Изгнаник са острва - Џозеф Конрад

„Чујете ли ме?“ рече он повишеним гласом. „Потрудите се да ме разумете. Имате ли штогод новца? Новца. Долара. Холандских форинти. Новца! Шта вам је?“ Не дижући очи, она одговори слабим и неодлучним гласом, као да се очајно труди да се сети: „Кућа је продата. Господин Худиг је био љут.“ Алмејер стеже ивицу стола свом снагом. Одупирао се мужевно готово несавладивом импулсу да јурне на њу и да је ишамара. „Продата је за новац, претпостављам“, рече он са усиљеном мирноћом. „Јесте ли га ви добили? Ко га је добио?“ Она погледа у њега, с муком подигавши своје надувене очне капке; њена опуштена уста и цело сузно лице имали су тужан израз. Она шапну помирено са судбином: „Леонард је добио нешто новца. Био му је потребан да би се оженио. И ујак Антонио; седео је на вратима и није хтео да оде. И Агостина — она је тако сиромашна... а има тако много, много деце — мале деце. И Луис инжењер. Он никад није рекао ни речи против мога мужа. Такође и наша рођака Марија. Долазила је и викала, и глава ме је тако болела и срце још више. Па рођак Салватор и стари Данијел да Суз, који...“ Алмејер ју је слушао нем од беса. Мислио је: морам сад дати новац тој глупачи. Морам! Морам је сад уклонити пре него што се Лингард врати. Покушао је двапут да говори пре него што је успео да одбруси: „Не треба ми да знам њихова проклета имена! Реците ми јесу ли сви ти паклени створови ишта оставили вама? Вама! То је оно што желим да знам!“ „Имам две стотине и педесет долара“, одговори Џоана уплашеним гласом. Алмејер одахну. Рече јој врло пријатељски: „То је довољно. То није много, али је довољно. Сад кад онај човек дође, ја ћу се склонити. Ви се договорите с њим. Дајте му нешто новца; само мало, утувите! А обећајте му још. А кад стигнете тамо, ви ћете, наравно, поступити по савету вашег мужа. И немојте заборавити да му кажете да је капетан

Лингард на ушћу реке — северни улаз. Упамтите. Хоћете ли? Северни рукавац. Лингард је — смрт.“ Џоана задрхта. Алмејер брзо настави: „Дао бих вам новца да вам је потребан. Части ми! Реците вашем мужу да сам вас ја послао њему. И кажите му да не губи ни часа. И такође му однесите поруку од мене да ћемо се срести — једнога дана. Да не бих умро срећан ако га не бих срео још једном. Само још једном. Волим га, знате. Па и доказујем то. Огроман је то ризик за мене — овај подухват!“ Џоана га узе за руку, и пре него што је био свестан шта хоће, принесе је својим уснама. „Госпођо Виљемс! Немојте. Шта...“ повика постиђени Алмејер, тргавши руку. „Ох, ви сте добри!“ узвикну она усхићено. „Ви сте племенити... Молићу се сваког дана... свим свецима... Ја ћу...“ „Није то ништа... није то ништа!“ промуца Алмејер збуњено, не знајући сасвим добро шта говори. „Само пазите да избегнете Лингарда... Срећан сам што могу... у вашем тешком положају... верујте ми...“ Стајали су једно с једне, друго с друге стране стола, Џоана је гледала доле, а лице јој је, у полусветлости изнад лампиног шешира, изгледало као извајано од прљаве старе слоноваче — извајано, са нарочито истакнутим изразом брижности, од старе, врло старе слоноваче. Алмејер је гледао у њу и с неповерењем и с надом. Говорио је у себи: Како је слабачка! Могао бих је одувати својим дахом. Изгледа да је схватила шта мора да се учини, али да ли ће имати снаге да то изврши? Сад се морам ослонити на срећу! Негде далеко у задњем дворишту Алијин глас се изненадно разлеже у гневном протесту: „Зашто си затворио капију, о оче свег зла? И ти си ми неки стражар! Ти си само дивљак. Нисам ли ти казао да ћу се вратити? Ти...“ „Одлазим, госпођо Виљемс“, узвикну Алмејер. „Тај човек је овде — са мојим слугом. Будите мирни. Трудите се да...“

Он чу кораке двојице људи у ходнику, и не завршивши реченицу, отрча брзо низ степенице према реци.

ГЛАВА II Идућих пола сата Алмејер се, у жељи да да Џоани довољно времена, спотицао између тесане грађе у далеким деловима свога дворишта, шуњао се поред ограда и крио се иза разних стаја; све је то чинио да би осујетио Алијино сувише ревносно трагање за њим. Чуо га је да говори са главним стражаром — понекад сасвим близу њега у мраку — опазио га је како одлази од страже и враћа јој се у све већој узнемирености. „Није пао у реку? Реци, ти слепи стражару!“ загрме Алија стражару претећим гласом. „Рекао ми је да доведем Махмата, али иако сам се брзо вратио, нисам га нашао у кући. Тамо је она Сиранка, те Махмат не може украсти ништа, али сам мишљења да ће проћи пола ноћи пре него што одем на спавање.“ Он викну: „Господару! О господару! О госп...“ „Што вичеш толико?“ строго рече Алмејер и иступи пред њих. Два Малајца одскочише један од другог у свом изненађењу. „Можеш ићи. Нећеш ми више бити потребан ноћас, Алија“, изјави Алмејер. „Је ли Махмат тамо?“ „Ако се тај разуздани дивљак није уморио од чекања. Ти људи не знају за учтивост. Белци не би требало ни да разговарају с њима“, рече Алија озлојеђено. Алмејер оде према кући, остављајући своје слуге да се питају одакле се он појавио тако неочекивано. Стражар рече нешто о моћи господара да буде невидљив, и да он често ноћу... Алија га прекиде врло презриво. Нема сваки белац ту моћ. Ето, краљ мора може да учини себе невидљивим. И такође је у стању да буде на два места истовремено, сви то знају, изузев њега —

бескорисног стражара — који не зна више о белцима него дивља свиња! Пошто то рече, Алија се упути својој колиби гласно зевајући. Док се Алмејер пео уз степенице, чу како се врата залупише, и кад дође на веранду, затече тамо само Махмата близу ходничких врата. Махмат је изгледао као да је затечен баш кад је хтео да се одшуња; Алмејер опази то са задовољством. Видевши белца, Малајац одустаде од свог покушаја и наслони се на зид. Он је био онизак, развијен, плећат човек врло мрке пути и широких, прљавих црвених уста која су, кад је говорио, откривала низ црних, сјајних зуба. Очи су му биле крупне, упадљиве, сањиве и немирне. Он рече мрзовољно, гледајући свуд унаоколо испод својих обрва: „Бели туане, ти си велик и моћан — а ја сам сиромашан човек. Кажи ми своју вољу, и пусти ме да идем у име бога. Доцкан је.“ Алмејер је испитивачки гледао тога човека. Како би могао да дозна да ли... Ах, сетио се! Недавно је био запослио тога човека и његова два брата као веслаче на превозу робе, намирница и нових секира у логор палмосеча горе уз реку. То им је узело три дана. Сад ће га искушати на тај начин. Он рече нехатно: „Потребно ми је да ти и твоја браћа одмах пођете у логор. Један долар дневно.“ Човек као да је оклевао, али Алмејер, који је добро познавао Малајца, знао је поуздано по његовом изгледу да га ништа не би могло навести да пристане. Салетео га је: „Важно је — и ако будете брзи, даћу вам два долара за последњи дан.“ „Не, туане. Ми не идемо“, одговори човек промуклим шапатом. „Зашто?“ „Полазимо на један други пут.“ „Куда?“

„У место које знамо“, гласно и одлучно одговори Махмат, гледајући у под. Алмејер осети велику радост. Он рече, тобоже љутито: „Ви људи живите у мојој кући — и то је као да је она ваша. Ускоро ми моја кућа може затребати.“ Махмат га погледа. „Ми смо људи мора и не маримо за кров кад можемо да имамо чун у који стају тројица и који има весла за свакога. Море је наш дом. Мир нека је с тобом, туане.“ Окрете се и оде брзо. Алмејер га чу одмах затим како у дворишту зове стражара да му отвори капију. Махмат прође ћутке кроз капију, али пре него што је пречага стављена за њим, одлучио је, ако белац икад хтедне да га избаци из своје колибе, да је спали, а такође и друге белчеве зграде до којих буде могао да дође без опасности. Он поче да дозива своју браћу пре него што је ушао у оронулу колибу. „Све је добро!“ промрмља Алмејер за себе и узе мало јаванског дувана из стоне фиоке. „Ако се ишта дозна, ја сам чист. Тражио сам од тог човека да иде уз реку. Наваљивао сам на њега. И сам ће то рећи. Добро.“ Поче да пуни лулу са дугачким трешњевим чибуком. Притискајући дуван палцем размишљао је: Не. Нећу опет да је видим. Не желим. Даћу јој довољно времена да сврши што је наумила, па ћу онда у потеру за њом — и послаћу брз чамац за оца. Да! Тако ћу урадити. Приђе вратима канцеларије, извади лулу из уста и рече: „Желим вам срећу, госпођо Виљемс. Немојте губити ни минута времена. Можете отићи поред жбуња; ограда је тамо разваљена. Не губите време. Не заборавите да је то ствар... живота и смрти. И не заборавите да ја не знам ништа. Имам поверења у вас.“ Чу неку лупу унутра као да се спусти поклопац сандука. Она коракну неколико пута. Затим чу уздах, дубок и дуг, и неколико речи које није разумео. Отишао је од врата на прстима, скинуо патике у углу веранде и ушао у ходник пушећи лулу; ишао је опрезно да даске не би зашкрипале и отишао кроз завесом

покривен улаз на левој страни. Ту је била велика соба. На поду је стајала мала компасна лампа, која је, пре много година, доспела у кућу из собе за старудије на и вршила дужност ноћне светиљке. Сијала је врло слабо у великој тами. Алмејер дође до ње, узе је и повећа пламен извукавши фитиљ прстима, којима одмах затресе са изразом бола на лицу. Успаване прилике, покривене — по глави и целом телу — белим чаршавима лежале су по асурама на поду. У средини собе, под четвртастом белом мрежом против комараца, стајао је дечји креветац — једини намештај између четири зида — и изгледао као олтар од провидног мермера у тамном храму. Жена, упола лежећи на поду главе спуштене на руке које је била прекрстила на ивици кревеца, пробуди се кад Алмејер прекорачи преко њених испружених ногу. Она седе без иједне речи, наже се напред, обгрли своја колена и загледа се у под тужним, дремљивим очима. Алмејер, са димљивом светиљком у једној руци и лулом у другој, стаде поред застртог кревеца и загледа се у своју ћерку — у своју малу Нину — у тај мали део себе, у тај мали и несвестан делић човечанства који је, како му се чинило, садржао сву његову душу. Осећао је као да се купа у сјајном и топлом таласу нежности, у нежности већој од света, драгоценијој од живота, јединој стварности, живој, милој, опипљивој, лепој и сигурној међу неухватљивим, наказним и претећим сенкама постојања. На његовом лицу, нејасно обасјаном кратким жутим пламеном лампе, појави се изглед занете пажње док је гледао у њену будућност. И могао је да види штошта тамо! Ствари дивне и изврсне, које су се ређале пред њим у мађијском низању блиставих слика; слика неописиво лепих, срећних догађаја који ће сачињавати њен живот. Он ће то учинити! Он ће то учинити! Хоће! Хоће — за то дете. И стојећи у мирној ноћи, утонуо у своје бајне и чаробне снове, док се танак дувански дим дизао и ширио у плавкаст облак изнад његове главе, изгледао је необично достојанствен и усхићен, као искрен и тајанствен обожавалац који обожава, занет и нем, који пали тамњан пред светилиштем, прозрачним светилиштем детета-идола склопљених очију; пред чистим и сјајним светилиштем малога бога — нежног, немоћног, несвесног и заспалог.

Кад Алија, пробуђен гласним и поновљеним викањем свог имена, изађе из своје колибе спотичући се, он виде узан треперав сјај изнад шума и бледо небо са избледелим звездама — знаке свитања. Његов господар стајао је пред вратима његове колибе, махао цедуљицом у руци и узбуђено викао: „Брзо, Алија, брзо!“ Кад виде свога слугу, он појури напред, ћушну му цедуљицу у руку и нареди му, гласом који наведе Алију да помисли да се догодило нешто страшно, да пожури и спреми китоловца да би отпловио одмах — одмах, одмах — по капетана Лингарда. Алија, такође узбуђен, јер га беше заразила господарева растројена журба, успротиви се: „Ако се мора ићи брзо, чун је бољи. Китоловац не плови тако брзо као мали чун.“ „Не, не! Китоловац! Китоловац! Ти глупаче! Ти бедниче!“ повика Алмејер као да је полудео. „Зови људе! Хајде! Пожури!“ Алија се растрча по дворишту, отварао је врата колиба ударцима ногом, завиривао унутра и викао из свег гласа; и док је јурио од колибе до колибе, дрхтави и дремљиви људи излазили су, тупаво гледали за њим и чешали се у зачуђеној лењости. Било је тешко покренути их. Требало им је времена да се протежу и сасвим пробуде. Неки су тражили хране. Један рече да је болестан. Нико није знао где је крмило. Алија је јурио тамо-амо, наређивао, грдио, гурао једног, па другог, и покаткад застајао у својим напорима да би брзо кршио руке и речи зато што је китоловац спорији и од најгорег чуна, а његов господар неће ни да чује за његове протесте. Алмејер виде како китоловац најзад отплови. Пловио је врло споро, јер је посади било зима и била је гладна и мрзовољна. Остао је на кеју једно време и посматрао брод који се лагано удаљавао. Већ се било сасвим разданило и небо је било без иједног облака. Алмејер оде у кућу за тренутак. Сви су укућани били на ногама и чудили се због необичног нестанка Сиранке, која је однела дете и оставила сав пртљаг. Алмејер не проговори ни с ким, узе свој револвер и опет оде на реку. Скочи у мали чун и одвесла према једрењаку. Веслао је врло полако, али чим је стигао до једрењака, поче да дозива посаду гласом човека коме се много жури.

„Хеј, момци! Хеј, момци!“ викао је. Низ безизразних лица појави се изнад рубњака. После кратког времена човек вунасте косе рече: „Господару!“ „Помоћника капетана! Капетановог помоћника! Зови га, момче!“ рече Алмејер узбуђено, махнито зграбивши уже које му неко беше добацио. После непуног минута појави се помоћникова глава. Он упита изненађено: „Шта могу да учиним за вас, господине Алмејере?“ „Дајте ми ваш лаки чамац одмах, господине Сване — одмах. Тражим га у име капетана Лингарда. Морам га имати. То је ствар живота и смрти.“ Алмејерова узрујаност учини утисак на помоћника. „Добићете га, господине... Снабдејте чамац посадом! Помози, вођо!... Чамац виси иза брода, господине Алмејере“, рече он, погледавши опет доле. „Уђите у њега, господине. Људи силазе низ прихватно уже.“ Кад је Алмејер ушао у чамац, тамо су већ била четири морнара и додавали су им весла преко ограде фаре. Помоћник је посматрао. Одједном он рече: „Је ли то опасан потхват? Треба ли вам помоћ? Ја бих пошао...“ „Да, да!“ узвикну Алмејер. „Дођите. Не оклевајте ни тренутка. Идите и узмите ваш револвер. Пожурите! Пожурите!“ Али упркос свом грозничавом нестрпљењу да пође, Алмејер је, заваљен, седео мирно и безбрижно док помоћник није дошао и сео поред њега. А тада као да се прену, и повика: „Пустите — пустите прихватно уже!“ „Пустите уже — уже!“ викну човек на прамцу, дрмусајући га. Људи на броду такође викнуше „Пустите!“ један другом, док се неко најзад не сети да одбаци уже; и чамац брзо отплови од једрењака. Алмејер је крманио. Помоћник је седео поред њега и стављао метке у револвер. Кад напуни револвер, упита:

„Шта је то? Идете ли у потеру за неким?“ „Да“, одговори Алмејер кратко, очију упртих напред у реку. „Морамо да ухватимо једног опасног човека.“ „Волим да идем у потере“, изјави помоћник, а затим, обесхрабрен Алмејеровим изгледом строге замишљености, не рече ништа више. Прошао је близу један час. Веслачи су снажно веслали, наизменично се повијајући напред и назад, чамац је летео преко воде, а њих двојица су седели између фаре и веслачких клупа и помало се ритмично њихали при сваком завеслају дугачких весала. Помоћник рече: „Плима је са нама.“ „Струја увек иде доле у овој реци“, рече Алмејер. „Да — знам“, одговори помоћник; „али тече брже за време осеке. Погледајте у копно ако хоћете да оцените којом брзином идемо. Овде струја има брзину од пет чворова, рекао бих.“ „Хм!“ промрмља Алмејер. Затим изненадно додаде: „Ту је пролаз између два острва који ће нам уштедети четири миље. Али кад је вода ниска, за време суве сезоне, та два острва су као једно острво, јер их раздваја само блатњав јарак. Ипак, вреди покушати.“ „То није лак посао кад плима почне да опада“, рече помоћник хладно. „Ви знате најбоље да ли имамо времена да пређемо пролаз.“ „Покушаћу“, рече Алмејер, пажљиво посматрајући обалу. „Пазите сад!“ Он снажно управи чамац десно. „Весла унутра!“ викну помоћник. Чамац скрену и пројури кроз узан отвор речног рукавца који се ускоро прошири. „Весла напоље!... Једва да има довољно простора“, промрмља помоћник. Био је то таман рукавац црне воде ишаране златом сунчеве светлости која је падала кроз гране састављене горе у висок, немиран свод пун нежних, дрхтавих шапата у густом лишћу. Пузавице су се пеле уз стабла збијеног дрвећа нагнутог над

рукавцем. То дрвеће је било несигурно и поткопано водом која је одронила земљу испод његових жила. И оштар, љут мирис трулог лишћа и цвећа и биљки на умору у тој отровној и свирепој тами, где су узалудно чезнуле за сунчевом светлошћу, лежао је тешко на устајалој води која се вијугала кроз вечите и непобедне сенке. Алмејер је изгледао брижан. Крманио је рђаво. Неколико пута весла су закачила за жбуње с једне или друге стране, ометајући пловидбу чамца. За време једног од тих догађаја, док су покушавали да се ослободе жбуња, један од веслача брзим шапатом рече нешто осталима. Они погледаше доле у воду. Помоћник такође погледа. „Хеј!“ узвикну он. „Ех, господине Алмејере! Погледајте! Вода нагло одилази. Погледајте тамо! Насукаћемо се.“ „Натраг! Натраг! Морамо се вратити!“ узвикну Алмејер. „Можда је боље да продужимо.“ „Не; натраг; натраг!“ Повукао је кормилско уже, и кљун чамца зарио се у обалу. Изгубили су у времену док су одвојили чамац од обале. „Јаче, људи, јаче!“ викну помоћник брижно. Људи су веслали стиснутих усана и раширених ноздрва, тешко дишући. „Сувише доцкан“, изненадно рече помоћник. „Весла већ додирују дно. Готови смо.“ Чамац се насука. Људи ставише весла у чамац, и седели су и дахтали скрштених руку. „Да, ухваћени смо“, изјави Алмејер мирно. „Немамо среће!“ Вода је опадала око чамца. Помоћник је посматрао блатњава места која су се појављивала на површини. Затим се тренутно насмеја, показа прстом на рукавац и рече: „Гле, проклета река бежи од нас. И последња кап воде одлази око оне кривине.“ Алмејер подиже главу. Вода је била отекла и он је само видео вијугаво корито блата — блата меканог и црног, које крије грозницу, трулеж и зло под својом равном и сјајном површином.

„Морамо остати овде до вечерас“, рече он спокојно. „Чинио сам све што сам најбоље могао. Али ово се није могло избећи.“ „Морамо преспавати дан“, рече помоћник. „Немамо ништа за јело“ додаде нерасположено. Алмејер се испружи између фаре и веслачких клупа. Малајци се шћућурише између клупа. „Ух, баш сам проклет!“ рече помоћник после дугог ћутања. „Ђаволски сам журио да дођем и проведем дан заглибљен у блату. Красан ми је ово провод! Ех! Ех!“ Спавали су или седели непомични и стрпљиви. Кад се сунце дигло високо, поветарац је престао и савршена тишина владала је у празном рукавцу. Дружина дугоносих мајмуна појави се и смести на спољним гранама, одакле је посматрала чамац и непомичне људе у њему са озбиљном и тужном пажњом, узнемиреном овда-онда наступима махнитог гестикулирања. Мали птић са грудима плавим као сафир уравнотежавао је танку гранчицу преко косог зрака сунчеве светлости, и сјактио у њему у разним правцима као драгуљ. Његове мајушне округле очи гледале су У чудне и мирне створове у чамцу. После кратког времена он зацвркута; то танко цвркутање звучало је неумесно и чудно у свечаној тишини велике пустиње; у великој тишини пуној борбе и смрти.

ГЛАВА III После Лингардовог одласка самоћа и тишина окружиле су Виљемса; сурова самоћа човека кога су људи напустили; прекорна тишина која окружује изгнаника своје врсте, тишина ненарушена ни најмањим шапатом наде; огромна и непродорна тишина која гута без одјека узвик кајања и поклич побуне. Горак мир напуштених крчевина ушао му је у срце, у коме сад ништа није могло живети сем сећања на прошлост и мржње. Ни грижа савести. У грудима човека снажне свести о својој индивидуалности, са њеним жељама и правима, у грудима човека дубоко увереног у своју властиту важност, важност тако неоспорну и коначну да она заогрће све његове жеље, стремљења и грешке достојанством неизбежне судбине, нема места за такво осећање као што је грижа савести. Дани су пролазили. Пролазили су непримећени, невиђени, у брзој блиставости сунчевих излазака, у кратком сјају нежних сунчевих залазака, у несносној врућини поднева без облака. Колико дана? Два — три — или више? Он није знао. За њега се, откако је Лингард отишао, време ваљало у дубокој тами. Све је било ноћ у њему. Све је ишчезло из његовог вида. Ишао је слепо по напуштеним двориштима, између празних кућа које су, стојећи високо на својим стубовима, непријатељски гледале доле на њега, белог туђинца, човека из других земаља; гледале су на њега душмански и немо са становишта свих сећања урођеничког живота, чији је траг још постојао између њихових оронулих зидова. Његове лутајуће ноге спотицале су се о црне угарке угашених ватри, дижући лаку црну прашину хладног пепела која је узлетала у облачићима и низ ветар падала на свежу траву никлу из тврде земље између хладовитог дрвећа. Ишао је све даље и даље, непрестано, без одмора, у све ширим

круговима и по кривудавим путањама које нису водиле никуд; тумарао је малаксало, потиштена лица, иза кога су се у његовом уморном мозгу комешале његове мисли, немирне, тамне, испреплетане, хладне, ужасне и отровне као змије у гнезду. Мутне очи старе служавке и Ајшин тамни поглед пратили су издалека мршаву и клецаву прилику у њеном непрестаном тумарању дуж ограда, између кућа, кроз бујне честаре поред реке. Та три људска бића, напуштена од свих, била су као бродоломници које је осека гневног мора оставила на несигурном и клизавом гребену, и који слушају далеку хуку мора и живе унесрећени између два страха: страха од повратка плиме и безнадежног страха од самоће. Бура страсти избацила је двоје од њих ту и лишила их свега — чак и помирења са судбином. А треће биће, немоћни сведок њихове борбе и патње, њихова стара служавка, помирила се са својим мутним схватањем чињеница, са нестанком снаге и младости, са својом бескорисном старошћу, са својом последњом ропском службом. Та старица се помирила с тим што су је одбацили њен старешина и њени најближи; помирила се с тим да употреби последњи бескорисни остатак свог треперавог живота у служби то двоје несхватљивих и туробних изгнаника; помирила се с тим да буде зборана, погнута, пасивна друга њихове несреће. Виљемс је окретао своје очи реци као затвореник који непомично гледа у врата своје самице. Ако би било икакве наде у свету, она би дошла од реке, реком. Сатима је стајао на сунчевој светлости док је морски ветар, прелазећи преко тога усамљеног предела, лепршао његово дроњаво одело; оштар слан ветар који га је нагонио да подрхтава упркос великој врућини. Гледао је у мрку и светлуцаву самоћу текуће воде, воде која је текла непрестано и слободно у тихом, хладном жуборењу таласића поред његових ногу. Свет као да се завршавао ту. Шуме друге обале изгледале су недостижне, загонетне, заувек ван домашаја као звезде неба — и исто тако равнодушне. Шуме на његовој страни реке шириле су се до воде у мноштву високих, огромних дрвета наднетих у великом своду испреплетаног грања над густим шипражјем; великих дрвета

која су изгледала мрачна, строга и злобно хладна, као џиновска гомила немилосрдних непријатеља који су се скупили да ћутке посматрају његову дугу патњу. Био је сам, мален, смрвљен. Мислио је о бекству — о томе шта би се могло учинити. Шта? Сплав! Замишљао је себе како ради на томе грозничаво, очајно, како сече дрвеће, увезује стабла, а затим плови низ реку у море, у луке. Тамо има бродова — бродова, помоћи, белаца. Људи сличних њему. Добрих људи који би га прихватили, одвели тамо где има трговине, кућа и других људи који би га разумели и правилно оценили његове способности; где има добре хране и новца; где има кревета, ножева, виљушки, кола, музике лимених инструмената, хладних пића, цркава са добро обученим светом који се моли у њима. И он би се молио. Тамо ће живети у земљи тананих уживања, где ће моћи да обедује за столом застртим чистим столњаком, да климне главом људима — добрим људима; он ће бити омиљен; увек је био. Биће у земљи где може да буде моралан, исправан, да послује, да има плату, да пуши цигаре, купује ствари у радњама — да има чизме... да буде срећан, слободан, да се обогати. О боже! Како да то постигне? Да посече неколико дрвета. Не! Једно је довољно. Слушао је да су људи правили чун на тај начин што су горењем направили шупљину у стаблу. Да. Једно дрво је довољно. Да посече једно дрво... Појури напред, али одједном стаде као укопан. Имао је само перорез. Баци се доле на земљу поред реке. Био је уморан, исцрпен; као да је тај сплав направљен, пловидба извршена и богатство стечено. Очи му се замаглише, очи које су безнадежно гледале у реку где су велике кладе и дрвета ишчупана из корена пловили средином сјајне матице; била је то дугачка поворка црних тачки. Могао је отпловити и отпливати на једном од тих дрвета. Све треба учинити да се побегне! Све! Изложити се свакојакој опасности! Могао би се увезати између мртвих грана. Раздирала га је жеља, раздирао га је страх; срце му се цепало због колебања његове храбрости. Окрете се лицем наниже и главу наслони на руке. Имао је страшну визију обзорја без сенки где се плаво небо и плаво море сусрећу; кружне и вреле празнине где мртво дрво и мртав човек плове

заједно, непрестано, горе-доле по сјајним таласима мора. Где нема бродова. Већ само смрти. И река води њој. Седе право и дубоко зајеча. Да, тамо је смрт. Зашто да умре? Не! Боља је самоћа, боље је безнадежно чекати сам. Сам. Не! Он није сам, он види смрт како гледа у њега одасвуд; из жбуња, из облака — он је чује како му говори у жуборењу реке и својим говором испуњава простор; он види како она хладном руком додирује његово срце, његов мозак. Није могао да види ни да чује ништа друго. Видео је њу — сигурну смрт — свуда. Видео ју је тако близу да умало није испружио руке да би је држао на одстојању. Она је тровала све што је видео, све што је чинио; бедну храну коју је јео, блатњаву воду коју је пио; она је давала страшан изглед сунчевим изласцима и заласцима, сјају топлог поднева, хладним сенкама вечера. Видео је смрт у великом дрвећу, у мрежи пузавица, у необичним облицима лишћа, у великим изупчаним листовима који су му личили на огромне руке са великим длановима, са крутим прстима испруженим да га ухвате; руке које се њишу или руке заустављене у страшној непомичности, које у свом мировању пажљиво вребају прилику да га зграбе, да га обухвате, да га удаве, да га држе док не умре; руке које би га држале мртвог, које га никад не би пустиле, које би му стезале тело све док не умре — док не ишчезне у њиховом махнитом и непопустљивом обухвату. А ипак свет је био пун живота. Све ствари и сви људи које је знао постојали су, дисали, кретали се; и видео их је у дугачкој перспективи, далеке, смањене, јасне, пожељне, недостижне, драгоцене... изгубљене заувек. Око њега, непрестано, владала је махнита ускомешаност тропског живота без звука. И пошто умре, све ће то остати! Хтео је да обухвати, да загрли све ствари; осећао је дубоку жудњу за осетима; за додиривањем, притискивањем, глађењем, пипањем, држањем свих ствари. Све ће то остати — годинама, вековима, заувек. Пошто он бедно умре ту, све ће то остати, живети, постојати у радосној сунчевој светлости, и дисати у хладовини мирних ноћи. А чему све то? Он ће бити мртав. Биће испружен на топлој, влажној земљи, не осећајући ништа, не видећи ништа, не знајући ништа; лежаће укочен, пасиван, и полако ће трулити; док ће се преко њега, испод њега и кроз њега — неометана, активна и брза — кретати

бескрајна мноштва инсеката, малих сјајних чудовишта одвратних облика, са рошчићима, канџама, пипцима, и у ројевима се жустро борити за његово тело, и врвеће по њему безбројни, упорни, свирепи и похлепни док не остане ништа сем белог сјаја голих костију у високој трави; у високој трави која ће временом изнићи и између голих и сјајних ребара. Само ће то остати од њега; нико неће жалити за њим; нико га се неће сећати. Глупости! То не може бити. Има начина да се изађе из овога. Нека људска бића ће доћи. Говориће им, молиће их — употребиће силу да изнуди помоћ од њих. Осећа се снажним; врло је снажан. Он ће... Обесхрабреност, увереност у узалудност нада враћала му се у оштром осећању бола у срцу. Опет је почињао своја бесциљна лутања. Тумарао је док није био готов да падне, не успевши да телесним умором умири буру своје душе. Није било ни одмора, ни мира у границама његовог затвора. Није било никаквог олакшања сем у црној празнини сна, сна без сећања и без снова; у сну суровом и тешком као олово које убија. Да заборави у сну који све брише, да утоне главачке, као ошамућен, из дневне светлости у ноћ заборава, био је за њега једини, редак одмор од тога постојања које он није имао храбрости да поднесе, нити да оконча. Живео је, борио се са неизраженим делиријумом својих мисли под очима ћутљиве Ајше. Због његове патње патила је и она у болном чуђењу, у дубокој чежњи, у очајној неспособности да разуме узрок његовог гнева и његовог гнушања, мржњу његових погледа, загонетност његовог ћутања, претњу његових ретких речи — оних речи на језику белог народа које јој је говорио с гневом, с презирањем, са очитом жељом да јој зада бол; да зада бол њој која је дала себе, свој живот, све што је имала томе белцу; да зада бол њој која је хтела да му покаже пут ка правој величини, која је покушала да му помогне у свом женском сну о вечитој, трајној непроменљивој љубави. Од кратког додира са белцима приликом коначне пропасти њеног некадашњег живота остала јој је у души величанствена представа неодољиве моћи и свирепе снаге. Нашла је човека њихове расе и са свим њиховим особинама. Сви су белци слични. Али срце тога човека било је пуно гнева против

његовог властитог народа, пуно гнева који је постојао заједно са његовом жељом за њом. И била је опијена надом у велике ствари, рођеном у гордој и нежној свесности њеног утицаја на њега. У његовом оклевању, његовом опирању и његовом колебању опазила је неодлучност и страх; али га је ипак, у својој женској вери у трајну постојаност срца, у неодољиву чар своје властите личности, гурала напред, уздајући се у будућност слепо и са пуно наде, сигурна да ће поред њега остварити жарку жељу свог живота, ако само успе да га гурне далеко ван могућности повлачења. Она није знала и није могла схватити ништа о његовим — тако узвишеним — идеалима. Она га је сматрала ратником и поглавицом, спремним за бој, насиље и издају свог властитог народа — ње ради. Шта је могло бити природније? Није ли он велик, снажан човек? Њих двоје, свако од њих окружено непробојним зидом својих стремљења, били су безнадежно сами, ван домета вида, ван домета слуха једно другог; свако је било средиште различитог и далеког обзорја; свако је стајало на друкчијој земљи, под друкчијим небом. Она се сећала његових речи, његових очију, његових дрхтавих усана, његових испружених руку; сећала се велике, неизмерне сласти своје предаје, оног почетка своје моћи која је требало да траје до смрти. Он се сећао кејова и складишта с робом; узбудљивости живота у вихору сребрњака; занимљиве неизвесности лова на новац; својих многобројних успеха, изгубљених могућности богаћења и славе коју богатство доноси. Она, жена, била је жртва свог срца, своје женске вере да у свету нема ничега сем љубави — да је љубав вечна. Он је био жртва својих чудних начела, своје уздржаности, своје слепе вере у самог себе, свога дубоког обожавања речи, свога безграничног незнања. У тренутку његове доконости, његове неизвесности, његове обесхрабрености, она је била дошла — тај створ — и додиром своје руке уништила је његову будућност, његово достојанство паметног и цивилизованог човека; пробудила је у њему ону срамну ствар која га је нагнала на оно што је урадио, нагнала га да заврши бедно у пустињи и буде заборављен, или да га се сећају с мржњом или презирањем. Није смео да гледа у њу, јер кад год би је сада погледао, његова мисао је додиривала злочин

као испружена рука. А она је могла да гледа само у њега — и ни у шта друго. Чега је другог и било? Пратила га је плашљивим погледом, погледом који је вечито очекивао, вечито био стрпљив и молбен. А очи су јој изражавале чуђење и снужденост животиње која зна само за патњу; чуђење и снужденост непотпуне душе која познаје бол, али не познаје наду; која од чињеница живота не може да нађе прибежиште у лажном уверењу у своје достојанство, у илузорној уверености у своју узвишену судбину после гроба, у утешном веровању у важност порекла своје мржње. Прва три дана после Лингардовог одласка чак није хтео ни да говори с њом. Више је волела његово ћутање од звука мрских и несхватљивих речи које јој је у последње време упућивао с набуситом осорношћу, а одмах затим прелазио у потпуну и хладну равнодушност. И за време та три дана једва да је икад напуштао реку, као да се на тој блатњавој обали осећао ближе слободи. Остајао је дуго; остајао је до сунчевог заласка; гледао је како се златни сјај на облацима претвара у сјајно црвенило, слично црвенилу топле крви. Изгледало му је да је то злокобан и страшан предзнак насилне смрти која му прети одасвуд — чак и са неба. Једно вече остао је поред реке дуго после сунчевог заласка, иако се ноћна магла спустила око њега, обавила га и припила се уз њега као мокар покров. Дрхтање му поврати свест и он се упути кући преко дворишта. Ајша се диже од ватре која је светлуцала црвеним сјајем кроз дим који је лебдео и згушњавао се испод грана великог дрвета. Она му приђе са стране док се он приближавао дашчаном подијуму. Виде је како застаде да га пусти да се он први попне у кућу. У мраку је њена прилика изгледала као сенка жене са склопљеним рукама молећиво испруженим. Он застаде — није могао да не погледа у њу. У свој тамној лепоти њеног витког правог тела, њених удова и црта лица — све је било нејасно и неодређено изузев сјаја њених очију у слабој звезданој светлости. Он окрете главу од ње и пође. Осећао је њене кораке иза себе на савитљивим даскама, али он продужи не осврћући се. Знао је шта хоће. Хтела је да уђе унутра. Задрхтао је при помисли шта би се могло десити у

непровидној тами те куће ако би се нашли сами — макар и за тренутак. Застаде на вратима и чу је кад рече: „Пусти ме да уђем. Зашто тај гнев? Зашто то ћутање?... Пусти ме да бдим... поред тебе... Зар нисам бдела верно? Је ли те икад задесило икакво зло кад си склопио очи док сам ја била крај тебе?... Чекала сам... Чекала сам твој осмех, твоје речи... Више не могу да чекам... Погледај у мене... говори ми. Да није зао дух у теби? Зао дух који је појео твоју храброст и нашу љубав? Пусти да те додирнем. Заборави све... Све. Заборави зла срца, гневна лица... и сећај се само дана кад сам дошла теби... теби! О срце моје! О мој животе!“ Молећива туга њених речи испуни простор дрхтавим треперењем њеног гласа, које унесе нежност и сузе у велики мир заспалог света. Свуд око њих шуме, крчевине, река, покривене велом ноћи, као да се пробудише да слушају њене речи у пажљивој тишини. Пошто звук њеног гласа ишчезе у пригушеном уздаху, оне као да су још слушале; и ништа се није кретало у безобличним сенкама сем безбројних свитаца који су светлуцали у малим и великим гомилама, у лебдећим паровима, и на појединим усамљеним тачкама — као сјајан нанос расутог звезданог праха. Виљемс се окрете полако и нерадо, као да га је нека сила нагонила на то. Ајша беше скрила лице рукама, и он погледа изнад њене погнуте главе у тамни сјај ноћи. Била је то једна од оних ноћи које дају утисак огромног пространства, кад небо изгледа више, кад тренутни дах млаког поветарца изгледа да доноси шапате са далеких звезда. Ваздух је био пун слатког мириса, мириса чаробног, продорног и снажног као нагон љубави. Он погледа у то велико тамно место које је мирисало на дах живота, на тајанство обновљеног, плодног, неуништивог постојања; и уплаши се од своје самоће, од самоће свога тела, од усамљености своје душе у присуству те несвесне и жустре борбе, те узвишене равнодушности, те немилосрдне и тајанствене сврхе, која је овековечила борбу и смрт током векова. Изненадно обузет свесношћу свога значаја, он осети, и по други пут у свом животу, потребу да пошље вапај за помоћ у пустињу, и по други пут схвати безнадежност њеног нехата.

Могао је викати за помоћ на све стране — нико му не би одговорио. Могао је испружити руке и дозивати и молити за помоћ, подршку, саосећање, олакшање — нико не би дошао. Нико. Тамо није било никога-— сем те жене. Срце му беше гануто, разнежено сажаљењем због сопствене самоће. Његов гнев против ње, против оне која је била узрок свих његових недаћа, ишчезе пред крајњом потребом за неком врстом утехе. Ако се помири са својом судбином, можда ће му она моћи помоћи да заборави. Да заборави! За тренутак, у приливу очајања тако дубоког да је личило на почетак мира, обузе га мисао да сиђе са свог пиједестала, да одбаци своју надмоћ, све своје наде, стара стремљења, незахвалну цивилизацију. За тренутак, заборав у њеном загрљају учини му се могућ; примамљен том могућношћу, он осети у свом срцу обновљену жудњу, која га испуни презирањем за све што је ван њега — гневним презирањем земље и неба. Рече себи да се неће кајати. Казна за његов једини грех сувише је тешка. Нема милости под небом. Па и не треба му никаква милост. У свом очајању мислио је, ако би опет могао с њом да нађе махнитост прошлости, онај чудни занос који га је био променио и изазвао његову пропаст, да би био готов да плати за то вечним проклетством. Опили су га танани мириси ноћи; занео га је сугестивни дах топлог поветарца; због самоће, тишине и његових сећања обузело га је одушевљење у присуству те жене која се нудила у покорној и стрпљивој оданости, и која му је дошла у име прошлости, у име оних дана кад није могао да види ништа, нити ишта да замисли, нити да жели ишта — сем њеног загрљаја. Изненадно је загрли, и она склопи руке око његовог врата са тихим узвиком радости и изненађења. Држао ју је у свом загрљају и чекао занос, махнитост, осећања запамћена и изгубљена; и док је она нежно јецала на његовим грудима, држао ју је и осећао хладноћу, досаду и умор, те се разгневи због свог неуспеха и у себи је проклињао самог себе. Она се припијала уз њега дршћући од превелике среће и љубави. Чуо ју је како шапуће — лица сакривена на његовом рамену — о минулој тузи, о радости која долази и која ће трајати вечито; о својој непоколебаној вери у његову љубав. Она је увек

веровала. Увек! Чак и кад је његово лице било окренуто од ње, оних мрачних дана док му је ум лутао у његовој земљи међу његовим земљацима. Али више никад неће одлутати од ње, сад када се вратио. Он ће заборавити хладна лица и тврда срца свога свирепог народа. Чега има да се сећа? Ничега? Није ли тако?... Безнадежно је слушао њено тихо шапутање. Стајао је мирно и укочено, притискајући је махинално на своје груди, док је мислио да за њега нема ничега у свету. Лишен је свега; лишен је своје страсти, своје слободе, заборава, утехе. Она, махнита од радости, брзо је шапутала о љубави, светлости, миру, дугим годинама... Он је тужно гледао изнад њене главе доле у дубљу таму дворишта. И одједном му се учини да гледа у мрачну јаму, у дубоку црну рупу пуну трулежи и белих костију; у огроман и неизбежан гроб пун трулежи, у који ће он скорије или доцније морати неизбежно пасти. Ујутру је изашао рано; стајао је једно време на вратима и слушао лако дисање за собом, у кући. Она је спавала. А он није ни ока склопио целе те ноћи. Стајао је и поводио се — а онда се нагнуо на рагастов врата. Био је уморан, исцрпен; мислио је да је једва жив. Са ужасом се гнушао себе док је гледао у равно море магле под својим ногама, али се тај ужас брзо претворио у тупу равнодушност. Чинило му се да су му одједном онемоћали чула, тело и мисли. Стојећи на високом подијуму, гледао је преко ниске ноћне магле изнад које су се, овде-онде, дизале лиснате главе високих бамбусових шумарака и округли врхови појединачног дрвећа, слични малим острвима која стрче, црна и чврста, из необичног мора. Према слабо осветљеној позадини источног неба, тамна линија великих шума ограничавала је то глатко море беле магле и изгледала као чудна и недоступна обала. Гледао је не видећи ништа — мислећи о себи. Пред његовим очима светлост изгрејаног сунца сину изнад шуме са изненадношћу експлозије. Није видео ништа. А затим, после извесног времена, потресен очајном помишљу, промрмља уверено — говорећи полугласно самом себи: „Ја сам изгубљен човек.“

Замахну руком изнад своје главе покретом и нехајним и трагичним, а затим сиђе у маглу која се затвори изнад њега у сјајне таласе под првим дахом јутарњег поветарца.

ГЛАВА IV Виљемс оде малаксало према реци, а затим се врати великом дрвету у дворишту и клону на седиште у његовом хладу. Чуо је како на другој страни огромног стабла старица иде тамо-амо, гласно уздише, мрмља за себе, ломи суво грање и дува у ватру. После кратког времена дим ватре доплови унаоколо до места где је седео. То изазва код њега осећај глади, а тај осећај му се учини као ново унижење додато неподношљивом бремену његових понижења. Плакало му се. Осећао се врло слаб. Подиже руку и загледа се за тренутак у дрхтање тога мршавог уда. Сама кожа и кости, тако ми бога! Како је мршав... Патио је много од грознице, и сада помисли са сузним страхом да му Лингард, мада му је послао храну — а какву храну, господе боже: мало пиринча и суве рибе, сасвим неподесне за белца — није послао никакве лекове. Да ли тај стари дивљак мисли да је он као дивљи зверови који никад нису болесни? Њему је потребан кинин. Наслони потиљак на дрво и склопи очи. Мислио је немоћно, ако би могао да се дочепа Лингарда, да би га живог одерао; али то је била само мутна, кратка и пролазна мисао. Његова машта, исцрпена честим оцртавањем његове властите судбине, није имала довољно преостале снаге да чврсто држи мисао о освети. Није био ни гневан, ни бунтован. Био је обесхрабрен. Обесхрабрила га је његова велика невоља. Као и већина људи, свечано је носио у својим грудима целу васиону, и блиски крај свих ствари у уништењу његове личности испуњавао га је страхопоштовањем које га је паралисало. Све је било пред пропашћу. Брзо затрепта очима и учини му се да и само јутарње сунце открива у свом сјају наговештај неког скривеног и кобног значења. У свом неразумном страху покуша

да се сакрије, да се повуче у самог себе. Подиже ноге на седиште, глава му клону између рамена, а руке му обухватише груди. Под високим и огромним дрветом, које се величанствено дизало са својим снажним, раширеним, високим гранама и безбројним лишћем које је немирно и радосно треперило у сунчевој светлости, остао је непомичан, скупљен на свом седишту, уплашен и нем. Виљемсов поглед лутао је по земљи и зауставио се са идиотском укоченошћу на пола туцета црних мрава који су храбро улазили у бокор високе траве, који је њима морао изгледати као мрачна и опасна прашума. Он одједном помисли: мора да има нешто мртво тамо. Неки мртав инсект. Смрт је свуда! Опет склопи очи, задрхтавши од бола. Смрт свуда — где год човек погледа. Није хтео да гледа мраве. Није хтео да види никога, нити ишта. Седео је у тами коју је сам створио и горко мислио да за њега нема мира. У том трену чу гласове... Обмана! Јад! Мука! Ко би дошао? Ко би се обраћао њему? Каквог разлога има да чује гласове?... а ипак их је чуо, иако једва, са реке. Тихо, као да су изречене тамо далеко, допрше речи „Ми ћемо се ускоро вратити“... Делиријум и обмана! Ко би се вратио? Нико се никад не враћа! Грозница се враћа. Имао ју је од јутрос... Неочекивано чу старицу како мрмља нешто поред њега. Била је дошла на његову страну дрвета. Он отвори очи и виде њена повијена леђа пред собом. Стајала је са руком изнад очију и гледала према кеју. А затим је отишла. Видела је — а сад се враћа своме кувању; нерадознала жена, која не очекује ништа и која је без страха и наде. Вратила се иза дрвета. Виљемс сада угледа неку људску прилику на стази за кеј. Учини му се да је то жена у црвеној хаљини, са неким тешким завежљајем у наручју; било је то неочекивано, познато и чудно привиђење. Он опсова кроз зубе... Само му је још то требало! Видети такве ствари у светлости дана! Мора да му је врло рђаво — врло рђаво... Много се уплаши због тог страшног симптома очајног стања његовог здравља. Тај страх је трајао кратко као сев муње, и идућег тренутка виде да је та жена стварна, да долази према њему, да је она

његова жена. Брзо спусти ноге на земљу, али не учини никакав други покрет. Очи му се раширише. Толико се зачудио да је за тренутак сасвим заборавио на своје постојање. У глави му је била једна једина мисао: за име света, зашто је дошла овамо? Џоана је долазила преко дворишта нестрпљивим, ужурбаним корацима. Носила је у рукама дете увијено у Алмејерово бело ћебе, које је скинула са постеље у последњем тренутку пред одлазак из куће. Изгледала је засењена сунчевом светлошћу, која јој је падала у очи, и запањена том необичном околином. Ишла је напред и брзо гледала десно и лево у нестрпљивом очекивању да сваког тренутка види мужа. Кад је прилазила дрвету, изненадно угледа неку врсту осушеног, жутог леша како укочено седи на клупи у хладу и гледа је својим крупним, живим очима. То је био њен муж. Стаде као укопана. Гледали су једно у друго у дубоком ћутању, зачуђених очију, очију помахниталих од сећања на далеке ствари које су изгледале изгубљене с проласком времена. Њихови погледи су се сусретали, пролазили један мимо другог, и као да су их гледали из огромних даљина, као да су долазили право из невероватног. Гледала је постојано у њега, пришла ближе и ставила ћебе са дететом на клупу. Мали Луис, пошто се већи део ноћи дерао од страха у мраку реке, сада је тврдо спавао и није се будио. Виљемсове очи пратиле су жену и глава му се полако окретала за њом. Уморно се помирио са њеним присуством ту упркос свој невероватности. Све се може десити. Зашто ли је дошла? Она је била део општег плана његове недаће. Готово је очекивао да ће она јурнути на њега, почупати му косу и изгребати лице. Зашто да не? Све се може десити! У претераном осећању своје велике телесне слабости помало се и плашио могућег телесног напада. У сваком случају она ће викати на њега. Зна је он одавно. У стању је да се страшно дере. Мислио је да се опростио ње заувек. Сада је дошла вероватно да види крај... Она се изненадно окрете, загрли га и при томе се полако спусти на земљу. То га зачуди. Са челом на његовим коленима, она тихо зајеца. Гледао је тужно у њено теме. Шта ли је то она

наумила? Није имао снаге да се помакне — да оде. Чу је како шапуће нешто и нагну се да ослушне. Чу реч „опрости“. Због тога је она дошла! Превалила толики пут. Жене су чудне. Да јој опрости. Не!... Одједном му кроз главу сину мисао: Како је дошла? Чамцем? Чамац! Чамац! Он викну „Чамац!“ и скочи, претуривши је. Пре но што је имала времена да се дигне, он се устреми на њу, зграби је за рамена и подиже. Чим је стала на ноге, она га обгрли чврсто око врата и очајним пољупцима обасу му лице, очи, уста и нос. Склањао је главу и дрмусао јој руке покушавајући да је удаљи, да говори, да је пита... Дошла је чамцем; чамац, чамац!... Борили су се идући у полукруг. Он викну: „Престани! Слушај“, док је покушавао да јој растави руке. Тај сусрет законите љубави и искрене радости личио је на тучу. Луис Виљемс је мирно спавао под ћебетом. Најзад Виљемс успе да се ослободи, држао ју је на раздаљини, притискајући јој руке наниже. Погледао је у њу. Умало му се није учинило да сања. Усне су јој дрхтале; очи су јој немирно лутале, али су се увек враћале његовом лицу. Била је онаква каква је увек била у његовом присуству. Изгледала је уплашена, дрхтава, готова да заплаче. Није му уливала поверење. Он викну: „Како си дошла?“ О та одговори ужурбано, гледајући га пажљиво: „Великим чуном са тројицом људи. Знам све. Лингард је отишао. Дошла сам да те спасем. Знам... Алмејер ми је рекао.“ „Чун! — Алмејер — Лажи. Рекао је теби — Теби!“ промуца Виљемс растројено. „Зашто теби? — Рекао ти је шта?“ Речи га издадоше. Гледао је у своју жену мислећи са страхом да је она — глупа жена — искоришћена као оруђе у неком издајничком плану... у некој кобној завери. Она поче да плаче: „Не гледај у мене тако, Питере. Шта сам учинила? Дошла сам да молим — да молим — за опроштај... Да те спасем — од Лингарда — од опасности.“

Дрхтао је од нестрпљења, наде, страха. Она га погледа и пројеца у новом изливу туге: „Ох! Питере. Шта ти је? Јеси ли болестан?... Ох! изгледаш тако болестан...“ Он је продрмуса, те она, уплашена и зачуђена, заћута. „Како се усуђујеш то да кажеш! Ја сам здрав — савршено здрав... Где је тај чун? Хоћеш ли ми рећи где је тај чун — најзад? Чун, кажем... Ти!...“ „Задајеш ми бол“, јекну она. Он је пусти; она донекле савлада свој страх, и стајала је, дршћући и гледајући у њега са чудном усредсређеношћу. Затим пође према њему, али он подиже прст, и она се обузда и дубоко уздахну. Он се изненадно стиша и одмери је хладно и критички, са истим изразом лица као кад је, у старо време, замерао њеним кућевним трошковима. Она осети неку врсту уплашене радости због тог наглог повратка у прошлост, у своју стару потчињеност. Стајао је сад на изглед прибран и слушао њену неповезану причу. Њене речи као да су падале око њега са растројавајућим звуком града. Схватао је покаткад значење понеке реченице, и одмах се губио у огромном напору да обликује неку разумну теорију о тим догађајима. Ту је чун. Чун. Велик чун у коме би могао отпловити до мора. Толико је било јасно. Она је дошла тим чуном. Зашто ју је Алмејер тако лагао? Да није то план да га намами у неку заседу? Али боље и то него безнадежна самоћа. Она има новаца. Веслачи су готови да плове куд било... рекла је. Прекиде је: „Где су они сад?“ „Доћи ће одмах“, одговори она плачно. „Одмах. Отишли су да изваде мрежу с рибом ту негде у близини — тако су рекли. Одмах ће се вратити.“ Опет је и говорила и јецала. Жели да јој се опрости. Да јој се опрости? Зашто? Ах! Због оне сцене у Макасару. Као да има времена да мисли на то! Шта га се тиче шта је она урадила пре толико месеци! Чинило му се као да је у мрежи испреплетаних

сложених снова у којима је све могуће, мада све изгледа природно, у којима прошлост узима на себе видове будућности, а садашњост лежи тешко на његовом срцу и хвата га за грло као рука непријатеља. И док је она Молила, преклињала, љубила му руке, плакала на његовом рамену, заклињала га богом да опрости, да заборави, да каже реч за којом она чезне, да погледа у свог сина, да верује у њену тугу и оданост — његове очи, са опчињеном непомичношћу сјајних зеница, гледале су далеко, далеко од ње, далеко од реке, далеко од те земље, кроз дане, недеље, месеце; гледале су у слободу, у будућност, у његов тријумф... у велику могућност изненадне освете. Осети изненадну жељу да игра и виче. Он викну: „Ипак ћемо се опет срести, капетане Лингарде.“ „Ох, не! Не!“ узвикну она склопивши руке. Изненађено погледа у њу. Беше заборавио да је она ту док га њен молећив, једнолик глас не дозва из сјајне устрепталости његових снова натраг у то двориште. Било је врло чудно видети је ту — близу њега. Готово осети нежност према њој. Ипак је дошла у прави час. Затим помисли: А она друга? Морам отићи одавде без икакве свађе. Ко зна; она би могла бити опасна!... И одједном осети да мрзи Ајшу огромном мржњом која као да га је гушила. Рече својој жени: „Чекај један тренутак.“ Она, послушна, као да прогута неке речи које хтеде да каже. Он промрмља: „Остани ту“, и ишчезе иза дрвета. Вода у гвозденом лонцу на огњишту кључала је бесно, избацујући белу пару која се мешала са црним димом. Због тога му је старица изгледала као да је у магли; чучала је поред ватре, непомична и чудна. Виљемс јој приђе и упита је: „Где је она?“ Старица не подиже главу, али одговори одмах, спремно, као да је већ дуго очекивала то питање. „Док си спавао под дрветом, пре него што је непознат чун дошао, она је изашла из куће. Видела сам је кад је погледала у тебе и прошла са великом светлошћу у својим очима. Великом светлошћу. И отишла је тамо где је био воћњак нашег

господара Лакамбе. Кад нас је било много овде. Много, много. Људи са оружјем. Многи... људи. И разговори... и песме...“ Продужила је тако, тихо бунцајући за себе дуго пошто ју је Виљемс оставио. Виљемс се врати својој жени. Приђе јој сасвим близу, али осети да нема шта да јој каже. Сад су све његове моћи биле усредсређене на његовој жељи да избегне Ајшу. Могло се десити да остане цело јутро у том гају. Зашто су ти нитковски веслачи отишли? Осећао је физичку одвратност и при самој помисли да опет види Ајшу. И однекуд, у дну свога срца, плашио се ње. Зашто? Шта би она могла да учини? Ништа га на свету не би сад могло зауставити. Осећао се снажан, безобзиран, немилосрдан и спреман на све. Хтео је да сачува пред својом женом узвишену чистоту свог карактера. Мислио је: она не зна. Алмејер је ћутао о Ајши. Али ако дозна, ја сам изгубљен. Да ми није сина, ја бих... ослободио бих се обадве... Та мисао му сину кроз главу. Не он! Жењен... Свечано се заклео. Не... света веза... Гледајући у своју жену, осети први пут у свом животу нешто налик на грижу савести. Та грижа савести потицала је из његовог схватања о светости заклетве пред олтаром... Она не сме дознати... Ох, тај чун! Мора отрчати у кућу и узети свој револвер. Не сме ићи ненаоружан међу те веслаче. Да га узме сад док је она ван куће. Ох, тај чун!... Није се усудио да оде до реке и да виче. Мислио је: она би ме могла чути... Идем да узмем... метке... онда ће све бити спремно... ништа друго. Не. И док је стајао и дубоко размишљао пре него што се одлучио да отрчи у кућу, Џоана је молила, држећи га за руку — молила очајно, скрхана срца, безнадежна кад год би дигла очи и погледала у његово лице, које се њој чинило да има изглед исправности која не опрашта, честите строгости, немилосрдне правде. И молила га је понизно — застиђена пред њим, пред неганутим изгледом човека коме је она скривила упркос људским и божанским законима. Није чуо ниједне речи коју је рекла док није подигла глас у коначној молби:

„... Зар не схваташ да сам те увек волела? Рекли су ми страшне ствари о теби... Моја мајка! Рекли су ми — да си — да си ми био неверан, и ја...“ „То је гола лаж!“ викну Виљемс, обузет за тренутак праведним гневом. „Знам! Знам — буди великодушан. — Помисли на мој јад откако си отишао — ох! Могла сам ишчупати свој језик... Више никад нећу веровати никоме — погледај сина — буди милостив — нисам могла да мирујем док те нисам нашла... Кажи — реч — једну реч...“ „Шта, до врага, хоћеш?“ узвикну Виљемс, гледајући према реци. „Где је тај проклети чун? Зашто си им допустила да оду? Ти глупачо!“ „Ох, Питере! Знам да си ми ти у свом срцу опростио — ти си великодушан — хоћу да ми кажеш да си ми опростио... Кажи ми — јеси ли?“ „Да, да!“ рече Виљемс нестрпљиво. „Опраштам ти. Немој бити будала.“ „Не иди одавде. Немој да ме оставиш саму овде. Где је опасност? Тако се плашим... Јеси ли ти сам овде? Заиста?... Хајдемо одавде!“ „Сад говориш паметно“, рече Виљемс, још увек брижно гледајући према реци. Она је тихо јецала, наслоњена на његову руку. „Пусти ме да идем“, рече он. Видео је изнад стрме обале главе тројице људи како глатко клизе. А затим се, тамо где се обала спуштала према кеју, појави велик чун који полако доплови до копна. „Ево их“, рече он брзо. „Морам ићи да узмем свој револвер.“ Он брзо коракну неколико пута према кући, али, као да угледа нешто, брзо се окрете и врати се својој жени. Она га је гледала узнемирена изненадном променом на његовом лицу. Изгледао је врло збуњен. Замуцкивао је кад је почео да говори. „Узми дете. Иди доле до чуна и реци им да га брзо сакрију иза жбуња. Чујеш ли? Брзо! одмах ћу ти доћи тамо. Пожури!“

„Питере! Шта је то? Нећу да те оставим. Има нека опасност у овом грозном месту.“ „Хоћеш ли учинити оно што ти кажем?“ љутито шапну Виљемс. „Не! Не! Не! Нећу да те оставим. Нећу да те опет изгубим. Кажи ми, шта је то?“ Иза куће зачу се тих глас који је певушио. Виљемс продрмуса своју жену за раме и рече: „Ради што ти кажем! Трчи одмах!“ Она га зграби за руку и очајно се припи уз њега. Он погледа у небо као да га призива за сведока паклене лудости те жене. Песма постаде гласнија, а затим изненадно престаде, и Ајша се појави, идући полако, са рукама пуним цвећа. Прошла је угао куће и изашла у пуну сунчеву светлост, која је обасу сјајним, нежним, милујућим зрацима, као да је била привучена зрачном срећом њеног лица. Беше се обукла за свечан дан, за знаменити дан његовог повратка њој, његовог повратка љубави која ће трајати заувек. Зраке јутарњег сунца ухватила је овална копча везеног појаса који је држао свилену сукњу око њеног струка. Преко блиставо белог јелека висило је шалче жуте и сребрнасте боје, а у црној коси, увијеној у високу пунђу на њеној малој глави, сијале су округле лоптице златних чиода међу црвеним цветићима и белим звездастим цветовима, којима се беше крунисала да очара његове очи; те очи које одсада неће видети ништа на свету сем њеног блиставог обличја. Ишла је полако, нагињући своје лице према руковети чистог белог чампака и јасмина, притиснутој на груди, у сањалачкој опијености слатким мирисима и још слађим надама. Није видела ништа, застала је за тренутак у подножју дасака којима се ишло горе у кућу, затим је скинула нануле и попела се уз даске лаким трком; права, елегантна, гипка и бешумна, као да је узлетела до врата на невидљивим крилима. Виљемс сурово гурну своју жену иза дрвета, и брзо се одлучи да одјури у кућу, зграби свој револвер и... Мисли, сумње, планови као да су му кључали у мозгу. Дође му брза визија како задаје ударац који онесвешћује, како везује ту цвећем окићену жену у

мрачној кући — визија дела извршених у махнитој журби — да спасе свој престиж, своју надмоћ — нешто од огромне важности... Није учинио ни два корака кад Џоана скочи за њим, ухвати га за његов дроњави капут, отцепи велико парче, и одмах се закачи обема рукама за његов оковратник, умало га не оборивши на леђа. Мада то није очекивао, успео је да се одржи на ногама. Иза његових леђа говорила му је задихано у уво: „Та жена! Ко је та жена? Ах! То је оно о чему су они веслачи говорили. Чула сам их... чула сам их... чула... за време ноћи. Говорили су о некој жени. Нисам смела да разумем. Нисам хтела да питам... слушам... верујем! Како сам могла? Значи, то је истина. Не. Кажи не... Ко је та жена?“ Поводио се, вукући је напред. Трзала га је док му дугме није отпало и капут му се упола скинуо, на то се он окрете и остаде чудно непомичан. Срце као да му је куцало у грлу. Гушио се — покушао да говори — али није могао да нађе речи. Он бесно помисли: убићу обе. За тренутак ништа се није мицало у дворишту у великој светлости дана. Само је доле поред кеја један жбун, сав у пламену од гроздастих црвених бобица, изгледао жив због покрета малих птица које су ужурбано лепршале својим крилима над његовим гранама, савијеним од рода. Одједном се то шарено јато дигло и растурило, прошаравши сунцем обасјану маглу својим лепршавим крилима. Махмат и један од његове браће појавише се, долазећи са кеја, са копљем у руци, да потраже своје путнике. Ајша тада изађе празних руку из куће и угледа та два наоружана човека. У свом узбуђењу она тихо узвикну, ишчезе натраг и у магновењу се поново појави на вратима са Вељемсовим револвером у руци. За њу је присуство ма ког човека на том месту могло имати само злокобан значај. У спољном свету није било никога сем непријатеља. Она и човек кога је волела били су сами, а око њих није било ничега сем претећих опасности. То је није плашило, јер ако смрт дође, без обзира од чије руке, њих двоје ће умрети заједно.

Њене одлучне очи обухватише двориште кружним погледом. Она опази да су два туђинца престали да се приближавају и да сада стоје један поред другог, наслоњени на своја сјајна копља. Идућег тренутка виде Виљемса, леђима окренутог њој, како се бори с неким под дрветом. Није видела ништа јасно, али без оклевања потрча низ даске, викнувши: „Ево ме!“ Он чу њен узвик и брзо гурну своју жену на клупу. Она паде на њу; он се сасвим истрже из свог капута, и она покри лице тим прљавим дроњком. Он принесе своје усне близу ње и упита је: „И последњи пут, хоћеш ли узети дете и ићи?“ Она зајеча иза нечистих остатака његовог капута. Мрмљала је нешто. Он се саже ниже да је чује. Говорила је: „Нећу. Нареди тој жени да оде. Не могу да гледам У њу!“ „Ти будало!“ Он као да испљува те речи на њу, а затим се одлучи и окрете према Ајши. Она је сада долазила према њима полако, са изгледом безграничне запањености на свом лицу. Затим стаде и загледа се у њега — он је стајао ту, го до појаса, гологлав и мрачан. Мало подаље, Махмат и његов брат брзо су разговарали мирним шапатом. Ово је снажна ћерка светог човека који је умро. Белац је врло висок. Имаће да приме у чун три жене и дете, поред тога белца који има новаца... Брат се врати чуну, а Махмат остаде да посматра. Стајао је као стражар, врх његовог копља у облику листа сијао му се изнад главе. Виљемс изненадно рече: „Дај ми то“, и пружи руку према револверу. Ајша коракну уназад. Усне јој задрхташе. Она рече врло тихо: „То су твоји?“ Он климну главом. Она замишљено затресе главом, и неколико тананих листова од цвећа које је умирало у њеној коси паде као велике црвене и беле капљице поред њених ногу. „Јеси ли знао?“ шапну она.

„Не!“ одговори Виљемс. „Послали су их по мене.“ „Кажи им да оду. Они су проклети. Шта има између њих и тебе — тебе који носиш мој живот у свом срцу!“ Виљемс не рече ништа. Стајао је пред њом, гледао доле у земљу и понављао у себи: Морам узети тај револвер од ње, одмах, одмах. Не смем без оружја ићи са оним људима. Морам имати тај револвер. Она упита, пошто се ћутке загледа у Џоану која је тихо јецала: „Ко је она?“ „Моја жена“, одговори Виљемс не дижући поглед. „Моја жена по нашем белом закону, који је од бога!“ „Ваш закон! Ваш бог!“ промрмља Ајша презриво. „Дај ми тај револвер“, рече Виљемс заповедничким гласом. Осећао је несклоност да кидише на њу и да јој га силом отме. Она се не обазре на то, већ продужи: „Твој закон... или твоје лажи? У шта да верујем? Дошла сам — дотрчала сам да те браним кад сам видела непознате људе. Лагао си ме твојим уснама, твојим очима. Ти неверно срце!... Ах!“ додаде она прсле нагле паузе. „Она је прва! Треба ли онда ја да будем ропкиња?“ „Буди што хоћеш“, рече Виљемс сурово. „Ја одлазим.“ Поглед јој је био прикован за ћебе под којим је приметила слаб покрет. Она му приђе великим кораком. Виљемс се упола окрете. Учини му се као да су му ноге од олова. Он осети за тренутак несвестицу и толику немоћ, да му страх да ће умрети ту где стоји, пре него што побегне од греха и недаће, прође кроз душу у таласу очајања. Она подиже крај ћебета, и кад угледа заспало дете, затресе је изненадна брза дрхтавица, као да је видела нешто неописиво грозно. Погледа у Луиса Виљемса очима пуним неверице и страха. Онда јој се прсти полако отворише, и сенка се устали на њеном лицу као да је нешто мрачно и кобно стало између ње и сунчеве светлости. Стајала је и гледала доле занета, као да посматра у дну тамног понора тужну поворку својих мисли.

Виљемс се није мицао. Све његове моћи биле су усредсређене на идеји ослобођења. И тек тада увереност у то дође му са таквом снагом да му се учини да чује снажан глас како виче на небу да је све прошло, да ће он за пет или десет минута почети нов живот; и да ће све ово, та жена, лудило, грех, кајање, отићи, одјурити у прошлост, ишчезнути, претворити се у прах, у дим, у облаке што плове — у ништа! Да! Све ће ишчезнути у незајажљиву прошлост која ће све прогутати — чак и само сећање на његово искушење и његов пад. Ништа није било важно. Није марио ни за шта. Био је заборавио Ајшу, своју жену, Лингарда, Худига — све, у брзој визији своје лепе будућности. Затим чу Ајшу како говори: „Дете! Дете! Шта сам учинила да ми буде суђено да прогутам ову тугу и ову жалост? И док су твој син и његова мајка живели, рекао си ми да немаш чега да се сећаш у земљи из које си дошао! Па сам мислила да би могао бити мој. Мислила сам да бих ја...“ Њен глас престаде, а са њим, у њеном срцу, као да је умрла највећа и најдрагоценија нада њеног новог живота. Надала се да ће у будућности слабачке ручице детета спојити њихова два живота у спону коју ништа на свету неће моћи раскинути, спону љубави, захвалности, нежног поштовања. Да ће она бити прва — једина! Али оног тренутка кад је угледала сина те друге жене осетила се удаљена у хладноћу, таму и нему тишину самоће непродорне и огромне — врло далеко од њега, ван могућности икакве наде, у мноштво зала за које нема лека. Приђе ближе Џоани. Осећала је према тој жени гнев, завист, љубомору. Пред њом се осећала унижена и била је разјарена. Шчепа рукав капута који је висио, и у који је Џоана крила своје лице, истрже га из њених руку и гласно узвикну: „Да видим лице оне пред којом сам само слуга и ропкиња. Ах! Видим те!“ Њен неочекивани узвик као да испуни сунцем обасјани простор крчевине, и диже се високо и разлеже се надалеко преко непомичних врхова шумског дрвећа. Стајала је као укопана и гледала у Џоану са изненађеним презирањем.

„Сиранка!“ полако рече она зачуђеним гласом. Џоана појури Виљемсу и припи се уз њега, узвикнувши: „Брани ме, Питере! Брани ме од те жене!“ „Умири се. Нема опасности“, промрмља Виљемс промукло. Ајша их погледа са презирањем. „Бог је велик! Ја седим у прашини поред ваших ногу“, узвикну она подругљиво, склапајући руке изнад своје главе у знак тобожње понизности. „Пред вама ја нисам ништа.“ Окрете се Виљемсу плаховито и рашири руке. „Шта си направио од мене?“ повика она, „ти лажљиви сине проклете мајке! Шта си направио од мене? Ропкињу ропкиње. Не говори! Твоје су речи горе од змијског отрова. Сиранка. Жена народа који сви презиру.“ Она показа прстом на Џоану, коракну натраг и поче да се смеје. „Натерај је да престане с тим, Питере!“ узвикну Џоана. „Та незнабожница. Незнабожница! Незнабожница! Изударај је, Питере.“ Виљемс угледа револвер који Ајша беше оставила на клупи поред детета. Он рече жени на холандском, не окрећући главу: „Зграби дете — и мој револвер тамо. Разумеш ли? Отрчи у чун. Ја ћу је задржати. Сад је час.“ Ајша приђе ближе. Гледала је у Џоану, испрекидано се смејала и говорила, откопчавајући растројено копчу свога појаса: „Њој! Њој — мајци онога који ће причати о твојој мудрости, о твојој храбрости. Све њој. Ја немам ништа. Ништа. Узми, узми.“ Она откопча појас и баци га пред Џоанине ноге. Брзо побаца доле наруквице, златне чиоде, цвеће; и дуга коса, ослобођена, паде расута преко њених рамена, уоквирујући у своју црнину дивљу узбуђеност њеног лица. „Отерај је, Питере. Отерај ту дивљу незнабожницу“, молила је Џоана. Она је очито била сасвим изгубила главу. Трупкала је ногама и обема рукама држала се за Виљемсову мишицу. „Погледај“, узвикну Ајша. „Погледај у мајку твога сина! Она се плаши. Зашто ми не иде с очију? Погледај је. Ружна је.“

Изгледало је да је Џоана разумела презрив тон њених речи. Кад Ајша опет коракну натраг ближе дрвету, она пусти мишицу свога мужа, махнито јурну на њу, ошамари је по лицу, затим одјури детету које је, непримећено, цвилело већ извесно време, узе га и отрча реци, непрестано вриштећи у наступу лудог страха. Виљемс појури за револвер. Али га Ајша неочекивано одгурну од дрвета тако снажно да се он затетура. Она шчепа револвер, стави га иза леђа и повика: „Нећеш га имати. Иди за њом. Иди у сусрет опасности... Иди у сусрет смрти... Иди ненаоружан... Иди празних руку и са слатким речима... као што си дошао мени... Иди беспомоћан и лажи шуме, море... смрт која те чека...“ Она заћута као да ју је нешто угушило. Виде у ужасу пролазних тренутака полуголог, помахниталог човека пред собом; чу Џоанине пискаве, луде вриске за помоћ негде на обали. Сунчева светлост је обасјавала њу, њега, нему земљу, жубораву реку, али је њој изгледало да у нежни сјај благог јутра улазе таласи страшне таме. Мржња испуни свет, испуни простор између њих — мржња расе, мржња неуништиве различности, мржња крви; мржња против човека рођеног у земљи лажи и зла, из које ништа сем недаће не долази онима који нису бели. И док је стајала, разјарена, она чу шапат, шапат гласа покојног Омара који јој говори у ухо: „Убиј! Убиј!“ Она повика, видевши га да се помаче: „Не прилази ми... или ћеш умрети сад! Иди док се још сећам... сећам...“ Виљемс се прибра за борбу. Није смео да иде ненаоружан. Он направи велик корак и виде је како подиже револвер. Приметио је да га није запела, и рече себи да ће, чак и ако испали, сигурно промашити. Зрно ће отићи сувише високо, јер револвер тешко окида. Приђе јој још један корак — виде дугачку цев како се немирно креће на крају њене испружене руке. Помисли: сад је мој час... Сави мало колена и скочи у намери да је нападне.

Он виде црвен пламен пред својим очима и заглуши га пуцањ који му се учини гласнији од праска грома. Нешто га заустави, те стаде, а ноздрве му беху пуне киселог мириса плавог дима који му је лебдео пред очима као огроман облак... Промашила је, неба ми!... Тако сам и мислио!... И виде је врло далеко како диже руке увис, док је револвер, врло мален, лежао на земљи између њих... Промашила!... Он ће сад отићи и узети га. Никад раније није схватио, као у том секунду, радост, победоносну радост сунчеве светлости и живота. Уста су му била пуна нечег сланог и топлог. Покуша да се накашље; испљува... Ко је то вриснуо: За име бога, он умире! Он умире! — Ко умире? — Морам га узети. — Ноћ! — Шта?... Већ је ноћ... ☆ ☆ ☆ После много година Алмејер је причао о великом преврату у Самбиру случајном посетиоцу из Европе. Био је то Румун, упола природњак а упола скупљач орхидеја ради трговине, који је објављивао свакоме, у току првих пет минута познанства, своју намеру да напише научну књигу о тропским земљама. На свом путу за унутрашњост одсео је код Алмејера. Био је прилично образован човек, али је пио чисту клековачу, или би само исцедио у њу сок од пола лимуна. Говорио је да клековача користи његовом здрављу, и са тим леком пред собом описивао је изненађеном Алмејеру дивоте европских престоница; док му је Алмејер, заузврат, досађивао опширним излагањем својих гледишта о самбирском друштвеном и политичком животу. Разговарали су до дубоко у ноћ, седећи за боровим столом на веранди, док су између њих мали и млитави инсекти светлих крила, незадовољни месечином, долетали и гинули у хиљадама око димљиве светлости смрдљиве лампе. Алмејер је говорио, зажарена лица: „Наравно, ја то нисам видео. Рекао сам вам да сам се био насукао у речном рукавцу због очеве — Лингардове — склоности сумњичењу. Сигуран сам да сам чинио што сам најбоље могао тиме што сам се трудио да олакшам бекство тога човека; али капетан Лингард је био она врста човека — знате —

коме се није могло ништа доказати. Пред сам сунчев залазак вода је била довољно висока, те смо испловили из рукавца. Стигли смо у Лакамбину крчевину у сам мрак. Све је било тихо; мислио сам да су, наравно, отишли и радовао сам се томе. Ишли смо уз двориште и видео сам велику гомилу нечега у средини. Из те гомиле она се дигла и појурила на нас. Тако ми бога... Ви знате оне приче о верним псима који чувају лешеве својих господара... не пуштају никога да се приближи... морате да их отерате. Па ето, части ми, морали смо да је отерамо. Морали смо! Била је као фурија. Није пустила ни да га додирнемо. Мртав — наравно. Како не би био! Погођен у плућа, с леве стране, прилично повисоко, и сасвим изблиза, јер су обе рупе биле мале. Зрно му је изашло кроз плећку. Пошто смо је савладали — не можете ни замислити колико је снажна та жена била, једва смо је савладали нас тројица — однели смо тело у чамац и одгурнули га од обале. Мислили смо да је пала у несвест, али је устала и појурила у воду за нама. Допустио сам јој да се попне у чамац. Шта сам друго мотао? Река је пуна алигатора. Никад док сам жив нећу заборавити пловидбу уз реку те ноћи. Седела је на дну чамца, држала му главу на свом крилу и овда-онда брисала му лице својом косом. Било је доста сасушене крви око његових уста и на бради. И свих шест сати пловидбе шапутала је нежно томе лешу!... Са мном је био помоћник бродског капетана. Тај човек ми је доцније рекао да не би пристао да опет доживи све то ни за прегршт дијаманата. И веровао сам му. А како и не бих! И сад задршћем кад помислим на то. Мислите ли да је он чуо? Не! Мислим, неко — нешто — чуо?...“ „Ја сам материјалист“, изјави човек од науке, дрхтаво нагињући боцу над испражњеном чашом. Алмејер затресе главом и настави: „Нико није видео како се то стварно догодило изузев оног човека Махмата. Увек је тврдио да није био удаљенији од њих више од две дужине свога копља. Оне две жене су грдиле једна другу, док је Виљемс стајао између њих. А затим, Махмат каже, кад је Џоана ошамарила њу и отрчала оданде, оно друго двоје као да су одједном обоје помахнитали. Јурили су тамо-амо.

Махмат каже — ово су тачно његове речи: „Видео сам је како стоји, држи револвер, који пуца много пута, и нишани њиме свуд по дворишту. Плашио сам се да ме не погоди, па сам скочио у страну. Онда видех белца како брзо јури на њу. Долазио је као тигар кад из шуме јурне на копља која држе људи. Она није нишанила. Цев њеног оружја ишла је тамо-амо, али у њеним очима одједном сам видео велик страх. Био је само један пуцањ. Врискала је док је белац стајао врло право и трептао очима, колико док полако избројите један, два, три; а затим се накашљао и пао на лице. Омарова ћерка је врискала непрестано док он није пао. Онда сам отишао и оставио тишину за собом. Те ствари нису ме се тицале, а у чуну је била она друга жена која ми је обећала новац. Одмах смо отпловили, не обзирући се на њене крике. Ми смо само сиромашни људи — и добили смо врло малу награду за наш труд!“ То је Махмат рекао. Тај свој исказ никад није мењао. Можете га и сами питати. Он је човек од кога сте најмили чамац за вашу пловидбу уз реку.“ „Најграмжљивији лопов кога сам икад знао!“ узвикну путник пијано. „Ах, он је поштен човек. Његова два брата набодена су на копља — то су и заслужили. Пљачкали су дајачке гробове. У њима има златних украса, знате. Добили су што су заслужили. А он је био поштен, па је успео у животу. Да! Сви су успели — изузев мене. А све због оног ниткова који је довео Арабљане овамо.“ „ “, промрмља Алмејеров гост. „Волео бих да говорите енглески уместо што брбљате на свом језику, који нико не може да разуме“, рече Алмејер мрзовољно. „Не љутите се“, проштуца гост. „То је латински, и то је мудрост. То значи: не траћите свој дах грђењем сенки. Нема увреде у томе. Ја вас волим. Ви сте у свађи са провиђењем — и ја сам. Требало је да будем професор, а ето шта сам.“ Он климну главом. Седео је држећи чашу у руци. Алмејер је шетао горе-доле, а затим изненадно стаде.

„Да, сви су они успели у животу сем мене. Зашто? Ја сам бољи од сваког од њих. Лакамба назива себе султаном, и кад одем да се видим с њим пословно, он пошље оног свог једнооког ђавола — Бабалачија — да ми каже да владар спава и да ће спавати дуго. А тај Бабалачи! Он је султанов доглавник — молим вас. Ох боже! Султанов доглавник! Свиња! Он је бескућник коме нисам допуштао да се попне уз ове степенице кад је први пут дошао у овај крај... А погледајте у Абдулу сад. Он живи овде јер је — како каже — овде далеко од белаца. Али он има небројено благо. Има кућу у Пенангу. Бродове. Шта све није имао кад је украо моју трговину од мене! Све је овде сатерао у рог; натерао је оца — капетана Лингарда — да иде да трага за златом, а затим га је натерао да оде у Европу, где је ишчезао. Замислите капетана Лингарда да нестане као обичан слуга! Неки моји пријатељи писали су у Лондон и питали за њега. Нико никад није чуо за њега тамо. Замислите! Никад нису чули за капетана Лингарда!“ Учени скупљач орхидеја подиже главу. „Он је био сен-сентимент-алан стари гусар“, промуца, „он ми се допада. И ја сам сент-талан.“ Он полако намигну на Алмејера, који се насмеја. „Да! Причао сам вам о томе надгробном споменику. Да! На то је страћено сто двадесет долара. Волео бих да их имам сад. Он је то толико хтео. И напис. Ха! Ха! Ха! „Питер Виљемс, спасен милошћу божјом од свог непријатеља.“ Ког непријатеља — ако то није сам капетан Лингард? А и то нема никаквог смисла. Он је био велик човек — мислим на оца — али чудан у многим погледима... Нисте видели гроб? На врху оног брега тамо, на другој страни реке. Морам вам га показати. Ићи ћемо тамо.“ „Не ја!“ рече посетилац. „Не интересује ме — по сунцу — сувише заморно... Сем ако ме ви однесете тамо.“ Стварно, и био је однет тамо неколико месеци доцније, и његов је гроб био други гроб белца у Самбиру; али сада је био жив, мада прилично пијан. Он изненадно упита: „А жена?“

„Ох! Лингард је, наравно, издржавао њу и њеног ружног сина у Макасару. Грешно траћење новца! Ђаво ће знати шта се десило с њима откако се отац вратио у домовину. Ја сам морао да се старам за своју ћерку. Даћу вам писмо за госпођу Винк у Сингапуру кад се будете враћали. Видећете моју Нину тамо. Срећни човече! Она је лепа и чујем да је тако образована, тако...“ „Већ сам чуо двадесет... сто пута о вашој кћери. Шта је с-са он-оном др-другом, са Ајшом?“ „Са њом! Ох! Задржали смо је овде. Била је луда дуго време, али је углавном била мирна и тиха. Отац ју је много ценио. Дао јој је кућу да живи у њој, у мом дворишту. Лутала је унаоколо не говорећи ни с ким, сем кад би угледала Абдулу, а онда би је спопао бес, па је вриштала и проклињала. Често би нестала, па смо морали сви да идемо да је тражимо, јер се отац увек бринуо све док се она не би вратила. Налазили смо је свуда. Једном у напуштеном Лакамбином дворишту. Понекад у шуми. Али је имала једно омиљено место, па смо, кад смо је тражили, увек ишли прво тамо. Било је готово сигурно да ћемо је наћи тамо — на травном пропланку на обали малог потока. Зашто је највише волела то место, не могу да замислим! И било је тако тешко довести је отуда. Морали смо силом да је одвлачимо са тога места. Али, с проласком времена, постала је мирнија и сталоженија. Ипак, сви су се моји укућани много плашили ње. Моја Нина ју је укротила. Девојчица је, знате, по природи неустрашива, а и била је навикла да све буде по њеној вољи, па је одлазила код ње, вукла је за хаљину и наређивала јој ово или оно, као и сваком другом. Најзад је заиста заволела моју ћерку. Нико и није могао одолети љупкости те мале — знате. Ајша је била одлична дадиља. Једном, кад је мала враголанка отрчала од мене и пала у реку са краја кеја, Ајша је скочила у реку и извадила је за трен ока. А ја умало нисам премро од страха. Ајша, наравно, сада живи са мојим служавкама, али ради што јој је воља. Докле год будем имао прегршт пиринча и парче памучног платна у складишту, она неће оскудевати ни у чему. Ви сте је видели. Донела нам је ручак са Алијом.“ „Шта! Та пресавијена, смежурана баба?“

„Ах!“ одговори Алмејер. „Оне брзо старе овде. Дуге магловите ноћи проведене у овом шумском пределу сломиће и најјача леђа — као што ћете ускоро и сами искусити.“ „Гад... гадно“, промрмља путник. Заспао је. Алмејер је стајао поред наслона ограде и гледао у плавкаст сјај ноћи обасјане месечином. Шуме, непромењене и тамне, надносиле су се над водом и слушале непрестани шапат велике реке; а изнад њиховог тамног зида брдо, на коме је Лингард сахранио тело свог заробљеника, дизало се у црној, округлој маси према сребрном бледилу неба. Алмејер је дуго гледао у јасну контуру врха, као да је хтео да назре кроз таму и даљину облик тог скупог надгробног споменика. Кад се најзад окрете, виде свог госта где спава са рукама на столу и главом наслоњеном на њих. „Слушајте!“ викну он, ударивши дланом у сто. Природњак се пробуди, седе право и забуљи се као буљина. „Слушајте!“ понови Алмејер врло гласно и опет удари у сто, „хоћу да знам. Ви, који кажете да сте прочитали све књиге, кажите ми,... зашто се такве паклене ствари уопште допуштају. Узмимо, на пример, мене. Нисам никоме учинио никакво зло, живео сам поштеним животом.. и роди се такав нитков у Ротердаму или неком таквом месту негде на другом крају света, допутује овамо, покраде свог послодавца, побегне од своје жене и упропасти мене и моју Нину — он ме је упропастио, кажем вам — и најзад га убије сиромашна, бедна дивљакиња која стварно не зна ништа о њему. Где је смисао свега тога? Где је то ваше провиђење? Где је икакво добро у свему томе за икога? Свет је превара! Превара! Зашто да ја патим? Шта сам урадио да се тако поступи са мном?“ Изурлао је низ својих питања и одједном заћутао. Човек који је требало да буде професор учинио је велики напор да изговори речи јасно: „Мој драги прикане, зар-зар не видиш да је и сама чињчињеница твога пос-постојања увредљива... Јаја те волим — као...“ Он паде напред на сто и заврши своје примедбе неочекиваним и дугим хркањем.

Алмејер слеже раменима и врати се огради. Пио је своју трговачку клековачу врло ретко, али кад год је то чинио, и сасвим мала количина тога пића наводила га је да заузме бунтован став према плану васионе. И сад, нагнут преко ограде, викао је дрско у ноћ, лица окренутог према оној далекој и невидљивој плочи увезеног гранита на којој је Лингард сматрао за прикладно да забележи божју милост и Виљемсово спасење. „Отац је погрешио — погрешио!“ викао је Алмејер. „Хоћу да патиш због онога што си учинио. Мораш патити због тога! Где си ти, Виљемсе? Хеј?... Хеј?... Тамо где нема милости за тебе — надам се!“ „Надам се“, поновише шапутавим одјеком изненађени шума, река и брда; и Алмејер, који је стајао и чекао, са осмехом пијане пажње на уснама, не чу никакав други одговор.