изглед који је говорио о његовом чистом пореклу. Кратко ошишана брада завршавала се облим шиљком. Његове крупне црне очи гледале су постојано са великом благошћу, коју је оповргавао строг израз његових танкоусних уста. Изглед му је био миран. Веровао је у своју срећу коју ништа није могло уздрмати. Немиран, као и сав његов народ, он је ретко кад обитавао у својој кући у Пенангу. Власник бродова, често је био на једном од њих и крстарио у свим правцима по области својих пословања. У свакој луци налазило се домаћинство — његово или неког његовог сродника — увек спремно да поздрави његов долазак са великом радошћу. У свакој луци било је богатих и утицајних људи жељних да га виде, било је послова о којима је требало разговарати, било је важних писама да се прочитају; водио је огромну преписку која се слала у свиленим ковертима. Та преписка није имала никакве везе са неверницама колонијалних пошта, већ је долазила у његове руке заобилазним, али сигурним путевима. Остављали су је за њега

ћутљиви власници урођеничких трговачких бродова, или су му је уручивали, уз дубоке селаме, од пута уморни и прљави људи, који су се повлачили из његовог присуства призивајући алаха да благослови дарежљивог дариваоца сјајних награда. И вести су увек биле добре, и сви његови покушаји су увек успевали, и у његовим ушима увек је одзвањао хор дивљења, захвалности, понизних молби. Срећан човек. Његова срећа била је тако потпуна да добри дух који му је при рођењу доделио срећу није изоставио да га снабде жељом тешком за постизање и непријатељем тешким за побеђивање. Завист због Лингардових политичких и трговачких успеха и жеља да га надмаши у сваком погледу постали су Абдулина манија, главно интересовање његовог живота, со његовог постојања. Последњих неколико месеци добијао је тајанствене поруке из Самбира које су га подстицале на одлучан потхват. Он је био открио ту реку пре годину-две и усидравао се неколико пута у близини рукавца у чијем горњем делу брзи Пантај престаје да буде брз, шири се полако преко низије и изгледа као да оклева пре него што споро потече, у двадесет огранака, преко лавиринта од блатњавих равница, пешчаних спрудова и подводног стења да би се улио у гостопримљиво море. Никад није ни покушао да заплови туда, јер људи његове расе, мада храбри и пустоловни путници, немају правог морепловачког инстинкта, па се плашио бродолома. Није могао да поднесе помисао да краљ мора добије прилику да се хвали како је Абдула бен Селим, као други и мањи људи, доживео пораз кад је покушао да дозна његову тајну. У међувремену слао је охрабрујуће одговоре својим незнаним пријатељима у Самбиру и чекао згодну прилику у мирној уверености у свој коначни тријумф. Такав је био човек кога су Лакамба и Бабалачи очекивали да виде први пут оне ноћи када се Виљемс вратио Ајши. Бабалачи, кога је три дана мучио страх да се преварио у свом плану, сада је, осећајући се сигуран у свог белца, био чио и срећан док је надгледао припреме у дворишту за дочек Абдуле. На пола пута између Лакамбине куће и реке гомила сувих дрва

била је спремљена за буктињу која ће се запалити у тренутку Абдулиног искрцавања. Између ње и куће поређан је био у полукруг низ ниских бамбусових наслона и на њих су били стављени сви ћилими и јастуци Лакамбиног дома. Одлучено је да пријем буде напољу и да се учини упечатљивим присутношћу великог броја Лакамбиних људи. Ти људи су сада, обучени у чисту белу одећу и црвене саронге око струка, са великим ножем о бедру и копљем у руци, ишли тамо-амо по дворишту или се сакупљали у мале групе и разговарали о предстојећој свечаности. Две мале ватре гореле су светлим пламеном на ивици воде, једна на једној а друга на другој страни места искрцавања. Гомилица смолом намазаних буктиња лежала је поред сваке од њих, и између њих Бабалачи је ишао напред и назад, често застајао лица окренута према реци и главе погнуте на једну страну и слушао звуке који су долазили из таме на реци. Ноћ је била ведра без месечине, али пошто је предвечерњи ветар ишчезао у слабим поветарцима, магла се згуснула преко сјајне површине Пантаја, обухватила и обалу и сакрила од погледа средину реке. Повик у магли — затим још један — и, пре него што је Бабалачи могао да одговори, два мала чуна дојурише до места искрцавања, и два врло угледна грађанина Самбира, Дауд Сахамин и Хамет Бахасон, који су били поверљиво позвани да се састану са Абдулом, брзо се искрцаше и, поздравивши се са Бабалачијем, одоше преко мрачног дворишта према кући. Мала ускомешаност изазвана њиховим доласком убрзо се стиша, и други тихи сат полако је пролазио док је Бабалачи ишао горе-доле између ватри, а лице му постајало све брижније са проласком сваког тренутка. Најзад се зачу гласно дозивање доле од реке. На Бабалачијев позив људи отрчаше до обале, узеше буктиње, принеше их ватри, а затим су махали њима изнад својих глава док се нису разбуктале. Диже се густ праменаст дим и образова се руменкаст облак изнад блеска који обасја двориште и засветли преко воде, показујући три дугачка чуна са многим веслачима. Веслачи су својим лаким завеслајима, упркос брзој

матици, одржавали малу флотилу на истом месту тачно насупрот искрцавалишту. Неки човек у највећем чуну устаде и довикну: „Саид Абдула бен Селим је овде!“ Бабалачи одговори гласно и свечано: „Алах је обрадовао наша срца! Дођи на копно!“ Абдула се први искрца уз помоћ Бабалачијеве пружене руке. У кратком тренутку његовог прелажења из чамца на обалу они се пажљиво осмотрише и измењаше неколико брзих речи. „Ко си ти?“ „Бабалачи. Омаров пријатељ. Лакамбин штићеник.“ „Писао си?“ „Моје речи су писане, о дароваоче милостиње!“ Затим Абдула прође мирна лица између два реда људи са буктињама и срете се са Лакамбом испред велике ватре која се беше разбуктала у големе пламенове. За тренутак су стајали држећи се за руке и призивајући мир на главу један другог, а онда Лакамба одведе свога поштованог госта, држећи га за руку, око ватре до спремљених седишта. Бабалачи је ишао одмах иза свога заштитника. Абдулу су пратила два Арабљанина. Он је, као и његови пратиоци, био обучен у белу одежду од штирканог муслина, која је падала у крутим наборима право од врата. Била је закопчана од грла па до половине густим редом врло ситних златних дугмета; уски рукави били су опшивени златном чипком. На обријаној глави Абдула је носио малу капу од плетене траве. Био је обувен у лаковане патике. Бројанице од тешких дрвених зрна висиле су му са десног ручног зглоба. Он полако седе на почасно место, скиде патике и скупи ноге пода се. Диван импровизован у широком полукругу, својим крајем најдаљим од ватре — неких десет корака — био је најближи Лакамбиној кући. Чим су главне личности поседале, Лакамбина женска чељад, са велом на лицу, испуни кућну веранду. Жене су стале уз саму ограду, гледале доле и тихо шапутале. Доле су између Лакамбе и Абдуле, који су седели један поред другог, ласкаве поздравне речи трајале још

извесно време. Бабалачи је понизно седео поред ногу свога заштитника само са танком асуром између себе и тврде земље. Затим настаде ћутање. Абдула погледа унаоколо са изразом очекивања на лицу, и неколико тренутака касније Бабалачи, који је седео врло мирно у замишљеном ставу, као да се прену и поче да говори благим и уверљивим гласом. Описао је течним реченицама прве почетке Самбира, спор између садашњег управљача, Паталола, са котијским султаном, незгоде које су произашле из тога и на крају довеле до устанка бугијских насељеника под Лакамбиним вођством. На разним тачкама свога излагања окретао се, ради потврде, Сахамину и Бахасону, који су ревносно слушали и заједно потврђивали речима: „Бетул, бетул. Тако је, тако је.“ У току излагања Бабалачи се све више загревао за своју тему и најзад поче да износи чињенице у вези са Лингардовим делањем за време критичног периода тих унутрашњих размирица. Још је говорио обузданим гласом, али са све већим негодовањем. Шта је он, тај човек плаховитог изгледа, да их држи одвојене од целог света? Је ли он влада? Ко га је поставио за управљача? Он је завладао Паталоловим умом и учинио његово срце тврдим; ставио је оштре речи у његова уста и подстакао његову руку да удара десно и лево. Тај неверник држи вернике под својим тешким и неправедним јармом. Морају да тргују с њим — да примају онакву робу какву им он да — онакав кредит какав им он одреди. И он намеће исплату сваке године...“ „Тако је!“ узвикнуше Сахамин и Бахасон заједно. Бабалачи их погледа са одобравањем и окрете се Абдули. „Чуј те људе, о заштитниче потлачених!“ узвикну он. „ Шта смо могли да радимо? Човек мора да тргује. Није било никога другог.“ Сахамин устаде, са штапом у руци, и поче да говори Абдули са великом учтивошћу, наглашавајући своје речи свечаним махањем десне руке. „Тако је. Досадило нам је плаћање наших дугова томе белом човеку овде, који је син краља мора. Тај бели човек — нека гроб његове мајке буде оскрнављен! — не задовољава се тиме што

нас све држи у својој свирепој руци. Он смера да проузрокује и нашу смрт. Тргује са шумским Дајацима, који нису ништа бољи од мајмуна. Купује од њих гутаперку и ротан — док ми гладујемо. Пре два дана отишао сам му и рекао: „Туане Алмејере“ — баш тако; морамо да говоримо учтиво с тим пријатељем сатане — „Туане Алмејере, имам такву и такву робу за продају. Хоћеш ли да је купиш?“ А он ми је одговорио овако — јер ти бели људи немају смисла за учтивост — говорио ми је као да сам ја роб: „Дауде, ти си срећан човек“ — запази, о први међу верницима, да је тим речима могао да ме урекне и да ми нанесе несрећу на главу — „ти си срећан човек што имаш ишта у овим тешким временима. Донеси своју робу брзо, и примићу је као исплату онога што ми Дугујеш од прошле године.“ На то се насмејао и пљеснуо ме шаком по рамену. Нека пакао буде његово обитавалиште!“ „Борићемо се против њега“, изјави млади Бахасон одлучно. „Борићемо се ако будемо имали помоћ и вођу. Туане Абдула, хоћеш ли доћи код нас?“ Абдула не одговори одмах. Усне су му се мицале у нечујном шапату и бројанице му пролазиле кроз прсте суво куцкајући. Сви су ћутали и чекали с поштовањем. „Доћи ћу ако мој брод може да уђе у ову реку“, најзад изјави Абдула свечаним гласом. „Може, туане“, узвикну Бабалачи. „Овде је један белац који...“ „Желим да видим Омара ел Бадавигја и тога белца о коме си ми писао“, прекиде га Абдула. Бабалачи брзо устаде, и настаде општи покрет. Жене на веранди пожурише унутра, а из гомиле која је учтиво стајала у далеком делу дворишта два човека притрчаше са нарамцима сувог горива и бацише га на ватру. На Бабалачијев знак, један од њих приђе и, пошто доби наређења, оде према малој капији и уђе у Омарово двориште. Док су чекали на његов повратак, Лакамба, Абдула и Бабалачи разговарали су тихим гласом. Сахамин је седео по страни и дремљиво жвакао бетел малим и лењим покретима своје тешке вилице. Бахасон је, са руком на балчаку своје кратке сабље, поносно корачао горе-доле у пуној

светлости ватре. Изгледао је врло ратоборан и неустрашив; био је предмет зависти и дивљења Лакамбиних људи, који су стајали у групама или бешумно ишли тамо-амо у сенкама дворишта. Гласник који беше послат Омару врати се и стаде на извесној раздаљини, чекајући да га неко ослови. Бабалачи му даде знак да приђе ближе. „Шта каже он?“ упита Бабалачи. „Каже да је Саид Абдула сада добродошао“, одговори гласник. Лакамба је тихо говорио Абдули, који је слушао са дубоким интересовањем. „... Могли бисмо имати осамдесет људи у случају потребе“, рече му он; „осамдесет људи у четрнаест чамаца. Једина ствар која нам је потребна јесте барут...“ „Ех! Борбе неће бити“, убаци Бабалачи. „Страх од твог имена и твог доласка биће довољан.“ „Може бити и барута“, промрмља Абдула веома хладнокрвно, „ако само мој брод успе да уплови у реку.“ „Ако је срце храбро, брод ће успети“, изјави Бабалачи. „Сада ћемо ићи да видимо Омара ел Бадавија и белог човека кога имам овде.“ Лакамбине тупе очи одједном оживеше. „Буди смотрен, туане Абдула“, рече он, „буди смотрен. Понашање тога нечистог белог манијака граничи се с беснилом. Покушао је да удари...“ „Моје ми главе, ти си ван опасности, о дароваоче милостиње!“ прекиде га Бабалачи. Абдула погледа у једног па у другог, и једва видљив летимичан осмех узнемири за тренутак његов озбиљан и миран изглед. Окрете се Бабалачију и одлучно рече: „Хајдемо.“ „Овуда, о утешитељу наших срдаца!“ рече Бабалачи с великим поштовањем. „Само неколико корака и ти ћеш видети храброг Омара и белог човека велике снаге и великог лукавства. Овуда.“

Он даде знак Лакамби да остане, и учтиво додирујући његов лакат, одведе Абдулу према капији у горњем делу дворишта. Док су ишли полако, у пратњи два Арабљанина, говорио је брзим шапатом томе великом човеку, који га ниједном не погледа, мада га је очито слушао са ласкавом пажњом. Кад су били близу капије, Бабалачи коракну напред, стаде и, са руком на скакавици, окрете се Абдули. „Видећеш их обојицу“, рече он. „Све моје речи о њима су истините. Кад сам видео да га је заробила она о којој сам говорио, знао сам да ће бити мекан у мојој руци као речно блато. Испрва је одговарао на моје речи погрдним речима његовог језика, као што је обичај белих људи. Доцније, кад је слушао вољени глас, почео је да оклева. Оклевао је много дана — сувише много дана. Знам га врло добро, па сам навео Омара да се пресели овамо са својом... чељади. Тада је тај црвенолики човек беснео три дана као гладан црни пантер. И вечерас, баш вечерас, дошао је. Имам га овде. Он је у руци девојке немилосрдна срца. Имам га овде“, заврши Бабалачи и победоносно удари шаком по капији. „То је добро“, промрмља Абдула. „И он ће управљати твојим бродом и предводити у бици — ако битке буде било“, продужи Бабалачи. „Ако буде убијања — нека он буде убица. Треба да му даш оружје — кратку пушку која испаљује много пута.“ „Да, алаха ми!“ сложи се Абдула. „И мораћеш да отвориш своју руку, о први међу дарежљивима!“ настави Бабалачи. „Мораћеш да задовољиш грамжљивост белог човека, а такође и бића које није човек, па је стога похлепно на накит.“ „Биће задовољени“, рече Абдула; „али...“ Оклевао је, гледајући у земљу и гладећи браду, док је Бабалачи чекао, радознао и отворених уста. После кратког времена наставио је да говори испрекидано, нејасним шапатом, те је Бабалачи морао да окрене главу да би чуо његове речи. „Да. Али Омар је син ујака мог оца... и сви његови припадају правој вери... а тај човек је неверник. То је врло неприкладно... врло неприкладно. Он не може живети под мојом сенком. Не тај пас.