Džon Sandford - Pravila više ne važe

101 „Aha. Čekali smo.“ Pogledao je u Lukasa i ustima nečujno oblikovao reč Sloun. „Jesi li stigao da proveriš taj spisak kuća koje je Luisova prodala… Aha. Koliko… Šta je s datumima… Ha. U redu. Nastavi s tim, saznaj sve što možeš. Razgovaraj s njenim momkom, vidi u koje barove su išli, postoji li ijedan koji možemo povezati sa Smitom… Aha. Možda ćemo zatražiti nalog… Šta? Čekaj malo.“ Pogledao je u Lukasa. „Sloun kaže da sutra odnose đubre. Želi da zna da li da pokupi đubre ako ga Smit iznese napolje.“ „Odlična ideja. Nije zaštićeno pa nam ne treba nalog. Ako nađemo išta u đubretu, to bi moglo da nam pomogne da dobijemo nalog.“ Danijel je klimnuo glavom i javio se opet. „Uzmi đubre, da. Dobro si obavio posao… Aha!“ Vratio je slušalicu na aparat. „Luisova je prodala kuću u susednoj ulici sedam nedelja pre nego što je ubijena.“ „Boga mu, ne znam…“ „Čekaj, slušaj. Sloun je pričao s ljudima u komšiluku. Smit je džoger i džogira tom istom ulicom skoro svake letnje večeri. Odmah pored te kuće koju je prodala.“ „I to je mršavo.“ „Lukase, ako pronađemo još nešto, bilo šta, zatražiću nalog. Imamo Laushausa na klupi, daće nam nalog da pretražimo i guvernerove gaće ako treba. I to dok su još na guverneru.“ „Ne brinem ja za nalog. Brinem zbog reakcije.“ „Ja ću se postarati za to. Bićemo pažljivi.“ Lukas je zavrteo glavom. „Ne znam. Osećam kao da svi počinju bezglavo da trče u jednom pravcu.“ Bacio je pogled na sat. „Moram da obavim nekoliko poziva u vezi s intervjuom Ruizove. Samo oprezno, važi?“ Lukas je pozvao urednika u Pajonir presu: „Voli? Ovde Lukas Davenport.“ „Hej, Lukase, jebeš li šta?“ „Divan izraz, Voli. Gde si ga čuo?“ „Mislio sam da vi kerovi tako pričate. Izvini, mislio sam žace. Samo se trudim da budem ljubazan.“ „Važi. Imaš li nekog od tvojih piskarala koji može da se nađe sa mnom ispred ulaza policijske stanice u Sent Polu, recimo u šest?“ „Šta se dešava?“ „Pa, da ti pravo kažem, imamo osobu koja je preživela napad Besnog Psa i izaći ćemo s tim u javnost.“

102 „Opa! Čekaj malo!“ Na drugoj strani veze čuo se niz prigušenih uzvika, a zatim nov glas, ženski. Deniz Ring, urednica gradske rubrike. „Lukase, ovde Deniz. Odakle je ta žena?“ „Hej, Deniz. Jebeš li šta?“ „Molim?“ „Voli me je upravo tako pozdravio. Mislio sam da vi u novinama tako pričate.“ „Jebi se, Lukase! I jebeš Volija. Šta je s tom ženom koja je preživela napad?“ „Imamo je. Čekali smo zato što smo morali mnogo da razgovaramo s njom. Ali Dženifer Keri je saznala za to…“ „Od tebe?“ „Ne. Ne znam gde je čula. Verovatno od pandura iz Sent Pola.“ „Da, a ti spavaš s njom.“ „Isuse Hriste, zar mi svi čitaju poštu?“ „Svi znaju. Hoću da kažem, mislili smo da je to samo pitanje vremena. Ona je bila poslednja slobodna žena u gradu. Bilo je ili ona ili da počneš da se zabavljaš sa ženama van države.“ „Slušaj, Deniz, želiš li ti ovu priču ili ne?“ „Aha. Nemoj da se uzbuđuješ.“ „Dženifer je rekla da će izaći s pričom u javnost, bilo da mi sarađujemo ili ne, pa smo razgovarali s tom ženom i ona je rekla da bi bila voljna da uputi medijski apel. Dženifer je želela da ima ekskluzivu, ali ju je Danijel odbio. Rekao mi je da zovem vas i Star tribjun, pa to i radim.“ „U šest? Kamere će biti tamo. Šta je sa snimateljem?“ „Pošalji fotografa. Dženifer će imati kameru.“ „Da li će o tome biti reči na toj konferenciji u devet?“ „Aha. Preživela žrtva će u javnosti razgovarati i s drugim stanicama, ali vi, TV3 i Strib imaćete ekskluzivu sa sastanka u šest.“ „Neće biti ekskluzive za nas. Dženifer ide prva u program.“ „Ali ne toliko…“ „I Strib će biti tamo s nama.“ „Ali siguran sam da ćete vi to bolje obraditi.“ „Uvek je tako“, odvrati Ringova. „Dobro. U šest. Šta si ono rekao, kako se ta žena zove?“ Lukas se nasmejao. „Suzan B. Antoni. Čekaj. Možda sam pogrešio. Znaću tačno u šest.“ „Vidimo se tad“, reče Ringova.

103 Lukas je prekinuo vezu, pozvao Star tribjun, servirao uredniku istu priču, a onda pozvao Karlu. „Bićeš tamo, jelda?“ Zvučala je zabrinuto. „Aha. Doći ću oko pet i popričaćemo o onome što želiš da kažeš. Onda, kad dođe vreme, otići ću u stanicu i dovešću ih. To će biti oko šest. Tu će biti Dženifer Keri sa TV3, kamerman, dva novinara i dva fotografa. Sve ih poznajem i prilično su dobri ljudi. Prekinućemo oko sedam. Onda ćemo otići da nešto pojedemo, pa ćemo doći ovamo u Mineapolis na konferenciju za štampu. Usput možemo da pričamo o tome.“ „Dobro. Odoh da sredim kosu. Šta još?“ „Obuci običnu bluzu. Ne žutu. Svetloplava bi bila dobra ako je imaš. Farmerke su u redu. I nemoj da se šminkaš. Stavi samo malo karmina. Dženifer je prilično dobra. Sve će biti u redu.“ „Ja sam Dženifer Keri. Kako si?“ „Dobro. Gledala sam te na vestima…“ Lukas ih je posmatrao kako razgovaraju dok su se Dženiferin kamerman, dvoje novinara i dvojica fotografa osvrtali po ateljeu. Dženifer je pomno posmatrala Karlino lice, procenjujući njene reakcije, smešeći se, ohrabrujući je da priča. „Okej, slušajte, momci“, reče naposletku Dženifer okrećući se prema novinarima. „Zašto ovo ne uradimo na sledeći način. Treba mi vremena za snimanje pa zašto Karla prvo ne ispriča svoju priču vama, a vi možete da snimite slike. To će joj omogućiti da kaže šta ima na umu. Onda ćemo uraditi intervju.“ „Hoću da ostanem ovde na tvom intervjuu“, reče novinar Star tribjuna. Novinar Pajonir presa klimnuo je glavom. „Nema problema, samo bez upadica.“ Lukas je gledao kako dva novinara izvlače priču od Karle. Ona se opustila pod prijateljskom pažnjom, i postala bezmalo euforična dok je pričala kako je ubica pobegao glavom bez obzira. Posle petnaest minuta, Lukas je zatražio tajm-aut. „Moramo da stignemo na konferenciju za štampu u devet“, kazao je Dženifer. „Bolje da počneš.“ „Voleli bismo da nam pokažeš gde te je taj tip ščepao, i šta se desilo odatle. Da upotrebimo to za slike“, reče jedan novinar. Karla je ponovo odigrala čitavu scenu, počevši od vrata, imitirajući ženu koja nosi namirnice i odjednom je napadnuta. Dok je hodala po ateljeu, sve dinamičnije, fotografi su plesali oko nje i sevali blicevima.

104 Nakon što su završili, Dženifer ju je još jednom sprovela kroz celu scenu, igrajući ulogu napadača. Kad je to bilo gotovo, dve žene su sele i počele da ćaskaju, a kamerman je snimao kadrove spreda i otpozadi obe žene, sa krupnim kadrovima lica. „Dobro. Jesmo li nešto propustile?“, upitala je Dženifer. Pogledala je na sat. „Mislim da nismo“, reče Karla. „Jesmo li završili, momci?“, upitala je dvojicu novinara. Obojica su klimnuli glavom. „Dobro, prekidamo“, reče Lukas. „Niko se ne vraća po završnu reč. Ako smislite išta što morate da imate, uzmite to od vaših ljudi na konferenciji za štampu. Važi? Svi su kul s tim?“ Pet minuta kasnije ispratio ih je napolje. „Šta misliš?“, pitao je Karlu nakon što su otišli. „Bilo je zanimljivo“, odgovorila je blistavih očiju. „Da, pa, konferencija za štampu će biti drugačija. Mnoštvo vrlo brzih pitanja, možda i gadnih. Nemoj da spominješ ovaj intervju ili će ostale stanice pošandrcati. Kad ga budu videli na TV3, bićeš na sigurnom.“ Na putu do prostora gde se održavala konferencija za štampu, Karla upita: „Koliko dugo poznaješ Dženifer Keri?“ Pogledao ju je iskosa. „Godinama. Što pitaš?“ „Stajala je u tvom prostoru. A ti to nisi primetio. To obično znači… intimnost na nekom nivou.“ „Veoma dugo smo prijatelji“, reče neutralno Lukas. „Jesi li spavao s njom?“ „Ne poznajemo se dovoljno dobro da govorimo o tako nečem“, kazao je. „Znači, jesi“, rekla je. „Isuse!“ „Hmm.“ Konferencija za štampu je bila kratka, glasna i na kraju gadna. Šef je govorio posle Karle. „Imate li osumnjičene?“, povikao je jedan reporter. „Proveravamo sve tragove…“ „To znači – ne!“, povikao je reporter. „Ne, ne znači“, reče Danijel. Lukas se lecnuo. „Onda imate osumnjičenog?“, dodade neka žena.

105 „Nisam to rekao.“ „Hoćete li da nam saopštite šta želite da kažete? U kratkim crtama?“ Sat vremena posle konferencije za štampu, dok su jezdili prema severu Međudržavnim auto-putem 35 u Lukasovom poršeu, Karla je i dalje bila hiperaktivna. „Znači, imaćeš snimak Dženiferinog intervjua?“ „Aha, podesio sam snimanje na video-rekorderu. Kako bi mogla da ga odgledaš kad se vratiš.“ „Kola su svakako pošla nizbrdo nakon što je šef nazvao onog tipa drkadžijom“, reče Karla. Lukas se nasmejao. „Meni se svidelo. A tip je zaista bio drkadžija. Ali to je takođe ohladilo Danijela. To je dobro. Biće oprezniji drugi put.“ „I nećeš da mi kažeš ništa o osumnjičenom?“ „Ne.“ Vožnja do njegove vikendice trajala je tri sata. Svratili su u prodavnicu mešovite robe da se opskrbe namirnicama, a Lukas je minutdva pričao s vlasnikom o pecanju. „Dve velike prošle nedelje“, rekao mu je vlasnik. „Koliko velike?“ „Hening, lekar, s čamcem na vesla? Uhvatio je jednu dugačku 123 centimetra u onoj travuljini kraj velikog ostrva. Procenjuje da je imala šesnaest kila. Onda neki tip na drugoj strani jezera, turista iz Čikaga, mislim da je pecao na brodiću s pentom, uhvatio je jednu tešku četrnaest kila.“ „Hening je svoju vratio nazad u vodu?“ „Aha. Kaže da neće da zadrži nijednu ispod dvadeset.“ „Onda će se načekati. U Severnim šumama nema mnogo tipova sa dvadeset kila teškom štukom na zidu.“ *** „Prelepo je“, reče Karla gledajući u jezero. „Ne škodi kad je mesec na nebu. Skoro da je sramotno. Liči na reklamu za pivo.“ „Prelepo je“, ponovila je. Vratila se u vikendicu. „Koju spavaću sobu da uzmem?“ „Ovu veliku. Slobodno je uzmi pošto ja neću biti ovde. U garaži imaš bicikl, do najbliže prodavnice mešovite robe ima osamsto metara, a do grada četiri i

106 po kilometra. Dole na pristaništu imaš i čamac. Jesi li ikad plovila na čamcu s motorom?“ „Nego šta. Išla sam na sever s mužem svakog leta. Iako ništa drugo nije umeo da radi, uvek je mogao da peca.“ „Na stalku na verandi imaš pet-šest štapova i nekoliko kutija s priborom ispod baštenske ljuljaške, ako poželiš da pecaš. Ako odeš malo dalje od obale, na ivici priobalne travuljine možeš da uhvatiš nešto.“ „Dobro. Odmah krećeš nazad?“ „Uskoro. Ubaciću hranu u frižider, a zatim ću popiti pivo i malo posedeti na verandi.“ „Ja odoh da se istuširam i presvučeni“, reče Karla. Lukas je sedeo na baštenskoj ljuljašci i blago se njihao napred-nazad, stopala položenih na niski sims prozora ispod komarnika. Noći su postajale sve hladnije, a bilo je taman dovoljno vetra da donese miris i zvuk borova. Rakun je pretrčao preko dvorišta susedne vikendice, idući nazad prema kantama za smeće. Iz suprotnog pravca, nekoliko placeva dalje prema jezeru, neka žena se nasmejala i čulo se pljuskanje vode. U vikendici je voda prestala da šušti. Nekoliko minuta kasnije, Karla je izašla na verandu. „Želiš li još jedno pivo?“ „Mmm. Aha. Još jedno.“ „I ja ću popiti jedno.“ Nosila je pamučni ružičasti bademantil i gumene papuče. Donela je limenku piva, pružila mu je, sela na ljuljašku pored njega i sklupčala noge ispod sebe. Kosa joj je bila mokra, a kapi vode blistale su se kao dijamanti na indirektnoj svetlosti iz prozora. „Sada je malo hladnije“, kazala je. „Dolaziš li ovamo i zimi?“ „Dolazim ovamo kad god mi se ukaže prilika. Zimi ovde skijam. Staze su svuda unaokolo. Možeš da skijaš kilometrima.“ „Zvuči divno.“ „Smatraj se pozvanom“, smesta joj reče Lukas. Dok su pričali, osećao je kako toplota od tuširanja izbija iz njenog tela. „Da li ti je hladno?“ „Još ne. Možda za nekoliko minuta. Trenutno mi je sveže.“ Okrenula se i zavalila u naslon ljuljaške, glave položene na njegovom ramenu. „Čini mi se da pandur ne bi trebalo da ima ovakvu vikendicu. Hoću da kažem, tip iz poroka sa poršeom.“ „Po naređenju lekara. Došlo je do toga da nisam radio ništa drugo osim što sam radio“, kazao je. Spustio joj je ruku na rame. „Bio sam na ulici po čitav

107 dan, a ponekad i do pola noći, a onda bih se vratio kući i radio na igrama. Bio sam toliko napet da nisam mogao da spavam čak ni kad sam bio tako umoran da nisam mogao da stojim na nogama. I tako sam otišao kod lekara. Mislio sam da bi trebalo da dobijem neke antidepresive, a on mi je rekao da ono što mi u stvari treba jeste neko mesto gde neću raditi. Ovde nikad nisam radio. Hoću da kažem, nikad nešto za novac. Sečem drva, popravljam garažu, radim dole na pristaništu, sve to. Ali ne radim ništa za novac.“ „Čik pogodi?“, reče Karla. „Šta?“ „Nemam ama baš ništa ispod ovog bademantila.“ Zakikotala se. „Bože! Kao od majke rođena, a?“ „Aha. Kontala sam, što da ne?“ „Znači, mogu li ovo da shvatim kao zvaničnu pozivnicu?“ „Radije nemoj?“ „Ne, ne, ne-ne-ne.“ Sagnuo se i poljubio je u vrat tik ispod uva. „Očajnički sam procenjivao svoje šanse. Bio sam toliko fin sve vreme, izgledalo mi je nekako neotesano da odjednom počnem da ti se nabacujem.“ „Zato sam odlučila da se ja nabacim tebi“, kazala je. „Zato što me nisi spopadao kao neki tipovi.“ Mnogo kasnije te noći kazala mu je: „Moram da spavam. Sustigao me je umor današnjeg dana.“ „Samo još nešto“, obratio joj se u mraku. „Kad smo prošli kroz onu rutinu u tvom stanu prvi put kad smo razgovarali, rekla si da je tip koji te je zaskočio bio mekši od mene. Još to misliš?“ Ćutala je trenutak-dva, a zatim mu odgovorila: „Da. Imam taj izraziti utisak da je bio malo… pa ne baš debeo, ali gojazan. Kao da je ispod bilo sala i da nije bio naročito mišićav. Hoću da kažem, bio je mnogo snažniji od mene, ali ja imam svega pedesetak kilograma. Mislim da nije naročito žilav.“ „Sranje!“ „Znači li to nešto?“ „Možda. Plašim se da bi moglo značiti.“ Rano sledećeg jutra Lukas je otišao do kola, izvukao pištolj čarter arms 38 u crnoj najlonskoj futroli i dve kutije metaka ispod sedišta. Odneo ih je u kuću. „Šta je to?“, upitala ga je Karla kad je ušao. „Pištolj. Mislila si da ti je potreban.“

108 „Hmm.“ Zatvorila je jedno oko i pogledala ga drugim. „Poneo si ga sa sobom, ali ga sinoć nisi izvadio. To sugeriše da si očekivao da ćeš ovde prespavati.“ „Tema koja ne zaslužuje dodatno istraživanje“, rekao joj je s osmehom. „Obuj se. Moramo da se prošetamo.“ Ušli su u šumu na drugoj strani puta od njegove vikendice, pratili uzani potočić, koji je na kraju postao dugačko jezerce, a zatim skrenuli u vododerinu do podnožja strmog brda. Izašli su na travnatu visoravan, koja je gledala na peščanu liticu izazvanu erozijom tla. „Pucaćemo u liticu“, reče joj Lukas. „Počećemo s razdaljine od tri metra, a onda ćemo da se udaljimo na šest.“ „Zašto iz tolike blizine?“ „Zato što bi, ako si dalje od toga, trebalo da pobegneš ili pozoveš pomoć. Pucanje je za očajničke situacije izbliza“, rekao je. Osvrnuo se naokolo i klimnuo glavom prema palom deblu. „Hajde da popričamo o tome.“ Seli su na palo deblo, a Lukas je rastavio pištolj, objasnio joj funkciju svakog dela i pokazao kako da ga napuni i isprazni. Ubacivao je mesingane čaure u burence kad su iznad glava začuli čavrljanje. Lukas je podigao glavu i ugledao vevericu. „Dobro“, prošaputao je. „Sad gledaj ovo.“ Polako se okrenuo na deblu i uperio oružje prema veverici. „Šta to radiš?“ „Pokazujem ti šta će tridesetosmica uraditi živom mesu“, reče Lukas pogleda usredsređenog na životinju. Veverica je bila poluskrivena iza debele grane crvenog bora, ali je povremeno pokazivala čitavo telo. „Zašto? Zašto da je ubiješ?“ Karline oči bile su razrogačene, a lice bledo kao kreč. „Ne znaš šta će metak uraditi sve dok to ne vidiš rođenim očima. Moraš da staviš prste u ranu. Kao neverni Toma, znaš?“ „Hej, nemoj!“, zapovedila mu je. „Ma daj, Lukase!“ Lukas je uperio oružje u vevericu, otvorenih očiju, čekajući. „Pogodiću malu jadnicu pravo među oči, neće ni znati šta ju je zadesilo…“ „Lukase…“ Podigla je glas i zgrabila ga za ruku kojom je držao pištolj, spuštajući je. Bila je užasnuta. „Izgledaš užasnuto.“ „Isuse Hriste, ta veverica ti ništa nije skrivila…“ „Uplašila si se?“ Spustila je ruku i hladno ga upitala: „Je li ovo nekakva lekcija?“

109 „Aha“, rekao je okrećući se od veverice. „Zadrži to osećanje koje imaš. Osetila si se tako zbog veverice. A sad pomisli na to da isprazniš tridesetosmicu u ljudsko biće.“ „Isuse, Lukase…“ „Ako pogodiš tipa u pluća, ne u srce, već samo u grudi, raznećeš mu pluća, a on će ležati tamo i iskašljavati jarkocrvenu krv s malim mehurićima, a oči tad obično izgledaju kao da su napravljene od voska, poneko se i trza dok ne umre, i niko ništa ne može da uradi, osim možda Boga…“ „Ne želim pištolj“, odjednom je rekla. Lukas je podigao oružje ispred svog lica. „Postoji mnogo toga groznog“, kazao je. „Ali ima nešto još groznije.“ „Šta to?“ „Kad si ti veverica.“ Ispričao joj je osnove gađanja izbliza, pucajući u grube čovekolike oblike u pesku litice. Posle trideset hitaca počela je redovno da pogađa figure. Posle pedesetog, počela je da trza oružje i rasipa hice. „Trzaš pištolj“, rekao joj je. Opalila je još jednom, trznuvši pištolj. „Ne, ne trzam.“ „Vidim to.“ „Ja ne.“ Lukas je zavrteo burence, ispraznio ga, stavio tri metka u nasumičnom redosledu, pa joj vratio pištolj. „Opali još neki put.“ Ispalila je još jedan hitac, trzajući oružje, i promašila. „Ponovo.“ Ovog puta udarna igla pogodila je praznu komoru i nije bilo pucnja, ali je opet trznula pištolj. „To se zove trzaj“, reče joj Lukas. Vežbali su još sat vremena, praveći pauze na svakih nekoliko minuta da popričaju o bezbednosti, o skrivanju pištolja u ateljeu, o borbenom gađanju. „Treba mnogo vremena da se postane dobar strelac“, reče joj Lukas dok je gledala u oružje u ruci. „Ne pokušavamo da te naučimo tome. Ono što moraš da uradiš jeste na naučiš da pogodiš metu pouzdano s tri do šest metara. To ne treba da bude problem. Ukoliko se ikada nađeš u situaciji u kojoj moraš da pucaš u nekoga, uperi pištolj i nastavi da stiskaš okidač sve dok ne prestane da puca. Zaboravi pravila, prekomerno nasilje i sve to. Samo nastavi da stiskaš okidač.“ Ispalili su devedeset pet od stotinu metaka pre nego što je Lukas napravio pauzu i pružio joj oružje, napunjeno s poslednjih pet metaka.

110 „Znači, sada ćeš imati napunjen pištolj u kući“, kazao je pružajući joj oružje. „Odnesi ga nazad, stavi ga gde misliš da je najbolje. Otkrićeš da je to prilično breme. Saznanje da u kući imaš komadić smrti.“ „Trebaće mi još vežbe“, kazala je jednostavno, uzimajući pištolj. „U kolima imam još tri stotine metaka. Dođi ovamo svaki dan, ispali dvadeset pet do pedeset hitaca. I pazi da ne trzaš. Navikni se.“ „Sad kad ga imam, čini me nervoznijom nego što sam mislila da ću biti“, reče Karla dok su išli nazad prema vikendici. „Ali u isti mah…“ „Šta?“ „Dobro mi leži u ruci“, kazala je. „Liči na slikarsku četkicu ili tako nešto.“ „Pištolji su izvrsno oruđe“, odvrati Lukas. „Neverovatno efikasno. Veoma precizno. Pravo ih je zadovoljstvo koristiti, kao lajka ili porše. Zadovoljstvo samo po sebi. Prava je šteta što, da bi ispunila njihovu svrhu, moraš nekoga da ubiješ.“ „To je baš prijatna misao“, reče Karla. Lukas je slegnuo ramenima. „Samurajski mačevi su isti. Oni su umetnička dela, ali potpuna samo kad ubijaju. To nije ništa novo pod kapom nebeskom.“ Kad su prešli preko druma, idući nazad prema vikendici, upitala ga je: „Moraš da ideš?“ „Aha. Imam zakazanu partiju.“ „Ne shvatam to“, kazala je. „Te igre.“ „Ni ja“, reče Lukas smejući se. *** Nije se žurio nazad u gradove blizance, uživao je u prirodi, odlučno ne misleći o Besnom Psu. Stigao je posle šest, proverio Andersonovu kancelariju i uvideo da je ovaj otišao kući. „Sloun je i dalje tu negde“, reče mu komandir smene. „Ali niko mi nije kazao da pazim na nešto specijalno.“ Lukas je otišao, presvukao se kod kuće, svratio do restorana na Grand aveniji u Sent Polu, obedovao, pa se zaputio u Svetu Anu. „Ah, evo ga Longstrit, kasni kao i obično“, reče El. Čak i kao general Li nosila je punu monašku odoru, crnu na svetlu igraonice. Druga časna sestra, koja je nosila običnu haljinu i igrala ulogu generala Džordža Piketa, prelistavala je hrpu listova s pokretima jedinica. Advokat, general-major Džordž Gordon Mid, glavni zapovednik armija Unije, i Mađioničar, konjički general Džon Bjuford, proučavali su položaj na mapi. Student, koji je igrao

111 generala Džona Renoldsa, ubacivao je podatke u računar. Bakalin, Džeb Stjuart, još nije stigao. „Što se tiče igre“, reče kladioničar Lukasu, „moraš da uradiš nešto u vezi sa Stjuartom. Stalno se gubi, a kada javi vesti Liju, to sve menja.“ Lukas se opustio i počeo da se raspravlja. Bio je u svom elementu. Bakalin je stigao deset minuta kasnije, izvinjavajući se zbog kašnjenja, pa su počeli. Bitka je loše išla Uniji. Stjuart je vodio izviđače nazad prema glavnini snaga, pa je Li znao da plave bluze dolaze. Koncentrisao se na Getisburg brže nego što se to dogodilo u istoriji, a Piketovbataljon – koji je marširao na čelu umesto na začelju – s lakoćom je porazio Bjufordovu konjicu, nastavio marš kroz grad, pa osvojio Kalpovo brdo i severni deo Grobljanskog grebena. Tu su stali. Kasnije te večeri, dok su sedeli za stolom i razgovarali o današnjim potezima, advokat je načeo temu Besnog Psa. „Šta se dešava s tim tipom?“, upitao je. „Tražiš li klijenta?“, upitao ga je Lukas. „Ne, osim ako nije bogat kao Krez“, reče advokat. „Ovo je ona vrsta slučaja koja će usmrdeti celu državu. Ali zanimljivo je. Za tebe je ovo možda težak slučaj, zaista, osim ako ga ne uhvatiš baš na delu. Ali tip koji ga bude branio… zaudaraće i on kao lešinar.“ „Neki od ljudi koji igraju ovu igru već su primetili lešinarski smrad“, reče bakalin. Osećao se kuražno. Rehabilitovao je starog Džeba i od njega ponovo napravio heroja. Advokat je zakolutao očima. „Pa, šta se dešava?“, upitao je Lukasa. „Hoćete li ga uhvatiti?“ „Nema bogzna kakvog napretka“, odgovori Lukas vadeći krišku hladne pice iz masne kutije. „Šta da radiš s luđakom? Nema šanse da mu uđeš u trag. Njegov um ne radi kao kod običnog lopova. On to ne radi zbog novca. Ne radi to ni zbog gudre, ni iz osvete, čak ni impulsivno. Radi to iz čistog zadovoljstva. Ne žuri se. Mada ne napada potpuno nasumično, našli smo nekoliko obrazaca, ali praktično, oni ne pomažu mnogo. Na primer, činjenica da napada samo tamnokose žene. To je svega trideset do četrdeset posto žena u gradovima blizancima, što zvuči prilično dobro dok ne razmisliš malo o tome. A kad razmisliš, shvatiš da, čak i kad eliminišeš sve starice i decu, ostaje ti – koliko? – oko četvrt miliona tamnokosih mogućnosti?“ Kladioničar i bakalin su klimnuli glavom. Druga opatica i student žvakali su picu. El, koja je prstima prebirala po brojanici koja joj je visila sa pojasa, reče: „Možda bi mogao da ga namamiš k sebi.“ Lukas ju je pogledao. „Kako?“

112 „Ne znam. On se fokusira na određeni tip žena, i znate na koji. Ali ako postaviš neku policajku kao mamac, kako ćeš znati da ju je uopšte video? U tome je problem. Kad bi mogao da mu nekako približiš taj mamac, možda bi mogao da ga navabiš da se pokaže.“ „Imaš gadan um, sestro!“, reče joj kladioničar. „Problem je gadan“, odgovorila mu je. „Ali…“ „Šta?“ Advokat je pogledao u nju s osmejkom na licu. „Vrlo je zanimljiv“, kazala je.

113 1 0 „Danijel te traži.“ Anderson je izgledao umorno, cupkajući proređenu plavu kosu nakon što je ušao u Lukasovu kancelariju. Lukas je upravo stigao i stajao je zveckajući ključevima u pesnici. „Nešto se desilo?“ „Možda ćemo zatražiti nalog.“ „Za Smita?“ „Aha. Sloun je proveo noć preturajući po njegovom đubretu. Našao je neke omote kondoma koji sadrže isti lubrikant koji su našli u ženama. Takođe su našli hrpu pozivnica za umetničke izložbe. Vrlo verovatno poznaje Ruizovu.“ „Pričaću sa šefom.“ „Gde si bio?“, upitao ga je Danijel. „U vikendici. Ostavio sam Ruizovu tamo“, reče mu Lukas. Danijel je pucnuo prstima setivši se. „Tako je! Prokletstvo! Nisam znao da ide s tobom. Otkud u tvoju vikendicu?“ Lukas je slegnuo ramenima. „Pristala je na intervju samo ako je posle sklonimo iz grada. Ovo mi je izgledalo jednostavnije nego da nagovaram gradske vlasti da je smeste u neki hotel.“ Danijelove oči se suziše; onda je jedva primetno klimnuo glavom. „Pa, koliko ono beše, tri sata vožnje do tamo?“ „Aha.“ „Okej. Sad ćeš se vratiti tamo. Želimo da joj pokažeš fotografije, da vidimo hoće li moći da prepozna Smita. Ići ćeš helikopterom.“ „Anderson reče da ćeš tražiti nalog za pretres“, odvrati Lukas. „Možda. Nakon što smo saznali šta da tražimo, rekao sam Slounu da pregleda smeće komad po komad. Kao što se dalo očekivati, našao je nekoliko omota onih šer kondoma. Znači, povezali smo ga s Raj sovom, znamo da je bio

114 na istim umetničkim izložbama kao i Ruizova, a vrlo lako je mogao sresti i Luisovu. Zatim, ona pankerka izlazila je u klubove na Henepinskoj aveniji, svađala se s gejevima na ulici, mogao je naleteti na nju tamo. Takođe, imamo i lubrikant i mogućnost da ih sretne u sudnici. I gej je. U zavisnosti od onoga što dobiješ, mogli bismo da zatražimo nalog. Laushaus je spreman da potpiše šta god zatražimo.“ „Mogli bismo da nađemo bar još dvadeset tipova koji se uklapaju u isti obrazac.“ „Šta je tvoj problem u vezi s ovim, Davenporte?“, ogorčeno ga je upitao Danijel. „Hapsio si tipove i s deset puta manje dokaza od ovoga što imamo.“ „Nego šta. Nisam imao dokaze, ali sam znao sam da sam u pravu. Ovoga puta možda grešimo. Imamo samo tričave detalje, ništa drugo. Taj tip je zaluđenik za vežbanje; a Ruizova je rekla da je njen napadač bio mekan. Ovaj tip je rođen u Minesoti; a Ruizova je rekla da ima jugozapadni naglasak. Ruizova kaže da naš čovek nosi patike er najki; ovaj tip nije imao nijedne takve u ormanu. Osam pari patika, nijedne najki.“ „Ali tu su kondomi.“ „To je jedino, a i to nije definitivno.“ „Razume se u oružje.“ „Ali ne u pištolje. U kući nije imao ni jedan jedini pištolj.“ „Slušaj, samo idi tamo sa slikama“, reče mu Danijel. „Spremili su ti paket dole u laboratoriji.“ „Hoćeš li ti da zatražiš nalog? Ili ćeš pustiti da to urade ubistva?“ „Prilično sam se zaglibio u ovo“, reče mu Danijel. „Ne želim da prebacujem odgovornost na drugoga.“ „Pusti da to urade ovi iz ubistava“, nagovarao ga je Lukas. „Uradiće šta želiš, a ti ćeš moći da se predomisliš ako izbije neki problem. I još nešto. Možda bi trebalo da predložiš da nalog stave u fioku. Neka zamole tog tipa da dođe u stanicu, nabavite mu advokata, recite mu da imate nalog za pretres, a zatim, ako iskrsne nešto što hladi slučaj, bacite taj nalog u đubre i rukujte se s njim.“ „Možda neće pristati.“ „Čoveče, stvarno imam loš predosećaj u vezi s ovim.“ „Ljudi umiru!“, reče Danijel. „Šta ako smo u pravu, pustimo ga, a on ubije još jednu?“ „Zategnite prismotru oko njega. Ako išta pokuša, naš je.“ „Šta ako bude čekao naredne tri nedelje? Jesi li gledao televiziju? To je kao s ajatolahom i taocima. Petnaesti dan vladavine terora Besnog Psa! To će biti sledeće!“

115 „Boga ti poljubim, šefe…“ Danijel je odmahnuo rukom. „Razmisliću o tome. Vrati se tamo i pokaži Ruizovoj slike. Pozovi me i reci šta kaže.“ Lukas je pokušao da pozove Karlu iz stanice i s helidroma, ali se nije javljala. „Jesi li je dobio?“, upitao ga je pilot. „Ne. Naći ću je kad stignemo tamo.“ Helikopter je smanjio vreme putovanja do vikendice na manje od sat vremena, jezdeći preko tamnih listopadnih šuma i prelazne zone u tamno zelenilo Severnih šuma. Pilot se spustio pored druma tri stotine metara od vikendice, pa su on i Lukas pošli s kovertama punim fotografija. Karla je čekala pored zadnjeg trema. „Bila sam u čamcu i čula helikopter. Nisam mogla da smislim nikog drugog zbog koga bi dolazio. Šta se desilo?“ Pogledala je radoznalo u jednog, pa u drugog. „Želimo da pogledaš neke slike“, reče joj Lukas dok su ulazili. Pokazao je rukom na pilota. „Ovo je Toni Rubela. On je pilot, ali je takođe i policajac. Snimaću naš razgovor.“ Stavio je magnetofon na sto, izgovorio nekoliko probnih reči, premotao traku unazad, pa poslušao sve dok se nije uverio da uređaj radi. Onda je opet uključio snimanje i izrecitovao vreme, datum i mesto. „Razgovor vodi Lukas Davenport, poručnik, Policijska uprave Mineapolisa, zajedno s policajcem Antonijem Rubelom, iz Policijske uprave Mineapolisa. Intervjuisana osoba je gospođica Karla Ruiz iz Sent Pola. Karla Ruiz je poznata Davenportu kao žrtva napada u svom stanu, od strane čoveka za kog se veruje da je počinio seriju ubistava u Mineapolisu. Pokazaćemo gospođici Ruiz niz fotografija dvanaest muškaraca i pitaćemo je prepoznaje li ikoga od njih.“ Lukas je na sto stavio dvanaest fotografija mlađih muškaraca, snimljenih na ulici; svi su bili sličnog izgleda, građe i stila odevanja. Jedanaestorica su bili panduri ili kancelarijski radnici u policijskoj upravi. Dvanaesti je bio Smit. Lukas je poredao fotografije u niz, a Karla se nagnula iznad i počela da proučava lica. „Ovog tipa sigurno poznajem“, kazala je noktom kuckajući fotografiju jednog od policajaca. „On je pandur. U slobodno vreme radi kao obezbeđenje u bakalnici na kraju Nikoletine ulice.“ „Dobro“, reče Lukas u magnetofon. „Gospođica Ruiz identifikovala je jednu fotografiju kao osobu koju poznaje i kaže da zna da je on policajac. Naši podaci potvrđuju da je to tačno. Tražim od gospođice Ruiz da prevrne

116 fotografiju i obeleži je velikim slovom A, da se potpiše i ispod toga napiše današnji datum. Gospođice Ruiz, hoćete li to učiniti?“ Karla se potpisala na fotografiju pa nastavila da proučava ostale. „Ovaj tip mi izgleda poznato“, kazala je vrhom prsta kuckajući po Smitovoj fotografiji. „Viđala sam ga u umetničkom društvu, znaš, na otvaranjima, žurkama, takvim dešavanjima. Ne znam zašto, ali čini mi se da je gej. Mislim da su me i upoznali s njim.“ „Dobro. Jesi li sigurna?“ „Prilično sigurna.“ „Okej. Gospođica Ruiz je upravo identifikovala fotografiju Džimija Smita. Zamoliću je da tu fotografiju na poleđini obeleži velikim slovom B, potpiše se i zapiše današnji datum.“ Karla se potpisala na drugu fotografiju, a Lukas ju je zamolio da opet pregleda ostale fotografije. „Ne vidim više nikoga poznatog“, kazala je na kraju. „Sad ću gospođici Ruiz pokazati dodatnih sedam fotografija Džimija Smita i zamoliću je da potvrdi njegovu identifikaciju.“ Karla je pogledala drugu grupu fotografija i klimnula glavom. „Da. Poznajem ga.“ „Gospođica Ruiz potvrdila je da zna osumnjičenog Džimija Smita. Takođe je dodala detalje, da veruje da je on homoseksualac, da često posećuje umetničke galerije i da su je možda upoznali s njim. Gospođice Ruiz, pada li vam na pamet još nešto u vezi s gospodinom Smitom?“ „Ne, ne, zapravo, uopšte ga ne poznajem. Sećam ga se jer je zgodan, a stekla sam utisak i da je inteligentan.“ „U redu. Još nešto?“ „Ne.“ „Dobro. Ovim se intervju završava. Hvala vam, gospođice Ruiz.“ Pritisnuo je dugme, premotao snimak unazad, preslušao ga, a zatim izvadio kasetu iz magnetofona, stavio je u plastičnu kutiju pa u džep. „Šta sad?“, upitala je. „Moram da upotrebim telefon“, rekao je Lukas. Pozvao je šefa. „Davenporte? Šta je bilo?“ „Poznaje ga“, reče Lukas. „Prepoznala ga je bez ikakvog problema.“ „Privešćemo ga onda.“ „Slušaj, učini to na moj način.“ „Ne znam da li ćemo moći, Lukase. Mediji su ga već nanjušili.“ „Ko?“ „Don Kenedi sa TV3.“

117 „Sranje!“ Don Kenedi i Dženifer bili su kolege. „Okej. Vraćam se za sat i po. Kad ćete ga privesti?“ „Čekali smo samo tvoj poziv. Imamo nekoliko ljudi ovde i tipove iz prismotre. Smit je trenutno u svojoj kancelariji u okružnoj administraciji. Samo ćemo skoknuti tamo i skembati ga.“ „Ko je odlučio? Da ga uhapse?“ Usledila je pauza. Potom: „Lester.“ „Izvrsno. Onda ostani pri tome.“ Danijel je prekinuo vezu, a Lukas se okrenuo Rubeli. „Idi i zakurblaj helikopter. Moramo hitno da se vratimo.“ Kad je Rubela otišao, uhvatio je Karlu za šaku. „Imaju slučaj protiv tog tipa, ali mi se ne sviđa. Mislim da greše. Zato ostani tu gde si, važi? Gledaj večernje vesti. Zvaću te svake noći. Pokušaću da dođem ovamo za nekoliko dana, kad se situacija smiri.“ „Okej“, rekla mu je. „Budi oprezan.“ Poljubio ju je u usta pa otrčao niz prašnjavu stazu za Rubelom. Let nazad do grada i vožnja od aerodroma trajali su dva sata. Kad je Lukas stigao, Anderson je sedeo u kancelariji, stopala podignutih na radni sto, i zamišljeno zurio u zidni kalendar. „Gde ga držite?“, upitao je Lukas. „Dole, u sobi za ispitivanje.“ „Je li mu tu advokat?“ „Aha. To može da bude problem.“ „Što?“ „Zato što je to onaj govnar Makarti“, odvrati Anderson. „E jebiga!“ Lukas je provukao prste kroz kosu. „Uobičajeno proseravanje?“ „Aha. Prokleti dupeglavac!“ „Idem ja tamo.“ „Šef je već tamo.“ „Nećemo izvući ništa od njega.“ Danijel se naslanjao na zid ispred sobe za ispitivanje. „Onaj kurton Makarti mu ne dozvoljava ni da bekne.“ „Namirisao je dobru priliku“, reče Lukas. „Ako ovo ode na sud i oslobodi Smita, moći će da napusti državnu službu i zaradi pravo bogatstvo u privatnoj praksi.“ „Pa, šta si ti naumio?“, upitao ga je Danijel.

118 „Biću dobar momak. Stvarno dobar momak. I onda ću se razbesneti i očitati Makartiju bukvicu.“ „Nemoj da preteraš. Mogao bi da ugroziš ono što imamo.“ „Samo ću posejati seme sumnje.“ Danijel je slegnuo ramenima. „Pokušaj.“ Lukas je skinuo sako, olabavio kravatu i razbarušio kosu, duboko udahnuo pa užurbano prošao kroz vrata. Ispitivači, advokat i Smit sedeli su za stolom i iznenađeno podigli glave. „Isuse! Izvinite! Uplašio sam se da vas neću zateći!“, reče Lukas. Pogledao je u Makartija. „Zdravo, Dele. Ti si zadužen za ovaj slučaj, pretpostavljam?“ „Da li papa sere u šumi?“ Makarti je bio nizak, s loše skrojenim braon odelom. Prljavoplava kosa mu je štrcala u afro-frizuri, a žbunasti zulufi su mu se spuštali niz obraze četvrtastog lica. „Da li je medved katolik?“ „Dobro.“ Lukas je osmotrio ispitivače. „Dobio sam dozvolu od Danijela. Da li je u redu da mu ja postavim nekoliko pitanja?“ „Samo izvoli, ionako tapkamo u mestu“, reče stariji pandur, vrteći uljasti ostatak hladne kafe u stiroporskoj čaši. Lukas je klimnuo glavom i okrenuo se Smitu. „Kazaću ti odmah. Ja sam jedan od ljudi koji su ispitivali ženu koja je preživela treći napad. Uveren sam da to nisi ti uradio.“ „Glumiš dobrog policajca, Davenporte?“, upitao je Makarti, naginjući se unazad na stolici i zabavljeno se osmehujući. „Ne. Ne glumim.“ Uperio je prst u Smita. „To je prvo što sam hteo da ti kažem. Drugo, pričaću neko vreme. U nekom trenutku, ovaj ovde Makarti će ti možda reći da prestaneš da me slušaš. Ali bolje bi ti bilo da ga ne poslušaš zato što…“ „Hej, čekaj malo“, reče Makarti, spuštajući nogare stolice na pod s treskom. Lukas ga je ignorisao. „A kako može da škodi to što slušaš, sve dok ništa ne priznaš? Čisto da znaš, prioriteti tvog advokata nisu isti kao i tvoji.“ Makarti je ustao. „To je to! Prekidam ovo!“ „Ja hoću da ga saslušam!“, progovori iznenada Smit. „Savetujem ti…“ „Hoću da ga saslušam!“, ponovi Smit. Klimnuo je glavom Makartiju, u isto vreme gledajući u Lukasa. „Zašto njegovi prioriteti nisu isti kao moji?“ „Ne želim da dovodim u sumnju profesionalnu etiku tvog pravnog zastupnika“, započe Lukas, „ali ako ovo ode na sud, to će biti jedno od najvećih suđenja decenije. Ovde u Minesoti naprosto nismo imali serijskih ubica. I kad te oslobodi, u šta ne sumnjam, postaće slavan. Međutim, ti ćeš, s druge strane, biti potpuno uništen, bez obzira na to što ćeš dokazati nevinost. Prava šteta, ali tako to ide. Dovoljno dugo si bio po sudnicama da znaš o čemu govorim.“

119 „Dosta je bilo!“, reče Makarti. „Prejudiciraš slučaj!“ „Ne, ne prejudiciram. Samo prejudiciram tvoju ulogu u svemu ovome. Neću to opet spomenuti. Samo sam…“ Makarti je stao između Lukasa i Smita, leđa okrenutih Lukasu, pa se sagnuo ka Smitu. „Slušaj. Ako ne želiš da te zastupam, to je u redu. Ali govorim ti kao tvoj advokat, ne govori…“ „Želim da ga saslušam! To je sve!“, reče Smit. „Možeš da sedneš i slušaš ga sa mnom, ili možeš da prošetaš, a ja ću naći nekog drugog advokata.“ Makarti je ustuknuo i zavrteo glavom. „Upozorio sam te.“ Lukas se pomerio u stranu tako da Smit može ponovo da ga vidi. „Ako imaš alibi, a naročito dobar alibi, za ijedno od vremena ubistava, bolje bi ti bilo da ga odmah pružiš“, izgovori brzo Lukas. „To je moja poruka tebi. Jer ako imaš alibi, mogao bi da nas pustiš da odemo na suđenje i poniziš nas, ali teško da ćeš se ikada ponovo zaposliti. Uvek će biti pitanja. Uvek sumnja. I uvek će postojati dosije. Neki običan saobraćajac će te zaustaviti u Njujorku i pozvaće Nacionalni centar za informacije o kriminalcima, dobiće dosije u kom piše da si jednom bio uhapšen i optužen za serijska ubistva. Zatim, postoji i druga mogućnost.“ „Šta?“ „Da budeš osuđen čak i nevin. Uvek postoji šansa da te, čak i s dobrim alibijem, naopako nasađena porota proglasi krivim. To se dešava. I sam znaš to. Porota pomisli: koga briga za dokaze, da nije kriv, panduri ga ne bi ni hapsili. I Makarti to može da ti kaže.“ Smit je ponovo pokazao glavom na Makartija. „Rekao mi je da, čim počnem da se bavim alibijima, poslaćete ljude na ulicu koji će pokušavati da ih obore.“ Lukas se nagnuo preko stola. „I apsolutno je u pravu. Naša dužnost je da ih proverimo. Ali ako ne uspemo da ih oborimo, eto tebe na slobodi bez ikakvih posledica. Nikakvih! Razumeš li da još nisi uhapšen? Ako su alibiji čvrsti, nikad ne bi ni bio. Trenutno imamo dovoljno dobar slučaj da te privedemo, ali ne i da te izvedemo na suđenje. Ne znam šta su ti ovi momci rekli, ali možemo da te povežemo s dve žrtve i s trećom osobom, koja je od ključnog značaja za slučaj, a postoje i neki materijalni dokazi. Međutim, jak alibi bi sve to oduvao kao kulu od karata.“ Smit je prebledeo. „Nemoguće! Kako može da ih bude? Materijalnih dokaza? Hoću da kažem…“ „Ne znaš šta smo našli“, reče mu Lukas. „Ali našli smo ih. Sad, predlažem da ti i gospodin Makarti izađete i pošapućete nekoliko minuta u hodniku, a zatim se vratite.“

120 „Aha, uradićemo to“, reče Makarti. Vratili su se za pet minuta. „Završili smo s razgovorom“, obznanio je Makarti samozadovoljno. Lukas je pogledao u Smita. „Praviš veliku grešku.“ „Kazao je…“, počeo je Smit, ali ga je Makarti zgrabio za ruku i zavrteo glavom. „Igraš ulogu slabića“, reče Makarti Lukasu. „Sudeći po onome što si ispričao, postoje svega dve mogućnosti: ili nemate nikakav slučaj, ili ste očajni da ga napravite. U oba slučaja ga nećete ni uhapsiti. A ako imate slučaj, onda ćete ga uhapsiti šta god da kažemo, a sve što kaže upotrebićete protiv njega.“ „Makarti, jedan tip u hodniku nazvao te je kurtonom“, umorno reče Lukas, „i potpuno je u pravu. Ne možeš čak ni da zamisliš treću mogućnost, a zbog koje se svi ovde preznojavamo.“ „Ma nemoj, a to je?“ „A to je da imamo solidan slučaj, ali koji kod nekolicine nas okida pogrešnu žicu. Samo hoćemo da znamo sigurno. Prilično smo blizu tome da utvrdimo tačno vreme dva napada, i stvarno smo blizu što se tiče trećeg. Ako je gospodin Smit bio van grada, ili je pričao s klijentima, ako je ceo dan bio u kancelariji, biće momentalno oslobođen sumnje. Kako može da mu škodi da nam to kaže sada, pre nego što ga uhapsimo…“ „Samo se plašite da ga uhapsite zbog onog što će se desiti ako grešite.“ „I prokleto si u pravu! Ispašćemo budale. Ali Smit će, nimalo slučajno, izvući najdeblji kraj.“ „Šta sad to, jebote, znači?“ „On zna da sam gej“, reče Smit. „To je neprimerena opaska, ako sam je ikada…“ „Jebeš ga!“, izgovori jedan od islednika. „Ne mogu više ovo da slušam!“ Izašao je iz sobe, a minut kasnije ušao je Danijel. „Nema dogovora?“, upitao je Lukasa. Lukas je slegnuo ramenima. „Nema dogovora!“, javi se Makarti. „Vodi ga onda gore i strpaj u ćeliju“, reče Danijel drugom isledniku. „Hej, čekajte malo!“, povika Smit. „Uhapsi ga!“, zarežao je Danijel i besno izjurio napolje. „Alal ti vera, Makarti, upravo si svom klijentu izdeljao krst“, reče Lukas. Makarti je pokazao zube u nečemu što nije bio osmeh. „More, nosi se!“, kazao je. Otišli su u grupi – Smit, Makarti i islednik. Dok su odlazili, policajac se okrenuo Lukasu.

121 „Znaš li koja je razlika između tvora zgaženog na auto-putu i advokata zgaženog na auto-putu?“ „Ne, koja?“ Makarti je okrenuo glavu. „Ispred tvora se vide tragovi kočenja“, reče mu policajac. Lukas se nasmejao, a Makarti ponovo iskezio zube. „Pogledaj ih samo, kao buve na keru“, reče sumorno Anderson, istražujući desni izgrizenom plastičnom čačkalicom. Na ulici, kamermani, reporteri i tehničari tiskali su se oko televizijskih kombija parkiranih ispred Skupštine grada. „Aha. Čini mi se da će Lester imati punu dvoranu“, reče Lukas. Dženiferina glava poskakivala je kroz gužvu, idući prema ulazu ispod njih. „Moram da idem“, dodade Lukas. Sustigao ju je na samom ulazu, odvukao je – dok je protestovala – kroz hodnike do svoje kancelarije, gurnuo je u kancelarijsku stolicu pa zatvorio vrata. „Ti si dojavila Kenediju za geja! Rekla si mi da nećeš!“ „Nisam mu ja dojavila, Lukase, tako mi svega!“ „Sereš, sereš, sereš!“, zagrmeo je. „Vas dvoje ste i ranije radili po principu ruka ruku mi je, misliš da ne znam! Čim mi je Danijel rekao da je Kenedi dobio dojavu, znao sam daju je dobio od tebe!“ „Pa, i šta ćeš sad, Lukase? A?“ I ona se razbesnela. „Ja ovako zarađujem za život! Nije mi ovo jebeni hobi!“ „Izvanredan jebeni način da zarađuješ za život!“ Lukas je stavio pesnice na bokove i sagnuo se blizu njenog lica. Nije ustuknula ni za pedalj. „Znaš li šta si uradila da dobiješ ekskluzivu? Naterala si policiju da uhapsi nedužnog čoveka, što će jadnika verovatno uništiti. On radi u socijalnoj službi, okružen ženama, nikad mu više neće verovati šta god da se desi sutra. Osumnjičen je, jeste, ali mislim da on nije to učinio. Trudio sam se da ih navedem da spuste loptu na zemlju, ali ih je tvoja jebena dojava naterala da ga pokupe.“ „Ako misle da to nije uradio, nije trebalo da ga pokupe.“ Lukas se pljesnuo dlanom po čelu. „Isuse! Misliš li da su sva pitanja laka? Smit možda jeste kriv. Možda i nije. Možda grešim u vezi s njim, a ako grešim i. nagovorim šefove da ga puste, možda će se vratiti pravo na ulicu i iskasapiti sledeću ženu. Ali možda sam u pravu i uništavamo tog nesrećnika dok pravi ubica planira da ucmeka nekog drugog. Trebalo nam je još samo malo

122 vremena da sve to utvrdimo, a ti si sve sjebala jer si prisluškivala moj privatni razgovor.“ „I?“ Lukas se ohladio. „Moram da donesem neke osnovne odluke o tome da li da uopšte ikada više razgovaram s tobom.“ „Uopšte nisam morala da čujem onaj telefonski razgovor u tvojoj kući“, kazala je. „Svejedno bih to doznala. Ovde imam toliko izvora da ne poveruješ. Uopšte mi nisi potreban, Lukase! Možeš da se tornjaš dođavola!“ „Rizikovaću. Ne mogu da trpim špijuniranje. Razmatram – da, razmatram – da li da pozovem advokata i kažem mu da zove tvog generalnog direktora i kaže mu kako si dobila informaciju, i da mu usput pripreti da će podneti tužbu protiv stanice zbog krađe informacije.“ „Lukase…“ „Gubi se odavde!“ „Lukase…“ Odjednom je briznula u plač, a Lukas je ustuknuo nekoliko koraka. „Izvini“, kazao je. „Ali ne mogu… Dženifer… prekini da places, dovraga!“ „Bože, vidi na šta ličim, moja šminka. Ne mogu da odradim ovu konferenciju za štampu… Bože… Mogu li da upotrebim tvoj telefon?“ Obrisala je lice maramicom. „Hoću da zovem stanicu i kažem im da puste Keti Letis da preuzme. Bože, vidi na šta ličim…“ „Isuse, prekini da plačeš, evo ti telefon!“, reče joj očajnički Lukas. I dalje šmrcajući, podigla je slušalicu i pozvala. Kad je dobila vezu, glas joj se odjednom pročistio. „Done? Ovde Džen. Tip se preziva Smit i radi u socijalnom…“ „Prokleta bila, Dženifer!“, dreknuo je Lukas. Zgrabio je slušalicu, istrgao joj je iz šake i s treskom spustio na aparat. „Dobro plačem, zar ne?“, upitala je s osmehom pa izašla napolje. „Davenporte, Davenporte!“, ječao je Danijel. Obema rukama je čupao kosu iznad ušiju dok je gledao kako Dženifer dovršava emitovanje. „…po nekima najpametniji čovek u policiji lično mi je rekao da ne veruje da je Smit kriv za spektakularna ubistva i da smatra da bi preuranjeno hapšenje moglo da uništi Smitovu tek procvalu karijeru u socijalnoj službi…“ „Tek procvalu karijeru?! Zar na televiziji smeju da koriste ovakve lirske izraze“, promrmljao je Lukas. „I šta sad?“, upitao ga je ljutito Danijel. „Kako si, za ime sveta, mogao ovo da mi uradiš?“

123 „Nisam znao da ti to radim“, odvrati blago Lukas. „Mislio sam da vodimo privatan razgovor.“ „Lepo sam ti rekao da će te kita uvaliti u nevolju s tom ženom!“, reče Danijel. „Šta, za ime boga, sad da kažem Lesteru? Stajao je dole pred kamerama i obrazlagao slučaj, a ti si mu zabio nož u leđa s tom ženskom! Ubacio si mu klipove u točkove! Tražiće tvoju glavu!“ „Reci mu da ćeš me suspendovati. Šta tu ima loše? Dve nedelje? Ja ću se odmah žaliti Odboru za državnu službu. Čak i da Odbor odobri suspenziju, stupice na snagu tek za nekoliko meseci. Trebalo bi da možemo da je odlažemo dok se ovo ne reši, ovako ili onako.“ „Dobro. To bi moglo da uspe.“ Danijel je klimnuo glavom i neprijatno se nasmejao, vrteći glavom. „Hriste, ala mi je sad drago što nisam ja dole na tapetu! A tebi bi bilo bolje da nestaneš pre nego što Lester stigne, ili ćemo garant morati da ga uhapsimo zbog fizičkog napada.“ Telefon je zazvonio u dva po ponoći. Lukas je podigao glavu s crtačkog stola, gde je radio na Evervenu, pružio ruku i javio se. „Halo?“ „Još si ljut?“, pitala ga je Dženifer. „Kučko, Danijel me je suspendovao! Odsad dajem izjave svima osim tebi, možeš da mi popušiš…“ „Skaredno, skaredno…“ Lupio je slušalicu na aparat. Trenutak kasnije, telefon je ponovo zazvonio. Gledao ga je kao kobru, a zatim se javio, nemoćan da odoli. „Dolazim do tebe“, kazala je pa odmah prekinula vezu. Lukas je pošao da je pozove, da joj kaže da ne dolazi, ali je ostao sa šakom na slušalici. Dženifer je nosila crnu kožnu jaknu, farmerke, crne čizme i rukavice za vožnju. Njen japanski motor čučao je na prilaznom putu, nalik na mišića od crvenog metala. Lukas je otvorio vrata i klimnuo joj glavom kroz komarnik. „Mogu li da uđem?“, upitala ga je. Nosila je naočare sa žicanim okvirom umesto kontakt-sočiva. Oči su joj izgledale krupno i vodnjikavo iza debelih stakala. „Svakako“, rekao je trapavo petljajući oko reze na vratima. „Ličiš na hevi metal kraljicu.“ „Baš ti hvala.“ „To je bio kompliment.“

124 Okrznula ga je pogledom, tražeći sarkazam, a kad ga nije našla, skinula je jaknu i otišla prema kauču u dnevnoj sobi. „Želiš li kafu?“, upitao ju je zatvorivši vrata. „Ne, hvala.“ „Pivo?“ „Ne, nisam žedna. Ti slobodno uzmi ako želiš.“ „Možda pivo.“ Kad se vratio, Dženifer je sedela zavaljena na dvosedu, s kolenom na susednom jastuku. Lukas je seo u fotelju preko puta, gledajući u nju preko mermernog stočića za kafu. „I, šta sad?“, upitao je gestikulirajući pivskom flašom. „Veoma sam umorna“, kazala je jednostavno. „Od priče? Besnog Psa? Mene?“ „Od života, rekla bih“, tužno je izgovorila. „Možda je beba bila pokušaj da se vratim.“ „Isuse!“ „Ona scena s tobom danas… Gospode, ne znam. Trudim se da to sakrijem, znaš? Moraš da budeš brz, moraš da budeš žilav, moraš da se smešiš kad naiđu teška vremena. Ne smeš da dozvoliš da te iko gura. Ponekad se osećam kao… sećaš li se onog ševroleta koji sam imala, one male nove koju sam slupala pre nego što sam kupila Z?“ „Aha?“ „Ponekad imam takav osećaj u grudima. Skroz slupan. Kao da je sve još na mestu, ali skroz izgužvano. Zdrobljeno, urušeno.“ „I panduri se često tako osećaju.“ „Ne baš. Ne bih rekla.“ „Slušaj, pokaži mi tipa koji je proveo deset ili petnaest godina na ulici…“ Podigla je ruku u vazduh, zaustavljajući ga. „Ne kažem da vam nije teško i da se ne umorite od svega. Pandurima se dešava mnogo toga groznog. Ali imate i predah. Uvek možete da napravite predah. Ja nikad nemam predah. Ako se ništa ne dešava, za ime sveta, moram da nešto izmislim. Pokaži mi spor dan, koji će pandur provesti na miru, a ja ću ti pokazati dan kada Dženifer Keri tamo negde intervjuiše neku devojčicu koja je izgorela lice pre dva meseca, ili pre dve godine, zato što moramo da imamo nešto grozno do šest uveče, u suprotnom… A nemamo vremena da razmišljamo o tome. Prosto radimo. Ako pogrešimo, plaćamo kasnije. Radiš odmah, plaćaš kasnije. Da sve bude još gore, ne postoje nikakva pravila. I uvek tek kasnije saznaš jesi li u pravu ili ne. Ponekad nikad i ne saznaš. A ono što je jednog dana ispravno, sledećeg je već pogrešno.“ Zaćutala je, a Lukas je otpio gutljaj piva gledajući je. „Znaš li šta ti je potrebno?“, izgovorio je naposletku.

125 „Šta? Dobra jebačina?“, upitala je sarkastično. „Nisam to nameravao da kažem.“ „Onda, šta?“ „Potrebno ti je da batališ posao na neko vreme, udaš se, preseliš se ovamo.“ „Misliš da će sve biti cakum-pakum kad postanem domaćica?“ Izgledala je skoro zabavljeno. „Nisam rekao domaćica. Ti si rekla domaćica. Hteo sam da predložim da se useliš ovde i ne radiš ama baš ništa. Idi na neki kurs. Razmišljaj o smislu života. Otputuj u Pariz pre porođaja. Bilo šta. Ona svađa danas po podne, one tvoje krokodilske suze, bože moj, pa to je toliko nisko da nije normalno.“ „Suze nisu bile lažne“, kazala je. „Alibi jeste, posle. Razmišljala sam: ne mogu da doživim nervni slom i zaplačem na poslu. Onda sam došla kući i pomislila: zašto da ne? Hoću da kažem, nisam glupa. Održao si mi lekciju o Smitu, misliš da ne znam da sam mu nanela zlo? Priznajem. Možda sam ga i upropastila. Ali nisam sigurna. Ja…“ „Ali pogledaj zbog čega vadiš sebi dušu na pamuk. Dostavila si ime Kenediju, a zarad čega? Desetominutne prednosti u odnosu na druge novinare? Hriste…“ „Znam, znam sve to. Zato sam ovde. Sjebana sam. Ne znam jesam li pogrešila, ali nisam sigurna ni da sam u pravu. Živim u mraku i ne mogu da nađem svetlo.“ Lukas je zavrteo glavom. „Ne znam šta bih ti rekao.“ „Pa.“ Sklonila je nogu s jastuka. „Možeš li da dođeš ovamo i sedneš pored mene na minut?“ „Ovaj…“ Ustao je, obišao oko stočića pa seo pored nje. „Zagrli me.“ Zagrlio ju je, a ona mu je spustila glavu na grudi. „Spreman si za ovo?“, izgovorila je čudnovato piskavim glasom. Pokušao je da se odmakne i pogleda u nju, ali se grčevito držala za njega. „Spreman za šta?“ Zarila je lice još čvršće u njegove grudi i posle nekoliko sekundi zaplakala. Bez seksa, kazala je kasnije. Samo spavanje. Lukas je već skoro bio utonuo u san kad je tiho rekla: „Drago mi je što si ti otac.“

126 11 Besni Pas se nije smejao. U noći saopštenja za javnost propustio je da pregleda video-trake i saznao je za hapšenje tek sledećeg jutra iz Star tribjuna. „Ovo nije u redu“, kazao je stojeći paralisan nasred svoje spavaće sobe. Nosio je pidžamu i kožne papuče. Kosa mu je štrcala uvis, i dalje razbarušena posle spavanja. „Ovo nije u redu!“, prosiktao je. Zgužvao je novine i zavrljačio ih u kuhinju. „Ovi su idioti!“, vrisnuo je. Pustio je snimak i odgledao jučerašnje vesti, sve ljući i ljući. Onda je Dženifer Keri izjavila kako tvorac igara, poručnik Lukas Davenport, misli da imaju pogrešnog čoveka. „Da!“, rekao je. „Da!“ Premotao je traku i pustio snimak iz početka. „Tako je!“ „Trebalo bi da ga pozovem“, kazao je sebi. Bacio je pogled na sat. „Bez žurbe. Moram prvo da razmislim“, rekao je. Nemoj sad da napraviš grešku. Može li ovo da bude neka smicalica? Da li mu je taj inspektor nameštao? Ne. To jednostavno nije bilo moguće. Igra je otvorena, ali postoje određena pravila; Davenport, i drugi panduri – ko god – ne bi se usudili da taj tip, taj homoseksualac, bude razapinjan na krst čisto smicalice radi. Ali zašto su ga onda uhapsili? Izuzev Davenporta, ostali policajci su delovali samouvereno da imaju slučaj. Kako se ta greška dogodila? „Tako glupi!“, rekao je Besni Pas belim zidovima. „Tako su jebeno glupi!“ Nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom. Sedeo je za radnim stolom i slepo zurio u novine, sve dok ga sekretarica nije upitala da li se oseća dobro. „Ne, nisam sav svoj; od nečega što sam pojeo, pretpostavljam“, rekao je. „Imam ročište u Barinovom slučaju, a zatim ću ostatak posla odneti kući. Malo bliže, ah, toaletu.“

127 Barin je bio maloletni glupan koji je popio previše i uleteo kolima u grupu ljudi koji su čekali da pređu ulicu. Nikoga nije ubio, ali je nekoliko pešaka završilo u bolnici. Oduzeli su mu vozačku dozvolu pre poslednje saobraćajne nezgode, takođe zbog vožnje u pijanom stanju, a zbog zadnjeg prekršaja proveo je i dva dana u zatvoru. Ovog puta situacija je bila znatno ozbiljnija. Država je bila u jeku kampanje protiv zloupotrebe alkohola. Šačica svetih krava, kojoj bi se svega godinu dana ranije rutinski progledalo kroz prste, već je odslužila zatvorske kazne. A Barin je bio iritantni mali drkadžija s lajavim i poganim ustima. Njegov otac je, nažalost, bio vlasnik kompanije za proizvodnju računarske opreme, koja je plaćala pozamašnu fiksnu naknadu firmi Besnog Psa. Otac je hteo da dečak bude oslobođen. Međutim, klinac je bio osuđen na propast. Besni Pas je to znao. Baš kao i ostatak firme, zbog čega je Besnom Psu i bilo dopušteno da vodi parnicu. Barin će odrobijati od tri do šest meseci, a možda i više. Besni Pas neće snositi krivicu, jer ništa se nije moglo učiniti. Stariji partneri su to strpljivo objašnjavali ocu, a Besni Pas se, već oslobođen odgovornosti zbog neuspeha, potajno nadao da će sudija strpati malog seronju iza rešetaka bar na godinu dana. Čitanje optužnice bilo je poslednje tog jutra. Besni Pas je stigao ranije i skliznuo na klupu u zadnjem delu sudnice. Sudija je gledao u mladu devojku u farmerkama i beloj bluzi. „Koliko imate godina, gospođice Braun?“ „Osamnaest, sudijo.“ Sudija je uzdahnuo. „Gospođice Braun, veoma bih se iznenadio da imate bar šesnaest.“ „Ne, gospodine, napunila sam osamnaest pre tri sedmice…“ „Ćutite, gospođice Braun.“ Sudija je prelistao papire optužnice dok su tužilac i advokat odbrane strpljivo sedeli iza svojih stolova. Devojka je imala krupne kravooke oči i bila je veoma lepa, ali joj je lice bilo istačkano bubuljicama, a duga smeđa kosa mlitavo joj je padala na uzana ramena. Oči su joj najsvedija tačka, zaključio je Besni Pas. Bile su uplašene, ali znalačke. Posmatrao ju je dok je stajala i premeštala težinu s noge na nogu, povremeno gledajući iskosa u svog javnog branitelja. Sudija je pogledao u tužioca. „Jedan raniji prekršaj, isti dogovor?“ „Isti dogovor, časni sude. Pre osam meseci. Od tada je bila kod kuće, ali ju je majka ponovo izbacila na ulicu. Socijalna radnica kaže da joj je majka duboko zabrazdila u kokain.“

128 „I šta ćete da radite ako vas pustim na slobodu, gospođice Braun?“, upitao je sudija. „Pa, pomirila sam se sa mamom i mislim da ću zaraditi nešto novca kako bih dogodine mogla da se upišem na koledž. Želim da postanem fizioterapeut.“ Sudija je pogledao u papire, a Besnom Psu se učinilo da pokušava da sakrije osmeh. Na kraju je podigao glavu, još jednom uzdahnuo pa pogledao u javnog branitelja, koji je slegnuo ramenima. „Služba za zaštitu dece?“, upitao je sudija tužioca. „Prošli put su je poslali u hraniteljsku porodicu, ali starateljka već posle nekoliko dana više nije mogla da je trpi“, rekao je. Sudija je zavrteo glavom pa nastavio da čita. Devojka je prilično senzualna na svoj način, zaključio je Besni Pas gledajući je kako nervozno oblizuje usne. Rođena žrtva, od one vrste kakvu bi i vuk danas napao u pitomoj šumi. Sudija je na kraju odlučio da se tu ništa ne može uraditi. Odredio joj je kaznu od sto pedeset dolara jer se izjasnila kao kriva za navođenje na prostituciju. Barin se pojavio taman kad se slučaj privodio kraju. Sat kasnije, kad se Besni Pas vratio u notarevu kancelariju, dosije Heder Braun bio je u korpi za vraćanje. Izvadio ga je i na brzinu pročitao, primetivši da su je pokupili u južnom Henepinu. Pravo ime Heder Braun bilo je Glorija Amundsen. Bila je na ulici godinu i duže. Besni Pas je sa zanimanjem zapazio u narativnom delu da je panduru koji ju je uhapsio ponudila raznolike vrste zabave, uključujući i BDSM i vodene sportove. Besni Pas je odneo dodatni posao kući, ali ništa nije mogao da radi. Na brzinu je večerao – malo šunke, voće, čorbu od bundeve. I dalje uzbuđen, otišao je do kola, odvezao se u centar, parkirao se pa se prošetao kroz Loring park, gde su krstarili pederi, sastajali se i rastajali u malim grupama. Onda do Henepinske avenije, pa južno, dalje od centra grada. Pankeri su ga posmatrali kako prolazi ulicama. Klinac s čirokanom, u crnoj kožnoj jakni, ležao je komiran na gomili odbačenih tepiha ispred dragstora. Skinhedi s kukastim krstovima istetoviranim na skalpovima. Prigradski klinci bleje napolju i pokušavaju da izgledaju žestoko s cigaretama i crnom šminkom. Šačica kurvi. Nisu bile previše napadne, nisu zaustavljale kola u prolazu, ali stajale su duž ulice, na raspolaganju svima kojima trebaju njihove usluge. Pažljivo ih je zagledao, prolazeći pored njih. Sve mlade. Trinaest, četrnaest, petnaest, mislio je. Malo je šesnaestogodišnjakinja, a još manje osamnaestogodišnjakinja. I gotovo da nema starijih. Starije su bile od one

129 vrste što puše na brzaka u nekom haustoru, društveni talog toliko iscrpljen ulicom, toliko nesposoban da uđe unutra, u neku saunu, ili zadnju sobicu, da su bile tek malo više od mokrih i bezumnih toplih mesta u noći, otvorenih za svaku vrstu zlostavljanja. Spazio je Heder Braun ispred lokala brze hrane. Većina kurvi bile su plavuše, bilo prirodne, bilo farbane. Heder s tamnom kosom podsećala ga je na… koga? Nije znao, premda se činilo da mu se neka senka vratila u sećanje. U noći, daleko od fluorescentnih svetala sudnice, bila je lepša. Izuzev očiju. Oči su joj u sudnici bile žive. Na ulici su bile prazne, tup pogled kakav se može videti kod ratnih veterana. Bila je odevena u crnu bluzu, crnu kožnu mini-suknju, cipele s visokim štiklama i otvorenim prstima i nosila je preveliku crnu torbu. Njeno telo i lice govorili su mu nešto. Njen izgled ga je dozivao. „Hej!“, kazala mu je kad joj se približio i usporio. „Šta ima?“ „Samo šetam“, kazao je ljubazno. „Noć je kao stvorena za šetnju, policajce.“ Njena zelena senka za oči bila je naneta lopaticom. Besni Pas se nasmešio. „Nisam pandur. Štaviše, neću ni pokušati da te pokupim. Ko zna, možda ti jesi. Policajka, hoću da kažem.“ „Ma daj“, rekla je isturajući kuk tako da joj se mini-suknja zadigla uz butinu. „Laku noć ti želim“, kazao je. „Brodovi koji se mimoilaze u noći“, odvratila je, već gledajući niz ulicu mimo njega. „Ali ako bih se vratio neke druge noći, da li obično šetaš ovuda?“ Okrenula se i iznova pogledala u njega, a iskra zanimanja u njenom oku se opet rasplamsala. „Svakako“, kazala je. „Ovo je moja teritorija.“ „Imaš li neko mesto na koje bismo mogli da odemo?“ „Zbog čega?“, upitala je oprezno. „Verovatno jebanje s pušenjem, ali ako ne košta više od pedeset. Ili možda nudiš nešto uzbudljivije.“ Ozarila se. Napravio je ponudu, pomenuo konkretan čin i lovu, tako da nije bio pandur. „Nema problema, lepi. Znam svakojake načine da napalim muškarca. Ovde sam većinu noći osim četvrtkom, kad me moj čovek izvodi u grad. I nedeljom, jer tad nema nikakve akcije.“ „Fino. Možda za noć-dve, a? A imaš li neko mesto na koje možemo da odemo?“ „Ako ti imaš lovu, ja imam gajbu“, kazala je. „Kako se zoveš?“

130 Morala je da razmisli na trenutak. „Heder“, odgovorila je naposletku. „Praviš grešku“, reče Besni Pas šetkajući tamo-amo po dnevnoj sobi. „To je sigurno greška.“ Međutim, bile su to Tantalove muke. Pogledao je u telefonski imenik na stolu. Davenport, Lukas. Broj. To bi bila greška, ali kako? Zvaće ga na kućni broj, kasno noću, uhvatiće ga nespremnog. Neće biti automatske trake da mu snimi glas. Razmislio je o tome i na kraju zapisao broj telefona na parče papira, otišao do kola, odvezao se kilometar i po do telefonske govornice pa pozvao. Telefon na drugom kraju je zazvonio samo jednom. Javio se muški glas, bariton, apsolutno razgovetan. Nije zvučao pospano. „Inspektor Davenport?“ „Aha. Ko je to?“ „Doušnik. Video sam priču na televiziji sinoć, tvoje neslaganje s pretpostavljenima, i želim da znaš sledeće: apsolutno si u pravu što se tiče Besnog Psa. Onaj peder nije on. Onaj peder nije oni Kapiraš?“ „Ko je to?“ „To ti neću reći, razume se, ah znam da ste uhapsili pogrešnog čoveka. Ako ga pitate za ostavljanje poruka, neće znati za njih, zar ne? Neće znati da nikad ne sme da ubija nekoga koga poznaje. Da nikad ne sme imati motiv. Da nikad ne sme da sledi obrazac koji se može ustanoviti. Trebalo bi da uradiš nešto da ispravite taj propust ili ćete, plašim se, biti žestoko osramoćeni. Besni Pas će uskoro uraditi nešto što će dokazati nevinost tog čoveka. Jesi li čuo sve ovo, poručnice? Nadam se da jesi, zato što je to sve što imam da ti kažem. Zbogom!“ „Čekaj…“ Besni Pas je prekinuo vezu, žustro se vratio nazad do kola i odvezao. U kolima se zakikotao od uzbuđenja. Nije očekivao talas radosti, ali bio je tu, kao da je preživeo borbu prsa u prsa. I jeste, na izvestan način. Dodirnuo je lice neprijatelja.

131 1 2 Lukas je sedeo za crtačkim stolom, na čijoj radnoj površini su stajala pravila Evervena. Protrljao je bradu razmišljajući. Poruke. Tip je znao za poruke. I naglasak je bio tu, jedva primetan, ali je definitivno bio tu. Teksas. Ili Novi Meksiko. Podigao je slušalicu i pozvao Danijela. „Ovde Davenport.“ Šef je bio bunovan. „Davenporte? Znaš li ti koliko je sati?“ Lukas je bacio pogled na sat. „Aha. Dva i dvanaest minuta po ponoći.“ „Šta koji kurac…“ „Upravo me je zvao Besni Pas.“ „Molim?“ Danijelov glas se odjednom izbistrio. „Citirao mi je poruke. Imao je naglasak. Zvučao je stvarno.“ „Sranje!“ Usledila je pauza od pet sekundi. „Šta ti je rekao?“ Lukas mu je prepričao razgovor. „I zvučao je stvarno?“ „Zvučao je stvarno. I više od toga. Zvučao je ljutito. Video je Dženiferin prilog o tome da ja ne mislim da je Smit ubica. Želi da ja to ispravim. Čoveče, želi lovorike!“ Usledila je duga pauza. „Šefe?“ Danijel je zaječao. „Znači, sad imamo Smita u zatvoru, a Besni Pas se sprema da ucmeka još jednu.“ „Moramo početi da pravimo otklon od Smita. Idi i ulizuj se javnom pravobraniocu sutra. Makarti se kao krpelj zakačio za Smita. Kad bismo mogli da ga skinemo, možda možemo da urazumimo Smita da nam pruži alibi. Ako to uradi – ako nam da bilo šta – onda možemo da ga pustimo na slobodu.“ „A ako ne uradi?“ „Ne znam. Smisli nešto. Ali ako je tip koji me je zvao autentičan, a kladim se u levo jaje da jeste, onda slutim da će i Smit imati nešto za nas. Dosad je već proveo izvesno vreme u Okružnom zatvoru, a znaš kakvo je to mesto.“

132 „Dobro. Uradimo to tako. Gospode, prvo pojavljivanje bilo je pre četrnaest sati, a mi smo već napravili grešku u koracima. Sutra ću pričati s javnim braniocem i videću postoji li mogućnost nekog dogovora. Ti ujutru svrati do ubistava i daj im izjavu o telefonskom pozivu. Preliminarno saslušanje je u ponedeljak? Ako ćemo da ga oslobodimo sumnje, trebalo bi da to uradimo pre toga. Ili će Besni Pas to učiniti umesto nas. To bi tek bilo neprijatno, zar ne?“ „Tip obično napada sredinom radne nedelje“, reče Lukas. „Danas je četvrtak. Ako sledi taj šablon, uradiće to ili večeras, ili će čekati do sledeće sedmice.“ „Rekao je uskoro preko telefona?“ „Aha. Nije mi zvučao kao da je spreman za akciju. S druge strane, pokazao je da ume da bude… pritvoran.“ „Dobra reč.“ „On je to započeo. Sedim ovde i pokušavam da se prisetim tačnih reči koje je upotrebio, a upotrebio je nekoliko dobrih. Neslaganje, pa propust. I još nekoliko. Pametan je. Obrazovan.“ „Milo mi je što to čujem“, umorno reče Danijel. „Jebeš ga! Pričaćemo sutra.“ Kad je prekinuo vezu, Lukas nije mogao da se usredsredi na igru i na kraju je odustao. Otišao je u kuhinju, uzeo pivo iz frižidera i isključio svetlo. Kad se svetlo ugasilo, žuto-beli pravougaonik mu je zapao za oko, a to je nešto značilo. Pošao je niz hodnik, namrštio se, vratio se nazad pa uključio svedo. To je bila naslovna strana telefonskog imenika. „Odakle mu moj broj?“, izgovorio je naglas. Njegov kućni broj nije u javnom imeniku. „Prokleti kancelarijski imenik! Sigurno je tako.“ Podigao je slušalicu i opet pozvao Danijela, ali je veza bila zauzeta. Vratio je slušalicu na aparat, šetkao se tamo-amo čitav minut, pa opet pozvao. „Šta, šta je sad?“, zarežao je šef. „Ponovo Davenport. Upravo mi je na pamet pala jedna jako ružna misao.“ „Slobodno je pljuni“, reče razdraženo Danijel. „To će dodati boju mojim noćnim morama.“ „Sećaš li se kad si me držao pod prismotrom? Jer si mislio da je ubica možda pandur, a imao si nekoliko dobrih razloga za to?“ „Aha.“ „Upravo mi je sinulo. Tip me je zvao na kuću. A moj kućni broj registrovan je jedino u službenom imeniku. A Karla je na jednoj od fotografija koje sam joj pokazao identifikovala pandura…“

133 „Uh! Oh!“ Usledila je još jedna dugačka pauza, a zatim: „Lukase, idi da spavaš. Digao sam Andersona iz kreveta da mu ispričam za poziv. Pozvaću ga ponovo da mu kažem i za ovo. Sutra ćemo nešto smisliti.“ „Izgledaćemo kao idioti ako je Karla prepoznala tipa, a mi to ignorisali.“ „Izgledaćemo još gore od toga! Izgledaćemo kao saučesnici u zločinu!“ Telefon je ponovo zazvonio, a Lukas je na jedvite jade otvorio očne kapke. Svetlo. Mora da je jutro. Pogledao je na sat. Pola devet. „Zdravo, Linda“, kazao je kad je podigao slušalicu. „Kako si znao da sam to ja, Lukase?“ „Zato što mi nešto govori da je sve otišlo u tri lepe.“ „Šef želi smesta da te vidi. Kaže da se obučeš dostojanstveno, ali da dođeš ovamo velikom brzinom.“ Danijel i Anderson stajali su pognuto preko šefovog radnog stola kad je Lukas stigao. Lester je sedeo u ćošku, čitajući dosije. „Šta se desilo?“ „Ne znamo“, reče Danijel. „Ali čim sam ušao u kancelariju, telefon je zazvonio. Bio je to javni pravobranilac. Smit želi da razgovara, ali samo s tobom.“ „Odlično. Jesi li mu rekao nešto o jučerašnjem pozivu?“ „Ni reči. Ali ako je spreman da pruži alibi, možda možemo da nađemo neki način da svalimo svu krivicu na Makartija… nešto u stilu da je Smit odlučio da sarađuje i da smo uz njegovu saradnju uspeli da ga eliminišemo kao osumnjičenog, a da je za celu zabunu kriv advokat. Mogli bismo da se izvučemo mirišući kao ruže.“ „Ako budemo mogli da ga eliminišemo“, napomenu Anderson. „A šta je s onim pandurom?“, upita Lukas. „Onim kog je Karla identifikovala?“ „Došao sam u stanicu sinoć nakon što me je šef zvao“, reče Anderson. „Izvukao sam spisak imena. Bio je na dužnosti kada je Ruizova bila napadnuta, i to s partnerom, u severozapadnom delu grada. Pričao sam s njegovim partnerom i on je potvrdio da su bili tamo. Primili su i pet-šest prijava u vreme napada. Proverili smo snimke, i on je na njima.“ „Dakle, čist je“, reče Lukas. „Hvala Hristu na sitnim milostima!“, kaza Danijel. „Bolje bi ti bilo da sad odvučeš dupe u pritvor i razgovaraš sa Smitom. Čekaju te.“

134 Makarti i Smit čekali su u maloj sobi za ispitivanje. Dekor je bio jednostavan, budući da je bio dizajniran da suzbija telesne tečnosti. Makarti je pušio, a Smit je nervozno sedeo na tapaciranoj stolici, trljajući ruke i zureći u stopala. „Ne sviđa mi se ovo i pišem dopis o tome“, ispljunuo je Makarti kad je Lukas ušao. „Da, da.“ Pogledao je u Smita. „Mogu li da te zamolim da ustaneš na časak?“ „Čekaj malo. Hteli smo da pričamo…“, započeo je Makarti, ali je Smit odmahnuo rukom i ustao. „Mrzim ovo mesto“, kazao je. „Gore je nego što sam mogao i da zamislim.“ „Zapravo, ovo uopšte nije zatvor, već samo pritvor, s prilično dobrim uslovima“, blago reče Lukas. „Tako su mi i rekli“, odvrati potišteno Smit. „A zašto stojim?“ „Napni grudne i stomačne mišiće.“ „Molim?“ „Stegni grudne i stomačne mišiće i pripremi se.“ Smit je izgledao zbunjeno, ali je ispravio ramena i napeo mišiće. Lukas je pružio šaku raširenih prstiju i snažno pritisnuo Smitove grudi, a zatim je spustio ruku i opipao mu stomak. Mišići ispod kože bili su mu zategnuti kao strune. „Vežbaš?“ „Aha, redovno.“ „O čemu se ovde radi?“, upitao je Makarti. „Ženu, onu koja je preživela napad, ubica ju je ščepao otpozadi rukama. Kazala je da mu je telo bilo mlitavo i mekano.“ „Hej, to nisam ja!“, reče Smit odjednom pun samopouzdanja. „Hajde, okreni se sad ti.“ Lukas se okrenuo, a Smit je stao iza njega i uhvatio ga obema rukama. „Pokušaj sad da se oslobodiš“, kazao mu je. Lukas je počeo da se opire i uvija. Imao je dovoljno težine da odigne Smita sa poda i da mlatara njime tamo-amo u čvrstom i kontrolisanom plesu, ali ruke su mu bile kao mengele. Koliko god da se upinjao, nije mogao da se oslobodi. „U redu“, reče zadihano Lukas. Smit ga je pustio. „Da sam je ja zgrabio, ne bi imala šanse da se oslobodi“, izgovorio je samouvereno. „Dokazuje li to išta?“ „Meni dokazuje“, odgovori Lukas. „Ali neće ubediti ostale.“

135 „Video sam ono na televiziji, o tome da mi veruješ“, reče Smit. „A ja ne mogu više da podnesem ovaj zatvor. Odučio sam da rizikujem s tobom. Imam alibi. U stvari, imam dva.“ „Možemo da uradimo sve ovo i na preliminarnom saslušanju“, ubaci Makarti. „A to je tek za četiri dana!“, reče oštro Smit. Okrenuo se Lukasu. „Ako su moji alibiji dobri, koliko brzo mogu da izađem odavde?“ Lukas je slegnuo ramenima. „Ako su validni i brzo ih potvrdimo, mogli bismo da te pustimo već danas po podne.“ „Dobro“, kaza iznenada Smit. „Gospodin Makarti mi je doneo rokovnik. Onog dana kad je Luisova napadnuta, bio sam na stručnom usavršavanju. Počelo je u devet sati ujutru i trajalo sve do pet po podne. Na obuci je bilo deset osoba. Svi smo i ručali zajedno. To nije bilo toliko davno tako da će me se većina setiti. A onog dana kad je ubijena Širli Moris, ona domaćica, tog jutra sam se u sedam ukrcao na let za Njujork. Imam avionske karte, a prijatelj me je odvezao na aerodrom, video me je da ulazim u avion. Imam i hotelske račune iz Njujorka, na sebi imaju vreme prijavljivanja. Morisova je ubijena po podne, a ja sam se po podne prijavio u hotel. Kladim se da će me se i oni sećati zato što, kad sam se popeo u sobu s portirom, tip je svukao čaršav i ispod našao pacova pa je odlepio. I ja sam odlepio. Sišao sam dole na recepciju i dali su mi novu sobu, ali kladim se da se tog pacova još sećaju. Možete da to proverite pomoću nekoliko telefonskih poziva. A gospodin Makarti ima sve račune i avionske karte u svojoj kancelariji.“ „Trebalo je da nam odmah kažeš“, reče Lukas. „Plašio sam se. Gospodin Makarti je rekao…“ Obojica su se okrenuli i pogledali u Makartija. „Previše toga se dešavalo istovremeno. Ti si ga roštiljao, svi su trčali naokolo i urlali, morali smo da se malo ohladimo ili bismo napravili neku grešku“, reče Makarti. „Pa, svakako smo napravili grešku uradivši to na ovaj način“, kaza Smit. „Moja porodica je već znala da sam gej, moji roditelji i braća i sestre i šačica prijatelja kod kuće, ali većina prijatelja iz u srednje škole nije, kao ni većina poznanika u mom rodnom gradu…“ Iznenada je seo i zajecao. „A sad svi znaju. Znaš li koliko će mi biti teško da se vratim nazad na farmu? Kući?“ Makarti je ustao i šutnuo stolicu. Lukas je u lobiju pritvornog centra stao pored javnog telefona i obavio jedan poziv.

136 „Lukas Davenport“, rekao je. „Možemo li da se nađemo na nekom diskretnom mestu? Brzo?“ „Svakako“, kazala je. „Reci gde.“ Rekao joj je naziv prodavnice polovnih knjiga na severnoj strani grada. Kad je stigla, pomislio je u kolikoj meri izgleda kao da joj tu nije mesto. Sa savršenom frizurom i besprekorno našminkana, lutala je između polica kao Alisa u Zemlji čuda, šokirana prisustvom tolikog mnoštva zbunjujućih predmeta. Eni Makgauan. Ponos i dika Kanala 8. „Lukase“, prošaputala je kad ga je ugledala. „Eni.“ Zakoračio je prema njoj, a ona je pružila obe ruke, kao da je očekivala da će je zagrliti. Umesto toga ju je uhvatio za ruke i privukao bliže grudima. „Ovo što ću ti sad kazati mora da ostane tajna. Moraš mi obećati, ili ne mogu da ti kažem“, izgovorio je bacivši pogled preko ramena. Uvod u metodsku glumu 1043, dva poena. „Da, naravno“, rekla je. Dah joj je mirisao na cimet i začinsko bilje. „Onaj gej uhapšen za ubistva? Nije kriv“, prošaputao je zaverenički. „Ima dva izvrsna alibija, koji se upravo proveravaju dok razgovaramo. Trebalo bi da ga puste na slobodu danas po podne. Niko, ali baš niko, ne zna za to izvan policije, osim tebe. Ako sačekaš to do pola četiri ili tu negde, verovatno ćeš moći da uhvatiš njegovog advokata – poznaješ Makartija, javnog pravobranioca?“ „Da, poznajem ga“, izrekla je bez daha. „Možeš da ga uhvatiš ispred pritvornog centra, kako odjavljuje Smita. Bolje da izvidiš mesto oko trojke, ali mislim da se neće desiti pre četiri.“ „Oh, Lukase, ovo je izvanredno!“ „Aha. Ali zadrži tu ekskluzivu za sebe. A kazaću ti još nešto, ali to takođe mora da potiče iz neimenovanog izvora.“ „Šta?“ „Te žene su navodno silovane, ah niko nije pronašao nikakvu spermu. Misle da je ubica možda koristio neku vrstu… pomagala – zato što je impotentan.“ „O bože! Jadničak!“ „Ovaj, hm, da.“ „Kakvo pomagalo?“ „Uh, pa, ne znamo još tačno.“ „Misliš nešto kao oni ogromni gumeni kurčevi?“ Reči su izašle iz njenih savršenih usta toliko nonšalantno da je Lukas zgranuto pogledao u nju.

137 „Uh, ovaj, stvarno ne znamo još. Ali nešto. U svakom slučaju, ako uradiš ovo kako treba i zaštitiš me, imaću još ekskluzivnih dojava za tebe. Ali trenutno moram da palim odavde. Ne smeju nas videti zajedno.“ „Bar ne još“, kazala je. Okrenula se da pođe, a zatim zastala. „Slušaj, kad me pozoveš u stanicu, znače ko je moj izvor ako budeš ostavljao svoje ime. Hoću da kažem, ako me ne dobiješ.“ „Aha?“ „Zato bi možda trebalo da koristimo neko šifrovano ime.“ „Odlična ideja“, reče začuđeno Lukas. Uzeo je vizitkartu iz novčanika pa napisao svoj kućni broj telefona na poleđini. „Možeš da me zoveš na kuću ili na kancelariju. Biću na jednom ili drugom mestu kad te budem zvao. Kad pozovem, kazaću: poruka za Eni Makgauan: neka se javi Crvenom Konju.“ „Crveni Konj“, prošaputala je mičući usnama dok je memorisala tu frazu. „Kao konj u šahu?“ Više kao riba, crveni sneper, pomislio je. Makgauanova mu je prišla i poljubila ga u usta, a zatim je nestala između polica u treptaju crnih očiju i elegantnom vunenom kaputu. Vlasnik prodavnice, cinični debeljko koji je skupljao rana izdanja Tvenovog Života na Misisipiju, pojavio se u prolazu između polica i rekao: „Isuse, Lukase, šta radiš ti tu, šamaraš majmuna, a?“ Lukas je svratio do Danijelove kancelarije i u kratkim crtama prepričao Smitove alibije. Zajedno su otišli do Odeljenja za ubistva i obavestili Lestera i Andersona. „Želim da se svi ljudi povuku sa svih ostalih slučajeva, želim da se ovo smesta proveri“, reče Danijel. „Možete da počnete tako što ćete otići u socijalnu službu, raspitati se za to stručno usavršavanje. Zatim proverite ove karte, obavite nekoliko poziva. Ako se sve slaže, a kladim se da hoće, zakazaćemo sastanak u kancelariji javnog tužioca. Recimo u jedan, ili dva. Da odlučimo šta da radimo.“ „Misliš, da povučemo optužnicu.“ „Aha. Verovatno.“ „Štampa će nas žive pojesti“, reče Anderson. „Ne ako to dobro odigramo. Kazaćemo im da je Davenport jedina osoba kojoj je Smit verovao, i da mu je pružio alibije, onda se Davenport obratio nama, a mi smo proverili i shvatili svoju grešku.“ „Meni to zvuči kao olovni cepelin“, kaza Lester. „To je sve što imamo“, reče Danijel. „Bolje to nego da nam Makarti to nabija na nos.“

138 „Hriste!“ Lesterovo lice postalo je pepeljastosivo. „Ja sam potpisao nalog za hapšenje! Ostrviće se sad na mene! Jebena televizija!“ „Pusti, moglo je biti i gore“, reče filozofski Danijel. „Kako?“ „To sam mogao da budem ja.“ Lukas i Anderson se nasmejaše, potom Danijel, a na kraju se i Lester nasmešio. „Aha, to bi tek bilo jebeno nezamislivo!“, kaza Lester. Lukas je proveo ostatak jutra u kancelariji, pričajući s doušnicima u gradovima blizancima. Na ulicama se nije dešavalo bogzna šta. Kružile su glasine da je neko ubijen u partiji pokera s visokim ulozima u severoistočnom delu grada, ali je tri nedelje ranije čuo istu glasinu i počela je da mu zvuči kao urbani mit. Nekoliko stotina lažnih Vizinih kreditnih kartica pojavilo se u gradu i napravilo ršum po diskontima i tržnim centrima; nekoliko uticajnih maloprodajnih firmi se uznemirilo i obratilo gradonačelniku. Gradom je kružila glasina i o oružju, o automatskim puškama koje se švercuju van zemlje preko ilegalnih aerodroma u dolini Crvene reke. Ta je takođe bila uvrnuta, ali trebalo ju je proveriti. A vlasnik striptiz-kluba žalio se da je obližnji bar unajmio neke nove talente: „Nije fer, te devojke nisu dovoljno stare ni da imaju dlačice na ribici. Svi smo ostali bez posla, sve mušterije su otišle kod Frenkija.“ Lukas mu je obećao da će proveriti. „Sve se slaže“, reče Danijel. „Faksom smo poslali fotku u Njujork, tamošnji panduri su je odneli u hotel, a portir ga se seća, a seća se i pacova. Nije mogao da se seti tačnog datuma, ali se seća nedelje kad se to desilo. To je ta nedelja.“ „Šta je s onim seminarom stručnog usavršavanja?“ „Slaže se. To je krunski dokaz, zato što u to nema nikakve sumnje. Čim smo im postavili pitanje, kroz socijalnu službu proneo se glas da smo usrali motku. Do večeras će ceo Okružni sud pričati o tome.“ „I?“ „U dva po podne imamo sastanak s tužiocem i javnim pravobraniteljem“, nastavi Danijel. „Daćemo preporuku da se odustane od svih optužnica. Večeras ćemo da održimo konferenciju za štampu.“ „Tužiće nas“, reče Anderson. „Tražićemo izuzeće“, odvrati Danijel. „Nema šanse“, reče Lukas. „Tip je već prestravljen.“ Pogledao je u šefa. „Mislim da ne bi trebalo da se pojavim na toj konferenciji za štampu.“ „To bi možda bilo najbolje.“

139 „Ako iko pita, kaži da sam na odmoru. Uzeću nekoliko slobodnih dana i otići ću na sever.“ Lukas je napustio Skupštinu grada u tri i otišao do pritvornog centra, zaustavivši se samo da kupi kesu kokica. Eni Makgauan i kamerman bili su ispred i čekali. Lukas je seo na klupu autobuske stanice ulicu dalje i pola sata kasnije video kako Makarti izlazi iz zgrade sa Smitom za petama. Bili su u društvu starijeg para, žene i muškarca, koje je Lukas prepoznao kao Smitove roditelje s fotografija u Džimijevoj kući. Makgauanova ih je spopala za tili čas, i posle izvesnog izvrdavanja, pristali su da daju kratku izjavu za televiziju. Lukas je zgužvao praznu kesu kokica, bacio je ispod klupe pa se nasmešio. „Konferencija za štampu u sedam?“, reče Anderson spazivši Lukasa u hodniku. „Imam nešto drugo planirano za večeras“, odvrati Lukas. „Osim toga, trudim se da se pritajim neko vreme.“ Pre nego što je otišao, dogovorio je pojačanje s Patrolnim odeljenjem i stigao kući taman na vreme za vesti u šest. Makgauanova je izgledala bajno dok je saopštavala ekskluzivnu vest. Posle dva minuta snimljenog intervjua ispred pritvornog centra, kamere su je ponovo prikazale u studiju. „Kanal 8 je takođe saznao da policija veruje da je pravi ubica impotentan i da su žrtve možda zapravo silovane pomoću nekakvog tupog predmeta, zato što je nemoćan da ih lično siluje.“ Okrenula se prema voditelju i nasmešila. „Frede?“ „Hvala ti za ovaj ekskluzivnom izveštaju, Eni…“ Lukas je prebacio na Kanal 4. Poslednja priča u vestima bila je rekapitulacija vesti Makgauanove, očigledno preuzeta. „Upravo smo saznali da je Džimi Smit, uhapšen u istrazi višestrukih ubistava tri žene iz gradova blizanaca, pušten na slobodu i da policija sada izgleda veruje da je nedužan…“ Dženifer ga je pozvala pet minuta kasnije. „Lukase, jesi li joj ti to dojavio?“ „Dojavio kome šta?“, upitao je nedužno. „Dojavio Makgauanovoj da će Smita pustiti na slobodu?“ „Zar su ga pustili?“ „Drkadžijo jedan, bolje bi ti bilo da na sebi imaš čelični nakurnjak sledeći put kad dođem kod tebe, zato što ću poneti nož sa sobom!“

140 Kasnije te večeri krstario je Jezerskom ulicom u neobeleženim patrolnim kolima i posmatrao noćne ptice, pijance, kurve, tragajući za određenim licem u gomili. Našao ga je malo pre deset. „Harolde, ulazi u kola!“ „Jao, poručnice…“ „Ulazi u jebena kola, Harolde!“ Harold, diler lekova koji se izdaju samo na recept, ušao je u kola. „Harolde, dužan si mi“, reče mu Lukas. Harold je imao sedamdeset kilograma i izgledao je izgubljeno u maslinastoj jakni. „A šta oćeš, čoveče?“, zacvileo je. „Nisam pričao ni sa kim…“ „Hoću da odeš kod Frenkija i popiješ nekoliko lakih pića. Sve na moj račun. Ali lakih. Vino, pivo. Nemoj slučajno da se uroljaš!“ „A šta je loša strana?“, upitao je Harold odjednom živahnije. „Izvešće nekoliko mladih pičoka na šank. Baš mladih. Kada to urade, hoću da izađeš i kažeš mi. Biću ulicu-dve dalje. Izađi čim počne, čuješ? Ne dva minuta kasnije, već čim počne.“ Pružio mu je deseticu. „Deset? Hoćeš da pijem tamo za samo deset zelembaća?“, požalio se. Lukas je ščepao kragnu Haroldove jakne i grubo ga protresao. „Slušaj me, Harolde, imaš sreće što ti neću naplatiti ovu privilegiju, razumeš? Sad vuci guzicu unutra ili ću ti promenim lični opis!“ „Isuse, poručnice…“ Harold je izašao, a Lukas se zavalio u sedište posmatrajući prolaznike. Većina je pila ili je već bila pijana. Nekoliko narkomana je prošlo pored kola. Makro i grlo iz njegove ergele; Lukas ga je poznavao pa je uvukao glavu u ramena i podigao ruku da prikrije lice. Makro nijednom nije pogledao ka njemu. Narko-diler, drugi narko-diler, debeljuškasti momak koji je možda nedavno došao u grad sa sela, i pijani trgovački putnik. Posmatrao je paradu pola sata pre nego što je Harold došao do kola. „Upravo je izašla jedna, i baš je mlada“, prošaputao je. „Okej! Pali odavde!“ Harold je iščezao. Lukas je upotrebio radio da obavi ranije ugovoreni poziv za pojačanje, stavio na glavu kačket od tvida i naočare s debelim staklima, izašao iz kola, zaključao ih pa se zaputio u Frenkijev lokal. A Frenkijev lokal mirisao je na ustajalo pivo i jeftino vino. Prva prostorija, do ulice, bila je prazna, izuzev dve žene nesrećnog izgleda, koje su sedele zajedno u kožnom separeu. Šanker je brisao čaše i mirno gledao kako Lukas prolazi između praznih stolova, idući prema lučno zasvođenom ulazu u stražnju prostoriju. Stražnja soba bila je dupke puna. Trideset-četrdeset muškaraca i pet-šest žena u oblaku duvanskog dima tapšalo je u ritmu rok muzike koja je gruvala iz

141 džuboksa. Cura je plesala na šanku, odevena samo u sićušan grudnjak i prozirne plave gaćice. Lukas se progurao kroz gomilu i iza šanka spazio Frenkija lično, koji je delio plastične čaše piva brzo koliko je točilica mogla da postigne. Lukas je iskrenuo glavu i pogledao u devojku. Jedanaest? Dvanaest? Vrcnula je guzom i stavila ruku iza leđa, zubima grizući donju usnu u poluprofesionalnom osmehu. Hranila se entuzijazmom gomile. Vrcnuvši još jednom, otkopčala je grudnjak i polako ga skinula, pažljivo prekrivajući sićušne grudi podlakticama. Posle još malo vrckanja, bacila je grudnjak iza šanka i započela novi ples, a gole grudi su joj poskakivale na bleštavim svetlima. „Gaćice, gaćice, gaćice!“, skandirala je svetina, a devojka je zakačila palčeve za pantljike na kukovima, i nakon što ih je stidljivo spustila pedalj tu i pedalj tamo, okrećući se, uvijajući, gledajući kroz noge, ustala je i skinula ih, leđima okrenuta publici, a zatim se okrenula da dovrši ples. A šanker iz prednje prostorije je vrisnuo: „Panduri!“ „Razlaz!“, povikao je Frenki. Kad je gomila pojurila prema vratima, posegnuo je naviše i ščepao nagu devojku za gležanj. Lukas se zateturao napred i potegao pištolj, nalaktio se na šank i nabio cev Frenkiju uz obraz. „Ne teraj me da napravim nezgodu, Frenk“, kazao je. „Ovo oružje ima vrlo lagan okidač.“ Frenki se ukipio. Trojica pozornika utrčala su spreda, pribijajući mušterije uza zid u prolazu. Desetak kesica s kokainom i krekom već je palo na pod. Lukas je pogledao u devojku. „Silazi!“, rekao joj je. Sagnula se i pljunula mu u lice. *** „I, šta se posle desilo s njom?“, upitala ga je Karla. Sedeli su na ivici pristaništa, klateći nogama iznad vode. Zalazak sunca bio je sat vremena daleko, a oni su upravo sišli do pristaništa od strelišta u šumi. Popodne je bilo sveže i mirno, a voda je reflektovala ljubičastu nijansu neba. Sto metara dalje, pecaroš je na varalicu lovio štuke oko ivica podvodnog ostrva. Voda je bila glatka kao staklo, a oni su čuli pljuskanje varalice dok ju je pecaroš dovlačio nazad. „Ostavili smo je u Odeljenju za zaštitu dece“, reče Lukas. „Oni će pokušati da ustanove ko su joj roditelji, i pokušaće da im je vrate. Za dve nedelje će opet pobeći od kuće i počeće da se kurva, ili skida, ili nešto treće. U njenom uzrastu to je jedini posao koji može da dobije.“ „A s Frenkijem?“

142 „Optužili smo ga za sve što nam je palo na pamet. Pašće bar za neka od tih krivičnih dela. Odležaće neko vreme i izgubiće dozvolu za točenje alkohola.“ „Odlično. Trebalo bi da ga… ne znam. Dvanaestogodišnjakinja.“ Slegnuo je ramenima. „Prosečna starost kurvi na ulicama verovatno je četrnaest. Do šesnaeste već postaju veteranke. Što mlađe, to više love. To mušterije žele. Mlado meso.“ „Muškarci su takvi perverznjaci“, reče Karla, a Lukas se nasmeja. „Šta želiš da radiš? Da idemo na pecanje ili da uđemo unutra da se zezamo?“, pitao ju je. „Već sam bila na pecanju“, odgovorila mu je.

143 1 3 Sekretarica Besnog Psa služila je kao kancelarijska centrala za abrove. To bi mu možda pomoglo u kancelarijskoj politici – da je uopšte učestvovao u kancelarijskoj politici – ali nije bio u dobrim odnosima sa svojom sekretaricom. Pričao je s njom skrećući pogled u stranu. Bio je svestan te navike i trudio se iz petnih žila da je ispravi, da je gleda pravo u oči. Nije imao uspeha i počeo je da je gleda u koren nosa. Ona je znala da je ne gleda u oči. Situaciju je još težom činio njen izgled. Bila je previše lepa za njega. Nedugo posle njegovog dolaska u firmu, jasno mu je stavila do znanja da neće blagonaklono gledati na nabacivanje. Na svoj način, bio joj je zahvalan na tome. Da ga je uhvatila u klopku, da je bila izabrana, morala bi da umre, a to bi prekršilo jedno od osnovnih pravila: Nikad ne ubijaj nekoga koga poznaješ. Kad je ušao u kancelariju, oko nje su se tiskale još tri žene i tračarile. „Jesi li čuo, Luise?“, obratila mu se Margaret Vilson. Radila je kao advokatica specijalizovana za zakon o ličnim povredama, i premda još nije imala ni trideset, govorkalo se da je među najplaćenijim radnicima u kompaniji. Imala je kestenjaste oči, velike grudi i debele butine. Previše se smejala, mislio je Besni Pas; zapravo, malo ga je i plašila. Stao je. „Jesam li čuo šta?“, upitao je. „Onaj gej tip kog su uhapsili, za kog su mislili da je Besni Pas? Ispade da nije on ubica.“ „Da. Video sam sinoć na vestima. Šteta. Mislio sam da su ga ukebali“, rekao je upinjući se da zvuči smireno. Policijska konferencija za štampu, čije je delove odgledao na TV3, prosto ga je oduševila. Nastavio je prema kancelariji. „Kažu da ne može da mu se digne“, reče Vilsonova. Ponovo je zastao, zbunjen. „Molim?“ „Kanal 8, Eni Makgauan? Ona novinarka s bobom kao ona klizačica na ledu, kako se ono zvaše? Pričala je s nekim u policiji. Kažu da je ubica impotentan i da mu je to motiv da to radi“, kazala je. Da li mu se ruga? Činilo mu se da u njenom glasu kao da postoji neki izazov.

144 „Pa, već su pogrešili u vezi s homoseksualnošću…“, izgovori s oklevanjem Besni Pas. „To vam je ta popularna psihologija!“, reče s prezirom njegova sekretarica. „A ovamo ih siluje! Ako ne može da mu se digne, kako onda…“ „Nikad nisu pronašli spermu“, ulete Vilsonova. „Misle da koristi neko pomagalo.“ Žene su se zgledale, a Besni Pas je rekao: „Pa, odoh ja…“, a onda ušao u kancelariju i zatvorio vrata. Stajao je tamo na tren, besan kao ris. Impotentan? Koristi pomagalo? O čemu to pričaju? S druge strane vrata čula se salva smeha, a on je znao da se smeju njemu. Koristi pomagala. Verovatno kao ovaj naš Luis, pitam se šta Luis koristi? – kikoću se. Nisu znale ko je on, šta je on; nisu znale njegovu moć. I smejale su mu se. Otišao je do radnog stola, spustio akten-tašnu, seo pa se zagledao u poster s patkama na zidu. Tri divlje patke ulazile su u ševar u suton. Zurio je u poster ne videći ga, kipteći od besa. S druge strane vrata čula se još jedna salva smeha. Da je imao pištolj, tog časa bi izašao u hodnik i sve ih pobio. Napustio je kancelariju u pola dvanaest i odvezao se kući da stigne za vesti u podne. Voleo je najviše TV3, jer je verovao da se ono malo dostojanstva u medijskom izveštavanju najbolje neguje na toj televizijskoj stanici. Međutim, možda će morati da promeni kanal ukoliko ta Makgauanova poseduje specijalne izvore. Ostavio je kola na prilaznom putu i pohitao u kuću. Poranio je i imao je dovoljno vremena da skuva supu iz kesice pre nego što počnu vesti. Seo je na tapaciranu stolicu u dnevnoj sobi, pijuckajući slanu toplu supu, a kad su počele vesti, Makgauanova je bila udarna vest. To je očigledno bila rekapitulacija priče od prošle večeri, sa snimkom njenog intervjua s homoseksualcem na stepenicama Okružnog suda i kasnije ponovljene priče o impotenciji. Njeno lepuškasto bistro lice bilo je ozbiljno dok je saopštavala informaciju; kad ju je kamera zumirala poslednji put, Besni Pas je osetio kako se nešto u njemu komeša, a istovremeno se bes ponovo rasplamsava. Kontrolisao ga je, dišući duboko, pa je isključio televizor. Eni Makgauan. Njeno lice nastavilo je da mu titra pred očima posle bleštavila televizijskog ekrana. Bila je zanimljiva. Bolja od one plavuše na TV3. Jutarnje izdanje Star tribjuna i dalje je ležalo na trpezarijskom stolu. Iznova ga je pročitao. U novinama je postojao obiman članak o Smitovom puštanju na slobodu, ali nije bilo ni reči o impotenciji. Zašto bi policija rekla Makgauanovoj da je impotentan? Sigurno znaju da nije. Sigurno znaju da je to pogrešno. Može li to da bude pokušaj da ga

145 izmame? Nešto da ga namerno razbesne? Ali to je prosto… suludo. Zapravo, uradili bi bilo šta da izbegnu da ga razbesne, zar ne? Vratio se nazad na posao, a bes mu je i dalje mutio misli. Bio je u iskušenju da pronađe Heder, da je smesta uzme. Ali ne još, odlučio je dok je sedeo među knjigama i žutim beležnicama. Osećao je kako mu snaga raste, ali još nije dostigla stepen koji bi garantovao transcendentalno iskustvo kakvo mu je postalo neophodno. Odmah ubiti Heder značilo bi vratiti milo za drago policajcima, ali to bi bilo… neprijatno… njegovoj potrebi. To bi bilo, mislio je, preuranjeno, a samim tim, i razočaravajuće. Moraće da čeka. Radio je tokom vikenda, osećajući kako se potreba za devojkom razvija i cveta u njemu. Uživao je. Firma je bila prazna u subotu i nedelju po podne, tako da je bio potpuno sam, kao što je voleo. Takođe, našao je zanimljiv slučaj. Budući da će ići na sud, on neće raditi na njemu, ali ga je stariji pravni zastupnik prosledio dalje mlađim saradnicima, zahtevajući detaljnije istraživanje. Optuženik se zvao Emil Gant. Maltretirao je bivšu ženu i njenog trenutnog momka. Sledio ih je, pričao s njima, na kraju im je pretio nasiljem. Pretnje su bile uverljive. Gant je pritom bio uslovnoj, nakon trideset od četrdeset pet meseci zatvorske kazne zbog nanošenja teških povreda. Žena je bila ozbiljno zabrinuta. Trenutna optužnica podignuta je nakon što je Gant uhvaćen u garaži bivše supruge. Žena je bila sama u kući, noću. Komšija je video kako se Gant šunja unutra kroz otvorena vrata. Pozvao je ženu, žena je pozvala policiju, a policija je stigla za manje od minuta. Našli su ga sakrivenog iza automobila. Ranije bi ga optužili za uhođenje i uznemiravanje, ali to više nije bilo dovoljno. A opet, nisu mogli da ga optuže za napad zato što još nikoga nije napao. Nisu mogli da ga optuže ni za provalništvo, jer zapravo nije provalio u garažu. Na kraju su ga optužili za neovlašćeni ulazak na tuđi posed. U stvari, tužioci nisu mnogo marili za šta je optužen. Osuda po bilo kojoj optužbi poslaće ga nazad u Državni zatvor Stilvoter, da najpre odleži i preostalih petnaest meseci od prvobitne četrdesetpetomesečne kazne. Međutim, dok je proučavao državni zakon o neovlašćenim upadima na privatni posed, Besni Pas je našao malu rupicu. Zakon je bio osmišljen tako da se odnosi na lovce koji su prolazili kroz farme bez dozvole vlasnika, a ne na krivično uznemiravanje. Međutim, niko nije želeo da hapsi na stotine lovaca svake jeseni. Većina njih bili su glasači. Zato su zakoni o ometanju poseda imali i neke specijalne odredbe. Najvažnija od svih bila je: osoba koja bez dozvole ulazi na tuđi posed mora da bude upozorena i mora da dobije šansu da ode – i odbije, ili znatno

146 odlaže odlazak – pre nego što krivično delo nezakonitog ulaska na tuđi posed bude zaista izvršeno. Besni Pas je pregledao policijske izveštaje. Niko nije ništa rekao tom čoveku pre nego što su panduri stigli. Nijednom mu nije bila pružena prilika da ode. Besni Pas se nasmešio i počeo da piše sažetak. Taj slučaj nikad neće otići na sud: Gant nije kompletirao sve osnovne elemente zločina, bar ne kako ga definiše zakon u Minesoti. Uhvatili su ga kako se krije u privatnoj garaži malo pre ponoći? Pa šta? Niko mu prethodno nije rekao da ode… Ostavio je sažetak na sekretaričinom stolu pre nego što je napustio kancelariju u nedelju po podne. U ponedeljak ujutru je igrom slučaja ušao u lift zajedno s glavnim pravnim zastupnikom i njegovim asistentom. Klimnuli su i okrenuli mu leđa, gledajući kako se brojevi na panelu menjaju. Na pola puta, asistent je pročistio grlo. „Imam nešto za tebe u vezi sa slučajem Gant“, kazao je. „Je li?“ Olson je imao dobar ukus za oblačenje. Siva odela, kašmirske kravate, krupni beli zubi u ležernom osmehu. „Mislio sam da sam zalepio markicu na tog ćurana i poslao ga nazad u Stilvoter.“ „Ne baš, o, premudri“, reče mu asistent. „Počeo sam da razmišljam o državnom zakonu o nezakonitom ulasku na privatni posed i svratio sam u firmu preko vikenda da ih pogledam. U zakonu postoji odredba…“ Asistent mu je zatim prepričao, pasus po pasus, istraživanje Besnog Psa. Olson se smejao kad su stigli na odredište, lupio asistenta po leđima i zagraktao: „Boga mu, Bili, znao sam da postoji razlog zašto sam te zaposlio.“ Besni Pas je stajao kao gromom pogođen u zadnjem delu lifta. Niko od ove dvojice to nije primetio. Sledećih pola sata bio je besan kao ris. Nije mogao da ode do Olsona i kaže mu je da je to njegovo otkriće. To bi izgledalo sitničavo. Asistent bi tvrdio da je jednostavno imao sličnu ideju. Oduvek je bilo tako. Uvek su ga ignorisali. Bes je raspalio potrebu za devojkom. Grmeo je kao olujni oblak, a on je otišao kući dok mu je potreba strujala kroz krv. Heder Braun je ponovo bila na ulici. Nosila je kratku kožnu suknju i tirkiznu bluzu s dubokim dekolteom. Staklene perle visile su joj na mršavim pegavim grudima; kosa joj je bila vezana trakom. Besni Pas išao je trotoarom prema njoj, prelazeći pogledom preko njenog tela. Bio je pažljivo odeven; pažljivije nego za ijedno od ostalih ubistava, zato što će je pokupiti u javnosti i vrlo lako bi moglo da bude očevidaca. Nosio je farmerke i čizme, crvenu sportsku jaknu i kačket. Izgledom je malo odskakao od prolaznika na Henepinskoj ulici. Ne baš dovoljno da upada

147 u oči, ali dovoljno da neko možda zapamti njegovu odeću. Bio je farmer, prosto i jednostavno. U gomili zemljoradnika, uklopio bih se bez najmanjeg problema, mislio je, sve dok budem držao jezik za zubima. Isekao je rupu u postavi džepa jakne i sad je tu držao dugo sečivo marke Čikago katleri. „Heder“, rekao je kad joj je prišao. Osvrnuo se. Najbliža osoba bio je neki crnac, koji je sedeo na klupi autobuske stanice na drugoj strani ulice. Okrenuo mu je leđa. Heder je gledala mimo njega, a onda ga je naglo pogledala. „Kako si, šećeru?“ „Pričali smo pre neku noć…“ „Ne sećam se.“ „Ponudio sam ti pedeset za jebanje s pušenjem…“ „A, da.“ Zabavljeno je iskrenula glavu. „Izgledaš sad drugačije.“ Besni Pas je pogledao naniže u sebe, klimnuo glavom pa promenio temu. „Rekla si da možeš da smisliš nešto uzbudljivije ako nabavim lovu.“ „Imaš lovu?“ „Imam stotku.“ „Pa, šta to imaš na umu, kauboju?“ Motel je bio ugodno oronuo. Heder je ušla u portirnicu, uzela ključ i vratila se minut kasnije. Besni Pas se obazreo po sobi, onjušio. Sredstvo za čišćenje. Mora da ga koriste na litre, pomislio je. Kupatilo je bilo sićušno, u podu su falile pločice, posteljina je bila tanka i izlizana. „Zašto ne bismo prvo makli lovu s puta?“, upitala ga je Heder Braun. „Ah, da. Stotka?“ Izvadio je novčanice iz džepova pantalona i bacio ih na komodu. Pet dvadesetica. „A ako stvarno možemo da… znaš… imam još pedeset.“ „Hej, sviđaš mi se, čoveče“, kazala je široko mu se osmehujući. „Zašto prosto ne uđemo ovamo i porazgovaramo o tome dok se tuširamo?“ „Ti počni, a ja dolazim za minut“, rekao joj je. Počeo je da skida jaknu, a kad je ušla u kupatilo, izvadio je nož iz postave džepa i sakrio ga ispod kreveta. Tuširanje je bilo prava agonija. Pažljivo mu je oprala penis, a kad se ništa nije desilo, rekla je: „Imaš malo problema dole, a?“ Namrštila se, a između očiju joj se javila borića. Impotentne mušterije nisu bile najgori deo tog zanata, ali su svakako usporavale promet. „Ne, ne, ne, ne ako možemo da…“ U tašnici je imala svilene šalove, četiri komada, po jedan za svaki ručni zglob i gležanj.

148 „Nemoj previše da ih zatežeš“, kazala mu je. „Dovoljno je da ih samo obmotaš.“ „Mogu ja ovo“, procedio je kroz zube. Prvo joj je vezao noge, po jednu za svaki stubić na uznožju kreveta, a zatim ruke, za bočne daske sa strane. „Kako ti ide, šećeru?“ „Fino“, kazao je okrećući se prema njoj. Sada je imao poluerekciju i penis mu je stajao relativno uspravno. „Ako ga prineseš ovamo na minut, mogu da ti pomognem“, ponudila se. „Ne, ne, u redu je; ali hteo bih da koristim kondom… izvini…“ „Ne, to pozdravljam“, kazala mu je ohrabrujući ga. Okrenuo se, uzeo jaknu s poda, našao kondom, izvadio ga iz pakovanja pa ga odmotao i navukao. Onda je iz istog džepa uzeo uložak i legao pored nje. „Kaži: aaaaa!“, rekao joj je. Osetivši da nešto nije u redu, pokušala je da se uspravi u sedeći položaj; otvorila je usta, možda da vrisne, ali Besni Pas ju je ščepao za gušu, stisnuo i gurnuo na ležaj. Pala je i pokušala da pokida šalove kojima je bila vezana. Dok ju je stiskao i stezao, usta su joj se otvorila šire i uspela je da zastenje, ali nedovoljno glasno da privuče pažnju u motelu poput tog, a onda joj je ugurao uložak u usta. Posle toga, jednom rukom joj je zapušio usta, a drugom počeo da kopa po džepu jakne, tražeći rukavice. Našao ih je i navukao, jednu pa drugu. Devojka ga je posmatrala, i dalje pokušavajući da se oslobodi, razrogačenih očiju, preplašena. Kad ih je stavio na ruke, iz drugog džepa je izvadio izolir-traku i dvaput je obmotao oko njene glave. Potom je još jednom proverio veze; dobro su držale. „Pogledaj ga sada“, rekao je devojci klečeći iznad nje. „To je prava stvar. A rekli su da sam impotentan.“ Devojka je prestala da se džilita i skvrčila se na krevetu, gledajući u njega. „Sad ćemo malo da se zabavimo“, kazao je. Našao je nož ispod kreveta, izvadio ga i pokazao joj ga: čelično sečivo svetlucalo je na svetlosti stone lampe. „Neću previše da te povredim; veoma sam dobar u ovome“, rekao je. „Pokušaj da držiš otvorene oči kad nož uđe u tebe; volim da vam gledam u oči“, kazao je. Skrenula je pogled u stranu, a u sobi se odjednom osetio reski vonj. Spustio je pogled na njenu karlicu i shvatio da se upisala. „O, za ime boga!“, izgovorio je. Ali i dalje je bio ushićen. Upisala se od straha. Prepoznala je moć. Ali sad je neće silovati. Pomisao da legne u hladnu mokraću bila mu je odvratna. U svakom slučaju, silovanje nije bilo nužno. Ispružio se pored nje i

149 nežno je poljubio u obraz, dok je ona pokušavala da se odmakne od njega. „Trajaće svega sekund“, kazao joj je. Počela je izbezumljeno da trza ruke, pokušavajući da pokida veze. Prislonio je vrh noža neposredno ispod njene grudne kosti i osetio kako orgazam nadire kao plimski talas dok pritiska nož nagore i ka unutra. Devojčine oči su se izbečile, naprežući se, naprežući se, a zatim se svetlost u njima ugasila i za nju je sve prestalo da postoji. Besni Pas je gledao u njene oči dok je svetlost u njima čilela, osećajući kako se talasi orgazma povlače, a pritisak u njegovom umu slabi. Dobro je, pomislio je. Veoma dobro. Odmakao se od kreveta i pogledao u nju. Nije lepa, pomislio je, ali ima nečeg prelepog u njenom stavu. Skinuo je kondom i bacio ga u klozetsku šolju pa počeo da se oblači, često se zaustavljajući da pogleda svojih ruku delo. U sebi se radovao. Kad se obukao, bacio je pogled poslednji put, pružio ruku da pomiluje njenu sve hladniju nogu pa pošao prema vratima. „Ups!“, izgovorio je naglas. „Ne smem da zaboravim poruku.“ Iskopao ju je iz džepa jakne i spustio na devojčino telo. Napolju je bila predivna sveza jesenja noć. Prešao je preko parkinga, rizikujući brz pogled prema recepciji motela. Kroz prozor je video recepcionera, čije lice je bilo okupano plavom svetlošću televizijskog ekrana. Nije pogledao napolje. Pažljivo držeći glavu okrenutu u stranu, Besni Pas se prošetao niz trotoar i zašao iza ugla, gde je skinuo jaknu i kačket. Umotao je jaknu s kačketom unutra i stavio je ispod pazuha. Skrenuo je iza još jednog ugla i došao do svojih kola. Ušao je i bacio jaknu na pod. Ako ga je iko video da ulazi u kola, nije mogao da vidi čoveka u crvenoj jakni, s kačketom. Odvezao se šest kvartova nazad do saobraćajne petlje i svratio u bar. Pandurski auto, s uključenim rotacionim svetlima, ali bez sirene, projurio je niz Henepinsku aveniju dok je pijuckao prvo pićence. Nakon što ga je natenane dovršio, klimnuo je glavom šankeru da mu sipa još jednu turu. Kad je izašao, prošao je čitav sat otkako je napustio motelsku sobu. „Još jedan nepotreban rizik“, rekao je samom sebi. „Neću da se provezem tuda, doduše. Samo dovoljno blizu da bacim pogled.“ Sa semafora jednu ulicu dalje, video je najmanje četiri patrolna vozila ispred motela. Dok je čekao zeleno svetlo, televizijski kombi se parkirao ispred motela i tamnokosa je izašla sa suvozačeve strane. Prepoznao ju je istog trena. Eni Makgauan, žena koja je rekla da je impotentan. Sirena je zatrubila iza njega, a on je bacio pogled u retrovizor, a zatim na semafor, gde se crveno svedo promenilo u zeleno. Skrenuo je na raskrsnici i parkirao uz ivičnjak. Makgauanova je pričala s nekim pandurom, a pandur je

150 odmahivao glavom. Grupa ljudi prošla je trotoarom pored njegovog automobila, privučena rotacionim svetlima i TV kombijem. Bio je u iskušenju da im se pridruži, ali se ipak uzdržao. Previše je rizično; ionako je već dovoljno rizikovao. Osim toga, telom mu se i dalje razlivala toplina od ubistva i želeo je da ode kući, gde će moći da se opusti i uživa u tom osećaju. Duga topla kupka, sklopljene oči i repriza onog dela kad se ugasila svedost u očima Heder Braun.