Изгнаник са острва - Џозеф Конрад

Кајање! Мој бог је моје прибежиште“, промрмља он брзо. „Како он може живети пред мојим очима са том женом која је од праве вере? Срамота! О проклетство!“ Заврши брзо и дубоко уздахну, а затим додаде оклевајући: „А кад тај човек изврши све што желимо, шта да се уради с њим?“ Стајали су близу један другог, замишљени и неми, очи су им лутале доконо преко дворишта. Велика ватра радосница горела је светлим пламеном, а таласава светлост допирала је преко тамне земље до њихових ногу, док се лењ дим вијугао полако у сјајним колутима и одлазио у црно грање дрвећа. Видели су Лакамбу, који се вратио свом седишту, како седи клонуло на јастуцима, и Сахамина, који је опет био на ногама и говорио му достојанствено и живо. Људи су, по двојица или тројица, одлазили из сенки у светлост, шетали полако, и опет одлазили у сенке, лица окренутих једно према другом и са обузданим покретима руку. Бахасон, поносно уздигнуте главе, са својим украсима и балчаком који су се сјајили на светлости, кружио је истрајно око ватре као планета око сунца. Хладан дах влажног ваздуха допре из таме око реке, натера Абдулу и Бабалачија да задрхте и прену их из њихове замишљености. „Отвори капију и уђи први“, рече Абдула; „нема опасности?“ „Тако ми живота, нема!“ одговори Бабалачи и диже скакавицу. „Он је сав мир и задовољство, као жедан човек који се напио воде после много дана.“ Он широм отвори капију, коракну неколико пута у таму дворишта, па се изненадно врати. „Он се може искористити на много начина“, шапну он Абдули, који беше одједном стао видећи га да се враћа. „Какав грех! Какво искушење!“ рече Абдула тихо. „Свевишњи је наше уточиште. Могу ли ја вечито хранити тога неверника?“ додаде он нестрпљиво. „Не“, шапну Бабалачи. „Не! Не вечито! Само док он служи твојим циљевима, о дародавче алахових дарова! Кад дође време — и твоје наређење...“

Он приђе ближе Абдули и додирну нежно руку која је лабаво висила држећи бројанице. „Ја сам твој роб и твоје оруђе“, шапну он јасним и учтивим гласом у Абдулино уво. „Кад твоја мудрост каже, наћи ће се мали отров који неће преварити. Ко зна?“

ГЛАВА IV Бабалачи виде како Абдула прође кроз низак и узан отвор у таму Омарове колибе; чу како унутра измењаше уобичајене поздраве и како угледни посетилац упита Омара озбиљним гласом: „Друге невоље, надам се, немаш сем што си без очињег вида?“ А затим опази да га два Арабљанина, који су допратили Абдула, гледају са неодобравањем, те следова њиховом примеру и удаљи се ван домашаја гласа. Учинио је то нерадо, мада је схватио да је оно што ће се десити у колиби сада сасвим ван његове моћи. Кратко време је неодлучно шетао унаоколо, и најзад нехатним корацима отишао до ватре, која је била премештена испод дрвета, на место ближе колиби. Он чучну на пете и поче да се замишљено игра жишкама, као што је био његов обичај када је обузет размишљањем; нагло је повлачио руку и тресао је изнад главе кад год би за време дубље замишљености опекао прсте. Док је седео ту, могао је да чује жагор разговора у колиби, и могао је да разликује гласове, али не и речи. Абдула је говорио дубоким гласом; његов течан говор старац је овда-онда прекидао хроптавим узвиком, слабим јечањем или гунђавом јадиковком. Да, непријатно ми је што не могу да чујем шта говоре, помисли Бабалачи док је седео и непомично гледао у непостојани пламичак ватре. Али биће то добро. Све ће бити добро. Абдула му је уливао поверење. Потпуно је одговарао његовом очекивању. Од првог тренутка кад га је видео осетио је да је тај човек — кога је знао само по чувењу — врло одлучан. Можда сувише одлучан. Можда ће доцније хтети да приграби сувише. Преко Бабалачијевог лица пређе сенка. Уочи испуњења својих жеља он осети горак укус оне капљице сумње која је помешана са слашћу сваког успеха.

Када је, чувши кораке на веранди велике куће, подигао главу, та сенка беше прошла и на лицу му је био израз опрезности. Виљемс је силазио низ даске у двориште. Светлост из куће пролазила је кроз пукотине рђаво спојених зидова, и на осветљеном улазу појави се Ајша. И она оде напоље у ноћ и ишчезе. Бабалачи се питао куда ли је отишла, те за тренутак заборави на Виљемса. Глас тога белца, који поче грубо да му говори изнад главе, нагна га да скочи на ноге као да га је дигла навише нека моћна опруга. „Где је Абдула?“ Бабалачи показа руком према колиби и стаде слушати пажљиво. Гласови унутра беху престали, али сад се опет чуше. Он погледа искоса у Виљемса, чија се нејасна прилика надносила над светлост ватре која се гасила. „Подстакни ту ватру“, нагло рече Виљемс. „Хоћу да ти видим лице.“ Са брзом ревношћу Бабалачи стави мало сувог прућа на жишке са гомиле која му је била при руци, а све време је опрезно посматрао Виљемса. Кад се исправи, рука му, готово и нехотице, оде левој страни да би осетила дршку каме у наборима његове одеће, али се трудио да изгледа равнодушан под Виљемсовим љутитим погледом. „Доброг си здравља, надам се?“ промрмља он. „Да!“ одговори Виљемс тако гласно да се Бабалачи уплашено трже. „Да!... Здравље!... Ти...“ Он коракну великим кораком, стави обе руке на Малајчева рамена и стеже их тако снажно да се Бабалачи млитаво занесе, али му лице беше исто тако мирно као што је било малопре кад је седео и сањарио поред ватре. Виљемс га грубо продрмуса и изненадно пусти, па се окрете и пружи руке изнад ватре. Бабалачи посрну, поврати се и болно заврте раменима. „Ц! Ц! Ц!“ рече он с потцењивањем. После кратког ћутања продужи са наглашеним дивљењем: „Какав човек! Каква снага! Такав човек“, заврши он тоном замишљеног чуђења, „такав човек могао би покренути планине — планине!“

Извесно време гледао је с пуно наде у Виљемсова широка плећа, а затим, обраћајући се непријатељским леђима, продужи ниским и уверљивим гласом: „Али зашто да се љутиш на мене? На мене који само мисли о твом добру? Зар јој нисам дао уточиште у мојој властитој кући? Да, туане! Ово је моја кућа. Допустићу ти да станујеш у овој кући без икакве накнаде, јер она мора имати кров над главом. И зато ћете ти и она живети овде. Ко може знати ћуд жене? И то такве жене! Кад је већ хтела да оде из оног места, ко сам ја — да бих јој казао не! Ја сам Омаров слуга. Рекао сам јој: „Обрадоваћеш ми срце ако узмеш моју кућу.“ Зар нисам добро рекао?“ „Рећи ћу ти нешто“, рече Виљемс, не мењајући свој положај; „ако јој падне на памет да оде одавде, ти ћеш страдати. Заврнућу ти шију.“ „Кад је срце пуно љубави, у њему нема места за правду“, поново поче Бабалачи са неузбуђеном и укорном благошћу. „Зашто да ме погубиш? Ти знаш, туане, шта она хоће. Дивна судбина је њена жеља — као и свих жена. Твој народ ти је учинио неправду и избацио те. Она зна то. Али ти си храбар, ти си снажан — ти си човек; и, туане — старији сам од тебе — ти си у њеној руци. Таква је судба јаких људи. А она је племенита рода и не може да живи као ропкиња. Ти је знаш — и у њеној си руци. Ти си као птица ухваћена у замку, баш због твоје снаге. И — не заборави, ја сам човек који је много видео — покори се, туане! Покори се!... Иначе...“ Изговорио је последње речи полако и оклевајући, и није довршио реченицу. Виљемс је и даље наизменично пружао руке према ватри и, не окрећући главу, насмеја се кратко и тужно. Он запита: „Иначе — шта?“ „Она ће опет отићи. Ко зна?“ заврши Бабалачи благо, али уверљиво. Овог пута Виљемс се брзо окрете. Бабалачи коракну натраг. „Ако она оде, биће зло за тебе“, запрети Виљемс. „То ће бити твоје дело, и ја...“

Бабалачи, ван круга светлости, одговори му са мирним презирањем: „Ех — да! Чуо сам то и раније. Ако она оде — бићу убијен. Добро! Мислиш ли ти, туане, да ће је то вратити? Ако то буде моје дело, оно ће бити добро урађено, о белче, и — ко зна — можда ћеш морати да живиш без ње.“ Виљемс се трже и устукну као безбрижан путник који идући путањом коју сматра сигурном види управо на време провалију испод својих ногу. Бабалачи дође на светлост и приђе Виљемсу са стране, главе забачене унатраг и накренуте у страну да би његово једино око могло што боље да види лице високог белца. „Ти ми претиш“, рече Виљемс. „Ја, туане?“, узвикну Бабалачи са малом примесом ироније у лажној изненађености свога гласа. „Ја, туане? Ко је говорио о смрти? Ја? Не! Ја сам говорио само о животу. Само о животу. О дугом животу за усамљеног човека!“ Стајали су један с једне, други с друге стране ватре, обојица су ћутали, обојица су били свесни, сваки на свој начин, важности минута који су пролазили. Бабалачију је његов фатализам пружао само незнатно олакшање у неизвесности коју је осећао, јер никакав фатализам не може да убије мисао о будућности, жељу за успехом, бол чекања на откриће непроменљивих одлука неба. Фатализам се рађа из страха од неуспеха, јер сви верујемо да успех зависи од наших руку, а наслућујемо да су нам руке слабе. Бабалачи погледа у Виљемса и честита себи на својој моћи да управља тим белцем. Он ће бити бродовођа за Абдулу — жртва која ће ублажити Лингардов гнев у случају неке несреће. Постараће се да га ставља напред у свему. У сваком случају, нека се бели људи боре између себе. Белци су будале. Он их мрзи — те снажне будалине — и зна да његовој праведној мудрости предстоји сигуран тријумф. Виљемс је тужно мерио дубину свог пада. Њега — белца коме су се остали белци дивили — држе ти бедни дивљаци чије ће оруђе он ускоро постати. Осећао је према њима сву мржњу своје расе, свога морала, своје интелигенције. Гледао је на себе са ужасавањем и сажаљењем. Он је њен роб. Слушао је о таквим стварима. Слушао је о женама које... Али никад неће веровати

у такве приче... А ипак, оне су истините. Његово заробљеништво изгледало је потпуно, страшно и коначно — без икакве наде у ослобођење. Чудио се колико је зла промисао која га је претворила у оно што је он сад, и која је, што је још горе, допустила таквом створу као што је Алмејер да живи. Извршио је своју дужност тиме што је отишао к њему. Зашто Алмејер није разумео? Сви су људи будале. Пружио му је могућност. Али Алмејер то није схватио. Цела ствар је мучна, врло мучна за њега — Виљемса. Хтео је да је одвоји од њеног народа. Ето, зато се понизио и отишао Алмејеру. Испитивао је самог себе. Потиштена срца увиђао је да стварно не би могао живети без ње. То је ужасно и слатко. Сећао се првих дана; њеног изгледа, њеног лица, њеног осмеха, њених очију, њених речи. Она је дивљакиња! А ипак је знао да није у стању да мисли ни о чему другом сем о она три дана њиховог растанка и оно неколико часова откако су се поново здружили. Па добро. Ако не може да је одведе, онда ће отићи к њој... Осетио је, за тренутак, грешно задовољство у помисли да се оно што је учинио не може рашчинити. Он је предао себе. Осети понос због тога. Није презао ни од чега, био је готов на све. Није марио ни за шта, ни за кога. Сматрао је себе неустрашивим, а у ствари био је само опијен; опијен отровом страсних сећања. Он испружи руке изнад ватре, погледа унаоколо и викну: „Ајша!“ Мора да је била близу, јер се одмах појави у светлости ватре. Горњи део тела беше јој увијен у велику мараму, навучену на чело, а један њен крај, пребачен од рамена до рамена, покривао јој је доњи део лица. Само су јој се очи виделе — тамне и сјајне као звездана ноћ. Виљемс, гледајући у ту необичну, умотану прилику, осети гнев, запањеност и беспомоћност. Бивши поверљиви секретар богатог Худига хтео је да се држи устаљених схватања о пристојном понашању. У својим идејама о умесности и пристојности тражио је уточиште и бекство од мрачног мангровог дрвећа, од шумске таме и незнабожачких душа дивљака који су његови господари. Она је изгледала као оживљен свежањ јевтине памучне робе! То га разбесне.

Прерушила се тако зато што је човек њене расе био у близини! Рекао јој је да то не чини, али га није послушала. Хоће ли се његове идеје икад променити тако да се сложе са њеним уверењима о томе шта је прикладно, умесно и пристојно? Стварно се плашио да хоће, временом. То му је изгледало страшно. Она се неће никад променити! Ово садашње испољавање њеног осећања шта је умесно и прикладно било је само један знак више њихове велике међусобне разлике; нешто што је за њега представљало један корак наниже од његовог правог бића. Она је сувише различита од њега. Он је тако цивилизован! Одједном увиде да њих двоје немају ничег заједничког — ниједне заједничке мисли, ниједног заједничког осећања; није могао да јој добро објасни ниједну побуду својих поступака... а није могао да живи без ње. Храбри човек који је стајао окренут према Бабалачију неочекивано уздахну уздахом сличним јечању. Та мала чињеница да је покрила велом своје лице против његове жеље дејствовала је на њега као откриће неке велике несреће. Она је повећала његово презирање самог себе као роба оне страсти којој се увек подсмевао, као човека немоћног да дела сходно својој вољи. Његова воља, сва његова осећања, његова личност — све је то било изгубљено у проклетој жељи за том женом, у неоцењивом обећању те жене. Он, наравно, није био у стању да јасно схвати узроке своје беде; али нико није толика незналица да не познаје патњу, нико није тако прост да не осећа сукоб зараћених импулса и да не пати због њих. Прости људи осећају њихову сложеност и пате због ње као и најмудрији; али њима та болна борба и пораз изгледају чудни, тајанствени, избеживи и неправедни. Стајао је посматрајући њу, и посматрајући себе. Горео је од беса од главе до пете, као да је ударен по лицу. Одједном се насмеја; али му је смех био као одјек неке неискрене, далеке веселости. Са друге стране ватре Бабалачи брзо рече: „Ево туана Абдуле.“

ГЛАВА V Чим коракну из Омарове колибе, Абдула угледа Виљемса. Очекивао је, наравно, да види белца, али не тога белца кога је познавао тако добро. Сви који су трговали са острвима и који су, иоле пословали са Худигом знали су Виљемса. За последње две године свога бављења у Макасару поверљиви секретар водио је сву месну трговину предузећа само под врло малим надзором господара. И тако су сви знали Виљемса, па и Абдула — али он није знао за Виљемсову срамоту. Стварно, о томе се тако мало знало и говорило да су многи у Макасару очекивали Виљемсов повратак тамо, јер су претпостављали да је он отишао неким поверљивим послом. Абдула, у свом изненађењу, застаде на прагу. Очекивао је да ће видети неког морепловца — неког старог Лингардовог бродског официра; неког обичног човека с којим није лако изаћи на крај, али који ипак није раван њему. А ето, он овде наилази на човека чија му је трговачка оштроумност врло позната. Како је дошао овамо, и зашто? Абдула је, пошто се поврати од изненађења, прилазио ватри достојанствено, гледајући постојано у Вељемса. Кад је био на два корака од њега, застаде и подиже десну руку у знак поздрава. Виљемс климну мало главом и рече тобоже сасвим равнодушно: „Ми се знамо, туане Абдула.“ „Трговали смо заједно“, одговори Абдула свечано, „али то је било далеко одавде.“ „Па можда ћемо трговати и овде“, рече Виљемс. „Место није важно. Искрена душа и поштено срце су главне ствари у пословању.“

„Тако је. И срце и душа су ми искрени. Рећи ћу ти зашто сам овде.“ „Од какве је то потребе? Кад оде од куће, човек дозна шта је живот. Ти путујеш. Путовање је победа! Вратићеш се са великом мудрошћу.“ „Никад се нећу вратити“, прекиде га Виљемс. „Свршио сам са својим народом. Ја сам човек без браће. Неправда уништи верност.“ Абдула изрази своје изненађење дизањем обрва, и у исто време неодређено одмахну руком у знак одобравања и слагања. Дотада Арабљанин не беше обратио никакву пажњу на Ајшу, која је стајала поред ватре, али она сада проговори, за време ћутања насталог после Виљемсове изјаве. Гласом знатно утишаним велом, она поздрави Абдулу неколиким речима и назва га рођаком. Абдула брзо погледа у њу за тренутак, а затим, као што доликује савршено добром одгоју, обори очи земљи. Она му пружи руку покривену крајем свог вела, он јој двапут стиште руку, пусти је и окрете се Виљемсу. Она испитивачки погледа обојицу, а затим се повуче и ишчезе у ноћ. „Знам зашто си дошао, туане Абдула“, рече Виљемс; „то ми је рекао тај човек ту.“ Он климну главом према Бабалачију, а затим полако додаде: „Биће то тешка ствар.“ „Алах чини све ствари лаким“, побожно убаци Бабалачи из даљине. Обојица се брзо окретоше и загледаше се у њега замишљено, као да дубоко разматрају истину те изјаве. Под њиховим чврстим погледима Бабалачи се осети нелагодно, те се не усуди да им приђе ближе. Најзад Виљемс пође и Абдула оде с њим; отишли су низ двориште и гласови им ишчезоше у тами. Ускоро се чу како се враћају, и гласови им постадоше јасни кад се појавише из мрака. Кад су дошли до ватре, опет се вратише, и Бабалачи чу неколико речи. Виљемс рече: „У младости био сам с њим на мору много година. Искористио сам своје знање да добро запазим пут у реку кад сам долазио овом приликом.“

Абдула на то уопштено изјави: „Сигурност је у разноврсности знања.“ А затим се удаљише ван домета слуха. Бабалачи отрча до дрвета, заузе положај у непровидној тами испод његових грана и наслони се на стабло. Тамо је био на средини између ватре и другог краја њихове шетње по дворишту. Прошли су близу њега. Абдула, витак и врло прав, држао је главу високо, а руке су му махинално ређале бројанице; Виљемс, висок и широких плећа, изгледао је већи и јачи у односу на малу белу прилику поред које је нехатно шетао, правећи један корак на Абдулина два; и стално је страсно махао рукама, сагињући се напред да би гледао у Абдулино лице. Прошли су покрај Бабалачија неких шест пута, и кад год су били близу ватре, он их је видео довољно јасно. Понекад би одједном застали, док је Виљемс страсно говорио а Абдула слушао са великом пажњом, овда-онда климајући главом, као да пристаје на неки захтев или се слаже са неким тврђењем. Покаткад је Бабалачи чуо понеку реч, део реченице, гласан узвик. Подстакнут радозналошћу, он се прикраде до саме ивице црне сенке под дрветом. Они су му се приближавали и он чу Виљемса кад рече: „Исплатићеш ми ту своту чим дођем на брод. То морам имати.“ Није могао да чује Абдулин одговор. Кад су опет пролазили поред њега, Виљемс рече: „Мој живот је у сваком случају у твојој руци. Чамац који ме донесе твом броду однеће ту своту Омару. Мораш је спремити у запечаћеној врећици.“ Опет су били ван домета слуха, али уместо да се врате, стали су поред ватре један према другом. Виљемс је махао рукама и говорио све време. Најзад су обојица постали непомични. Бабалачи је пажљиво посматрао и опази како се Абдулине усне мичу једва приметно. Виљемс изненадно узе Арабљанинову непокретну руку и они се руковаше. Бабалачи одахну са великим олакшањем. Разговор је завршен. И очито је све било добро. Он се сада усуди да им приђе; они га спазише и чекали су ћутећи. Виљемс се већ беше повукао у самог себе, лице му је

имало изглед мргодне равнодушности. Абдула се удаљи коракдва. Бабалачи га погледа радознало. „Идем сад“, рече Абдула, „и чекаћу те на улазу у реку, туане Виљемсе, до другог сунчевог заласка. Више нема шта да се каже.“ „Више нема шта да се каже“, понови Виљемс. Абдула и Бабалачи пођоше заједно преко дворишта, остављајући белца самог поред ватре. Два Арабљанина који беху дошли са Абдулом ишли су испред њих и одмах одоше кроз малу капију у светлост и жагор главног дворишта, а Бабалачи и Абдула застадоше поред капије. Абдула рече: „Све је добро. Говорили смо о многим стварима. Он пристаје.“ „Кад?“ упита Бабалачи радознало. „Прекосутра. Обећао сам све. Намеравам да испуним много.“ „Твоја рука је увек дарежљива, о најдарежљивији међу верницима! Нећеш заборавити свога слугу који те је позвао овамо. Нисам ли говорио истину? Она му је сасвим освојила срце.“ Водоравним замахом руке Абдула као да одагна то последње тврђење, а затим рече полако и врло значајно: „Он мора бити у потпуној безбедности; разумеш ли? Ван сваке опасности — као да је са својим народом — док... „ „Док?“ шапну Бабалачи. „Док ја не наредим“, рече Абдула. „А што се тиче Омара.“ Застаде за тренутак, а затим додаде врло тихо: „Он је врло стар.“ „Да! Стар и болестан“, промрмља Бабалачи са изненадном сетом. „Хтео је да ја убијем тог белца. Молио ме је да се постарам да се белац одмах убије“, рече Абдула презриво и пође према капији. „Нестрпљив је као и сви којима је смрт близу“, рече Бабалачи, правдајући га.

„Омар ће становати код мене“, изјави Абдула, „кад... Али то није важно. Утуви! Белац мора бити ван опасности.“ „Он живи у твојој сенци“, одговори Бабалачи свечано. „То је довољно!“ Он додирну своје чело и коракну назад да пусти Абдулу да прође први. И сада су дошли натраг у двориште, из кога, због њиховог доласка, ишчезава млитава равнодушност и сва су лица опет озарена и заинтересована. Лакамба прилази своме госту, али гледа у Бабалачија, који му поверљиво климну главом у знак да је све добро. Лакамба неспретно покушава да се насмеши и, гледајући испод обрва, са природном и неискоренљивом мрзовољношћу, у човека коме жели да укаже сваку почаст, пита га да ли би изволео да уђе у трпезарију и обедује. Или би можда више волео да отпочине? Кућа је његова, и све што је у њој, па и они многи људи што стоје подаље и посматрају њихов сусрет. Саид Абдула притиска домаћинову руку на своје груди и саопштава му поверљивим полушапатом да су његове навике аскетске и да му је нарав склона меланхолији. Нису му потребни ни одмор, ни храна, па ни они многи Лакамбини људи. Саид Абдула је нестрпљив да отпутује. Лакамба је тужан, али учтив. Туан Абдула мора имати многе одморне веслаче да би скратио ноћно заморно путовање. Хеј, тамо! Чамце! Поред реке нејасне прилике одмах почињу да се крећу пометено и ужурбано. Чују се повици, наређења, шале, грдње. Пале се буктиње које се више диме него што светле, и при њиховој црвенкастој светлости Бабалачи долази да каже да су чамци спремни. Кроз тињаво црвену светлост Саид Абдула, у свом дугом белом огртачу, као да клизи фантастично, слично достојанственом привиду кога прате два нижа духа, и застаје за тренутак на пристаништу да се опрости са својим домаћином и савезником — кога он воли. Саид Абдула то јасно каже пре укрцавања и седа у средину чуна, под мали балдахин од плавог памучног платна раширеног на четири штапа. Испред и иза Саида Абдуле веслачи држе своја весла уздигнута, спремни да их порину сви заједно. Сад! Још не. Чекајте сви! Саид Абдула опет говори, док Лакамба и Бабалачи стоје близу обале да чују

његове речи. Његове речи су охрабрујуће. Пре него што се сунце роди други пут, они ће се опет састати, и брод Саида Абдуле пловиће по водама ове реке — најзад! Лакамба и Бабалачи не сумњају у то — ако је алахова воља. Они су у рукама милостивог. Нема сумње. Па тако је у његовим рукама и Саид Абдула, велики трговац који не зна шта значи реч неуспех; па тако је и бели човек — највештији трговац на острвима — који сада лежи поред Омаровог огњишта са главом на Ајшином крилу, док Саид Абдула плови низ блатњаву реку, уз помоћ матичне струје и весала, између тамних зидова заспале шуме, на свом путу за бистро и отворено море где чека свог власника и њиха се укотвљен у струјама ћудљиве плиме поред трошних црвених гребена Тањонга Мираха. Извесно време Лакамба, Сахамин и Бахасон гледали су ћутке у влажну таму која је прогутала велики чун који је однео Абдулу и његову непроменљиву добру срећу. Затим се два госта упустише у разговор који је изражавао њихова радосна очекивања. Достојанствени Сахамин, као што је приличило његовој старости, налазио је задовољство у размишљању о делатностима у прилично далекој будућности. Он ће купити брзе једрилице, послаће експедицију уз реку, повећаће своју трговину и, помогнут Абдулиним капиталом, обогатиће се за врло кратко време. Врло кратко време. У међувремену, биће добро да сутра разговара са Алмејером, да искористи последњи дан богатства тога мрског човека па да добије од њега робу на кредит. Сахамин је сматрао да се то може постићи вештим наговарањем. Ипак је тај сатанин син будала, и вреди учинити то, јер ће предстојећа револуција збрисати све дугове. Сахамин се није устручавао да ту намеру саопшти својим друговима, уз задовољно старачко смејање, док су ишли заједно од реке Лакамбиној кући. Лакамба, биковског врата, слушао је напућених усана без и најмањег осмеха, без икаквог сјаја у својим мутним, закрвављеним очима, и полако ишао преко дворишта између своја два госта. Али Бахасон изненадно прекиде старчево ћаскање пламеним одушевљењем своје младости... Трговање је врло добро. Али, да ли ће се тиме остварити промена која ће их учинити срећним? Белог човека треба опљачкати снажном руком!... Он се одједном узбуди,

говорио је врло гласно, и његов даљи говор, одржан са руком на балчаку сабље, односио се на часне подвиге пресецања грла, изазивања пожара и надалеко славну храброст његових предака. Бабалачи је остао позади, сам са величином својих замисли. Оштроумни државник баци презрив поглед за својим племенитим покровитељем и пријатељима свога племенитог покровитеља, а затим је стајао и размишљао о оној будућности која је осталима изгледала тако сигурна. Али не и Бабалачију, који је плаћао казну за своју мудрост неодређеним осећањем несигурности које је држало сан на одстојању од његовог уморног тела. Кад најзад пође са обале, упути се другим правцем него што су се упутили остали, и ишао је полако поред ограда, избегавајући средину дворишта где су мале ватре светлуцале и трепериле као да се у злокобној тами тамо огледају звезде мирног неба. Одшуњао се поред врата Омаровог дворишта и стрпљиво продужио дуж лаке бамбусове ограде док није дошао до угла где се она спаја са тешком оградом од коља Лакамбиног приватног земљишта. Стојећи ту, могао је да гледа преко ограде и види Омарову колибу и ватру пред његовим вратима. Такође је могао да види сенку двају људских бића која су седела између њега и црвеног сјаја. Сенку човека и жене. Тај призор изазва код државника обрваног бригом лакомислену жељу да запева. То би се једва могло назвати песмом; више је личило на декламацију без икаквог ритма, изговорену брзо али јасно крештавим и несигурним гласом; а ако је Бабалачи то сматрао песмом, онда је то била песма са тенденцијом, која је, можда баш због тог разлога, била уметнички несавршена. Она је имала сва несавршенства невеште импровизације и њен предмет је био грозан. Њена тема је била прича о бродолому и жеђи, и о брату који убија брата ради тикве воде. Одвратна прича која је могла имати тенденцију, али није имала никаквог морала. Но мора да се допала Бабалачију, јер ју је поновио двапут, други пут чак и гласније него први пут, и тиме изазвао узнемирење међу белим јаванским врапцима и дивљим голубовима који су ноћивали на гранама великог дрвета у Омаровом дворишту. У густом зеленилу изнад певачеве главе чу се пометено ударање

крилима, сањиве примедбе на птичјем језику и оштро шуштање лишћа. Оне прилике поред ватре помакоше се; сенка жене промени свој облик, и Бабалачијеву песму нагло пресече наступ тихог и упорног кашљања. Он и не покуша да опет запева после тог прекида, већ оде кришом да тражи, ако не сан — а оно бар одмор.

ГЛАВА VI Чим су Абдула и његови пратиоци изашли из дворишта, Ајша приђе Виљемсу и стаде поред њега. Стајала је у ставу очекивања, али он се и не осврте на њу док га она не додирну нежно, а тада се бесно окрете према њој, здера јој вео с лица и изгази га као да је то неки смртни непријатељ. Гледала га је са благим осмехом стрпљиве радозналости, са збуњеним интересовањем незнања које посматра рад сложеног механизма. Пошто је искалио свој бес, опет је стајао строг и прав, и гледао доле у ватру, али додир њених прстију по његовом потиљку одмах збриса оштре црте око његових уста; очи му немирно жмирнуше; усне задрхташе. Полазећи неотпорном брзином честице гвожђа — која мирује у једном тренутку, а у другом скочи ка моћном магнету — он јурну к њој, зграби је и снажно притиште на груди. Пусти је исто тако изненадно, а она се мало занесе и коракну назад, дишући брзо на отворене усне, и рече тоном задовољног прекора: „О будаласти човече! А да си ме убио својим снажним рукама, шта би учинио?“ „Ти хоћеш да живиш... и да опет побегнеш од мене“, рече он нежно. „Реци ми — хоћеш ли?“ Она пође према њему врло ситним корацима, главе мало нагнуте у страну, са рукама на куковима и нежно њишући тело: прилазак који изазива веће танталовске муке и од самог бежања. Гледао ју је жудан — очаран. Она рече шалећи се: „Шта да кажем човеку који ме је био оставио за читава три дана? Три!“ Понови она и враголасто подиже руку са три испружена прста према Виљемсовим очима. Он покуша да је

ухвати за руку, али она је била на опрези и брзо је трже натраг, себи иза леђа. „Не“, узвикну она. „Немогуће је ухватити ме. Али ја ћу доћи. Ево долазим ти од своје воље, зато што то волим. Не мичи се. Да ме ниси додирнуо својим моћним рукама, о дете!“ Док је говорила, пришла му је корак ближе, а затим још један. Виљемс се није мицао. Припивши се уз њега, она стаде на прсте да му погледа у очи, и њене као да постадоше веће, сјајне и нежне, са позивом и обећањем у њима. Тим погледом она извуче душу из њега кроз његове непомичне зенице, и са црта Виљемсовог лица ишчезе искра разума под тим њеним погледом и би замењена изгледом физичког благостања, усхићеним заносом чула који обузе његово укочено тело; усхићеним заносом који растера кајање, оклевање и сумњу и објави своје ужасно дејство страшним изгледом идиотског блаженства. Он не помаче ниједан уд, једва је и дисао, стајао је у укоченој непомичности, усисавајући у себе кроз сваку своју пору милину њеног блиског додира. „Ближе! Ближе!“ промрмља он. Она полако подиже руке, стави их преко његових рамена, склопи шаке иза његовог врата и обисну се о њега пуном дужином свога тела. Забаци главу, упола затвори очне капке, а бујна коса паде јој право наниже: абонос обасјан црвеним сјајем ватре. Стајао је прав под тим бременом, чврст и непокретан као једно од великих дрвета околне шуме; а очи су му гледале у њену извајану браду, облик њеног врата, облине њених груди, са гладним и усредсређеним изразом изгладнелог човека који гледа у храну. Она се подиже уз њега и поче да трља своју главу о његов образ полако и нежно. Он уздахну. Она, са рукама још увек на његовим раменима, погледа горе у мирне звезде и рече: „Ноћ је упола прошла. Довршићемо је поред ове ватре. Поред ове ватре рећи ћеш ми све: твоје речи и речи Саида Абдуле; и слушајући те заборавићу она три дана — зато што сам добра. Реци ми — јесам ли добра?“ Он рече „да“ као у сну, и она отрча према великој кући.

Кад се вратила са трубом лепих асура уравнотеженом на својој глави, он је био додао дрва на ватру и био је готов да јој помогне да намести постељу на оној страни поред ватре која је била најближа колиби. Она леже брзо, али са грациозно обузданим покретом, а он се баци доле пуном дужином са нестрпљивом журбом, као да је хтео да претекне некога. Она стави његову главу на своја колена, и кад осети додир њених руку на свом лицу, док су јој се прсти играли његовом косом, он доби израз бића које прелази у власништво другог бића; обузе га осећање мира, одмора, среће и блажене радости. Руке му одлуташе горе око њеног врата и он је привуче доле тако да јој је лице било изнад његовог. А затим шапну: „Волео бих да умрем овако — сад!“ Она га погледа својим великим тамним очима, али у њима није било узвратне светлости. Његова мисао била је тако далеко од њеног разума, да она пусти да те његове речи прођу непримећене, као дах ветра, као лет облака. Мада жена, она није могла да схвати, у својој простоти, огромну похвалу тих речи, тај шапат смртне среће, тако искрен, тако спонтан, који долази право из срца — као свака поквареност. Био је то глас лудила, махнитог мира, среће која је срамна, кукавичка и тако изврсна да низак дух одбија да мисли на њен свршетак, јер за жртве такве среће тренутак њеног престајања је поновни почетак оног мучења које је њена цена. Са обрвама помало набраним у одлучној заузетости својим властитим жељама, она рече: „Сад ми реци све. Све речи речене између тебе и Саида Абдуле.“ Да каже шта? Које речи? Њен глас му је повратио свест која беше ишчезла под њеним додиром, и он постаде свестан минута који су пролазили, и од којих је сваки био као прекор; оних минута који су, падајући полако, недраговољно, неодољиво у прошлост, бележили његове кораке на путу у пропаст. Додуше, он није имао никакво уверење о томе, никакву идеју о могућем завршном чину на том болном путу. То је било само нејасно осећање, претња патње као неодређена опомена скоре болести, неартикулисана слутња зла саздана од страха и задовољства, од помирености са судбином и од побуне.

Стидео се свог духовног стања. На крају крајева, чега се он то плаши? Јесу ли то скрупуле? Чему то устезање да мисли, да говори о ономе што намерава да уради? Скрупуле су за малоумнике. Његова јасна дужност је да усрећи себе. Је ли он икад положио заклетву на верност Лингарду? Не. Е па онда — неће допустити да се икакав интерес те старе будале испречи између Виљемса и Виљемсове среће. Срећа? Да није он можда на погрешном путу? Срећа значи новац. Много новца. Бар увек је тако мислио док није доживео та нова осећања која... Ајшино питање, нестрпљиво поновљено, прекиде његово размишљање; он погледа горе у њено лице, сјајно у светлости ватре, задовољно се протеже и, покоран њеној жељи, поче да говори полако и пригушено. Она је, главе примакнуте његовим уснама, слушала зането и заинтересовано у пажљивој непомичности. Галама великог дворишта постепено је ућуткана сном који је стишао све гласове и заклопио све очи. Тада неко поче да певуши песму са носним извијањем при крају сваког стиха. Он се покрете. Она одједном стави руку на његове усне и седе право. Чу се слабо кашљуцање, шум лишћа, а затим земљом завлада потпуна тишина; тишина хладна, тужна, дубока; сличнија смрти него миру; неподношљивија од најжешће буке. Чим је склонила руку, он пожури да говори, тако му је несносна била та савршена и апсолутна тишина, у којој његове мисли као да су одзвањале гласношћу повика. „Ко је то тамо правио ту галаму?“ упита он. „Не знам. Отишао је“, брзо одговори она. „Кажи ми да се нећеш вратити свом народу; не без мене. Не са мном. Обећаваш ли?“ „Већ сам обећао. Ја немам свог народа. Нисам ли ти рекао да си ти цео свет за мене?“ „Ах, јеси“, рече она полако, „али волим да чујем да то опет кажеш — сваког дана, и сваке ноћи, кад год те упитам; и да се никад не љутиш што те питам. Плашим се белих жена, које су бестидне и имају плаховите очи.“ Пажљиво се загледа за тренутак у његово лице и додаде: „Јесу ли оне много лепе? Мора да јесу.“

„Не знам“, шапну он замишљено. „И ако сам икад знао, гледајући у тебе заборавио сам.“ „Заборавио си! И мене си био заборавио за време од три дана и две ноћи! Зашто? Зашто си се наљутио на мене кад сам ти први пут говорила о туану Абдули оних дана када смо живели поред потока? Сетио си се некога онда. Некога у земљи из које си дошао. Твој језик је лажан. Ти си заиста бео, и твоје срце је пуно преваре. Знам то. А ипак не могу да ти не верујем кад говориш о својој љубави према мени. Али се плашим!“ Њена жестина му је и ласкала и љутила га. Рече јој: „Па, с тобом сам сад. Вратио сам се. Ти си била та која је отишла.“ „Кад помогнеш Абдули против раџе лаута2, који је први од белих људи, више се нећу плашити“, шапну она. „Мораш ми веровати кад ти кажем да за мене никад није било друге жене; да нема никога за ким бих зажалио, и никога кога бих се сећао сем својих непријатеља.“ „Одакле си дошао?“ страсним шапатом упита она, импулсивна и недоследна. „Каква је то земља иза великог мора из које си ти? Земља лажи и зла, из које не долази ништа сем несреће за нас — који нисмо бели. Ниси ли ме испрва звао да идем тамо с тобом? Ето зашто сам отишла од тебе.“ „Никад те нећу поново звати.“ „И нема жене која те чека тамо?“ „Не!“ одговори Виљемс чврсто. Она се нагну над њега. Усне су јој лебделе изнад његовог лица, а њена, дуга коса миловала му је образе. „Научио си ме љубави твога народа, која је од ђавола“, промрмља она, нагну се још ниже и шапну: „Овако?“ „Да, овако!“ одговори он врло тихо, гласом који је подрхтавао од жудње; и она изненадно притиште своје усне на његове, а он склопи очи у заносном уживању. Настаде дуго ћутање. Миловала му је главу нежним додирима, а он је лежао сањиво, савршено срећан, сем што га 2

је узнемиравала нејасна визија добро познате прилике; визија човека који одлази од њега и смањује се у дугачкој перспективи фантастичног дрвећа, чији је сваки лист око које гледа за тим човеком што одлази смањујући се, али му никад не ишчезава са видика упркос свем његовом сталном удаљавању. Он осети жељу да види његово ишчезавање, осети журно нестрпљење да он ишчезне, са мучном напрегнутом пажњом посматрао га је у жељи да ишчезне. Било је нечег познатог у тој прилици. Како! Па то је лично он! Он се изненадно трже и отвори очи, дршћући од узбуђења због тог брзог повратка из те велике даљине, од узбуђења што је брзином сева муње нашао себе опет ту поред ватре. Био је то полусан; дремао је у њеним рукама неколико секунди. Био је то само почетак сна — ништа више. Али се тек после извесног времена поврати од запањености што је видео себе како одлази тако смишљено, тако одлучно, тако отворено; како одлази — куда? Ето, да се није пробудио на време, он се никад не би вратио отуда, из тог ко зна којег места куда је био наумио. Обузе га гнев. То је било као бежање; као заробљеник који крши своју часну реч — ето, такав је био онај створ што се кришом удаљавао док је он спавао. Био је врло гневан, а и чудио се бесмислености тога свога гнева. Она осети да он дршће и, шапућући му нежне речи, притиште му главу на своје груди. Он се умири; његов мир је сада био потпун као тишина око њих. Шапну јој: „Ти си уморна, Ајша.“ „Пазићу на тебе док спаваш, о дете!“ Лежао је врло мирно и слушао куцање њеног срца. Ти откуцаји, лаки, брзи, истрајни и постојани — откуцаји њеног срца које је осећао на свом образу, испуњавали су га јасним осећањем сигурног власништва, појачавали његову веру да је то људско биће његово и били као неко јемство среће у будућности. Сада више није било никаквог кајања, никаквих сумњи, никаквог оклевања. Да ли је икад и било? Све је то сад изгледало далеко и давно — нестварно и бледо као нејасно сећање на неки делиријум. Сав очај, сва патња, сва борба прошлих дана, унижење и гнев због његовог пада, све је то било само срамно и ружно сновиђење, ствар рођена у сну, која се

заборави и не остави никаквог трага — а прави живот је ово: ова сањива непомичност са главом на њеном срцу које куца тако постојано. Сада је био сасвим будан, са оном устрепталом будношћу уморног тела која долази после неколико освежавајућих секунди неодољивог сна, и његове широм отворене очи гледале су расејано на улаз у Омарову колибу. Тршчани зидови блистали су у светлости ватре, чији се дим, танак и плав, дизао косо у низу колутова и спирала испод улаза чија му је празна црнина изгледала непродорна и загонетна као копрена која крије огромне просторе пуне неочекиваних изненађења. То је била само његова маштарија, али га је била довољно обузела да под њеним дејством он прими изненадну појаву главе, која је долазила из таме, као део свог доконог маштања или као почетак другог кратког сна, као другу необичну визију свога премореног мозга. Лице са опуштеним очним капцима, старо, мршаво и жуто, изнад разбарушене белине дуге браде која додирује земљу. Глава без тела, само једну стопу изнад тла, која се помало окретала с једне на другу страну на ивици круга светлости као да је хтела да ухвати зрачну топлоту ватре час на један час на други образ. Посматрао је у пасивној запањености ту главу која је постајала све јаснија, као да му се приближава, и за њом нејасне контуре тела које је пузило на све четири и педаљ по педаљ примицало се ватри тихим и једва приметним покретима. Запањила га је појава те слепе главе која је вукла за собом сакато тело без шума, без икакве промене на том лицу без вида, које се опажало час јасно час нејасно у игри светлости која га је постојано привлачила. Немо лице са камом између усана. То није био сан. Омарово лице. Али зашто? Шта је он то наумио? Био је сувише лењ у срећној млитавости тренутка да одговори на то питање. Оно му је синуло кроз мозак и ишчезло, остављајући га слободног да опет слуша куцање њеног срца, тог драгоценог и тананог звука који је испуњавао тиху огромност ноћи. Погледавши горе он виде непомичну главу жене која је гледала доле у њега нежним сјајним очима између дугих трепавица, чије су сенке почивале на мекој облини њеног образа; и под миловањем тога погледа, нелагодно чуђење и

неодређен страх због тога привида, који је пузио према ватри вођен њоме, ишчезоше — потонуше у мирноћу свих његових чула, као што бол потоне у бујицу сањиве мирноће после дозе опијума. Он промени врло мало положај своје главе, и сад је могао лако да види тај привид који је угледао пре једног минута и већ га готово био заборавио. Био се већ приближио, клизећи бешумно као неко страшно сновиђење, и сад се налазио ту, врло близу, непомичан и тих као да ослушкује; једна рука и једно колено били су му истурени; врат испружен а глава сасвим окренута према ватри. Могао је да види мршаво лице, кожу сјајну преко истакнутих костију, црне сенке дубоких слепоочница и упалих образа, и два црна места преко очију, преко оних очију које су биле мртве и нису виделе. Какав ли је подстрек нагнао тог слепог богаља да изађе у ноћ и да мили и пузи према ватри? Он се загледа у њега опчињен, али лице, са својим променљивим светлостима и сенкама, није одавало ништа, већ је било затворено и непродорно као зазидана врата. Омар се подиже у клечећи положај и клону на пете, руку спуштених испред себе. Виљемс, гледајући у својој сањивој утрнулости, могао је да види јасно каму између танких усана — шипку преко лица; дршку на једној страни чије се углачано дрво сијало у црвеној светлости ватре и танку линију оштрице која се завршавала црним врхом на другој страни. Он осети душевни потрес, услед чега му тело остаде непомично у Ајшином загрљају, а груди му се испунише беспомоћним страхом; и он одједном схвати да је то његова властита смрт која иде према њему; да су мржња према њему и мржња према њеној љубави за њим нагнале ту немоћну олупину некада сјајног и одлучног гусара да покуша очајно дело које би било славна и врховна утеха његове несрећне старости. И док је гледао, паралисан страхом, у оца који је наставио своје опрезно напредовање — слеп као зла коб, упоран као судбина — слушао је са похлепном жудњом срце кћери које је куцало лако, брзо и постојано крај његове главе. Савладао га је ужасан страх, страх чија хладна рука одузима својој жртви сву вољу и сву моћ, сву жељу да побегне, да се

одупре или да се покрене; који уништава и наду и очајање, и држи празно и бескорисно тело као у менгелима под предстојећим ударцем. Није то био страх од смрти — и раније се суочавао са опасношћу — није то био чак ни страх од тог посебног облика смрти. Није то био страх од краја, јер је знао да крај неће доћи тада. Покрет, скок, повик спасао би га од слабачке руке старца, од руке која баш сада, опрезним замасима дуж тла, тражи његово тело у мраку. То је био спонтан страх од тог погледа у незнане ствари, у те мотиве, подстреке, жеље на које се раније није обзирао, али који живе у грудима презрених људи, у чијој се средини он налази, и који су му сада откривени за тренутак, и опет ће бити скривени иза црних магли сумње и обмане. То што га је плашило није била смрт, већ је то било ужасавање од пометеног живота у коме он не би могао да разуме ништа и никога око себе; у коме он не би могао да види, да обуздава, да схвати било шта нити било кога — чак ни самог себе. Он осети додир на себи. Тај додир, лакши од миловања мајчине руке по образу заспалог детета, имао је за њега снагу поражавајућег ударца. Омар беше допузио до њега, и сада, клечећи над њим, држао је каму у једној руци, док је друга, у нежним додирима, прелазила преко његовог капута горе ка његовим грудима; али слепо лице, још окренуто топлоти ватре, било је одлучно и непоколебљиво у свом изгледу хладне равнодушности према стварима за које се није могло надати да ће их видети. Са напором Виљемс одвоји очи од те маске сличне смрти и окрете их горе Ајшиној глави. Седела је непомична као да је део заспале земље, а затим он изненадно виде како се њене велике тамне очи широм отворише у продоран поглед и осети грчевит притисак њених шака које му чврсто задржаше руке дуж тела. Прође секунд, спор и горак, као дан жалости; секунд пун жаљења и туге за оном вером у њу која је одлетела са разбацаних рушевина његовог уздања у њу. Она га је држала! Она такође! Он осети како јој срце направи велики скок, глава му склизну доле на њена колена, затвори очи и није било ничега. Ничега! Било му је као да је она умрла; као да је њено срце искочило у ноћ, остављајући га незаштићеног и самог у празном свету.

Његова глава тешко удари у земљу кад га она одбаци у страну у свом изненадном налету. Лежао је као ошамућен, лице му беше окренуто горе, али није смео да се миче, те није видео борбу, међутим чуо је продоран крик махнитог страха, њене тихе гневне речи; други крик ишчезе у јечању. Кад је најзад устао, угледа Ајшу како клечи над својим оцем, виде њена савијена леђа у напору да га држи доле, виде Омарове згрчене удове, руку испружену изнад њене главе и њен брз покрет кад га зграби за ручни зглоб. Он нагонски коракну напред, али она окрете према њему своје разбеснело лице и рече му преко рамена: „Натраг! Не прилази! Немој!“ И он стаде као укопан, руке су му беживотно висиле низ тело, као да су га те речи претвориле у камен. Она се плашила његовог могућег насиља. Сва Виљемсова уверења била су поколебана, али је на њега направила нарочит утисак мисао да она више воли да убије свог оца сасвим сама; и последњи ступањ њихове борбе, на коју је гледао као да му је црвена магла испунила очи, изгледао му је неприродно суров и од кобног значаја; као нешто чудовишно и настрано што у својој кобности смера да му, под копреном те страшне ноћи, наметне саучесништво. Био је и ужаснут и захвалан; неодољиво привучен њој — и готов да побегне. Није могао да се макне у почетку — а затим није ни хтео да се миче. Хтео је да види шта ће се десити. Видео је кад је подигла, са великим напором, то на изглед беживотно тело и однела га у колибу. Пошто су они ишчезли, остао је стојећи, а пред очима му је била жива слика те главе која се њихала на њеном рамену, док јој је доња вилица висила — те главе клонуле, непокретне, бесмислене као глава леша. Затим, после кратког времена, чу њен глас како унутра говори сурово и са узнемиреном оштрином тона, а у одговор чули су се јечање и испрекидано, малаксало гунђање. Она поче да говори гласније. Он је чу како жустро рече: „Не! Не! Никад!“ А потом се чуше тужни тонови молбе као кад неко моли последњим дахом да му се испуни жеља. Онда она рече: „Никад! Радије бих га зарила у своје срце.“

Она изађе, за тренутак застаде задихана у вратима, а онда ступи у светлост ватре. Иза ње, кроз таму допреше речи које су позивале освету неба на њену главу; све пискавији глас понављао је ту клетву док није најзад прешао у страстан крик који је ишчезао у промукло мрмљање, а оно се завршило дубоким и дугим уздахом. Стајала је окренута према Виљемсу, једну руку је држала иза леђа а другу је подигла као да му даје знак да ћути, и слушала је у том ставу док се све није утишало у колиби. Затим је коракнула напред и полако спустила руку. „Ништа сем несреће“, замишљено шапну она за себе. „Ништа сем несреће за нас који нисмо бели.“ Гнев и узбуђење ишчезоше јој с лица, и она погледа право у Виљемса мирним и тужним погледом. Он се одједном прену и врати му се моћ говора. „Ајша“, узвикну он, и поче да говори ужурбано и узнемирено. „Ајша! Како могу да живим овде? Имај поверења у мене. Веруј у мене. Хајдемо одавде! Хајдемо далеко одавде! Врло далеко, ти и ја!“ Није се зауставио да се упита да ли би могао да побегне, и како, и куда. Био је ношен бујицом мржње, гнушања и презирања белог човека према крви која није његова крв, према раси која није његова раса, према мрким кожама, према срцима непоузданијим од мора, од ноћи. То осећање одвратности савлада његов разум и испуни га уверењем да је немогуће за њега да живи са њеним народом. Страсно ју је позивао да побегне с њим, јер у свој тој мрској гомили желео је само ту једну жену, али ју је желео одвојену од њих, одвојену од те расе робова и кољаша из које је она поникла. Хтео је да је има за себе — далеко од свакога, у безбедној и немој усамљености. И док је говорио, његов гнев и презирање су расли, мржња му се претворила готово у страх; а жеља за њом остала је огромна, жарка, нелогична и немилосрдна, и говорила му је кроз сва његова чула, и то гласније од његове мржње, јаче од његовог страха, дубље Од његовог презирања, и била неодољива и сигурна као смрт. Стајала је мало подаље од њега, у светлости, али на граници оне таме из које је дошла и слушала, једна рука јој је још била

иза леђа, а друга испружена са полуотвореном шаком, као да је хтела да ухвати брзе речи које су одјекивале око ње, страсне, претеће, молећиве, али све обојене болом његове патње, све ужурбане нестрпљењем које му је гризло груди. И док је слушала, док је значење његове молбе постајало јасније њеним гневним очима, док је гледала са бесом и болом како се зграда њене љубави, та њена властита творевина, руши, уништена страхом тога човека, неверством тога човека, осећала је успоравање откуцаја свога срца. Она се сети дана поред потока када је слушала друге речи — друге мисли — обећања и молбе за друге ствари, које су долазиле са усана тога човека на позив њеног погледа или осмеха, на климање њене главе, на шапат њених усана. Да ли онда има у његовом срцу нечег другог сем њене слике, других жеља сем жеље за њеном љубављу, других страховања сем страха да њу не изгуби? Како то може да буде? Је ли она поружњала или остарела у магновењу? Била је ужаснута, изненађена и обузета гневом неочекиваног понижења; и њене очи, тамне и постојане, гледале су усредсређено у тога човека рођеног у земљи насиља и зла, из које ништа сем несреће не долази онима који нису бели. Уместо да мисли на њена миловања, уместо да заборави цео свет у њеном загрљају, он још увек мисли на свој народ који присваја сваку земљу, овладава сваким морем, који не зна ни за милост ни за истину — не зна ни за шта осим за своју властиту снагу. О човече снажне руке и лажна срца! Зар да иде с њим у далеку земљу, да се изгуби у мноштву хладних очију и лажних срдаца — да тамо изгуби њега! Никад! Он је луд — луд од страха; али јој неће умаћи! Држаће га овде као роба и господара; овде где је он сам са њом; где мора живети за њу — или умрети. Она има право на његову љубав коју је она створила, на љубав која је у њему сада, док говори те речи без смисла. Она мора поставити између њега и осталих белих људи препреку мржње. Он мора не само остати већ и одржати своје обећање Абдули, чије ће је испуњење осигурати... „Ајша, хајдемо! Са тобом поред себе напао бих их и голим рукама. Или не! Сутра ћемо бити напољу, на Абдулином броду. Поћи ћеш са мном и онда ћу моћи... Ако би се брод случајно насукао на обалу, онда бисмо могли украсти чун и побећи у

општој пометњи... Ти се не плашиш мора... мора које би ми дало слободу...“ Приближавао јој се постепено раширених руку, док ју је усрдно молио неповезаним речима које су стизале и саплитале једна другу у великој ревности његовог говора. Корачала је натраг, одржавајући исту раздаљину, са очима на његовом лицу, и посматрала на њему игру његових сумњи и његових нада продорним погледом који као да је допирао до најскривенијих кутака његове мисли; и као да је тиме полако привукла око себе таму, обавијајући се у њене таласасте наборе који су је учинили нејасном и неодређеном. Ишао је за њом корак по корак, док најзад нису обоје стали једно према другом под великим дрветом у дворишту. Усамљени изгнаник шума, велик, непокретан и свечан у својој напуштености, остављен од живота векова, кога су ти патуљци што миле у подножју његовог стабла одгурнули од њега, надносио се, висок и прав, над њиховим главама. Изгледало је као да их посматра, непристрастан и моћан у својој усамљеној величини, и као да шири своје гране у жељи да им пружи своју високу заштиту, да их сакрије у тамном заклону безбројног лишћа. Тај снажни стари див као да је био подстакнут сажаљењем да заклони ову борбу двају људских срца од хладног погледа светлуцавих звезда. Последњи вапај његове молбе њеној милости разлеже се гласно, затрепери под тамним, балдахином, продре међу гране, плашећи беле птице које су спавале тамо једна до друге — и ишчезе без одјека, угушен густом масом непомичног лишћа. Није могао да јој види лице, али је чуо њене уздахе и растројено мрмљање нејасних речи. А затим, док је слушао задржана даха, она изненадно узвикну: „Јеси ли га чуо? Проклињао ме је зато што те волим. Донео си ми патњу и борбу — и његову клетву. А сад хоћеш да ме одведеш далеко одавде, некуда где бих изгубила тебе, изгубила свој живот; јер твоја љубав је сад мој живот. Шта друго имам? Не мичи се“, викну она плаховито кад он коракну, „не говори! Узми ово! Спавај на миру!“

Он угледа сенкаст покрет њене руке. Нешто фијукну и паде на земљу иза њега, близу ватре. Он се инстинктивно окрете да погледа. Кама без корица лежала је близу жара, вијугав таман предмет, сличан нечему што је било живо а сада је смрвљено, мртво, сасвим безопасно; црна таласаста контура, врло јасна и непомична у црвеној светлости ватре. Без икаквог размишљања, он оде да узме каму и саже се тужним и понизним покретом просјака који скупља милостињу бачену у прашину пута. Је ли то одговор његовој молби, врелим и живим речима које су дошле из његовог срца? Је ли то одговор њему добачен као увреда, та ствар направљена од дрвета и челика, безначајна и отровна, ломна и смртоносна? Држао ју је за оштрицу и за тренутак погледа глупо у дршку пре него што пусти каму да му падне поред ногу; а кад се окрете, пред њим је била само ноћ — ноћ огромна, дубока и тиха; море таме у које је Ајша ишчезла не остављајући ни трага. Он пође напред несигурним корацима и руку испружених испред себе, осећајући бол изненадно ослепљеног човека. „Ајша!“ викну он, „дођи одмах.“ Зурио је и ослушкивао, али не чу ништа, не виде ништа. Ускоро се непровидна тама заталаса пред његовим очима као завеса, откривајући покрете, али не и скривене облике, и он чу лаке и ужурбане кораке, а затим и кратку шкрипу капије која води у Лакамбино приватно двориште. Он скочи напред и стиже до ограде на време да чује речи „Брзо! Брзо!“ и звук дрвене пречаге којом неко осигура капију с друге стране. Са рукама дигнутим увис и длановима на огради, он склизну наниже и скљока се на земљу. „Ајша“, рече он молећиво, притискујући усне на пукотину између коља. „Ајша, чујеш ли ме? Врати се! Радићу што ти хоћеш, даћу ти све што желиш — па ма морао да запалим цео Самбир и угасим ту ватру крвљу. Само се врати. Сад! Одмах! Јеси ли тамо? Чујеш ли ме? Ајша!“ На другој страни чу се уплашен шапат женских гласова; уплашен полугласан смех изненадно прекинут; задивљена примедба неке жене: „То су храбре речи!“ А затим, после кратке тишине, Ајша довикну:

„Спавај мирно — јер време твога одласка је близу. Сад те се плашим. Плашим се твога страха. Кад се вратиш са туаном Абдулом, бићеш велики. Наћи ћеш ме овде. И онда неће бити ничега сем љубави. Ничега другог! Заувек! Док не умремо!“ Он чу шум корака који одлазе, диже се на ноге поводећи се, нем од силног, страсног гнева против тога бића тако дивљег и тако бајног; мрзео је њу, себе, свакога кога је икад знао; земљу, небо, чак и ваздух који је увлачио у своје потиштене груди; мрзео га је јер му је давао живот, мрзео је њу јер му је задавала патњу. Али није могао да остави ту капију кроз коју је она прошла. Одлутао је мало подаље, а затим се окренуо, вратио и опет пао поред капије, а онда се изненадно дигао у покушају да се ослободи те опчињености која га је држала и која га је враћала ту немог, покорног и бесног. Под високом заштитом непомичних грана раширених изнад његове главе, под високим гранама где су беле птице спавале с крилом до крила у заклону безбројног лишћа, он се вртео као честица прашине у вихору — дизао се и спуштао — ишао около и около — увек у близини те капије. Целе те тихе ноћи борио се са неопипљивим; борио се са сенкама, са мраком, са тишином. Борио се бешумно, задавао узалудне ударце, јурио тамо-амо, упоран, безнадежан и увек одбијен натраг; као човек опчињен у невидљивом обухвату мађијског круга.

ГЛАВА I „Да! Мачка, пас, све што може да гребе или уједа, под условом да је довољно штетно и довољно шугаво. Болестан тигар учинио би те срећнијим од свега. Полумртав тигар над којим би могао да плачеш и кога би могао да наметнеш неком сиротом ђаволу који је у твојој моћи, да га негује и лечи за тебе. А не мари ништа какве ће то последице имати — за сиротог ђавола. Нека буде измрцварен или пождеран, наравно! Ти немаш никаквог сажаљења за жртве твога пакленог милосрђа. Не! Твоје нежно срце крвари само над оним што је отровно или смртоносно. Проклињем дан кад су га твоје благонаклоне очи угледале. Проклињем га... „Лакше! Лакше!“ промрмља Лингард у своје бркове. Алмејер, који је говорио толико узбуђено да се већ гушио, удахну дубоко и настави: „Да! Увек је тако било. Увек. Откако памтим. Сећаш ли се? Оног изгладнелог пса донео си на брод у Банкоку у својим рукама. У својим рукама, тако ми!... А он је побеснео одмах сутрадан и ујео вођу палубе. Нећеш ваљда рећи да си то заборавио. Најбољег вођу палубе кога си икад имао! И сам си то рекао док си нам помагао да га вежемо за котвени ланац, баш пре него што је цркао за време свог наступа. Није ли тако? Две жене и мноштво деце остали су после тога човека. То је било твоје дело... А кад си отпловио ван свога пута и изложио опасности свој брод да би спасао неке Кинезе из једрењаче пуне воде у Формоском мореузу, и то је био виспрен подвиг. Зар није? Они проклети Кинези дигли су се против тебе пре него што је прошло четрдесет осам часова. Они су били кољаши, ти сироти рибари. Знао си да су кољаши пре него што си одлучио да их спасеш у оној страшној бури. Луд подвиг! Да они нису

били ниткови — очајни ниткови — ти не би ризиковао свој брод ради њих, знам то. Не би ризиковао животе своје посаде — посаде коју си толико волео — и свој властити живот. Није ли то било лудо! А, сем тога, ниси био поштен. Претпоставимо да си се тада удавио, ја бих онда био у незгодном шкрипцу, остављен сам овде са твојом посвојкињом. Ти си имао дужност прво према мени. Оженио сам се том девојком јер си обећао да ћеш ме обогатити. Знаш да јеси! А онда си, три месеца после тога, отишао и урадио ту лудост — и то ради гомиле Кинеза. Кинеза! Ти немаш морала. Могао сам бити упропашћен због тих разбојничких ниткова који су, најзад, морали бити отерани са брода пошто су поубијали многе чланове твоје посаде — твоје вољене посаде! Називаш ли ти то поштеним?“ „Ех, ех!“ промрмља Лингард, жваћући нервозно опушак индијске цигаре који се беше угасио и гледајући у Алмејера — који је помамно ишао тамо-амо по веранди — као што пастир гледа у омиљену овцу свог послушног стада која се неочекивано устремила на њега у јаросној побуни. Изгледао је збуњен, презриво гневан, а ипак и помало забављен; а такође и помало увређен, као да је неко направио неку јетку шалу на његов рачун. Алмејер изненадно застаде, скрсти руке на груди, нагну се напред и настави: „Могао сам онда остати у безизлазном положају — све због твога немарења за своју безбедност — па ипак нисам постао киван на тебе. Знао сам твоје слабости. Али сад — кад само помислим на то! Сад смо упропашћени. Упропашћени! Упропашћени! Сирота моја мала Нина. Упропашћени смо!“ Он се удари снажно по бутинама, поче да хода тамо-амо ситним корацима, шчепа столицу, тресну је на под испред Лингарда, и седе гледајући у старог морепловца унезвереним очима. Лингард га је, у одговор, постојано гледао у очи, завлачио полако руке у разне џепове, најзад извадио кутију шибица и пажљиво запалио цигару, ваљајући је између усана, ни за тренутак не скидајући поглед са потиштеног Алмејера. А затим, иза облака дуванског дима, рече мирно:

„Да си био у незгоди тако често као ја, момче мој, не би се толико узрујавао. Био сам упропашћен више него једном. Па ипак, ево ме овде.“ „Да, ту си“, прекиде га Алмејер. „Али од какве је то користи мени? Да си био овде пре месец дана, онда би то било од неке користи. Али сад!... Сад је свеједно и да си хиљаду миља далеко одавде.“ „Грдиш као пијана рибарка“, рече Лингард. Устаде и полако оде до ограде веранде. Под се угибао и цела се дрвена кућа тресла под његовим тешким корацима. За тренутак је стајао леђима окренут Алмејеру и гледао у реку и шуму на источној обали, а затим се окрете и погледа благо у њега. „Врло је самотно овде јутрос. А?“ рече он. Алмејер подиже главу. „Ах! опажаш то — је ли? Заиста је самотно. Да, капетане Лингарде, твој дан је прошао у Самбиру. Само пре месец дана ова веранда била би пуна људи који су дошли да те поздраве. Људи би долазили уз ове степенице смешећи се и поздрављајући селамом — тебе и мене. Али наш дан је прошао. Само, не мојом грешком. То не можеш рећи. Све је то због оног твог омиљеног ниткова. Ах! Он је красан. Требало је да га видиш кад је предводио ону паклену гомилу. Поносио би се својим старим миљеником.“ „Он је вешт човек“, промрмља Лингард замишљено Алмејер скочи уз узвик. „И то је све што имаш да кажеш! Вешт човек! О господе!“ „Не узрујавај се. Седи. Разговарајмо мирно. Хоћу да знам све о томе. И тако је он водио?“ „Био је душа целе ствари. Он је спровео Абдулин брод унутра. Наређивао је све и свима“, рече Алмејер и седе погружен. „Кад се то десило — тачно?“ „Шеснаестог сам чуо прве вести да је Абдулин брод у реци; испрва нисам хтео да верујем у то. Идућег дана више нисам могао да сумњам. У Лакамбином насељу одржао је велико отворено саветовање на коме су присуствовали готово сви из

Самбира. Осамнаестог је укотвљен у Самбирској луци насупрот моје куће. Да видим. Шест недеља пре данашњег дана, тачно.“ „И све се то тако десило? Сасвим изненадно. Никад ниси чуо ништа — никакво упозорење. Ништа. Никад ниси ни слутио да се нешто спрема? Хајде реци, Алмејере!“ „Чуо! Да, чуо сам понешто сваког дана. Већином лажи. Има ли ичега другог у Самбиру?“ „Могао си да им не верујеш“, изјави Лингард. „Стварно, није требало да верујеш све што ти се каже, као да си новајлија на првом путовању.“ Алмејер се нелагодно узврпољи на својој столици. „Тај нитков је дошао овамо једнога дана“, рече он. „Није био код куће нека два месеца и живео је са оном женом. Само сам покаткад чуо о њему од Паталолових људи кад су прелазили овамо. Па ето, једног дана, око подне, појавио се у овом дворишту, као да је избачен из пакла — где и припада.“ Лингард извади цигару и, са устима пуним белог дима који му је излазио кроз раздвојене усне, слушао је пажљиво. После кратке паузе Алмејер продужи, гледајући туробно у под: „Морам рећи да је изгледао страшно. Вероватно је имао неку грозницу. Лева обала је врло нездрава. Чудно је да само ширина реке...“ Он утону у дубоку замишљеност, као да је заборавио на своје јаде у горком размишљању о нездравој клими прашуме на левој обали. Лингард искористи ту прилику да истера дим из уста моћним издисајем и баци опушак цигаре преко рамена. „Продужи“, рече он после кратке паузе. „Дошао је да те види...“ „Али није била довољно нездрава да сврши с њим, на жалост!“ рече Алмејер љутито, „и, као што рекох, дошао је овамо у својој окорелој дрскости. Издирао се на мене и неодређено ми претио. Хтео је да ме заплаши, да ме уцени. Мене! И, неба ми — рекао је да би ти то одобрио. Ти! Можеш ли да схватиш такву дрскост? Нисам могао тачно да схватим на што је циљао. Да сам знао, удесио бих га. Да! Ударцем у главу.

Али како сам могао и слутити да зна довољно да може спровести брод кроз ушће за које си увек говорио да је тако тешко. А то је била једина опасност. Могао сам изаћи на крај са сваким овде — али кад је дошао Абдула... Онај његов једрењак је наоружан. Он носи дванаест шестофунтовњака и око тридесет људи. Окорели разбојници. Људи са Суматре, из Делија и Ахина. Боре се цео дан и траже још и увече. Те врсте људи.“ „Знам, знам“, рече Лингард нестрпљиво. „И наравно, били су дрски да не може горе бити пошто су се укотвили према нашем кеју. Виљемс је спровео једрењак у најбоље сидриште. Видео сам га са ове веранде како стоји напред заједно са мелезом капетаном. И она жена је била тамо. Близу њега. Чуо сам да су је укрцали на брод код Лакамбиног насеља. Виљемс је рекао да неће да иде даље уз реку без ње. Урлао је и беснео. Мислим да их је уплашио. Абдула је морао да посредује. Дошла је сама у чуну, и чим је стигла на палубу, пред свима је пала пред његове ноге, загрлила му колена, плакала, бунцала, молила га за опроштај. Зашто, питам се. Сви у Самбиру говоре о томе. Никад нису чули ни видели ништа слично томе. Све сам ово чуо од Алије, који иде по насеобини и доноси ми вести. Потребно је да знам шта се дешава — зар не? Колико сам схватио, на њих — на њега и њу — гледају као на нешто тајанствено — ван граница схватања. Неки их сматрају лудим. Они живе сами са неком старицом у кући ван Лакамбиног утврђења, и много их поштују — пре бих рекао, плаше их се. Бар њега. Врло је плаховит. Она не зна ни за кога, не виђа никога, неће да говори ни с ким већ само с њим. Никад га не оставља ни за тренутак. Сви говоре о томе. Чују се и други гласови. Ценећи по ономе што чујем, он је већ досадио Лакамби и Абдули. Такође се прича о његовом одласку са кад тај брод пође одавде на југ —. у својству Абдулиног агента. У сваком случају, он мора спровести брод одавде, јер онај мелез није још способан за то.“ Лингард, који је до тада слушао зането, поче да хода одмереним корацима. Алмејер престаде да говори и пратио га је погледом док је овај, зачуђена и замишљена лица, корачао

горе-доле као да иде по палуби, гладећи и вртећи своју дугачку белу браду. „И тако је пре свега дошао теби, је ли?“ упита Лингард не заустављајући се. „Да. Рекао сам ти то. Заиста је дошао. Дошао је да ми изнуди новац, робу — не знам шта још. Хтео је да се устоличи као трговац — свиња! Ћушнуо сам му шешир у двориште, и отишао је за њим; и више га нисам видео док се није појавио са Абдулом. Како сам могао знати да он може да нашкоди на тај начин? Или на ма који други начин! Сваку месну побуну могао бих угушити лако својим људима и уз Паталолову помоћ.“ „Ох! да. Паталоло. Није он од користи. А? Јеси ли га иоле окушавао?“ „Како да нисам!“ узвикну Алмејер. „Ишао сам лично код њега дванаестог. То је било четири дана пре него што је Абдула упловио у реку. Стварно, тог истог дана Виљемс је покушао да ме обрлати. Осећао сам се прилично нелагодно тада. Паталоло ме је уверавао да у Самбиру нема људског бића које ме не воли. Изгледао је мудар као совуљага. Рекао ми је да не слушам лажи оних неваљалаца из доњег слива реке. Циљао је на оног Балангија који живи на морској обали и који ми је послао вест да се неки непознати брод укотвио тамо — то сам, наравно, био поновио Паталолу. Он је одбио да верује у то. Стално је мрмљао: „Не! Не! Не!“ као стари папагај, а глава му је подрхтавала, сва умазана бетеловим соком. Мислио сам да има нечег чудног у његовом држању. Изгледао је врло узнемирен, и као да му се журило да ме се отараси. Ето. Идућег дана онај једнооки зликовац који живи са Лакамбом — како се зваше — Бабалачи, дошао је код мене. Дошао је око подне, тобоже случајно, стајао је ту на веранди и разговарао са мном збрдаздола. Питао ме је кад те очекујем, и тако даље. А онда је, као узгред, поменуо да је њима — његовом господару и њему — много досадио плаховит бели човек — мој пријатељ — који живи са оном женом — Омаровом ћерком. Питао ме је за савет — са великим поштовањем и уважавањем. Рекао сам му да тај белац није мој пријатељ и да је најбоље да га отерају. На то је отишао, поздрављајући ме селамом и уверавајући ме у своје

пријатељство и добру вољу свога господара. Наравно, сада знам да је тај паклени нитков долазио да уходи и да придобије неке од мојих људи. И заиста, осам њих није се појавило на вечерњој смотри. Онда сам се узнемирио. Нисам смео да напустим кућу незаштићену. Ти знаш каква је моја жена. А није ми било згодно да узмем дете са собом — била је касна ноћ — те сам послао поруку Паталолу да треба да се посаветујемо; да се прича свашта и да је настала нека ускомешаност у насеобини. Знаш ли какав сам одговор добио?“ Лингард застаде у свом ходању пред Алмејером, који, после упечатљиве паузе, продужи са све већим узбуђењем. „Алија ми га је донео: „Раџа шаље пријатељски поздрав, и не разуме поруку.“ То је било све. Ниједне речи више Алија није могао да извуче од њега. Видео сам да се Алија много уплашио. Задржао се неко време удешавајући моју висећу постељу и радећи још неке ствари. А затим, пред сам одлазак, поменуо је да је раџина капија која води реци затворена тешким пречагама, али да је видео само врло мали број људи у дворишту. Напослетку је рекао: „У раџиној кући је мрак, али у њој нема спавања. Само мрак, страх и јадиковање жена.“ Весело, зар не? Подишла ме је језа. Пошто је Алија отишао, стајао сам овде, поред овог стола, и слушао вику и бубњање у насеобини. Била је то бука као са двадесет свадби. Тада је тек била прошла поноћ.“ Алмејер опет застаде у свом причању нагло затворивши уста, као да је рекао све што је имао да каже, а Лингард је, замишљен и ћутљив, стајао и гледао у њега. Велика зунзара улете непромишљено, и летела је, зујећи гласно, између њих. Лингард замахну на њу својим шеширом. Зунзара скрену у страну и Алмејер врдну главом да не би слетела на њега. Затим Лингард опет неуспешно замахну на њу; Алмејер скочи и поче да маше рукама унаоколо. Зунзара је очајно зујала, и треперење малих крила звучало је у тишини раног јутра као далек жичани оркестар праћен тупим батом корака двојице људи који, час забачене главе и машући подигнутим рукама, а час погнути и бесно кидишући, покушавају да убију дошљакињу. Али изненадно зујање ишчезе у отвореном

простору дворишта, оставивши Лингарда и Алмејера да стоје лицем окренути један према другом у свежој тишини младог дана. Стајали су тако за тренутак бескорисно спуштених руку и збуњена изгледа —као људи обесхрабрени неким злокобним неуспехом. „Ето!“ промрмља Лингард. „Ипак је побегла.“ „Напаст“, промрмља Алмејер. „Речна обала је преплављена њима. Ова кућа је на рђавом месту... комарци... и ове велике зунзаре... прошле недеље ујели су Нину... била је болесна четири дана... сирото дете... Питам се зашто су створени такви проклети створови!“

ГЛАВА II После дугог ћутања, за време кога је Алмејер отишао и сео за сто, поднимио се и зурио право испред себе, Лингард, који је опет почео да хода тамо-амо, накашља се да прочисти грло и упита: „Шта си оно говорио?“ „Ах! Да! Требало је да видиш ово насеље те ноћи. Мислим да нико није ни легао у постељу. Отишао сам до места одакле сам могао да их видим. Горела им је велика ватра радосница у палмику, и тамо се разговарало све до јутра. Кад сам се вратио овамо и сео на тамној веранди ове мирне куће, осетио сам се тако усамљен да сам отишао унутра, узео ћерку из њеног креветића и донео је овамо у моју висећу постељу. Да није било ње, сигуран сам да бих полудео, осећао сам се тако потпуно усамљен и беспомоћан. Не заборави да нисам имао вести о теби читава четири месеца. Нисам знао да ли си жив или мртав. Паталоло није хтео да има ишта са мном. Моји људи су ме напуштали као што пацови остављају брод који тоне. Била је то црна ноћ за мене, капетане Лингарде. Црна ноћ док сам седео овде не знајући шта ће се догодити. Били су тако узбуђени и бучни да сам се стварно плашио да ће доћи овамо и запалити ми кућу изнад главе. Отишао сам и узео свој револвер. Ставио сам га пуног на сто. Чули су се тако страшни усклици овдаонда. Срећом, девојчица је спавала за цело то време, и гледајући је тако лепу и мирну, мало сам се умирио. Нисам могао да верујем да постоји икакво насиље у свету гледајући је како лежи тако мирна и тако несвесна онога што се дешава. Али је било врло тешко. Све је било престало. Мораш разумети да те ноћи није било владе у Самбиру. Ничега што би обуздало оне људе. Паталоло је био немоћан. Моји људи су ме били

оставили, и цела она гомила могла је искалити своју злобу на мени ако је хтела. Ти људи не знају за захвалност. Нисам ли већ толико пута спасао ово насеље од глади? Потпуне глади. Само пре три месеца опет сам разделио велику количину пиринча на кредит. Није имало шта да се једе у овом пакленом месту. Дошли су и просили на коленима. Нема ниједног човека у Самбиру, па био велик или мали, који не дугује Лингарду и компанији. Ниједног. Треба да си задовољан. Увек си говорио да је то најбоља политика за нас. Па ето, ја сам је спроводио. Ах! капетане Лингарде, таква политика треба да је подупрта пуним пушкама...“ „Па имао си их!“ узвикну Лингард усред свог ходања, које је постајало све брже док је Алмејер говорио. Био је то брз ход човека који жури да учини нешто насилничко. Веранда је била пуна загушљиве прашине, која се дизала испод ногу старог морепловца и често натеривала Алмејера на кашаљ. „Да, имао сам их! Двадесет. А ниједног прста да повуче ороз. Лако је говорити“, одбруси Алмејер, сав црвен У лицу. Лингард се спусти на столицу и завали се натраг, са једном руком испруженом на столу, а другом пребаченом преко наслона столице. Прашина се слеже; сунце се беше дигло изнад шуме и обасу веранду јасном светлошћу. Алмејер устаде и поче да спушта тршчане завесе између стубова веранде. „Ух!“ рече Лингард, „данас ће бити врућина. Тако, тако, момче мој. Искључи сунце. Нећемо да будемо живи печени овде.“ Алмејер се врати, седе и поче да говори врло мирно: „Ујутро сам отишао преко да видим Паталола. Понео сам и дете са собом, наравно. Капија која води од реке била је затворена преворницама, те сам морао да идем около кроз жбуње. Паталоло ме је примио лежећи на поду, у мраку: сви прозорски капци били су му затворени. Нисам могао да извучем ништа од њега сем јадиковки и јечања. Рекао је да си ти свакако мртав. Да Лакамба долази сада са Абдулиним топовима да поубија све. Рекао је да не мари што ће бити убијен, пошто је стар, али да је жеља његовог срца да иде на хаџилук. Досадила му је људска незахвалност — он нема наследника — жели да иде у

Меку и умре тамо. Питаће Абдулу да га пусти да иде тамо. Грдио је Лакамбу — између јецаја — а и тебе помало. Ти си га спречио да тражи заставу која би била поштована — у праву је у томе — те сад, кад су његови непријатељи јаки, он је слаб, а ти ниси ту да му помогнеш. Кад сам покушао да га мало охрабрим, говорећи му да он има четири велика топа — ти знаш оне шестофунтовњаке које си оставио овде прошле године — и да бих му ја дао барута, и да бисмо се, можда, заједно могли успешно одупрети Лакамби, просто је заурлао на мене. Без обзира куда се окрене — викнуо је — бели људи ће му донети смрт, мада он жели само да буде ходочасник и да га оставе на миру. Моје уверење је“, додаде Алмејер после кратке паузе, гледајући тупо у Лингарда, „да је тај будаласти старац одавно видео шта долази, али се не само није усуђивао да ишта предузме већ се толико плашио да није смео да извести ни тебе ни мене о својим слутњама. И он је један од твојих миљеника! Ето! Морам рећи да имаш среће с њима!“ Лингард изненадно удари песницом у сто. Чу се оштар прасак цепања дрвета. Алмејер се нагло диже, а затим опет седе на столицу и загледа се у сто. „Ето!“ рече он нерасположено, „ти не знаш своју властиту снагу. Овај сто је сасвим упропашћен. Једини сто који сам успео да спасем од своје жене. Још ћу ускоро морати да једем седећи на поду као урођеник.“ Лингард се срдачно насмеја. „Е па онда немој ми џангризати као жена пијаном мужу!“ Брзо се сасвим уозбиљи и додаде: „Да није изгубљен, био бих овде још пре три месеца, и све би било добро. Али не вреди кукати због тога. Не брини се, Каспаре. Све ћемо овде удесити како треба за врло кратко време.“ „Шта? Не мислиш ваљда да истераш Абдулу одавде силом! Кажем ти да не можеш.“ „Не мислим!“ узвикну Лингард. „То је све прошло. На жалост. Они ће патити због тога. Он ће их исцедити. Штета! До врага! Толико ми их је жао, да имам овде, покушао бих на силу. Ех! Зашто не? Али сиротог Сева више нема, и свршено је с тим. Сироти стари брод. А, Алмејере?

Пловио си са мном једном или двапут. Зар није био диван брод? Могао сам постићи да ради све, сем да говори. Мени је та лађа била боља од жене. Никад ме није грдила. Ех!... Кад само помислим да је дошло до тога; да сам оставио њене сироте старе кости да стрче на гребену као да сам проклети луди новајлија који мора да има пола миље воде под својим киљом да би био ван опасности! Ех, ех! Ваљда само они који не раде ништа не праве грешке. Али је тешко. Тешко.“ Он тужно климну главом очију оборених земљи. Алмејер га је гледао са све већим гневом. „Части ми, ти си без срца“, плану он; „сасвим без срца — и себичан. И не пада ти на памет — у свему томе — да губитком свога брода — сопственом непромишљеношћу, сигуран сам — ти упропашћујеш мене — нас, и моју малу Нину. Шта ће бити са мном и са њом? То је оно што хоћу да знам. Ти си ме довео овамо, узео ме за свог ортака, а сад, кад је све отишло до врага — твојом кривицом, не заборави — ти говориш о своме броду... броду! Па набавићеш други. Али овде. Ова трговина. То је сад отишло, благодарећи Виљемсу... Твоме драгом Виљемсу!“ „Не брини се за Виљемса. Ја ћу се постарати за њега“, обрецну се Лингард. „А што се тиче трговине... ипак ћу те ја временом обогатити, момче мој. Ништа не брини. Имаш ли какав товар за једрењак којим сам дошао овамо?“ „Шупа је пуна трске“, одговори Алмејер, „и имам око осамдесет тона остале робе. Последње што ћу икад имати, нема сумње“, јетко додаде он. „Дакле, никакве пљачке није било. Стварно ниси изгубио ништа. Е па онда, ти мораш... Хеј! Шта ти је!... Слушај!...“ „Пљачке! Не!“ врисну Алмејер дижући руке. Он клону на столицу и лице му се зацрвене. Бела пена појави му се на устима и поче да му цури низ браду док је лежао забачене главе, показујући беоњаче својих преврнутих очију. Кад је дошао себи, угледа Лингарда где стоји над њим са испражњеним крчагом у руци. „Имао си неку врсту наступа“, рече стари морепловац врло брижно. „Шта је то? Заиста си ме био уплашио. Тако изненадно.“

Алмејер, мокре косе прилепљене уз главу, као да је ронио у воду, седе усправно и одахну. „Увреда! Паклена увреда. Ја...“ Лингард стави крчаг на сто и загледа се у њега, готов да га пажљиво слуша. Алмејер пређе руком преко чела и продужи непостојаним тоном. „Кад се сетим тога, изгубим потпуно власт над собом“, рече он. „Рекао сам ти да је укотвио Абдулин брод према нашем кеју, али преко, поред друге обале, близу раџиног насеља. Брод је био окружен чамцима. Одавде је изгледало као да је искрцан на сплаву. Сви чунови у Самбиру били су тамо. Кроз доглед сам могао да познам лица људи на фари, тамо су били Абдула, Виљемс, Лакамба и многи други. Онај стари подли нитков Сахамин био је тамо. Све сам видео сасвим јасно. Много су говорили и претресали нешто. Најзад видех како спустише бродски чамац. Неки Арабљанин уђе у њега, и чамац отплови према Патололовом искрцавалишту. Изгледа да му нису допустили приступ — тако кажу. Лично мислим да речна капија није довољно брзо отворена да задовољи високог гласника. Било како било, тек видех да се чамац врати готово одмах. Посматрао сам са приличним интересовањем и видео сам Виљемса и још неке како одоше напред — били су веома заузети око нечега тамо. Она жена такође је била међу њима. Ах, та жена...“ Алмејер се гушио, изгледало је да ће опет добити напад, али с великим напором успео је да се умири. „Одједном“, настави он — „бум! Испалили су топовски метак у Паталолову капију, и пре него што сам повратио дах од чуда, испалили су још један и њиме отворили капију. Претпостављам да су после тога мислили да су довољно урадили за једно време, а вероватно су и огладнели, јер су одмах почели гозбу. Абдула је седео међу њима као идол, прекрштених ногу и са рукама на крилу. Сувише је велик да једе кад и остали, али је председавао. Виљемс се држао по страни; стајао је подаље од осталих и гледао у моју кућу кроз бродски доглед. Нисам могао да одолим, запретио сам му песницом.“

„Тако“, рече Лингард озбиљно. „То је било најбоље што си могао урадити, наравно. Ако не можеш да ступиш у борбу са човеком, најбоље је да га наљутиш.“ Алмејер нехатно одмахну руком и продужи: „Можеш да кажеш шта хоћеш. Али не можеш да схватиш моја осећања. Видео ме је, и са очима на догледу, подигао је руку као да ми одговара на поздрав. Мислио сам да сам после Патолола ја на реду за њихову топовску паљбу, те сам истакао британску заставу на копљачи у дворишту. Друге заштите нисам имао. Осим Алије, још само три човека остала су са мном — три богаља сувише болесна да оду. Борио бих се и сам, мислим, толико сам био љут, али ту ми је била ћерчица. Шта сам могао да урадим с њом? Нисам могао да је пошаљем уз реку с мајком. Знаш да не могу да се ослоним на своју жену. Одлучим да се држим врло мирно, али да не допустим да се ико искрца на нашу обалу. Ово је приватна својина, то знаш, према тапији од Паталола. Био сам у праву што се тиче тога, зар не? Јутро је било врло мирно. Пошто су обедовали на палуби једрењака са Абдулом, већина је отишла кући; само су важни људи остали. Око три сата Сахамин је прешао овамо сам у малом чуну. Отишао сам доле на наш кеј са пушком да разговарам с њим, али му нисам допустио да се искрца. Тај стари лицемер рече да Абдула шаље поздраве и жели да разговара са мном о трговини; да ли бих ја дошао на једрењак? Рекох, не, нећу. Рекао сам му да Абдула може да ми пише и да ћу му одговорити, али да нећу никакав састанак ни на палуби његовог једрењака, ни на обали. Такође сам изјавио, ако ико покуша да се искрца у границама мојих ограда, да ћу пуцати на њега — па ма ко то био. На то он диже руке небу, као да га је то увредило, а затим брзо одвесла — да поднесе извештај, претпостављам. Отприлике један сат доцније видео сам Виљемса како се са људима из једног чамца искрцава у раџино насеље. Било је врло мирно. Ниједан метак није испаљен, и готово није било никакве вике. Оне топове које си поклонио Патололу прошле године они су одваљали низ обалу у реку. Тамо је река дубока. Око пет часова Виљемс се врати на једрењак и видех га како приђе Абдули. Говорио му је дуго, машући рукама — изгледало је да објашњава нешто — показао

је на моју кућу, а затим низ реку. Најзад, пред сам смирај сунца, дигли су котву и отпловили једрењаком на близу пола миље од става два речна рукавца — једрењак је и сада тамо, као што си могао видети.“ Лингард климну главом. „То вече, пошто се смркло — као што сам био обавештен — Абдула се искрцао први пут у Самбиру. Угошћен је у Сахаминовој кући. Послао сам Алију у насеље да ми донесе вести. Вратио се око девет и известио ме да Патололо седи са Абдулине леве стране поред Сахаминове ватре. Одржано је велико саветовање. Алија је мислио да је Паталоло заробљеник, али је погрешио у томе. Они су то врло вешто извели. Пред поноћ све је било уговорено и удешено. Паталоло се вратио своме оштећеном утврђењу, у пратњи дванаестине чамаца са буктињама. Изгледа да је замолио Абдулу да отпутује у његовом једрењаку у Пенанг. Одатле мисли да оде у Меку. Изјављено је да је она топовска паљба била грешка. Па, у извесном смислу и била је, јер Паталоло није ни намеравао да се одупре. Он ће отићи чим једрењак буде припремљен за пловидбу морем. Сутрадан је отишао на брод са три жене и шест људи старих као што је и он. По Абдулином наређењу, његов долазак је поздрављен паљбом из шест топова, и он отада живи на једрењаку — има већ пет недеља. Сумњам да ће жив испловити из реке. У сваком случају, неће доживети да стигне у Пенанг. Лакамба је преузео сву његову имовину и дао му је меницу исплативу у Абдулиној банци у Пенангу. Он мора умрети пре него што стигне тамо. Је ли ти јасно?“ Ћутао је извесно време у потиштеном размишљању, а затим настави: „Наравно, било је неколико свађа и туча у току ноћи. Разни људи искористили су прилику створену нередовним стањем ствари да измире старе рачуне и искале старе пизме. Провео сам ноћ у тој столици тамо, нелагодно дремајући. Овда-онда настала би велика галама, те бих сео усправно са револвером у руци. Али нико није убијен. Неколико разбијених глава — то је све. Рано ујутру Виљемс их наведе на нов потез, који ме је, морам признати, не мало изненадио. Чим је свануло,

поставили су високу копљачу на другом крају насеља, тамо где се сада зидају куће за Абдулу. Одмах после сунчевог изласка сакупило се мноштво народа код копљаче. Сви су отишли тамо. Виљемс је стајао наслоњен на копљачу, а једну руку беше пребацио преко рамена оне жене. Били су донели наслоњачу са Паталола; Лакамба је стајао с десне стране тога старца, који је одржао говор. Сви Самбирци били су тамо: жене, робови, деца — сви! Паталоло је, као што рекох, одржао говор. Рекао је да милошћу свевишњег он одлази на хаџилук. Тиме ће се испунити најдража жеља његовог срца. А затим, окренувши се Лакамби, замоли га да управља праведно за време његове одсутности. Било је и глуме тамо. Лакамба је рекао да није достојан тога часног бремена, а Паталоло је наваљивао на њега да га се прими. Сирота стара будала! Мора да је то било горко за њега. Натерали су га да моли тог ниткова. Замисли човека принуђеног да моли разбојника да га опљачка! Али стари раџа био се много уплашио. Ето, молио је, и Лакамба је најзад пристао. Затим је Виљемс одржао говор гомили. Рекао је да ће на свом путу за запад раџа — мислио је на Паталола — видети великог белог управљача у Батавији и добити од њега заштиту за Самбир. У међувремену, продужи он, ја, белац и ваш пријатељ, дижем заставу под чијом је сенком безбедност. Затим је дигао холандску заставу на копљачу, Начињена је у журби, у току ноћи, од памучног платна и, како је била тешка, висила је низ копљачу, док је гомила зурила у њу. Алија ми је рекао да је гомила била зинула од чуда, али ниједна реч није речена док Лакамба није иступио напред и гласно изјавио да у току дана свако ко прође поред копљаче мора бити гологлав и мора поздравити заставу селамом.“ „Али, до врага!“ узвикну Лингард — „Абдула је британски поданик!“ „Абдула није био тамо — није ни излазио на обалу тога дана. Али је Алија, који је оштроуман, опазио да је простор где је стајала гомила био под топовима Били су привезали тегљеник на обали и једрењак је својим боком са топовима био окренут према копљачи. Промућурно! А? Али нико није ни сањао о отпору. Кад су се повратили од чуда, било је нешто мало тихог подсмевања, а Бахасон је жестоко грдио

Лакамбу док га један од Лакамбиних људи није ударио штапом по глави. Задао му је дубоку рану. После тога су престали да се подсмевају. У међувремену Паталоло је отишао, а Лакамба је седео на столици у подножју копљаче, док је гомила стајала унаоколо, као да није могла да се одлучи да оде. Изненадно настаде велика вика иза Лакамбине столице. То је она жена кидисала на Виљемса. Алија каже да је била као дивља звер, али јој он заврну ручни зглоб и обори је у прашину. Нико не зна тачно због чега је то било. Неки кажу да је због оне заставе. Виљемс ју је однео одатле, бацио у чун и отишао с њом на Абдулин брод. После тога Сахамин је први поздравио заставу селамом. Остали су следили његовом примеру. Око подне све је било мирно у насељу, и Алија се вратио и испричао ми све то.“ Алмејер дубоко удахну. Лингард опружи ноге. „Продужи“, рече он. Алмејер као да се борио са самим собом. Најзад изјави: „Најгоре тек има да се каже. Најнечувенија ствар! Срамота! Паклена срамота!“

ГЛАВА III „Па, да чујем све о томе. Не могу да замислим.. поче Лингард, пошто је извесно време чекао ћутећи. „Не можеш да замислиш! Па наравно да не можеш да замислиш“, прекиде га Алмејер. „Ето!... Слушај само. Кад се Алија врати, осетих се мало спокојније. У Самбиру је тада било нечег што је личило на ред. Британска застава лепршала ми се још од јутра и почех да се осећам сигурнији. Неки од мојих људи вратише се после подне. Нисам им постављао никаква питања, већ сам их пустио да раде као да се није ништа десило. Предвече — могло је бити око пет или шест часова — био сам на нашем кеју са својим дететом, кад се зачу вика на далеком крају насеља. Испрва нисам поклањао много пажње томе. Али ускоро Алија дође и рече ми: „Господару, дајте ми дете, настала је нека гужва у насељу.“ Дао сам му Нину, отишао унутра, узео револвер и прошао кроз кућу у задње двориште. Док сам ишао низ степенице, видео сам како све куварице одлазе из кујне и чуо велику гомилу како урла на другој страни сувог јарка који је граница нашег земљишта. Нисам могао да видим гомилу због жбуња дуж јарка, али сам оценио да је гневна и да јури некога. Док сам стајао у чуду, онај Џим Енг — знаш оног Кинеза који се настанио овде пре две године?“ „Он је био мој путник; ја сам га довео овамо“, рече Лингард. „Он је одличан Кинез.“ „Јеси ли? Заборавио сам. Ето, тај Џим Енг провалио је кроз жбуње и, тако рећи, пао ми у руке. Рекао ми је задихано да га јуре јер није хтео да скине шешир застави. Није био много уплашен, али је био гневан и огорчен. Није било чудо што је бежао: неких педесет људи јурили су за њим — Лакамбини пријатељи — али је он био борбен. Рекао је да је Енглез и да