Изгнаник са острва - Џозеф Конрад

неће да скида шешир ниједној застави осим енглеској. Покушао сам да га умирим док је гомила викала на другој страни јарка. Рекао сам му да мора узети један од мојих чунова и прећи реку. Да мора остати на другој страни реке за неколико дана. Али он није хтео. Не. Он је Енглез и бориће се са целом том гомилом. Рекао је: „Они су само црни људи. Ми бели људи“, мислећи на себе и на мене, „кадри смо да се боримо против свакога у Самбиру.“ Био је махнит од гнева. Гомила се мало умири, те помислих да бих могао да примим Џима Енга код себе без велике опасности, кад одједном чух Виљемсов глас. Довикнуо ми је на енглеском језику: „Нека четири човека уђу у твоје двориште и ухвате тога Кинеза!“ Не одговорих ништа, само рекох Џиму Енгу да и он ћути. Виљемс онда опет повика: „Немој да се одупиреш, Алмејере! Дајем ти добар савет. Ја задржавам ову гомилу. Немој да се одупиреш!“ Глас тога бедника разбесне ме, те му довикнух: „Ти си лажов!“ Баш тада Џим Енг, који беше скинуо свој капут и засукао ногавице, готов за борбу, баш тада тај човек зграби ми револвер из руке и полете на њих кроз жбуње. Чу се оштар крик — мора да је био погодио некога — и велика вика, и пре него што сам могао двапут трепнути, они пређоше јарак, пројурише кроз жбуње и прегазише нас. Просто су прешли преко нас! Није било ни најмање могућности за отпор. Био сам под њиховим ногама, Џим Енг је задобио дванаестину посекотина по телу. У првом налету однели су нас до половине дворишта. Очи и уста били су ми пуни прашине; лежао сам полеђушке, а тројица или четворица људи седели су на мени. Чуо сам Џима Енга како покушава да виче недалеко од мене. Овда-онда стезали су га за грло и он је гргутао. И сам сам једва дисао под двојицом тешких људи на мојим грудима. Виљемс дотрча и нареди им да ме подигну, али да ме чврсто држе. Одвели су ме на веранду. Погледао сам унаоколо, али нисам видео ни Алију, ни своје дете. Лакнуло ми је. Борио сам се мало... Ох, боже!“ Алмејерово лице се искриви у тренутном грчу беса. Лингард поче да се врпољи на својој столици. После кратког ћутања, Алмејер настави: „Држали су ме и викали ми претње у лице. Виљемс скиде моју висећу постељу и баци им је. Извуче преграду овог стола и

нађе у њој платно, иглу и канап. Он је, наравно, знао где да тражи оно што му је требало. По његовом наређењу, повалише ме на под, увише ме у моју висећу постељу, и он поче да ме ушива, као да сам леш, почевши од ногу. Док је то радио, злобно се смејао. Назвао сам га свим погрдним именима које сам знао. Он им рече да ми ставе своје прљаве шапе на уста и нос. Умало се нисам угушио. Кад год бих се макао, ударали су ме у ребра. Удевао је нов канап у иглу кад му је био потребан и радио непрекидно. Ушио ме је све до грла. Затим устаде и рече: „Добро је; пустите га.“ Она жена је стајала поред њега; мора да су се били помирили. Пљескала је рукама. Лежао сам на поду као бала робе док је он гледао у мене, а та жена врискала од задовољства. Као бала робе! Сва лица су се кезила, а веранда их је била пуна. Желео сам да сам мртав — части ми, капетане Лингарде, желео сам то! Па и сад зажелим да сам мртав кад год помислим на то!“ Лингардово лице доби израз саосећајног гнева. Алмејер спусти главу на руке које је држао на столу, и говорио је у том положају нејасним и пригушеним гласом, не гледајући горе. „Најзад, по његовом упутству, бацише ме у велику столицу љуљачу. Био сам ушивен тако тесно да сам био крут као парче дрвета. Виљемс је издавао наређења врло гласно, а онај човек Бабалачи старао се да буду извршена. Слушали су га без поговора. У међувремену лежао сам на столици као клада, а она жена је скакала увретен преда мном и кревељила се; пуцкетала је прстима пред мојим носом. Жене су рђаве! Зар нису! Никад је раније нисам видео, колико знам. Никад јој нисам ништа учинио. А ипак се понашала сасвим ђаволски. Можеш ли ти то да схватиш? Овда-онда би ме оставила на миру да би се обиснула Виљемсу о врат, а затим се враћала пред моју столицу и поново почињала своје ђаволије. Он ју је посматрао задовољно. Зној ми је лио низ лице и улазио ми у очи — руке су ми биле ушивене. Био сам слеп пола времена, а понекад сам боље видео. Довукла га је пред моју столицу. „Ја сам као бела жена“, рекла је загрливши га. Да си само видео лица људи на веранди! Вређало им је њихова људска осећања и стидели су се сами себе што гледају њено понашање. Одједном га упита, циљајући на мене: „Кад ћеш да га убијеш?“ Можеш замислити

како сам се осећао. Мора да сам се онесвестио; не сећам се тачно. Чинило ми се да је настала свађа међу њима; он је био љут. Кад сам дошао себи, седео је близу мене, а она беше отишла. Разумео сам да ју је послао мојој жени, која се крила у задњој соби и ниједном није изашла за време тих догађаја. Виљемс ми рече — чини ми се да и сад чујем његов промукао и опор глас — рече ми: „Ни длака на глави неће ти недостајати.“ Ћутао сам. Он продужи: „Молим те да утувиш да је застави коју си истакао — која, узгред буди речено, није твоја — указано дужно поштовање. Кажи то капетану Лингарду кад га будеш видео. Али“, рече он, „ти си први пуцао у гомилу.“ „Ти си лажов, ти неваљалче!“ викнух. Он уздрхта, сигуран сам. Заболело га је што је видео да се не плашим. „У сваком случају“, рече он, „метак је испаљен из твога дворишта и погођен је један човек. Али ипак сва твоја имовина биће поштована због британске заставе. Уосталом, ја нисам ни у каквој свађи са капетаном Лингардом, који је старији ортак у овом послу. А што се тебе тиче“, настави он, „ти нећеш заборавити овај дан — чак и ако доживиш да будеш стогодишњак — ако сам добро схватио твоју природу. Остаће ти горак укус овог унижења до последњег дана твог живота, и тако ће ти бити враћено за твоју љубазност према мени. Однећу сав барут који имаш. Ова обала је под заштитом Холандије, и ти немаш право да држиш барут. Гувернер је издао наређење у том смислу, и ти то знаш. Кажи ми где је кључ малог складишта?“ Не рекох ни речи, он сачека мало, а затим се диже и рече: „Твоја је кривица ако се направи икаква штета.“ Нареди Бабалачију да обије браву канцеларије и уђе тамо, превртао је по фиокама, али није могао да нађе кључ. Онда она жена Ајша упита моју жену, и она им даде кључ. За кратко време одваљали су сву бурад у реку. Око четири хиљаде килограма! Он је лично надгледао и старао се да се свако буре одваља у воду. Било је гунђања. Бабалачи се наљутио и покушао да протестује, али га је он добро продрмусао. Морам рећи да је био сасвим неустрашив у опхођењу са тим људима. А затим се врати на веранду, опет седе поред мене и рече: „Нашли смо твог човека Алију са твојом малом ћерком где се крије у жбуњу, горе уз реку. Довели смо их натраг у кућу. Они су ван сваке опасности, наравно. Допусти да

ти честитам, Алмејере, на бистрини твога детета. Одмах ме је познала и викнула „свињо“ исто тако природно као што би ти урадио. Околности мењају осећања. Требало је да видиш колико се уплашио твој човек Алија. Притиснуо јој је руку на уста. Мислим да си је размазио, Алмејере. Али се не љутим. Стварно, изгледаш тако смешно у тој столици да не могу да осећам гнев.“ Учинио сам махнит напор да изађем из висеће постеље и да шчепам за грло тог ниткова, али сам само спао са столице и претурио је на себе. Насмеја се и само рече: „Остављам ти пола твојих револверских метака а пола узимам себи; таман су и за мој револвер. Обојица смо бели људи па треба да помогнемо један другом. Могу ми затребати.“ Викнуо сам му испод столице: „Ти си лопов“, али он се и не осврте, већ оде, држећи једну руку око појаса оне жене, а другу на Бабалачијевом рамену, коме је говорио — прописивао закон о овом или оном. За мање од пет минута сви су отишли изван наше ограде. Ускоро Алија дође да ме тражи и ослободи ме. Отада нисам видео Виљемса — нити иког другог. Оставили су ме самог. Понудио сам шездесет долара рањеном човеку, и он је то прихватио. Џима Енга ослободили су сутрадан, пошто је застава скинута. Послао ми је шест сандука опијума да их чувам, али није напуштао своју кућу. Мислим да је он сада ван опасности. Све је врло мирно.“ При крају своје приче Алмејер подиже главу са стола, и сада је седео заваљен у својој столици и зурио у бамбусове кровне греде. Лингард је удобно седео у својој столици, испружених ногу. У мирној тами веранде, са њеним спуштеним завесама, чуше слабе звуке из спољног света који је пржило сунце: дозивање са реке, одговор са обале, шкрипу котураче; звуке кратке, испрекидане, као да се изненада губе у блиставости поднева. Лингард полако устаде, оде до предње ограде, помаче завесу у страну и погледа у тишину. Преко воде и празног дворишта допре јаран глас са малог једрењака укотвљеног према Лингардовом кеју. Био је то глас вође палубе који је издавао нека упутства посади. Али кад Лингард спусти завесу и окрете се, све је опет било тихо као да није било ничег на другој страни зањихане завесе; ничег сем светлости, блиставе која је лежала на мртвој земљи као ватрени покров.

Лингард опет седе према Алмејеру, налакти се на сто замисли се. „Диван мали једрењак“, промрмља Алмејер уморно. „Јеси ли га купио?“ „Нисам“, одговори Лингард. „Пошто сам изгубио стигли смо у Палембанг у нашим чамцима. Тамо сам закупио тај једрењак за шест месеци. Од младог Форда, знаш. Припада њему. Хтео је да проведе једно време на обали, па сам ја преузео једрењак. Наравно, цела је посада Фордова. Нисам раније познавао ниједнога члана те посаде. Морао сам да идем у Сингапур поводом осигурања; а затим сам ишао у Макасар. Обавио сам дуге пловидбе. Није било ветра. Као да сам био под неком клетвом. Имао сам много муке са старим Худигом. То ме је дуго задржало.“ „Ах! Худиг! Зашто са Худигом?“ нехатно упита Алмејер. „Ох! Због неке... неке жене“, промрмља Лингард. Алмејер га погледа изненађено. Стари морепловац беше увртео своју белу браду, а сада је узнемирено сукао бркове. Његове мале црвене очи — те очи које су поднеле слане капљице свих мора, које су без трептања гледале уз ветар у олујама свих географских ширина — сада су гледале у Алмејера иза опуштених обрва као пар уплашених дивљих зверова шћућурених у жбуну. „Чудно! Али ти волиш да чиниш необичне ствари! Шта си ти могао имати са Худиговим женама? Стари грешниче!“ рече Алмејер. „О чему ти то говориш! Она је жена пријатеља... хтедох рећи, човека кога познајем...“ „Ипак, не разумем...“ убаци Алмејер немарно. „Човека кога и ти познајеш. И то врло добро.“ „Познавао сам толико људи пре него што си ме навео да се закопам у овој рупи!“ промрмља Алмејер незадовољно. „Ако је имала ишта са Худигом — та жена — она не вреди много. Било би ми жао човека“, додаде Алмејер, и разведри се сетивши се разних оговарања у прошлости, кад је био млад човек у другој

престоници острва — и тако добро обавештен. Он се насмеја. Лингард се још више намршти. „Не говори глупости! То је Виљемсова жена.“ Алмејер се ухвати за наслоне од столице, разрогачи очи и широм отвори уста. „Шта? Зашто!“ узвикну он, запањен. „Виљемсова жена“, понови Лингард јасно. „Ниси глув, зар не? Виљемсова жена. Ето. А што се тиче питања „зашто?“ — постојало је извесно обећање. А и нисам знао шта се десило овде.“ „Шта је то. Давао си јој новац, кладим се“, узвикну Алмејер. „Не!“ одговори Лингард. „Мада претпостављам да ћу и то морати...“ Алмејер јекну. „Ето“, рече Лингард полако; „ето, довео сам је овамо. У Самбир.“ „За име света, зашто?“ викну Алмејер скочивши. Столица се искрену и паде. Он подиже склопљене руке изнад главе и спусти их, једва раздвојивши прсте. Лингард брзо климну главом неколико пута. „Ето, учинио сам то. Незгодно. А?“ узвикну и збуњено подиже поглед. „Части ми“, рече Алмејер тужно, „нимало те не разумем. Шта још нећеш учинити! Виљемсову жену!“ „Жену и дете. Мали дечак, знаш. Они су на једрењаку.“ Алмејер погледа у Лингарда са изненадном сумњом, а затим диже столицу, седе на њу, окрећући леђа старом морепловцу, и покуша да звижди, али одмах одустаде од тога. Лингард продужи: „Ето, тај човек је запао у незгоду код Худига. Утицао је на моју осетљивост. Обећао сам му да ћу уредити ствари. Па тако сам и учинио. С великом муком. Худиг је био љут на њу што жели да иде своме мужу. Тај старац нема никаквих начела. Ти знаш да је она његова ћерка. Ето, рекао сам јој да ћу јој помоћи у томе; да ћу помоћи Виљемсу да почне изнова. Говорио сам са Крејгом у Палембангу. Зашао је у године, па му је потребан

пословођа или ортак. Обећао сам да ћу јемчити за Виљемсово добро понашање. Све смо то углавили. Крејг је мој давнашњи пријатељ. Били смо другови на броду у старо време. Он сад чека на њега. Да грдног замешатељства! Шта ти мислиш?“ Алмејер слеже раменима. „Та жена је прекинула са Худигом на моју реч да ће све бити добро“, настави Лингард са све већим незадовољством. „Тако је било. А, наравно, то је и сасвим на свом месту. Жена, муж... заједно... као што и треба да буде... Вешт човек... Немогућ нитков!... Гадан шкрипац! Ох! До врага!“ Алмејер се злобно насмеја. „Биће му особито мило“, рече он полако. „Усрећићеш двоје. Бар двоје!“ Опет се насмеја, а Лингард је запањено гледао у његова рамена која су се тресла од смеха. „Насукао сам се овог пута горе него икад“, промрмља Лингард. „Врати је одмах натраг“, предложи Алмејер, угушујући понован смех. „Чему се смејеш?“ загрме Лингард гневно. „Ипак ћу успети да рашчистим све то. У међувремену, ти је мораш примити у ову кућу.“ „У моју кућу!“ узвикну Алмејер окренувши се. „И моја је — мало — зар не?“ рече Лингард. „Не аргументиши“, викну он кад Алмејер отвори уста. „Слушај наређења и обуздај језик!“ „О, ако ти то тако схваташ!“ промрмља Алмејер ћудљиво, али климну главом у знак пристанка. „И ти ми удараш на живце, момче“, рече стари морепловац са неочекиваном мирноћом. „Мораш ми дати времена да се окренем. Не могу је држати на једрењаку све време. Морам јој рећи нешто. На пример, да је он отишао уз реку. Да га очекујемо да се врати сваки дан. Тако ћемо. Чујеш ли? Тако јој реци и одржавај је у добром расположењу док не истерам ствари на чистину. Тако ми бога!“ узвикну он тужно после кратког ћутања, „живот је гадан! Гадан као подводна стена у мрачној бурној ноћи. А ипак. Ипак. Човек мора да среди ствари

пре него што потоне — заувек. А сад, постарај се да урадиш што сам ти рекао“, додаде он оштро, „ако нећеш да се посвађаш са мном, момче.“ „Не желим да се посвађам с тобом“, промрмља Алмејер са недраговољним поштовањем. „Само бих волео кад бих могао да те разумем. Знам да си ти мој најбољи пријатељ, капетане Лингарде; само, ето, не могу понекад да те схватим! Волео бих да могу...“ Лингард прсну у гласан смех, који се брзо заврши дубоким уздахом. Он склопи очи, забаци главу преко наслона столице; и на његовом лицу, које је безоблачно сунце пекло у току многих тешких година, појавише се за тренутак умор и изглед старости који уплашише Алмејера као неочекивано откриће зла. „Уморан сам“, рече Лингард благо. „Страшно сам преморен. Сву ноћ сам био на палуби да бих спровео онај једрењак уз реку. А затим разговор с тобом. Чини ми се да бих заспао и кад бих висио на ужету за рубље. Али бих волео да прво поједем нешто. Постарај се за то, Каспаре.“ Алмејер запљеска рукама, али како нико не дође, хтеде да оде да позове послугу, кад у средњем ходнику куће, иза црвене завесе на вратима која су водила на веранду, чуше детињи заповеднички, пискав глас: „Узми ме одмах. Хоћу да ме однесеш на веранду. Иначе ћу се много наљутити. Однеси ме.“ Човечији глас одговори тихо тоном учтивог негодовања. Лица Алмејера и Лингарда одмах се разведрише. Стари морепловац викну: „Донеси дете, Алија!“ „Видећеш колико је порасла“, узвикну Алмејер радосно. Алија одгурну завесу и појави се са малом Нином Алмејер у свом наручју. Девојчица беше обавила једну руку око његовог врата, а у другој је држала зрелу јабуку, готово исто толико велику као њена глава. Њена мала, ружичаста хаљина без рукава била јој је упола спала с рамена, али дуга црна коса, која је уоквиривала њено лице са крупним црним очима, које су гледале детињски свечано, падала је у бујном обиљу преко

њених рамена, свуд око ње и преко Алијиних руку као густа и нежна мрежа од свилених влакана. Лингард устаде и пође у сусрет Алији; али она, чим виде старог морепловца, испусти јабуку и испружи обе руке са радосним ускликом. Он је узе од Малајца, а она зграби његове бркове са таквом свесрдном ревношћу да то натера неуобичајене сузе на његове ситне црвене очи. „Не тако јако, мала, не тако јако“, промрмља он и својом огромном шаком покри целу девојчицину главу и притиште је на своје лице. „Подигни ми јабуку, о раџо мора!“ рече она, говорећи врло течно високим, јасним гласом. „Тамо је под столом. Дај ми је брзо! Брзо! Ти си био далеко, борио си се са многим људима. Алија тако каже. Ти си снажан борац. Алија тако каже. На великом мору, далеко, далеко, далеко.“ Махала је руком и гледала са сањивом расејаношћу, док ју је Лингард посматрао пре но што се саже да узме јабуку испод стола. „Откуда њој такве идеје?“ упита Лингард, опрезно се дижући, Алмејера, који је издавао наређења Алији. „Она је увек с мушкарцима. Много пута сам је затицао увече како ставља своје прсте у њихову зделу с пиринчем. Али она не мари за своју мајку — на моју велику радост. Тако је лепа — и тако бистра. Она је права моја слика!“ Лингард беше ставио девојчицу на сто, и обојица су стајали и, озарена лица, гледали у њу. „Савршена мала жена“, шапну Лингард. „Да, драги мој момче, постараћемо се да она буде неко. Видећеш!“ „Мала је могућност за то сада“, рече Алмејер тужно. „Ти не знаш!“ узвикну Лингард, и поново узе девојчицу и поче да шета с њом тамо-амо по веранди. „Имам ја своје планове. Имам — слушај.“ Он поче да објашњава заинтересованом Алмејеру своје планове за будућност. Разговараће са Абдулом и Лакамбом. Неки се споразум мора постићи са тим људима, сад кад они имају надмоћ. Овде он прекиде свој говор да би опсовао

неколико пута. Баш тада девојчица, која је марљиво пипала по његовим недрима, нађе његову звиждаљку и поче да звижди гласно поред његовог уха, што га је нагнало да трепће и да се смеје док је отурао њене руке и тобоже је карао. Да — то ће се лако средити. Он је човек са којим се још мора рачунати. Нико то не зна боље од Алмејера. Врло добро. Мора се стрпљиво трудити и одржавати нешто трговине. То ће бити потребно. Али велика ствар — ту Лингард поче да говори тише, пошто стаде пред занетог Алмејера — велика ствар ће бити трагање за златом горе уз реку. Он — Лингард — посветиће се томе. Он је одлазио у унутрашњост. Тамо постоје огромне наслаге наносног злата. Нешто баснословно. Сигуран је у то. Обишао је разна места. Опасан рад? Наравно. Али каква награда! Он ће истраживати — и наћи. Нема никакве сумње. До врага са опасношћу. Прво ће се постарати да дође до онолико злата колико могу сами да скупе. Држаће то у тајности. А после ће образовати компанију. У Батавији или у Енглеској. Да, у Енглеској. Много боље. Сјајно! Па наравно. И ова беба ће бити најбогатија жена на свету. Он — Лингард — можда неће доживети да то види — мада се осећа снажан да поживи много година — али Алмејер хоће. Ето, то је нешто ради чега вреди живети! А? Али најбогатија жена на свету у току последњих пет минута викала је пискаво: „Краљу мора! Краљу мора! Хеј! Слушај!“ — док је стари морепловац несвесно говорио гласније да би својим дубоким басом надвикао њену нестрпљиву вику. Он сад престаде и рече нежно: „Шта је, мала жено?“ „Ја нисам мала жена. Ја сам бело дете. Бело дете; и бели људи су моја браћа. Отац тако каже. И Алија каже тако. Алија зна колико и отац. Све.“ Алмејер је поигравао од родитељске радости. „Ја сам је научио. Ја сам је научио“, понављао је он, смејући се са сузама у очима. „Зар није бистра?“ „Ја сам роб белог детета“, рече Лингард са шаљивом свечаношћу. „Шта је твоја заповест?“

„Хоћу кућу“, зацвркута она жељно. „Хоћу кућу, и другу кућу на крову, и још једну на крову — високу кућу. Високу! Као зграда где они живе — моја браћа — у земљи где сунце спава.“ „На западу“, објасни Алмејер тихо. „Она се сећа свега. Она жели да јој направиш кућу од карата. Учинио си то последњи пут кад си био овде.“ Лингард седе са дететом на коленима, а Алмејер је брзо извлачио једну фиоку за другом, тражећи карте, као да је судбина света зависила од његове журбе. Он нађе два прљава шпила карата који су употребљавани само за време Лингардове посете Самбиру, када је покаткад увече играо са Алмејером игру коју је звао кинеским дардама. Та игра је била досадна Алмејеру, али је стари морепловац уживао у њој и сматрао је значајним производом кинеског генија — расе коју је необично волео и дивио јој се. „Сад ћемо да направимо кућу, мали мој бисеру“, рече он, састављајући, са крајњом опрезношћу, две карте, које су изгледале врло танке, између својих великих прстију. Мала Нина га је посматрала са великом озбиљношћу док је он градио приземни спрат, продужујући да разговара са Алмејером главе окренуте преко рамена да не би својим дахом угрозио грађевину. „Знам ја о чему говорим... Био сам у Калифорнији 1849... мада нисам много стекао тамо... Затим у Викторији... Знам све о томе. Ослони се на мене. Уосталом, чак би и слепац могао... Буди мирна, сестрице, или ћеш све ово оборити... Рука ми је још прилично сигурна! А, Каспаре?... А сад ћемо, радости мога срца, ставити трећу кућу наврх ове две... буди врло мирна... Као што ти рекох, имаш само да се сагнеш и скупиш прегршти злата.. праха... тамо. Ево, готови смо. Три куће једна на другој. Дивно!“ Он се завали у столици, једна му је рука била на детињој глави, коју је несвесно миловао, а другом је махао док је говорио Алмејеру. „Кад већ једном будемо на лицу места, једини труд ће нам бити да га узмемо. Затим ћемо отићи у Европу. Дете се мора школовати. Бићемо богати. Више него богати. У мом крају, у

Девонширу, био је неки човек који је саградио кућу близу ушћа реке Тејн, са онолико прозора колико брод са три палубе има отвора. Сав свој новац стекао је негде овде у старо добро време. Мештани су говорили да је био гусар. Ми дечаци заиста смо веровали у то. По свом дворишту ишао је у столици на точкићима. Имао је стаклено око...“ „Више! Више!“ повика Нина, вукући старог морепловца за браду. „Заиста ме мучиш — зар не?“ рече Лингард благо и нежно је пољуби. „Шта? Још једну кућу поврх свих ових? Добро! Покушаћу.“ Девојчица га је посматрала без даха. Кад је тај тешки подвиг извршен запљескала је рукама, загледала се у творевину постојано, а затим дубоко уздахнула од задовољства. „Ох! Пази!“ узвикну Алмејер. Творевина се изненадно сруши под детињим лаким дахом. Лингард је изгледао тренутно збуњен. Алмејер се насмеја, али девојчица заплака. „Однеси је“, нагло рече стари морепловац. Пошто Алмејер оде са уплаканим дететом, он је и даље седео поред стола и мргодно гледао у карте. „До врага са тим Виљемсом“, промрмља он за себе. „Али ћу ипак успети!“ Устаде и гневним замахом руке гурну карте са стола. А затим клону на своју столицу. „Уморан сам као пас“, уздахну он и склопи очи.

ГЛАВА IV Свесно или несвесно, људи се поносе својом чврстином, постојаношћу свога смера, непоколебљивошћу своје одлуке. Они иду право својој жељи, остварењу врлог дела — понекад злочина — у узвишеном уверењу у своју чврстину. Они иду путем живота, путем ограђеним њиховим укусима, предрасудама, презирањима или одушевљењима, и обично су поштени и увек глупи, и поносе се тиме што никад не изгубе свој пут. Ако застану, то је само да погледају за тренутак преко ограда које им пружају безбедност, да погледају у магловите долине, у далеке планинске врхове, у стеновите пределе и мочваре, у тамне шуме и магличасте равнице где друга људска бића проводе своје дане у мучном тумарању, спотичући се преко костију мудрих, преко несахрањених остатака својих предака који су умрли сами, у тами или на сунчевој светлости, на пола пута ко зна откуда. Човек који има свој циљ не схвата то, и иде даље, пун презирања. Он никад не губи свој пут. Он зна куда иде и шта хоће. Путујући и даље, он постиже велику дужину без икакве ширине, и, изубијан, блатњав и уморан, најзад додирује свој циљ; добија награду своје истрајности, своје врлине, свог здравог оптимизма: неискрен надгробни споменик над мрачним и брзо заборављеним гробом. Лингард није никад оклевао у свом животу. Па и зашто би? Био је најспособнији трговац, човек срећан у својим борбама, вешт у пловидби, неоспорно први морепловац у оним морима. Он је то знао. Није ли чуо глас општег слагања у том погледу? Глас света који га је толико поштовао; а тај свет је за њега био цео свет — јер за нас су границе васионе строго одређене онима које познајемо. Нема ничега за нас ван хвале и покуде познатих нам усана, и иза нашег последњег познаника лежи огроман

хаос; хаос смеха и суза који нас се не тиче; смеха и суза који су непријатни, безразложни, болесни и за презирање — јер их несавршено чују уши бунтовне против незнаних звукова. Лингард је и сам био једноставан, па су му и све ствари биле једноставне. Ретко кад је читао. Није много марио за књиге, имао је да ради много у вези са пловидбом и трговином, а такође, сходно својој склоности доброчинству, и у вези са обликовањем живота залуталих и изгубљених на које је наилазио овде-онде. Сећао се учења недељне школе у свом селу и проповеди господина у црном капуту, члана мисије која је проповедала рибарима и морнарима. Мали једрењак тога господина у црном капуту, који је пловио кроз кишну олују између обалских бродова задржаних ветром у Фалмаутском заливу, био је део оних драгоцених слика из његових младалачких дана које су му остале у сећању. „Бољег свештеника од њега нико није никад видео“, говорио је Лингард са уверењем, „и он је најбољи морепловац у непогоди кога сам икад знао!“ Такви су били утицаји који су обликовали његову младу душу пре него што је отишао да види свет у броду који је пловио на југ — пре него што је отишао, без знања, али срећан, тешке руке, чиста срца, скрнавна говора, да се посвети великом мору које му је узело живот и дало му благо. Кад је мислио о свом уздизању у свету — заповедник бродова, па власник бродова, а затим човек са великим капиталом, поштован где год је дошао, једном речју, Лингард, краљ мора — осећао је дивљење и страхопоштовање према својој судбини, која је његовом необавештеном уму изгледала најчудеснија судба за коју се зна у аналима људи. Његово искуство изгледало му је огромно и закључно, и учило га је једноставности живота. У животу — као и у морепловству — има свега два начина да се нешто уради: добар начин и рђав начин. Здрав разум и искуство уче човека исправном начину. Неисправан начин је за невеште морнаре и будале, и води у морепловству губитку јарбола и једара или бродолому, а у животу губитку новца и поштовања или кобном ударцу у главу. Није сматрао за дужност да се љути на неваљалце. Љутио се само на оно што није могао да разуме, али за људске слабости осећао је презриву трпељивост. Пошто је било очигледно да је он мудар

и срећан — јер како би иначе тако успео у животу као што јесте? — био је склон да поправља животе других људи, као што се није могао уздржати — упркос свом старешинском достојанству — да не помогне обичним морнарима кад год су радили нешто тешко, као што је, на пример, постављање кошног јарбола. Увек је био склон да се умеша, али са савршеном скромношћу; ако он зна ово или оно, нема никакве заслуге у томе. „Тешки ударци научили су ме мудрости, момче мој, имао је обичај да каже, „те нећеш погрешити ако примиш савет човека који је и сам био будала у своје време. Попиј још једну.“ И „мој момак“ обично је примао још једну чашу пића, савет, и доцније помоћ коју се Лингард осећао обавезним да пружи да би, као поштен човек, подупро своје мишљење. Капетан Том пловио је од острва до острва, појављујући се неочекивано у разним местима, зрачна лица, бучан, причљив, пун хвала или претњи, али увек добродошао. Тек пошто се вратио у Самбир, стари морепловац је, први пут у животу, осетио шта су сумња и несрећа. Губитак чврсто и заувек насуканог на избочини стене у северном делу Гаспаревог мореуза у нејасној светлости облачног јутра — знатно га је потресао; а неочекиване вести које је чуо кад је дошао у Самбир нису биле такве да би могле умирити његова осећања. Пре много година, подстакнут љубављу за пустоловином, он је, уз велик труд, пронашао и испитао — само ради своје властите користи — улазе у ту реку, јер је био чуо од домородаца да се на њеним обалама оснива нова малајска насеобина. У то време је, без сумње, поглавито мислио на лични добитак; али, пошто га је Паталоло примио са срдачним пријатељством, ускоро је заволео и управљача и народ, понудио им свој савет и помоћ, и — мада није знао ништа о Аркадији — сањарио је о аркадској срећи за тај мали кутак света за који је волео да мисли да је сав његов. Његово дубоко усађено и непоколебљиво уверење да само он — он, Лингард — Зна шта је добро за њих било је карактеристично за њега, и, уосталом, није било ни много погрешно. Учиниће их срећним, хтели они или не, рекао је, и то је искрено и намеравао. Његова трговина донела је благостање младој држави, а страх од

његове тешке руке осигурао јој је унутрашњи мир за много година. Гледао је с поносом на своје дело. Са сваком минулом годином све више је волео земљу, народ, блатњаву реку која, кад би било по његовој вољи, не би на својој нечистој и пријатељској површини носила никакав други брод сем Док је полако вукао свој брод узводно помоћу паламара, посматрао је зналачким погледом крчевине поред обале и свечано изјављивао своје мишљење о изгледима за пиринчану жетву. Познавао је сваког досељеника на обалама између мора и Самбира; знао је њихове жеље, њихову децу; знао је сваког појединца у разнобојним групама које су, стојећи на платформама мајушних тршчаних кућа саграђених изнад воде, махале рукама и довикивале: „Здраво, краљу мора, здраво!“ док је полако пролазио кроз настањену област да би упловио у усамљене области сјајне мрке воде оивичене густом тихом шумом, чије је велико дрвеће махало широким гранама у слабом, топлом ветру — као у знак нежне, али сетне добродошлице. Он је волео све то: предео од мрког злата и блиставих смарагда под сводом од врелог сафира; шапутава велика дрвета; говорљиве палме које су шуштале брбљиво својим лишћем на ноћном поветарцу, као да су журиле да му кажу све тајне велике шуме иза себе. Волео је тешке мирисе цветова и црне земље, тај дах живота и смрти који је лебдео изнад његовог једрењака у влажном ваздуху млаких и мирних ноћи. Волео је уске и тамне речне рукавце, који нису знали за сунчеву светлост и који су били црни, глатки и кривудави као путеви очајања. Волео је чак и гомиле тужноликих мајмуна који су скрнавили мирна места ћудљивим скакутавим играма и лудим покретима нечовечног безумља. Волео је све тамо, живо и мртво; и само блато речне обале; чак и алигаторе, огромне и тупаве, који су се, са дрским нехатом сунчали у плићацима. Њихова величина је била извор поноса за њега. „Огромни су! Сваки од њих је као два пембаншка гмизавца! Кажем ти, стари друже!“ викнуо би и шаљиво мунуо у ребра свог саговорника, „кажем ти, мада си крупан, сваки од њих би те прогутао у једном гутљају, шешир, чизме и све! Величанствени су! Зар не би волео да их видиш? Зар не би? Ха! ха! ха!“ Његов

громогласан смех испуњавао је веранду, ширио се преко хотелског врта, прелазио на улицу, паралишући за тренутак бешумни саобраћај босих мрких ногу; и његово гласно разлегање уплашило би чак и хотелијерову питому птицу — бестидну мину3 — те би тренутно побегла под најближу столицу. У великој билијарској сали знојави људи у танким памучним поткошуљама престали би са игром, слушали мало, са таком у руци, кроз отворене прозоре, а затим би зналачки климнули главом и прошапутали: „Стари говори о својој реци.“ Да, то је била његова река. Шапутања радозналих људи, тајанство које је обавијало све то, били су за Лингарда извор непрекидног задовољства. Распрострањене приче незнања увеличале су добити тог његовог чудног монопола, и мада је обично говорио истину, волео је да у вези с тим предметом још више заведе духове својим шаљивим хвалисањем. Његова река! Благодарећи њој био је не само богат већ и интересантан. Та његова тајна која га је чинила друкчијим од осталих трговаца у тим морима пружала је присно задовољство оној жељи за истицањем и особеношћу коју је он гајио као и остало човечанство, мада није био свестан њене присутности у својим грудима. Та река је била већи део његове среће, али је он постао свестан те чињенице тек после њеног губитка, тако непредвиђеног, тако изненадног и тако суровог. После разговора са Алмејером отишао је на једрењак, послао Џоану на обалу и затворио се у своју кабину.; осећао се врло рђаво. Алмејер је долазио да га посети двапут дневно, и Лингард му је сваки пут нарочито истицао да се не осећа добро. То је било извињење што још не предузима ништа. Требало му је времена да размисли. Био је врло љут. Љут на себе, на Виљемса. Љут због онога што је Виљемс урадио — а такође љут због онога што је оставио неурађено. Тај нитков није потпун. Замисао је била савршена, али извршење, из неког необјашњивог разлога, није било потпуно Зашто? Требало је да закоље Алмејера, да спали насеље у пепео, а затим да оде. Да му се склони с пута, њему, Лингарду! А ипак то није учинио. Је ли то дрскост, презирање — или шта? Осећао се увређен због 3

могућег непоштовања његове моћи, непотпуно неваљалство поступка много га је узнемиравало. Нешто је било непотпуно, у извршењу је недостајало нешто што би му дало слободне руке у погледу одмазде. Очигледно, убити Виљемса, била би исправна ствар. А ипак, како може то да уради? Да се Виљемс одупирао, да је показао борбеност или да је побегао; да је показао икакву свест о учињеном злу, било би могућније, било би природније убити га. Али не! Виљемс му је чак послао и поруку. Жели да га види. Зашто? То се не може објаснити. Беспримерна, хладнокрвна издаја, страшна, несхватљива. Зашто је он то учинио? Зашто? Зашто? Стари морепловац, у загушљивој усамљености своје мале кабине на једрењаку, јечећи је изговорио много пута то питање, ударајући се дланом по збуњеном челу. За време четири дана своје усамљености примио је две поруке од спољног света; од тога света у Самбиру који се, тако изненадно и коначно, извукао из његовог дохвата. Једна порука, Виљемсова, састојала се од неколико речи исписаних на листу отцепљеном из мале бележнице; друга је била саопштење од Абдуле, лепо написано на великом листу танке хартије и уручено у зеленом свиленом омотачу. Прву није могао да разуме. Она је гласила: „Дођи да се видимо. Ја се не плашим. А ти? В.“ Он је љутито исцепа, али пре него што су парчићи прљаве хартије имали времена да одлепршају доле и смире се на поду, гнев је прошао и на његово место дошло је осећање које га наведе да клекне, скупи комадиће поцепане поруке, састави их на сандуку свога хронометра и посматра их дуго и замишљено, као да се надао да ће прочитати решење страшне загонетке у самом облику слова која су сачињавала ту нову увреду. Абдулино писмо прочитао је пажљиво и стрпао га у џеп, такође са гневом, али гневом који се заврши помиреношћу са судбином, па чак и осмехом. Никад он неће напустити борбу докле год има изгледа на успех. „Обично је најсигурнији начин остати на броду докле год може да плови“, била је једна од његових омиљених изрека, „најсигурнији и најисправнији пут. Напустити брод зато што пропушта воду је лако — али то је бедно. Бедно!“ Но ипак је био довољно разуман да зна кад је побеђен, и да прими такво стање као човек, без

роптања. Кад Алмејер дође на једрењак то после подне, он му пружи писмо без икакве примедбе. Алмејер га прочита, врати га ћутке, и наслонивши се на ограду фаре (били су на палуби), загледа се неко време у игру вртлога око крме. Најзад рече не дижући поглед: „То је довољно уљудно писмо. Абдула га препушта теби. Рекао сам ти да им је он дојадио. Шта намераваш да чиниш?“ Лингард се накашља да прочисти грло, потапка ногама, отвори уста са великом одлучношћу, али не рече ништа за тренутак. Најзад промрмља: „Обеси ме ако знам — још не знам.“ „Волео бих да учиниш нешто скоро...“ „Чему толика журба?“ прекиде га Лингард. „Он не може побећи. Како ствари стоје, он зависи од моје милости, колико могу да оценим.“ „Да“, рече Алмејер замишљено — „и врло мало милости он заслужује. Абдулина мисао — колико могу да је назрем кроз сва та ласкања — јесте: Отараси ме тога белца — па ћемо живети у миру и делити трговину.“ „Ти верујеш у то?“ упита Лингард презриво. „Не сасвим“, одговори Алмејер. „Нема сумње да ћемо имати удела у трговини извесно време — док он не зграби све. Па, шта намераваш да урадиш?“ Подиже поглед док је говорио и изненади се кад виде Лингардово узнемирено лице. „Није ти добро. Где те боли?“ упита он брижно. „Осећао сам се чудно — знаш — ових неколико последњих дана, али не осећам никакав бол.“ Он се удари по грудима неколико пута, прочисти грло снажним „Хм!“ и понови: „Не. Не осећам никакав бол. Снажан сам да поживим још неколико година. Али мучи ме све ово, могу ти рећи!“ „Мораш пазити на своје здравље“, рече Алмејер. А затим додаде после паузе: „Видећеш се са Абдулом. Зар не?“ „Не знам. Још не. Има времена“, одговори Лингард нестрпљиво.

„Волео бих да предузмеш нешто“, наваљивао је Алмејер јетко. „Знаш, она жена је права напаст за мене. Она и њен деран! Кевће целог дана. А и деца се не слажу. Јуче је тај мали ђаво хтео да се бије са мојом Нином. Огребао ју је по лицу. Прави дивљак! Као и његов честити тата. Да, заиста. Она се брине због свог мужа, и цвили од јутра до мрака. Кад не плаче, онда је бесна на мене. Јуче ме је мучила да јој кажем кад ће се он вратити и плакала, зато што је он запослен у тако опасном послу. Рекао сам нешто тако као да у томе нема никакве опасности, да нема потребе да она прави будалу од себе, на што се она окрете на мене као дивља мачка. Назвала ме је животињом, себичном, немилосрдном; бунцала је о томе како њен вољени Питер излаже свој живот опасности ради моје добити, а да сам ја сасвим равнодушан. Рекла је да ја искоришћујем његову племениту добродушност да му наметнем опасне послове — моје послове. Да он вреди двадесет таквих људи као што сам ја. Да ће она рећи теби — да ће ти отворити очи да видиш какав сам ја човек и тако даље. Ето шта све морам да подносим тебе ради. Стварно, могао би да ме узмеш мало у обзир. Ја нисам опљачкао никога“, продужи Алмејер, покушавајући да буде горко ироничан, „нити сам продао свог најбољег пријатеља, али ипак треба да имаш мало сажаљења према мени. Ово је као да живим у грозници. Она као да је сишла с ума. Претворио си моју кућу у уточиште за ниткове и лудаке. То није право. Части ми, није! Кад јој дођу њени бесови, врло је ружна и тако цичи да ме подиђу жмарци. Хвала богу, моја жена, у наступу своје зле ћуди, отишла је од куће. Она живи у оној колиби на обали откако се десила она ствар — знаш. Али ова Виљемсова жена и сама је готово више него што могу да поднесем. А питам се и зашто бих? Ти заиста тражиш сувише од мене. Јутрос сам мислио да ће да ме рашчерупа својим канџама. Замисли само! Хтела је да иде којекуда по насељу. Тамо би могла да чује нешто, те сам јој рекао да не сме ићи. Није сигурно ван наших ограда, рекао сам јој. На то је јурнула на мене и са својих десет прстију хтела да ми ископа очи. „Ти бедниче“, викнула је, „чак ни ово место није сигурно, а ти си га послао уз ту страшну реку где може да изгуби главу. Ако умре пре него што ми опрости, небо ће те казнити за

твој злочин...“ Мој злочин! Понекад се питам да ли сањам! Разболећу се због свега тога. Већ сам изгубио прохтев за храном.“ Он баци шешир на палубу и очајнички се ухвати за косу. Лингард га је гледао брижно. „Шта је мислила тиме?“ промрмља он замишљено. „Мислила! Она је луда, кажем ти — и ја ћу полудети, врло брзо, ако ово потраје!“ „Мало стрпљења, Каспаре“, замоли Лингард. „Још дандва.“ Било да му је његов жесток излив гнева донео олакшање или га уморио, тек Алмејер се стиша, подиже свој шешир, наже се на ограду палубе и поче да се хлади машући шеширом. „Дани пролазе“, рече он помирљиво; „али од оваквих ствари човек стари пре времена. Шта ту има да се размишља? — Не могу да схватим! Абдула јасно каже, ако спроведеш његов брод и упутиш у то његовог мелеза, да ће бацити Виљемса као врео кромпир и заувек бити твој пријатељ. Потпуно му верујем што се тиче Виљемса. То је тако природно. А да ће бити твој пријатељ, то је наравно лаж, али о томе не морамо да мислимо за сада. Само кажи Абдули, а онда ма шта да се деси Виљемсу, то се неће тицати никога.“ Ћутао је извесно време и бесно гледао унаоколо стиснутих зуба и раширених ноздрва. „Остави то мени. Постараћу се да му се нешто деси“, рече најзад са хладнокрвним бесом. Лингард се насмеши. „Он не вреди метка. Ни труда око тога“, шапну као за себе. На то Алмејер плану: „То ти тако мислиш“, повика он. „Ти ниси био зашивен у својој висећој постељи да би био предмет смеха гомили дивљака. Ето! Не смем никоме да погледам у лице овде док је тај нитков жив. Ја ћу... ја ћу измирити рачун с њим.“ „Не мислим да хоћеш“, промумла Лингард. „Зар ти мислиш да се ја плашим њега?“

„Којешта! Не“, брзо одговори Лингард. „Не плашиш се. Знам ја тебе. Не сумњам у твоју храброст. У твоју главу, момче мој, у твоју главу...“ „То је то“, увређено рече Алмејер. „Хајде, продужи. Зашто ме одмах не назовеш будалом?“ „Зато што нећу“, обрецну се Лингард љутито. „Да хоћу да те назовем будалом, учинио бих то не питајући за дозволу.“ Он поче да хода преко уске задње палубе, ћушкајући ногом крајеве ужади с пута и мумлајући за себе: „Осетљив господин... шта још?... Радио сам човечји посао пре него што си ти проходао. Схвати... Могу да кажем што ми је воља.“ „Добро, добро!“ рече Алмејер са привидном помирљивошћу. „Не може се разговарати с тобом ових неколико последњих дана.“ Стави шешир на главу, оде до излаза, и са једном ногом на малим унутрашњим лествицама, застаде као да оклева, врати се и стаде испред Лингарда да би га приморао да стоји и слуша. „Наравно, ти ћеш чинити што хоћеш. Ти никад не примаш савет — знам то; али допусти ми да ти кажем да не би било поштено пустити тога човека да оде одавде. Ако не учиниш ништа, тај нитков ће сигурно отићи Абдулиним бродом. Абдула ће га искористити да нашкоди теби и другима на другом месту. Виљемс зна сувише о твојим пословима. Причиниће ти он доста незгода. Упамти моје речи. Доста незгода. Теби, а можда и другима. Мисли на то, капетане Лингарде. То је све што имам да кажем. Сад морам на обалу. Имам много посла. Као прво, почећемо да товаримо овај једрењак сутра ујутру. Сви свежњеви су спремљени. Ако ти будем затребао за шта, дигни неку врсту заставе на главни јарбол. Ноћу ће ме два пуцња дозвати теби.“ А затим додаде пријатељским гласом: „Хоћеш ли да дођеш и вечераш код куће ноћас? Није добро за тебе да тако чамиш на броду из дана у дан.“ Лингард не одговори. Слика коју му је у мислима изазвао Алмејер, слика Виљемса који крстари по острвима и узнемирава хармонију васионе пљачком, издајом, насиљем, онемела га је и опчинила, те је стајао као укопан. Алмејер, пошто је чекао кратко време, пође нерадо према излазу,

застаде тамо, затим уздахну и оде полако корак по корак. Глава му полако ишчезе испод ограде. Лингард, који је гледао у њега расејано, изненадно се прену, потрча до руба брода, погледа преко њега и викну: „Хеј! Каспаре! Чекај мало!“ Алмејер даде знак веслачима да престану са веслањем и окрете главу према једрењаку. Чамац полако доплови натраг према Лингарду. „Слушај“, рече Лингард гледајући доле, „треба ми данас добар чун са четири човека.“ „Хоћеш ли да га пошљем сад?“ упита Алмејер. „Не! Ухвати ово уже. Ох, ти неспретни ђаволе!... Не, Каспаре“, рече Лингард, пошто предњи веслач ухвати крај ужета које је био бацио доле у чамац. „Не, Каспаре. Сунце Је сувише топло за мене. А и боље је да се моје кретање обавља у тишини. Пошаљи чун — четири добра веслача, не заборави, и твоју столицу од једрилског платна да седим у њој. Пошљи то за време сунчевог заласка. Чујеш ли?“ „Добро, оче“, рече Алмејер расположено; „послаћу Алију да крмани, и најбоље људе које имам. Хоћеш ли још штогод?“ „Не, момче мој. Само пази да не одоцне.“ „Претпостављам да не вреди питати те куда намераваш“, поче Алмејер испитивачки. „Јер, ако идеш да видиш Абдулу, ја...“ „Не идем да видим Абдулу. Не данас. А сад иди.“ Посматрао је чун како јури према обали, махнуо руком у одговор на Алмејерово климање главом и отишао до ограде фаре, отварајући Абдулино писмо, које је био извадио из џепа. Пажљиво га је прочитао, полако га згужвао, смешећи се и стежући прсте чврсто преко шуштаве хартије, као да је у њој било Абдулино грло. На пола пута ка џепу предомисли се и баци смотуљак у воду; а затим га је замишљено гледао како се врти у вртлогу пре него што га је струја однела низводно према мору.

ГЛАВА I Ноћ је била врло мрачна. Први пут у току многих месеци источна обала спавала је невиђена од звезда под велом непомичног облака који је, теран првим дахом кишног монсуна, долазио полако од истока цело послеподне, тражећи сунце на заласку својим масама црнила и сивила које су, очито, гониле светлост са злом намером и са злокобном и мрачном истрајношћу, као да су свесне поруке насиља и буре које су носиле са собом. За време сунчевог залажења испод западног обзорја, огроман облак, у убрзаном покрету, борио се против сјаја светлости у повлачењу, и одваљавши се доле до јасне и рецкаве контуре далеких планина, висио је заустављен изнад магличастих шума; лебдео је, низак, нем и пун претње, над непомичним врховима дрвећа, задржавајући благодет кише, чувајући гнев свога грома; неодлучан — као да размишља о својој властитој моћи да учини добро или зло. Бабалачи изађе из црвене и димљиве светлости своје мале бамбусове куће, погледа горе, удахну дубоко топли и усијани ваздух, и стајао је за тренутак чврсто склопивши своје здраво око, као да је био уплашен неуобичајеном и дубоком тишином Лакамбиног дворишта. Кад је отворио око, могао је да разликује разне степене безобличне црнине који су означавали места на којима се налазило дрвеће, напуштене куће и обалско жбуње на мрачној позадини ноћи. Тај бригом обрвани мудрац отишао је опрезно низ напуштено двориште до реке, стао на обали и слушао глас невидљиве реке која је текла поред његових ногу; слушао меко шапутање, дубоко мрморење, изненадно грготање и испрекидано шиштање брзе струје која је јурила дуж обале кроз топлу помрчину.

Стајао је лицем окренут према реци, и изгледало му је да дише лакше због свести да је пред њим чист огроман простор; а затим се, после извесног времена, тешко ослонио напред на свој штап, брада му је клонула на груди, и дубок уздах био је његов одговор себичном говору реке која је јурила непрекидно и брзо, без обзира на радост и тугу, патњу и борбу, неуспехе и тријумфе на њеним обалама. Мрка вода је била ту, готова да носи пријатеље или непријатеље, да гаји љубав или мржњу на својим покорним и свирепим грудима, да помогне или омете, да спасе живот или да зада смрт; велика и брза река: ослобођење, затвор, уточиште или гроб. Можда су овакве мисли подстакле Бабалачија да пошље још један тужан уздах у лебдеће магле нехајног Пантаја. Тај варварски политичар био је заборавио недавни успех својих завереничких планова у свом жалосном размишљању о тузи која је чинила ноћ црњом, влажну топлоту још несноснијом, мирни ваздух још тежим, нему усамљеност испуњену више патњом него миром. Прошлу ноћ је провео поред Омара који је умирао, и сада, после двадесет и четири часа, његово памћење се стално враћало оној ниској и тамној тршчаној колиби из које је пламени дух ненадмашног гусара одлетео да дозна сувише доцкан, у једном горем свету, грешност својих земних путева. Душа тога дивљег државника, очишћена тугом, осетила је за тренутак терет усамљености исто тако дубоко као што би то учинила душа чија је осетљивост изоштрена свим тананостима нежног осећања које славна цивилизација доноси са собом, заједно са осталим благословима и врлинама, у овај изврсни свет. За неких тридесет секунди, полуголи песимист који жваће бетел стајао је на обали тропске реке, на ивици тихе и огромне шуме; човек гневан, немоћан, празнорук, са вапајем горког незадовољства спремним на својим уснама; са вапајем који би се, да је изушћен, разлегао кроз усамљеност прашуме и био исто тако истинит, тако велик и тако дубок као и ма који филозофски крик који је икад дошао из дубине фотеље да узнемири нечисту пустињу димњака и кровова. За пола минута, не више, Бабалачи се суочио са боговима у узвишеној повластици своје побуне, а затим је тај једнооки потајни политичар постао опет оно што је увек био, човек пун

брига и мудрости и далекосежних планова, и жртва празноверица своје расе. Ноћ, ма како тиха, никад није сасвим нема за пажљиве уши, и сад се Бабалачију учини да је открио у њој и друге звуке сем оних проузрокованих таласима и вртлозима реке. Он брзо окрете главу десно, а затим лево, па се онда обрну у круг унезверено и смотрено, као да очекује да види слепи дух свога преминулог вође како лута у тами празног дворишта иза његових леђа. Тамо не беше ничега. А ипак чу звуке, необичне звуке! Вероватно је то глас незадовољног и гневног духа. Он ослушну. Ништа. Умирен, Бабалачи коракну неколико пута у правцу своје куће, кад заиста људски звук, звук промуклог кашљања, допре до њега са реке. Он застаде, ослушну пажљиво, али сада без икаквог знака узбуђења, врати се брзо обали, и стајао је у очекивању и отворених уста, покушавајући да допре својим оком кроз таласаву завесу магле која је висила ниско над водом. Није могао да види ништа, а ипак неки људи у чуну мора да су били врло близу, јер је чуо речи изговорене сасвим обичним тоном. „Мислиш ли да је ово то место, Алија? Не могу да видим ништа.“ „Мора да је близу овде, туане“, одговори други глас „Да ли да пробамо обалу?“ „Не!... Пусти чун да сам плови полако низводно. Ако идеш право ка обали, у мраку можеш да разбијеш чун о неку кладу. Морамо пазити... Ово изгледа да је нека крчевина. Можда ћемо ускоро видети светлост у некој кући. На Лакамбином земљишту има много кућа? А?“ „Има их много, туане... али не видим никакву светлост.“ „Ни ја“, прогунђа први глас, овог пута сасвим близу Бабалачија, који с нелагодношћу погледа према својој кући, чији је улаз био осветљен слабом светлошћу буктиње која је горела унутра. Његова кућа била је тако окренута према реци да Бабалачи брзо закључи да они не могу видети светлост у њој са положаја у коме је њихов чамац био тога тренутка. Није могао да се одлучи да ли да им довикне, и док је оклевао, опет чу гласове, али сада нешто ниже од искрцавалишта где је он стајао.

„Ништа. Ово не може бити то место. Нека веслају, Алија! Веслај, Дајонже!“ Тој наредби уследи веслање, а затим се зачу: „Видим светлост. Видим је! Сад знам где да се искрцамо, туане.“ Зачу се запљускивање весала док су окретали чамац и враћали га узводно близу обале. „Вичи“, рече врло близу неки дубок глас, за који Бабалачи закључи да мора да припада неком белцу. „Вичи — можда ће неко доћи са буктињом. Не могу да видим ништа.“ Гласно дозивање које уследи тим речима беше изговорено готово под носом притајеног слушаоца. Бабалачи, да би сакрио да је био ту, отрча дугим али бешумним корацима до средине дворишта, и отуда се одазва и продужи да довикује док се полако враћао према обали. Он угледа нејасан облик чамца близу кеја. „Ко говори на реци?“ упита Бабалачи тобоже изненађено. „Белац“, одговори Лингард из чуна. „Зар нема ниједне буктиње у богатој Лакамбиној кући да осветли госту при искрцавању?“ „Нема ни буктиња ни људи. Ја сам сам овде“, рече Бабалачи са извесним оклевањем. „Сам!“ узвикну Лингард. „Ко си ти?“ „Само Лакамбин слуга. Али, искрцај се, туане, и види моје лице. Ево ти моје руке. Не! Овде!... Тако!... Сад је добро!“ „И ти си сам овде?“ упита Лингард, улазећи опрезно у двориште. „Како је мрачно“, промрмља он за себе, „човек би помислио да је свет обојен у црно.“ „Да. Сам сам. Шта си још рекао, туане? Нисам разумео твој говор.“ „Није важно. Очекивао сам да нађем овде... Али где су сви они?“ „Шта мари где су они?“ рече Бабалачи туробно. „Јесте ли дошли да видите мој народ? Последњи је отишао на дуг пут — и ја сам сам. Сутра и ја одлазим.“

„Дошао сам да видим једног белца“, рече Лингард, идући полако. „Он није отишао, је ли?“ „Не!“ одговори му Бабалачи у лакат. „Човек црвене коже и тврдих очију“, продужи он замишљено, „човек чија је рука снажна, а чије је срце будаласто и слабо. Бео човек заиста... Али ипак човек.“ Били су сада у подножју кратких лествица које су водиле на терасу Бабалачијеве куће. Слаба светлост из куће падала је на лице та два човека док су стајали и радознало гледали један у другог. „Је ли он тамо?“ упита Лингард тихо, махнувши руком навише. Бабалачи је гледао пажљиво у давно очекиваног посетиоца и не одговори одмах. „Не, није тамо“, одговори он најзад, стављајући ногу на најнижу пречагу и гледајући назад. „Није тамо, туане — али није ни далеко одавде. Хоћеш ли да седнеш у мојој кући? Биће пиринча, рибе; и бистре воде — не из реке, већ са извора...“ „Нисам гладан“, прекиде га Лингард оштро, „и нисам дошао овамо да седим у твојој кући. Води ме белцу који ме очекује. Немам времена за губљење.“ „Ноћ је дуга, туане“, рече Бабалачи тихо, „и биће још ноћи и још дана. Дуга је ноћ. Врло дуга... Колико времена треба човеку да умре! О краљу мора!“ Лингард се трже. „Ти ме знаш!“ узвикну он. „Да! Видео сам твоје лице и осетио твоју руку — пре много година“, одговори Бабалачи, држећи се на половини лествица и сагињући се да види Лингардово горе окренуто лице. „Ти се не сећаш — али ја нисам заборавио. Има много људи сличних мени; а само је један краљ мора.“ Он се брзо попе до врха лествица и стаде на под, гостопримљиво машући руком Лингарду, који пође за њим после тренутне неодлучности. Гибак бамбусов под колибе угибао се под великом тежином старог морепловца, који, стојећи поред прага, покуша да

продре погледом у димљиву таму тога ниског обитавалишта. Под буктињом, уденутом у расцепљен штап привезан за водоравну кровну греду, лежао је црвен круг светлости, која је показивала неколико похабаних асура и угао великог дрвеног сандука чији је остали део био у сенци. У тами даљих делова куће врх копља, тучани послужавник обешен о зид, дугачку цев пушке наслоњене на сандук обасјавали су залутали зраци димљиве светлости која је треперила, ишчезавала, појављивала се, одлазила и враћала се — као да води неравну борбу са тамом која ју је вребала из далеких углова и отуда јуришала злобно на своју слабу непријатељицу. Огроман простор под високим кровом био је испуњен густим облаком дима чија је доња страна — равна као таваница — била обасјана треперавом светлошћу буктиње, док му је горњи слој излазио кроз примитивну кровину од сувог палмовог лишћа. Неописив и сложен мирис, састављен од испарења влажне земље, заударања суве рибе и задаха трулог биља, испуњавао је то место и натерао Лингарда да снажно шмрче док је ишао да седне на сандук, где је наслонио лактове на колена, а лице на шаке и замишљено гледао у кућни улаз. Бабалачи је ишао тамо-амо по сенкама, шапутао нејасним приликама у далеком крају колибе. Не мичући се, Лингард погледа у страну и угледа увијене људске прилике које су лебделе за тренутак близу ивице светлости па се изненадно повукле натраг у таму. Бабалачи приђе и седе поред Лингардових ногу на свежањ асура. „Хоћеш ли да једеш пиринча и пијеш палмовог вина?“ упита он. „Пробудио сам женску чељад.“ „Пријатељу“, рече Лингард не гледајући у њега, „кад долазим да видим Лакамбу или ма ког од Лакамбиних слугу, никад нисам ни гладан ни жедан. Разумеш ли, никад! Мислиш ли ти да ја немам разума? Мислиш ли ти да нема ничега овде?“ Седе усправно, погледа Бабалачија право у очи и куцну се прстом по челу. „Ех! Ех! Како можеш да говориш тако, туане!“ узвикну Бабалачи ужаснутим гласом.

„Говорим онако како мислим. Живео сам много година“, рече Лингард, и нехатно пружи руку да узме пушку, коју поче да испитује зналачки, запињући ороз и полако га спуштајући. „Ово је добра пушка. Матарамка. Стара је“, рече он. „Да“, рече Бабалачи одушевљено. „Дошао сам до ње кад сам био млад. Њен сопственик је био аруски трговац, човек великог трбуха и громког гласа, и био је храбар — врло храбар. Кад смо се приближили његовој брзој једрилици у сивом јутру, он је стајао близу крме, довикивао нешто својим људима, и испалио је једном ову пушку на нас. Само једном!...“ Он застаде, тихо се насмеја и продужи ниским, сањивим гласом. „У сивом јутру стигли смо га: четрдесет ћутљивих људи у брзој сулудској једрилици; и кад је сунце било оволико високо“ — он показа рукама дужину од три стопе — „кад је сунце било само оволико високо, туане, наш посао је био свршен — и рибе у мору дошле су до гозбе.“ „Да, да!“ промрмља Лингард, полако климајући главом. „Разумем. Није требало да пустиш да овако зарђа“, додаде он. Пусти пушку да му падне између колена, завали се на свом седишту, наслони главу на зид колибе и прекрсти руке на груди. „Добра пушка“, настави Бабалачи. „Добацује далеко и добро погађа. Боља је од овога — овде.“ Врховима прстију он овлаш додирну дршку револвера која је вирила из десног џепа Лингардовог белог капута. „Руку себи“, рече Лингард оштро, али доброћудним гласом и не учинивши никакав покрет. Бабалачи се насмеши и помери мало даље своје седиште. Извесно време седели су ћутке. Лингард, главе забачене унатраг, гледао је, оборених очних капака, у Бабалачија, који је прстом повлачио невидљиве линије на асури између својих ногу. Чули су Алију и друге веслаче како ћаскају напољу, и смеју се око ватре коју су запалили у великом, напуштеном дворишту. „Па, шта имаш да кажеш о том белом човеку?“ упита Лингард тихо.

Изгледало је као да Бабалачи није чуо то питање. Продужио је прилично дуго да прави сложене шаре по поду. Лингард је чекао непомичан. Најзад Малајац подиже главу. „Ех! Бели човек. Знам!“ промрмља он расејано. „Овај белац или други... туане“, рече он гласно са неочекиваном живошћу, „ти си човек мора?“ „Знаш ме. Па зашто питаш?“ рече Лингард тихо. „Да. Човек мора — баш као што смо и ми. Прави морепловац“, продужи Бабалачи замишљено, „а не као остали бели људи.“ „Ја сам као и остали белци, и не желим да говорим много речи кад је истина кратка. Дошао сам овамо да видим белца који је помогао Лакамби против Паталола, који је мој пријатељ. Покажи ми где живи тај белац: хоћу да он чује шта имам да му кажем.“ „Само да му кажеш нешто? Туане! Зашто журиш? Ноћ је дуга, а смрт брза — као што треба да знаш, ти који си је задао толиким људима мога народа. Пре много година суочио сам се с тобом, с оружјем у руци. Не сећаш се? Било је то у Каримати, далеко одавде.“ „Не могу да се сетим сваке скитнице на коју сам наишао“, рече Лингард озбиљно. „Да! Да!“ настави Бабалачи неузбуђено и сањалачки. „Пре много година. Онда је све ово“ — погледа изненадно у Лингардову браду и замаха прстима испод своје обријане браде — „онда је све ово било као злато на сунцу, а сад је као пена гневног мора.“ „Може бити, може бити“, рече Лингард стрпљиво, дајући нехотичан данак у виду уздаха успоменама из прошлости изазваним Бабалачијевим речима. Живео је са Малајцима толико дуго и тако блиско да га њихова претерана промишљеност и заобилазност у излагању нису више много љутиле. Ноћас је, можда, био мање склон нестрпљењу него икад. Био је вољан ако не да слуша Бабалачија, .а оно да га пусти да говори. Било му је очигледно да тај човек има нешто да каже, и надао се да ће из његовог причања избити зрак светлости који ће продрети кроз густу

црнину необјашњиве издаје и показати му јасно — макар само и за тренутак — човека на коме ће имати да изврши пресуду правде. Само правде! Ништа није било даље од његових мисли него тако бескорисна ствар као што је освета. Само пресуду правде! Његова је дужност извршити правду — и то својом руком. Није волео да размишља о томе како ће то извршити. Њему, као и Бабалачију, изгледало је да је ноћ довољно дуга за дело које има да изврши. Али није дефинисао себи природу тога дела, и седео је мирно без икакве жеље за журбом, под бременом те своје дужности. Шта вреди мислити о томе? То је неминовно. Међутим, није могао да влада сећањима која су му долазила јатимице у тој смрдљивој колиби, док је Бабалачи говорио течно и једнолико, на изглед мирна лица и не мичући ништа сем усана. Док се Лингард, као укотвљен брод, љуљао на брзој плими својих сећања, пригушени звук тихих речи чуо се близу њега, али су његове мисли биле изгубљене, час у размишљању о прошлим милинама и борбама за време кариматских дана, час у нелагодном чуђењу због неуспеха његове оцене, у чуђењу због кобног слепила случаја који га је навео, пре много година, да спасе изгладнелог бегунца са холандског брода у Самараншкој области. Колико је волео тога човека: његову самопоузданост, његово усталаштво, његову жељу да успе, његову уображену расположеност и његову себичну речитост. Волео је чак и његове мане — оне мане које су, за њега, имале и допадљивих страна. И увек је био праведан према њему још од самог почетка, и биће праведан према њему чак и сада — до самог краја. Та последња мисао замрачи Лингардово лице претећим мрштењем. Извршилац правде седео је стиснутих усана и тешка срца, док је у мирној тами напољу тихи свет изгледао као да чека без даха правду коју је он држао у својој руци — у својој снажној руци: готовој да удари, а спорој да се покрене.

ГЛАВА II Бабалачи престаде да говори. Лингард помери мало ноге, растави скрштене руке и полако затресе главом. Опис догађаја у Самбиру, испричан са гледишта оштроумног државника, чији су смисао овда-онда ухватиле његове непажљиве уши, ипак је био као конац који га је извео из тамног лавиринта његових мисли; и сада је дошао до његовог краја, из замршене прошлости у неодложну неминовност садашњице. Са длановима на коленима и избоченим лактовима, погледа доле у Бабалачија који је седео у укоченом ставу, неизразит и нем као лутка која говори и чији је механизам најзад престао да ради. „Ви мештани учинили сте све то“, рече најзад Лингард „и ви ћете се горко покајати због тога пре него што суви ветар опет почне да дува. Абдулин глас довешће холандску управу овамо.“ Бабалачи махну руком према мрачном улазу. „Тамо су шуме. Лакамба сад управља земљом. Реци ми, туане, да ли велика дрвета знају име управљача? Не. Она се роде, расту, живе и умру — а не знају, не осећају. То је њихова земља.“ „Чак и велико дрво може да убије мала секира“, изјави Лингард суво. „И не заборави, мој једнооки пријатељу, да беле руке праве секире. Ускоро ћете то дознати, јер сте истакли холандску заставу.“ „Ах — да!“ рече Бабалачи полако. „Писано је да земља припада онима који имају белу кожу и тврда, али будаласта срца. Што је даље господар, то је лакше за роба, туане! Ти си био сувише близу. Твој глас нам је увек звонио у ушима. Сада неће бити тако. Велики раџа у Батавији је снажан, али га је

могуће обманути. Он мора да говори врло гласно да бисмо га чули овде. Али ако се нама укаже потреба да вичемо, онда он мора чути многе гласове који траже заштиту. Он је само белац.“ „Ако сам икад шта говорио Паталолу, као старији брат, то је било ради вашег добра — ради добра свих“, рече Лингард врло озбиљно. „Ето, то је говор белог човека“, узвикну Бабалачи са горким ликовањем. „Знам вас ја. Сви ви тако говорите док пуните своје топове и оштрите своје сабље; а кад сте готови, онда кажете слабима: „Слушај ме и буди срећан, или умри!“ Ви сте чудни, ви бели људи. Ви мислите да су истините само ваша мудрост, ваша врлина и ваша срећа. Јачи сте од дивљих зверова, али нисте тако мудри. Црни тигар зна кад није гладан — ви не знате. Он познаје разлику између себе и оних који могу да говоре; ви не разумете разлику између вас и нас — који смо људи. Ви сте мудри и велики — и увек ћете бити будале.“ Он подиже обе руке, узнемирујући успавани облак дима који му је лебдео над главом, и удари длановима у танки под с обе стране својих испружених ногу. Цела колиба се затресе. Лингард радознало погледа у узбуђеног државника. „Ех, ех, шта је?“ промрмља он благо. „Кога сам ја убио овде? Где су моји топови? Шта сам ја то учинио? Шта сам пождерао?“ Бабалачи се стиша и поче да говори са пажљивом учтивошћу. „Ти си, туане, од мора, и више си оно што смо и ми. Стога ти говорим све речи које су ми на срцу... Само је једном море било јаче од краља мора.“ „Ти знаш и то, је ли?“ рече Лингард са болном оштрином. „Да. Чули смо о твом броду — и неки су се радовали. Ја не. Међу белима, који су ђаволи, ти си човек.“ „Хвала ти“, рече Лингард озбиљно. Бабалачи погледа доле са стидљивим осмехом, али му се лице одједном растужи, и кад опет проговори, глас му је био жалостан. „Да си дошао дан раније, туане, видео би умирање једног непријатеља. Видео би га како умире сиромашан, слеп,

несрећан — без сина да му ископа раку и говори о његовој мудрости и храбрости. Да, видео би човека који се борио с тобом у Каримати пре много година, а који умире сам — само са једним пријатељем поред себе. Био би то велик призор за тебе.“ „Не за мене“, одговори Лингард. „Чак га се нисам ни сећао док ниси малопре рекао његово име. Ти нас не разумеш. Ми се боримо, победимо — и заборавимо.“ „Тако је, тако је“, рече Бабалачи са учтивом иронијом, „ви сте белци толико велики да презирете сећање на своје непријатеље. Не! Не!“ продужи он истим тоном, „имате тако много милости према нама да код вас нема места ни за какво сећање. Ох, ви сте велики и добри! Али ми је у памети мисао да ви између себе знате како да се сећате. Није ли тако, туане?“ Лингард не одговори ништа. Само неприметно слеже раменима. Стави његову пушку преко својих колена и загледа се расејано у браву те кремењаче. „Да“, настави Бабалачи, враћајући се опет тужном расположењу, „да, умро је у тами. Седео сам поред њега и држао му руку, али он није могао да види лице онога који је посматрао слаби дах на његовим уснама. Она, коју је проклињао због белога човека, такође је била тамо, и плакала је покривена лица. Бели човек шетао је по дворишту и дизао велику галаму. Овда-онда долазио је до врата и буљио у нас који смо били у тузи. Гледао нас је злим очима и зато сам се радовао што је слеп онај који је био на умору. Ово је истина. Радовао сам се; јер није добро видети очи белца кад ђаво који је унутра гледа кроз њих.“ „Ђаво! Ех!“ рече Лингард полугласно за себе, као да га је запањила очигледност неке нове помисли. Бабалачи продужи: „У првом часу јутра сео је право — он који је тако слаб — и рекао јасно неколико речи ненамењених људским ушима. Чврсто сам му држао руку, али то је било време да вођа храбрих људи оде међу верне који су срећни. Моји укућани донели су бео покров и почео сам да копам раку у колиби у којој је умро. Она је гласно нарицала. Белац дође до врата и викну. Био је љут. Љут на њу зато што се ударала у груди, чупала своју косу и

нарицала пискавим гласом, као што приличи жени. Разумеш ли шта кажем, туане? Тај белац је ушао у колибу у великом бесу, шчепао је за раме и одвукао напоље. Да, туане. Видео сам Омара мртвог и видео њу поред ногу тога белог пса који ме је обмануо. Видео сам његово лице, сиво као хладна јутарња магла; видео сам његове бледе очи како гледају доле у Омарову кћер која је ударала главом у земљу пред његовим ногама. Пред ногама онога који је Абдулин роб. Да, он живи по Абдулиној милости. Зато сам задржао своју руку док сам гледао све то. Задржао сам своју руку јер смо ми сада под холандском заставом, и Абдула може да говори у уши великих. Не смемо имати никаквих незгода са белим људима. Абдула је рекао — и ја морам да слушам.“ „То је то, је ли?“ промумла Лингард у своје бркове. А затим рече на малајском језику: „Изгледа да си љут, о Бабалачи!“ „Не; нисам љут, туане“, одговори Бабалачи, спуштајући се са несигурних висина свога гнева у неискрене дубине сигурне понизности. „Нисам љут. Ко сам ја да будем љут? Ја сам само морепловац, и бежао сам испред твог народа много пута. Слуга једнога — заштићен другим; давао сам свој савет овом или оном за прегршт пиринча. Ко сам ја да будем љут на белца? Шта је гнев без моћи да се удари? Али ви белци сте узели све: земљу, море и ударну моћ! И ништа није остављено за нас на острвима сем правде белих људи, ваше велике правде која не зна за гнев.“ Устао је и стајао за часак на вратима, удишући топли ваздух дворишта, а затим се врати и стаде испред Лингарда, који је и даље седео на сандуку. Буктиња је догоревала и пуцкетала. Мале експлозије дешавале су се у срцу пламена, истерујући учестано кроз његов димљив сјај пах белог дима, који је излазио напоље на невидљиве пукотине зидова од бамбусове трске. Љут задах нечистих ствари испод и око колибе постајао је све тежи и изазивао код Лингарда неодољиву утрнулост мозга, која је притискала његову одлучност и његове мисли. Мислио је дремљиво о себи и о томе човеку који жели да га види — који чека да га види. Који чека! Дан и ноћ. Чека. . . Пркосна мада магловита мисао сину му кроз мозак да такво

чекање не може бити пријатно томе човеку. Па, нека чека. Видеће га довољно брзо. А за колико времена? Пет секунди — пет минута — не рећи ништа — рећи нешто. Шта? Не! Само му дати времена да погледа једном, и онда... Изненадно Бабалачи поче да говори меканим гласом. Лингард трепну, прочисти грло — седе право. „Сад знаш све, туане. Лакамба станује у Паталоловој кољем ограђеној кући. Абдула је почео да гради складиште од дасака и камена; и сад, пошто је Омар мртав, и ја ћу се одселити одавде и живети са Лакамбом и говорити му у ухо. Служио сам многе. Најбољи од свих њих спава у земљи у белом чаршаву, а његов гроб не обележава ништа сем пепела колибе у којој је умро. Да, туане, белац ју је лично уништио. Са запаљеном буктињом у руци ишао је унаоколо, вичући ми да изађем — вичући мени који сам бацао земљу на мртво тело великог вође. Да; заклињао се мени својим богом и нашим да ће спалити и мене и њу у колиби ако не пожуримо... Ех! Белци су врло строги и мудри. Брзо сам се извукао напоље!“ „Ох, до врага!“ узвикну Лингард — а затим продужи на малајском, говорећи врло озбиљно. „Слушај. Тај човек није као остали белци. Ти знаш да није. Он уопште није човек. Он је... не знам.“ Бабалачи подиже руку у знак ниподаштавања човека о коме је реч. Око му засветлуца, његове бетелом обојене велике усне развукоше се у безизразан осмех и показаше ред црних зуба, оструганих равно све до десни. „Да, да; није као ти. Није као ти“, рече он, повећавајући мекоту свога гласа док се приближавао предмету који му је био највише на уму за време тога много жељеног сусрета. „Није као ти, туане, који си као и ми, само мудрији и снажнији. Али и он је пун великог лукавства и говори о теби без икаквог поштовања, по обичају белаца кад говоре један о другом.“ Лингард скочи са свог седишта као убоден. „Он говори! Шта каже он?“ повика Лингард. „Ех, туане“, успротиви се мирни Бабалачи; „шта мари његов говор ако он није човек? Ја нисам ништа пред тобом — зашто да понављам речи једног белца о другом?

Јесте, хвалио се Абдули да је научио много од твоје мудрости у минулим годинама. Друге речи сам заборавио. Заиста, туане, јесам...“ Лингард пресече Бабалачијеву изјаву презривим махањем руке и седе достојанствено. „Отићи ћу“, рече Бабалачи, „и белац ће остати ту, сам са духом мртвога и са њом која је била радост његовог срца. Он, пошто је бео, не може да чује глас мртвих... Кажи ми, туане“, продужи он и погледа радознало у Лингарда, „кажи ми, туане, да ли ви белци икад чујете гласове невидљивих?“ „Не“, одговори Лингард, „јер они које не можемо да видимо не говоре.“ „Никад не говоре! И никад се не жале звуцима који нису речи?“ сумњиво узвикну Бабалачи. „Можда је тако — или су можда ваше уши тупе. Ми Малајци чујемо многе гласове близу места где су људи сахрањени. Ноћас сам чуо... Да, чак и ја сам чуо... Не желим да чујем икад више“, додаде он узнемирено. „Можда сам погрешио кад сам... Има ствари које жалим. Патња је била тешка у његовом срцу кад је умирао. Понекад мислим да сам погрешио... али не желим да чујем јадање невидљивих усни. Стога одлазим, туане. Нека немирни дух говори свом непријатељу белцу који не зна за страх, ни за љубав, ни за милост — који не зна ни за шта сем за презирање и насиље. Погрешио сам! Јесам! Ах! Ах!“ Стајао је за тренутак са лактом на длану леве руке и прстима десне на својим уснама, као да је хтео да угуши израз нелагодног кајања; а затим, пошто погледа у буктињу, која беше догорела готово до краја, приђе зиду поред сандука, поче да пипа нешто тамо и одједном отвори велик капак од палмовог лишћа углављен у лак оквир од штапова. Лингард брзо премести ноге око угла свог седишта. „О!“ узвикну он изненађено. Облик дима се покрете и спор прамен изађе кроз нови отвор. Буктиња затрепери, зашишта и угаси се, и зажарен крај паде на асуру, одакле га Бабалачи брзо подиже и баци напоље кроз отворени квадрат. Он описа тренутан лук црвене

светлости и паде на тле сијајући слабо у огромној тами. Бабалачи остаде са руком испруженом у празну ноћ. „Тамо“, рече он, „можеш да видиш белчево двориште, туане, и његову кућу.“ „Не могу да видим ништа“, одговори Лингард, протурајући главу кроз четвртаст отвор. „Сувише је мрачно.“ „Причекај, туане“, рече Бабалачи. „Сувише си дуго гледао у буктињу. Ускоро ћеш видети. Пази на пушку, туане. Пуна је.“ „Нема кремена у њој. Ти не би могао наћи кремен нигде ни на сто миља унаоколо“, рече Лингард осорно. „Будаласто је што си напунио ту пушку.“ „Имам кремен. Добио сам га од мудрог и побожног човека који живи у Менангу Кабау. Врло побожан човек — врло добар кремен. Изрекао је неке речи над тим каменом и зато су његове искре добре. А и пушка је добра — добацује право и далеко. Мислим, туане, да би добацила одавде до врата куће белог човека.“ „Добро. Доста о твојој пушци“, промрмља Лингард, гледајући у безобличну таму. „Је ли то кућа — оно црно тамо?“ упита он. „Да“, одговори Бабалачи; „то је његова кућа. Он живи тамо по вољи Абдуле, и живеће тамо док... Одакле ти стојиш, туане, можеш право преко ограде и дворишта да видиш врата — врата на која он излази свако јутро са изгледом човека који је видео пакао у свом сну.“ Лингард увуче главу унутра. Бабалачи му додирну раме руком. „Причекај мало, туане. Седи мирно. Јутро сад није далеко — јутро без сунца после ноћи без звезда. Али ће бити довољно светлости да видиш човека који је, не пре много дана, рекао да те је сам он учинио мањим од детета у Самбиру.“ Он осети подрхтавање под својом руком, али је одмах скиде и поче да пипа по целом заклопцу сандука, иза Лингардових леђа, тражећи пушку.

„Шта си то наумио?“ рече Лингард нестрпљиво. „Стално мислиш на ту зарђалу пушку. Боље би било да се постараш за светлост.“ „Светлост! Кажем ти, туане, да је светлост неба врло близу“, рече Бабалачи који сада нађе пушку, ухвати је снажно за њену дугачку цев, а кундак стави на под поред својих ногу. „Можда је близу“, рече Лингард, а затим се наслони са оба лакта на доњу пречагу примитивног прозора и загледа се напоље. „Још је врло мрачно напољу“, рече он нехатно. Бабалачи се узврпољи. „Није добро за тебе да седиш ту где можеш бити виђен“, промрмља он. „Зашто?“ упита Лингард. „Белац, истина, спава“, објасни Бабалачи тихо; „Али може да изађе рано, а он има оружје.“ „Ах! Он има оружје?“ рече Лингард. „Да; има кратку пушку која испаљује много пута — као ова твоја овде. Абдула је морао да му је да.“ Лингард чу Бабалачијеве речи, али се не помаче. Мисао да би оружје могло бити опасно у нечијим другим рукама сем његових није лако улазила у главу старом пустолову, а најмање у вези са Виљемсом. Био је толико заузет мислима о томе шта сматра својом светом дужношћу да уопште није разматрао вероватне радње човека о коме је мислио — као што човек мисли о осуђеном злочинцу — са зачуђеним гневом ублаженим презривим сажаљењем. Док је седео и зурио у таму, која је сваког минута постајала ређа пред његовим замишљеним очима, као магла која се разилази, Виљемс му је изгледао као неко ко већ сасвим припада прошлости — као неко ко више ни на који начин не може опет ући у његов живот. Донео је своју одлуку, па, према томе, ствар као да је већ била урађена. У својим уморним мислима он је већ закључио ту кобну, необјашњиву и ужасну епизоду у свом животу. Најгоре се већ десило. Блиски дани видеће одмазду. И раније, једном или двапут, он је уклонио непријатеља са свог пута; много пута је измиривао неке врло тешке рачуне.

Капетан Том био је добар пријатељ многима, али је било општепознато, од Хонолулуа до Дијега Суареса, да се ниједан човек није могао сам успешно борити против непријатељства капетана Тома. Он не би, као што је често говорио, повредио ни мушицу докле год га мушица оставља на миру; али човек не може да живи годинама ван граница цивилизованих закона а да не развије за себе неке чудне идеје о правди. Нико од оних које је познавао није марио да му икад укаже на грешке његових схватања. Није било корисно ни за кога да се супротстави Лингардовим идејама о прикладности ствари — ову чињеницу схватила је пловећа мудрост Јужних мора и Источног архипелага, и нико је није боље разумео од забачених крајева света које је он испуњавао, неодољив и строг, одјецима свога бучног присуства. Није од велике користи расправљати са човеком који се хвали да се никад није кајао ни за једно дело у свом животу, чији је одговор на благу критику доброћудна бучна изјава: „Не знаш ти ништа о томе. Ја бих то опет урадио. Да, господине!“ Његови другови и познаници примали су њега, његова мишљења, његове радње као нешто предодређено и непроменљиво; гледали су на његове многостране делатности са пасивним чуђењем помешаним с оним дивљењем које оправдано припада човеку од успеха. Али нико га никад није видео у расположењу у коме је био сада. Нико раније није видео Лингарда несамоувереног и обрваног сумњом, неспособног да се одлучи и нерадог да дела; Лингарда плашљивог и неодлучног једног тренутка, а гневног, па ипак неактивног другог тренутка; Лингарда у недоумици, јер се суочио са стањем које га је збуњивало својом неизазваном злобом, својом ужасном неправедношћу, и које је за његове сурове, али неискварене непце имало укус сумпорне паре из најдубљег пакла. Једнолика тама виђена кроз тај примитивни прозор постајала је блеђа и почела је да губи своју једноликост због нејасних облика, као да се из тамног хаоса развијала нова васиона. Затим су се појавиле контуре, облици без Икаквих појединости који су представљали овде дрво, онде жбун; назирали су се црн појас далеке шуме, праве линије куће и слеме високог крова у близини. У колиби, Бабалачи, који је

донедавно био само уверљив глас, постао је људска прилика која је непромишљено наслонила своју браду на пушчану цев, док је немирним оком посматрала свет који се поново појављивао. Дан је долазио брзо, мутан и потиштен маглом реке и тешким атмосферским испарењима — дан без боје и без сунца: непотпун, непријатан и тужан. Бабалачи нежно повуче Лингарда за рукав, и кад стари морепловац упитно подиже главу, он испружи руку и кажипрст према Виљемсовој кући, која се сад јасно видела десно иза великог дрвета у дворишту. „Погле’, туане!“ рече он. „Он живи тамо. То су врата — његова врата. На њима ће се он ускоро појавити разбарушене косе и уста пуних псовки. Тако је то. Он је белац, и никад није задовољан. Мислим да је љут и кад спава. Опасан човек. Као што туан може да запази“, продужи он понизно, „његова врата су према овом отвору, где си благоизволео да седиш, а који је скривен од свих очију. Она су право према њему и нису далеко. Запази, туане, нису нимало далеко одавде.“ „Да, да; видим. Видећу га кад се пробуди.“ „Нема сумње, туане. Кад се он пробуди... Ако останеш овде, он те не може видети. Брзо ћу се повући и отићи да лично спремим свој чун. Ја сам само сиромашан човек и морам ићи у Самбир да поздравим Лакамбу кад отвори своје очи. Морам се поклонити Абдули који има моћ — чак и већу од твоје. Ако сад останеш овде, лако ћеш видети човека који се хвалио Абдули да је твој пријатељ, чак и док се припремао да се бори против оних који су те звали заштитником. Да, он се тајно договорио са Абдулом односно оне проклете заставе. Лакамба је тада био слеп, а ја обманут. Али тебе је он, туане, не заборави, обмануо још више. Хвалио се тиме пред свим људима.“ Он полако наслони пушку на зид поред прозора и рече тихо: „Да ли да идем сад, туане? Пази на пушку. Ставио сам кремен у њу. Кремен мудрог човека, који никад не превари.“ Лингардове очи беху упрте у далека врата. Преко његовог видокруга, у сивој празнини дворишта, велик голуб летео је полако према шумама уз гласно гугутање; та птица светлих боја у тами облачног свитања изгледала је црна као врана. Јато

белих јаванских врабаца диже се изнад дрвећа слабо цвркућући и лебдело је у групи која се изненадно растури у свим правцима, као да ју је разбила нека нечујна експлозија. Иза својих леђа Лингард чу шум ногу — жене су напуштале колибу. У другом дворишту чу се глас који се жалио на хладноћу и који је, иако слаб, био врло јасан у дубокој тишини напуштених кућа и крчевина. Бабалачи се тихо и значајно накашља. Испод куће ударање дрвених тучкова ради љуштења пиринча поче са неочекиваном наглошћу. Слаб, али јасан глас у дворишту рече: „Распири ватру, о брате!“ Други глас одговори отежући и као да певуши: „Распири је ти, о дрхтаво прасе!“ али отезање последњих речи одједном престаде, као да је говорник пао у дубоку јаму. Бабалачи се опет накашља прилично нестрпљиво и рече поверљивим тоном: „Мислиш ли да је време да ја идем, туане? Хоћеш ли ми чувати пушку, туане? Ја сам човек који зна како да слуша; чак слушам и Абдулу, који ме је преварио. Ова пушка добацује далеко и гађа добро — ако желиш да знаш, туане. И ставио сам у њу двоструку меру барута и три зрна. Да, туане. Сада — можда — одлазим.“ Кад је Бабалачи почео да говори, Лингард се полако окренуо и гледао у њега тупим и нерадим погледом човека који се буди за још један дан патње. Док је оштроумни државник продужио да говори, Лингардове обрве су се набрале, очи су му живахнуле и велика вена искочила му је на челу, појачавајући његову натуштеност. Говорећи последње речи Бабалачи замуцну, а затим заћута, збуњен постојаним погледом старог морепловца. Лингард устаде. Лице му се разведри и он погледа у брижног Бабалачија са изненадном добродушношћу. „Тако! На то си ти циљао“, рече он и стави тешку руку на Бабалачијево попустљиво раме. „Мислио си да сам дошао овамо да га убијем. А? Говори! Ти верно псето арабљанског трговца!“ „Па, шта друго, туане?“ узвикну Бабалачи, бесом натеран на искреност. „Шта друго, туане! Не заборави шта је урадио; отровао нам је уши својим говором о теби. Ти си човек. Ако

ниси дошао да убијеш, туане, онда или сам ја будала или...“ он застаде, удари се дланом по голим грудима и заврши уплашеним шапатом, „или си, туане, ти.“ Лингард погледа у њега са презривом мирноћом. После његовог дугог и болног испитивачког размишљања о тамним побудама Виљемсовог делања логични, мада заобилазни обрти Бабалачијевог дипломатског ума били су му добродошли као светлост дана. Ту је најзад нешто што може да разуме — јасна последица једноставног узрока. Он осети благост према разочараном мудрацу. „Дакле, ти си љут на свога пријатеља, о једнооки човече!“ рече он полако, климајући својим страшним лицем близу Бабалачијевог збуњеног лица. „Изгледа ми да си био у блиској вези са оним што се недавно десило у Самбиру. А? Ти сине спаљеног оца.“ „Нека погинем под твојом руком, о раџо мора, ако моје речи нису истините!“ рече Бабалачи у непромишљеном узбуђењу. „Ти си овде усред својих непријатеља. Он ти је највећи. Абдула не би могао учинити ништа без њега, а ја не бих могао учинити ништа без Абдуле. Удари ме — али удари и по свима другим!“ „Ко си ти“, узвикну Лингард презриво, „ко си ти да се усуђујеш назвати себе мојим непријатељем! Ђубре! Ништа! Изађи први“, продужи он оштро. „Хајде! Брзо! Излази!“ Он изгура Бабалачија из колибе и оде за њим низ кратке лествице у двориште. Веслачи, који су чучали око ватре, окренуше своје споре очи са очитом тешкоћом према њима двојици; а затим се, равнодушни, опет шћућурише један до другог и безнадежно испружише руке изнад полуугашених жишки. Жене застадоше са радом и, с подигнутим тучковима, бацише на њих брзе и радознале погледе из таме испод куће. „Је ли то пут?“ упита Лингард, климнувши према малој капији Виљемсовог дворишта. „Ако тражиш смрт, то је заиста пут“, одговори Бабалачи мирним гласом, као да је исцрпео сву моћ узбуђивања. „Он живи тамо: он који је упропастио твоје пријатеље; који је убрзао Омарову смрт; који је ковао заверу са Абдулом прво

против тебе, а затим против мене. Био сам као дете. О срамоте!... Али иди, туане. Иди тамо.“ „Идем куд ми је воља“, одговори Лингард одсечно, „а ти можеш да идеш до ђавола; ниси ми више потребан. Острва ових мора ће потонути пре него што ја, раџа мора, будем служио вољи ма ког човека од твога народа. Разумеш ли? Али кажем ти ово: свеједно ми је шта ћеш му учинити после данашњег дана. И кажем то зато што сам милостив.“ „Ех! Нећу учинити ништа“, одговори Бабалачи, тресући главом у горкој апатији. „Ја сам у Абдулиним рукама, и свеједно ми је, баш као и теби. Не, не!“ додаде он, окрећући се да иде, „научио сам много мудрости јутрос. Нигде нема људи. Ви белци сте свирепи према вашим пријатељима, а милостиви према вашим непријатељима — а то је став будала.“ Отишао је према реци и, не осврнувши се натраг ниједном, ишчезао у магли која је лежала на води и на обали. Лингард је гледао за њим замишљено. После кратког времена он се прену и довикну својим веслачима: „Хеј — ви тамо! Пошто једете пиринча, чекајте ме са веслима у рукама. Чујете ли?“ „Да, туане!“ одговори Алија кроз дим јутарње ватре који се ширио ниско и полако преко дворишта, „чули смо!“ Лингард полако отвори малу капију, коракну неколико пута у празно двориште и застаде. Био је осетио око главе кратак дах ветра који га прође, изазва треперење сваког листа великог дрвета и ишчезе у једва приметном дрхтају грана и гранчица. Он инстинктивно погледа горе са импулсом морепловца. Изнад њега, под сивим непомичним пространством бурног неба, пловили су ниски црни облаци у безобличним гомилама, у облицима праменова и спирала. Изнад дворишта и куће пловио је округао, таман и спор облак, вукући за собом реп од замршених и танких, праменастих облака, сличан разбарушеној коси ожалошћене жене.

ГЛАВА III „Пази!“ Дрхтав напор и испрекидан, слаб узвик изненадише Лингарда више него неочекиваност саопштене опомене, за коју није знао ни од кога долази ни коме је намењена. Осим њега није било никога у дворишту, колико је могао да види. Узвик није поновљен и његове посматрачке очи, док су мотриле озбиљно по магловитој усамљености Виљемсовог дворишта, сусрете свуда само равнодушна пасивност мртвих ствари: велико, тамно дрво, затворена кућа, сјајна бамбусова ограда, влажно клонуло жбуње — све ствари које, осуђене да вечито гледају у несхватљиве патње и радости човечанства, потврђују, својим изгледом хладног нехаја, високу достојанственост беживотне материје која окружује, нерадознала и неузбуђена, немирне мистерије вечито променљивог живота. Лингард стаде у страну да би стабло дрвета било између њега и куће, опрезно обиђе око једног од потпорних стубова, и умало не згази малу гомилу тињавог жара на коју је неочекивано наишао на другој страни. Мршава, смежурана мала старица, која је стајала иза дрвета и гледала у кућу, окрете се према њему, трже се кад својим избледелим, безизразним очима угледа непознатог дошљака и немоћно покуша да побегне. Али брзо схвати немогућност бекства, те застаде у недоумици, а затим се полако врати, изненадно клече поред белог пепела, саже се изнад гомиле тињавог угљевља и наду своје упале образе у истрајном покушају да раздува скривене искре у користан пламен. Лингард погледа доле у њу; али она је очевидно била начисто с тим да у њеном мршавом телу нема довољно живота ма за шта друго сем за вршење простих

домаћих послова, те више није ни обраћала никакву пажњу на њега. Пошто је чекао једно време, Лингард упита: „Зашто си викнула, о кћери?“ „Видела сам те да улазиш“, закрешта она слабачко, клечећи са лицем близу пепела и не дижући очи, „па сам викнула — узвик опомене. Такво је њено наређење. Њено наређење“, понови она уздишући и јечећи. „Па је ли чула?“ мирно упита Лингард. Њене истурене плећке нелагодно су се мицале под танком, тесном хаљином. Она се једва диже на ноге и отхрама, мрзовољно мрмљајући за себе, према гомили сувог грања поред ограде. Лингард, гледајући доконо за њом, чу шкрипу лабавих дасака које су водиле од земље до кућних врата. Он промоли главу иза дрвета и виде Ајшу како долази доле у двориште. Пошто је журно коракнула неколико пута према дрвету, она стаде у изненадном страху, а очи су јој гледале махнито десно и лево. Глава јој је била непокривена. Била је обавијена од главе до ногу плавом тканином, која је падала у наборима, а један крај беше јој пребачен преко рамена. Црна витица падала јој је преко груди. Голе руке биле су јој притиснуте уз тело, а шаке отворене и прсти испружени; њена подигнута рамена и тело забачено мало уназад давали су јој изглед пркоса а у исто време и готовости да устукне испред предстојећег ударца. Била је затворила врата куће за собом; и док је стајала сама у неприродној и претећој тами облачног дана, а све око ње стајало непромењено, Лингарду је изгледало као да је створена ту, на том месту, од црних облака неба и слабог светлуцања сунца које је једва продирало кроз густе облаке у безбојну пустош света. После кратког али пажљивог погледа према затвореној кући, Лингард изађе иза дрвета и пође полако према њој. Њена изненадна укоченост, унезверене очи и слаб трзај руку били су једини знаци да га је видела. Али сада она брзо коракну напред, стаде му право на пут и рашири руке лево и десно; њене црне очи се широм отворише, усне јој се раздвојише као у несигурном покушају да говори — али не пустише од себе

никаквог гласа да наруши значајно ћутање њиховог сусрета. Лингард стаде и погледа у њу са строгом радозналошћу. После кратког времена он мирно рече: „Пусти да прођем. Дошао сам овамо да говорим са једним човеком. Крије ли се он? Је ли те он послао?“ Она му приђе корак ближе и спусти руке, а затим их испружи право напред готово додирујући Лингардове груди. „Он не зна за страх“, рече она тихо дрхтавим, али јасним гласом. „Мој страх ме је послао овамо. Он спава.“ „Спавао је довољно дуго“, рече Лингард одмерено. „Дошао сам — и сад је време његовог буђења. Иди и кажи му то — или ће га иначе мој глас пробудити — глас који он добро зна.“ Он јој чврсто повуче руке доле и коракну да прође мимо ње. „Не!“ узвикну она и паде му пред ноге као да је косом посечена. Неочекивана изненадност њеног поступка трже Лингарда, који коракну назад. „Шта је ово?“ упита он зачуђеним шапатом — а затим додаде тоном оштре заповести: „Устани!“ Она се одмах диже и стаде, гледајући у њега, плашљива и неустрашива; ватра очаја горела је у њеним очима и јасно показивала њену одлуку да иде за својим смером — чак до смрти. Лингард продужи строгим гласом: „Склони ми се с пута. Ти си Омарова ћерка, и треба да знаш: кад се људи састану по дану, жене морају ћутати и чекати своју судбину.“ „Жене!“ одговори она са изненадном жестином. „Да, ја сам жена! Твоје очи виде то, о раџо мора, али можеш ли да видиш мој живот? И ја сам чула — о човече многих борби — и ја сам чула глас ватреног оружја; и ја сам осетила кишу младих гранчица и лишћа одсечених пушчаним зрнима која су ми падала око главе и ја знам како да гледам ћутке у гневна лица и снажне руке дигнуте високо са оштрим челиком у њима. И ја сам видела људе како падају око мене, а нисам пустила од себе ни крик страха ни крик жалости; и посматрала сам сан уморних бегунаца, и гледала у ноћне сенке пуне претње и смрти очима које нису знале ни за шта сем пажљивог мотрења.

И ја сам се“, настави она тужним гласом, „суочила са немилосрдним морем, држала на крилу главе оних који су умирали махнити од жеђи, и из њихових хладних руку узимала весло и веслала тако да они који су били са мном нису знали да је још један човек мртав. Урадила сам све то. Шта си ти више урадио? То је био мој живот. Шта је био твој?“ Садржина и начин њеног говора држали су Лингарда непомичног и пажљивог; он јој је у души одобравао и против своје воље. Она престаде да говори, и из њених посматрачких црних очију, оивичених уском белом ивицом, двострук зрак њене душе зрачио је у пламеној жељи да осветли најтамније смерове његовог срца. После дугог ћутања, које послужи да истакне значај њених речи, она додаде шапатом горког жаљења: „А ипак сам клечала пред твојим ногама! И плашим се!“ „Ти“, рече Лингард смишљено, одговарајући на њен поглед пажљивим погледом, „ти си жена чије је срце, верујем, довољно велико да испуни груди човека; али, ипак, ти си жена, и теби ја, раџа мора, немам ништа да кажем.“ Слушала је погнуте главе у ставу напете пажње; и његов глас јој је звучао неочекивано, далеко, са далеким и неземаљским призвуком гласова које чујемо у сновима и који једва чујно казују ствари чудне, свирепе или бесмислене, а на које није могуће одговорити. Њој он нема ништа да каже! Кршила је руке, гледала преко дворишта са оним ревносним и растројеним погледом који не види ништа; а затим је погледала у безнадежне сиве и црне пловеће облаке; у немирно и тужно небо које је видело почетак њене љубави, чуло његове молбе и њене одговоре; које је видело његову жељу и њен страх; које је видело њену радост, њену предају — и његов пораз. Лингард се помаче мало, и тај мали покрет близу ње подстаче њене несређене и безобличне мисли да се изразе ужурбаним речима. „Чекај!“ рече она пригушеним гласом и продужи неповезано и брзо. „Чекај. Чула сам. Људи су често говорили поред ватри... Људи мога народа. И рекли су о теби — првом на мору — рекли су да си ти глув за вапаје људи у бици, али после...