Džon Sandford - Pravila više ne važe

DŽON SANDFORD Pravila važe Preveo Vladimir Nikolić Naziv originala: John Sandford RULES OF PREY Beograd, 2018. VIŠE NE

3 P R E D G O V O R Nije lako biti reporter posle četrdesete godine. Telo može da podnese, ali um počinje da propada. Petnaesto ubistvo, dvanaesta poplava, deveti tornado, stota saobraćajna nesreća s višestrukim žrtvama (ne izveštavamo o pojedinačnim smrtima poput „čovek udario u banderu“), dvestota politička budalaština. U nekom trenutku sve to postane rutina i dosada; ne izneveravate više samo čitaoce, već i sopstvenu etiku. Ne možete tek tako da napišete: bla-blatruć dvoje mrtvih; zapravo, morate da obraćate pažnju. Zato što je to zaista važno. Morate da čitate predloge budžeta, gledate leševe, pričate s policajcima, dobijete procenu štete, nađete nove reči da opišete godišnji poljoprivredni sajam, najveće tovljeno svinjče, najponosniju kokoš. Ali odjednom shvatite da to više ne možete. Jednom je mali tornado – ili je to možda bio samo olujni vetar, više ne mogu da se setim – napravio ršum u nekom gradiću u Viskonsinu i na okolnim farmama. Mene su poslali da napravim reportažu, pa sam pričao sa žrtvama, pitajući ih da li je vetar zvučao kao lokomotiva, tragajući za srećnim i neobičnim pričama, zapažajući sve veću rasprostranjenost ružičaste staklene vune po starim stvarima boje krema (mnogo te vune razletelo se kad su se kuće srušile), i na kraju sam završio na farmi vremešnog odgajivača krava muzara. Štala se najvećim delom srušila, ili bolje rečeno urušila. Jedan deo pao je na veliku crno-belu kravu muzaru i polomio joj prednje noge. Trebalo je da je ubiju da se ne muči. Ležala je nasred dvorišta, u bolu, a krupne oči sugerisale su da zna šta joj se sprema. Sedokosi farmer, koji je osećao obavezu da joj prekrati muke, ispričao mi je to, a zatim seo na panj i gorko zaplakao jer je tu kravu smatrao starom prijateljicom. To nisam mogao da podnesem i tad sam shvatio da se bližim kraju novinarskog puta. A onda se desio sledeći tornado. Oluja je pogodila jugozapadnu Minesotu, i čim sam čuo za to u redakciji, klisnuo sam na vrata.

4 Znao sam da će me neki urednik tražiti i da će želeti da me pošalje na jednodnevni put da gledam srušene kuće, uplakanu decu, uništene živote, da bih posle pisao bla-bla-truć. I sakrio sam se. Veoma loš stav za novinara. Nisam želeo da prestanem da pišem, samo sam hteo da prestanem da osećam bol. Napisao sam roman koji se nije prodavao, ali sam na njemu mnogo naučio. Napisao sam esej o slikaru Džonu Stjuartu Inglu i objavio ga kao knjigu u sklopu velike retrospektive njegovog rada. Najveći deo knjige The Eye and the Heart: Watercolors of John Stuart Ingle sastojao se od reprodukcija njegovih slika, razume se, tako da to nije stvarno bila moja knjiga. Međutim, imala je tvrd povez, zaštitni omot i na koricama ime Džon Kamp (moje pravo ime). Hmm. Beletristika. Proveo sam dobar deo godine radeći medicinske reportaže i pretvorio to u još jednu dokumentarnu knjigu Plastic Surgery: The Kindest Cut. Ponovo sam odlučio da se oprobam u beletristici. Iz te odluke je proizišao najpre roman The Fool's Run, s herojem Kidom; a zatim i Pravila lova. The Fool's Run sam pisao godinu dana, jer sam tad još pekao zanat. Ali kad pišete roman, izdavač nikako ne želi da čuje kako sada radite na razvoju likova, da ćete se kasnije pozabaviti zapletom, a da ćete tri knjige nakon toga pokušati sve to da povezete. On sve to želi odmah, u prvoj knjizi, ili doviđenja do sledećeg puta. I tako sam ispekao zanat pišući The Fool's Run. Kad je prodala knjigu, cenjena Ester Njuberg, moj književni agent, rekla mi je u za nju tipičnom jednominutnom telefonskom razgovoru: „Verovatno bi ovako mogao da zarađuješ za život. Ali trebalo bi da pišeš veće knjige. Zaradio bi mnogo više para.“ Šta je veća knjiga? „Znaš već – s razvijenijim likovima, više pozadinske priče, više zapleta.“ Započeo sam da pišem Pravila više ne važe polovinom leta i poslao ih Ester na Dan zahvalnosti. Prodala ih je odmah tog produženog vikenda. Moglo bi se reći da sam je manje-više napisao u transu. Pošto sam morao da radim da bih prehranio porodicu, po čitav dan sam jurcao kao reporter, a roman pisao noću. Hodao sam ulicama Sent Pola kao duh, ne prepoznajući prijatelje i poznate političare, nalećući na bandere. Nisam mogao ni kola da nađem u garaži. Nisam čuo kada mi se ljudi obraćaju; odlazio sam na političke skupove i tamo pravio beleške za knjigu. Sve u toj knjizi potiče iz mog novinarskog iskustva. Ni sam ne znam koliko sam leševa video, niti koliko mesta zločina sam posetio, ali bilo ih je

5 mnogo. Izveštavao sam sa stotinu suđenja, proveo sam nedelje u državnom zatvoru pričajući s ubicama, a najveći deo godine posmatrajući mnoštvo raznovrsnih hirurških operacija, uključujući i hitne hirurške zahvate zbog povreda zadobijenih u kriminalnim aktivnostima. Sve to sam stavio u knjigu. Ništa od toga nije stvarno, naravno. Policajci se ne ponašaju kao Lukas Davenport – dobili bi otkaz ili bi čak završili u zatvoru kad bi tako radili. Oni nisu bogati, ne voze poršee, većinu boli uvo za modu. Lukas Davenport je pak baš takav. Nema ničega boljeg, smatra on, od lepog novog odela. On je takav zato što je kombinacija pandura i filmske zvezde. Želeo sam da bude zvezda. Želeo sam da bude drugačiji. Želeo sam da bude opaki žestoki pandur, koji se dopada ženama. Slušajte: veliki deo pisanja izlazi u eksploziji, iz srca i iskustva. Ali tu postoji i dosta proračunatosti. Želeo sam da se Lukas Davenport svidi ljudima. A što se tiče uzbuđenja, kada sam morao da biram između uzbuđenja i realne policijske procedure, nisam oklevao da proceduru bacim kroz prozor. Završivši, otkrio sam da se knjiga sviđa većini policajaca. U njoj je bilo dovoljno slojeva stvarnosti – uglavnom glupih detalja, one vrste glupih detalja koji čine tkivo života većine pozornika na ulici – koje su zdušno odobravali. Odlično! Isto su reagovali i reporteri. Još bolje! Kada sam napisao Pravila više ne važe, nijednom mi nije palo na pamet da će taj Lukas Davenport postati moja druga karijera. Mislio sam da će Pravila više ne važe biti samo jedna knjiga, i da će naredna biti, recimo, o agentkinji FBI-ja. Još imam tu knjigu u glavi, ali nikad nisam stigao do nje. Davenport me je provozao kroz još petnaest romana, i to je bila vraški uzbudljiva vožnja. I uživao sam u njoj, najvećim delom, iako sam usput doživeo i nekoliko neprijatnosti. Ali napisaću ih još nekoliko, bar tako mislim.

6 1 Reklamni pano na krovu bacao je treperavu plavičastu svetlost kroz prozore apartmana. Svetlost se odbijala od stakla i nerđajućeg čelika: prazna prašnjava kristalna vaza, zarezač za olovke, mikrotalasna rerna, staklene tegle pune grafitnih olovaka, slikarskih četkica i krejona. Pepeljara puna novčića i spajalica. Tube s bojama. Noževi. Muzički uređaj se nejasno video kao zbirka pravougaonih silueta na prozorskom simsu. Digitalni sat je u tišini odbrojavao crvene elektronske minute. Besni Pas čekao je u mraku. Čuo je sopstveno disanje. Osećao je kako mu znoj curi pod pazusima. Ukus večere u ustima. Bockanje na obrijanim preponama. Miris tela izabrane. Nikad nije bio toliko živ kao u poslednjim trenucima dugog lova. Neki ljudi, kao što je njegov otac, sigurno su se tako osećali svakog minuta svakog sata: život na višoj ravni postojanja. Besni Pas je posmatrao ulicu. Izabrana je bila umetnica. Imala je glatku kožu boje masline i smeđe oči, uspravne grudi i vitak struk. Živela je ilegalno u skladištu, kupala se kasno noću u zajedničkom kupatilu niz hodnik, krišom podgrevala jela u mikrotalasnoj rerni nakon što bi upravnik zgrade završio posao za taj dan i otišao kući. Spavala je na uzanom krevetu u sićušnoj ostavi, ispod raspeća u art deko stilu, uronjena u isparenja terpentina i lanenog ulja. Sad je bila u kupovini: nabavljala je gotova jela za mikrotalasnu. Ta mikrotalasna sranja će je svejedno ubiti ako ja to ne uradim, pomislio je. Verovatno joj činim uslugu. Nasmešio se. Umetnica će mu biti treća žrtva u gradovima blizancima1, peta u životu. Prva je bila rančerska cura, koja je jahala pašnjakom prema šumovitim krečnjačkim brdima istočnog Teksasa. Nosila je farmerice, crveno-belu 1 Ovde se misli konkretno na Mineapolis i Sent Pol, a gradovi blizanci su zapravo dva velika urbana centra koja s vremenom srastu tako da između njih više ne postoji jasna fizička granica. (Prim. kor.)

7 kariranu košulju i kaubojske čizme. Sedela je uspravno u sedlu, jašući više kolenima i glavom nego dizginima u šakama. Išla je pravo ka njemu, a plava kika joj je poskakivala. Besni Pas je nosio remingtonku 700 ADL, kalibra 270 vinčester. Naslonio je podlakticu na truli panj i pogodio je s razdaljine od četrdeset metara. Hitac joj je probio grudnu kost i oduvao je s konja. To je bilo drugačije ubistvo. Ona nije bila izabrana; sama je to tražila. Rekla je, tri godine pre ubistva, u njegovoj blizini, da su mu usne kao u gliste. Kao one gmizave crvene gliste ispod rečnog kamenja. Kazala je to u hodniku njihove srednje škole, u krugu drugarica. Nekoliko njih je bacilo pogled preko ramena prema Besnom Psu, koji je stajao pet metara dalje, sam, kao i uvek, stavljajući knjige na gornju policu ormarića. Nije ničim pokazao da ju je čuo. Bio je veoma dobar u skrivanju, čak i u najmlađim danima, premda curu s ranca svejedno nije bilo briga. Besni Pas je bio niko i ništa. Međutim, platila je za to brbljanje. Tri godine je čuvao njen komentar u grudima, znajući da će njegovo vreme kad-tad doći. I došlo je. Pala je s konja kao kamen, mrtva, pogođena lovačkim dumdum metkom s bakarnom košuljicom. Besni Pas je lagano otrčao kroz šumu pa niskim terenom močvarne prerije. Bacio je pušku u zarđali metalni odvodni kanal na mestu gde se drum dodirivao s močvarom. Cev će zbuniti svaki detektor za metal u potrazi za oružjem, mada on nije ni očekivao potragu – u toku je bila sezona lova na jelene i šume su bile prepune amatera iz gradova, naoružanih do zuba i spremnih za ubijanje. Sezona lova, skrovište za pušku – sve to bilo je isplanirano unapred. Čak i kao brucoš, Besni Pas je bio pedantni planer. Otišao je i na njenu sahranu. Lice joj je bilo netaknuto i gornja polovina mrtvačkog sanduka ostavljena je otvorena. Seo je najbliže što je mogao, u tamnom odelu, posmatrao njeno lice i osećao kako ga ispunjava moć. Žalio je samo zbog toga što ona nije znala da smrt dolazi, što nije mogla lagano da pati; zato što nije imao vremena da uživa u njenom bolu. Drugo ubistvo bilo je prvo zaista izabrane, mada ga on više nije smatrao činom zrelosti. To je bio više… eksperiment? Da. U drugom ubistvu ispravio je sve nedostatke iz prvog. Bila je kurva. Sredio ju je tokom prolećnog raspusta na drugoj, toj kriznoj godini pravnog fakulteta. Potreba je već odavno bila prisutna u njemu, mislio je. Intelektualni pritisak pravnog fakulteta dodatno ju je uvećao. I tako je, jedne prohladne noći u Dalasu, nožem obezbedio privremeni predah od te potrebe, bledim telom siromašne belkinje iz Misisipija, koja je došla u veliki grad u potrazi za srećom.

8 Smrt devojke s ranca prežaljena je kao nesrećan slučaj u lovu. Njeni roditelji su izvesno vreme tugovali, a zatim se usmerili na nešto drugo. Dve godine kasnije, Besni Pas je video devojčinu majku kako se smeje ispred koncertne dvorane. Dalaski panduri takođe su brzo zatvorili slučaj egzekucije kurve kao uobičajeno ulično ubistvo povezano s drogom. U njenoj tašnici našli su kutiju bensedina, i to im je bilo dovoljno. Imali su samo njeno ulično ime. Sahranili su je na sirotinjskom groblju s tim imenom, pogrešnim, na majušnoj metalnoj ploči koja je jedina obeležavala grob. Nikad nije doživela šesnaesti rođendan. Ta dva ubistva bila su zadovoljavajuća, ali ne u potpunosti proračunata. Ubistva u gradovima blizancima bila su drugačija. Bila su planirana do tančina, a taktika se zasnivala na profesionalnom pregledu desetak policijskih istraga ubistava. Besni Pas je bio inteligentan. Bio je i član Advokatske komore. Osmislio je pravila. Nikad ne ubijaj nekoga koga poznaješ. Nikad nemoj imati motiv. Nikad nemoj slediti neki obrazac. Nikad ne čuvaj oružje nakon što ga upotrebiš. Zaštiti se od nasumičnog otkrivanja. Pazi da ne ostaviš materijalne dokaze. Bilo ih je još. Njihovo definisanje postalo je deo izazova.. Bio je lud, razume se. Znao je i on to. U najboljem od svih svetova više bi voleo da bude duševno zdrav. Ludilo je sa sobom donosilo pozamašnu količinu stresa. Sada je pio pilule, crne za visoki pritisak, crvenkasto-braonkaste za spavanje. Više bi voleo da je duševno zdrav, ali svi moramo da igramo kartama koje su nam podeljene. Njegov otac je tako govorio. To je odlika muškarca. Dakle, bio je lud. Ali ne sasvim, kao što je to mislila policija. Vezivao je, silovao i ubijao žene. Policija ga je smatrala seksualnim manijakom. Hladnokrvnim manijakom. On pak nije žurio sa silovanjima i ubistvima. Verovali su da razgovara sa žrtvama, da im se ruga. Obazrivo je koristio kondome. Lubrikovane kondome. Obdukcija prve dve žrtve u gradovima blizancima otkrila je u vaginalnom

9 sekretu tragove lubrikanta. Pošto panduri nikad nisu pronašli kondome, pretpostavili su da ih je poneo sa sobom. Konsultovali su se sa psihijatrima, unajmljivali su ih da sastave psihološki profil ubice, verovali su da se Besni Pas plaši žena. To je verovatno posledica detinjstva provedenog s dominantnom majkom, tvrdili su oni, majkom koja je naizmenično bila i tiranka i puna ljubavi, sa seksualnim konotacijama. Besni Pas se verovatno plaši side, i moguće je – a pričali su o beskonačnim mogućnostima – da je, u suštini, homoseksualac. Moguće je, kazali su, da će uraditi nešto sa spermom koju je sačuvao u kondomima. Kad su psihijatri to rekli, panduri su se zgledali. Uradiće nešto? Šta će uraditi? Napraviće sladoled? Šta? Međutim, psihijatri su grešili. U to u svemu. Nije se rugao žrtvama, već ih je tešio; pomagao im je da učestvuju. Nije upotrebljavao kondome prvenstveno da se zaštiti od bolesti, već da se zaštiti od policije. Sperma je dokaz koji medicinski istražitelji pažljivo uzimaju, pregledaju i identifikuju. Besni Pas je znao za slučaj kad je neku ženu napao, silovao i ubio jedan od dvojice prosjaka. Obojica su optuživala onog drugog, a identifikacija sperme bila je od ključnog značaja za otkrivanje ubice. Besni Pas nije čuvao kondome. Nije ništa radio s njima. Bacao ih je, zajedno s dokaznim sadržajem, u klozetske šolje svojih žrtava. I majka mu nije bila tiranin. Bila je mala i nesrećna tamnokosa žena, koja je leti nosila šarene pamučne haljine i slamnate šešire širokog oboda. Umrla je dok je bio u osnovnoj školi. Jedva da je mogao da se seti kako je izgledala, premda je jednom, dok je dokono razgledao porodične kutije, pronašao svežanj pisama adresiranih na njegovog oca i uvezanih ukrasnom trakom. Ne znajući sasvim zašto, omirisao je koverte i preplavio ga je slabašan zaostali majčin miris, nalik na stare peteljke divljih ruža i sećanja na ljiljane. Ali ona je bila ništavna. Nikad nije ništa doprinela. Nikad nije ništa osvojila. Nije ništa radila. Bila je teret ocu. I za oca i za njegove fascinantne igre, bila je breme. Setio se kako se otac jednom izvikao na nju: Radim, radim, a ti ćeš se držati podalje od ove sobe dok radim, moram da se koncentrišem, a ne mogu ako stalno ulaziš ovamo i cviliš, cviliš… Ah te fascinantne igre u sudnicama i zatvorima. Besni Pas nije bio ni homoseksualac. Privlačile su ga isključivo žene. To je bilo jedino što definiše muškarca, da može ono da radi sa ženama. Žudeo je za njima. Posmatrajući kako umiru, osećao je kako eksplodira u eteričnom trenutku.

10 *** U trenucima samoispitivanja, Besni Pas je kopao po svojoj psihi, tražeći začetke ludila. Zaključio je da nije nastalo odjednom, već da je izraslo. Sećao se svih onih usamljenih nedelja izolacije na rancu s majkom, dok je njegov otac igrao svoje igre u Dalasu. Besni Pas se igrao očevom lovačkom puškom, gađajući mrmote. Kad bi pogodio nekog mrmota u pravo mesto, u zadnje noge, životinja bi se batrgala, skičala i pokušavala da se vrati u jazbinu, vukući se na prednjim šapama. Svi ostali mrmoti iz susednih rupa stali bi na hrpice iskopane iz jazbina i posmatrali. Onda bi ustrelio drugog, a to bi izvelo još njih, a zatim i trećeg, sve dok cela kolonija ne bi gledala kako pola tuceta ranjenih mrmota pokušava da se odvuče nazad u rupe. Ranio bi šest ili sedam, pucajući iz ležećeg položaja, a zatim bi ustao, otišao do njihovih jazbina i dokusurio ih džepnim nožićem. Ponekad ih je drao žive, skidajući im kožu dok su mu se batrgali u rukama. Posle nekog vremena počeo je da niže njihove uši na uzicu, čuvajući tu jezivu kolekciju trofeja na tavanu šupe za alat. Na kraju jednog leta imao je preko trista ušiju. Prvi orgazam u mladosti doživeo je ležeći potrbuške na ivici pašnjaka i gađajući mrmote. Dugi grč ličio mu je na smrt. Posle je otkopčao farmerke i skinuo gaće, da pogleda vlažne mrlje od sperme, pa kazao sebi: „Boga ti, to je to… boga ti, to je to.“ Govorio je to iznova i iznova, a posle toga, strast mu je dolazila znatno češće dok je lovio glodare po rancu. Pretpostavimo, mislio je, da je bilo drugačije. Pretpostavimo da je imao drugare za igru, i drugarice, i da su otišli da se igraju doktora u nekoj šupi. Pokaži mi pišu, a ja ću tebi pokazati moju… Da li bi sve ispalo drugačije? Nije to znao. Kada je napunio četrnaest, bilo je prekasno. Njegov um se preobrazio. Neka devojka živela je kilometar i po dalje niz drum. Bila je pet ili šest godina starija od njega. Ćerka pravog rančera. Jednom je projezdila na plastu sena, koji je njena majka vukla traktorom. Devojka je nosila znojem natopljenu majicu, koja je ocrtavala bradavice ukrućene ispod štrokave tkanine. Besni Pas je imao četrnaest godina i osetio je komešanje moćne požude, pa je naglas izgovorio: „Voleću je i ubiću je.“ Bio je lud. Dok je bio na pravnom fakultetu, čitao je o drugim ljudima kao što je on, opčinjen spoznajom da je ipak deo zajednice. Mislio je o tome kao o zajednici, o muškarcima koji su spoznali to moćno ushićenje ejakulacije i smrti. Ali tu nije reč samo o ubistvima. Ne više. Sada je tu bilo prisutno i intelektualno uzbuđenje.

11 Besni Pas je oduvek voleo igre. Igre koje je igrao i njegov otac, igre što je igrao sam u radnoj sobi. Fantazije, igre uloga. Bio je dobar i u šahu. Tri godine zaredom pobeđivao je na srednjoškolskom turniru, premda je van takmičenja retko kad igrao protiv drugih. Međutim, postojale su bolje igre. Igre poput onih koje je igrao njegov otac. Ali čak je i njegov otac bio surogat pravog igrača, tog drugog čoveka za stolom, optuženika. Pravi igrači bili su optuženici i panduri. Besni Pas je znao da nikad neće postati pandur. Ali je i dalje mogao da bude igrač. A sada se, u dvadeset sedmoj godini života, približavao svojoj sudbini. Igrao je i ubijao je, a čitavo telo mu je pevalo od radosti tog čina. Najuzvišenija igra. S najvišim ulozima. Kladio se u život da ga ne mogu uhvatiti. A nagrade su bili životi žena, kao žetoni za poker. Muškarci uvek igraju za žene; to je bila njegova teorija. Žene su dobitak u svim najboljim igrama. Panduri, razume se, nisu bili zainteresovani za igru. Panduri su bili dozlaboga dosadni. Kako bi im pomogao da shvate ideju igre, sa svakim ubistvom ostavljao je po jedno pravilo. Reči pažljivo isečene iz novina, kratku frazu zalepljenu selotejpom na list iscepljen iz beležnice. Za prva ubistva u gradovima blizancima bilo je pravilo: Nikad ne ubijaj nekoga koga poznaješ. To ih je strašno zbunjivalo. Stavljao je list papira na grudi žrtve kako ne bi bilo ni najmanje sumnje u to ko ga je tu ostavio. Skoro kao uzgredna šala, potpisivao se: Besni Pas. Iako su sigurno bili veoma zabrinuti, panduri su sprečili da priča o pravilima dospe u novine. Besni Pas je žudeo za pažnjom štampe. Čeznuo je da gleda kako kolege pravnici s pažnjom prate tok istrage u dnevnim listovima. Da zna da se njemu obraćaju, da pričaju o njemu, nikad ne znajući da je on taj. To ga je uzbuđivalo. Ovo treće ubistvo trebalo bi da odradi posao. Panduri nisu mogli doveka da sprečavaju objavljivanje priče. Policijske stanice su obično bušne kao rešeta. Iznenadilo ga je što su uopšte uspeli da to i ovoliko dugo drže u tajnosti. Ovo treće ubistvo će dobiti pravilo: Nikad nemoj slediti neki obrazac. Ostaviće list hartije na razboju. To je bila protivrečnost, razume se. Besni Pas je bio intelektualac i razmišljao je o tome. Bio je toliko pažljiv da se to graničilo s fanatizmom: ne ostavljaj nikakve tragove. Ipak, namerno ih je ostavljao. Policija i njeni psihijatri mogli bi da zaključe nešto o njemu na osnovu njegovog odabira reči. Na osnovu toga smišlja pravila. Na osnovu poriva da se igra. Ali tu nije bilo pomoći.

12 Da su bila važna samo ubistva, nimalo nije sumnjao u to da je mogao to da uradi i izvuče se bez ikakvog traga. Dalas je to pokazao. Mogao je tako da ih pobije na desetine. Na stotine. Može da odleti u Los Anđeles, kupi nož u nekom diskontu, ubije prvu kurvu i vrati se nazad te iste noći. Drugi grad svake sedmice. Nikad ga ne bi uhvatili. Nikad ne bi čak ni znali da je to delo serijskog ubice. Ta ideja bila je primamljiva, ali je, na kraju, bila i intelektualno sterilna. Razvijao se. Želeo je da se takmiči. To mu je bilo neophodno. Besni Pas je zavrteo glavom u mraku i pogledao s visokog prozora. Kola su prolazila mokrom ulicom. Tiha tutnjava dopirala je s Međudržavnog autoputa 94 dva kvarta dalje ka severu. Niko nije išao peške. Niko nije nosio kese s namirnicama. Čekao je, šetkajući se tamo-amo pored prozora, i posmatrao ulicu. Osam minuta, deset minuta. Napetost je rasla u njemu, pulsiranje, pritisak. Gde je? Potrebna mu je. Onda ju je ugledao kako prelazi ulicu dok joj se tamna kosa vijori na žućkastom uličnom svetlu. Bila je sama i nosila je kesu s namirnicama. Kad je nestala s vidika direktno ispod prozora, otišao je do centralnog stuba i stao uz njega. Nosio je farmerice, crnu majicu kratkih rukava, hirurške rukavice od lateksa i plavu svilenu masku za skijanje. Kad bude vezana za krevet, a on se skine, videće da je njen napadač obrijan: međunožje mu je bilo lišeno stidnih dlačica kao kod petogodišnjaka. Naravno, ne zato što je bio nastran, premda je osećaj bio… zanimljiv. Ali video je slučaj kad su forenzičari iz ženine vagine izvadili pola tuceta stidnih dlačica i uporedili ih s uzorcima u bazi. Posle su lako dobili nalogom za pretres. Lep detalj. Čvrsto kao stena na sudu. Zadrhtao je. Bilo je prohladno. Zažalio je što nije obukao jaknu. Kad je izašao iz stana, bilo je dvadeset četiri stepena. Mora da je zahladilo za celih deset stepeni otkako je pao mrak. Prokleta Minesota! Besni Pas nije bio krupan niti naročito sportski građen. Nakratko je tokom puberteta mislio o sebi kao o vitkom, iako ga je njegov otac okarakterisao kao sitnog. Sada je, morao je to priznati pred ogledalom, malo podbuo. Visok 178 centimetara, s riđom kovrdžavom kosom, začecima duplog podbratka, sve većim stomačićem… s usnama nalik na crvene gliste… Teretni lift bio je star. Zastenjao je jednom, dva puta, pa krenuo. Besni Pas je proverio opremu: higijenski uložak, koji će upotrebiti da ženi zapuši usta, bio mu je u desnom džepu. Lepljiva traka, kojom će joj oblepiti usta, bila je u levom. Pištolj mu je bio zadenut za kaiš, ispod majice. Pištolj je bio mali i ružan: smit i veson model 15. Kupio ga je od nekog samrtnika. Kad ga je

13 ponudio na prodaju, rekao je da ga je njegova supruga želela za zaštitu. Zamolio je Besnog Psa da ne pominje nikome da ga je kupio. To će biti njihova mala tajna. A to je bilo savršeno. Niko nije znao da ima pištolj. Ako ikad bude morao da ga upotrebi, oružju neće moći da se uđe u trag, ili će trag odvesti do mrtvaca. Izvadio je pištolj i preslišao se: zgrabiti, nabiti pištolj u facu, gurnuti na pod, mlatnuti pištoljem, kleknuti na leđa, povući glavu unazad, strpati uložak u usta, zatim lepljiva traka, odvući u krevet, vezati ruke za uzglavlje, noge za dno kreveta. Onda se opustiti i preći na nož. Lift je stao i vrata su se otvorila. Stomak mu se zgrčio, poznati osećaj. Čak prijatan. Koraci. Ključ u bravi. Srce mu je tuklo kao ludo. Otvaranje vrata. Svetla. Zatvaranje vrata. Pištolj mu je bio vreo u šaci, stisak grub. Žena je prošla pored… Besni Pas je iskočio iz skrovišta. U deliću sekunde proverio je da li je sama. Zgrabio ju je i prislonio joj pištolj na čelo. Papirna kesa s namirnicama je pukla, crveno-bele konzerve supe Ketnbel začangrljale su po drvenom podu kao kockice, a bež-crveni paketi instant pilećih krilaca i lazanja za mikrotalasnu zakrckali su pod stopalima. „Vrisni“, kazao joj je najgrubljim glasom, pažljivo uvežbanim pomoću diktafona, „i ubiću te!“ Neočekivano, žena se opustila i on se nehotice opustio s njom. Delić sekunde kasnije, njena štikla mu se zarila u stopalo. Bol je bio nepodnošljiv, a kad je otvorio usta da vrisne, okrenula se u njegovom naručju, ignorišući pištolj. „Aaaaiiiii!“, zavrištala je napola iz straha. Vreme je za njih bukvalno prestalo da teče, a sekunde su se rasparčale u minute. Besni Pas je gledao kako se njena ruka podiže i pomislio da i ona ima pištolj, a onda je osetio kako mu se ruka u kojoj drži pištolj pomera dalje od njenog tela, u pogrešnom smeru, i pomislio: „Ne!“ U sledećoj kristalnoj krhotini vremena shvatio je da ona ne drži pištolj, već tanki srebrnkasti cilindar. Naprskala mu je biber-sprej u lice, a vreme se naprasno suludo ubrzalo. Vrisnuo je i pokušao da je udari pištoljem, ali je onda shvatio da mu je ispao. Zamahnuo je drugom rukom i, više pukom srećom nego veštinom, pogodio je u vilicu. Pala je i zakotrljala se.

14 Besni Pas je potražio pištolj, poluslep, rukama se držeći za lice, a pluća mu nisu radila kao što bi trebalo – zapravo, bio je astmatičar, a biber-spej je dobro natopio skijašku masku. Žena se opet zakotrljala i ustala, držeći bibersprej i vrišteći: „Seronjo, seronjo…“ Pokušao je da je šutne, ali je promašio, a ona ga je opet isprskala. Zatim je uspeo da je šutne, ona se zateturala, ali je opet podigla sprej, a on nije mogao da nađe pištolj. Ponovo je pokušao da je šutne. Opet pukom srećom, pogodio ju je u ruku u kojoj je držala sprej i mala limenka odletela je u vazduh. Krv joj se slivala niz čelo iz posekotine gde ju je zakačila mušica pištolja, preko očiju, pa u usta, i bila joj je na zubima, a ona je i dalje vrištala: „Seronjo, seronjo…“ Pre nego što je mogao da nastavi napad, dograbila je sjajnu cev od nerđajućeg čelika i zamahnula prema njemu kao neko ko je aktivno trenirao softbol. Odbio je njen napad i ustuknuo, i dalje tražeći pištolj, ali nigde ga nije bilo, a ona se približavala. Besni Pas je reagovao kako je i istrenirao sebe da reaguje. Okreni se i beži! Potrčao je, ali ona je jurnula za njim i još jednom ga opalila po leđima. Malo se zateturao, okrenuo se i zakačio je po vilici bridom dlana. Bio je to slab i nedelotvoran direkt, ali ona je ipak ustuknula, međutim, brzo je ponovo nasrnula na njega, otvorenih usta, iskeženih zuba, prskajući ga pljuvačkom i krvlju dok je vrištala. Izleteo je na vrata i zalupio ih za sobom. „… seronjo…“ Niz hodnik do stepeništa gotovo da se ugušio ispod maske. Nije ga više progonila, ostala je da stoji pored zatvorenih vrata, vrišteći najkreštavijim glasom koji je ikad čuo. Vrata su se malo odškrinula, a on je nastavio da slepo tetura niz stepenice. Skinuo je masku u podnožju stepeništa, strpao je u džep i izašao na ulicu. Polako, pomislio je. Šetaj smireno. Bilo je hladno. Jebena Minesota! Avgust je, a smrzava se. I dalje je čuo ženino vrištanje. Isprva slabašno, a potom glasnije. Kučka je otvorila prozor. Panduri su bili na drugoj strani ulice. Besni Pas se pogrbio i ubrzao korak prema kolima, ušao u njih i odvezao se. Tek na pola puta do Mineapolisa, još u zagrljaju smrtnog straha, a tresući se od hladnoće, setio se da kola imaju grejanje pa ga je uključio. Tek je u Mineapolisu shvatio da je povređen. Prokleta cev. Ostaće mi velike modrice, pomislio je, na ramenima i leđima. Kučka. Pištolj ne bi trebalo da bude problem, pošto mu se nije moglo ući u trag.

15 Hriste, ala je bolelo!

16 2 Prodavač je bio zabarikadiran iza zidina porno-časopisa. Cigarete, čokoladice, celofanske kesice s kuglicama od sira, tortilja-čipsom i čvarcima i drugi karcinogeni štitili su mu bok. Pored kase je stajao obrtni stalak s belim bedževima; na svakom bedžu bila je poruka osmišljena da reflektuje egzistencijalni stav svakog kupca. Najbolje se prodavao: Spasite kitove – ulovite debelu ribu. Baš kao i: Nema više gospodina Finog – na kolena, kučko! Prodavač nije gledao u bedževe. Bio je umoran od njih. Zurio je kroz izlog upljuvan mušicama i odmahivao glavom. Lukas Davenport se pojavio iz dubine prodavnice s novinama Dejli rejsingform i stavio dva dolara i dvanaest centi na pult. „Jebeni klinci!“, reče prodavač nikome određenom, kriveći vrat kako bi video dalje niz ulicu. Čuo je zveket Lukasovog novca na pultu i okrenuo se. Njegovo lice nalik na baseta pokušalo je da se osmehne, ali umesto toga, uspelo je samo da se nabora. „Kako ide?“, zašištao je. „Šta se dešava?“, upitao je Lukas gledajući mimo prodavca na ulicu. „Par klinaca na skejtbordovima.“ Prodavač je imao emfizem i njegova začepljena pluća mogla su da izbace samo kratke rečenice. „Voze se iza busa.“ Soptaj. „Ako nalete na šaht…“ Udisaj. „Mrtvi su.“ Lukas je ponovo bacio pogled. Na ulici nije bilo nijednog klinca. „Ma otišli su već“, izgovori mrzovoljno prodavač. Uzeo je Rejsingform i pročitao prvi pasus uvodnog članka. „Jesi li bacio pogled na sto za rasprodaju?“ Soptaj. „Neki tip doneo je neke pesme.“ Izgovorio je to kao besne. „Stvarno?“ Lukas je otišao do kraja pulta i bacio pogled na gomilu polovnih knjiga na stolu. Zbijenu između dva pregleda književnosti XX veka u tvrdom povezu, našao je, na svoje oduševljenje, tanku knjižicu poezije Emili Dikinson u mekom povezu. Lukas nikad nije išao u lov na poeziju; nikad nije kupovao ništa novo. Čekao je da slučajno pronađe, a iznenađujuće često i jeste, napuštene pesme zbijene između zbirki tekstova o termo-električnom inženjerstvu ili biohemiji.

17 Ova Emili Dikinson koštala je dolar kada ju je 1958. izdala malo poznata izdavačka kuća na Šestoj aveniji u Njujorku. Trideset godina kasnije, koštala je osamdeset centi u knjižari na Univerzitetskoj aveniji u Sent Polu. „Pa, šta kažeš za ovog konja?“ Grgot. „Ovog Vobašo Ratnika?“ Prodavač je kucnuo prstom po Rej sing formu. „Odgajen u Minesoti.“ „To i ja mislim“, reče Lukas. . „Šta?“ „Pa odgajen u Minesoti. Bolje da ga liferuju u fabriku hrane za kućne ljubimce. Naravno, tu postoji i vedrija strana…“ Prodavač je samo čekao. Nije imao daha za domišljat odgovor. „Ako Vobašo Ratnik dobije status favorita“, reče Lukas, „to će podići kvotu pobedniku.“ „A to je…“ „Probaj Sunašce ili Cvonjka. Nema garancija, ali statistika deluje besprekorno.“ Lukas je preko pulta gurnuo knjigu Emili Dikinson s nalepljenom cenom od osamdeset centi plus pet centi PDV. „Sačekaj da izađem iz radnje pre nego što pozoveš Mađioničara, važi? Ne želim da me uhapse zbog prodaja dojava za klađenje.“ „Kako god kažeš.“ Udisaj. „Poručnice“, završi prodavač. Čupnuo je čuperak kose na čelu. Lukas je odneo Emili Dikinson nazad u Mineapolis i parkirao se u javnoj garaži preko puta Skupštine grada. Zaobišao je odvratnu staru hrpu ljubičaste boje, prešao još jednu ulicu, prošao mimo pravougaonog bazena, pa ušao u Upravni centar Okruga Henepin. Spustio se liftom u kafeteriju, kupio crvenu jabuku iz automata, pa se vratio gore i izašao iz zgrade na travnjak. Seo je na travu između belih breza na toplom avgustovskom suncu, pa počeo da jede jabuku i čita: Ali niko me ne pokrenu – sve dok Plima Do proste mi cipele ne dođe – I do Kecelje – i Pojasa I midera mog – takođe – Hteo me je progutati – Celu, ko Rosnu kap što prođe Niz rukav maslačka – Potom – i ja krenuh – takođe – 2 2 Emili Dikinson: Ustala sam rano – Povela svog psa, u prevodu Aleksandra Šurbatovića. Iz zbirke Ja sam niko! A ti, ko si?, Beograd, Mali vrt, 2016. (Prim. prev.)

18 *** Lukas se nasmešio i zagrizao jabuku. Kad je podigao pogled, mlada tamnokosa žena prelazila je preko trga, gurajući dupla kolica za bebe. Blizanci su bili obučeni u istovetne ružičaste benkice i njihali se levo-desno dok ih je majka šetala preko trga. Mama je imala velike grudi i uzak struk, a kosa joj se njihala napred-nazad preko rumenih obraza kao svilena zavesa. Nosila je suknju boje šljive i svilenu bež bluzu. Bila je toliko lepa da se Lukas ponovo nasmešio, oblio ga je i talas zadovoljstva. Onda je prošla još jedna, u suprotnom smeru, plavuša s kratkom pankerskom frizurom u kratkoj pletenoj suknji, primamljivo nakinđurena. Gledao ju je kako hoda i uzdisao u ritmu njenih koraka. Lukas je nosio belu polo-majicu, kaki pantalone, plave dokolenice i kožne mokasine. Polo-majicu nosio je ispasanu preko pantalona, da se ne bi video pištolj. Bio je vitak i tamnoput, s ravnom crnom kosom, osedelom na slepoočnicama, i dugačkim nosom iznad šeretskog osmeha. Jedan od gornjih sekutića bio mu je okrnjen, ali nikad nije stavio krunicu. Mogao je proći i kao Indijac, samo da nije bilo plavih očiju. Oči su mu bile tople i umirujuće. Tu toplinu je nekako naglašavao i vertikalni beli ožiljak, koji je počinjao tik ispod kose, spuštao se do desnog oka, preskakao oko i nastavljao se niz obraz sve do usta. Taj ožiljak mu je davao žestok izgled, ali je za sobom ostavljao dodir nevinosti, kao Erol Flin u Krvavom kapetanu. Lukas je često razmišljao da mladim ženama priča kako mu je taj ožiljak napravila slomljena flaša u kafanskoj tuči u Subičkom zalivu, gde nikad nije bio, ili u Bangkoku, gde takođe nikad nije bio. Ožiljak mu je u stvari napravila udica za pecanje, koja se odbila od trulog debla na reci Sent Kroj, a to im je i govorio. Neke bi mu i poverovale. Većina je pak mislila da tom pričom prikriva, na primer, kafansku tuču na Sueckom kanalu. Premda su mu oči bile tople, osmeh ga je odavao. Jednom je izašao sa čuvarkom u zoološkom vrtu – tako se posle ispostavilo – u noćni klub u Sent Polu, gde su dileri prodavali kokain prigradskoj deci u podrumskim toaletima. Na parkingu ispred kluba naleteo je na Kenija Makginisa, za kog je mislio da je u zatvoru. „Odjebi od mene, Davenporte!“, rekao mu je Makginis odmičući se. Parking se odjednom naelektrisao, a sve – od omotača žvaka do odbačenih kesica kvotera kokaina – postalo je kristalno jasno.

19 „Nisam znao da si izašao, kurajberu“, odgovorio mu je Lukas sa osmehom. Čuvarka u zoološkom vrtu posmatrala je scenu razrogačenih očiju. Lukas se nagnuo napred prema Makginisu, zakačio dva prsta za džepove njegove košulje i nežno cimnuo, kao da su stari drugari koji se davno nisu videli. Lukas mu je promuklo šapnuo: „Napusti grad. Idi u Los Anđeles. Idi u Njujork. Ako ne nestaneš, povrediću te.“ „Na uslovnoj sam, ne smem da napuštam državu“, promucao je Makginis. „Onda idi u Dulut. Ili u Ročester. Imaš nedelju dana“, prošaputao mu je Lukas. „Ispričaj se s tatom. Ispričaj se s babom. Ispričaj se sa sestrama. A onda da te nema.“ Ponovo se okrenuo prema čuvarki u zoološkom vrtu, i dalje se smešeći, naizgled potpuno zaboravivši na Makginisa. „Nasmrt si me uplašio“, rekla mu je kad su ušli u klub. „Šta to bi?“ „Keni voli mlade dečkiće. Trampi krek za njihove desetogodišnje guze.“ „Oh!“ Čula je, naravno, za to, ali je u to verovala kao i u sopstvenu smrtnost: daleku mogućnost koja još ne zahteva njenu pažnju. Kasnije je kazala: „Nije mi se svideo onaj osmeh. Tvoj osmeh. Ličio si na neku od mojih životinja.“ Lukas joj se nasmešio. „Jelda? Na koju? Lemura?“ Ugrizla se za donju usnu. „Više na žderavca.“ Iako je hladnoća njegovog osmeha katkad nadjačavala toplinu očiju, to se nije dešavalo toliko često da postane društvena smetnja. Sad je gledao kako plavuša s pankerskom frizurom skreće za ugao, a pre nego što je nestala s vidika, okrenula se ka njemu i osmehula. Dovraga! Znala je da je posmatra. Žene to uvek znaju. Ustaj, pomislio je, za njom! Ali nije. Ima ih mnogo i sve su zgodne. Uzdahnuo je, ponovo legao na travu i uzeo Emili Dikinson. Lukas je bio slika i prilika zadovoljstva. I više od slike. Fotografija. Fotografija je bila snimljena iz zadnjeg dela maslinastog kombija parkiranog u Južnoj 7. ulici. Dva policajca iz Unutrašnje kontrole radila su u skučenom prostoru zasićenom znojem, s foto-aparatom na tronošcu i video-kamerama iza jednosmernog stakla. Stariji pandur bio je debeo, a njegov partner mršav. Osim toga, ličili su jedan na drugog, s kratko podšišanom kosom, ružičastim licima, žutim košuljama kratkih rukava i pantalonama s dvostrukim bodom, iz lanca robnih kuća Džej Si Peni. Na svakih nekoliko minuta, jedan od njih bi pogledao kroz objektiv od 300 mm. Foto-aparat prikačen za objektiv, nikon F-3, bio je

20 opremljen softverom Dejta bek, koji je imao precizan sat programiran sve do 2100. godine. Kad bi panduri snimili fotografije, tačno vreme i datum bi se urezali na fotografiju. I kad to postane neophodno, takva fotografija postala bi legalni materijalni dokaz o aktivnostima subjekta pod prismotrom. Lukas je primetio dvojac maltene sat nakon što je prismotra počela, još pre dve nedelje. Nije znao zašto ga posmatraju, ali čim ih je video, prestao je da razgovara s doušnicima i sumnjivim prijateljima, kao i s drugim pandurima. Živeo je u izolaciji, a još nije znao zašto. Ali kad-tad će saznati. Sasvim sigurno. U međuvremenu, provodio je što je više vremena mogao na otvorenom, terajući posmatrače da se skrivaju u vrelom skučenom kombiju, nemoćni da skoknu da kupe nešto da pojedu, nemoćni da skoknu do toaleta. Lukas se osmehnuo sebi u brk, onim neprijatnim osmehom žderavca, spustio zbirku poezije Emili Dikinson pa uzeo Rejsingform. „Misliš li da će taj kučkin sin doveka sedeti tamo?“, upitao je debeli pandur. Nelagodno se promeškoljio. „Čini mi se da se skrasio.“ „Moram da šoram kao ruski trkački konj“, reče debeli. „Nije trebalo da piješ onu koka-kolu. To ti je od kofeina.“ „Možda bih mogao da se iskradem napolje i na brzinu se olakšam…“ „Ako krene, moram da ga pratim. A ako zaostaneš, Bendl će te ustrojiti.“ „Samo ako me ocinkariš, šupčino!“ „Ja ne mogu sam istovremeno i da vozim i da fotografišem.“ Debeli pandur se nelagodno vrpoljio i pokušao da proceni šanse. Trebalo je da izađe iz kombija čim se Lukas skrasio na travnjaku, ali tad mu se nije toliko išlo u klonju. Sad kad je Lukas svakog trena mogao da ustane i pođe, bešika mu je bila kao košarkaška lopta. „Pogledaj ga samo“, kazao je gledajući u Lukasa kroz dvogled. „Šacuje ženske u prolazu. Misliš li da ga zato posmatramo? Da to nema neke veze sa ženskicama?“ „Ne znam. Ali nešto uvrnuto jeste. Niko nam ništa ne govori.“ „Čuo sam da možda ima nešto o šefu. Ovaj baja Lukas.“ „Možda. A tip ne radi ništa. Vozika se po gradu u tom poršeu i svaki dan ide na hipodrom.“ „Ima dobru reputaciju. Pohvale i sve to.“ „Dobio je i nekoliko odlikovanja“, dodao je mršavi. „I to mnoga“, uzdahnuo je debeli. „Aha.“ „Ali je i ubio nekoliko tipova.“

21 „Petoricu. On je trenutno revolveraš broj jedan u policiji. Niko drugi nije koknuo više od dvojice.“ „A opet, sve čisti pogoci.“ „Štampa ga obožava. Pravi jebeni Vajat Erp!“ „Zato što je pun kao brod“, izgovorio je autoritativno debeli. „Štampa obožava ljude s lovom, bogataše. Nikad nisam upoznao novinara koji nije želeo pare.“ Nekoliko minuta razmišljali su o novinarima. Bili su umnogome nalik policajcima, samo s bržim jezikom. „Šta misliš, koliko zarađuje? Mislim Davenport?“, upitao je debeli. Mršavi je napućio tanke usne i razmislio o pitanju. Plata je za policajce bila stvar od značaja. „S njegovim činom i radnim stazom, verovatno četrdeset dve, najviše do četrdeset pet hiljada od grada“, pretpostavio je. „Zatim, tu su igrice, čuo sam da, kad pogodi s nekom, zaradi oko sto hiljadarki, u zavisnosti od toga koliko se dobro prodaje.“ „Toliko?“, izreče začuđeno debeli. „Kad bih ja dobio toliko, smesta bih dao otkaz. Kupio bih neki restoran. Možda bar na jezeru.“ „Iha!“, složio se mršavi. Toliko puta su vodili ovaj razgovor da su im odgovori bili automatski. „Pitam se zašto ga nisu degradirali u narednika? Znaš, kad su ga premestili iz Odeljenja za krađe.“ „Čuo sam da je zapretio da će dati otkaz. Da je rekao kako ne želi da nazaduje u karijeri. Odlučili su da ga zadrže – znaš, ima doušnike u svakom baru i berbernici u ovom gradu – pa su onda morali da mu ostave i čin.“ „Bio je pravi gnjavež kao supervizor“, reče debeli. Mršavi policajac klimnu glavom. „Svi su morali da budu savršeni. A niko nije.“ Mršavi je zavrteo glavom. „Jednom mi je rekao da mu je to bio najgori posao koji je ikad imao. Znao je da mu ne ide, ali nije mogao da stane. Neki tip bi malo zabušavao, a Davenport bi se zalepio za njega kao smrad za govno.“ Zaćutali su minut-dva, posmatrajući subjekta kroz jednosmerno staklo. „Ali uopšte nije loš tip kad ti nije šef, reče debeli, menjajući temu. Panduri na prismotri postaju stručnjaci za konverzacioni gambit. „Jednom mi je dao jednu od svojih igrica. Za mog klinca, znaš, on je kompjuterski genije. Imala je sliku nekih vanzemaljaca, bubašvaba visokih tri metra, koje gađaš laserima.“ „Klincu se svidela?“ Mršavog to uopšte nije zanimalo. Mislio je da je klinac debelog prezaštićen, a možda čak i peško, premda to nikad ne bi izgovorio glasno. „Aha. Odneo ju je nazad u prodavnicu i zamolio ga da mu je potpiše. Sad mu na kutiji piše Lukas Davenport.“

22 „Pa kad tip nije lenj“, reče mršavi. Zaćutao je u iščekivanju. Minut kasnije, debeli je ukapirao foru pa su počeli da se smeju. Međutim, smeh ne pomaže bešici. Debeli policajac se opet promeškoljio. „Slušaj, moram da izađem ili ću se upisati u gaće“, rekao je napokon. „Ukoliko Davenport pođe igde drugde osim u prodavnicu, moraće da uzme auto. Ako ne budeš ovde kad se vratim, stići ću te kod naplatne rampe.“ „Tvoja glava je na panju“, odvrati njegov partner gledajući kroz dugački objektiv. „Upravo je počeo da čita Rejsingform. Možda imaš samo nekoliko minuta fore.“ Lukas je video kako debeli pandur izlazi iz kombija i utrčava u zgradu kompanije Pilsberi. Osmehnuo se sebi u brk. Bio je u iskušenju da ustane i odšeta, znajući da će tip u kombiju morati da krene za njim i ostavi debeljka. Ali to bi izazvalo komplikacije. Više je voleo da mu obojica budu na oku. Kad se debeli vratio četiri minuta kasnije, kombije i dalje bio na mestu. Njegov partner ga je pogledao preko ramena i kazao: „Ništa.“ Budući da Lukas još ništa nije uradio, fotke koje su snimili nisu ni razvijali. Da su ih razvili, primetili bi da je Lukasov srednji prst podignut na većini fotografija i zaključili bi da ih je spazio. Ali to nije bilo važno pošto film ionako nikad neće biti razvijen. Dok je debeli pandur iznova ulazio u kombi, a Lukas ležao na travi prelistavajući zbirku poezije, bili su veoma blizu kraja prismotre. Lukas je čitao pesmu Zmija, debeli gledao u njega kroz Nikonov objektiv, a Besni Pas je ubijao još jednu žrtvu.

23 3 Prvi put je razgovarao s njom pre mesec dana, u arhivi kancelarije okružnog javnog beležnika. Imala je kao ugalj crnu kosu, kratko podšišanu, i smeđe oči. Zlatne minđuše landarale su joj s delikatnih usnih resica. Nosila je dašak parfema i toplu crvenu haljinu. „Volela bih da vidim dokumentaciju o slučaju Berkhalter-Mentor“, kazala je notaru. „Nemam broj. Trebalo bi da je u poslednjem mesecu.“ Besni Pas ju je posmatrao krajičkom oka. Bila je petnaestak ili dvadesetak godina starija od njega. Ali privlačna. Besni Pas još nije krenuo po umetnicu. Dani su mu bili obojeni mislima na nju, a noći ispunjene slikama njenog lica i tela. Znao je da će je uzeti; ljubavna pesma je već počela. Ali i ova je bila zanimljiva. I više nego zanimljiva. Osetio je kako mu se svest širi, naslađujući se igrom svetlosti na svilenkastim maljama vitke podlaktice… A posle umetnice je ionako morala doći sledeća. „Da li je to građanska parnica?“, upitao je javni beležnik ženu. „To je gomila prava zakupaca na kompleks apartmana pored jezera Nokomis. Želim da se uverim da su rešena.“ „U redu. Rekoste, Berkhalter…“ „Berkhalter-Mentor.“ Izgovorila je to slovo po slovo, a notar je otišao u arhivu. Ona je agent za nekretnine, pomislio je Besni Pas. Osetila je da zuri u nju pa ga je okrznula pogledom. „Jeste li vi agent za nekretnine?“, upitao ju je. „Da, jesam.“ Ozbiljna, ljubazna, profesionalna. Ružičasti karmin, samo tračak. „Nov sam u Mineapolisu“, reče joj Besni Pas prilazeći bliže. „Radim kao advokat u firmi Felsen-Gor. Imate li nekoliko sekundi da mi odgovorite na pitanjce o nekretninama?“ „Svakako.“ Već je bila prijateljski nastrojena, zainteresovana.

24 „Tražio sam nešto u okolini jezera, južno odavde, Ostrvsko jezero, Nokomis, tako nešto.“ „Oh, to je izuzetno lepo susedstvo“, izgovorila je oduševljeno. Imala je ono što plastični hirurzi zovu puna usta, pokazivala je niz blistavobelih zuba kada bi se nasmešila. „Trenutno na tržištu ima mnogo kuća. To mi je specijalnost.“ „Pa, nisam još siguran da li želim stan ili kuću…“ „Kuća bolje zadržava vrednost na tržištu.“ „Tako je, ali znate, ja sam samac. Stvarno ne želim da se bakćem s velikim dvorištem…“ „Onda vama treba bungalov na malom placu, bez velikog dvorišta. Imali biste više prostora nego u stanu, a za trideset dolara mesečno mogli biste da obezbedite usluge neke firme za održavanje dvorišta. To je jeftinije od mesečne rate za održavanje bilo kog stana, a i bungalovima ne pada vrednost.“ Besni Pas je dobio svoj dokument i sačekao da i ona dobije kopije hipoteka. Zajedno su odšetali niz hodnik do lifta i sišli u prizemlje. „Pa, hmmm, slušajte, u Dalasu smo imali nešto što se zvalo višestruki spisak, ili tako nekako?“, rekao je. „Da, usluga multilistinga“, kazala je. „Dakle, kad bih se vozio okolo i našao neko mesto, mogao bih da vas pozovem i vi biste mogli da mi ga pokažete?“ „Svakako, stalno to radim. Daću vam svoju vizitkartu.“ Džini Luis. Ubacio je njenu vizitku u novčanik. Čim se okrenuo i udaljio od nje, ponovo je ugledao umetnicu, njeno lice i telo dok hoda ulicama Sent Pola. Žudeo je za njom i skoro da je zaboravio agentkinju za nekretnine. Ali ne sasvim. Tokom sledećih nekoliko sedmica ugledao bi njenu vizitkartu svaki put kad bi izvadio novčanik iz džepa. Džini Luis vrane kose. Definitivno kandidatkinja. A zatim, fijasko. Probudio se narednog jutra bolnih zglobova, pun modrica. Popio je punu šaku ekstrajakog aspirina i pažljivo se okrenuo da pogleda leđa u ogledalu u kupatilu. Modrice su se tek pojavljivale, ali biće gadne, duge crne pruge preko leđa i ramena. Opsesija umetnicom bila je skršena. Kad je izašao ispod tuša, video je neobično lice u ogledalu, koje je lebdelo iza zamagljene površine. To se dešavalo i ranije. Ispružio je ruku i obrisao ogledalo krajem peškira. Bila je to Luisova, smejala mu se zabavljena njegovom golotinjom. Njena kancelarija bila je u Distriktu Saut Lejk, u prizemlju stare zgrade s velikim izlogom. Vozio se po susedstvu, tražeći dobro mesto za osmatranje.

25 Našao ga je na parkingu dijagonalno od njene kancelarije. Mogao je da sedi u kolima i posmatra je kroz izlog dok ona sedi u kancelarijskom boksu i priča telefonom. Posmatrao ju je nedelju dana. Svakog popodneva, osim srede, dolazila je između pola jedan i jedan, noseći kesu s ručkom. Jela je za radnim stolom dok je sređivala papirologiju. Bila je prelepa. Najviše mu se dopadao način na koji je hodala, njišući kukovima u dugim tečnim koracima. Sanjao ju je noću, sanjao je kako Džini Luis hoda gola prema njemu preko pustinjske trave… Odlučio je da je uzme u četvrtak. Našao je lepu kuću u uličici u susedstvu, šest stambenih blokova od njene kancelarije. S druge strane ulice nije bilo kuća. Prilazni put je utonuo nekoliko stopa u travnjak, a stepenice su vodile iza žive ograde do ulaznih vrata. Kad bi se dovezao s Luisovom do te kuće, a ona skrenula na prilazni put s njim na suvozačevom sedištu, bio bi bukvalno nevidljiv s ulice. Sama kuća delovala je prazno. Proverio je telefonske imenike koje su koristili istražitelji u njegovoj kancelariji i pronašao imena komšija. Pozvao je prvog u imeniku i dobio radoznalog starca. Objasnio mu je kako bi voleo da da direktnu ponudu za kuću, to jest da zaobiđe agente za nekretnine. Da li komšija zna gde su vlasnici? Pa naravno. U Arizoni. A evo ga i broj; vraćaju se tek za Božić, a i tada samo na dve nedelje. Izviđajući komšiluk, Besni Pas je našao mali supermarket preko puta benzinske pumpe, nekoliko ulica dalje od kuće. U četvrtak je spakovao opremu u prtljažnik i obukao komotni sportski sako od tvida, s prostranim džepovima. Proverio je da li je Luisova na poslu, a onda se odvezao do supermarketa, parkirao kola na prometnom parkingu i pozvao je s javne telefonske govornice. „Džini Luis“, javila se. Glas joj je bio prijatan i staložen. „Ovaj, gospođice Luis?“, izgovorio je naglašavajući gospođice. Srce mu je tuklo u grudima. „Naleteo sam na vas u kancelariji javnog beležnika pre mesec dana. Razgovarali smo o kućama u okolini jezera?“ Na drugom kraju veze je trenutak-dva vladala tišina, a Besni Pas se uplašio da ga je zaboravila. Potom je rekla: „Oh… da, mislim, sećam se. Sišli smo liftom zajedno?“ „Da, to sam bio ja. Slušajte, da skratim priču, vozikao sam se ovde po komšiluku, razgledao, i kola su mi se pokvarila. Stao sam na benzinskoj pumpi i rekli su mi da će popravka potrajati nekoliko sati, moraju da stave novu pumpu za vodu. U svakom slučaju, otišao sam da se prošetam za to vreme i našao veoma zanimljivu kuću.“

26 Pogledom je okrznuo papir u ruci, s adresom, pa ju je saopštio. „Pitam se možemo li da zakažemo vreme da je pogledamo?“ „Jeste li još na toj benzinskoj pumpi?“ „Da, tu sam, u telefonskoj govornici s druge strane ulice.“ „Trenutno ne radim ništa, a udaljena sam samo pet minuta odatle. Mogla bih da svratim do drugog agenta za nekretnine, on je nepuna dva minuta odavde, uzmem ključ, a zatim dođem da vas pokupim.“ „Pa, ne želim da vam stvaram neprijatnosti…“ „Ne, nije nikakav problem. Znam tu kuću. Izuzetno održavana. Iznenađena sam što još nije prodata.“ „Pa…“ „Tu sam za deset minuta.“ Trebalo joj je petnaest. Otišao je u supermarket, kupio sladoled u kornetu, seo na klupu autobuske stanice pored govornice i počeo da liže. Kad je Luisova stigla smeđim karavanom, smesta ga je prepoznala. Video joj je zube kad mu se nasmešila kroz zatamnjeni vetrobran. „Kako ste?“, upitala je otvarajući vrata sa suvozačeve strane. „Vi ste advokat. Setila sam se čim sam vam videla lice.“ „Da. Stvarno sam vam zahvalan. Jesam li se predstavio prošli put? Luj Vilion.“ Izgovorio je to francuski iako su ga roditelji krstili lepo američki Luis. Prezime je u svakodnevnom životu izgovarao Vulion, mada se zapravo izgovaralo iskvareno Vuljon – ali ni to nikako nije voleo jer se rimovalo s buljon. „Drago mi je.“ A činilo se kao da zaista i jeste. Vožnja do kuće trajala je tri minuta, a žena je isticala prednosti komšiluka. Jezera su dovoljno blizu da noću može da džogira duž obale. Ali i dovoljno daleko da mu ne smeta saobraćaj. Škole su dovoljno blizu da uvećaju preprodajnu vrednost kuće, ukoliko ikada poželi da je proda. A opet, ne toliko blizu da bi klinci predstavljali problem. Dovoljno je stabilnosti u susedstvu da se komšije poznaju, a i da stranci u okolini budu primećeni. „Ovdašnja stopa kriminala je prilično niska u poređenju s drugim krajevima grada“, kazala je. Utom je mlazni avion zaurlao nisko iznad njihovih glava, spremajući se da sleti na Međunarodni aerodrom Mineapolis – Sent Pol. Njega nije pomenula. Ni Vilion ga nije spomenuo. Slušao je taman toliko da klima glavom na pravim mestima. U mislima je prolazio kroz svoju rutinu. Ovog puta neće zabrljati kao s umetnicom.

27 O, da, prihvatao je ličnu krivicu za to; nije bežao od toga. Pogrešio je i imao je sreće da pobegne. Žena teška 70 kilograma u dobroj kondiciji može da bude opasan protivnik. Neće to ponovo smetnuti s uma. Što se tiče Luisove, nije smeo da zabrlja. Nakon napada moraće brzo da umre, zato što mu je videla lice, znala je ko je. Zato je vežbao, najbolje što je mogao, u svom stanu, udarajući košarkašku loptu okačenu na kuku u vratima kupatila. Zamišljao je da je ljudska glava. Bio je spreman. U desni džep sakoa strpao je čarapu s velikim pečenim krompirom. Izbočina se videla, ali ne mnogo. To je moglo da bude bilo šta, rokovnik ili pereca. Uložak, izolir-traka i par hirurških rukavica bili su mu u levom džepu. Neće dodirivati ništa na čemu će ostati otisci prstiju sve dok ne navuče rukavice. Mislio je o tome, vežbao u mislima i govorio „Stvarno?“ na pravim mestima tokom ženine prodajne prezentacije. A dok su se vozili, osetio je kako mu se svest širi; shvatio je, s blagim osećajem negodovanja, da je ona verovatno pušač. Oko nje se osećao slabašan zadah nikotina. Kad su se parkirali na prilazni put, u stomaku je osetio leptiriće, baš kao i s umetnicom i ostalima. „Spolja izgleda lepo, u svakom slučaju“, kazao je. „Sačekajte da vidite unutrašnjost. Predivno su sredili spavaće sobe.“ Povela ga je prema ulaznim vratima, zaklonjena od ulice živom ogradom. Otključala je vrata pa su ušli. Kuća je bila potpuno nameštena, ali je dnevna soba odisala previše urednom atmosferom: sređenost za dugo odsustvo vlasnika. Vazduh je bio nepomičan i malo ustajao. „Želite li da malo razgledate?“ Luisova ga je pogledala. „Svakako.“ Bacio je pogled u kuhinju, prošetao se kroz dnevnu sobu, popeo se uz tri stepenika do nivoa spavaćih soba, zagledao svaku sobu. Kad se vratio dole, stezala je kaiš torbice ispred sebe i zainteresovano posmatrala kristalnu lampu na okviru kamina. „Koliko traže?“ „Sto pet hiljada.“ Klimnuo je glavom i bacio pogled na vrata podruma na ivici kuhinje. „Je li to podrum?“ „Da, verujem da jeste.“ Kad se okrenula prema vratima, izvadio je čarapu iz džepa. Žena je zakoračila prema vratima podruma. Zamahnuvši čarapom kao buzdovanom, tresnuo ju je pečenim krompirom u potiljak, neposredno iznad levog uva. Udarac ju je oborio s nogu, a Vulion joj je seo na leđa i ponovo je odalamio. Ova nije bila poput one kučke umetnice. Obična kancelarijska radnica bez snage u rukama. Zastenjala je jednom, ošamućena, a on ju je

28 zgrabio za kosu, cimnuo joj glavu unazad pa joj strpao uložak u usta. Navukao je rukavice, izvadio izolir-traku iz džepa i brzo je obmotao oko glave. Kad je napokon počela da se opire, prevrnuo ju je na leđa, ukrstio njene ručne zglobove i zalepio ih trakom. Počela je da se oporavlja, oči su joj sad bile otvorene, a on ju je odvukao uz stepenice u prvu spavaću sobu i bacio je na krevet. Prvo joj je zalepio ruke za uzglavlje, a potom noge, razdvojene, za stubiće na dnu kreveta. Zadihao se, ali je osećao kako mu erekcija pulsira među nogama, a uzbuđenje steže grlo. Zakoračio je unazad i pogledao s visine u nju. Nož, pomislio je. Nadam se da imaju neki dobar. Sišao je da pogleda u kuhinju. Džini Luis je zaječala na krevetu iza njegovih leđa.

29 4 Hipodrom gradova blizanaca liči na autobusku stanicu koju je dizajnirao picamajstor. Međutim, debelom panduru se sviđala, nije bio poznat kao arhitektonski kritičar. Sedeo je na suncu s parčetom pice s kobasicama u krilu, dijetalnim pepsijem u jednoj ruci i voki-tokijem u drugoj. Primio je poziv neposredno pre početka druge trke. „Baš sad?“ „Baš sad.“ Čak i uz smetnje na vezi, glas je bio nepogrešiv i nazubljen kao nož za hleb. Debeli je pogledao u mršavog. „Hriste, jebeni šef! Na radiju!“ „Njegova procedura je sjebana.“ Mršavi je završavao hot-dog, a senf mu je kapao na sportski sako. Obrisao se malom papirnom maramicom. „Želi Davenporta“, reče debeli. „Mora da se nešto desilo“, zaključi mršavi. Bili su napolju na tribinama, a Lukas na zakrovljenoj terasi dva odeljka dalje. Dokono je sedeo na drvenoj klupi ispred table s rezultatima, desetak metara od ugaženog tla trkačke staze. Na drugom kraju klupe sedela je lepa žena u kaubojskim čizmama i pila pivo iz plastične čaše. Dva pandura sišla su niz stepenište, a zatim se progurala kroz neveliku gužvu u podnožju. „Davenporte! Lukase!“ Lukas se okrenuo, video ih pa se nasmešio. „Hej! Kako ste? Došli ste da gledate trke, a?“ „Šef hoće da razgovara s tobom. Znaš, odmah.“ Debeli nije razmišljao o tome sve do poslednjeg trena, ali njihovo prisustvo na hipodromu moglo bi da bude teško objašnjivo. „Povukli su prismotru?“, upitao je Lukas. Ugledali su mu zube. „Znao si?“ Debeli je podigao obrvu. „Već neko vreme. Ali ne znam zašto.“ Pogledao je u njih sa iščekivanjem. Mršavi je slegnuo ramenima. „Ne znamo ni mi.“ „Hej, jebi se, Dik…“ Lukas je ustao, šaka stisnutih u pesnice, a mršavi je žustro zakoračio unazad.

30 „Tako mi Hrista, Lukase, ne znamo!“, ubaci se debeli. „Nisu nam ništa rekli.“ Lukas se okrenuo i pogledao u njega. „Rekao je odmah?“ „Rekao je odmah. A zvučalo je kao da to vrlo ozbiljno misli.“ Lukasove oči izgubile su fokus i okrenuo se prema trkačkoj stazi, slepo zureći preko ovalnog trkališta prema startnoj kapiji udaljenoj hiljadu dvesta metara. Džokeji su gonili konje prema kapiji, a masa je počela da silazi niz terasu prema ciljnoj liniji. „U pitanju je ubica Besni Pas“, procedi Lukas posle nekoliko trenutaka. „Aha“, odvrati debeli pandur. „Može biti.“ „Sigurno je to. Dođavola, ne želim to.“ Razmišljao je o tome još nekoliko sekundi, a onda se neočekivano nasmešio. „Jeste li se kladili na ovu trku?“ Debeli je delovao kao da mu je malo nelagodno. „Ovaj, stavio sam dva dolara na Nebeskog Osvetnika.“ „Isuse Hriste, Baki“, reče iznervirano Lukas, „rizikuješ dva dolara da bi zaradio četrdeset centi, i to ako pobedi. A neće.“ „Pa, ne znam baš…“ „Ako ne znaš da se kladiš…“ Lukas je zavrteo glavom. „Slušaj, stavi deset dolara na Pembručku Plesačicu. Da će pobediti.“ Dva policajca iz Unutrašnje kontrole su se zgledali. „Stvarno?“, upita mršavi. „Tek počinje, ne može se znati…“ „Hej! To je samo savet, ako želite da se kladite. Ja ću ostati da odgledam trku.“ Dva pandura iz Unutrašnje kontrole su se zgledali, pogledali u Lukasa, a potom se okrenuli i pohitali do najbližeg šaltera za klađenje. Mršavi je uložio deset dolara. Debeli je oklevao, pogledao u novčanik, oblizao usne, izvadio tri desetice, ponovo olizao usne, a zatim ih gurnuo ispod stakla šaltera. „Trideset na Pembručku Plesačicu“, kazao je. „Da će pobediti.“ Lukas je ponovo seo na klupu i započeo razgovor s lepoticom u kaubojskim čizmama. Kad su se panduri vratili, pomerio se bliže njoj, ali se okrenuo ka njima. „Jeste li se kladili?“, upitao je. „Aha.“ „Ne budi toliko nervozan, Baki. Klađenje na konje je savršeno legalno.“ „Da, da. Nije to.“ „Imaš li neki savet?“ Žena u kaubojskim čizmama nagnula se napred i pogledala u Lukasa. Oči su joj bile ljubičaste. „Samo predosećaj“, odvrati joj dokono Lukas. „Da li je to, kao, neka privatna pretpostavka?“ „Svi smo uložili po nekoliko dolara na Pembručku Plesačicu“, reče Lukas.

31 Žena s ljubičastim očima imala je Rejsingform na klupi pored sebe, ali umesto da pogleda u časopis, pogledala je u nebo i nečujno nešto promrmljala, a zatim je okrenula glavu i kazala: „Imala je grozan trening na hiljadu dvesta metara. Staza je navodno brza, ali to verovatno nije dobro za nju.“ „Hmm“, izusti Lukas. Žena je nekoliko sekundi gledala u tablu s kvotama, a onda rekla: „Izvinite me, moram da napuderišem nos.“ Otišla je u žurbi. Debeli pandur je i dalje lizao usne i gledao tablu s rezultatima. Kvota na Pembručku Plesačicu bila je dvadeset prema jedan. Ostala tri konja, Striptizetske Boje, Nebeski Osvetnik i Tunajt Dilajt, imala su dobre trke u protekle tri nedelje. Pembručka Plesačica je tek pre dve nedelje stigla iz Arkanzasa. U svojoj prvoj trci stigla je šesta. „Ma u čemu je fora s tim konjem?“, upitao je debeli. „Dojava od prijatelja.“ Lukas je pokazao palcem preko ramena, ka novinarskoj loži. „Jedan od hendikepera dobio je poziv iz Vegasa. Neki tip je pre pola sata ušao u kladionicu i uložio deset soma na pobedu Pembručke Plesačice. Neko nešto zna.“ „Isuse! Pa zašto se onda tako loše plasirao u zadnjoj trci?“ „Plasirala.“ „A?“ „Ona. Plesačica je kobila. Ne znam zašto. Može biti bilo šta. Možda ju je džokej namerno sputavao.“ Tabla s koeficijentima je zatreperila, a kvota na Pembručku Plesačicu skočila je na dvadeset dva prema jedan. „Koliko si ti uložio, Lukase?“, upitao ga je debeli. „Odigrao sam egzaktu. Vezao sam Plesačicu za devet drugih konja. Po stotinu na svakog, tako da sam ukupno uložio devet stotina.“ „Isuse!“ Debeli je ponovo liznuo usne. Imao je još jednu dvadeseticu u džepu pa je razmislio o tome. Na drugoj strani staze prvi konji su već ulazili u startne kapije pa se debeli primirio. I trideset je previše. Ako izgubi, nedelju dana će živeti na hlebu i vodi. „Pa, imate li neki dobar trač?“, upitao je Lukas. „Šta je bilo to s Bilijem Kejsom i onim novajlijom?“ Debeli se nasmejao. „Jebeni Kejs.“ „Ima ta neka advokatica“, reče mršavi, „i jednog dana ona pogleda kroz prozor kancelarije, koja se nalazi u zadnjem delu stare stambene zgrade preuređene u poslovni prostor. Zadnji prozor njene kancelarije gleda na zadnje fasade poslovnih zgrada preko puta ulice. U stvari, gleda pravo dole na uličicu između zgrada. Na drugoj strani tog sokaka stoji žičana ograda s

32 kapijom i blokiraju izlaz na glavnu ulicu. Tako se s glavne ulice ne vidi taj sokak. Ali može da se vidi iz kancelarije te advokatice, znaš? I tako, ona ti pogleda dole, a tu stoji taj pandur u punoj uniformi, a neka crna riba mu glanca stojka. I tako, ta advokatica sve to gleda, tip svrši i zakopča šlic, a onda on i ta crna riba prođu kroz tu kapiju u ogradi, nazad na glavnu ulicu. Ta advokatica je skroz kul s tim, šta ona zna, možda su zaljubljeni. Ali sutradan su tu sad dvojica, obojica panduri, i ista crna riba glanca bobana obojici. E, advokatica tu popizdi. Uzme muževljev džinovski foto-aparat i sledećeg dana, kao što se moglo i očekivati, oni su tu s nekom drugom ribom, ovog puta belkinjom. I tako advokatica okine nekoliko slika i donese slike šefu.“ Prvi konj je uveden u boks startne kapije i zaključan. Žena s ljubičastim očima se vratila i skrasila na drugom kraju klupe. Mršavije nastavio da trtlja: „A šef ti onda pošalje taj film u laboratoriju“, kazao je, „a to su najbolje slike pušenja koje je iko ikad snimio. Mogao bih da ih prodam za deset dolara po komadu. I tako, šef i tužioci zaključe u laboratoriji da postoji neki problem s verodostojnošću dokaza i mi tako završimo u kancelariji te advokatice s videokamerom. Naravno, eto i njih ponovo. Ali ovog puta su poveli i crnu i belu ribu. To ti je kao sinemaskop ili tako nešto. Panavižn.“ šta će sad?“, pitao je Lukas. Debeli je slegnuo ramenima. „Popili su otkaze.“ „Koliko je Kejs imao do penzije?“ „Šest godina, ali boli me dupe. Imao je baš lošu reputaciju. Sumnjali smo da su on i čuvar pre nekoliko meseci zajedno mažnjavali muzičke uređaje i CD plejere iz Sirsovog skladišta. Žao mi je tog novajlije. Kejs mu je i ispričao da se to tako radi na ulici. Da ti kurve puše u sporednim uličicama.“ Lukas je zavrteo glavom. „Nasred ulice, u po bela dana“, reče debeli. Poslednji konj je uguran u boks i zaključan i usledila je kratka pauza pre nego što se startna kapija uz prasak otvorila, a spiker izgovorio: „U liniji su… iiii – trka je počela! Pembručka Plesačica probija se sa spoljne strane, a prati je…“ Plesačica se odvojila od grupe i povela za dve dužine na krivini, već je bila četiri dužine ispred na polovini staze, a završila je sa osam dužina. „Sunce ti žarko!“, reče sa strahopoštovanjem debeli. „Osvojio sam šesto dolara!“ Lukas je ustao. „Odoh“, kazao je. Pogledao je u tablu s kvotama, računajući. Kad je bio zadovoljan rezultatom, okrenuo se prema njima. „Idete li za mnom? Voziću polako.“ „Ne, ne, završili smo prismotru“, odvrati debeli. „Hej, Lukase, hvala ti!“

33 „Da znate da bi sad trebalo da prekinete“, reče Lukas. „Ostale trke su krš. Ne mogu da se prokljuve. I, Baki?“ „A?“ Debeli je podigao pogled s dobitničkog tiketa. „Nećeš zaboraviti da Poreskoj upravi prijaviš tih šest stotina?“ „Naravno, da, neću“, odvrati uvređeno. Lukas se nacerio i otišao, a debeli je promrmljao: „Malo sutra ću da ih prijavim!“ Opet je pogledao u tiket, a zatim primetio da žena s ljubičastim očima žuri za Lukasom. Stigla ga je neposredno pre nego što je ušao u zgradu, a debeli je video kako se Lukas osmehuje dok su zajedno ulazili. „Pogledaj ti ovo“, kazao je mršavom. Međutim, mršavi je gledao u tablu s rezultatima, a usne su mu se nečujno mrdale. Debeli je pogledao u partnera i pitao: „Šta je bilo?“ Mršavi je podigao ruku da ućutka debelog i dalje nečujno pomerajući usne. Onda su se zaustavile, a on se okrenuo i pogledao za Lukasom. „Šta je?“, upita debeli gledajući u istom pravcu. Lukas i žena s ljubičastim očima nestali su s vidika. „Ne znam baš mnogo o konjskim trkama“, reče mršavi pandur, „ali ako tačno čitam tablu s kvotama, Davenport je za ovu egzaktu upravo uzeo oko dvadeset dve hiljade i dvesta pedeset dolara.“ Kancelarija šefa policije nalazila se na prvom spratu Skupštine grada, u ćošku. Prozori su dominirali na dva zida prema ulici. Druga dva zida su prekrivale uramljene fotografije, neke u boji, neke crnobele, protežući se unazad kroz vreme sve do četrdesetih godina XX veka. Danijel s porodicom. S poslednjih šest guvernera Minesote. S pet od šest poslednjih senatora. S dugim i anonimnim lancem lica koja su neodređeno ličila jedna na druga, lica što su zauzimala prostor na večerama važnih ličnosti. Direktno iza šefa stajao je logotip Policijske uprave Minesote i plaketa sa imenima policajaca koji su izgubili živote na dužnosti. Lukas je sedeo u kožnoj fotelji ispred šefovog radnog stola. Bio je iznenađen što je tu, ali trudio se da to ne pokaže. Prošlo je dosta otkako ga je išta iznenadilo, ne računajući žene. „Nadrkan si nešto?“ Šef Kventin Danijel nagnuo se preko staklene radne površine stola i posmatrao Lukasa. Danijel je i fizički bio pljunuti šef policije, tako da je izvestan broj bivših političkih neprijatelja, koji su sada radili nešto drugo u anonimnosti, napravio grešku pretpostavivši da je posao dobio samo zahvaljujući tom licu. Ali grešili su. „Aha. Nadrkan. Ali više sam iznenađen.“ Lukasu se Danijel nije naročito sviđao, ali je takođe i smatrao da je on možda i najpametniji čovek u policiji.

34 Iznenadio bi se – opet – kad bi saznao da šef o njemu ima potpuno isto mišljenje. Danijel se delimično okrenuo prema prozoru, glave okrenute u stranu, i dalje gledajući u Lukasa. „Valjda vidiš zašto“, kazao je. „Ti si mislio da sam ja to uradio?“ „Neki u Odeljenju za ubistva smatrali su da te vredi proveriti“, reče mu Danijel. „Bolje onda da počneš od početka“, odvrati Lukas. Danijel je klimnuo glavom, odgurnuo stolicu od radnog stola, ustao pa otišao do zida s fotografijama. Pomno se zagledao u lice Hjuberta Hamfrija, kao da traga za novim flekama na njegovoj koži. „Pre dve nedelje naša ptičica je napala ženu u Sent Polu, umetnicu Karlu Ruiz“, kazao je nastavljajući inspekciju Hamfrijevog lica. „Zamisli, uspela je da se odbrani. Kad je policija stigla, narednik ju je zatekao kako gleda u poruku. Bilo je to jedno od onih pravila koje ostavlja na žrtvama.“ „Nisam ništa čuo o toj Ruizovoj“, reče Lukas. Šef se okrenuo i vratio na stolicu, bez žurbe, s rukama u džepovima. „Da. Pa, taj narednik je pametan tip i znao je za poruke u prva dva ubistva. Pozvao je šefa Odeljenja za ubistva u Sent Polu i brzo su sve zataškali. Jedini koji znaju za to su šef policije u Sent Polu i njegov šef Odeljenja za ubistva, dva pozornika koji su primili poziv, nekoliko ljudi u našem Odeljenju za ubistva i ja. I ta umetnica. A sad i ti. A svakom čoveku je rečeno da će, ako to procuri, biti uspostavljene patrole na gradskoj deponiji.“ „Pa, šta je to vodilo do mene?“, upitao ga je Lukas. „Ništa. Bar ne isprva. Međutim, ptičica je ispustila pištolj tokom tuče s tom umetnicom. Prvo što smo uradili bilo je da uzmemo otiske prstiju. Nije ih bilo – proverili smo sve, čak i čaure. Ali imali smo više sreće s vlasništvom. Utvrdili smo to za deset minuta. Trag je od fabrike vodio do prodavnice oružja na Henepinskoj aveniji, a odatle do Dejvida L. Losa…“ „Našeg Dejvida L. Losa?“ „Sećaš se tog slučaja?“ „Upucao je sina i tvrdio da je to nesrećni slučaj? Da je mislio da neko provaljuje u kuću?“ „Baš taj. Svejedno, pao je za ubistvo iz nehata, premda je to očigledno bilo hladnokrvno ubistvo. Dobio je šest godina, a odležaće verovatno samo četiri. No, nebitno, njegova žalba i dalje lebdi nerešena. Zbog te žalbe su dokazi i dalje bih zadržani u sobi s dokaznim materijalom. Otišli smo i proverili. Pištolj je nestao. To jest, bio je nestao sve dok ga ubica nije ispustio u stanu Ruizove.“

35 „Sranje!“ Stvarčice su i ranije nestajale iz sobe s dokaznim materijalom. Pet grama kokaina istanjilo bi se na četiri. Dvadeset BDSM časopisa s vremenom bi se stislo na petnaest. Međutim, koliko mu je bilo poznato, ovo je bio prvi put da nestane oružje. „Ti si nekoliko puta ulazio u sobu s dokaznim materijalom. U toku slučaja s Rajersonom i tokom one frke s čikaškom bandom provalnika. Unakrsno smo uporedili sve što smo imali od ubistava i svedoka. Vremena, mesta, opis te umetnice. Mogli smo da eliminišemo kao osumnjičene sve žene koje su imale pristup toj prostoriji. Mogli smo da eliminišemo pandure koji su bili na dužnosti kad su se ta ubistva odigrala. Ljudi su bili ubijani i povređivani u sve tri smene… U svakom slučaju, na kraju smo suzili izbor na tebe. Odgovarajuće si građe. Niko nikad ne zna gde si. Zaluđenik si za igre, a ovaj tip očigledno igra nekakvu igru. A pištolj je poticao iz sobe s dokaznim materijalom. Nikad nisam stvarno mislio da si to ti, ali… vidiš koliko je to potonulo.“ „Aha, vidim“, reče kiselo Lukas. „Baš ti hvala.“ „Hej, a šta bi ti učinio na mom mestu?“, upitao je defanzivno Danijel. „U redu je.“ „Sad imamo crno na belo da si čist“, reče šef. Zavalio se u naslon stolice, istegao pa prekrstio noge. „Zato što je naš čovek upravo počinio još jedno ubistvo. Pre četiri do šest sati. Verujemo da se to odigralo otprilike u vreme dok si sedeo na travnjaku i jeo jabuku.“ Lukas je klimnuo glavom. „Gde?“ „Dole pored jezera Nokomis. Zapadno od jezera, u brdima.“ „Možete li da sprečite da to dospe u štampu?“ „Ne.“ Danijel je odmahnuo glavom. „Ovo je već treće. Ako pokušamo da ga zadržimo u tajnosti, curili bismo kao zarđala slavina već do sutra po podne. To bi izazvalo više nevolja nego da izađemo u javnost. Već sam sazvao konferenciju za štampu večeras u devet. To će televizijskim stanicama dati vremena da obrade to za vesti u deset. Želim da i ti budeš prisutan. Opisaću ubistva u kratkim crtama, uputiću apel javnosti, sve po redu. Takođe, tebe stavljam na slučaj s punim radnim vremenom.“ „Ne želim ga“, reče Lukas. „Ubistva su mi dosadna. Hodaš naokolo po ceo dan i pričaš s civilima koji ništa ne znaju. Drugi tipovi će to odraditi bolje od mene. Takođe, imam pune ruke posla s ovim krekom. Već sam izdvojio pola tuceta osumnjičenih…“ „Da, da, da, to je apsolutno jebeno čarobno, ali mediji će nas sve obesiti za jajca ako ne uhvatimo ovog luđaka“, prekide Danijel Lukasa usred rečenice. „Sećaš li se kad su pre nekoliko godina one dve žene ubijene na parkingrampama? S razmakom od dve-tri nedelje, a sve različiti tipovi? Puka

36 slučajnost? Sećaš li se kako su mediji pošizeli? Pamtiš li kako su televizijske stanice organizovale seminare o samoodbrani? Kako su svake noći imale izveštaje o napretku istrage? Sećaš li se tog cirkusa?“ „Aha.“ To je zaista bila prava noćna mora. „E, ovo će biti još gore. Što se tih tipova na parking-rampama tiče, uhvatili smo jednog istog dana, a drugog nekoliko dana nakon što je to uradio. Svejedno, i dalje je vladala histerija. A ovaj tip je ubio već tri žene, silovao ih i zaklao, napao neuspešno četvrtu, i još je na slobodi.“ Lukas je klimnuo glavom i vrhovima prstiju se počešao po vilici. „U pravu si. Mediji će pomahnitati“, priznao je. „Garantovano. Ovo se ne dešava u gradovima blizancima. Zato, jebeš krek! Želim te na ovom slučaju! I radices sam, a Odeljenje za ubistva radiće paralelno. Medijima će se to svideti. Misle da si ti nekakav jebeni genije.“ „Šta u Odeljenju za ubistva misle o tome da se slučaj poveri meni?“, upitao je Lukas. „Neki će gunđati, jer uvek gunđaju, ali će pristati. Sem toga, baš me briga šta misle. Nisu njihove glave na panju, već moja. Kandidujem se za novi mandat sledeće godine i ne treba mi ovo na grbači“, reče Danijel. „I imaću pun pristup?“ „Pričaću s Lesterom. Sarađivaće. Stvarno, hoće!“ Lukas je klimnuo glavom. Frenk Lester je šefov zamenik i bivši starešina Odeljenja za pljačke i ubistva. „Želeću da razgovaram s tom umetnicom“, reče Lukas. Danijel je klimnuo glavom. „Ta žena nema ni nokšir u koji bi pišala. Morali smo mi da joj kupimo telefon dva dana pošto je napadnuta. Za slučaj da se vrati po nju. Evo ti njenog broja i adrese.“ Pružio je Lukasu parče papira. Lukas je stavio hartiju u džep pantalona. „Trenutno obrađuju ovo zadnje ubistvo u Nokomisu?“ „Aha.“ „Onda bolje da prvo odem tamo.“ Ustao je i pošao prema vratima, a zatim stao i okrenuo se. „Stvarno si mislio da to nisam mogao biti ja?“ Danijel je zavrteo glavom. „Viđao sam te u društvu žena. Verujem da ne bi to mogao da im radiš, ali morao sam da budem sto posto siguran.“ Lukas je počeo da se okreće, ali ga je Danijel zaustavio. „I, Davenporte?“ „Da?“ „Dođi na tu konferenciju za štampu, važi? Obuci se baš tako, polo-majica i kaki pantalone. Imaš li možda neke farmerice? Farmerice bi možda bile bolje. One, kako ih ono beše zovu, izbeljene?“ „Mogu da se presvučeni u povratku. Imam nekoliko izbledelih.“

37 „Šta god. Znaš kako te ribe s televizije padaju na lepe ulične pandure. Koja ono beše tvoja jedinica?“ „Specijalna obaveštajna služba.“ Šef je pucnuo prstima, klimnuo glavom, i naškrabao SOS u beležnicu. „Vidimo se u devet“, rekao je. Džini Luis je ležala na uzanom krevetu, s rukama iznad glave, gde su bile zalepljene za uzglavlje. Na licu joj je bio izraz neizrecive agonije, usta razjapljena higijenskim uloškom strpanim između vilica, a oči zaokrenute toliko unazad da su joj se ispod poluspuštenih kapaka videle samo beonjače. Telo joj je bilo izvijeno od pritiska veza, a bradavice malih grudi pokazivale levo i desno, skoro mrtvački bele. Zglobovi su joj bili vezani za suprotne ćoškove dna kreveta, ali je uspela da skupi mršave noge u finalnom pokušaju da se zaštiti. Nož joj je i dalje štrcao iz grudi, tik ispod grudne kosti, a drška skoro dodirivala stomak. Zariven je pod oštrim uglom, kako bi direktno probio srce, bez komplikacija koje mogu da izazovu kosti ili mišići. „Zario ga je i mrdao“, reče pomoćnik patologa. „Znaćemo više posle obdukcije, ali meni tako izgleda. Mala ulazna rana, a velika šteta na srcu.“ „Profesionalac?“, upitao je Lukas. „Lekar?“ „Ne bih išao toliko daleko. Ne želim da te navedem na pogrešan trag. Ali to je neko ko zna šta radi. Zna gde je srce. Želimo da ostavimo nož na mestu dok ne stignemo u centar i ne snimimo nekoliko rendgenskih snimaka, ali sudeći po dršci, rekao bih da je to najefikasniji nož za ovakav posao. Uzan vrh, oštro i čvrsto sečivo, prilično tanko. Ušao je kao u puter.“ Lukas je prišao krevetu i pogledao u dršku. Bila je od glatkog nelakiranog drveta. U drvo su bile utisnute reči Escajg Okruga Kork. „Escajg Okruga Kork?“ „Zaboravi. U kuhinji je cela fioka takvih noževa.“ „Znači, uzeo ga je ovde.“ „Mislim da jeste. Pregledao sam prvu ženu koju je ubio, Lusi, kako joj ono bese prezime… Ubio ju je nožem s plastičnom drškom, nimalo nalik ovom.“ „Gde je poruka?“ „U kesici, na onoj komodi. Šaljemo je u laboratoriju da vidimo ima li otisaka na njoj.“ Lukas je prišao do komode i pogledao poruku. Običan papir iz sveske. Čak i ako bi našli šest riseva takvog papira u kući osumnjičenog, to ništa ne bi dokazivalo. Reči su bile isečene iz novina i selotejpom zalepljene za papir: Nikad ne čuvaj oružje nakon što ga upotrebiš.

38 „On živi po tim pravilima“, reče patolog. „Nije nož čak ni izvadio, a kamoli ga nosao unaokolo.“ „Poruka deluje čisto.“ „Pa, ne sasvim. Čekaj malo“, kaza mu patolog. Skinuo je plastične rukavice, zamenio ih tanjim hirurškim, otvorio kesicu i dopola izvadio poruku. „Vidiš li ovaj neobičan polukrug ispod selotejpa?“ „Aha. Otisak prsta?“ „Mislili smo da jeste, ali ako pogledaš pažljivije, videćeš da nije. A ipak je jasno definisan. Zato mislim“, mrdnuo je prstima Lukasu ispred lica, „da je nosio hirurške rukavice.“ „To ponovo ukazuje na lekara.“ „Može biti. Takođe bi moglo da ukazuje i na bilo koje medicinsko osoblje, na bolničara ili medicinskog tehničara. A budući da ove stvarčice možeš da kupiš i u gvožđarama, to bi mogao da bude i neki fizički radnik. Ko god bio, mislim da nosi rukavice i dok sedi kod kuće i pravi ove poruke. Tako da sad znamo još nešto: vraški je pametan.“ „Okej. Dobro. Hvala, Bile.“ Patolog je vratio poruku u kesicu. „Možemo li da je nosimo?“, upitao je klimajući glavom ka telu Luisove. „Što se mene tiče – da, vidi s momcima iz Odeljenja za ubistva jesu li oni završili.“ Detektiv po imenu Svonson sedeo je za stolom u kuhinji, jeo big mek i pomfrit i pio pivo. Lukas je stao na vrata kuhinje i pozvao ga. „Gotov sam. Mogu li da je nose?“ „Nosite je“, reče Svonson usta punih pomfrita. Patolog je nadzirao postupak, a i Svonson je došao da gleda. Navukli su joj vreću preko glave, pažljivo izbegavajući nož, a zatim je podigli na kolica. Kao vreću s peskom, pomislio je Lukas. „Nema ničega ispod nje?“, upitao je Svonson. „Nema“, odgovorio je patolog. Svi su trenutak-dva gledali u čaršav; patolog je onda klimnuo glavom pomoćniku pa su je izgurali iz spavaće sobe. „Forenzičari će sve pročešljati. Još nisu uzeli otiske s nameštaja“, reče Svonson. Ono što je pod tim mislio bilo je: ništa ne diraj. Lukas se samo osmehnuo. „Odneće i čaršav na analizu.“ „Ne vidim nikakve fleke.“ „Nema ih, čist je. Takođe, mislim da nema ni dlaka. Pogledaj pomnije, ali ona nema nijedan slomljeni nokat, a čini mi se da ni ispod njih nema ničega, ni kože ni krvi.“ „Baš sranje.“ „Aha.“

39 „Hoću da još malo razgledam okolo. Ima li ičeg od ključnog značaja?“ „Tu je krompir…“ „Krompir?“ „Krompir u čarapi. U dnevnoj sobi.“ Lukas je krenuo za njim u dnevnu sobu, a Svonson je nogom pokazao ispod klupe kraj klavira. Pored jednog kraja stajala je obična čarapa s izbočinom. „Mislimo da ju je ovim udario u glavu“, reče Svonson. „Prvi pandur koji se ovde pojavio spazio ju je, zavirio unutra, a zatim je ostavio forenzičarima.“ „Zašto ju je, pobogu, ovim udario?“, upitao ga je Lukas. „Zato što krompir u čarapi tome služi“, odvrati Svonson. „Odnosno, tome je nekada služio.“ „Molim?“ Lukas je bio zbunjen. „To je bilo pre tvog vremena“, reče Svonson. „Nekada davno tipovi su odlazili u Loring park da mlate pešovane, ili na Vašingtonovu aveniju da tuku alkose. Nosili su krompir u čarapi. Znaš, nositi krompir nije protivzakonito. Ali kad ga staviš u čarapu, dobiješ đavolski opasnu batinu. Takođe, mekan je, tako da nikome ne možeš ozbiljno rascopati glavu. Nećeš sutra završiti s lesom na rukama i na saveznoj poternici.“ „A kako Besni Pas zna za to? Je li i on gej?“ Svonson je slegnuo ramenima. „Možda. Ili bi mogao da bude pandur. Mnogi stari ulični panduri znaju za krompir u čarapi.“ „To mi ne zvuči ispravno“, reče Lukas. „Nikad nisam čuo za starog serijskog ubicu. Takvi počinju mladi. Kao maloletnici, dvadesetogodišnjaci, najkasnije kao tridesetogodišnjaci.“ Svonson ga je obazrivo pogledao. „Hoćeš li i ti raditi na ovom slučaju?“ „To je ideja“, odvrati Lukas. „Imaš li problem s tim?“ „Jok ja. Ti si jedini tip kog poznajem da je pokušao išta da primeti i zaključi. Nešto mi govori da će nam ovog puta biti potreban mozak.“ „Šta misle ostali iz ubistava?“ „Imamo nekoliko novajlija koji misle da guraš nos u tuđa posla. Međutim, većina starijih zna da nam se sprema velika frka. Samo žele da se sve ovo što pre završi. Ne brini, nećeš imati nikakvih problema.“ „Cenim to“, reče Lukas. Svonson je klimnuo glavom i otišao. Luisovu je u spavaćoj sobi našao drugi agent za nekretnine. Imala je zakazani sastanak sa strankom po podne, a kad se nije pojavila, drugi agent se zabrinuo i krenuo u potragu za njom. Kad je Lukas stigao, gurajući se kroz sumorni krug komšija okupljenih ispred kuće i na travnjacima s druge strane ulice, Svonson ga je upoznao s prošlošću Luisove. „Samo je pokušavala da proda kuću“, zaključio je.

40 „Gde su vlasnici?“ „To je par penzionera. Komšije kažu da su dole u Finiksu. Tamo su kupili kuću, a ovu ovde pokušavaju da prodaju.“ „Da li je neko već bio u kući Luisove?“ „O, da. Nens i Šo. Tamo nema ničega. Komšije kažu da je bila fina žena. Bavila se baštovanstvom, imala je veliku baštu iza kuće. Muž joj je radio za 3M, ali umro je od srčanog udara pre pet-šest godina. Onda se ona zaposlila i dobro joj je išlo s nekretninama. Bar tako kažu komšije.“ „Momci?“ „Postoji neko. Jedna komšinica ga navodno poznaje, ali nije bila kod kuće i ne znamo gde je. Druga komšinica misli da je on nekakav profesor na univerzitetu, ili tako nešto. Proveravamo. Takođe radimo sve što je uobičajeno, pričamo s komšijama jesu li videli ikoga kako dolazi ili odlazi.“ „Jeste li pogledali garažu?“ „Aha. Nema kola.“ „Pa, šta misliš?“ Svonson je slegnuo ramenima. „Šta mislim? Mislim da ju je pozvao i rekao da želi da pogleda kuću. Morao se prethodno negde s njom naći. Kazao joj je nešto zbog čega je mislila da je tip u redu pa su se dovezli ovamo i ušli u kuću. Sredio ju je, odvezao njen auto, negde ga ostavio i otišao pešice. Tragamo za kolima.“ „Proverava li neko njen raspored u kancelariji?“ „Aha, zvali smo, ali njen šef kaže da na njenom radnom stolu nema ničega. Kazao je da je rokovnik nosila sa sobom. Našli smo ga, a unutra piše samo: 12.45. Mislimo da je to vreme kad se srela s njim.“ „Gde joj je tašnica?“ „Tamo kraj ulaznih vrata.“ Lukas je sada, tumarajući po kući, ponovo video tašnicu. Iz tašnice je štrcao novčanik pa ga je izvadio i otvorio. Novac. Četrdeset dolara i sitniš. Kreditne kartice. Vizitkarte. Izvadio je svežanj fotografija u prozirnim plastičnim omotnicama i prelistao ih. Nijedna fotografija nije izgledala naročito novo. Gledajući oko sebe, video je kako Svonson stoji pored vrata spavaće sobe i priča s nekim van njegovog vidokruga. Izvukao je jednu fotku iz plastične omotnice. Luisova je na slici stajala na travnjaku s nekom drugom ženom, a obe su držale nekakvu plaketu. Zatvorio je novčanik, vratio ga u tašnicu pa stavio fotografiju u džep. Bilo je hladno kad je napustio mesto zločina. Uzeo je pelerinu iz kola, obukao je pa nekoliko trenutaka sedeo za volanom i posmatrao okupljene posmatrače.

41 Nije video nikoga ko je izgledao kao da mu tu nije mesto. Nije ni mislio da će ga biti. Na povratku u stanicu prešao je reku i ušao u Sent Pol, svratio do svoje kuće, presvukao se u farmerke i zamenio jaknu plavim lanenim sportskim sakoom. Razmišljao je o tome nekoliko sekundi, a zatim uzeo mali automatski pištolj kalibra 25 i zglobnu futrolu iz tajne fioke u stolu, pričvrstio je iznad desnog skočnog zgloba pa spustio nogavicu da je sakrije. Televizijski kombiji gomilali su se ispred Skupštine grada kad se Lukas vratio u sedište policije. Parkirao se u garaži na drugoj strani ulice, iznova se čudeći neumoljivoj ružnoći Skupštine grada. Ušao je na zadnji ulaz i sišao u svoju kancelariju. Kad su ga sklonili iz Odeljenja za pljačke, administracija je morala da nađe neko mesto gde će ga prebaciti. Njegov čin zahtevao je i nekakvu kancelariju. Na kraju ju je sam našao: ostavu s čeličnim vratima u podrumu. Domari su je očistili i naslikali broj na vratima. Nije bilo nijedne druge naznake ko zauzima tu kancelariju. To mu se dopadalo. Otključao je vrata, ušao pa pozvao Karlu Ruiz. „Ovde Karla.“ Imala je prijatno baršunast glas. „Zovem se Lukas Davenport. Poručnik u Policijskoj upravi Mineapolisa“, kazao je. „Moram da razgovaram s vama. Što pre, to bolje.“ „Pobogu, ne mogu večeras…“ „Imali smo još jedno ubistvo.“ „O, ne! Ko?“ „Agentkinja za nekretnine ovde u Mineapolisu. Cela priča biće u vestima u deset.“ „Nemam TV.“ „Pa, slušajte, šta kažete da se nađemo sutra? Odgovara li vam da svratim oko jedan?“ „U redu. Gospode, grozno je to što se to desilo toj ženi.“ „Aha. Vidimo se sutra?“ „Kako ću vas prepoznati?“ „Imaću ružu u zubima“, rekao je. „I zlatnu značku.“ Sala za sastanke bila je prepuna opreme, kablova, znojavih tehničara i policajaca koji su se dosađivali. Kamermani su postavljali rasvetu, novinari su sedali na rasklopive stolice i tračarili ili škrabali po beležnicama, televizijski voditelji su se muvali okolo tražeći komadiće informacija ili glasina koji bi im

42 dali prednost nad konkurencijom. Desetak mikrofona je bilo prikačeno za podijum u prednjem delu prostorije, dok su video-kamere bile postavljene u polukrugu u pozadini. Umorni domar je popravljao slomljeni stalak na kom je visila američka zastava. Drugi je pokušavao da uglavi još nekoliko rasklopivih stolica između podijuma i TV kamera. Lukas je trenutak-dva stajao na vratima, a onda je spazio praznu stolicu u pozadini i zakoračio prema njoj. Nečija ruka ga je s leđa uhvatila za sako. Pogledao je naniže u Eni Makgauan. Kanal 8. Tamna kosa, tamne oči, prćast nos. Široka usta. Prvoklasne noge. Divna dikcija. I pileći mozak. Osmehnuo joj se. „Šta se dešava, Lukase?“, prošaputala je stojeći blizu i držeći ga za ruku. „Šef stiže za pet minuta.“ „Imamo uključivanje u program za četiri minuta. Bila bih ti veoma zahvalna ako bih na vreme saznala šta se dešava“, kazala je. Nasmešila se stidljivo i klimnula glavom prema kablovima koji su izlazili iz sobe. Konferencija za štampu prenosila se direktno. Lukas se osvrnu. Niko nije obraćao nikakvu pažnju na njih. Iskrenuo je glavu ka vratima pa su se iskrali napolje. „Ako pomeneš moje ime, biću u nevolji“, šapnuo je. „Ovo je privatni dvosmerni dogovor između tebe i mene.“ Pocrvenela je i rekla: „Dogovoreno.“ „Imamo serijskog ubicu. Danas je ubio treću žrtvu. Siluje ih, a zatim ubija nožem. Prvo ubistvo je bilo pre otprilike šest nedelja, drugo pre mesec dana. Oba u Mineapolisu. Ćutali smo o tome, nadajući se da ćemo ga uhvatiti, ali sada smo zaključili da moramo da izađemo u javnost.“ „O bože“, rekla je. Okrenula se i skoro otrčala niz hodnik prema izlazu, prateći kablove. „Šta si rekao toj kučki?“ Dženifer Keri se materijalizovala iz gomile. Posmatrala ih je. Visoka plavuša s punom donjom usnom i zelenim očima diplomirala je ekonomiju na Stanfordu i imala master iz žurnalistike na Kolumbiji. Radila je za TV3. „Ništa“, reče joj Lukas. Najbolje je zauzeti čvrst stav. „Sereš! Imamo uživo uključivanje u program za…“ Pogledala je na sat. „Dva i po minuta. Ako me pretekne, ne znam šta ću, ali veoma sam pametna, a tebi će onda biti veoma, veoma žao.“ Lukas se ponovo osvrnu oko sebe. „U redu“, izgovorio je, upirući prstom u nju, „ali bio sam joj dužnik. Ako joj kažeš da sam i tebi ovo ispričao, nikad više nećeš dobiti nijednu reč od mene.“ „Važi“, rekla je. „Šta se dešava?“

43 Kasnije te noći, Dženifer Keri ležala je potrbuške na Lukasovom krevetu i posmatrala ga kako se skida, gledajući i kako odvezuje skriveni pištolj. „Koristiš li ikad tu spravicu ili je nosiš samo da impresioniraš žene?“, upitala je. „Previše je nezgodan za to“, slagao je Lukas. Dženifer ga je ponekad činila nervoznim. Osećao se kao da može da mu čita misli. „Ponekad dobro dođe. Hoću da kažem, ako kupuješ koku od nekog tipa, ne smeš da nosiš utoku. Prokljuviće da si žaca, ili će pomisliti da si nekakav luđak pa te neće uslužiti, neće uopšte poslovati s tobom. Ali ukoliko imaš oružje skriveno na uvrnutom mestu, a zatreba ti, možeš da im ga nabiješ u facu pre nego što shvate šta se dešava.“ „Ne zvuči mi kao Mineapolis.“ „Ovde ima dosta loših tipova. Kad god dobiješ toliko novca…“ Skinuo je čarape i ustao samo u boksericama. „Tuširanje?“ „Aha. Valjda.“ Polako se okrenula na leđa, sišla s kreveta pa krenula za njim u kupatilo. Na stomaku i butinama ostala joj je utisnuta šara prekrivača. „Mogao si privesti i Makgauanovu, znaš“, kazala mu je kad je pustio vodu. „Jeste mi se malo kao nabacivala“, složio se Lukas. „Pa zašto nisi? Nije kao da ti je novo dosadno.“ „Glupa je.“ Isprskao ju je toplom vodom po leđima, a zatim štrcnuo tečnu kupku iz bočice. Počeo je da joj trlja leđa i guzove. „To te ranije nije sprečavalo“, rekla je. Nastavio je da trlja. „Poznaješ neke od žena s kojima sam bio. Reci mi koja je od njih glupa.“ Dženifer je razmislila. „Ne poznajem ih sve“, kazala je naposletku. „Znaš ih dovoljno da uvidiš obrazac“, rekao je. „Ne izlazim s guskama.“ „Pa, pričaj sa mnom kao s pametnom, Lukase. Da li je ubica mučio te žene pre nego što ih je ubio? Danijel je bio prilično neodređen. Misliš li da ih poznaje? Kako ih bira?“ Lukas ju je okrenuo i pritisnuo joj kažiprst na usne. „Dženifer, nemoj da me pritiskaš, važi? Ako me uhvatiš nespremnog i ja istrtljam nešto, a ti to upotrebiš, biću u velikoj buli.“ Pogledala ga je procenjivački dok mu se voda slivala niz grudi, a njegove blage plave oči potamnele su od opreza. „Ne bih to upotrebila a da te najpre ne pitam“, rekla mu je. „Ali ti nikad ništa ne istrtljaš. Ne a da prethodno nisi isplanirao da istrtljaš. Ti si jedan prepredeni kučkin sin, Davenporte. Poznajem te tri godine i još ne mogu da prokljuvim kad lažeš. A igraš više vražjih uloga od svih ljudi koje sam ikad upoznala. Mislim da više ni sam ne znaš kad šta radiš.“

44 „Trebalo je da budeš psihijatar“, kazao je žalostivo vrteći glavom. Isključio je vodu i otvorio vrata tuš-kabine. „Dodaj mi taj veliki peškir. Obrisaću ti noge.“ Pola sata kasnije Dženifer promuklim glasom reče: „Ponekad se veoma približi bolu.“ „U tome je štos“, odvrati Lukas. „Ne preći granicu.“ „Došao si tako blizu“, kazala mu je. „Mora da si je često prelazio pre nego što si shvatio kad treba da staneš.“ Dva sata kasnije, Lukasove oči su se otvorile u mraku. Neko ga je posmatrao. Razmislio je o tome. Pištolj mu je bio u stolu… Onda ga je Dženifer bocnula prstom u rebra, a on je shvatio odakle to dolazi. „Šta je bilo?“, prošaputao je. „Jesi li budan?“ „Sad jesam.“ „Imam jedno pitanje.“ Oklevala je. „Sviđam li ti se više od ostalih, ili smo za tebe sve samo meso?“ „O, Isuse!“, prostenjao je. „Odgovori!“ „Znaš da mi se sviđaš. I to više od ostalih. Mogu to i da dokažem.“ „Kako?“ „Tvoja četkica za zube? Jedina stoji u ormariću u kupatilu pored moje.“ Usledilo je nekoliko sekundi tišine, a onda se ugnezdila na njegovo rame. „Okej“, rekla je. „Spavaj sad.“

45 5 Prvih dvadeset zvonjenja nadao se da će prestati. Ustao je iz kreveta tek kad je telefon zazvonio i po dvadeset prvi put, i podigao slušalicu na dvadeset drugi. „Šta je bilo?“, zarežao je. U kući je bilo hladno, a on nag, pa su mu se ruke, noge i leđa naježili. „Ovde Linda“, izgovori čedni glas. „Šef Danijel sazvao je sastanak tačno u osam, a ti treba da mu prisustvuješ.“ „Okej.“ „Možeš li da mi ponoviš to, Lukase?“ „U osam sati, kod šefa.“ „Tako je. Želim ti dobro jutro.“ Prekinula je vezu. Lukas je stajao i trenutak-dva gledao u slušalicu, a zatim ju je vratio na aparat, zevnuo i vratio se u spavaću sobu. Sat na komodi pokazivao je 7.15. Pružio je ruku prema Dženifer, šljapnuo je po goloj guzi i kazao: „Moram da idem.“ „Dobro“, promrmljala je. I dalje nag, Lukas je otišao do dnevne sobe, odškrinuo vrata, uverio se da u okolini nema nikoga, otvorio komarnik i uzeo novine s verande. U kuhinji je istresao malo ovsenih pahuljica u činiju, sipao mleko pa otvorio novine. Besni Pas je zauzimao naslovnu stranu, naslov masnim slovima u dva reda tik ispod zaglavlja Pajonir pres. Članak je bio direktan i manje-više tačan, bez pominjanja Ruizove. Šef nije pomenuo preživelu. Zapravo, otvoreno je lagao da su jedini poznati napadi ubice bili ona tri koja su za posledicu imala smrtni ishod. I nije pomenuo poruke. Članak je pratila kratka priča o Lukasovoj umešanosti u istragu. Radiće nezavisno od Odeljenja za ubistva, ali paralelno s njima. Kontroverzan. Ubio petoricu na dužnosti. Pohvale. Slavni tvorac društvenih igara. Jedini pandur u Minesoti koji dolazi na posao poršeom.

46 Lukas je dovršio članak i doručak u isto vreme, još jednom zevnuo pa se zaputio u kupatilo. Dženifer je zurila u svoj odraz u ogledalu i okrenula glavu kad je ušao. „Muškarcima je lako kad je reč o izgledu, znaš?“ „Nego šta.“ „Ozbiljna sam.“ Okrenula se prema ogledalu i isplazila se. „Kada bi me u redakciji videli ovakvu, odlepili bi. Šminka razmazana svuda po licu. Kosa mi je raščupana kao u vukodlaka. I dupe me boli. Ne znam…“ „Da, da, nego, pusti me unutra, moram da se obrijam.“ Podigla je ruku i pogledala tamne dlačice ispod pazuha. „Baš kao i ja“, kazala je mrzovoljno. Lukas je deset minuta zakasnio na sastanak. Danijel se namrštio kad je Lukas ušao, pa pokazao na praznu stolicu. Frenk Lester, zamenik šefa, sedeo je direktno preko puta njega. Ostalih pet stolica zauzimali su detektivi iz Odeljenja za ubistva, uključujući i korpulentnog šefa odeljenja Lajla Vulfoka i njegovog kao saraga mršavog pomoćnika Harmona Andersona. „Radimo na rasporedu“, reče Danijel. „Smatramo da najmanje jedna osoba treba da zna sve što se dešava. Lajl mora da rukovodi celim odeljenjem, tako da će to biti Harmon.“ Klimnuo je glavom prema pomoćniku šefa Odeljenja za ubistva. Anderson je čačkao zube plastičnom crvenom čačkalicom. Zastao je taman toliko da klimne glavom. „Milo mi je“, zabrektao je. „Neće ti šefovati, Lukase, radices samostalno“, dodao je Danijel. „Ako budeš morao nešto da znaš, Harmon će ti reći znamo li to.“ „Kako je jutros prošlo s medijima?“, upitao je Lukas. „Ima ih na sve strane. Kao vaške. Hteli su da se pojavim u jutarnjem programu, ali sam im kazao da imam važan sastanak. Onda su želeli da snimaju sastanak. Rekao sam im da odjebu.“ „I gradonačelnik je bio na televiziji“, ubaci se Vulfok. „Rekao je da imamo nekoliko tragova na kojima radimo, i da očekuje da ćemo uhvatiti ubicu u narednih nekoliko sedmica.“ „Jebeni idiot!“, izbaci Anderson. „Lako je tebi da to kažeš“, reče mu sumorno Danijel. „Ti si na saveznoj plati.“ „Ti to imaš tetovaže“, primeti Anderson čkiljeći u Lukasa. Lukas je klimnuo glavom i promenio temu. „Šta je s oružjem iz sobe s dokaznim materijalom?“

47 Anderson je prestao da čačka zube. „Napravili smo spisak“, rekao je. „Imamo trideset četvoro ljudi, i policajaca i civila, koji su mogli da ga uzmu. Verovatno postoji još nekoliko za koje ne znamo. Otkrili smo da i jebeni domari non-stop ulaze tamo. Izgleda da puše dokaze. Svi tvrde da su čisti, dabome. Unutrašnja kontrola radi na tome.“ „Hoću da popričam s njima, s te trideset četiri osobe“, reče Lukas. „Sa svima odjednom. U grupi. Dovedi mi ovamo i predstavnika sindikata.“ „Zbog čega?“, upita Vulfok. „Kazaću im da želim da znam šta se desilo tim pištoljem i da neću prijaviti tipa koji mi to kaže. I da će šef opozvati istražni tim Unutrašnje kontrole i da neće biti posledica. Kazaću im da ćemo, ako niko ne bude razgovarao sa mnom, onda morati da razgovaraju s Unutrašnjom kontrolom i da ćemo kadtad saznati ko je to uradio, a onda ćemo tog kučkinog sina tužiti zbog saučesništva u ubistvu i strpati ga u Stilvoter.“ Anderson je odmahnuo glavom. „Ja to ne bih progutao na njegovom mestu.“ „Imaš li nešto za ubeđivanje?“, upita Danijel. Lukas je klimnuo glavom. „Mislim da imam. U kratkim crtama ću im opisati kako će se istraga odvijati i reći da im neću čitati njihova prava, tako da, čak i da budu krivično gonjeni, sve će stati zbog podstrekivanja na krivično delo, pa će sud slučaj najverovatnije odmah odbaciti. Mislim da bismo mogli to da nakarikiramo tako da tip poveruje.“ Anderson i Danijel su se zgledali, a onda je Anderson slegnuo ramenima. „Pa nek pokuša. Moglo bi i da upali. Srediću nešto za po podne. U četiri?“ „Odlično“, reče Lukas. „Otvorili smo bazu podataka u mojoj kancelariji, imamo devojku koja sve beleži na računaru i štampa. Svi koji budu radili na slučaju dobiće beležnicu sa svakim listom papira koji odštampamo, svaki intervju“, pojasni Anderson. „Pregledaćemo sve što znamo o ovim ljudima. Ako postoji neka veza ili obrazac, naći ćemo ih. Trebalo bi da svi čitaju dokumentaciju svake noći. Ako nešto uočite, recite mi odmah i stavićemo i to u dokumentaciju.“ „Šta dosad imamo?“, upitao je Lukas. Anderson je zavrteo glavom. „Ne mnogo. Lične podatke, neke labave veze, takva sranja. Prva žrtva zvala se Lusi Bel, konobarica, devetnaest godina. Druga žrtva bila je Širli Moris, domaćica, trideset šest godina. Treća je ona umetnica koja se odbranila, Karla Ruiz, trideset dve. Četvrta je agenfkinja za nekretnine Luis, stara četrdeset šest godina. Prva je bila udata, ostale tri nisu. Jedna od ostalih, ta umetnica, razvedena je. Agenfkinja za nekretnine bila je

48 udovica. Konobarica pankerka. Agenfkinja je išla na koncerte klasične muzike s momkom. I tako dalje. Jedini zajedničko im je što su sve žrtve žene.“ Svi su razmišljali o tome nekoliko trenutaka. „Koliki je interval između ubistava?“, upitao je Lukas. „Prva žrtva, Belova, ubijena je 14. jula, zatim Morisova 2. avgusta; devetnaest dana između njih dve. Sledeća je bila Ruizova 17. avgusta, petnaest dana posle Morisove; potom Luisova 31. avgusta, četrnaest dana kasnije“, reče Anderson. „Razmaci između ubistava polako postaju sve kraći“, primeti jedan policajac. „Aha. To je i inače tendencija kod sadističkih ubica, kao što je ovaj“, reče Vulfok. „Ukoliko počnu da se dešavaju brže, počeće da ih ubija bez razmišljanja, neće biti toliko promišljen“, dodade drugi. „To ne znamo. Možda ih bira šest meseci pre samog ubistva. Možda pravi čitave dosijee o njima“, reče Anderson. „Postoji li ikakav drugi obrazac što se tiče dana ubistava?“, pitao je Lukas. „E to je nešto zanimljivo, sva su se desila u radnim danima. Četvrtak, utorak, sreda i još jedna sreda. Nijedno preko vikenda.“ „I nije neki obrazac“, reče Danijel. „Išta o ženama?“, upita Lukas. „Sve visoke? Sisate? Šta?“ „Pa, sve su zgodne. To je bar moj sud, ali mislim da je tačan. Sve imaju tamnu kosu, tri crnu – Belova, a ona se samo farbala u crno, Ruizova i Luisova. Morisova je imala tamnosmeđu.“ „Ha! Pola žena u gradu su plavuše, ili vuku na plavo“, reče jedan inspektor. „Tu možda ima nečega.“ „U svemu ovome postoje svakojake mogućnosti, ali moramo biti oprezni zato što takođe treba imati na umu i slučajnosti. U svakom slučaju, tražite obrasce. Napraviću poseban spisak već uočenih obrazaca“, kazao je Anderson. „Donesite beležnice svako popodne i dobićete novosti. I pročitajte ih obavezno.“ „A šta je s forenzičarima, sede i vrte palčevima ili šta?“, upitao je Vulfok. „Rade sve što mogu. Ispituju traku kojom ih je vezivao, pročešljavaju sranja koja su pokupili sa žrtava, sve pregledaju tražeći otiske. Ali dosad nisu našli bogzna šta.“ „Ako ijedna od tih beležnica padne u šake medija, tela će se njihati na vetru“, rekao je Danijel. „Jeste li svi razumeli?“ Svi panduri su smesta zaklimali glavom.

49 „Ne sumnjam da ćemo imati izvesnih curenja informacija“, dodao je Danijel. „Ali niko, niko ne sme da zucne ni reč o porukama koje ubica ostavlja na žrtvama. Ukoliko saznam da neko odaje informacije medijima o tim porukama, pronaći ću kučkinog sina i otpustiću ga. Krijemo to kao zmija noge, a tako će i ostati.“ „Potreban nam je stopostotni identinkator za koji javnost ne zna“, objasnio je Anderson. „Znali su da su ukebali Semovog sina kad su pogledali kroz prozor njegovog stana i videli poruke iste kao one koje je slao policiji i medijima.“ „Biće velikog pritiska“, reče im Danijel. „Na sve nas. Pokušaću da vas poštedim toga, ali ako ovaj seronja ukoka još jednu ili dve, biće novinara koji će loviti inspektore nasamo. Odlagaćemo to što duže možemo. A kad stignemo do tačke kad budemo morali to da uradimo, angažovaćemo nekog advokata koji će vas posavetovati šta smete da im kažete, a šta ne. U redu? Svi razumeli?“ Glave su ponovo zaklimale. „Dobro. Na posao“, kazao je. „Lukase, ti sačekaj malo.“ Kad su ostali policajci izašli, Danijel je zatvorio vrata. „Ti ćeš biti naš vodovod do medija, hranićeš ih nezvaničnim informacijama koje su nam potrebne u štampi. Snabdevaćeš ih onim što nam treba, izaberi jedne novine ijednu TV stanicu da im budeš anonimni izvor, a kad se ostali sjate da traže potvrdu, ja ću se nadovezati. Važi?“ „Aha. Samo što sam ja izvor za sve novine i sve TV stanice. Biće problem da ih sprečim da prokljuve da ih sve snabdevam informacijama.“ „Pa smisli nešto. Dobar si u tome. Ali treba nam neka dobra priča za medije. To je jedini način da nam poveruju.“ „Najradije ne bih lagao“, reče Lukas. „Preći ćemo preko tog mosta kad stignemo do njega. Ali ako budeš morao nekoga da opečeš, opeci ga. Ovo je previše važno da bismo se zezali s tim.“ „Okej.“ „Imaš li zakazan razgovor s onom umetnicom?“ „Aha. Danas po podne.“ Lukas je bacio pogled na sat. „Moram da zamrznem mrežu doušnika i vratim se ovamo do četiri. Bolje da krenem.“ Danijel je klimnuo glavom. „Imam veoma loš predosećaj u vezi s ovim. Odeljenje za ubistva nikad neće uhvatiti tog skota, osim ako im se baš ne posreći. Potrebna nam je pomoć, Davenporte. Zato uhvati tog kučkinog sina.“ Lukas je proveo ostatak jutra na ulici, obilazeći barove, telefonske govornice, trafike i berbernice. Pričao je s pola tuceta narko-dilera od četrnaest godina do

50 šezdeset četiri godina, i s troje njihovih mušterija. Razgovarao je s dvojicom Mađioničara i vremešnim bračnim parom koji je držao dućan i nezakonitu telefonsku centralu, s nekoliko radnika obezbeđenja, jednim pokvarenim drotom, ratnikom Sijuksom, alkosomkoji je, sumnjao je, ubio već dvoje ljudi, ali koji su to baš zaslužili. Poruka je bila ista za sve: neće me biti neko vreme, ali nemojte me zaboraviti, zato što ću se vratiti. Zamrzavanje mreže doušnika ga je brinulo. O svojim ljudima na ulici mislio je kao o bašti koju treba redovno pleviti – da korov iskušenja ne bi pustio izdanke. Lukas je u podne pozvao Andersona i rečeno mu je da je sastanak ugovoren. „Četiri?“ „Aha.“ „Videćemo se onda pre toga. Da porazgovaramo o tome.“ „Važi.“ Ručao je u Mekdonaldsu u Univerzitetskoj aveniji, podelivši ručak s džanMjem, koji je Mjucao i Mjucao i naposletku zaspao s glavom u pomfritu. Ostavio ga je presavijenog preko stola. Bubuljičavi tinejdžer s druge strane pulta posmatrao je propalicu umornim očima šesnaestogodišnjaka koji je već video sve i voljan je da neke pojave ostavi na miru. Atelje Karle Ruiz u sMadištu bio je udaljen deset minuta: trošna kocka od opeka, s industrijsMm prozorima nalik na prljave table za mice. Jedini lift u zgradi bio je teretni i u njemu se vozio još jedan tinejdžer, koji je nosio kasetofon veličine stočića za kafu, a čiji je ten bio prazan kao i njegove oči. Lukas je otišao na peti sprat, našao Karlina vrata i pokucao. Karla Ruiz je pogledala u njega preko sigurnosnog lanca pa joj je pokazao zlatnu značku. „A gde je ruža?“, upitala ga je. Lukas je držao značku u jednoj i aktentašnu u drugoj ruci. „Uh, zaboravio sam. A rekao sam da će mi biti u zubima, zar ne?“ Nasmešio joj se. Uzvratila mu je osmeh, a zatim sMnula lanac. „U haosu sam“, reMa je kad je otvorila vrata. Imala je ovalno lice i blistave bele zube, u oštrom kontrastu s tamnim očima i crnom kosom do ramena. Nosila je komotnu meksičku bluzu preko drečave suknje. Posekotina od nišana pištolja na čelu još je zaceljivala, a oko nazubljene crne linije posekotine prostirao se jarkocrveni podliv. Masnice oko očiju i na obrazu izbledele su iz crno-plave u zelenkasto-žućkaste nijanse. Lukas je ušao u atelje i stavio značku u džep. Kad je zatvorila vrata, pogledao ju je pomno u lice i kažiprstom podigao bradu uvis.