Изгнаник са острва - Џозеф Конрад

Не! Чак и док си се борио, твоје уши су биле отворене гласовима деце и жена. Рекли су... то. Сад ја, жена, ја...“ Она изненадно заћута и стајала је пред њим оборених очних капака и раздвојених усни, тако мирно сад да је изгледало да се претворила у биће без даха, без слуха, без вида, без знања за страх и наду, гнев и очајање. У чудном мировању њеног лица ништа се није мицало сем нежних ноздрва које су се брзо шириле и сужавале, лепршаво, у испрекиданим покретима, као крила птице ухваћене у замку. „Ја сам бео“, рече Лингард поносно, гледајући у њу чврстим погледом у коме је проста радозналост уступала место сажаљивој љутњи, „и људи које си чула говорили су само истину поред вечерњих ватри. Моје уши су отворене твојој молби. Али, саслушај ме пре него што будеш говорила. За себе нема потребе да се плашиш. Можеш чак и сад поћи са мном и наћи ћеш уточиште у кући Саида Абдуле — који је твоје вере. И ово такође мораш знати: ништа што можеш рећи неће променити моју намеру према човеку који спава — или се крије — у тој кући.“ Она му опет упути поглед који је био као убод, не гнева, већ жеље; снажне, несавладиве жеље да види унутра, да види скроз, да разуме све: сваку мисао, осећање, намеру; сваки импулс, свако оклевање у томе човеку; у томе у бело обученом странцу који гледа у њу, говори јој, дише пред њом као и сваки други човек, али је већи, црвенолик, белобрад и тајанствен. Он је будућност обучена у људско месо; сутрашњи дан; сви дани, све године њеног живота стоје ту пред њом живе и тајне, са свим њиховим добром и злом затвореним у грудима тога човека; тога човека који би се могао наговорити, одобровољити, молити, можда ганути, забринути; уплашити — ко зна? — само ако би прво био схваћен! Већ је одавно видела куда догађаји теже. Опазила је Абдулину презриву а ипак претећу хладноћу; чула је — узнемирена, иако у неверици — Бабалачијеве мрачне наговештаје, прикривене алузије и маскиране предлоге да напусти бескорисног белца чија ће судбина бити цена мира углављеног између мудрих и добрих који више немају никакве потребе за њим. А он — сам! Она се

држала њега. Нема никога другог. Ничега другог. Трудиће се да се држи њега увек — да му буде одана целог живота. А он је ипак далеко од ње. Све је даљи сваког дана. Сваког дана је изгледао удаљенији, а она га је пратила стрпљиво, са надом, слепо али постојано у свим кривудавим лутањима његовог ума. Пратила га је што је боље могла. Али понекад — врло често у последње време — осећала се изгубљеном као онај који залута у честару испреплетаног растиња велике шуме. Њој је бивши секретар старог Худига изгледао исто тако далек, блистав, страшан и нужан као сунце које даје живот овим земљама: сунце безоблачног неба које засењује и суши; сунце благотворно и зло — давалац светлости, мириса и куге. Она га је посматрала — посматрала га пажљиво; очарана љубављу, очарана опасношћу. Он је сада сам — изузев ње; и видела је — мислила је да види — да је он као човек који се плаши нечега. Је ли могуће? Он се плаши! Чега? Да ли се он то плаши тога старог белца који долази — који је дошао? Могуће. Слушала је о томе човеку откако памти. Најхрабрији га се плаше! И сад шта је у души овог старог, старог човека који изгледа тако снажан? Шта он намерава да учини са светлошћу њеног живота? Да је угаси? Да је однесе? Да је однесе заувек! — заувек! — и остави њу у мраку: — не у шапутавој ноћи пуној покрета и очекивања, у којој утишани свет чека повратак сунца, већ у ноћи без краја, у ноћи гроба, где ништа не дише, ништа се не креће, ништа не мисли — у последњој хладној тами и тишини без наде у други сунчев излазак. Она узвикну: „Твој смер! Ти не знаш ништа. Ја морам.. „ Он је прекиде — безразложно узбуђен, као да му је она, својим погледом, убризгала нешто од своје туге. „Ја знам довољно.“ Она му приђе, и стаде према њему на дужини руке, са обема рукама на његовим раменима; а он, изненађен том смелошћу, затвори и отвори очи двапут или трипут, свестан неког осећања које се буди у њему због њених речи, њеног тона, њеног додира; осећања незнаног, необичног, продорног и тужног — изазваног блиским присуством те чудне жене, тог бића дивљег и нежног, снажног и тананог, уплашеног и одлучног, које се тако кобно

уплело између њихова два живота — његовог живота и живота оног другог белца, гнусног ниткова. „Како можеш знати“, настави она уверљивим гласом који као да јој је текао из самог срца; „како можеш знати? Ја живим с њим током свих дана. Свих ноћи. Гледам у њега; видим сваки његов дах, сваки поглед његовог ока, сваки покрет његових усана. Не видим ништа друго! Чега другог има? Па чак и ја не разумем. Ја не разумем њега! — Њега! — Мој живот! Њега који је мени тако велик да његово присуство крије земљу и воду од мог вида!“ Лингард је стајао право са рукама дубоко у џеповима свог капута. Очи су му брзо трептале, јер је говорила врло близу његовог лица. Она га је узнемирила и осећао је да чини напор да би схватио њену мисао, а све време није могао да не каже себи како је све то бескорисно. Она додаде после ћутања: „Било је време кад сам могла да га разумем. Кад сам знала шта је у његовом уму боље него и сам он. Кад сам га осећала. Кад сам га држала... А сад је побегао.“ „Побегао? Шта? Отишао!“ викну Лингард. „Побегао од мене“, рече она; „оставио ме саму. Саму. А увек сам близу њега. А ипак сама.“ Шаке јој полако склизнуше са Лингардових рамена и руке јој се спустише поред тела, беживотне, обесхрабрене, као да је њој — њој, дивљем, плаховитом и непросвећеном бићу — јасно откривена у том тренутку огромна чињеница наше самотности, усамљености непродирне и провидне, недокучиве и вечне; неуништиве усамљености која окружује, обавија, облачи сваку људску душу од колевке до гроба, и, можда, и иза гроба. „Да! Добро! Разумем. Његово лице је окренуто од тебе“, рече Лингард. „Па сад, шта хоћеш?“ „Хоћу... Тражила сам — помоћ... свуда... против људи... Сви људи... Не знам. Прво су они дошли, невидљиви белци, и сејали смрт издалека... онда је он дошао. Дошао ми је он који је био сам и тужан. Дошао је, гневан на своју браћу; велик у свом народу; гневан на оне које нисам видела: на свет где људи немају милости и жене немају стида. Он је био од тих људи, и велик међу њима. Је ли био велик?“

Лингард заврте главом. Она се намршти на њега и настави у збрканој журби: „Слушај. Видела сам га. Живела сам поред храбрих људи... поглавица. Кад је он дошао, била сам ћерка сиромашног човека — слепог човека без снаге и наде. Говорио ми је као да сам светлија од сунчеве светлости, дивнија од хладне воде потока поред кога смо се срели, дивнија...“ Њене брижне очи видеше сенку неког израза како пређе преко лица њеног слушаоца, што је наведе да задржи свој дах за тренутак, а затим експлодира у увређен бес, тако жесток да то отера Лингарда натраг један корак, као неочекиван снажан ветар. Он подиже обадве руке, нескладно очински у својој достојанствености, збуњен и благ, док она испружи врат напред и поче да виче. „Кажем ти, била сам све то њему. Знам то! Видела сам то!... Има времена кад чак и ви белци говорите истину. Видела сам његове очи. Осећала сам његове очи, кажем ти! Видела сам га како дршће кад му се приближим — кад говорим — кад га додирнем. Погледај ме! Био си млад. Погледај ме. Погледај, раџо мора!“ Погледала је у Лингарда изазивачки усредсређено, а затим је, брзо окренувши главу, бацила преко рамена поглед, пун понизног страха, на кућу која је стајала високо иза њених леђа — тамна, затворена, нема и несигурна на својим кривим стубовима. Лингардове очи су пратиле њен поглед и загледаше се са очекивањем у кућу. После једног минута он промрмља гледајући подозриво у њу: „Ако није чуо твој глас сада, онда мора да је врло далеко или да је мртав.“ „Он је тамо“, шапну она, мало умирена али још брижна, „он је тамо. Чекао је три дана. Чекао те је и дању и ноћу. И ја сам чекала с њим. Чекала сам, посматрала сам његово лице, очи, усне, слушала сам његове речи. Речи које нисам могла да разумем. Речи које је говорио дању; речи које је говорио ноћу у свом кратком сну. Слушала сам. Говорио је самом себи шетајући горе-доле овде, поред реке, поред жбуња. И ја сам га

пратила. Хтела сам да знам — али нисам могла! Мучиле су га ствари које су га нагнале да говори речима свога народа. Говорио је себи — а не мени. Не мени! Шта је говорио? Шта је намеравао да уради? Да ли се плашио тебе? Смрти? Шта је било у његовом срцу?... Страх?... Или гнев?... Нека жеља? .. Нека туга? Говорио је; говорио је: многе речи. Све време! И нисам могла да знам! Хтела сам да му говорим. Био је глув за мене. Свуда сам ишла за њим, чекала сам неку реч коју бих могла разумети; али његов ум је био у земљи његовог народа — далеко од мене. Кад бих га додирнула, љутио се — тако!“ Она одглуми покрет некога ко се сурово отреса наметљиве руке, и погледа у Лингарда сузним и непостојаним очима. После кратког интервала тешког дахтања, као да је била изгубила дах у трци или борби, погледа доле и настави: „Из дана у дан, из ноћи у ноћ, живела сам посматрајући га, а не видећи ништа. И срце ми је било тешко — тешко због присуства смрти која је обитавала међу нама. Мислила сам да се он плаши. Да се плаши тебе! Па сам, онда, и сама сазнала за страх... Кажи ми, раџо мора, знаш ли за страх који нема гласа — неми страх — страх који дође кад нема никога близу — кад нема битке, ни повика, ни гневних лица, ни наоружаних руку?... Страх од кога нема бекства!“ Она застаде, опет упре очи у збуњеног Лингарда, и пожури тоном очајања: „И онда сам знала да се неће борити с тобом! Раније — пре много дана — двапут сам одлазила од њега, да бих га нагнала да удари на свој народ тако да би био мој — мој! О да грдне несреће! Рука му је била неверна као што су и ваша бела срца. Ударила је, гурнута мојом жељом — његовом жељом за мном... Та снажна рука ударила је, и — о срама! — није убила никога! Њен жесток и лажан ударац пробудио је мржњу без икаквог страха. Око мене биле су само лажи. Његова снага била је лаж. Мој народ је лагао мене — и њега. И кад је требало да се састане с тобом — с тобом, великим! — није имао никога сем мене. Сем мене — са мојим бесом, мојим болом, мојом слабошћу. Имао је само мене! А мени није хтео да говори. Будала!“

Пришла је близу Лингарда, са махнитим и унезвереним изгледом умоболника који жели да шапне неку луду тајну — једну од оних бесмислених чудовишних тајни које цепају срце, једну од оних мисли које, као чудовишта, свирепе, фантастичне, тужне и страшне лутају непрекидно у ноћи лудила. Лингард је гледао у њу, запањен али одлучан. Говорила му је у лице, врло тихо. „Он је све! Све. Он је мој дах, моја светлост, моје срце... Иди одавде... Заборави га... Он више нема ни храбрости, ни мудрости... И ја сам изгубила своју моћ... Иди одавде и заборави. Има и других непријатеља... Остави њега мени. Некад је он био човек... Ти си сувише велик. Нико ти се не може одупрети... Покушала сам... Сад знам... Молим за милост. Остави га мени и иди.“ Делови њених молећивих реченица као да су се њихали на таласима њених јецаја. Лингард, на изглед пасиван, очију упртих у кућу, осети оно дубоко усађено, уверљиво и снажно осећање, онај нелогични импулс неодобравања који је полугнушање, полунеодређен страх, а који се буди у нашим срцима у присуству нечега новог или необичног, нечега што не иде на калуп наше властите свести; проклето осећање саздано од презирања, гнева и уверености у изврснију врлину које нас чини глувим, слепим, надменим и глупим пред свим оним што није слично нама. Он одговори, не гледајући у њу испрва, већ у кућу која га беше опчинила: „Ја да идем! Он је хтео да ја дођем — он лично!... мораш ићи. Ти ниси свесна шта тражиш од мене. Слушај. Иди свом народу. Остави га. Са њим је...“ Он застаде и погледа у њу својим постојаним очима. Оклевао је као да тражи подесан израз, а затим пуцкетну прстима и рече: „Свршено.“ Она коракну уназад, очију оборених земљи, и притиште слепоочнице обема рукама, које је принела глави спорим и широким покретом пуним несвесне трагедије. Тон њених речи био је нежан и треперав као гласно размишљање. Она рече;

„Кажи потоку да не тече у реку; кажи реци да не тече у море. Кажи гласно. Кажи љутито. Можда ће те послушати. Али ја мислим да поток неће хајати. Поток који извире у брду и тече великој реци. Он не би марио за твоје речи; он који не мари ни за брдо које му даје живот, он који цепа земљу из које извире. Цепа је, једе је, уништава је — да би брже одјурио реци — реци у којој се губи заувек... О рацо мора! И ја не хајем.“ Опет се приближи Лингарду, прилазећи му полако и против воље, као да ју је гурала нека невидљива рука, и рече му речима које као да су јој биле ишчупане из срца: „Нисам марила ни за свог оца. За њега који је сад мртав. Пре бих... Ти не знаш шта сам урадила... Ја...“ „Имаћеш његов живот“, рече Лингард брзо. Стајали су једно уз друго, укрштених погледа; она изненадно задовољена, а Лингард замишљен и с нелагодношћу под неодређеним осећањем пораза. Мада пораза није било. Он никад није ни намеравао да убије тога човека — не после првог тренутка гнева пре много времена. Дани горког чуђења беху убили гнев и оставили само огорчено негодовање и огорчену жељу за потпуном правдом. Осећао је незадовољство и био изненађен. Неочекивано је наишао на људско биће, и то жену, која га је навела да открије своју вољу пре времена. Она ће имати његов живот. Али мора јој се рећи, она мора знати, да за такве људе као што је Виљемс нема милости, ни благонаклоности. „Разумеј“, рече он полако, „да му ја остављам живот, али не у знаку милости, већ у знаку казне.“ Она се трже, мотрила је сваку реч на његовим уснама, и пошто је завршио говор, остала је мирна и нема у изненађеној непомичности. Једна велика кап кише, кап огромна, блистава и тешка — као натчовечанска људска суза која је дошла право и брзо одозго, прокрчивши свој пут кроз облачно небо — удари гласно у суву земљу и прште у звездице. Она је кршила руке у зачуђеној пометености новог и несхватљивог страха. Бол њеног шапата био је продорнији од најгласнијег вапаја. „Какве казне! Хоћеш ли онда да га одведеш са собом? Да га одведеш од мене? Чуј шта сам ја урадила... Ја сам она која...“

„Ах!“ узвикну Лингард, који је гледао у кућу. „Немој јој веровати, капетане Лингарде“, довикну Виљемс са врата, где се појавио надувених очних капака и голих груди. Стајао је за тренутак, обема рукама држао се за рагастов над вратима, увијао се и гледао пометено, као да је распет тамо. А затим изненадно појури погнуте главе низ даске, које потмуло и кратко одјекнуше на сваки његов корак. Она га чу. Лице јој устрепта од узбуђења, и речи које јој беху на уснама падоше неизговорене натраг у њено мрачно срце; падоше натраг у блато, камење и цвеће који су на дну сваког срца.

ГЛАВА IV Кад осети чврсто тле дворишта под ногама, Виљемс престаде са стрмоглавом јурњавом и продужи да иде напред умереним кораком Корачао је круто и гледао право у Лингардово лице; није гледао ни десно ни лево већ само у лице, као да у свету није било ничега другог сем тих добро познатих му црта лица човека кога се плашио; те седе, сурове и строге главе у коју је гледао усредсређеним погледом својих очију, као човек који се труди да из даљине чита штиво штампано ситним словима. Чим су Виљемсове ноге прешле преко дасака, тишина, која је била нарушена његовим корацима, опет завлада двориштем; тишина облачног неба и безветрице, мргодна тишина земље потиштене изгледом на скору ускомешаност, тишина света који прикупља своје моћи да одоли бури. Кроз ту тишину Виљемс је долазио, и стаде на шест стопа од Лингарда. Стао је просто зато што даље није могао. Био је пошао од врата са непромишљеном намером да потапше по рамену тога старог човека. Није ни слутио да ће тај човек изгледати тако висок, тако велик и тако неприступачан. Изгледало му је да никад, никад у животу није видео Лингарда. Покуша да каже: „Не веруј.. „ Наступ кашља прекиде његову реченицу. Одмах затим он прогута, као да су то била два шљунка, и при томе забаци браду горе; и Лингард, који га је пажљиво посматрао, виде кост, оштру и троугласту као глава змије, како му се двапут диже и спусти под кожом грла. А затим се и она више није мицала, ништа се није мицало.

„Па“, рече Лингард, и том речју неочекивано се заврши његов говор. Рука му је чврсто држала у џепу дршку револвера због кога му је капут био избочен на куку, и размишљао је о томе да би сад сасвим брзо могао да оконча свој спор са тим човеком који је био толико жељан да му се преда у руке, али да би такво окончање било сасвим недовољно. Није могао да подноси мисао да му тај човек побегне одласком из живота, да побегне од страха, сумње и гриже савести у мирну извесност смрти. Он га држи сад. И неће га пустити да оде.— да ишчезне заувек у плавом диму револверског метка. Гнев је растао у њему. Осетио је додир на срцу сличан додиру вреле руке. Додир не на грудима, већ на самом срцу, на дрхтавом и неуморном делићу материје који одговара на свако узбуђење душе, које закуца брже од радости, страха, гнева. Он дубоко удахну. Видео је пред собом голе груди човека како се шире и скупљају под широко отвореним капутом. Погледа у страну и виде груди жене како се дижу и спуштају услед брзог дисања које је покретало горе-доле њену руку, притиснуту на груди, са свим прстима испруженим и помало савијеним, као да држи нешто сувише велико за њен захват. Прође читав минут. Један од оних минута када је глас ућуткан, док мисли лепршају у глави, као заробљене птице у кавезу, у очајним, заморним и узалудним летовима. За време тога минута ћутања Лингардов гнев је растао, постајао огроман и врхован, као висок пенушав талас који прелази преко узнемирених плићака у песку. Хука гневног таласа испуњавала му је уши; хука тако моћна и растројна да му се чинило да ће му глава пући од ње. Гледао је у тога човека, у тог срамног створа који је стајао право на својим ногама, непомичан, укочен, стакластих очију, као да је његова кужна душа одлетела тога тренутка, те леш још није имао времена да се претури и падне. За делић секунда са страхом је помислио да је тај нитков умро ту пред његовим разјареним погледом. Виљемсови очни капци затрепташе, и несвестан, тренутан дрхтај тога укоченог, правог тела разгневи Лингарда као нова увреда. Тај човек се усуђује да се помакне! Усуђује се да трепће, да дише, да постоји; ту, пред његовим очима! Његово стезање револвера поче постепено да лабави. Док се занос његовог

гнева повећавао, расло је и његово презирање према оружју које стреља или сече, које ставља себе између руке и предмета мржње. Желео је другу врсту задовољења. Голе руке, а не ватрено оружје. Руке које га могу шчепати за грло, савладати његову одбрану, изубијати његово лице у безоблично месо; руке које могу да осете сав очај његовог отпора и савладају га у плаховитом уживању додира дугог и помамног, блиског и суровог. Сасвим је пустио револвер, стајао је и оклевао, а затим коракну напред, испружи руке и све му ишчезе из вида. Није могао да види ни тога човека, ни ту жену, ни земљу, ни небо — није видео ништа, као да је тим једним кораком оставио за собом видљиви свет да би закорачио у црн и пуст простор. У тој тами чу вриске око себе, вриске сличне сетним и жалосним крицима морских птица које живе на усамљеним гребенима великих океана. А онда се изненадно појави лице на неколико палаца од његовог. Лице тога човека. Осети нешто у својој левој руци. Грло тога човека... Ах! ону ствар, сличну змијиној глави, што се диже и спушта... Он стеже чврсто. Врати се у свет. Видео је брзо трептање очних капака над беоњачама, искеженост развучених уста, низ зуба који су се белели кроз опуштене бркове... Снажне беле зубе. Сручи му их низ његово лажљиво грло... Стеже десну песницу и замахну десницом. Испод његових стопа дигоше се крици морских птица. Хиљаде њих. Нешто га ухвати за ноге... Шта је то, до врага?... Зададе снажан ударац песницом, од кога и сам осети бол дуж целе своје руке, и одједном схвати да је ударио нешто пасивно и неотпорно. Срце му клону од разочарања, гнева и понижења. Одгурну левицом, брзо отварајући шаку, као да је баш тада опазио да је случајно шчепао нешто одвратно — и угледа зачуђеним очима како се Виљемс тетура уназад са белим рукавом преко лица. Посматрао је како се његова удаљеност од тога човека повећава, док он стоји непомичан, и није био у стању да објасни себи откуд тако велика раздаљина између њих. Требало је да буде супротно. Требало је да су врло близу, и... Ох! Он неће да се бори, неће да се одупире, неће да се брани! Пас! Подмукли, кукавички пас!... Био је запањен и снужден — дубоко — горко

— обузет разочарањем малог детета лишеног играчке. Он викну као у неверици: „Зар хоћеш да си варалица све до краја?“ Чекао је да чује неки одговор. Чекао је жељно, са нестрпљењем које као да га је одизало од земље. Чекао је неку реч, неки знак. Ништа! Само су, изнад белог рукава, два ока нетремице и пажљиво блистала у њега. Виде како се подигнута рука одвоји од лица и клону низ тело. У бело обучена рука, са крвавом пругом дуж белог рукава. На образу је била посекотина. Крварила је. И нос је крварио. Крв је цурила низ један брк и чинила да он изгледа као тамна крпа прилепљена преко усне, и текла је у танком млазу низ једну страну браде. Кап крви висила је на крају неколико длака слепљених заједно; висила је за часак а затим капнула на земљу. Многе друге су јој следиле, капљући све брже једна за другом. Једна је пала на груди и одмах се слила доле са кривудавом ужурбаношћу инсекта који бежи; оставила је уску тамну пругу на белој кожи. Гледао је у њу, гледао је у мале, брзе капи, гледао је са мрачним задовољством, са гневом, са кајањем у оно што је урадио. То није много личило на дело правде. Пожелео је да приђе ближе томе човеку, да га чује да говори, да га чује да каже нешто гнусно и срамно што би оправдало онај ударац. Покуша да коракне и постаде свестан чврстог загрљаја око својих ногу, одмах изнад чланака. Инстинктивно ћушну нешто ногом и тако је ослободи, али одмах осети да га нешто још чвршће ухвати за другу ногу; то је био обухват људским рукама, топао, очајан и мек. Зачуђено погледа доле. Виде испружено тело жене која га је, лицем окренута земљи, грчевито држала обема рукама за ногу. Виде врх њене главе, дугачку црну косу која му се ширила преко стопала и падала на земљу. Од те косе није могао да види своје стопало. Чу кратко и понављано јечање њеног даха. Њено невидљиво лице било је крај његове пете. Могао се ослободити једним ударцем ноге у то лице. Али се не усуди ни да се помакне, већ јој викну: „Пусти ме! Пусти ме! Пусти ме!“ Једини резултат његове вике било је њено још јаче стезање рукама. С огромним напором он покуша да примакне десну

ногу левој, и делимично успе. Чуо је како јој тело дрља по земљи док ју је вукао. Покуша да се ослободи дизањем ноге. Удари ногом у земљу. Чу глас како оштро рече: „Полако, капетане Лингарде, полако!“ Очи му полетеше натраг Виљемсу на звук тога гласа; и у брзом буђењу успаваних сећања, Лингард одједном стаде мирно, одобровољен јасним звуком добро познатих му речи. Одобровољен, као у старо време, кад су трговали заједно, кад је Виљемс био његов поуздан и користан сарадник у забаченим и опасним местима; када му је тај човек, који је могао да обузда његову нарав боље него што је и сам могао, помагао у многим тешкоћама, спасао га од многих дела наглог насиља благовременом и доброћудном опоменом, шапнутом или довикнутом: „Полако, капетане Лингарде, полако.“ Вешт човек, он га је одгајио. Најоштроумнији човек на острвима. Да је само остао с њим, онда све ово... Он довикну Виљемсу: „Кажи јој да ме пусти или...“ Чуо је Виљемса да говори нешто, чекао је за тренутак, а затим погледа доле и виде ону жену још увек испружену, нему и непомичну, са главом поред његових ногу. Он осети нелагодно нестрпљење које је некако личило на страх. „Реци јој да ме пусти, да иде, Виљемсе, кажем ти. Доста ми је овога“, повика он. „Па, капетане Лингарде“, одговори мирни Виљемсов глас. „она те је пустила. Скини ногу са њене косе да би могла да устане.“ Лингард скочи у страну и брзо се окрете. Виде је како седе и покри лице рукама, а затим се полако окрете и погледа у тога човека. Виљемс се држао врло усправно, али је био несигуран на ногама, заносио се, готово на истом месту, као пијан човек који покушава да одржи своју равнотежу. Пошто га је гледао извесно време, Лингард викну јетко и љутито: „Шта имаш да кажеш у своје оправдање?“ Виљемс пође према њему. Ишао је полако, заносећи се помало при сваком кораку; Лингард га виде како стави руку на лице, загледа се у њу пошто је принесе очима, као да има тамо, сакривен у шаци, неки мали предмет који жели да тајно

испита. Изненадно и брзо превуче дланом преко груди свог капута и остави на њима дугачку крваву мрљу. „Красну си ствар урадио“, рече Виљемс. Стајао је пред Лингардом, једно око беше му дубоко утонуло у све већу отеклину лица; пипао је своје рањено лице и сваки пут, пошто би га пипнуо, притискао је длан на неко чисто место на свом капуту, покривајући бело платно крвавим отисцима, који су личили на отиске некакве наказне и чудовишне руке. Лингард га је посматрао, али не рече ништа. Најзад Виљемс престаде са заустављањем крви и стајао је спуштених руку и укоченог и искривљеног лица, покривеног мрљама усирене крви. Изгледао је као да је стављен ту као опомена, као несхватљива прилика сва обележена неким страшним и симболичним знацима кобног знамења. Говорећи с напрезањем, он понови прекорним гласом: „Красну си ствар урадио.“ „Ето“, одговори Лингард јетко, „имао сам сувише добро мишљење о теби.“ „И ја о теби. Зар не схваташ да сам могао да убијем ону будалу тамо и да све спалим до темеља, да све збришем с лица земљина. Ти не би нашао ни гомилу пепела да сам хтео. Могао сам урадити све то; али нисам хтео.“ „Ниси могао. Ниси смео. Ти ниткове!“ узвикну Лингард. „Од какве је користи називати ме погрдним именима?“ „Тако је“, одбруси Лингард, „нема довољно рђавог имена за тебе.“ Настаде кратко ћутање. На звук њихових брзо изговорених речи Ајша је устала са земље, где је седела у тужном и потиштеном ставу, и пришла им ближе. Стајала је по страни и пажљиво их посматрала, у очајном напору свога мозга, и брзим растројеним очима особе за коју је то питање живота или смрти да продре у значење реченица изговорених на страном језику: значење кобно и судбоносно скривено у звуцима тајанствених речи, у звуцима неочекиваним, незнаним и чудним. Виљемс пусти последњу Лингардову реченицу да прође, и као да јој поможе малим одмахом руке да се придружи осталим сенкама прошлости. Затим рече:

„Ударио си ме; увредио си ме...“ „Увредио тебе!“ прекиде га Лингард страсно. „Ко — шта може увредити тебе... тебе...“ Гушио се, и коракну напред. „Полако! Полако!“ рече Виљемс мирно. „Кажем ти да нећу да се борим. Довољно ти је јасно да нећу? Ни — прстом — нећу — мрднути.“ Док је полако говорио, наглашавајући сваку реч малим климањем главе, гледао је у Лингарда, десно око му је било отворено и велико, а лево мало и готово затворено отеченом половином лица, које је било развучено на једну страну као лица у издубљеном огледалу. Стајали су право један према другом; један висок, сувоњав и унакажен, други висок, тежак и строг. „Да сам хтео да ти наудим — да сам хтео да те убијем, било је лако. Стајао сам на вратима довољно дуго да повучем ороз — а знаш да гађам добро.“ „Промашио би“, рече Лингард уверено. „Постоји под небом нешто што се зове правда.“ Звук те речи на његовим уснама нагна га да застане, збуни га као неочекиван прекор на који се не може одговорити. Гнев његовог увређеног поноса, гнев његовог увређеног срца беше отишао у оном ударцу; и није остало ничега сем огромне срамоте — сем нечега неодређеног, гнусног и страшног, које као да га је окружавало са свих страна, лебдело око њега са сенкастим и прикривеним покретима, као дружина убица у тами огромних и несигурних места. Постоји ли, под небом, таква ствар као што је правда? Гледао је у човека пред собом тако продорним и дугим погледом да му се чинило да види кроз њега, и најзад је видео само пловећу и непостојану маглу у људском облику. Хоће ли се она разићи пред првим дахом ветра не остављајући ништа за собом? На звук Виљемсовог гласа он се жестоко трже. Виљемс је говорио: „Увек сам живео морално, знаш да јесам. Увек си ме хвалио због моје постојаности; знаш да јеси. Такође знаш да никад

нисам крао — ако је то оно на шта мислиш. Позајмио сам. Знаш колико сам платио за то. Била је то грешка у расуђивању. Али размотри мој положај тамо. Једно време био сам рђаве среће у својим приватним пословима, запао сам у дугове. Зар сам могао пустити да потонем пред очима свих оних људи који су ми завидели? Али то је све прошло. Била је то грешка у расуђивању. Платио сам за њу. Грешка у расуђивању.“ Лингард, укочен од запањености, гледао је доле. Гледао је доле у Виљемсове босе ноге. А затим, кад Виљемс заћута, понови празним гласом: „Грешка у расуђивању...“ „Да“, рече Виљемс полако и замишљено, и продужи све живље: „Као што сам рекао, увек сам живео морално. Моралније од Худига — моралније од тебе. Да, моралније од тебе. Пио сам помало, играо сам карте помало. Ко то не чини? Али сам имао начела још од дечаштва. Да, начела. Трговина је трговина, и никад нисам био магарац. Никад нисам поштовао будале. Морали су да страдају због своје лудости кад су пословали са мном. Зло је било у њима, не у мени. Али што се тиче начела, то је друга ствар. Држао сам се по страни од жена. То је забрањено — нисам имао времена — а и презирао сам их. Сад их мрзим!“ Он мало исплази језик; језик чији се црвенкаст и влажан врх вртео тамо-амо, као нешто са својим независним животом, под његовом отеклом и помодрелом усном; додирну врховима прстију посекотину на образу, опипа опрезно свуд око ње, и неповређена страна његовог лица изгледаше за тренутак брижна и узнемирена због стања оне друге, врло болне и укочене стране. Продужи да говори и глас му је треперио од неког потиснутог осећања. „Питај моју жену, кад је видиш у Макасару, да ли немам разлога да је мрзим. Она није била нико и ништа, а ја сам направио од ње гђу Виљемс. Била је мелескиња! Питај је како је показала своју захвалност према мени. Питај је... Али то не мари. Ето, дошао си и избацио ме овде као товар ђубрета; избацио си ме овде без икаквог посла — без ичега доброг на шта

бих се сећао — и готово без икаквих изгледа на будућност. Оставио си ме овде на милост оне будале Алмејера, који је сумњао у мене због нечега. Због чега? Сам ђаво зна. Али он је сумњао у мене и мрзео ме још од самог почетка; вероватно зато што си се ти спријатељио са мном. Ох! Могао сам га читати као отворену књигу. Он није врло дубок, тај твој самбирски ортак, капетане Лингарде, али зна како да буде непријатан. Месеци су пролазили. Мислио сам да ћу умрети од обичне досаде, од својих мисли, од својих кајања. А онда...“ Он брзо коракну ближе Лингарду; и Ајша, као да је била покренута истом мишљу, истим нагоном, импулсом његове воље, такође им приђе ближе. Стајали су близу једно другог, и њих двојица су осећали како мирни ваздух између њихових лица покреће својим лаким дахом та брижна жена која их обадвојицу обухвата збуњеним, очајним и зачуђеним погледима својих унезверених и тужних очију.

ГЛАВА V Виљемс се мало окрете од ње и поче да говори тише. „Погледај у њу“, рече он, са готово неприметним по~ кретом главе према жени којој беше окренуо раме. „Погледај у њу! Немој јој веровати! Шта ти је говорила? Шта? Ја сам спавао. Морао сам најзад да спавам. Чекао сам те три дана и три ноћи. Морао сам да спавам после тога. Зар не? Рекао сам јој да остане будна и да те ишчекује, и да ме одмах позове. Она је чекала. Али јој не можеш веровати. Не можеш веровати ниједној жени. Ко може рећи шта је у њиховим главама? Нико. Не можеш знати ништа. Једино што можеш знати јесте да истина није оно што кажу њихове усне. Оне живе поред тебе. Оне изгледају као да те мрзе, или изгледају као да те воле; оне те милују или те муче; оне те напусте или се прилепе за тебе ближе од твоје коже из неког њиховог недокучивог или страшног разлога — који ти никад не можеш знати! Погледај у њу — и погледај у мене. У мене! — Њено паклено дело. Шта ти је она говорила?“ Глас му беше прешао у шапат. Лингард је слушао са великом пажњом, држећи велики део своје беле браде у руци. Лакат му је био на длану друге руке, а очи су му још увек биле упрте у земљу. Он промрмља не подижући поглед: „Молила ме је за твој живот — ако хоћеш да знаш — као да га вреди узимати или давати!“ „А три дана је мене молила да теби одузмем твој“, рече Виљемс брзо. „Три дана није ми дала мира. Никад није мировала. Планирала је заседе. Свуда је овде тражила место где бих могао да се сакријем и да те одатле убијем

револверским метком, без икакве опасности по мене, кад будеш наишао. Ово је цела истина. Веруј ми на моју реч.“ „На твоју реч“, промрмља Лингард презриво. Виљемс као да и не чу његове речи. „Ах! Она је помамно створење“, настави он. „Ти не знаш... Хтео сам некако да проведем време — да радим нешто — да имам нешто о чему да мислим — да заборавим на своје невоље док се ти не вратиш. И... погледај је... узела ме је као да не припадам себи. То је учинила. Нисам знао да има нешто у мени што она може да ухвати. Она, дивљакиња. Ја, цивилизован Европљанин, и оштроуман! А она, жена која не зна више од дивље животиње! И ето, пронашла је нешто у мени. Пронашла је то нешто, и ја сам био изгубљен. Знао сам то. Мучила ме је. Био сам готов на све. Одупирао сам се — али сам био готов. Знао сам и то. То ме је уплашило више него ишта; више него моја патња, а и она је била довољно страшна, уверавам те.“ Лингард је слушао, опчаран и зачуђен као дете кад слуша бајку, и кад Виљемс застаде да одахне, он помери мало своје ноге. „Шта он то каже?“ повика Ајша изненадно. Обојица брзо погледаше у њу, а затим један у другог. Виљемс опет поче, говорећи ужурбано: „Покушао сам да учиним нешто. Да је одведем од тог народа. Отишао сам Алмејеру; највећој слепој будали коју сам икад... Онда је дошао Абдула — а она је отишла. Однела је са собом нешто од мене што сам морао да повратим. Морао сам то да учиним. Што се тебе тиче, промена овде морала се десити пре или доцније; ти не би могао бити господар овде заувек. Не мучи мене оно што сам учинио, већ разлог због којег сам то учинио. Лудило ме је натерало на то. Лудило ме је било обузело. И оно ми може доћи опет једног дана.“ „Али тада оно неће наудити никоме, обећавам ти“, изјави Лингард значајно. Виљемс се за тренутак загледа у њега празним погледом, а затим продужи:

„Борио сам се против ње. Подбадала ме је на насиље и убиство. Нико не зна зашто. Гурала ме је у то упорно очајно, све време. Срећом, Абдула је био паметан. Не знам шта бих све учинио. Држала ме је тада. Држала ме је као сновиђење које је страшно и слатко. Постепено је то постало други живот. Пробудио сам се и нашао себе поред животиње пуне зла као дивља мачка. Не знаш кроз шта сам све прошао. Њен отац је покушао да ме убије — и она умало није убила њега. Верујем да не би устукнула ни од чега. Не знам шта је било ужасније! Она не би устукнула ни од чега да би одбранила оно што је њено. И кад помислим да сам ја то што је њено — ја — Виљемс... Мрзим је. Сутра ће она можда хтети мој живот. Како могу знати шта је у њој? Можда ће ускоро хтети да ме убије!“ Он заћута у великој узрујаности, а затим додаде уплашеним гласом: „Не желим да умрем овде.“ „Зар не желиш?“ рече Лингард замишљено. Виљемс се окрете према Ајши и показа на њу кошчатим кажипрстом. „Погледај је! Увек је ту. Увек је близу. Увек посматра, мотри, вреба... нешто. Погледај у њене очи. Зар нису велике? Како зверају! Не верујем да може да их склопи као друга људска бића. Мислим да их никад и не склапа. Заспим, кад могу, под њиховим погледом, а кад се пробудим, видим их упрте у мене и непомичне као очи мртваца. Док ја мирујем, и оне мирују. Тако ми бога — она не може да их покрене док се ја не покренем, а онда ме прате као два тамничара. Оне ме посматрају; застанем ли, оне се сијају и као да стрпљиво чекају да учине нешто кад не будем на опрези. Да учине нешто страшно. Погледај их! Не можеш видети ништа у њима. Оне су велике, претеће — и празне. Очи Дивљакиње; проклете мелескиње, полуарабљанке, полумалајке. Оне ми задају бол. Ја сам бео! Кунем ти се да не могу да поднесем ово! Води ме одавде. Ја сам бео! Сав бео!“ Викао је према тамном небу, објављујући очајно под мргођењем густих облака чињеницу свога чистог и вишег порекла. Викао је, забачене главе, и помамно је махао рукама,

мршав, дроњав, унакажен; висок лудак правио је буку око нечега невидљивог; биће безумно, одвратно, дирљиво и необично. Лингард, који је гледао доле као да је био утонуо у дубоке мисли, брзо га погледа испод обрва; Ајша је стајала склопљених руку. На другом крају дворишта она старица, као сенкасто и тетураво привиђење, диже се бешумно да погледа, па опет уплашено клону и чучну ниско изнад тињаве ватре. Виљемсов глас испуни двориште, постајући гласнији са сваком речју, а затим, кад је био најгласнији, нагло престаде — као што вода престане да тече из изврнутог суда. Чим је престао, чу се потмула грмљавина са далеких брегова. Грмљавина је постајала све јача и све се више приближавала, ишла је низ реку, прошла поред њих, почела да слаби и после једноликих кратких понављања ишчезла у бескрајној низији. Изнад великих шума, изнад безбројних живих створова тишина, која је дошла за грмљавином, лебдела је, дубока и потпуна, као да вековима није нарушавана. Кроз њу, после извесног времена, допре до Лингардових ушију глас реке, глас низак, поверљив и тужан, као упорни и нежни гласови који говоре о прошлости у тишини снова. Он осети велику празнину у срцу. Чинило му се да је у његовим грудима велики простор без икакве светлости, у коме његове мисли безнадежно лутају, немоћне да побегну, немоћне да почивају, немоћне да умру, да ишчезну и да га ослободе страховите потиштености изазване њиховим постојањем. Говор, радња, гнев, опроштај, све му је изгледало бескорисно и узалудно, изгледало му незадовољавајуће, нешто што не вреди оног труда руке или мозга који је потребан да би се оно остварило. Није могао да види зашто не би остао стојећи ту и не радећи ништа до краја времена. Осетио је да га нешто, нешто слично тешком ланцу, држи ту. То не сме допустити. Удаљи се мало од Виљемса и Ајше, остављајући их близу једно другог, а затим је стао и гледао у њих. Изгледали су му много даљи него што су стварно били. Удаљио се од њих само три корака, али му се за тренутак учини да би га још један корак заувек удаљио од њих ван домета гласа. Изгледали су му нешто мањи него што су стварно били, а због јасности њихових контура личили су му на кипове добро извајане вештом руком. Он се прену. Поврати

му се снажна свест о самом себи. Изгледало му је као да их посматра са велике и неприступачне висине. Он полако рече: „Био си обузет ђаволом.“ „Да“, одговори Виљемс невесело, гледајући у Ајшу. „Зар није леп?“ „Слушао сам такве приче и раније“, изјави Лингард презриво; затим заћута мало, па продужи постојаним гласом: „Не жалим ништа. Нашао сам те на обали; био си као изгладнело маче — тако ми бога. Не жалим ништа; ништа што сам учинио. Абдула — двадесет других — без сумње и сам Худиг, трудили су се да ми уђу у траг. То је посао за њих. Али да ти... Новац припада ономе ко га стекне и ко је довољно јак да га држи и чува — али ова ствар је била друкчија. Она је била део мог живота... Ја сам стара будала.“ Па и био је. Дах његових речи, речи које је говорио, распириле су искру божанске лудости у његовим грудима, искру која је њега — тврдоглавог, тешкоруког пустолова — издвајала од гомиле, од похлепне, радосне, несавесне и бучне гомиле људи који су иначе били тако много слични њему. Виљемс рече журно: „Нисам то био ја. Зло није било у мени, капетане Лингарде.“ „Па где другде, до врага с тобом! Где другде?“ прекиде га Лингард повисивши глас. „Јеси ли икад видео мене да подваљујем, лажем и крадем? Кажи ми то. Јеси ли? А? Питам се одакле си, до ђавола, дошао кад сам те нашао под мојим ногама... Али, не мари. Више никакво зло нећеш моћи учинити.“ Виљемс му приђе мало ближе, гледајући у њега брижно. Лингард продужи промишљено: „Шта си очекивао кад си тражио да ме видиш? Шта? Ти ме знаш. Ја сам Лингард. Живео си са мном. Слушао си шта људи причају. Знао си шта си учинио. Па, шта си очекивао?“ „Како могу знати?“ зајеча Виљемс кршећи руке; „био сам сам у тој пакленој дивљачкој гомили. Предат сам у њихове руке. Пошто је ствар урађена, осећао сам се тако изгубљен и слаб да бих и самог ђавола позвао да ми помогне, кад би

вредело позивати га — да он већ није био извршио цео свој посао у оном подухвату. У целом свету био је само један човек који је икад марио за мене. Само један белац. Ти! Мржња је боља од самоће! Смрт је боља! Очекивао сам... ма шта. — Колико да очекујем нешто. Нешто да ме одведе одавде. Ван њеног видокруга!“ Он се насмеја. Тај смех као да беше извучен из њега против његове воље, као да је био насилно извучен на површину испод његовог огорчења, његовог самопрезирања, испод његовог очајног чуђења својој властитој природи. „Кад помислим да ми је изгледало, кад сам се први пут упознао с њом, да цео мој живот неће бити довољан да... А сад кад погледам у њу! Она је све то учинила. Мора да сам био луд. Био сам луд. Кад год је погледам, сетим се свога лудила. То ме плаши... И кад помислим да од свег мог живота, од све моје прошлости, од све моје будућности, од моје интелигенције, мога рада није остало ништа осим ње, узрока моје пропасти, и тебе, кога сам смртно увредио...“ Покри лице рукама за тренутак, а кад га откри, више није имао релативно миран изглед, већ је био обузет махнитим очајањем. „Капетане Лингарде... ма шта... усамљено острво... где било... Обећавам...“ „Умукни!“ викну Лингард сурово. Он занеме изненадно и потпуно. Сива светлост облачног јутра полако се повуче са дворишта, са крчевина, са реке, као да је нерадо отишла да се сакрије у загонетну усамљеност тамне и тихе шуме. Облаци изнад њихових глава згуснуше се у ниски свод једнолике црнине. Ваздух је био миран и врло тежак. Лингард откопча капут, широм га раствори и, нагнувши се мало у страну, обриса чело руком и отресе је од зноја. Затим погледа у Виљемса и рече: „Нећу уважити никакво твоје обећање. Сам ћу одредити шта ће бити с тобом. Добро утуви што ти будем рекао. Ти си мој заробљеник.“

Виљемсова глава неприметно мрдну; затим се он укочи и постаде непомичан. Изгледало је као и да не дише. „Ти ћеш остати овде“, продужи Лингард са мргодном смишљеношћу. „Ниси достојан да идеш међу људе. Ко би могао наслутити, ко би могао погодити, ко би могао замислити шта је у теби? Ја нисам могао! Ти си моја грешка. Ја ћу те крити овде. Кад бих те пустио одавде, ти би отишао мећу несумњичаве људе и лагао би, крао и варао ради мало новца или због неке жене. Нисам склон да те убијем револверским метком. Мада би то било најсигурније. Али нећу. А немој очекивати ни да ти опростим. Да би опростио, потребно је да човек прво буде љут па да затим осети презирање, а у мени нема ничега сад — ни гнева, ни презирања, ни разочарања. Мени ти ниси Виљемс, човек коме сам био пријатељ и коме сам помагао и у злу и у добру, и кога сам ценио... Ти ниси људско биће да бих те могао уништити или да бих ти могао опростити. Ти си горка мисао, нешто без тела, нешто што се мора крити... Ти си моја срамота.“ Он заћута и полако погледа унаоколо. Како је тамно! Изгледало му је да светлост прерано умире у свету и да је ваздух већ мртав. „Наравно“, додаде он, „постараћу се да не гладујеш.“ „Не мислиш ваљда рећи да морам живети овде, капетане Лингарде?“ рече Виљемс једноликим гласом. „Јеси ли ме икад чуо да кажем нешто што не мислим?“ упита Лингард. „Рекао си да не желиш да умреш овде — па, мораш живети... Ако се не предомислиш“, додаде он, као да се нехотице сети да то каже. Пажљиво погледа у Виљемса, а затим затресе главом. „Ти си сам“, продужи он. „Ништа ти не може помоћи. Нико и неће. Ти ниси ни бео, ни мрк. Немаш боје, као што немаш ни срца. Твоји саучесници су те препустили мени јер ја сам још увек неко са ким се мора рачунати. Ти си сам, изузев те жене ту. Кажеш да си урадио то због ње. Па ето, имаш је.“ Виљемс промумла нешто, и онда се изненадно ухвати за косу обема рукама и остаде стојећи тако. Ајша, која је гледала у њега, окрете се Лингарду и упита:

„Шта си рекао, раџо мора?“ Њена разбарушена коса залепрша, жбуње поред реке задрхта, лишће на великом дрвету испод кога су стајали затрепери и зашуми, као да се уз трзај будило из немирног сна — и дах топлог ветра прође, лак, брз и врео, испод облака који су се колутали, неиспрекидани али таласави, као немирни фантоми тамног мора. Лингард је погледа сажаљиво пре него што одговори: „Рекао сам му да мора живети овде целог свог живота... и то с тобом.“ Сунце је најзад ишчезло иза облака, и у спарној тами дворишта три прилике су стајале безбојне и сенкасте, окружене црном, топлом маглом. Ајша погледа у Виљемса, који је стајао непомичан, као да је претворен у камен у часу чупања своје косе. А затим она окрете главу према Лингарду и викну: „Лажеш! Лажеш!... бели човече. Као пјто сви ви лажете. Ти... кога је Абдула учинио малим. Лажеш!“ Њене речи пискаво одјекнуше — речи отроване њеним тајним презирањем, њеном неодољивом жељом да зада рану без обзира на последице — речи подстакнуте њеном непромишљеном женском жељом да изазове патњу по сваку цену, да је изазове звуком свога гласа — гласом који треба да однесе отров њене мисли у омрзнуто срце. Виљемс спусти руке и поче да мрмља. Лингард инстинктивно окрете своје ухо њему, чу нешто што је звучало као „Па добро“ — затим мрмљање — па уздах. „Што се тиче осталог света“, рече Лингард, пошто је чекао једно време у ставу пажње, „свршено је с твојим животом. Нико неће бити у стању да ми пребацује у лице због твојих нитковлука; нико неће моћи да покаже на тебе и каже: „Тамо иде нитков кога је Лингард одгајио и створио.“ Ти си сахрањен овде.“ „Мислиш ли ти да ћу ја остати... да ћу се покорити?“ узвикну Виљемс као да му се изненада повратила моћ говора. „Не мораш остати баш овде — на овом месту“, рече Лингард суво. „Тамо су шуме — а ту је и река. Можеш пливати. Петнаест

миља уз воду и четрдесет миља низ воду. На једном крају наићи ћеш на Алмејера, а на другом на море. Које ти се више свиди.“ Он прсну у кратак, невесео смех, а затим додаде са строгом озбиљношћу: „Постоји и један други пут.“ „Ако мислиш да отераш моју душу у пакао тиме што ћеш ме натерати на самоубиство, нећеш успети у томе“, изјави Виљемс у махнитом узбуђењу. „Ја ћу живети. Покајаћу се. Моћи ћу да побегнем... Одведи ту жену — она је грех.“ Рачваста ватрена стрела поцепа на двоје таму далеког обзорја и обасја таму земље заслепљујућим и страшним пламеном. Затим се у даљини зачу грмљавина као невероватно моћан глас који мумла претње. Лингард рече: „Свеједно ми је шта ће се десити, али ти могу рећи да без те жене твој живот не вреди много — не вреди ни две паре. Има један човек овде који... а и сам Абдула не би се устезао. Не заборави то! А и она неће да иде од тебе.“ Он поче, чак и док је говорио, да иде према малој капији. Није се освртао, али је био сигуран да га Виљемс прати као да га он води за узицу. Чим прође кроз капију у велико двориште, чу глас иза својих леђа: „Мислим да је била у праву. Требало је да те убијем из револвера. Не би ми било ништа горе да сам то урадио.“ „Има времена“, одговори Лингард, не застајући и не осврћући се. „Али ето, не можеш. Немаш у себи моћи чак ни за то.“ „Не изазивај ме, капетане Лингарде“, викну Виљемс. Лингард се љутито окрете. Виљемс и Ајша стадоше. Други рачваст сев муње расцепи облаке и баци на њихова лица изненадну светлост — блесак снажан, кобан и тренутан; и истог тренутка заглуши их прасак грома, за којим се чу тутњава као уплашен уздах пренеражене земље. „Да изазовем тебе!“ рече стари пустолов чим је могло да се чује. „Да изазовем тебе! Хеј! Шта има у теби што би се могло изазвати? Марим ја!“

„Лако је тако говорити кад знаш да у целом свету — у целом свету — немам ниједног пријатеља“, изјави Виљемс. „Чија је то кривица?“ оштро рече Лингард. Њихови гласови, после дубоке и огромне грмљавине, звучали су им тихо, били су им танки и слаби као гласови патуљака — и изненадно заћуташе, можда због тога. Из горњег дела дворишта Лингардови веслачи дођоше и прођоше поред њих; ишли су укорак један за другим, са веслима на рамену, подигнутих глава и очију упртих у реку. Алија, који је ишао последњи, стаде пред Лингардом, врло крут и прав, и рече: „Онај једноруки Бабалачи је отишао, са свим својим женама. Однео је све. Све посуђе и сандуке. Велике. Тешке. Три сандука.“ Насмеја се као да је то нешто забавно, а затим додаде брижна изгледа: „Киша долази.“ „Ми се враћамо“, рече Лингард. „Спремите се.“ „Да, да, господару“, одсечно рече Алија. Био је поткрмар код Лингарда пре него што се одлучио да остане у Самбиру као Алмејеров главни човек. Шепурио се идући према кеју, испуњен поносном мишљу да он није као што су ти остали веслачи незналице, и да он зна како да прописно одговори највећем белом капетану. „Ти си ме погрешно разумео још од почетка, капетане Лингарде“, рече Виљемс. „Јесам ли? Не мари, ако си ти добро разумео моју одлуку“, одговори Лингард, одлазећи полако на обалу. Виљемс је ишао за њим, а Ајша је ишла за Виљемсом. Две руке се пружише да помогну Лингарду да се укрца. Он закорачи опрезно и тешко у дугачак, узан чун, и седе на платнену столицу преклапушу, стављену у средини чуна. Завали се и окрете главу према двема приликама које су стајале на обали мало изнад њега. Ајшине очи беху му упрте у лице у очитом нестрпљењу да га виде да оде. Виљемсов поглед оде право преко чуна, право ка шуми на другој страни реке. „Завеслајте, Алија“, рече Лингард тихим гласом.

Лица оживеше, и једва чујан жагор прође дуж линије веслача. Предњи веслач одгурну веслом предњи део из мртве воде у струју, и чамац се окрете, нежно докачивши ниску обалу својим задњим делом. „Опет ћемо се састати, капетане Лингарде!“ довикну Виљемс непостојаним гласом. „Никад“, рече Лингард, окренувши се упола на својој столици да погледа у Виљемса. Његове гневне црвене очи севнуше строго и одлучно преко високог наслона његовог седишта. „Морамо отпловити ближе другој обали. Река је тамо мање брза“, рече Алија. Весла ударише воду заједно. Чун појури напред и косо је пловио преко реке. Лингард је посматрао обалу. Жена му припрети руком, а затим чучну поред ногу човека који је стајао непомично. Ускоро устаде и принесе руку Виљемсовом лицу — и Лингард виде да је уквасила део свог вела и да покушава да њиме отре осушену крв са Виљемсовог непомичног лица, које као да није било свесно тога. Лингард се окрете од њих, завали се у столицу и испружи ноге, уздахнувши од умора. Глава му клону напред; и под његовим црвеним лицем бела брада је лежала као лепеза на његовим грудима, крајеви дугачких длака били су у сталном покрету услед ваздушне струје изазване брзом пловидбом чуна који га је удаљавао од његовог заробљеника — од једине ствари у животу коју је желео да сакрије. У својој пловидби преко реке чун дође у линију Виљемсовог погледа и његове очи га угледаше и пратиле су га са интересовањем док је пловио, мален али јасан испред тамне шумске позадине. Јасно је видео прилику човека који је седео у средини. Целог свог живота осећао је иза својих леђа тога човека, који је увек био готов да му помогне, да га похвали, да га саветује; који га је пријатељски опомињао и одушевљено подстицао; тај човек је уливао поверење својом снагом, својом неустрашивошћу, чак и слабошћу свог једноставног срца. А сад тај човек одлази. Мора га позвати натраг.

Он викну, али речи које је хтео да добаци преко реке као да беспомоћно падоше поред његових ногу. Ајша стави шаку на његову руку у покушају да га обузда, али он је отресе. Хтео је да позове натраг свој прави живот који је одлазио од њега. Опет викну, али овог пута и сам није чуо себе. Не вреди. Он се никад не би вратио. Стајао је у туробном ћутању и гледао у белу прилику заваљену у столици на средини чуна; у прилику која му се одједном учини врло страшна, немилосрдна и чудна у свом неприродном изгледу док јури преко воде у ставу удобног одмарања. Извесно време као да се ништа није мицало на земљи сем чуна, који је клизио уз реку крећући се тако равномерно и глатко да уопште није давао утисак кретања. Горе, нагомилани облаци изгледали су чврсти и постојани као да их нека моћна сила држи да се не крећу, али на њиховој неравној површини видео се непрекидан и треперав сјај, одблесак далеких муња олује са грмљавином која је већ почела на обали и полако долазила уз реку, праћена потмулом и гневном тутњавом. Виљемс је посматрао, непомичан као и све око њега и изнад њега. Само су му очи изгледале живе док су пратиле чун који се удаљавао од њега постојано, одлучно и коначно, као да не иде уз велику реку у узбуђени и ускомешани Самбир, већ право у прошлост, у прошлост препуну а ипак празну, сличну старом гробљу пуном занемарених гробова, где леже умрле наде које се никад не враћају. С времена на време, осећао је на свом лицу топао пролазан додир огромног даха који је долазио из шуме као кратко дахтање потиштеног света. А онда је кроз тежак ваздух око њега продро оштар удар ветра и донео са собом свеж, влажан дах кише, и сви безбројни врхови шумског дрвећа пловили су се лево и затим се нагло исправили, уз узбуркано уравнотежавање зањиханих грана и устрепталог лишћа. Река као да се намргоди, а облаци се помакоше, мењајући свој изглед, али не и своје место, као да су се полако преврнули; и кад је изненадни покрет изумро у убрзаном дрхтају најтањих гранчица, настаде кратак период непомичности горе и доле, за време кога се чуо глас грмљавине, који је говорио упорном, снажном тутњавом испрекиданом гласнијим прасцима, као

гневан и претећи говор разјареног бога. За тренутак и грмљавина се утиша, а тада наиђе други удар ветра, терајући пред собом белу маглу, и она испуни простор облаком воденог праха који одједном сакри од Виљемса чун, шуме и саму реку, пробуди га из његове обамрлости у беспомоћан дрхтај, и он очајнички погледа унаоколо, али не виде ништа сем кишне измаглице ношене вихором, кроз коју су тешке, крупне капљице падале око њега и звучно и брзо ударале у суву земљу. Он ужурбано коракну неколико пута уз двориште, али га заустави огроман млаз воде који се одједном сручио на њега из облака, прекинуо му дисање, текао му преко главе и сливао му се низ тело, руке и ноге. Стајао је дахћући док се вода изливала на њега у правим и косим млазевима и капљице га ударале одозго и са свих страна; крупне, честе капљице погађале су га као да их је са свих страна бацало мноштво разбеснелих руку. Испод његових ногу диже се велика пара, он осети како се тло размекшава — како се топи испод њега — и виде воду како јури по земљи да се споји са водом која пада из тамног неба. Обузе га махнит страх, страх од све те воде око њега, од воде која је јурила двориштем према њему, од воде која га је опкољавала са свих страна, од косе воде која му је ударала у лице таласавим млазевима, бледоцрвеним од светлости муња која је продирала кроз њих, као да су ватра и вода падали заједно, чудовишно помешани, на пренеражену земљу. Хтео је да отрчи, али кад је пошао, почео је да се клиза мучно и полако по земљи која се изненадно претворила у блато под његовим ногама. Ишао је уз двориште као човек који се гура кроз гомилу, погнуте главе и истуривши једно раме напред; често је застајао, а понекад је био ношен натраг коракдва пљуском коме се није могао одупрети. Ајша је ишла за њим корак по корак, застајала кад је он застајао, узмицала кад би он узмакао, ишла напред с њим на његовом тешком путу уз клизав нагиб дворишта, тога дворишта из кога као да је све било збрисано првим налетом моћног пљуска. Нису могли да виде ништа. Дрво, жбуње, кућа и ограда — све беше ишчезло у густом пљуску. Коса им је била слепљена уз главу, одело припијено уз тело; вода је лила с њих, с њихових глава преко рамена. Они су се кретали, стрпљиви, прави, спори и тамни, у

сјају муњом обасјаних капљица, под тутњавом непрестане грмљавине, као два лутајућа духа удављених, осуђени да вечито обилазе воду, који су дошли од реке да виде свет под поплавом. На левој страни дрво као да коракну напред у сусрет њима; оно је било нејасно, високо, непомично и стрпљиво; чула се шуштава јадиковка његовог безбројног лишћа, кроз које је свака кап воде просецала свој одвојен пут са свирепом журбом. А затим се, с десне стране, појави кућа у магли, врло црна, и бучна због брзог пљуска кише по њеном високом крову и наглог сливања воде са стрехе. Низ дашчани подијум који је водио до кућних врата текао је танак и бистар поток, и кад Виљемс поче да се пење, он се прели преко његове ноге као да је ишао стрмом клисуром којом тече брза и плитка вода. Иза његових пета блато за тренутак упрља бистру, брзу воду; најзад се он попе и стаде на бамбусову платформу пред отвореним вратима под заклоном стрехе — најзад под заклоном! Тихо јечање које се заврши испрекиданим и тужним мрмљањем заустави Виљемса на прагу. Он погледа унаоколо кроз полутаму под кровом и виде старицу шћућурену у безобличну хрпу поред зида, и док ју је гледао, осети додир две руке на својим раменима. Ајша! Био ју је заборавио. Он се окрете, и она га одмах обгрли око врата, припијајући се уз њега као да се плашила његовог насиља или бекства. Он се укочи у гнушању, у ужасу, у тајанственом негодовању свога срца; а она се припијала уз њега — припијала се уз њега као да је он уточиште од беде, од буре, од досаде, од страха, од очајања; тај њен загрљај био је страшан, гневан и тужан, кроз њега се сва њена моћ трудила да га зароби, да га задржи заувек. Он не рече ништа. Гледао је у њено лице док се борио против њених прстију око свога потиљка, најзад јој растави шаке, подиже јој руке држећи их чврсто за зглобове, нагну своје отекло лице над њено и рече: „Све је то твоје дело. Ти.. „ Није га разумела — није разумела ниједне речи. Говорио је језиком свога народа — народа који не зна ни за милост, ни за стид. И био је љут. Авај! Он је увек љут сада, и увек говори речи

које она не разуме. Стајала је ћутећи и гледала у њега својим стрпљивим очима, а он затресе мало њене руке и одбаци их доле. „Не иди за мном!“ викну он. „Хоћу да сам сам — хоћу да будем сам.“ Он уђе, остављајући врата отворена. Она се не помаче. Нема потребе да се разумеју речи кад су изговорене таквим гласом. Тим гласом који не изгледа да је његов глас — његов глас кад је говорио поред потока, кад никад није био љут и кад се увек смешио! Очи јој беху упрте у тамна врата, а руке јој се махинално подигоше; узе сву своју косу, нагну мало главу према рамену, повуче дуге црне праменове и поче да их упорно увија, стојећи тужна и занета, као неко ко слуша свој унутрашњи глас — глас једак, глас бескорисног жаљења. Грмљавина беше престала, ветар се стишао, киша је падала право и постојано, али се на небу видело и велико плаво пространство — светлост далеког сунца долазила је победоносно за црним облацима који су ишчезавали. Стајала је близу отворених врата. Он је ту — сам у тами куће. Он је ту. Он не говори. Шта ли је у његовој глави сад? Какав страх? Каква жеља? Не жеља за њом, као у данима кад се смешио... Откуд би могла знати?... Уздах са дна њеног срца излете у свет кроз њене растављене усне. Уздах тих, дубок и испрекидан; уздах пун бола и страха, као уздах оних који ће се ускоро суочити са незнаним — суочити се у самоћи, у сумњи и без наде. Она пусти косу, која јој, разбарушена, паде преко рамена као погребни вео, и одједном клону доле поред врата. Руке јој обухватише чланке, она стави главу на савијена колена и остаде мирна, готово непомична, под тужном црнином своје косе. Мислила је о њему; о данима поред потока; мислила је о свему што је било њихова љубав — и седела је у занетом ставу оних који седе и плачу поред мртвих, оних који бде и тугују над мртвацем.

ГЛАВА I Алмејер је седео сам на веранди своје куће, оба лакта су му била на столу, а главу је био наслонио на руке, гледао је у даљину преко зеленог травњака у свом дворишту и преко кратког кеја са групом малих чунова, међу којима је стрчао китоловац као бео родитељ свег тог тамног, воденог кота. Гледао је у реку, мимо једрењака укотвљеног насред реке, мимо шума леве обале; гледао је кроз илузију материјалног света и иза ње. Сунце се клонило западу. Под небом је била раширена мрежа белих конаца, мрежа танана и густо исплетена, у којој су овде-онде биле ухваћене гушће беле паре округластог облика; а источно, изнад крваве ивице шума, дизали су се врхови читавог ланца великих облака, који су полако постајали све већи и били у неприметном покрету, као да су пазили да не узнемире мир земље и неба. Наспрам куће река је била празна, изузев непомичног једрењака. Навише уз реку, усамљена клада доплови иза кривине и продужи да плови полако низ праву матицу: мртво и залутало дрво одлазило је, између два реда непомичних и живих дрвета, своме гробу у мору. Алмејер је седео поднимљен и гледао и мрзео све то: блатњаву реку; бледо плаветнило неба; црну кладу која је пролазила на свом првом и последњем путовању; зелено море лишћа — море које се светлуцало и таласало изнад једнолике и непродорне шумске таме — радосно море живог зеленила позлаћеног сјајним прахом косих сунчевих зракова. Мрзео је све то; жалио је сваки дан — сваки минут — свог живота проведен међу свим тим стварима; жалио је горко, гневно, са разјареном и огромном тугом, као тврдица принуђен да да нешто од свог блага блиском сроднику. А ипак, све је то било

врло драгоцено за њега. То је било садашњи знак блиставе будућности. Нестрпљиво одгурну сто, устаде, бесциљно коракну неколико пута, а затим стаде поред ограде и опет се загледа у реку — у ту реку која ће бити средство за његово богаћење ако... ако... „Да мрске животиње!“ рече он. Био је сам, али је говорио гласно, као што је човек склон да чини под подстреком снажне мисли. „Да грдне животиње!“ промрмља опет. Река је сада била тамна, и једрењак је лежао на њој, црна, усамљена и лепа слика, са танким катаркама које су се дизале увис. Сенке вечера пузале су уз дрвеће, пузале су од гране до гране, те су најзад дуги сунчеви зраци који су зрачили са западног обзорја само овлаш прелазили преко највиших грана, а затим су одлетели навише међу нагомилане облаке, дајући им тамнопламен изглед у последњем сјају светлости. Одједном светлост ишчезе као да се изгубила у огромном, плавом и празном пространству. Сунце зађе, и шуме постадоше прав зид безобличне црнине. Изнад њих, на ивици спољних облака, једна једина звезда светлуцала је ћудљиво, помрачена овдаонда брзим летом високе и невидљиве паре. Алмејер се борио против нелагодности у својим грудима. Чуо је Алију, који се кретао иза њега спремајући му вечеру, и слушао је са необичном пажњом звуке које је тај човек изазивао — кратак звек тањира стављеног на сто, звекет чаше и боце, и металну звеку ножа и виљушке. Алија изађе; затим се врати. Одмах ће проговорити; и Алмејер је, упркос томе што је био заузет озбиљним мислима, ослушкивао да чује звук очекиваних речи. Он их чу, изговорене на енглеском са усиљеном јасноћом. „Спремљено је, господару!“ „Добро“, осорно рече Алмејер. Није се покренуо. Остао је замишљен, леђима окренут столу на коме је стајала запаљена лампа коју је Алија донео. Размишљао је: где је Лингард сада? Вероватно на пола пута низ реку, у Абдулином броду. Вратиће се за три дана — можда и раније.

А онда? Онда ће једрењак бити послат низ реку у море, а кад једрењак отплови, они ће — он и Лингард — остати овде; сами са сталном мишљу о том другом човеку, о том другом човеку који живи близу њих! Да чудне замисли држати га ту заувек. Заувек? Шта то значи — заувек? Можда једну годину, можда десет година. Бесмислено! Држати га ту десет година — или можда двадесет! Тај човек је у стању да живи више од двадесет година. И за све то време мораће мотрити на њега, хранити га, старати се о њему. Нико сем Лингарда не би имао такву замисао. Двадесет година! Ох, не! За мање од двадесет година они ће се обогатити и отићи из овог места, прво у Батавију — да, Батавију — а затим у Европу. У Енглеску, без сумње. Лингард ће хтети да иде у Енглеску. И хоће ли они оставити тога човека овде? Како ће тај човек изгледати после десет година? Врло стар, вероватно. Па, нека га ђаво носи. Нини ће бити петнаест година. Биће богата и врло лепа, а и сам он неће бити тако стар тада...“ Алмејер се насмеши у ноћ. ... Да, богата! Па наравно! Капетан Лингард је сналажљив човек, он има доста новаца чак и сад. Они су већ богати; али не довољно. Заиста не довољно. Новац доноси новац. Онај посао са златом је добар. Сјајан! Капетан Лингард је изванредан човек. Рекао је да је злато тамо — и оно је тамо. Лингард зна шта говори. Али има и чудне идеје. На пример о Виљемсу. Зашто је одлучио да га остави у животу? Зашто? „Ах, тај нитков!“ опет промрмља Алмејер. „Вечера је ту, туане!“ рече Алија изненадно и врло гласно. Алмејер приђе столу и седе; лампа обасја његово брижно лице. Насу јело расејано и поче да једе у великим залогајима. ... Нема сумње да је Лингард човек кога се треба држати! Човек неустрашив, одлучан и брз. Како је брзо планирао нову будућност кад је Виљемсова издаја уништила њихов устаљени положај у Самбиру! Додуше, тај положај није ни сада тако рђав. Какав огроман углед Лингард ужива код свих тих људи — Арабљана, Малајаца и осталих! Ах, добро је звати оцем таквог човека. Дивно! Колико ли новца стварно он има? Људи причају — они вероватно претерују, али ако има макар само и половину онога што кажу...

Испи чашу забацивши главу, и продужи да једе. ... Ето, да је тај Виљемс умео да игра добро своје карте, да се држао Лингарда, био би у његовом положају, сад би био ожењен Лингардовом усвојеном ћерком и будућност би му била осигурана — дивно... „Животиња!“ промрмља Алмејер између два залогаја. Алија је стајао, укочен и прав, равнодушна лица, поглед му је био изгубљен у ноћ која је наваљивала око малог круга светлости што је сијао на столу, на чашу, на боцу и на Алмејерову главу док се, жваћући, нагињао над тањиром. ... Славан човек Лингард — али се никад не може предвидети шта ће да уради. Познато је да је једном убио белца из револвера због нечег мањег него што је Виљемс урадио. Због нечег мањег?... Па, ни због чега, тако рећи! Чак то и није била његова свађа. Било је то у вези са неким Малајцем који се враћао са ходочашћа са женом и децом. Насилно одведен, или опљачкан, или тако нешто. Глупа прича — стара прича. А сад одлази да види тога Виљемса и — ништа. Враћа се и говори високопарно о свом заробљенику; али ипак рекао је врло мало. Шта ли му је тај Виљемс причао? Шта се десило међу њима? Лингард мора да је имао нешто на уму кад је пустио тога ниткова живог. А Џоана! Она ће обрлатити Лингарда. Сигурно. Онда ће он можда опростити. Немогуће. Али он ће свакако страћити много новца на њих. Лингард је истрајан у својим мржњама, али и у својим пријатељствима. Знао је ту животињу Виљемса још као дечака. Они ће се можда помирити за годинудве. Све је могуће. Зашто није одмах одјурио и убио ту животињу? То би више приличило Лингарду... Алмејер изненадно остави кашику, одгурну тањир и завали се у столицу... Несигурно. Заиста несигурно. Није био склон да дели Лингардов новац ни с ким. Лингардов новац је Нинин новац у извесном смислу. А ако Виљемс успе да се спријатељи са Лингардом, то ће бити опасно по њега — Алмејера. Нитков! Он би га истиснуо из његовог положаја. Лагаће и клеветаће. Све би било изгубљено. Изгубљено. Сирота Нина! Шта би постало од ње? Сирото дете! Ње ради мора уклонити тога Виљемса. Мора! Али како? Лингард захтева да га слушам. Немогуће је

убити Виљемса. Лингард би се могао наљутити. Невероватно, али тако је. Он би се могао... Талас топлоте прође кроз Алмејерово тело, зажари му лице, и изби из њега у обилном зноју. Вртео се на столици и стезао руке испод стола. Каква страшна могућност! Чинило му се да види Лингарда и Виљемса како су се помирили и одлазе руку под руку, а њега остављају самог у овој забаченој јами — у Самбиру — у овој нездравој мочвари! И све његове жртве, жртвовање његове независности, његових најбољих година, његова предаја Лингардовим ћудима — све би то отишло ни у шта! Страшно! Затим је мислио о својој малој ћерки — својој ћерки! — и ужас његове претпоставке савлада га. Обузе га дубоко узбуђење, умало не паде у несвест и при самој помисли да би тај млади живот могао бити упропашћен пре него што честито и почне. Живот његове миле ћерке. Завали се у столицу и покри лице обема рукама. Алија погледа доле у њега и равнодушно упита: „Је ли господар завршио?“ Алмејер се беше изгубио у дубоком сажаљевању самог себе и своје ћерке, која, можда, неће бити најбогатија жена на свету упркос Лингардовим обећањима. Није разумео Алијино питање, и промрмља кроз прсте тужним гласом: „Шта си рекао? Шта? Завршио шта?“ „Завршио са трпезом“, објасни Алија. „Са трпезом!“ плану Алмејер. „Ђаво да носи и тебе и трпезу. Глупаче! Брбљивче! Одлази!“ Нагну се напред и исколачи очи на свог главног слугу, а затим опет утону у седиште и опусти руке с обе стране столице. Седео је непомично у размишљању, тако усредсређеном и дубоком да му лице изгуби сваки израз изузев замишљености. Алија је распремао сто. Нехатно спусти чашу у масну зделу, баци у њу кашику и виљушку, и ћушну тањир у остатке хране у здели. Узе зделу, стави боцу под пазухо и изађе. „Моју висећу мрежу!“ викну Алмејер за њим. „Ох! Брзо ћу се вратити“, одговори Алија с врата увређеним гласом, гледајући натраг преко рамена... Како може да

распреми сто и да обеси висећу мрежу у исто време? Ух! Сви ти белци су исти. Захтевају да се све уради одједном. Као деца... Нејасно мрмљање његове критике изађе, ослаби и ишчезе са меким батом његових босих ногу у мрачном ходнику. Извесно време Алмејер се није мицао. Његове мисли биле су заузете радом на обликовању судбоносне одлуке, и у савршеној тишини куће чинило му се да чује буку тога рада, као да су му се мисли служиле чекићем. Заиста је осећао лупњаву удараца, тиху, дубоку и чудну, негде ниско у својим грудима; и био је свестан шума тупог куцања, наглог и брзог, у својим ушима. Овда-онда несвесно је задржавао дах сувише дуго, па је морао да олакша себи дубоким издисајем који је тупо звиждао кроз његове напућене усне. Лампа је стајала на даљој страни стола и бацала одсечак осветљеног круга на под, где су његове испружене ноге стрчале испод стола са стопалама укоченим и окренутим горе као стопала мртваца; и његово непомично лице укочених очију такође би личило на лице мртваца да није имало празан а ипак свестан изглед; тврд глуп, скамењен изглед човека не мртвог, већ само затрпаног прашином, пепелом и трулежом личних мисли, ниских страховања и себичних жеља. „Учинићу то!“ Док није чуо свој глас, није знао да говори гласно. То га трже. Устаде. Руке су му биле на ивици стола док је мирно стајао, испруживши једну ногу напред и отворивши уста, и размишљао: Са Лингардом се није шалити; али морам то ризиковати. То је једини пут који видим. Морам јој рећи. Она има нешто мало памети. Волео бих да су већ хиљаду миља далеко одавде. Сто хиљада миља. Заиста то желим. А ако ствар не успе? И она онда избрбља све Лингарду? Изгледа да је она будала. Не; они ће вероватно успети да оду. А ако оду, хоће ли ми Лингард веровати? Да. Никад га нисам слагао. Вероваће. Не знам... можда неће... „Морам то учинити. Морам!“ уверавао је себе гласно. Дуго је стајао мирно, гледајући испред себе усредсређеним погледом, погледом занетим и непомичним, који као да је

посматрао мајушно кретање теразија пре него што се уравнотеже. Лево од њега, у бело окреченом зиду којим се веранда завршавала, била су затворена врата. Црна слова, измалана на њима, објављивала су чињеницу да је иза тих врата канцеларија Лингарда и компаније. Унутрашњост је снабдео намештајем Лингард кад је саградио кућу за своју усвојену ћерку и њеног мужа; намештај је био врло раскошан. Ту су били канцеларијски сто, столица која се обрће, полице за књиге, касе; све је то набављено да се удовољи Алмејеровој слабости, који је сматрао да је сва та опрема потребна за успешно трговање. Лингард се смејао томе, али није жалио труда да набави све то. Уживао је да учини срећним свога штићеника, мужа своје усвојене ћерке. Био је то узбудљив догађај за Самбир пре неких пет година. Док су се ствари искрцавале, цело насеље је стварно живело на речној обали испред куће раџе мора, да би посматрало, чудило се и дивило... Какав велик сто, са многим кутијама на њему и испод њега! Шта ли бели човек ради са таквим столом? И гле, гле, о браћо, ту је и зелен четвртаст сандук, са златном плочом на њему, сандук тако тежак да га оних двадесет људи не могу извући уз обалу. Хајдемо, браћо, да им помогнемо да вуку ужад, и можда ћемо видети шта је унутра. Благо, сигурно. Злато је тешко, о браћо! Хајдемо да зарадимо бакшиш од црвеноликог плаховитог раџе мора који виче тамо. Гле! Човек износи из чамца гомилу књига! Какво мноштво књига! За шта су оне?... Онемоћали старац, који је некад пловио по многим морима и слушао беседе светих људи у далеким земљама, објасни малој групи безазлених грађана Самбира да су те књиге стварно књиге мађије — мађије која води бродове белаца преко мора, која им даје њихову злу мудрост и њихову снагу; мађије која их чини великим, моћним и неодољивим док живе и — слава буди алаху — жртвама сатане и мученицима пакла кад умру. Алмејер се погордио кад је видео намештену канцеларију. У свом ликовању празноглавог пискарала, сматрао је себе, због тог намештаја, великим трговцем. Продао је себе Лингарду за те ствари — оженио се малајском девојком, Лингардовом усвојеницом, ради тих ствари и великог богатства које ће доћи

као неминовна последица савесног књиговодства. Ускоро је увидео да трговина у Самбиру значи нешто сасвим друго. Он није могао да води Паталола, ни да влада неукротљивим старим Сахамином, ни да обузда младалачке лудорије плаховитог Бахасона пером, мастилом и хартијом. Није нашао никакву дејствену мађију у празним листовима главне књиге, па је постепено напустио своје старо гледиште и дошао до правилнијег схватања свога положаја. Соба позната као канцеларија отада је занемарена као храм одбачене празноверице. Испрва, кад се његова жена вратила свом првобитном дивљаштву, Алмејер је покаткад тражио тамо прибежиште од ње; али пошто је њихова ћерка почела да говори и да га познаје, постао је храбрији, јер је нашао храбрости и утехе у својој претераној и пламеној љубави према њој — у непробојном огртачу себичности којим је огрнуо оба њихова живота — којим је огрнуо себе и тај млади живот који је такође био његов. Кад му је Лингард наредио да прими Џоану у своју кућу, ставио је кревет на точкићима у канцеларију — једину одају која је била слободна. Велики канцеларијски сто гурнут је у страну, и Џоана је дошла са својим малим похабаним сандуком и својим дететом и запосела канцеларију на свој сањалачки, нехатан и полууспаван начин; запосела је прашину, прљавштину и блато, и ту се осећала у свом елементу, ту је проводила сетан и мучан живот; живот саздан од тужне гриже савести и уплашене наде, окружен безнадежним нередом — бесмисленим и сујетним запуштеним амблемима цивилизоване трговине. Парчад белог платна, жути, ружичасти, плави, прљави дроњци и разни отпаци налазили су се на поду, на канцеларијском столу међу тамним корицама књига прљавих и масних, али крутих леђа, можда због свог европског порекла. Неке полице за књиге биле су делимично скривене сукњом чији је појас био обешен о танку књигу извучену мало из реда да би послужила за ту сврху. Платнени пољски кревет стајао је готово у средини собе, стајао је како било, није био паралелан ни са једним зидом, као да су га, док су га носили да га преместе на неко далеко место, уморни носачи случајно оставили ту. И на изгужваним ћебетима, која

су лежала ненамештена на његовој ивици, Џоана је седела готово по цео дан држећи босе ноге на једном од креветских јастука који је однекуд увек био на поду. Седела је ту, неодређено мучена покаткад помишљу на свог одсутног мужа, али већим делом времена није мислила ни о чему; понекад је сузно гледала у свог малог сина — у главатог, бледоликог и болешљивог Луиса Виљемса — који је ваљао мастионицу, у којој се мастило беше Х)сушило, по поду, и тетурао се за њом са карактеристичном дечјом великом озбиљношћу и потпуном занетошћу послом који је обављао. Кроз полуотворен прозорски капак зрак сунчеве светлости, зрак немилосрдан и суров, улазио је у собу, у току раног јутра ударао је у касу у далеком углу, а затим, путујући супротно сунцу, у подне пресецао велики сто надвоје својом јасно оивиченом блиставошћу; својом топлом блиставошћу у којој је рој мушица лебдео у разиграном лету над прљавим тањиром поодавно заборављеним тамо међу пожутелим хартијама. А предвече је безочни зрак падао на дроњаву сукњу, задржавао се на њој пакосно уживајући у оној беди коју је обелодањивао целог дана; задржавао се у углу прашњаве полице за књиге, у црвеном подругљивом сјају, док га сунце на заласку изненадно не би склонило с пута наступајуће ноћи. И ноћ је тада улазила у собу. Ноћ нагла, непровидна и свеобухватна са својом мрачном поплавом; ноћ хладовита и милостива; слепа ноћ која не види ништа, али чује ћудљиво плакање детета, шкрипу кревета, Џоанине дубоке уздахе кад се преврће, будна, у пометеној уверености да је рђава, и кад мисли о оном одлучном, плавокосом и снажном човеку — тај човек је можда строг, али он је њен муж; њен паметни и лепи муж према коме је поступила онако свирепо по савету рђавих људи — њених сродника; и по савету њене сироте, миле, обмануте мајке. За Алмејера, Џоанино присуство била је стална брига, брига ненаметљива, али неподношљива; стално, мада већином немо упозорење на могућу опасност. Због бесмислене мекоте Лингардовог срца, свако за кога је Лингард показивао и најмање интересовање био је за Алмејера природан непријатељ. Алмејер је био сасвим свестан тог свог осећања, и у присности тајног општења са својим ја често је честитао себи

на свом правилном и опрезном схватању свога положаја. И тако је, подстакнут том побудом, Алмејер мрзео многе и разне особе у разним временима. Али никада није ни мрзео, ни плашио се икога толико колико је мрзео и плашио се Виљемса. Чак и после Виљемсове издаје, која је овога, изгледа, ставила ван граница сваке људске самилости, Алмејер је сумњао у ту ситуацију и у себи јечао сваки пут кад би угледао Џоану. Виђао ју је врло ретко за време дана. Али у кратким сутонима и у плавкастој тами звезданих вечери, често је видео, пре него што заспи, сувоњаву и високу прилику како вуче за собом дроњав скут свог белог огртача преко сувог блата обале испред куће. Једном или двапут, кад је седео доцкан у ноћ на веранди, са ногама на јеловом столу поред лампе, и читао седам месеци стар примерак који је Лингард био донео, чуо је шкрипу степеница и видео њену сувоњаву прилику како се диже са сваким кораком и затим трудно прелази преко веранде, носећи с напором велико дебело дете чија је глава, на мајчином кошчатом рамену, изгледала исто толико велика као Џоанина. Неколико пута га је напала сузном виком или га салетала махнитим молбама: питала га је о свом мужу, хтела је да зна где је он и кад ће се вратити; и сваки такав иступ завршавала је очајним и неповезаним самопрекорима, који су Алмејеру били сасвим неразумљиви. Једном или двапут огорчено је изгрдила свога домаћина и изјавила да је он одговоран за одсутност њеног мужа. Те сцене, које би започела без икаквог увода, а завршавала нагло, отишавши јецајући и залупивши врата, узнемиравале су кућу изненадно, жестоко и тренутно, слично оним необјашњивим вихорима који без икаквог видљивог разлога настану, пројуре и ишчезну у сунцем спрженим, пустим равницама. Али ноћас је у кући владала мртва тишина док је Алмејер мерио све своје могућности и све важне чињенице: Џоанину интелигенцију, Лингардову лаковерност, Виљемсову безобзирну смелост, жељу да побегне, готовост да искористи неочекивану прилику. Брижан и опрезан, стављао је на један тас своја страховања и своје жеље, а на други огромну опасност свађе са Лингардом... Да. Лингард би се наљутио. Можда би

подозревао да је он некако удесио да његов заробљеник побегне, али не би се ваљда свађао с њим, са Алмејером, због то двоје кад они већ једном оду — оду ђаволу на свој начин. А и он има утицаја на Лингарда преко девојчице. Добро. Каква незгода! Заробљеник! Као да је могуће држати га стално тамо. Сигурно ће побећи скорије или доцније. Наравно. Такво стање не може дуго трајати. То је јасно свакоме. Лингардова настраност прелази све границе. Можете убити човека, али га не смете мучити. То је готово злочиначки. То проузрокује бригу, незгоду и непријатност... Алмејер се за тренутак озбиљно наљути на Лингарда. Он је одговоран за његову патњу, за сумњу и страх који га муче; он је принудио њега — практичног и безазленог Алмејера — на све ове болне напоре ума да нађе неки излаз из бесмислених ситуација, створених неразумном сентименталношћу Лингардових непрактичних склоности. „Кад би тај човек — Виљемс — био мртав, све би било добро“, објави Алмејер веранди. Чешући свој нос замишљено, уживао је у кратком маштању које му показа њега самог шћућуреног у великом чамцу који плови неких педесет корака од Виљемсовог кеја. На дну чамца је пушка. Пуна пушка. Један од веслача виче, а Виљемс одговара — из жбуња. Тај нитков је опрезан и сумњичав. Наравно. Веслач маше цедуљицом и позива Виљемса да дође до кеја и прими важну поруку. „Од раџе мора“, виче веслач док се чамац приближава обали, то наводи Виљемса да дође. Сасвим природно! И Алмејер види себе како се диже у правом тренутку, нишани, окида, и Виљемс пада главачке у воду — свиња! Учинило му се као да чује пуцањ. Устрепта од главе до пете тамо где је стајао... Како је то једноставно!... На жалост... Лингард... Уздахну и затресе главом. Штета. То се не би могло учинити. А и не би га могао оставити тамо! Претпоставимо да га Арабљани опет обрлате — на пример да води поход уз реку! Сам бог зна каква би штета произашла из тога... Сада је језичак теразија нагињао у прилог неодложног делања. Алмејер приђе вратима сасвим близу, закуца јако и

окрете главу у страну, јер се за тренутак уплаши онога што је учинио. Пошто је чекао кратко време, прислони ухо на врата и ослушну. Ништа. Потруди се да му лице добије љубазан израз док је стајао, ослушкивао и говорио у себи: Чујем је. Плаче. А? Мислим да је изгубила и оно мало ума што је имала; плаче и дан и ноћ откако сам почео да је припремам за вест да јој је муж умро — као што ми је Лингард рекао. Шта ли она мисли? Само оцу може пасти на памет да ме натера да безразложно измишљам све те приче. Из љубазности! Љубазност! До врага!... Није ваљда глува. Опет закуца и рече пријатељским гласом, кезећи се љубазно затвореним вратима: „Ја сам, госпођо Виљемс. Желим да говорим с вама. Имам... имам... важне вести...“ „Шта?“ „Вести“, понови Алмејер јасно. „Вести о вашем мужу. Вашем мужу!... До врага с њим!“ додаде шапатом. Чу устумараност унутра. Ствари су се претурале. Џоанин узбуђен глас повика: „Вести! Какве? Какве? Долазим.“ „Не“, викну Алмејер. „Обуците се, госпођо Виљемс, па ме пустите унутра. Ово је... врло поверљиво. Имате свећу, немате?“ Ударала се слепо о намештај у соби. Свећњак се преврте. Чу се безуспешно паљење шибица. Кутија са шибицама паде. Алмејер чу како госпођа Виљемс клече и поче да пипа по поду, док је јадиковала у нестрпљивој растројености. „Ох, боже! Вести! Да... да... Ах! где... где је... свећа. Ох, боже!... Не могу да нађем... Немојте да одете, тако вам неба...“ „Нећу отићи“, нестрпљиво рече Алмејер кроз кључаоницу, „али пожурите. Повер... хитро је.“ Ударао је ногом о под, а руку држао на кваци. Помисли брижно: та жена је савршена глупача. Зашто бих отишао одавде? Биће сметена. Никад неће разумети моју мисао. Сувише је глупа. Сада је ишла по соби брзо и немо. Чекао је. Настаде тренутак потпуне тишине унутра, а затим она проговори

испрекиданим гласом, речима обликованим издисајним уздахом — уздахом лаким и дубоким, као речи које изусти жена пре него што падне у несвест: „Уђите.“ Он гурну врата. Алија, долазећи кроз ходник са наручјем јастука и ћебади притиснутим на груди све до браде, угледа свог господара пре него што се врата затворише за њим. Толико се изненади да испусти завежљај, стаде и дуго је гледао у врата. Чу глас свога господара како говори. Говори тој Сиранки! Ко је она? Стварно никад није мислио о томе. За тренутак је магловито размишљао о стварима уопште. Она је Сиранка — и ружна. Направи презриву гримасу, подиже постељину и даде се на посао, завеза висећу мрежу између два стуба на веранди... Те ствари се њега не тичу. Она је ружна, овамо ју је довео раџа мора, и његов господар разговора с њом ноћу. Па добро. Он, Алија, има да ради свој посао. Да намести висећу мрежу, да оде да види да ли су стражари будни, да погледа у укотвљене чамце, у катанац на вратима великог складишта — па на спавање. На спавање! Он задрхта задовољно. Нагну се, испруживши обе руке преко господареве мреже, и савлада га лак сан. Врисак, неочекиван, продоран — врисак који је почео одједном највишим тоном женског гласа, а затим се одједном прекинуо, тако нагло да то наговести брзи чин смрти — нагна Алију да скочи у страху од висеће мреже; тишина која затим настаде изгледала му је исто тако чудна као и ужасни врисак. Запрепастио се од изненађења. Алмејер изађе из канцеларије, оставивши врата одшкринута, прође поред свог слуге не обраћајући пажњу на њега и оде право земљаном лонцу за воду обешеном о ексер на промајном месту. Узе га и врати се, умало се не очешавши о ужаснутог Алију. Ишао је дугачким корацима, али, упркос журби, застаде пред вратима, забаци главу и сасу танак млаз воде у своје грло. Док је дошао и отишао, док је застао да пије, док је радио све то, из мрачне собе чуло се слабачко и непрекидно плакање, плакање дремљивог и уплашеног детета. Пошто се напи воде, Алмејер уђе и пажљиво затвори врата.

Алија се и не помаче. Она Сиранка је вриштала. Осети огромну радозналост, врло необичну за његову склоност равнодушности. Није могао да одвоји очи од врата. Да ли је она већ мртва? Како је то занимљиво и чудно! Стајао је отворених уста док опет не чу кваку. Господар излази. Он се врло брзо окрете на петама и претварао се да је занет посматрањем ноћи. Чу како се Алмејер креће иза његових леђа. Помера столице. Његов господар седе. „Алија“, рече Алмејер. Лице му је било туробно и замишљено. Погледа у свог главног човека, који беше пришао столу, а затим извади часовник. Радио је. Кад год је Лингард био у Самбиру, Алмејеров часовник је радио. Дотеривао га је према кабинском часовнику, говорећи себи сваки пут да убудуће мора редовно навијати свој часовник. А кад год би Лингард отпутовао, пуштао је часовник да стане и мерио своју досаду сунчевим изласцима и заласцима у немарној равнодушности према часовима; према кратким часовима; часовима који немају важности у самбирском животу, у уморној учмалости празних дана; кад ништа није од значаја за њега сем каквоће гутаперке и величине палми трскара; где нема малих нада да очекује њихово остварење; где он не очекује ништа занимљиво, ништа подношљиво, ништа пожељно; где за њега нема ништа горко сем спорог проласка дана, ништа слатко сем наде, далеке и блиставе наде — наде заморне, болне и драгоцене, да оде одатле. Погледа у часовник. Двадесет часова и тридесет минута. Алија је мирно чекао. „Иди у насеље“, рече Алмејер, „и кажи Махмату Бањеру да дође на разговор са мном ноћас.“ Алија оде мрмљајући. Није волео ту поруку. Бањер и његова два брата били су баџовске скитнице. Они су се одскора појавили у Самбиру и допуштено им је било да се настане у оронулој, напуштеној колиби на три стуба, која је припадала Лингарду и компанији и стајала одмах изван њихове ограде. Алија је негодовао због наклоности указане тим странцима. Свака врста обитавалишта била је од вредности у Самбиру у то

време, и ако господару не треба та стара трула кућа, могао ју је дати њему, Алији, који је његов слуга, уместо што ју је поклонио тим рђавим људима. Сви знају да су они рђави. Опште је познато да су украли чамац од Хинопарија, који је врло стар и слабуњав, и нема синова; а после су, својим дрским понашањем, застрашили старца да ћути о томе. А ипак сви су знали за то. То срамно недело се трпело у Самбиру; људи су га критиковали, али су се најзад и помирили с њим. То подло повиновање успеху, та прећутна и кукавичка трпељивост према снази постоји, срамна и неискорењива, у дну сваког срца, у сваком друштву; где год се налазе људи; у већим и моралнијим местима него што је Самбир; а и у Самбиру, као и у другим местима, један човек може некажњен да украде чамац, док други нема право ни да погледа у весло. Алмејер је, заваљен у столицу, размишљао. Што је више мислио, био је све уверенији да су Бањер и његова браћа баш такви људи какви су му потребни. Они су цигански морепловци, и могу ишчезнути а да не привуку пажњу; а ако би се вратили, нико — а Лингард мање од свих — не би ни сањао о томе да тражи обавештење од њих. Немају никакав лични интерес у самбирским збивањима — нису пришли ниједној страни — па не би ни схватили ништа. Викну снажним гласом: „Госпођо Виљемс!“ Она брзо дође, умало га не трже, јер се појави тако хитро као да је искочила кроз под са друге стране стола. Лампа је била међу њима, и Алмејер је склони у страну, гледајући у жену са свог седишта. Плакала је. Плакала је мирно, тихо; сузе су јој непрестано навирале и нису падале у капима, већ као да су текле у млазевима испод очних капака — текле су јој преко лица, преко образа, преко браде која се, у светлости, блистала од влаге. Њене груди и рамена дизали су се и спуштали услед грчевитих и бешумних јецаја, а после сваког грчевитог јецаја њена тужна мала глава, повезана црвеном марамом, дрхтала је на дугом врату, око кога је њена кошчата рука скупљала изгужвани оковратник. „Умирите се, госпођо Виљемс“, рече Алмејер.

Она пусти неразговетан глас који као да је био слаб, врло далек, једва чујан вапај смртног бола. А затим сузе продужише да теку у дубокој тишини. „Морате разумети да сам вам казао све то зато што сам вам пријатељ — прави пријатељ“, рече Алмејер пошто је гледао у њу извесно време са видљивим незадовољством. „Вама, његовој жени, треба да буде позната опасност у којој се он налази. Капетан Лингард је страшан човек, знате.“ Она процвиле, шмрчући и јецајући: „Да ли... ви... говорите... ис... истину сада?“ „Части ми. Тако ми живота моје ћерке“, изјави Алмејер. „Морао сам да вас обмањујем до сада због капетана Лингарда. Али нисам могао то да поднесем. Помислите само каквој се опасности излажем тиме што сам вам то рекао — ако Лингард икад дозна за ово! Зашто сам то урадио? Из чистог пријатељства. Мили Питер је годинама био мој колега у Макасару, знате.“ „Шта да радим... шта да радим!“ узвикну она слабим гласом и погледа унаоколо на све стране, као да не може да се одлучи на коју страну да појури. „Морате му помоћи да оде одавде, сад кад Лингард није ту. Увредио је Лингарда, а то није шала. Лингард је рекао да ће га убити. Па и учиниће то“, озбиљно рече Алмејер. Кршила је руке. „Ох! опак човек! Опак, опак човек!“ јечала је, њихајући се. „Да. Да! Он је страшан“, сложи се Алмејер. „Не смете губити нимало времена. Кажем вам! Разумете ли ме, госпођо Виљемс? Мислите на свога мужа. На свог сиротог мужа. Како ће он бити срећан! Ви ћете му донети живот — стварни живот. Мислите на њега.“ Она престаде да се њиха, скрсти руке и загледа се у Алмејера тужним очима, док су јој зуби цвокотали непрестано и врло гласно у дубокој тишини куће. „Ох! Мајко божја!“ цвилела је. „Ја сам бедница. Хоће ли ми он опростити? Јадни, невини човек! Хоће ли ми опростити? Ох, господине Алмејере, он је тако строг. Ох! помозите ми... не

смем... Ви не знате шта сам ја њему учинила... Не смем!... Не могу!... Бог нека ми помогне!“ Последње речи дошле су у очајном крику. Да су је дерали живу, не би могла послати небу страшнији, болнији и очајнији вапај. „Пст! Пст!“ рече Алмејер скочивши. „Све ћете пробудити вашом виком.“ Она продужи да јеца тихо, а Алмејер је гледао у њу у безграничном изненађењу. Помисао да је, можда, погрешио што јој се поверио толико га узнемири за тренутак да није могао да нађе ниједну повезану мисао у својој глави. Најзад рече: „Кунем вам се да је ваш муж у таквом положају да би се обрадовао и ђаволу... слушајте ме добро... и самом ђаволу ако би му он дошао у чуну. Ако се сасвим не варам“, додаде он нечујно. А затим опет гласно: „Ако имате неку несугласицу да изгладите с њим, уверавам вас — кунем вам се — да је ово ваш час!“ Усрдан и уверљив тон његових речи — помисли он — успео би да увери и дрвен кип. Примети са задовољством да је Џоана донекле схватила његову мисао. Продужи, говорећи полако: „Па ето, госпођо Виљемс. Ја лично не могу да учиним ништа. Не смем. Али ћу вам рећи шта ћу учинити за вас. Овамо ће доћи за десет минута један Буг — ви знате његов језик, ви сте из Макасара. Он има велик чун и може вас одвести тамо. Реците му да плови до нове раџине крчевине. Има их три брата, готови су на све ако им платите... Ви имате нешто новца. Имате ли?“ Стајала је — можда слушала — али није давала никаквог знака разумевања, и гледала је у под у изненадној непомичности, као да су страховитост ситуације, дубоко осећање њеног властитог неваљалства и схватање велике опасности у којој је њен муж ошамутили њен мозак, њено срце, њену вољу — као да јој нису оставили никакву моћ сем да дише и да се држи на ногама. Алмејер рече у себи, уз богохулну псовку, да никад није видео бескорисније и глупље створење.