Džon Sandford - Pravila više ne važe

201 Naslov u dva reda širio se preko cele naslovne strane. Ispod njega stranicom je dominirala fotografija u boji, snimak pokrivenog tela koje na kolicima guraju u vozilo patološke službe. Fotograf je upotrebio širokougaoni objektiv, koji je zamutio lica osoba koje su gurale kolica. HENDIKEPIRANA, glasio je naslov. MUČENA, pisalo je. Lukas je sklopio oči i naslonio se na zid. Sastanak je počeo u besu i nastavio se u tom raspoloženju. „Dakle, nemamo ništa konkretno?“ Sedeli su u Danijelovoj kancelariji – Lukas, Anderson, Lester i još desetak glavnih inspektora. „Isto je kao i s ostalima. Ništa nam nije ostavio“, reče Anderson. „Više neću da trpim takve odgovore!“, odjednom je povikao Danijel, udarajući pesnicom po stolu i piljeći u Andersona. „Ne želim da slušam ta sranja o…“ „To nisu sranja!“, uzvratio je vikanjem Anderson. „To je ono što imamo! Imamo jedno veliko ništa! E pa ni ja ne želim da slušam bilo kakva sranja od tebe ili Davenporta, o tim vašim medijskim požarima – to je opet bilo prvo što si rekao kad smo ušli! – šta je sa jebenim medijima? Jebe mi se za jebene medije! Dajemo jebeno sve od sebe i ne želim više da slušam kako sereš o tome…“ Okrenuo se i besno izjurio iz sobe. Danijel, uhvaćen na prepad Andersonovim ispadom, mlitavo je seo na stolicu. „Neka neko ode i dovede ga nazad“, kazao je posle nekoliko trenutaka. Kad se Anderson vratio, Danijel mu je klimnuo. „Izvini“, kazao je trljajući oči. „Gubim živce. Moramo da zaustavimo tog skota. Moramo da ga uhvatimo. Ideje. Neka mi neko da neke ideje!“ „Nemoj da prekidaš prismotru Makgauanove“, reče mu Lukas. „I dalje mislim da nam je to kakva-takva šansa.“ „Bila je svuda unaokolo na mestu ubistva Vitkroftove“, reče jedan od inspektora. „Kako je znala? Stigla je tamo pola sata pre ostalih novinara.“ „Ne brini za to!“, brecnu se Danijel. „Želim da njena prismotra bude toliko tesna da ni mrav ne može da se provuče do nje. U redu? Šta još? Bilo šta? Bilo ko? Šta se dešava s naknadnom proverom ljudi koji su mogli kupiti pištolj od Rajsa?“ „Uh, imamo jednog koji se ne uklapa“, reče Sloun. „Rajs je odmah posle Drugog svetskog rata bio u Japanu i doneo sa sobom te silne suvenire, lutkice od slonovače? Necuke valjda? U svakom slučaju, ispričao je nekom tipu za njih, nekom komšiji, a komšija mu je rekao za galeriju koja se bavi kupoprodajom orijentalne umetnosti. Taj tip iz galerije je došao i kupio te lutkice. Dao je Rajsu petsto dolara za petnaest komada. Imamo i račun. Otišao sam da pričam s tim likom, zove se Alan Nester, galerija mu je na Nikoletinoj aveniji.“

202 „Znam je“, reče Anderson. „Obžet d'art Orjento Alana Nestera. U prizemlju Balmorala.“ „Prilično fensi adresa“, primeti Lukas. „To je taj“, potvrdi Sloun. „U svakom slučaju, tip me nije udostojio razgovora. Rekao je da ništa ne zna, da je nakratko popričao s gospodinom Rajsom i otišao. Nije video nikakav pištolj i ne zna ništa ni o kakvom pištolju.“ „Pa?“, upita Danijel. „Misliš li da je on možda naš tip?“ „Ne, ne, previsok je, mora da ima metar i devedeset, i neviđeno je mršav. Takođe je i prestar. Mora da ima oko pedeset. Jedan od onih uobraženih govnara koji nose šal umesto krave?“ „Ešarpu?“ „Šta god, da. Ne verujem da je on naš tip, ali bio je nervozan i lagao me je. Verovatno ne zna ništa o Besnom Psu, ali zbog nečeg je bio nervozan.“ „Pronjuškaj onda okolo, vidi šta možeš da saznaš“, reče mu Danijel. „Šta je s ostalima?“ „Treba da obradim još šestoricu“, kazao je. „Oni su najmanje verovatni.“ „Obradi prvo njih. Ko zna, možda se neko štrecne i ujede te za guzicu.“ Osvrnuo se po sobi. „Još nešto?“ „Ja nemam ništa“, reče Lukas. „Ne mogu da razmišljam. Po podne ću obići ulice, da vidim šta ima novo, a posle toga idem na sever. Ovde nisam ni od kakve koristi.“ „Ostani još koji minut, važi?“, reče mu Danijel. „U redu, narode. Izvini još jednom, Endi. Nisam hteo da vičem.“ „Nisam ni ja“, odvrati Anderson žalostivo se osmehujući. „Besni Pas nas sve ubija.“ „Anderson ne želi da priča o medijima“, reče Danijel, dobujući prstima po hrpi novina na radnom stolu. „Ali moramo nešto da uradimo. A ne govorim o spašavanju naših radnih mesta. Mogla bi da izbije panika u gradu. Ovo je možda rutina u Los Anđelesu, ali ovde… ovako nešto se jednostavno ne dešava. Ljudi počinju da se plaše.“ „Na kakvu paniku misliš? Na nerede na ulicama? To se neće desiti. Samo će se sakriti po kućama…“ „Govorim o tome da će ljudi početi da nose oružje. Govorim o nekom klincu, koji će se vratiti kući s univerziteta kad ga roditelji ne očekuju, usred noći, a ćale će mu prosuti mozak koltom. O tome ti govorim. Verovatno si previše mlad da se sećaš vremena kad je Čarli Starkveder ubijao ljude u Nebraski, a ljudi su šetali po linkolnskim ulicama sa sačmaricom na ramenu. To nam nikako nije potrebno. Takođe nam nije potrebno da Nacionalna

203 streljačka asocijacija pojača kampanju zastrašivanja: pištolj u svakoj kući i tenk u svakoj garaži!“ „Trebalo bi da razgovaramo sa izdavačima i menadžerima TV stanica ili vlasnicima“, reče Lukas posle nekoliko trenutaka razmišljanja. „Oni mogu da narede da se medijska halabuka utiša.“ „A misliš li da će to uraditi?“ Lukas je razmišljao još malo. „Ako to uradimo na pravi način. Ljudi iz medija su uglavnom izvrgnuti preziru, ali oni su kao i svi ostali: žele da budu voljeni. Pruži im šansu da pokažu da su stvarno dobri momci, i lizaće ti cipele. Ali to mora da potekne od tebe. Samo glavna faca s glavnom facom. Takođe, možda bi trebalo da sa sobom povedeš zamenike. Možda i gradonačelnika. To će im laskati, pokazaće im da ih poštuješ. Pitaće nešto poput: Želite da sami sebe cenzurišemo? Moraš da kažeš: Ne, ne želimo. Samo želimo da vas upoznamo sa opasnostima javne panike; želimo da imate razumevanja.“ „Moram li dupodelim te misli s njima?“, sarkastično je upitao Danijel. Lukas je uperio prst u njega. „Prekini s tim!“, oštro je rekao. „Bez humora. Imaš posla sa štampom. I da, kaži da deliš zabrinutost s njima. Oni tako govore. Dozvolite da podelim ovo s vama.“ „I oni će to popiti?“ „Mislim da hoće. To pruža novinama šansu da budu odgovorne. A mogu to da urade zato što od toga zapravo ništa ne zarađuju. Ne dobijaju više oglašivača zato što gomilaju priče o ubistvima. A nije ih mnogo briga ni za kratkoročni čar od povećanog tiraža. Ni to ne mogu da prodaju za ozbiljnije pare.“ „A šta je s televizijom?“ „To je veći problem, zato što je njihova gledanost promenljiva, a to se kod njih jedino računa. Hriste, mislim da sam prošle nedelje u novinama pročitao da dolaze redovni pregledi gledanosti. Ako ne sklopimo nekakav dogovor s televizijama, pošizeće od vesti o Besnom Psu.“ Danijel je zaječao. „Pregledi gledanosti? Zaboravio sam na proklete preglede gledanosti! Isuse, ovo je policija! Treba da hvatamo lupeže, a ja sedim i znojim se zbog redovnih pregleda gledanosti.“ „Napraviću spisak imena svih s kojima želiš da razgovaraš“, reče Lukas. „Daću ga Lindi za sat. S brojevima telefona. Najbolje da ih lično zoveš. Tako misle da znaš ko su.“ „Dobro. Jedan sastanak? Ili dva? Jedan za novine i jedan za televizije?“ „Jedan, mislim. Ljudi s televizije vole da se prave da su u istim diskusijama kao i ovi iz štampe. Zbog toga se osećaju kao pravi novinari.“ „Šta je s radiom?“, upitao je Danijel.

204 „Jebeš radio! Ko još sluša vesti na radiju!“ Anderson se nalaktio na dovratak Lukasove kancelarije. „Nešto?“ „Možda vozi tanderberd tamne boje, nov, verovatno tamnoplav“, reče Anderson sa blagim tračkom zadovoljstva u glasu. „Odakle ti to?“, upita ga Lukas. „Okej. Patolog je procenio da je Vitkroftova ubijena u neko doba noći između srede i četvrtka. Znamo da je bila živa u sedam uveče zato što je telefonom razgovarala s prijateljicom. Dalje, tip koji živi preko puta nje radio je noćnu smenu i vratio se kući u 23.20. Primetio je da je svetlo u njenom stanu i dalje uključeno. Primetio je to zato što je ona obično rano išla na počinak.“ „Otkud on to zna?“ „Stižem i do toga. Taj tip radi naizmenične smene u kompaniji 3M. Kad je radio dnevne, od sedam do tri, viđao ju je ujutru na ulici baš kad bi pošao na posao. Jedanput ju je pitao zašto ustaje tako rano, a ona mu je rekla da uvek ustaje rano, da joj je jutro najlepše doba dana, i da ne može da uči noću. Zato je te noći zapazio svetlo. Pomislio je da možda sprema neki važan ispit.“ „I…“ „Zato mislimo da je tad već bila mrtva. Ili na samrti. Zatim, oko 22.00 – nismo sigurni u tačno vreme, ali petnaest minuta gore-dole – neki klinac je hodao prema svom stanu i primetio nekog tipa na drugoj strani ulice, išao je u istom smeru kao i klinac. Srednje visine. Kaput tamne boje. Šešir. To je ulica koja prolazi ispred kuće Vitkroftove. U svakom slučaju, hodali su paralelno nekoliko blokova, a klinac nije obraćao posebnu pažnju na njega. Međutim, znaš i sam kako držiš na oku ljude oko sebe kad noću ideš sam peške?“ „Aha.“ „Tako nije obraćao posebnu pažnju, ali je upio mnoge detalje. Prepešačili su zajedno nekoliko blokova i taj tip se zaustavio pored tanderberda. Klinac ih je primetio jer voli ta kola. I tako, tip je otključao vrata, ušao i odvezao se. Kad je klinac čuo za Vitkroftovu, setio se tipa i sinulo mu je da je bio nekako čudan. Na ulici je bilo milion praznih mesta za parking, a bilo je hladno, pa zašto se onda parkirao dva-tri bloka dalje od mesta odakle je dolazio?“ „Pametan klinac.“ „Aha.“ „Pa, jesi li ga proverio?“, upitao je Lukas. „Aha. U redu je. Studira elektrotehniku. Živi u studentskom domu. Tip koji živi preko puta njene kuće takođe deluje okej.“ „Hm.“ Lukas je protrljao usnu.

205 Anderson slegnu ramenima. „To nije bogzna kakav trag, ali je ipak nešto. Proveravamo podatke osiguravajućih kuća za sve tanderberdove, tri godine unazad, tražimo vlasnike koji su preneli polise osiguranja ovamo iz nekog drugog mesta, kao što je Teksas.“ „Srećno!“ Sastanak se održao sutradan, sredinom jutra, u sali za konferencije Star tribjuna. Svi su nosili odela. Čak i žene. Većina ih je imala kožne fascikle sa žutim beležnicama. Oslovljavali su gradonačelnika i Danijela po imenu. Lukasu su se obraćali sa poručnice. „Tražite od nas da sami sebe cenzurišemo!“, rekao je šef uredničkog odbora Star tribjuna. „Ne, zapravo ne tražimo, i nikada ne bismo ni tražili jer znamo da to ne biste ni radili“, reče Danijel sa sladunjavim osmehom. „Samo pokušavamo da podelimo sa vama izvesne brige, da istaknemo mogućnost sveopšte panike. Taj ubica, on je lud. Radimo sve što je u našoj moći da ga identifikujemo i uhapsimo, a ja ne želim da umanjujem… strahote – da li je to prava reč? – ovih zločina. Ali želeo bih da istaknem da je dosad ubio pet žena u metropoli od tri miliona stanovnika. Drugim rečima, šansa da poginete u požaru, da vas ubije član porodice, da vas udare kola, da ne govorim o šansi da umrete od iznenadnog srčanog udara, i dalje je mnogo veća od šanse da naletite na tog ubicu. Moja poenta je da je novinarsko izveštavanje koje izaziva paniku neodgovorno, pa čak i kontraproduktivno…“ „Kontraproduktivno za koga? Vas i vaše šanse da zadržite radno mesto?“, upitao je jedan od urednika Star tribjuna. „To me već vređa!“, brecnuo se Danijel. „I ja mislim da taj komentar nije na mestu“, blago je prokomentarisao jedan novinski izdavač. „Šef Danijel nema razloga da se brine za svoje radno mesto“, reče gradonačelnik Mineapolisa, koji je sedeo u čelu stola. „On odlično obavlja svoj posao i nameravam da ga ponovo imenujem za još jedan mandat, kakav god bio. ishod ove istrage.“ Danijel je pogledom okrznuo gradonačelnika i klimnuo glavom. „Onda imamo ozbiljan problem“, reče menadžer stanice TV3. „Ovo je trenutno najzanimljivija priča. Štaviše, nikad nismo imali ništa slično. Ako mi svesno umanjimo izveštavanje, a naše kolege na Kanalu 8, 6 i 12 to ne urade, mogli bismo ozbiljno finansijski da stradamo. Mi nemamo novac od tiraža, rejting gledanosti nam je jedini hleb nasušni. A budući da smo najgledanija stanica…“

206 „Samo u deset, ne i u šest“, prekinuo ga je menadžer Kanala 8. „A budući da smo sveukupno gledano najgledanija televizija“, nastavio je menadžer TV3, „imamo najviše da izgubimo. Da budem iskren, sumnjam u našu sposobnost da sklopimo bilo kakav dogovor koga bi se svi pridržavali. Previše toga visi o koncu.“ „A šta kažete na to da ja i ostali oficiri porazgovaramo sa svakim zaposlenim u policiji i kažemo im kako nam određena stanica nanosi štetu svojim izveštavanjem? Šta kažete na to da zamolimo svakog u policiji, od komandira smene do čistačice, da ne priča s tom stanicom? Drugim rečima, da isključimo sve kontakte određene stanice s policijom? Da je stavimo na crnu listu. Da li bi to imalo uticaj na rejting gledanosti?“, upitao je Lukas. „He-he, to je baš opasan predlog“, reče predstavnik dnevnog lista iz Sent Pola. „Ako dobijemo sveopštu paniku na ulicama, e to je opasan predlog“, odvrati Lukas. „Ako, recimo, neki klinac, koji živi u studentskom domu, neočekivano svrati kući s univerziteta, a ćale mu prospe mozak misleći da je to Besni Pas, čija će to biti krivica? Čija će krivica biti širenje straha i panike?“ „To nije fer“, reče menadžer stanice TV3. „Nego šta je. Vi prosto ne želite da budete odgovorni“, skresa mu Lukas. „Smirite se, poručnice“, reče gradonačelnik posle kratkotrajne tišine. Pogledao je u sto. „Slušajte, sve što tražimo od vas jeste da ne čekićate toliko jako. Gledajući sinoć Kanal 8, merio sam vreme i dali ste ovom slučaju više od sedamnaest minuta u četiri različita segmenta vesti. U smislu dnevnih vesti, mislim da je to baš preterivanje. Skoro da nije ni bilo drugih vesti. Samo sugerišem da svi bace pogled na svaki prilog i zapitaju se da li je tolika širina neophodna? Hoće li vam to zaista dići gledanost? I šta ako se šef Danijel i gradonačelnik i Gradsko veće i državni zakonodavci zaista razgoropade, počnu da pričaju o neodgovornoj štampi i da spominju konkretna imena? Hoće li to podići rejting gledanosti?“ „U krajnjoj liniji, znači, govorite nam: Nemojte da nas ljutite, ili…“, reče urednik informativnog programa Kanala 12. „U krajnjoj liniji, želim da kažem: budimo odgovorni! Ako ne budemo, mogli bismo svi da zažalimo zbog toga.“ „To mi i dalje zvuči kao pretnja“, reče urednik informativnog programa. Gradonačelnik slegnu ramenima. „Imate baš dramatičan pogled na svet.“ Dok su prolazili kroz foaje na putu do ulice, Danijel je pogledao u gradonačelnika.

207 „Cenim ono što ste rekli o ponovnom naimenovanju“, kazao je. „Nemoj još da zakazuješ proslavu“, procedi gradonačelnik kroz zube. „Mogao bih još i da se predomislim ako ne uhvatite ovog govnara.“

208 2 0 Dva dana nakon tog razgovora i pronalaska tela bili su dani izvrsnog iščekivanja. Besni Pas se opustio; smešio se. Njegova sekretarica ga je smatrala skoro šarmantnim. Skoro. Osim tih usana. Puštao je snimke vesti iznova i iznova, gledajući kako Makgauanova izveštava s mesta zločina. „Ja sam Eni Makgauan, javljam se s mesta najnovijeg zločina Besnog Psa“, kazala je usnama senzualno oblikujući slovo A. „Šef Policijske uprave Mineapolisa Kventin Danijel je u ovoj kući, udaljenoj svega tri bloka od studentskog grada Univerziteta u Minesoti. Tu je studentkinju prava Čeril Vitkroft, inače invalitkinju, ali i jednu od najboljih u klasi na pravnom fakultetu, mučio, seksualno unakazio i ubio čovek za koga policija kaže da je tek malo bolji od divlje zveri…“ Sviđalo mu se to. Čak mu se sviđalo i ono o divljoj zveri. Odgajivač svinja je nestao, zaboravljen je. Uživao je u novinama, čitao priče iznova i iznova, ležao na krevetu i prisećao se umiranja Vitkroftove. Masturbirao je, a lice Eni Makgauan mu je postajalo sve jasnije. Reakcija medija postajala je sve burnija preko vikenda, kulminirajući reportažom na tri stranice u nedeljnim mineapoliskim novinama i sažetijim ali analitičnijim člankom u sentpolskim. U ponedeljak je izveštavanje zamrlo. Nije bilo skoro ničega, što ga je potpuno zbunilo. Zar su se već umorili? Tog popodneva otišao je u kancelariju okružnog pisara i uljudno se predstavio kao advokat koji istražuje porez na nepokretnu imovinu. Pokazao im je vizitkartu, a oni su mu pokazali kako da koristi kompjuterizovane poreske dokumente. Makgauan? Imena su se pojavila na monitoru računara: Makgauan, Adam, Ejlin, Aleksis, Eni. Eto je. Jedini vlasnik. Fin komšiluk. Kompjuter mu je dao kvadraturu, procenjenu vrednost. Trebaće mu još istraživanja. Prešao je s računarskih datoteka na zemljišne knjige i bacio pogled na mape komšiluka.

209 „Ako vam trebaju fotografije iz vazduha, pronaći ćete ih u onim registratorima tamo“, rekla mu je službenica ljubazno se osmehujući. „Zavedene su na isti način.“ Fotografije iz vazduha? Baš fino. Pregledao ih je, pronašavši kuću Makgauanove, zapazivši njen položaj u odnosu na susedne kuće, šupe za alat i odvojenu garažu. Vrhom prsta ispratio je uličicu iza kuće. Ako dođe sa severne strane, mogao bi da priđe iz sokaka pravo do zadnjih vrata, otvori ih i uđe u kuću. Ukoliko dođe dovoljno rano, dok je Makgauanova na poslu, imao bi priliku i da je istraži. Šta ako još neko živi u kući? To je dovoljno lako saznati; tome služi telefon. Zvaće i danju i noću dok je ona na poslu, da vidi hoće li se javiti neki nepoznati glas; njen je sad poznavao već jako dobro. Možda ima cimerku. Razmislio je o tome pa sklopio oči. Mogao bi da odradi duplericu. Dve u isto vreme. Ali to mu nije delovalo ispravno. Uzimanje je bilo nešto lično, jedan na jedan. To je nešto što treba podeliti, a ne umnožavati. Troje je već gužva. Besni Pas je napustio kancelariju javnog pisara i prošetao po još jednom divnom jesenjem danu do biblioteke, do odeljka s kriminalističkim knjigama, i počeo da izvlači autobiografije profesionalnih provalnika. Knjige su napisane, tvrdili su njihovi autori, da pomognu kućevlasnicima da zaštite posede. Iz drugačije prespektive, takođe su bile kratki kursevi provalništva. Proučio je nekoliko pre nego što je otišao u atelje Karle Ruiz. Tad su mu pomogle. Besni Pas je verovao u biblioteke. Prelistao je knjige i uzeo četiri koje nije pročitao. Dok je izlazio između polica, mimo redova knjiga o zločinu i zločincima, pažnju mu je privuklo ime Sem. Semov sin. Čitao je o Semu, ali ne i tu konkretnu knjigu. Uzeo ju je. Napolju na sunčevoj svetlosti duboko je udahnuo posmatrajući ljude u prolazu. Mravi, pomislio je. Međutim, bilo je teško previše ozbiljno shvatiti tu misao. Dan je bio previše lep za to. Nalik na rano proleće u Teksasu. Besni Pas nije bio ravnodušan. Knjige o provalništvu su mu dale materijal za razmišljanje; knjiga o Semu još više. Sem nije trebalo da bude uhvaćen, ne onako kako su ga uhvatili. Na njegovoj poslednjoj misiji, kako je Besni Pas mislio o tome, upucao je mladi par, ubivši jedno, ranivši i oslepevši drugo. Parkirao je kola malo dalje, pored hidranta. I dobio kaznu za pogrešno parkiranje. Neka žena, koja je šetala psa, videla je pozornika kako piše kaznu, a kasnije kako neki čovek dotrčava do kola i odvozi se u žurbi. Kad su najnovija Semova ubistva dospela u štampu, pozvala je policiju. Svega nekoliko kazni

210 bilo je napisano u toj oblasti u to doba noći, i samo jedna za parkiranje pored hidranta. Policija je uspela da pročita broj registarskih tablica s indigo kopije kazne. I tako je Sem uhvaćen. Besni Pas je čitao u krevetu. Spustio je knjigu na grudi i zagledao se u tavanicu. Znao je tu priču, ali ju je zaboravio. Pomislio je na svoju poslednju poruku, onu koju je ostavio na telu Vitkroftove. Zaštiti se od nasumičnog otkrivanja. Pomislio je na svoj auto. Bila bi dovoljna samo kazna za nepropisno parkiranje. Što je više razmišljao o tome, bivao je sve sigurniji da policija uvek proverava sve kazne za parkiranje napisane u blizini ubistava. Bacio je knjigu na krevet i otišao u kuhinju, zagrejao vodu u čajniku pa napravio šolju toplog kakaoa. Kakao mu je bio omiljena poslastica. Čim mu je vrela gorkoslatka tečnost dotakla jezik, vratio se na ranč, stojeći u kuhinji s… kim? Otresao je tu misao i vratio se u spavaću sobu. Uradio je s Vitkroftovom sve kako je trebalo. Odvezao se kako ga ne bi videli da peške odlazi od kuće. Parkirao se blizu, ali ne toliko blizu, i došetao do doma Vitkroftove, kako niko ne bi zapamtio njegov auto u blizini mesta zločina. Pešice dođi do mesta ubistva. Ostavi kola što dalje. Pobrini se da se propisno parkiraš, a zatim proveri još jednom da li si se propisno parkirao. Ostavi ih dovoljno blizu da trkom možeš da stigneš do njih za minut ili manje, ali dovoljno daleko da ih niko ne zapamti kao sumnjiva kola u blizini mesta ubistva. Pet blokova dalje? Koliko je to pet blokova dalje? Uzeo je list hartije i nacrtao mapu ulica i blokova. U redu, kad bi se parkirao pet blokova dalje, panduri bi morali da provere pedesetak okolnih blokova da bi obuhvatili i njegov automobil. Ako se parkira šest blokova dalje od kuće Eni Makgauan, morali bi da provere sedamdeset dva bloka. Bilo bi ih i duplo više da nije onog prokletog potoka s druge strane ulice. Pogledao je u kartu i počeo da računa. Ako se parkira severno od njene kuće, mogao bi da dobije šest blokova duž poslednjih blokova, koji su bili uzani. Takođe bi imao lak pristup do drvoreda iza poslednjih blokova – do dobrih mesta za skrivanje ukoliko bi ono postalo neophodno. Zemljišne knjige pokazivale su da su placevi dugi dvadeset metara, s pet metara širokim drvoredom. Ulice se bile široke deset metara. Računao je na listu hartije. Nešto više od dve stotine metara. Trebalo bi da može da pretrči tu razdaljinu za manje od minuta. Ustao je, vratio se u kuhinju, našao kartu grada u fioci pa izbrojao šest blokova.

211 Ne šest blokova, pomislio je. Pet je bolje. Ako se parkira pet blokova dalje, bio bi na ulici koja ima pristup Međudržavnom auto-putu 35. Kad se nađe u kolima, mogao bi da se uključi na auto-put za manje od minuta, i to uz poštovanje ograničenja brzine. Zatvorio je oči i zamislio. U punom trku, u cajtnotu, od njene kuće do auto-puta samo dva minuta. A kad dospe na auto-put, ostaje samo osam minuta do garaže. Ipak, mora da razmisli. Besni Pas je našao broj Makgauanove u gradskom telefonskom imeniku. Pozvao ju je na kuću i izgovorio: „Filis? Izvinite, mora da sam pogrešio broj.“ Pozvao ju je još jednom. Pa još jednom. Telefonska sekretarica, ali nijednom neki nepoznat glas. Obavio je i jedno izviđanje. Uradio je to u svom tamnoplavom tanderberdu. Nedelja po podne. Eni Makgauan bila je u poseti roditeljima u Brukingsu, u Južnoj Dakoti. Trebalo je da se vrati na posao u ponedeljak. Panduri su i dalje držali njenu kuću pod prismotrom, jedan spreda, iz arhitektine kuće, drugi pozadi, iz kuće penzionisanog bračnog para. Panduri na ulicama, u parkiranim kolima, bili su privremeno povučeni s položaja dok je Makgauanova van grada. Dok je bila odsutna, bilo je teško ozbiljno shvatiti prismotru. Pandur na položaju iza njene kuće čitao je hrpu stripova iz pedesetih, koje je našao na tavanu, razmišljajući i o mogućnosti da ih mazne. Bog sveti samo zna koliko danas vrede, a vremešni bračni par svakako nije mario za njih, ili se uopšte nije sećao da postoje. Pandur bi na svaka dva-tri minuta bacio pogled kroz prozor prema zadnjem delu kuće Makgauanove. Međutim, svi su znali da Besni Pas nikad ne napada vikendom. Nije obraćao naročito mnogo pažnje. Čitao je Supermena kad je Besni Pas prošao kolima ispred kuće. Da se provezao ulicom iza kuće, pandur bi ga sigurno video – čuo bi kola u prolazu – i možda bi ga na mestu uhvatio, ili makar identifikovao. Međutim, kanta za đubre srušila se na drugom kraju sokaka. Kad je Besni Pas počeo da skreće, video ju je, razmislio o tome, pa se vratio u rikverc. Nije bilo poente da ga neko vidi van kola, usred bela dana, kako se glupira s tuđom kantom za smeće. Pandur u arhitektinoj kući, preko puta doma Makgauanove, morao je da ga vidi. Znao je da Besni Pas možda vozi tamnoplavi tanderberd. Ali kad je Besni Pas prošao pored, pandur je bio u prizemlju, glave zabijene u frižider, pokušavajući da odluči da li da uzme jogurt ili bananu i dijetalnu koka-kolu. I nije se žurio da se vrati na tavan. Na tavanu je bilo dosadno. Sve u svemu, nije dežurao pored prozora tek dvadesetak minuta, iako se njemu činilo da je prošlo svega četiri-pet. Kad se vratio, otvorio je jogurt i

212 pogledao kroz prozor. Neki klinac je prao ćaletova kola na ulici, a ker ga je posmatrao kako radi. I ništa drugo. Besni Pas je tako došao i otišao neprimećen. A Besni Pas je mislio: sutra uveče.

213 2 1 Kad je Lukas stigao, Karla je sedela u dvorištu umotana u stari džemper, sa blokom za skiciranje u krilu. Izašao je iz kola i prošao kroz opalo lišće, punim plućima udišući reski vazduh Severnih šuma. „Divan dan“, kazao je. Stao je pored nje i pogledao u blok. Crtala je oblike opalog lišća žutim pastelom na plavoj hartiji. „To je lepo.“ „Mislim – nisam sigurna – ali mislim da ću od ovoga izatkati najbolje tapiserije koje sam ikad uradila“, rekla mu je. Namrštila se. „Jedan od problema s ovim oblicima je taj što su najbolji među njima simbolični, ali je najbolja umetnost antisimbolična.“ „Aha“, izgovori Lukas. Pogledao je u besprekorno plavetno nebo. Blagi povetarac s juga mreškao je površinu jezera. „Zvuči kao baljezganja, zar ne?“, upitala ga je smešeći se, a oko očiju su joj se pojavile boriće. „Zvuči kao biznis“, odvratio je. Okrenuo je glavu i video bokor malih zelenih biljaka, koje su izbijale kroz mrtvo lišće. Pružio je ruku i ubrao šačicu blistavog zelenog lišća. „Zatvori oči“, kazao je pružajući ruku i mrveći lišće vrhovima prstiju. Zatvorila je oči, a on joj je prineo izmrvljeno lišće ispod nosa. „Sad, pomiriši.“ Pomirisala je, osmehnula se i otvorila oči. „Miriše slatko“, rekla je ushićeno. „Zimzelen?“ „Aha. Raste svuda unaokolo.“ Uzela je izmrvljeno lišće od njega i pomirisala još jednom. „Bože, miriše na prirodu!“ „Još želiš da se vratiš u grad?“ „Da“, rekla je s prizvukom žaljenja u glasu. „Moram da radim. Imam na stotine crteža i moram početi nešto da radim s njima. Zvala sam galeriju u Mineapolisu, prodali su nekoliko dobrih komada. Novac me čeka.“ „Skoro da bi mogla da počneš ovim da zarađuješ za život“, reče suvoparno Lukas.

214 „Skoro. Kažu mi i da je neko iz Čikaga, vlasnik galerije, video moje radove. Želi da razgovara sa mnom o poslu. Zato moram da krenem.“ „Možeš posle i da se vratiš. Uvek.“ Karla je prestala da crta na trenutak i potapšala ga po nozi. „Hvala. Volela bih da se vratim na proleće, možda. Nemaš pojma koliko mi je značio ovaj mesec. Bože, čeka me toliko mnogo posla da ne smem ni da razmišljam o tome. Trebalo mi je ovo.“ „Da krenemo nazad u utorak predveče?“ „Dobro.“ Lukas je ustao, odšetao do pristaništa pa pogledao u svoj brodić. Bio je to pet metara dug trimaran od fiberglasa, s vanbrodskim motorom od dvadeset pet konjskih snaga. Mali brodić, otvoren, savršen za pecanje štuka. Na koritu se videla linija od algi i buđi. Brodić nije dovoljno korišćen tokom jeseni. Vratio se nazad uz obalu. „Moraću da izvadim brodić iz vode pre nego što krenemo“, kazao joj je. „Skoro da ga nisam ni koristio. Besni Pas mi je upropastio jesen.“ „A ja sam bila prezauzeta šetanjem po šumi da se vozim po jezeru“, reče prosto Karla. „Hoćeš li na pecanje? Sada?“ „Važi. Daj mi deset minuta da dovršim ovo.“ Podigla je glavu i zagledala se preko jezera. „Bože, kakav divan dan!“ Posle ručka su se prošetali kroz šumu. Karla je nosila pištolj zadenut za kaiš. U podnožju brda, pucajući u liticu s udaljenosti od dvadeset metara, imala je osamnaest uzastopnih pogodaka u metu veličine ljudske šake. Svi su bili posred srede na silueti koju je nacrtala u pesku. Kad je ispalila poslednji hitac, prinela je cev do usana i nonšalantno oduvala nepostojeći dim. „Nije loše“, reče Lukas. „Nije loše? Mislila sam da je prilično dobro.“ „Ne. Nije loše“, ponovio je. „Ako ikad budeš morala da ga upotrebiš, moraćeš da odlučiš u deliću sekunde, možda i u mraku, možda i dok tip juri na tebe. Biće drugačije.“ „Isuse! Pa čemu onda sve ovo?“ „Čekaj malo“, reče joj Lukas na brzinu. „Ne želim da te ubijem u pojam. To je stvarno bilo prilično dobro. Ali nemoj da se uobraziš.“ „Kao što rekoh, prilično dobro.“ Nasmešila mu se. „Šta misliš o futroli? Baš je strava, zar ne?“ Izvezla je ružu na crnoj kožnoj navlaci.

215 *** Mnogo kasnije te noći, dunula mu je u pupak pa podigla glavu i kazala: „Ovo je možda najbolji odmor koji sam ikada imala. Uključujući i narednih nekoliko dana. Želim nešto da te pitam, ali ne želim da ga upropastim.“ „Nećeš. Ne mogu da smislim nijedno pitanje koje bi ovo upropastilo.“ „Dobro. Prvo ćemo imati mali uvod.“ „Obožavam uvode; nadam se da ćeš završiti sa postskriptumom. Čak i indeks bi bio u redu, ili možda…“ „Zaveži i slušaj me. Pored toga što sam se odmarala, ovde sam završila ogromnu količinu posla. Mislim da sam se probila. Mislim da ću biti umetnica kao što nisam bila nikad ranije. Ali upoznala sam muškarce kao što si ti… jedan slikar iz Sent Pola mnogo liči na tebe… ti ćeš preći na druge žene. Znam to, i to je u redu. Stvar je u tome, kad to uradiš, možemo li i dalje da ostanemo prijatelji? Mogu li i dalje da dolazim ovamo?“ Lukas se nasmejao. „Ništa kao malo iskrenosti ne može da uništi erekciju.“ „Vratićemo je“, rekla je. „Ali želim da znam…“ „Slušaj. Ne znam šta će biti s nama. Imao sam… izvestan broj veza tokom godina i ostao prijatelj sa mnogo žena. Zapravo, nekoliko njih i dalje dolazi ovamo. Ne ovako, na mesec dana odjednom, već preko vikenda. Ponekad čak opet spavamo zajedno. Ponekad ne, ako se naš odnos promenio. Prosto dođemo ovamo i družimo se. Tako da…“ „Dobro“, rekla je. „Neću se raspasti kad raskinemo. Štaviše, imaću toliko posla da ne znam hoću li uopšte moći da održim vezu. Ali volela bih da se vratim ovamo.“ „Naravno da ćeš se vratiti. Zato je moji prijatelji i zovu zamkom za ribe – jao, jao, puštaj ga, prokleta bila…“ „Imaš li minut?“ Sloun se naslonio na dovratak. Sisao je elektronsku cigaretu. „Svakako.“ Lukas se vratio u Mineapolis toliko opušten da se osećao kao da mu je uklonjena kičma. To osećanje je u sedištu policije trajalo otprilike petnaestak minuta i nestalo čim je popričao s Andersonom i ažurirao beležnicu. Spustio se u svoju kancelariju, a raspoloženje iz Severnih šuma mu se samo sve više kvarilo. Kad je stavio ključ u bravu, Sloun se pojavio u hodniku, spazio ga i pošao prema njemu.

216 „Sećaš li se da sam pričao o onom tipu, trgovcu orijentalnim umetninama?“, upitao je Sloun sedajući na Lukasovu rezervnu stolicu. „Aha. Ima li tu nečeg?“ „Ima. Ali ne znam šta je. Pitam se da li bi ti mogao da porazgovaraš s njim.“ „Ako misliš da će to pomoći.“ „Mislim da bi moglo“, reče Sloun. „Ja sam mahom dobar u laskanju. Za ovog tipa potrebno je nešto žešće.“ Lukas je bacio pogled na sat. „Sad?“ „Može i sad. Ako imaš vremena.“ Kad su ušli, Alan Nester je stajao pogrbljen iznad sićušne porcelanske činije, leđima okrenut vratima. Lukas se osvrnuo oko sebe. Orijentalni ćilim prekrivao je parket. Vrlo malo predmeta od porcelana, keramike i zada bilo je izloženo u vitrinama od svede hrastovine. Oskudna ponuda ukazivala je na postojanje skladišta umetnina negde drugde. Nester se okrenuo na zvuk zvonceta iznad vrata, a usukano bledo lice mu se namrštilo. „Narednice Sloune“, izgovorio je ljutito. „Sasvim jasno sam vam stavio do znanja da nemam ništa da vam kažem.“ „Mislio sam da bi trebalo da razgovarate i s poručnikom Davenportom“, reče mu Sloun. „Smatrao sam da bi on mogao jasnije da vam objasni kako stoje stvari.“ „Znate šta istražujemo, a narednik Sloun ima osećaj da nešto prećutkujete“, reče Lukas. Uzeo je delikatnu kinesku vazu i začkiljio se u nju. „To stvarno ne možemo da dozvolimo… Ah, izvinjavam se, nisam nameravao da to zvuči toliko oštro. Ali reč je o tome da nam je potrebna svaka reč koju možemo da dobijemo. Sve. Ako nešto prećutkujete, to mora da je nešto važno ili to ne biste prećutkivali. Shvatate naše stanovište?“ „Ali ništa ne prećutkujem“, viknuo je ogorčeno Nester. Uspravio se, visok i mršav, nalik na čaplju, pa prešao preko tepiha i uzeo vazu iz Lukasovih ruku. „Molim vas, nemojte ništa da dirate. Ovo su delikatni eksponati.“ „Ma nije valjda?“, odvrati Lukas. Dok je Nester vraćao vazu na mesto, uzeo je malu keramičku činiju. „Samo želimo da znamo“, rekao je, „sve što se desilo u domu Rajsovih. A onda ćemo da odemo. Bez frke.“ Nester je suzio oči, posmatrajući kako Lukas drži činijicu za ivicu. „Izvinite me na sekund.“ Otišao je do staklene vitrine na drugom kraju sobe, uzeo slušalicu i pozvao. „Da, ovde Alan Nester. Daj mi Pola, molim te. Brzo.“ Pogledao je preko sobe u Lukasa dok je čekao. „Pole? Ovde Alan. Policajci su se vratili, a jedan od

217 njih drži zdelu iz dinastije Sung vrednu sedamnaest hiljada dolara za ivicu, očigledno mi preti da je ispusti. Nemam ništa da im kažem, ali ne veruju mi. Možeš li da dođeš? Oh? To je sasvim u redu. Imaš moj broj.“ Vratio je slušalicu na aparat. „To je bio moj advokat“, rekao je. „Ako pričekate koji tren, možete da očekujete telefonski poziv ili od svog šefa ili od gradonačelnika.“ „Hm“, izbaci Lukas. Nasmešio se pokazujući očnjake. „Pretpostavljam da stvarno nismo dobrodošli, zar ne?“ Pažljivo je vratio činiju na policu i okrenuo se prema Slounu. „Hajdemo“, kazao je. Napolju ga je Sloun iskosa pogledao. „To nije bilo bogzna šta.“ „Vratićemo se“, reče spokojno Lukas. „Apsolutno si u pravu. Taj drkadžija nešto krije. A to su dobre vesti. Neko nešto krije u slučaju Besnog Psa, a mi to sad znamo.“ Pozvali su Meri Rajs s javne govornice. Pristala je da razgovara s njima. Sloun je došao do kuće i pokucao. „Gospođo Rajs?“ „Vi ste policajci.“ „Da. Kako se osećate?“ Lice Meri Rajs je ostarelo, koža joj je bila crvenkasto-žućkasta i braonkasta, zategnuta i smežurana, kao pomorandža koja je predugo stajala u frižideru. „Uđite, nemojte da ulazi hladnoća“, prostenjala je. U kući je bilo nepodnošljivo toplo, ali je Meri Rajs nosila debeli vuneni džemper i vunene čarape. Nos joj je bio crven i natečen. „Pričali smo s čovekom koji je od vašeg supruga kupio figurice od slonovače“, reče joj Sloun dok su sedali za trpezarijski sto. „I pitamo se nešto u vezi s njim. Da li je vaš muž…“ „Mislite da je on ubica?“, upitala je, izbečivši se. „Ne, ne, samo pokušavamo da ga bolje procenimo“, reče Sloun. „Da li je vaš muž ispričao išta neobično ili zanimljivo o njemu?“ Čelo joj se naboralo od koncentracije. „Nije… Ne, samo da je kupio te figurice i pitao ga ima li još neke stvari. Znate, stare mačeve i tako to. Lari ih nije imao.“ „Jesu li pričali o još nečemu?“ „Ne, ne znam… Lari je rekao da je taj čovek bio u žurbi i da nije želeo ni šolju kafe niti bilo šta drugo. Samo mu je dao novac i otišao.“ Sloun je pogledao u Lukasa. Lukas je razmišljao nekoliko trenutaka pa upitao: „Kako uopšte izgledaju te figurine?“

218 „Još uvek imam jednu“, rekla je. „To je poslednja. Lari mi ju je dao za uspomenu kad smo se venčali. Možete da je pogledate.“ „Ako vam nije teško.“ Rajsova je odbauljala u zadnji deo kuće. Vratila se nekoliko minuta kasnije i pružila ruku ka Lukasu. Na dlanu je držala sićušnog miša od slonovače. Lukas ga je uzeo, pogledao pa zadržao dah. „Okej“, rekao je posle dve-tri sekunde. „Možemo li ovo da pozajmimo, gospodo Rajs? Daćemo vam priznanicu.“ „Svakako. Ali ne treba mi priznanica. Vi ste policajci.“ „Dobro. Vratićemo vam je brzo.“ Napolju Sloun upita: „Šta je bilo?“ „Mislim da smo uhvatili našeg drugara Alana Nestera za jajca, ali takođe mislim da već znam šta krije. A to definitivno nije Besni Pas“, reče turobno Lukas. Otvorio je pesnicu da pogleda u miša. „Sve što znam o umetnosti može da stane na poleđinu poštanske markice. Ali baci pogled na ovo. Nester je kupio petnaest komada za petsto dolara. Kladim se da samo ova jedna figurica vredi toliko, možda i više. Nikad nisam video ništa slično. Pogledaj lice ovog miša. Ako ovo ne vredi bar petsto dolara, poljubiću te u dupe na travnjaku ispred sudnice.“ Obojica su gledali u Lukasov dlan. Miš je bio izvrsno izrađen, malenim prednjim i zadnjim nožicama stezao je slamčicu, tako da se rupa pružala između nogu. „Mora da su ovo koristili za nešto, kao dugme ili tako nešto“, reče Lukas. Sloun je podigao glavu, a Lukas se okrenuo da isprati njegov pogled. Na ulici je stajao patrolni automobil, a dva pandura su kroz prozor s vozačeve strane piljila u njih. „Misle da dilujemo drogu“, nasmejao se Sloun. Izvadio je značku i pošao prema kolima. Panduri su spustili prozor, a Lukas im je doviknuo: „Želite li da vidite mog miša?“ Muzej umetnosti bio je zatvoren kad su napustili dom Rajsovih, pa je Lukas odneo miša kući. Stajao je na gomili knjiga u radnoj sobi, posmatrajući ga dok je dovršavao poslednje tabele sa životnim poenima u igri Everven. „Prokletstvo, baš bih voleo da te imam“, rekao mu je Lukas pre nego što je otišao na spavanje. Rano sledećeg jutra je ustao i prvo pogledao u miša. Mislio je da se možda malo pomerio u toku noći. Trebalo mu je malo vremena da sazna ponešto o mišu. Pokupio je Slouna ispred njegove kuće. Slounova supruga izašla je napolje s njim i rekla mu: „Toliko sam slušala o tebi da imam osećaj kao da te poznajem.“

219 „Samo lepe priče, pretpostavljam.“ Nasmejala se; Lukasu se odmah svidela. Kazala mu je: „Čuvaj mi Slouna“, pa se vratila u kuću. „Čak me i moja žena zove Sloun“, reče Sloun dok su odlazili. Kustos u Muzeju umetnosti bacio je samo jedan pogled na miša, zviznuo pa izgovorio: „Ovo je baš dobar komad! Hajde da pogledamo knjige!“ „Kako znaš da je dobar?“, upitao ga je Lukas hodajući za njim. „Zato što izgleda kao da bi mogao da se prošeta naokolo noću“, odvrati kustos. Potraga je potrajala. Sloun je tumarao kroz galeriju fotografija kad se Lukas vratio. „Koliko?“, upitao je podižući pogled. „Osam hiljada!“, reče mu Lukas. „Za šta? Samo za miša, ili za svih petnaest?“ „Samo za miša. A to mu je kataloška procena. Ko zna za koliko bi se mogao prodati na aukciji. Znači, ako ovaj miš vredi osam somića, i ostale vrede isto toliko po komadu. A cena je možda još i veća za celu kolekciju. Nester je čoveku koji umire od raka uvalio petsto dolara za necuke koje vrede između sto dvadeset hiljada i četvrt miliona dolara.“ „Au!“ Sloun je bio zgranut. Iznosi su bili previsoki. „Tako se zovu? Necuke?“ „Kustos je tako rekao.“ „Nisam znao.“ „A ja se kladim da Alan Nester zna.“ Svratili su do doma Rajsovih. „Osam hiljada dolara?“, izgovorila je začuđeno. Suza joj je skliznula niz obraz. „Ali kupio je petnaest komada…“ „Gospođo Rajs, uveren sam da je vaš muž, kad je pozvao gospodina Nestera da dođe ovamo, samo želeo procenu figurica, kako bi znao za koliko da ih proda, niste li nam tako rekli?“, upitao je Lukas. „Pa, ne sećam se baš najbolje…“ „Sećam se da ste nam tako rekli u prvom razgovoru“, reče navalentno Sloun. „Pa, možda“, izgovorila je sumnjičavo. „Jer ako je tako, onda vas je prevario“, reče joj navalentno i Lukas. „Počinio je prevaru, a vi biste mogli da ih dobijete nazad.“

220 „Pa da, zbog toga je došao, da ih proceni“, reče Meri Rajs, energično klimajući glavom, a sećanje joj se naprasno razbistrilo. Pažljivo je uzela figuricu miša. „Osam hiljada dolara?“ „Šta sad? Da tražimo nalog?“, upitao je Sloun. Ponovo su stajali na trotoaru ispred doma Rajsovih. „Ne još“, odvrati Lukas. „Ne znam imamo li dovoljno. Hajde da prvo pritisnemo Nestera. Da mu kažemo šta imamo i zamolimo ga da sarađuje po pitanju pištolja. Ako pristane, pustićemo da to reše njihovi advokati. Ako odbije, uzećemo nalog, uhapsiti ga pa obavestiti štampu kako je opelješio čoveka na samrti, koji je samo pokušavao da ostavi nešto supruzi.“ „Uiiuuu, to je baš ružno.“ Sloun se nasmešio. „Baš mi se dopada.“ „Gde je Nester?“ Čovek iza blagajne bio je sitan, tamnoput i mnogo mlađi od Nestera. „Nije ovde“, odgovorio je čovek. U galeriji je vladala ledena atmosfera; Lukas i Sloun nisu ličili na mušterije. „Mogu li da pitam ko ga traži?“ „Policija. Moramo da razgovaramo s njim.“ „Plašim se da ne možete“, reče mladić podižući obrve. „U podne je otputovao za Čikago. Već je tamo, a ja nemam pojma gde je odseo.“ „Sranje!“, reče Sloun. „Kad bi trebalo da se vrati?“, upitao je Lukas. „U utorak ujutru. Trebalo bi da stigne do podneva.“ „Imate li neke necuke na prodaju?“, upitao je Sloun. Čovek je ponovo izvio obrve. „Mislim da imamo, ali moraćete da pitate Alana. On se bavi prodajom svih skupocenijih predmeta.“

221 2 2 Lukas je skinuo kaput i bacio ga na dušek. Dva pandura iz prismotre, jedan visok, drugi nizak, sedeli su na stolicama na rasklapanje, licem okrenuti jedan prema drugom, s još jednom stolicom između sebe. Igrali su džin remi, spuštajući karte na sedište stolice u sredini. Jedan pandur gledao je kroz prozor, dok je drugi gledao karte u svojoj ruci. Bili su dobri u tome. Njihova smena pokrivala je udarni termin. „Ništa?“, upitao je Lukas. „Ništa“, reče mu visoki pandur. „Akola?“ „Baš ništa.“ „Ko je u njima?“ „Dejvi Džonson i Jork, na severu, iza kuće Makgauanove. Sali Džonson i Sikls na istoku. Blejni je na zapadnoj strani s novajlijom Kokranom. Ne poznajem ga.“ „Kokran je onaj visoki plavokosi, igra košarku u ligi“, ubacio se niski pandur. Raširio je karte na sedištu stolice između njih i kazao: „Zatvaram.“ S radija pored zida svirali su stari rokenrol hitovi. Pored je stajao policijski radio. „Vreme mu je“, reče Lukas gledajući na ulicu. „Ove nedelje“, složio se niski pandur. „Što je baš čudno kad razmisliš o tome.“ „Šta je čudno?“ „Pa, jedna od poruka koje je ostavio poručuje da ne treba slediti obrazac. A šta on radi? Ubija nekoga na svake dve nedelje. To je obrazac, ili ja nikad nisam video nijedan.“ „On ubija kada mora“, odvrati Lukas. „Njegova potreba za ubijanjem raste i na kraju više ne može da izdrži.“ „Treba mu dve nedelje da mu naraste?“ „Tako izgleda.“

222 Policijski radio je štucnuo, a sva trojica se okrenuše da ga pogledaju. „Kola“, izgovori nečiji glas. A zatim trenutak kasnije: „Ovde Kokran. Crveni pontijak bonvil.“ Visoki pandur se zavalio unazad, uzeo mikrofon pa kazao: „Drži ga na oku. Prave je veličine, mada je pogrešne boje.“ „Ide u vašem pravcu“, reče Kokran. „Zapisali smo tablice, proverićemo ih.“ Lukas i pandur iz prismotre gledali su kako auto ide niz ulicu i zaustavlja se kraj ivičnjaka dve kuće niže. Stajao je u mestu s upaljenim svetlima minutdva, a onda Lukas reče: „Silazim.“ Bio je na stepenicama kad ga je visoki zaustavio: „Čekaj!“ „Šta je bilo?“ „To je neka devojka.“ „Srednjoškolka koja živi malo dalje niz ulicu“, dodade niži pandur. „Sad ulazi u kuću. Verovatno je dečko vraća sa sudara.“ Lukas se vratio do prozora na vreme da je vidi kako ulazi u kuću. Automobil je otišao. „Možda se nešto dešava s njenim telefonom“, reče niski pandur malo kasnije. Stanica za prisluškivanje telefona bila je na drugom položaju prismotre, iza kuće Makgauanove. „Šta? Misliš na Makgauanovu?“, upita ga Lukas. „Prošle nedelje i preko vikenda imala je gomilu poziva, po nekoliko odjednom, s razmakom od pola sata. Ali ko god da je zvao, nije ostavio nijednu poruku na sekretarici. Telefonska sekretarica se uključi, a onda se veza prekine.“ „Svi to rade – prekinu vezu kad se uključi sekretarica“, reče Lukas. „Aha, ali ovo je malo drugačije. To je prvi put da se to dogodilo, pre svega gomila poziva. A njen broj nije u javnom imeniku. Da je to neki prijatelj, čovek bi pomislio da će joj ostaviti bilo kakvu poruku umesto da je zove iznova i iznova.“ „Kao da je neko proverava“, naglasi visoki pandur. „Ne možete da uđete u trag tim pozivima?“ „Dva signala i škljocaj, kraj poziva.“ „Možda bi trebalo da promenimo mašinu“, reče Lukas. „Možda. Trebalo bi da se vrati kući za, koliko, sat i po?“ „Tako nekako.“ „Možemo tad to da uradimo. Da je podesimo da se uključi tek posle petog signala, je li to dovoljno?“

223 Lukas se vratio na dušek, a dva pandura počela su novu partiju. „Koliko sam ti dužan?“, upitao je visoki. „Sto pedeset hiljada“, odgovori niski. „Još jedna partija, duplo ili ništa?“ Lukas se nacerio, sklopio oči pa pokušao da razmišlja o Alanu Nesteru. Tu ima nečega. Verovatno straha da će kupovina necukea biti raskrinkana i dovedena u pitanje. Ta kupovina graničila se s prevarom. To je skoro sigurno to. Dovraga. Da li je tu ima još nečega? Pola sata kasnije, policijski radio je ponovo štucnuo. „Ovde Dejvi“, začu se nečiji glas s prizvukom uzbuđenja. „Vreme je za predstavu, narode.“ Lukas je skočio na noge, a visoki pandur pružio ruku i uzeo mikrofon. „Šta imaš, Dejvi?“ „Imamo usamljenog beka, odevenog u tamne pantalone, tamnu jaknu, pletenu kapu, tamne rukavice, tamne cipele, ide pešice“, reče Dejvi Džonson. Džonson je godinama bio na ulicama. Nije se uzbuđivao bez razloga, a glas mu je treperio od napetosti. „Ide u vašem pravcu, pravo niz ulicu prema vama. Ako ide prema kući Makgauanove, biće vam na vidiku za minut. Tom batici je nešto na pameti, čoveče, nije izašao da se prošeta i da se nadiše čistog vazduha.“ „Je li Jork tu s tobom?“ „Otišao je da prati tog tipa, ali drži se van vidika. Ja sam ostao na položaju. Proklet bio, ide hoda niz trotoar, sad prelazi preko ulice, hej, vi na bokovima, proći će baš pored vas, prokletstvo…“ „Vidimo ga kroz bočne prozore naše kuće“, reče novi glas. „To je Kenedi, na drugom položaju“, reče visoki pandur Lukasu. Lukas se okrenuo i zaputio ka stepenicama. „Idem.“ „Ulazi u uličicu“, čuo je kako Kenedi govori kad se spustio niz prvih nekoliko stepenika. „Ušao je u njeno dvorište. Hajde, ljudi, krećite…“ Lukas je strčao niz stepenište do ulaznih vrata i u prolazu se očešao o sedokosog arhitektu, koji je stajao u hodniku s novinama i lulom, pa istrčao u dvorište. Besni Pas se parkirao pet blokova dalje od kuće Makgauanove, okrenut prema auto-putu. Proverio je saobraćajne znakove. Dozvoljeno parkiranje. I mnogo kola na toj strani ulice. Vremenske prilike su se rano izjutra pogoršale. Ledena kiša padala je neko vreme tokom popodneva, zamrla, ponovo počela, stala. Sad je mirisalo na sneg. Besni Pas je ostavio kola nezaključana. To nije bio veliki rizik u tom susedstvu.

224 Trotoar je i dalje bio mokar, a on je hodao žustrim koracima, klateći jednu ruku, drugom držeći kratak pajser uz bok. Pravi alat za zadnja vrata. Niz jedan blok, pa niz drugi, treći, četvrti, ka Makgauanovoj. Kola su negde krenula, a Besni Pas je okrenuo glavu ka njima i usporio. Ništa više. Na brzinu se osvrnuo, samo jedanput, znajući da tajanstvenost sama po sebi privlači pažnju. U preponama je osetio žmarce preduzbuđenja. Ovo će biti njegovo remek-delo. Ovo će naterati grad da načulji uši. Ovo će ga učiniti slavnijim od Sema, slavnijim od Mensona. Pa, možda ne od Mensona, pomislio je. Skrenuo je u uličicu. Još jedna kola. Dva automobila? Pošao je niz uličicu, stigao do dvorišta Makgauanove, još jednom se osvrnuo pa zašao nekoliko koraka u njeno dvorište. Gume su zaškripale usporavajući blok dalje, na drugom kraju sokaka. Panduri! Čim su točkovi zaškripali po asfaltu, odmah je znao da su ga namagarčili. Panduri. Potrčao je nazad odakle je došao. Još jedan automobil dalje niz blok. Strašan zveket iza njega; jedan automobil udario je u nešto. Još pandura. Lupanje vrata. Na drugoj strani ulice. Još jedno iza kuće Makgauanove. Izleteo je iz sokaka, a pajser mu je kliznuo ispod jakne i pao na travu. Potrčao je preko dvorišta neke kuće malo dalje niz ulicu od Makgauanove, kroz žbunje suručice, po mraku, uleteo u bokor ljiljana, pao. Mnogi su vikali: „Stoj, stoj, stoj…“ Besni Pas je bežao. Za volanom je bio novajlija Kokran, a gume su zaškripale kad je naglo usporio i skrenuo levo u sokak. Njegov partner je uzviknuo „Isuse!“ i videli su kako Besni Pas, brzo kao munja, utrčava u sokak ispred njih. Kokran je uterao kola pravo u uličicu, naleteo na dve prazne kante za smeće pa pojurio za njim. Besni Pas je trčao između kuća kad je drugi automobil uleteo u sokak i pošao im u susret, a Kokran ga zamalo nije udario. Vrata drugih kola su se otvorila i dva pandura su iskočila napolje i pojurila za Besnim Psom. Kokranov partner Blejni je dreknuo: „Obiđi ga, obiđi…“ Kokran se provukao pored drugog vozila i pošao ka kraju sokaka. ***

225 Sali Džonson iskočila je iz kola i spazila Lukasa gde pretrčava ulicu, pa se okrenula i potrčala za partnerom Siklsom između kuća, dok se Kokranov auto provlačio pored njenog vozila idući prema ulici. Besni Pas je već prešao sledeću ulicu, a Sali Džonson je uzela voki-toki i pokušala da izveštava, ali nije mogla da dođe do daha dok je trčala pet metara iza Siklsa, koji je jurio kao vetar s oružjem nagotovs. Jork je dotrčao sa strane iza nje, takođe s pištoljem nagotovs, a Sali Džonson je i dalje pokušavala da izvadi svoj pištolj iz futrole. Zato je samo mogla da gleda kako Besni Pas preskače tarabu na drugoj strani ulice, pravo ispred nje. Dok su ga strah i adrenalin činili slepim za sve osim za uzani tunel prostora ispred njega, prostor bez pandura, Besni Pas je trčao najbrže što je ikada trčao u životu, stigao do tarabe i preskočio je u jednom jedinom potezu. Nikad to ne bi uspeo da uradi da je o tome razmišljao – da preskoči ogradu visoku metar i dvadeset, u visini njegovih grudi, ali skočio je kao olimpijac i sleteo u dvorište s praznim bazenom, čamcem umotanim u nakatranjeno platno i kućicom za pse. Kućica za pse imala je dva odvojena odeljka, a u svakom odeljku spavao je po jedan pas, prvi Jul, a drugi Avgust, što i nisu baš uobičajena imena za dobermane. Avgust je čuo gungulu, načuljio uši i izvirio iz kućice. Utom je Besni Pas preleteo preko ograde, zateturao se, potrčao preko dvorišta pa preskočio zadnju ogradu. Bilo koji pas ga je tad mogao ščepati da su imali ikakvu ideju da dolazi. Kakogod, Jul ga je, izletevši iz štenare, na delić sekunde ščepao za nogu, a onda je ovaj iščezao. Međutim, stizalo je još posla za Jula – tek što je jedan čovek utekao preko zadnje ograde, drugi je već stizao preko prednje. Besni Pas nije ni video dobermana sve dok ovaj nije skočio na njega s boka. Ali to je bilo dobro, zato što bi u suprotnom možda oklevao. Ugledao ga je tek kad je stigao do ograde, tamnu senku kraj svojih nogu, i osetio bol u listu kad je preskočio preko zadnje ograde. Karl Veršel i njegova žena Lois bili su skoro otišli na počinak kad su psi u zadnjem dvorištu poludeli. „Šta je to?“, upitala je Lois. Ona je bila nervozna žena. Brinula se da će je banda crnih bajkera oteti i silovati na zabačenom auto-putu kroz Severnu

226 šumu, mada ni ona niti iko drugi nikad nije video bandu crnih bajkera u Severnoj šumi. Svejedno, ta slika je u njenim snovima bila jasna kao dan, bajkeri nagnuti nad njom, gavranovi kruže po nebu, dok ovi vrše to ogavno delo na haubi kadilaka iz 1947. „Zvuči kao…“ „Čekaj ovde!“, rekao joj je Karl. On je bio veoma debeo čovek, koji se i sam brinuo zbog bandi crnih bajkera i zato nagomilao zalihu municije i kamuflažne odeće baš za taj nesrećni dan. Uzeo je remingtonku sačmaricu ispod kreveta i odgegao se ka zadnjim vratima, u hodu ubacujući patronu u komoru. Samo na delić sekunde, Sikls, star četrdeset pet godina, osetio je tračak radosti kad je preskočio tarabu. Bio je trinaest metara i jednu ogradu iza Besnog Psa i u odličnoj kondiciji, i uz malo sreće, dok ostale kolege zatvaraju s bokova… Dobermani su se obrušili na njega kao uragan. Pao je na zemlju. I dalje je stezao pištolj, ali je izgubio baterijsku lampu, koju je držao u drugoj ruci. Psi su mu bili na ramenima, leđima, lajući, režeći, grizući, kidajući mu ruke, potiljak… Sali Džonson preskočila je ogradu i zamalo sletela u uskovitlano klupko besa oko Siklsa. Jedan pas se okrenuo prema njoj, balaveći, režeći. Sali Džonson je dva puta opalila u psa, a zatim se drugi okrenuo prema njoj, i ona se okrenula i nanišanila, svesna da je Sikls četvoronoške na zemlji levo od nje, dovoljno udaljen. Povukla je okidač jednom, dva puta… Karl Veršel je istrčao u zadnje dvorište sa sačmaricom i video kako neka mlada propalica u farmerkama i crnoj jakni puca u njegove pse i ubija ih na njegove oči. Dreknuo je: „Stoj!“, ali je u stvari mislio: „Umri!“, i s atavističkom radošću pruskog ratnika, opalio je iz sačmare s udaljenosti od deset metara u mladu glavu Sali Džonson. Poslednje što je Sali Džonson videla bilo je kako se dugačka cev oružja podiže, i samo je poželela da može da kaže nešto preko radija da to spreči… *** Sikls je osetio kako ga psi puštaju i počeo da se pridiže. Odjednom, dugački plameni mlaz oduvao je partnerku koja mu je upravo spasla život. Bio je svestan za toliko – da zna da ga je spasla. Plameni mlaz je ponovo sevnuo, a Sali se stropoštala na zemlju. Sikls je bio na ulici dovoljno dugo da zna šta je to: „Sačmarica“, pomislio je, a pandurska pesmica odjeknula mu je negde u

227 podsvesti dok se valjao po tiu, poluslep od krvi: „Dva u stomak, jedan u glavu, obara čoveka i ubija ga.“ Opalio je tri puta iz pištolja. Prvi hitac je probio Veršelov trbuh, zbrisao jetru i oborio ga unazad, a drugi mu razneo srce. Veršel je bio mrtav pre nego što je pao na zemlju, iako mu je mozak radio još nekoliko sekundi. Siklsov treći hitac prošao je kroz zid kuće, uleteo u trpezariju, prošao kroz ormar s posuđem i gomilom, pa kroz suprotni zid i, kako su kasnije istražitelji utvrdili, odletelo u drugu dimenziju. Ukratko, to tane nikad nije pronađeno. Kad je Veršel izašao u dvorište sa sačmarom, Besni Pas je prešao ulicu i upao u jarak koji su kopali za kišnu kanalizaciju. Bio je pun vlažne žute gline. Iskobeljao se s druge strane, sav blatnjav, ne shvatajući zašto ga još nisu uhvatili. I uhvatili bi ga, ali kad je pucanj iz sačmarice obasjao komšiluk, auto koji je Dejvi Džonson vozio ka bloku je naglo stalo. Džonson je smesta ostavio kola i zaputio se prema puškaranju. Njegov partner Jork, koji je išao pešice, bio je nasred bloka kad je Besni Pas promenio pravac. Nije ga video pa je zato samo potrčao u istom pravcu kao i Sikls i Sali Džonson, iako je u tom trenu zapravo bio malo ispred Lukasa, koji je počeo da beži preko dvorišta Makgauanove. Kad je počela pucnjava, Kokran i Blejni su izlazili iz sokaka, nameravajući da pođu na sever, prateći pravac u kom je Besni Pas trčao. Međutim, pucnjava je smesta postala prioritet. Pretpostavili su da su Sikls i Sali Džonson saterali Besnog Psa u ćošak, videli da je naoružan pa zapucali. A kada negativac puca iz sačmare… Kao i Dejvi Džonson, ostavili su kola i pošli pešice. Lukas je prvi preskočio ogradu, s pištoljem u ruci, i vrištao da neko pozove hitnu pomoć i pojačanje. Besni Pas je baš tad ispuzao iz jarka, otrčao kroz još jedno dvorište u mraku, preko još jednog sokaka, pa još jednog dvorišta i tako dalje. Za tačno četrdeset sekundi stigao je do svojih kola. Već sledećeg minuta približavao se auto-putu. Iza njega nije bilo svetala. Nešto se dogodilo, ali šta? U Veršelovom dvorištu Lukas je trpao svoju košulju u zjapeću rupu na vratu Sali Džonson, iako je znao da od toga nema vajde. Sikls je zapevavao: „O bože, o bože!“, Kokran, koji je upravo preskočio preko ograde s pištoljem u ruci, vikao je: „Šta se desilo! Šta se desilo!“ Onda je video mrtvog Veršela i promenio pitanje: „Da li je to on?“ Lois Veršel je tad izašla na bočna vrata i pozvala: „Karle!“

228 Blejni je pozvao pojačanje svega nekoliko sekundi posle pucnjave. Snimak koji je kasnije prosleđen medijima pokazao je da je Lukas tek šest minuta kasnije pozvao dispečerku preko Kokranovog radija i zahtevao da svi tamnoplavi noviji modeli tanderberda u južnom Mineapolisu budu zaustavljeni, a njihovi vozači provereni. Dispečerka se na trenutak pogubila kad je čula da je i jedna policajka pogođena, pa je počela da se raspituje za njen identitet i stanje i usmerava kola hitne pomoći i pojačanja u taj komšiluk. Tek je dva minuta kasnije prenela zahtev da se svi tanderberdi zaustave, pretpostavivši da to ima niži prioritet u odnosu na pucnjavu. Do tada je Besni Pas već bio u centru Mineapolisa. Dva minuta kasnije bio je na svom isključenju, a nešto manje od minuta posle toga čekao je na prilaznom putu dok je elektromotor otvarao vrata njegove garaže. Kola hitne pomoći stigla su do doma Veršelovih i brže nego Besni Pas kući, ali i to je bilo prekasno za Sali Džonson i Karla Veršela. Bolničari su bacili pogled na Veršela i odmah ga otpisali, a Sali je i dalje imala slabašan puls, pa su je prikačili na infuziju i pokušali da joj zatvore ranu na vratu, ali nisu ništa mogli da urade s ranom na glavi, tako da su je brzo ubacili u kola hitne pomoći, gde su već izgubili puls, pa su joj ubrizgali stimulans i pošli prema Bolnici Okruga Henepin. Zenice su joj bile proširene i staklaste, međutim, nastavili su revnosno da pokušavaju reanimaciju, iako su dobro znali da je uzalud… Lukas je odmah znao da Sali Džonson neće preživeti. Kad su je odneli, stao je na bulevar ispred kuće Veršelovih i gledao rotaciona sveda sve dok nisu nestala s vidika. Onda je pošao natrag prema žicanoj ogradi, gde su druga dva bolničara radila na Lois Veršel i Siklsu, koji su oboje upali u šok. Karl Veršel, nalik na nasukanog kita, ležao je poleđuške u leji mrazom ubijenih braonkastih nevena. „Ko je bio u kolima kojima su zaškripale gume?“, tiho je upitao Lukas. Blejni je pogledom okrznuo Kokrana. Lukas je primetio taj pogled. Kokran je otvorio usta da objasni, ali Lukas mu nije dozvolio išta da kaže: tresnuo ga je pesnicom pravo u nos. Kokran je pao na zemlju, a svedost ih je smesta obasjala. Lukas ga je ščepao za košulju i osovio na noge, pa ga opet udario u usta drugom rukom, a Jork je zgrabio Lukasa otpozadi i odvukao ga u stranu. „Majku li ti jebem, glupi seronjo, ti si ubio Sali!“, vikao je Lukas zaslepljen svedošću. Jork je urlao: „Čekaj, čekaj, stani!“ Kokran se jednom rukom držao za slomljeni nos i krvava usta, a drugom pokušavao da se podigne sa zemlje, lica

229 okrenutog prema Lukasu, očiju razrogačenih od straha. Lukas se otimao nekoliko sekundi i na kraju klonuo, omlitaveo. Jork ga je tad odgurnuo, a Lukas se okrenuo i ugledao TV kameru i svetlost iznad ograde uperenu u grupu ljudi u dvorištu. Figure iza svetala bile su neprepoznatljive i on je pošao prema njima, s namerom da obori reflektore, ali utom se Eni Makgauan pojavila između njih i upitala: „Lukase? Jesi li ga uhvatio?“ Dnevna svetlost je curila kroz prozore kancelarije kad je sazvan sastanak. Danijelovo lice bilo je usukano kao u mrtvaca, bezmalo koščato. Nije se obrijao, nije nosio kravatu. Lukas ga nikad nije video bez kravate na poslu. Dvojica zamenika delovala su ošamućeno i nervozno su se meškoljila na stolicama. „… ne shvatam zašto nismo automatski zaustavili sve tanderberdove istog časa kad je nešto počelo da se dešava“, govorio je Danijel. „Trebalo je, ali niko nije odlučio da zastane i pozove. Kad je počela pucnjava i Blejni zaurlao zahtevajući pojačanje, a zatim i hitnu pomoć, pogubili smo se“, kazao je supervizor ekipe za prismotru. „Lukas se prilično brzo setio, šest minuta…“ „Šest minuta, Isuse“, reče umorno Danijel, naginjući se nazad na stolici, sklopljenih očiju. Govorio je smireno, ali mu je glas podrhtavao na svakoj reči. „Da je jedna od ekipa za prismotru zvala dispečera čim je izbila frka, to bi bilo reemitovano i kola bi već krenula pre nego što je Blejni upao na vezu. To bi eliminisalo katastrofalnu grešku dispečerke. Bili bismo osam ili devet minuta brži. Ako je Lukas u pravu i ubica je zaista bio parkiran negde blizu uključenja na auto-put, posle osam minuta je već bio u centru grada i na miru ispijao pićence kad smo mi tek prosledili poternicu za njegovim kolima.“ Usledila je poduža tišina. „Šta je s tim tipom, Veršelom?“, upitao je jedan zamenik. Danijel je otvorio oko i pogledao u zamenika gradskog advokata, koji je sedeo u pozadini sobe, s akten-tašnom na podu između stopala. „Još nismo ustanovili“, reče advokat. „Uslediće nekakva tužba, ali jasno je da smo mi bili u okviru svojih ovlašćenja da mu uđemo u dvorište jer smo bili u poteri za ubicom. Tehnički, trebalo je da mu psi budu vezani na lancu, svejedno koliko je ograda visoka. A kad je izašao iz kuće i otvorio vatru, Sikls je imao puno pravo da brani sebe i partnerku. Ispravno je postupio.“ „Dakle, bar tu nemamo problem“, reče zamenik šefa. „Porota će možda dati supruzi šačicu dolara na ime odštete, ali ne bih se brinuo zbog toga“, pojasni pravnik.

230 „Naš problem“, reče Danijel bezizražajnim glasom, „jeste to što je ubica i dalje na slobodi, a mi ličimo na gomilu klovnova koji jurcaju naokolo kao muve bez glave, ubijaju civile i jedni druge. Da ne pominjem to što se posle biju kao da su u kafani.“ Usledila je još jedna poduža tišina. „Da se vratimo na posao“, izgovori najzad Danijel. „Lukase? Želim da razgovaram nasamo s tobom.“ „Šta još imaš?“, upitao je kad su ostali sami. „Baš ništa. Imao sam… predosećaj… u vezi s Makgauanovom…“ „Ne seri, Lukase, namestio si je, i ti to dobro znaš, i ja to dobro znam, i neka mi je bog u pomoći, ako budemo morali to ponovo da uradimo, reći ću ti: samo napred. I zamalo da upali. Mamicu mu jareću! Mamicu mu jareću!“ Lupio je pesnicom o sto. „Imali smo ga u šaci! Imali smo tog drkadžiju!“ „Uprskao sam“, izgovori utučeno Lukas. „Počela je pucnjava, a ja sam preskočio ogradu, ugledao Veršela na zemlji i odmah sam znao da on nije Besni Pas, zato što je Besni Pas bio odeven u crno od glave do pete. Ali Sali je ležala na zemlji i krvarila… Sikls je bio tu da joj pomogne, i drugi momci… trebalo je da nastavim za njim. Trebalo je da preskočim zadnju ogradu, nastavim poteru za Besnim Psom i ostavim Sali drugima. Čak sam i razmišljao o tome. Imao sam taj poriv da nastavim dalje, ali Sali je krvarila… a niko drugi se nije mrdao…“ „Eeej, ma dobro si postupio“, reče Danijel prekidajući Lukasovu litaniju. „Ej, koleginica ti je upucana pred nosom. Ljudski je zaustaviti se.“ „Ma usrao sam motku“, odvrati Lukas. „A sad više nemam nikakvu ideju šta dalje.“ „Spremi se za eksere“, reče Danijel. „Šta?“ „Čujem već kako mediji oštre eksere. Razapeće nas na krst.“ „Nekako sad uopšte ne marim za to“, kaza Lukas. „Sačekaj nekoliko dana pa ćeš početi da mariš.“ Oklevao je. „Kažeš da je Kanal 8 snimio tebe i Kokrana?“ „Aha. Dovraga, žao mi je i zbog toga. On je zelen. A ja… izgubio sam živce.“ „Sudeći po onome što čujem, biće prilično teško povući ono što si rekao. I većina policajaca misli da si u pravu. Sali je imala godine iskustva. Da je samo Kokran išao polako, ušao bi u taj sokak pre nego što bi Besni Pas uopšte shvatio da dolazite. Uhvatili biste ga u sendvič i niko ne bi ušao u dvorište s jebenim dobermanima.“ „Nimalo mi ne olakšava to što smo bili tako blizu“, odvrati Lukas. „Naspavaj se i vrati se ovamo po podne“, reče mu Danijel. „Situacija bi dotad već trebalo da počne da se raspreda. Znaćemo tad šta možemo da

231 očekujemo od medija. Onda ćemo moći da počnemo da smišljamo sledeći korak.“ „Ne znam više šta bismo mogli“, kaza mu Lukas. „Ponestalo mi je ideja.“

232 2 3 Nisu došli po njega. Negde u malom mozgu i dalje nije mogao da veruje u to da nisu došli po njega. Oteturao se iz garaže u stan, zakoračio u dnevnu sobu i shvatio da ostavlja žutu lepljivu glinu po tepihu. Odmah je stao. Stajao je u mestu trenutak-dva, dišući, reorganizujući se, a zatim je pažljivo otišao na kuhinjske podne pločice i skinuo se. Skinuo je sve sa sebe, uključujući i donji veš, i ostavio odeću u gomili na podu. Noga mu je krvarila pa je seo na ivicu kade i pogledao je. Ujedi nisu bili duboki, ali koža mu je bila rasparana. U drugim okolnostima, otišao bi u hitnu pomoć da mu zašiju rane. Sada nije smeo. Pažljivo je isprao rane sapunom i toplom vodom, ignorišući bol. Kad ih je očistio najbolje što je mogao, navukao je zavesu oko kade i oprao ostatak tela. Pažljivo je oprao ruke, kosu, lice. Obratio je posebnu pažnju na nokte, ispod kojih je možda zapalo malo gline. Na pola tuširanja doživeo je napad panike i počeo da se guši. Naslonio se na zid, gušeći se od adrenalina i straha. Ali nije smeo da se prepusti. Nije imao taj luksuz. Niti je imao luksuz da razmišlja o situaciji. Morao je da dela. Besni Pas se iz petnih žila upinjao da povrati kontrolu nad sobom. Dovršio je tuširanje, obrisao se peškirom, pa previo nogu gazom i lepljivom trakom. Onda je otišao u spavaću sobu, obukao čistu odeću pa se vratio u kuhinju. Sva odeća koju je nosio te noći lako se mogla kupiti: leviske, obična rolka, crna perjana jakna kupljena u prodavnici planinarske opreme. Bokserice. Sintetička pletena kapa. Patike za trčanje. Ispraznio je džepove jakne. Higijenski ulošci, rukavice, lepljiva traka, čarapa i krompir, pakovanje kondoma – sve to je otišlo u gomilu na podu. Izgubio je pajser dok je trčao, ali on je čist; panduri neće naći nikakve otiske na njemu. Odneo je hrpu odeće i patike u vešernicu i ubacio sve u mašinu za pranje veša.

233 Dok se odeća prala, uzeo je mali usisivač, otišao u garažu i usisao kola. Nešto gline je i dalje bilo vlažno i tvrdoglavo se lepilo za otirač. Vratio se u kuću, uzeo tečnost za pranje sudova, vratio se nazad u garažu pa pažljivo oprao svaki deo na kom su se videli tragovi gline. Ako policajci pošalju kola u laboratoriju, možda će ipak naći neke čestice gline. Moraće da razmisli o tome. Sigurno će ih još jednom usisati nakon što se otirač osuši. Kad je završio s kolima, Besni Pas se vratio u kuću i proverio mašinu za veš – program se završio – i preneo odeću i patike u mašinu za sušenje veša. Onda je našao kutiju s hirurškim rukavicama koje je koristio u napadima i navukao par. Ispod sudopere je uzeo rolnu crnih plastičnih kesa za đubre, otvorio jednu, izvadio kesu iz usisivača, pa je ubacio unutra. Potom je ubacio opremu koju je povadio iz džepova jakne, zajedno s kutijom preostalih uložaka, koju je čuvao u plakaru. Odeća je i dalje bila u mašini za sušenje veša pa je otišao u spavaću sobu i uzeo fasciklu sa isečcima iz novina. SERIJSKI UBICA PROGANJA ŽENE IZ GRADOVA BLIZANACA glasio je prvi. Izvukao ga je i na brzinu pročitao, poslednji put, dok je nosio fasciklu u kupatilo. Vadeći isečke iz novina jedan po jedan, iscepao ih je u konfete i bacio u klozetsku šolju, pa pustio vodu. Odeću je, nakon što se osušila, ubacio u drugu kesu. Do jedanaest sati je završio skupljanje opreme i odeće koju je nosio te noći. Telefonirao je agenciji za iznajmljivanje vozila na aerodromu i rekli su mu da će raditi još sat vremena. Rezervisao je kola Vizinom kreditnom karticom, pozvao taksi, odvezao se na aerodrom, uzeo automobil, pa se odvezao natrag u grad. Bilo bi najbolje, mislio je, da njegov auto ostane garažiran neko vreme. U susedstvu Makgauanove došlo je do takve gungule, pa još ona pucnjava, tako da se razbudio čitav komšiluk. Ako je neko video njegov automobil kako odlazi… A panduri će možda biti dovoljno očajni da zaustave svaki tanderberd koji vide na auto-putu, zapisujući imena i proveravajući tablice. U stanu je ubacio kese sa odećom i opremom u iznajmljeni auto. Nekoliko minuta posle ponoći odvezao se na Međudržavni auto-put 94, vozeći na istok, kroz Sent Pol i u Viskonsin. Stao je na odmorištu između Sent Pola i O Klera, pa ubacio različite komade opreme i odeće u odvojene kontejnere. Perjanu jaknu platio je sto šezdeset dolara i bilo mu je mrsko što mora da je se ratosilja. Ali nije imao izbora. U tkaninu su se možda neodvojivo utisnule mikroskopske čestice žute gline. Nju nije smeo da baci u đubre. Bila je previše skupocena. Neko bi se mogao zapitati zašto je bačena, a publicitet o pokušaju napada u crno odevenog Besnog Psa na Makgauanovu biće žestok. Naposletku je ostavio jaknu na čiviluku u toaletu na stajalištu za kamione, kao da ju je neko zaboravio. Uz malo sreće, završiće u Bojziju u Ajdahu.

234 Imao je isti problem i s obućom. To su bile nove ribok patike, moderne, mat crne. Sviđale su mu se. Izbacio ih je odvojeno kroz prozor kola u jarak pored puta, kilometar i po jednu od druge. Moraće da kupi novi par, da zameni dotrajali er najki. Bolje da se drži najkija, čisto za slučaj da policija nađe otiske stopala u onom blatnjavom jarku i ustanovi da su posredi ribok patike. Besni Pas se u O'Kleru prijavio u zabačeni motel i platio viza karticom. Račun je imao datum, ali ne i vreme. Ukoliko policija jednog dana dođe do njega, pospani portir ga se skoro sigurno neće sećati, a još manje će pamtiti u koliko sati je stigao. A on će kao dokaz imati račun da je bio u O Kleru te noći kad je Makgauanova napadnuta. U sobi se skinuo, ponovo istuširao i stavio novi zavoj na ujede pasa. Do tri sata po ponoći sve je bilo gotovo i bio je u krevetu, s ugašenim svetlima, navukavši ćebe sve do brade. Vreme za razmišljanje. Ležao je budan u mraku i u mislima iznova prolazio kroz sve korake od kola do kuće Makgauanove. Niz mračnih sporednih uličica. Zvuk motora. Gde je on tada bio? Još nije bio ni ušao u sokak. Onda je i motor drugih kola oživeo. Držali su kuću Makgauanove pod prismotrom, shvatio je. Napravili su mu zasedu, koja samo čudom nije upalila. Davenport? Skoro sigurno. Namagarčili su ga da napadne, verovatno uz pomoć Makgauanove. Besni Pas je znao da će ga jednog dana možda uhvatiti. Nije gajio nikakve iluzije. Međutim, pretpostavljao je da će, ako ga ikad uhvate, to biti zbog kombinacije nekontrolisanih i nepredvidljivih okolnosti. Zamišljao je, u košmarima i na javi, borbu s nekom ženom, možda nalik na borbu s Karlom Ruiz. I intervenciju drugog muškarca, a možda čak i rulje; rulje spremne za linč. Nekako, u tim vizijama, rulja ga je jurila kroz robnu kuću, dok vešalice sa ženskom odećom lete svuda okolo, a kupci vrište i staklene vitrine pucaju. Bilo je komično, ali je delovalo stvarno – beskrajni prolazi između rafova sa odećom, niz koje beži dok mu je rulja svega nekoliko rafova iza leđa i približava mu se s bokova. Nije ni u snu zamišljao da će biti nasamaren. Nije ni u snu zamišljao da će izgubiti partiju zbog inferiorne igre. A umalo da izgubi. U malom mozgu i dalje nije mogao da poveruje da nisu došli po njega. Da još ne znaju ko je on. U mislima je opet prošao kroz uništenje dokaza u stanu. Odradio je dobar posao, zaključio je, ali da li je negde zaostao neki izdajnički trag blata? Je li moguće da mu je neko video registraciju?

235 Video-traka. Prokletstvo. Zaboravio je video-traku sa snimcima vesti. Ali čekaj: nije znao kad će na vestima govoriti o Besnom Psu pa je snimao cele vesti. Na nekima uopšte nisu ni izveštavali o Besnom Psu… ne da je bilo mnogo takvih u poslednjih nekoliko nedelja. Stoga video-traka ne bi trebalo da predstavlja problem. Nije se toliko konkretno odnosila na Besnog Psa kao isečci iz novina. Osetio je tračak žaljenja zbog uništenja tih isečaka. Možda je mogao da ih sačuva, možda je trebalo da ih odnese do kola, a sutra je u O Kleru mogao da iznajmi sef u banci. Prekasno. I verovatno budalasto. Kad završi sa ženama, kada napusti gradove blizance – možda je već kucnuo čas za to – uzeće kopije iz biblioteke. Dok su mu događaji od te večeri čangrljali kroz um poput kuglice u automatu za pačinko, a list mu goreo kao vatra, Besni Pas je povukao ćebe malo više i čekao svitanje.

236 2 4 Pre nego što je otišao kući, Lukas se vratio do Eni Makgauan. Ispred kuće Veršelovih stajalo je pet-šest patrolnih kola, tri gradska automobila i kombi forenzičke službe. Još dva patrolna vozila bila su parkirana na ulici ispred kuće Makgauanove. Kombi Kanala 8 sa satelitskom antenom na krovu stajao je u njenom dvorištu, a pet-šest crnih kablova vijugalo je iz zadnjeg dela kombija i nestajalo u kući. Policijski poručnik spazio je Lukasa na trotoaru i izašao iz vozila. „Lukase. Mislio sam da si otišao kući“, reče poručnik. „Na putu sam. Kako izgleda?“ „Pokrivamo sve. Našli smo neke otiske stopala u onom jarku, čini mi se da je upao unutra. Možda se i povredio.“ „Ima li krvi?“ „Ne. Ali uputili smo upozorenje svim bolnicama s njegovim opisom i dodali glinu. Trebalo bi otvore četvore oči.“ „Dobro. Jeste li našli ikoga ko ga je video nakon što se iskobeljao iz jarka? Dalje ka severu?“ „Nikoga, bar zasad. Kucaćemo na sva vrata u krugu od šest-sedam blokova…“ „Usredsredite se na ulice koje vode prema auto-putu. Kladim se u levo jaje da se tamo parkirao.“ Poručnik je klimnuo glavom. „Već smo to učinili. Počeli smo dok je još bio mrak, izvlačili ljude iz kreveta. Ništa.“ „Šta je s tim otiscima stopala? Ima li jasnih?“ „Aha. Prilično su dobri. Nosio je…“ „Er najki“, upao mu je u reč Lukas. „Ne“, reče poručnik namrštivši se. „Ribok. Kad smo pozvali forenzičara, rekli smo mu da imamo neke otiske, a on je poneo referentnu knjigu. Trenutno prave kalupe, kako bi mogli da ih pomnije pogledaju u laboratoriji, ali nema

237 nikakve sumnje. Nosio je ganc-novi ribok. Na donovima nema ni traga izlizanosti.“ Lukas se počeša po glavi. „Pđbok?“ *** Eni Makgauan je blistala. Bilo je sedam sati izjutra, a izgledala je kao da je već satima na nogama. „Lukase!“, pozvala je kad ga je spazila pored vrata. „Uđi!“ „Velika predstava večeras?“ „Pre će biti u podne, po podne i celu noć. Trenutno se spremamo za uključenje uživo u jutarnji program.“ Bacila je pogled na sat. „Za petnaest minuta.“ Producent je izašao iz dnevne sobe, spazio Lukasa pa žurno prišao. „Poručnice, kakve su šanse da snimimo nekoliko minuta s vama?“ „O čemu?“ „O čitavoj postavci. Kako je funkcionisala, šta je pošlo po zlu.“ Lukas je slegnuo ramenima. „Usrali smo motku. Želite li da to emitujete?“ „U ovom slučaju, ako želite da se tako izrazite, mislim da možemo da dobijemo odobrenje“, reče mu producent. „Upotrebićete snimak tuče?“ Producent je začkiljio. „Pa, to je neverovatna akcija“, kazao je. „Neću ništa da komentarišem ako nameravate da ga upotrebite“, kaza mu Lukas. „Ali nemojte da ga emitujete, i imate intervju.“ „Ne mogu to da vam obećam“, reče mu producent. „Ali mogu da razgovaram s urednikom informativnog programa o tome.“ „Dobro“, umorno odvrati Lukas. „Uradiću nekoliko minuta. Ali želim da znam šta će me pitati, i ne želim nikakva škakljiva pitanja.“ „Odlično.“ „I videćete da se snimak ne emituje?“ „Aha, svakako.“ Snimanje je trajalo skoro čitav sat, s pauzom za uključivanje u program Eni Makgauan. Kad se vratio kući, Lukas je isključio telefon i legao potrbuške na krevet, ne trudeći se ni da se skine. Probudila ga je lupnjava. Uspravio se u sedeći položaj i pogledao na sat. Bilo je nešto malo pre jedan po podne. Lupnjava je prestala i on je spustio noge na pod, protrljao potiljak pa ustao. Oštro kuckanje dopiralo je s prozora spavaće sobe, a on se namrštio i podigao venecijanere. Dženifer Keri, na travnjaku ispred kuće.

238 „Otvori vrata“, povikala je. Klimnuo je glavom, spustio venecijanere pa otišao do ulaznih vrata. „Skontala sam“, besno je rekla. „Ne znam zašto to ranije nisam shvatila, ali čim smo čuli za napad, skontala sam.“ Nije skinula kaput, i umesto da ode u kuhinju, kao što je obično činila, ostala je da stoji u hodniku. „Šta si skontala?“, pospano je upitao Lukas. „Namestio si Makgauanovoj. Namerno. Hranio si je onim uvrnutim dojavama da bi razbesneo Besnog Psa i privukao ga njoj.“ „Bre, Isuse, Dženifer…“ „U pravu sam, zar ne?“ Odmahnuo je rukom i pošao nazad prema dnevnoj sobi. „Pa, svakako ti je vratila istom merom“, reče Dženifer. Okrenuo se. „Kako to misliš?“ „Onaj grozan snimak tebe kako priznaješ. Znaš, govoriš da je sve tvoja krivica. A zatim snimak tuče na kome prebijaš onog nesrećnog klinca.“ „Obećali su mi da to neće emitovati“, reče šupljim glasom Lukas. „Dogovorili smo se.“ „Šta?“ „Dao sam im intervju, a producent je obećao da će pozvati urednika informativnog programa i zamoliti ga da ne iskoristi snimak tuče.“ Dženifer je zavrtela glavom. „Bože blagi, Lukase, ponekad si tako naivan. Valjda bi ti morao da znaš sve o medijima, zar ne? Nije bilo nikakve šanse da ne upotrebe taj snimak! Čoveče, pa to je izvanredna akcija! Velika pucnjava, dvoje mrtvih, a policijski poručnik prebija kao vola u kupusu svog brata pandura koji ju je izazvao? Taj snimak će se večeras verovatno emitovati i na nacionalnim vestima.“ „O, jebote!“ Skljokao se u fotelju i provukao prste kroz kosu. Dženifer je smekšala i dodirnula ga po temenu. „Zato sam i došla ovamo, da vidim možemo li da te još jednom upotrebimo. I pritom stvarno mislim upotrebimo.“ „Šta?“ .„Voleli bismo da odradimo združeni intervju s tobom i Karlom Ruiz. Ti pričaš o onome što znaš o ubici, a Ruizova se ubacuje pričom o napadu. Eli Karlson će uraditi intervju, a ja ću ga producirati.“ „Zašto baš sad?“ „Želiš istinu? Zato što, ako ne budemo imali nešto ekskluzivno za večeras, Kanal 8 i Makgauanova će nas toliko žestoko razvaliti da će nas boleti nedeljama. Ionako će to uraditi, ali s tim združenim intervjuom možda uspemo da zadržimo kakav-takav deo publike, makar za jedne vesti. Naročito ako ga dobro promovišemo.“

239 „Da li je ovo nedelja ispitivanja rejtinga gledanosti?“ „Pogodio si.“ „Moraću da pričam sa šefom.“ Danijel je bio sumoran, rezervisan. Pokazao je Lukasu da sedne i okrenuo stolicu prema kancelarijskom prozoru. „Gledao sam onaj intervju na Kanalu 8. Preuzeo si krivicu. Dobar pokušaj.“ „Mislio sam da će možda pomoći.“ „Mrka kapa. Dao sam Kokranu dvonedeljno plaćeno odsustvo i rekao mu da se kloni medija, da sredi facu. Stvarno si ga izbubecao.“ „Pokušaću da ga nađem i razgovaram s njim“, odvrati Lukas. „Šta ja znam“, reče Danijel. „Možda bi bilo bolje da se jednostavno držiš podalje od njega neko vreme.“ Lukas se nelagodno promeškoljio. „Znam da je ovo nezgodan trenutak za priču o tome, ali Dženifer Keri želi združeni intervju sa mnom i Karlom Ruiz. Bila je iskrena što se tiče razloga. To je zbog ovonedeljnih ispitivanja gledanosti. Ali misli da bi, ako dođu do nešto materijala i promovišu ga, to moglo da umanji uticaj Kanal 8. Ako ništa drugo, makar bismo pustili nešto pozitivno u medije.“ „Samo napred ako želiš“, reče Danijel. Činilo mu se kao da ga nije previše briga za to, samo je nastavio da zuri kroz prozor na ulicu. „Jesu li forenzičari našli nešto što možemo da upotrebimo?“ „Ako i jesu, nisu mi ništa rekli“, reče Danijel. Sedeli su u tišini trenutakdva, a zatim je Danijel uzdahnuo i okrenuo stolicu. „Odeljenje za ubistva neće uhvatiti tog tipa, osim pukim slučajem“, kazao je. „Ovim bliskim susretom možda ćemo ga uplašiti na nedelju-dve, ali vratiće se. Ili će možda otići iz grada i početi negde drugde. A znaš šta? Ne želim da to uradi. Želim ovde da ga ukebamo. A to ćeš morati ti da uradiš. Situacija s Makgauanovom ispala je katastrofa, u to nema sumnje, ali nešto se mislim, nije baš totalna katastrofa. Stalno mislim: Davenport je skroz provalio tog tipa. A ako je to uradio jednom, onda može ponovo. Možda… staja znam.“ „Nemam više ni jednu jedinu ideju u jebenoj glavi“, priznade Lukas. „Zabrljao si“, reče mu Danijel. „Ali to će proći. Glava će ti ponovo proraditi.“ „Grešiš što se tiče načina na koji ćemo ga uhvatiti“, kaza Lukas. „To se neće desiti zato što sam ga provalio, jer nisam. Ako ga opet ukebamo, biće to pukom srećom.“

240 „Mrzim da zavisim od sreće; nadao sam se da ćemo smisliti nešto pouzdanije.“ „Ne postoji ništa pouzdano, ne na ovom svetu“, reče Lukas. „Besni Pas je imao fantastičnu partiju. Trebalo bi da Ruizova može da nam kaže nešto više nego što jeste – hoću da kažem, imala ga je u rukama. Da mu je bar skinula masku… Trebalo je da dobijemo i bolji opis iz napada na Braunovu. Stalno mislim: samo da je Sparks bio na istoj strani ulice, možda bi mu video i lice. Stalno mislim: samo da je Luisova zapisala njegovo ime u rokovnik. Ili da je zapisala bilo šta o njemu. Trebalo je da ga uhvatimo kod Makgauanove; kad je pobegao, trebalo je da zaustavimo njegov auto, ako je to zaista tanderberd. Imao je neverovatnu sreću. Ali u svetu igara postoji jedna izvesnost: kolo sreće se okreće. Uvek je tako. Kad ga uhvatimo, to će se desiti uz malo sreće.“ „Bog sveti zna da je krajnje vreme da i nas sreća malo pogleda“, reče Danijel. Dženifer je već pričala s Karlom o intervjuu, a kad joj je Lukas javio da pristaje, rekla mu je da je Karla spremna. Snimaće u tri i emitovaće ranu skraćenu verziju u šest. Duža verzija biće najavljena za vesti u deset, koje je stanica odlučila da produži kako bi emitovala intervju u celosti. Obuci odelo, rekla mu je, i plavu košulju. Obrij se. Intervju je trajao sat; Lukas je bio hladan i rasejan, Karla usrdna i istrajna. S propisnom montažom, izgledaće dobro. Dženifer je gledala kako voditeljka razgovara s njima, i na pola intervjua shvatila da Lukas i Karla spavaju zajedno. Ili da su spavali. Kad se intervju završio, otišla je s Lukasom, hodajući iza kamermana i tonskog majstora, koji su nosili opremu u kombi. Kad su bili sami u liftu, kazala mu je: „Mislila sam da si spavao s Makgauanovom. Vidim da sam pogrešila. To je bila Karla Ruiz.“ „Bre, čoveče, Dženifer, ne mogu da se nosim s tim danas“, rekao je zureći u pod lifta. „Ne smeta mi mnogo“, tužno je rekla. „Znala sam da će se to kad-tad desiti. Samo sam se nadala da neće biti ovako brzo.“ „Mislim da je s tim gotovo“, izgovori malodušno Lukas. „Samo uđeš, izađeš i gotovo?“ Lukas je zavrteo glavom. „Održala mi je malu govoranciju pre neki dan. Sviđam joj se, ali je spremna da me šutne čim se isprečim njenom poslu.“

241 „Moj bože, to ti se nije događalo ranije, zar ne?“, upitala je. Glas joj je bio vedar, pa čak i sarkastičan, ali joj se suza skotrljala niz obraz. Lukas je pružio ruku i obrisao je. „Nemoj to da radiš, za ime božje.“ „Zašto da ne? Ne možeš da tolerišeš prave emocije?“ Pogledao je u pod između stopala, a zatim iskrenuo glavu ka njoj. „Ponekad ljudi ne poznaju jedni druge onoliko dobro kao što misle. Držiš mi lekciju, a ja bi trebalo da to prihvatim kao muškarac, jelda? Znaš li kako se osećam? Želim da odem kući, gurnem cev četrdesetpetice u usta i raznesem sebi mozak. Pobedio me je luđak. Možda ću se oporaviti. Možda neću. Ali nikad to neću zaboraviti. Ne u ovom životu.“ Vrata lifta su se otvorila, a on je odšetao i nijednom se nije osvrnuo. El ga je posmatrala preko prostrane table za igru. Kladioničar i advokat su otišli zajedno, a dvoje studenata nekoliko minuta kasnije. Bakalin je i dalje zurio u mapu, razmišljajući. Mid nije bio gluperda. Posle celodnevne borbe, u kojoj je Jug kontrolisao najveći deo visova južno od Getisburga, oprezno se povukao na jug, prema Vašingtonu. Čekali su ih pripremljeni položaji. Sad je lopta bila na Lijevom delu terena. Li – to jest El, sa savetnikom Lukasom, koji je bio Longstrit – mogao je da nastavi invaziju na Sever, ali to je izgledalo sve neodrživije. Ili je mogao da krene za Midovom vojskom na jug. Ta armija morala je da bude uništena u svakom slučaju. Ali ako bi Li krenuo za Midom, to bi bio isti onaj napoleonski napad koji je propao i u istorijskoj Bici kod Getisburga. Nakon što bi se upustio u borbu prsa u prsa, s planinama na zapadu i izlivenom rekom Potomak na jugu, bilo bi ubij ili budi ubijen. Lukasova igra mogla bi da okonča Američki građanski rat dve godine ranije… „Ne smeš non-stop da razmišljaš o tome“, reče mu El. „Šta?“ Lukas se klatio na zadnjim nogarima stolice, zureći u plafon. „Ne smeš da razmišljaš o tragediji ispred kuće one novinarke. Besmisleno je. A umalo da ga uhvatiš. Namamio si ga. Ako prestaneš da se samosažaljevaš, smislićeš nešto novo.“ Lukas je spustio stolicu na pod i ustao. „Moj problem je to što ništa ne mogu da smislim. Glava mi je prazna. Mislim da je otišao iz grada.“ „Nije. Nešto će se desiti“, reče El. „Znaš kako ove igre imaju određeni ritam? Odjednom svi znamo da će se nešto desiti, iako nema ničega u najavi mora. I ovde osećam istu vrstu ritma. Ritam kaže da će se čitava ova situacija uskoro razrešiti.“ „Problem je samo kako?“, ubacio se bakalin.

242 „U tome i jeste problem“, reče Lukas uperivši prst u bakalina. „Tačno tako. Pretpostavimo da tip razreši situaciju tako što ode iz grada? Mogao bi da počne iz početka negde drugde, a mi to čak ne bismo ni znali. A nemamo ama baš nijedan pravi trag. Ako želi da ode, slobodan je kao ptica na grani.“ „Neće“, izgovorila je optimistično El. „Situacija hrli prema razrešenju. Osećam kako se točkovi okreću.“ „Nadam se da je tako“, odvratio je Lukas. „Mislim da ne mogu da podnesem još mnogo ovoga.“ „Molimo se za tebe“, dodala je El, a Lukas je shvatio da ga druga časna sestra takođe posmatra. Klimnula je glavom. „Svake noći. Bog će odgovoriti. Moraš da ga uhvatiš.“

243 2 5 Besni Pas je javio da je bolestan i da neće doći na posao iz O Klera. Ležao je u krevetu i gledao televiziju iz gradova blizanaca, a zatim napustio motel neposredno pre podneva. Vratio se u stan u vreme ručka, počistio pa se odvezao u kancelariju, rekavši da se oseća bolje. Pokušao je da radi, ali nije uspeo. Fijasko ispred kuće Makgauanove bio je udarna vest dana. Čitava kancelarija pričala je samo o tome. Besni Pas nije uživao u tom razgovoru, nije osetio nikakvu moć. Bio je uhvaćen u mišolovku. A Davenport ju je postavio, namamio ga je do Makgauanove. Toliko ga je dobro razumeo. Progonio ga je. Omanuo je samo zbog niza slučajnosti, toliko bizarnih da se nikad više ne mogu ponoviti. Besni Pas je znao da je imao sreće. Mnogo sreće. Bilo je vreme da iznova razmisli o igri. Možda bi trebalo da prestane dok vodi. Imao je mnogo poena prednosti. Ali može li da prestane? Nije bio siguran u to. Ako ne može, možda bi trebalo da se preseli negde drugde. Nazad u Teksas. Da se skloni s hladnoće. Da ponovo razmisli o igri. Tek posle pet po podne uspeo je da raščisti sto, završi rutinske poslove i ratifikacije. Kad je otišao, televizor je treperio u kancelariji jednog od saradnika, što je predstavljalo zadovoljstvo koje nije bilo dozvoljeno u toku redovnog radnog vremena. Na ekranu se videlo lice Lukasa Davenporta, a kamera mu je zumirala crte lica. Ispod očiju je imao tamne podočnjake, ali se dobro kontrolisao. Slika se zamrzla, a onda se kamera prebacila na voditeljku. Besni Pas je prišao bliže da oslušne. „… kompletni intervju s preživelom Karlom Ruiz i poručnikom Lukasom Davenportom večeras u proširenom izdanju Vesti u deset na TV3.“ Bio je rastrzan između Kanala 8 i TV3. Kanal 8 emitovao je sve najinteresantnije vesti iz igre, ali bi mu intervju na TV3 možda mogao reći

244 nešto više o čoveku koji ga je uhvatio u mišolovku. Na kraju je odlučio, nakon što je iščitao uputstvo za video-rikorder, da snima TV3 dok gleda Kanal 8. Isprobao je to s nekom komedijom i upalilo je. Makgauanova, tako lepa, vodila je večernje vesti, dominirala je njima. Prepričala je sve o prismotri, pokazala alarm koji je nosila na kaišu. Ispričala kako je sedela u spavaćoj sobi, noću, sama, osluškujući svaki zvuk, pitajući se da li Besni Pas dolazi po nju. Snimili su je dok je u voku pržila porciju mesa s povrćem. Na zidu su visili neupotrebljavani tiganji i lonci. U pozadini je kucao staromodni sat s klatnom. Prepričala je napad dok je išla rekonstrukcija: trčala je kroz noć dok je kamera poskakivala iza nje, a završili su s rekonstrukcijom pucnjave, u kojoj je ona igrala sve uloge. Onda su prešli preko poslednje ograde i otišli do kanalizacionog jarka, gde je pokazala otiske nogu Besnog Psa u žutoj glini. Bilo je to odlična predstava i, poput svih odličnih predstava, završila se s glavnom tačkom: tučom na bleštavom osvedjenju, u kojoj je Davenport ubio boga u panduru novajliji – ruke su mu se kretale tolikom brzinom da su se jedva mogle videti na snimku. Onda je Davenport krenuo prema kameri, s ubistvom u očima, sve dok ga nije zaustavio glas Makgauanove. Brutalno. Davenport nije bio samo igrač. Bio je prava životinja. Kad se predstava završila, Besni Pas je nekoliko trenutaka nastavio da zuri u televizor, a zatim je pustio snimak intervjua na TV3. Ponovo Davenport, ali drugačiji. Smireniji. Proračunatiji. Lovac, ne više borac. Besni Pas je instinktivno prepoznao tu osobinu, viđao ju je u rančerima u blizini očevog imanja, ljudima koji su govorili o mom jelenu i mojoj antilopi. Ruizova ga je i dalje privlačila, njeno lice, tamne oči. Povezanost nije bila suštinska, to nije bila povezanost koju je osećao s izabranom – prošla je tu privilegiju. Međutim, postojao je neporecivi ostatak njihove pređašnje povezanosti, a Besni Pas ga je osetio i razmislio o tome. Da li ponovo manipulišu njime? Da li je ovo još jedan Davenportov trik? Mislio je da nije. Besni Pas nikad nije imao dvosmeran odnos s nekom ženom, ali je bio akutno svestan tih odnosa među drugima. Na pola intervjua, shvatio je da su Davenport i Karla Ruiz nekako povezani. Seksualno? Da! Što je više gledao, sve više je bio ubeđen da je u pravu. Zanimljivo.

245 2 6 „Hajde. Daj da to uradimo.“ Sloun se oslanjao na dovratak kancelarije. „Nema jebene svrhe, čoveče“, reče Lukas. Osećao se letargično, emotivno prazno. „Znamo šta krije. Zabrinut je za svoju reputaciju. Prevario je Rajsove i boji se da će neko za to saznati.“ „Kako se osećaš?“ „Šta?“ „Kako se osećaš? Od zajeba?“ Lukas se protiv volje nasmešio. Katastrofa kod Makgauanove nazvana je u stanici velikim zajebom. Taj izraz su koristili svi živi, od gradonačelnika do domara. Lukas je sumnjao da ga tako već zovu i svi u gradu. „Osećam se posrano.“ „Pa hajde onda“, nagovarao ga je Sloun. „Otići ćemo tamo i izmaltretiraćemo tog seronju. To bi trebalo da ti pročisti žlezde.“ To je svakako bilo bolje od sedenja u kancelariji. Lukas se osovio na noge. „Dobro. Ali ja vozim. Posle možemo da odemo negde na neku pristojnu klopu.“ „Ti častiš?“ Asistent u galeriji otišao je u zadnju prostoriju da zove Nestera, koji nije bio nimalo srećan što ih vidi. „Mislio sam da ste razumeli moj položaj“, kazao je idući prema telefonu. „Ovo je sad već zlostavljanje! Zovem advokata i neću uopšte da vas slušam!“ „Kako hoćeš, Nestere“, reče mu Lukas ogolivši zube. „U stvari, to možda uopšte nije loša ideja. Pokušavamo da se odlučimo da li da te uhapsimo zbog krivičnog dela prevare, ili da pustimo advokata gospođe Rajs da to reši na građanskom sudu. Ako nastaviš da budeš tvrdoglav, ovog časa ćemo ti stavimo lisice i odvući te u stanicu.“ Glava pomoćnika okretala se levo-desno, kao da je na teniskom meču. Nester ga je okrznuo pogledom, sa šakom na telefonu, pa rekao: „Nemam pojma o čemu pričate.“

246 „Naravno da imaš“, kazao je Lukas. „Pričamo o necuke figuricama vrednim otprdike četvrt miliona dolara, koje su te zamolili da proceniš. Rekao si vlasniku da su bukvalno bezvredne i otkupio ih budzašto.“ „Nisam!“, zamucao je Nester. „Nikad me nisu zamolili da procenim necuke. Bile su ponuđene na prodaju, a ja sam platio cenu koja je za njih tražena. To je sve.“ „To nije ono što kaže gospođa Rajs. Voljna je da ide na suđenje.“ „Mislite li da će porota pre poverovati nekoj… nekoj pralji nego meni? To je moja reč protiv njene…“ „Ne bi imao nikakve šanse“, reče Sloun najsladunjavijim glasom. „S jedne strane tip koji se borio za svoju zemlju, ratni veteran. Doneo je kući neke suvenire, i nije ni znao šta ima. Onda živi život gurajući metlu, prost ali dobrodušan tip, koji na kraju umire od raka koji ga polako izjeda, ubijajući ga pedalj po pedalj. Želi da proda sve predmete koje poseduje kako bi bar malo pomogao svojoj ženi pre nego što umre. I ona je već stara, žive od danas do sutra. Verovatno jedu hranu za pse – mogu da ti garantujem da će biti tako nakon što njihov advokat završi uvodno izlaganje.“ „Možda pre hranu za mačke. Tunjevinu u komadima“, ubacio se Lukas. „A u kući imaju to blago, i ne znaju za to“, nastavio je Sloun. „To bi mogao da bude srećari kraj, baš kao na filmu. Ali šta se dešava? Odjednom dolazi izvesni prefrigani diler umetninama, koji im daje petsto dolara za umetnička dela vredna četvrt miliona. Da li zaista misliš da će porota stati na tvoju stranu?“ „Ako tako misliš, onda živiš u zemlji snova“, reče mu Lukas. „Imam prijatelje u štampi, znaš? Kad im prosledim ovu priču, bićeš slavniji od Besnog Psa.“ „To nije loša ideja, znaš?“, dodade Sloun, iskosa gledajući u Lukasa kad je naslutio šta ovaj ima na umu. „Privedemo ga i uhapsimo zbog prevare pa onda pustimo ovu srceparajuću priču u medije. To bi moglo da malo skrene pažnju sa…“ „Bolje da uđete u moju kancelariju“, reče Nester već samrtnički bled. Pošli su za njim kroz uzani prolaz u zadnji deo galerije. Najveći deo prostora zauzimalo je skladište s ogradom od pletene žice, s malom ali elegantnom kancelarijom ušuškanom sa strane. Nester je seo na stolicu iza stola, trenutak-dva petljao oko stranica kalendara, a zatim rekao: „Šta možemo da uradimo povodom ovoga?“ „Mogli bismo da vas uhapsimo zbog prevare, ali to stvarno ne želimo. Vidite, mi se brinemo zbog nečeg drugog“, reče Lukas sedajući na antikvarnu stolicu. „Ako nam kažete ono što želimo da znamo, sugerisaćemo gospođi Rajs

247 da nabavi advokata i reši sve ovo poravnanjem na građanskom sudu. Ili možda čak možete da dogovorite vansudsko poravnanje.“ „Pričao sam već s ovom osobom“, usprotivio se Nester, klimajući glavom prema Slounu. .Jspričao sam mu već sve što se dogodilo između gospodina Rajsa i mene.“ „Imao sam veoma snažan osećaj da mi nešto prećutkujete“, reče Sloun. „Obično ne grešim.“ „Pa. Iskreno, mislio sam da ćete, ako saznate za svotu datu za necuke, koju je gospodin Rajs tražio – nisam ja kriv što prodavač ne zna šta ima – smatrati da je bila… neprikladna. Nisam to tajio, samo sam prećutao.“ Lukas je složio grimasu. „Da ste nam to rekli, pa čak i nagovestili, ne bismo vas gnjavili“, rekao je. „Mi zapravo pokušavamo da uđemo u trag pištolju koji je imao gospodin Rajs. Proveravamo sve koji su razgovarali s njim dok je bio u njegovom posedu.“ „Nijednom nisam video nikakav pištolj, a on ga nijednom nije pomenuo niti ga je ponudio na prodaju“, kazao je Nester. „Nisam video nikoga drugog dok sam bio tamo, pa čak ni gđu Rajs. Nismo čak ni razgovarali. Ušao sam i rekao da sam zainteresovan da pogledam necuke. On je okrenuo invalidska kolica, uzeo figurice iz kutije, pružio mi ih i nastavio da čita. Pitao sam ga koliko traži, rekao mi je da traži pet stotina dolara. Dao sam mu ček i otišao. Nismo razmenili više od pedesetak reči.“ „To mi ne liči na Rajsa“, reče Sloun. „Kažu da je bio pravi brbljivac.“ „Ne sa mnom“, odvrati Nester. Lukas je pogledao u Slouna i zavrteo glavom. „Mislim da je to bilo zato što je bio toliko zaokupljen svojim testamentom“, reče Nester. „Morao je da ga pročita i potpiše pre nego što ga pokupi njegov advokat.“ „Njegov advokat?“, upitao je Lukas. Okrenuo se ka Slounu. „Njegov advokat?“ Sloun je počeo da prelistava beležnicu. „Rekao je da mu uskoro dolazi advokat“, reče Nester, gledajući čas u jednog, čas u drugog. „Da li vam je to od pomoći?“ „Nemamo nikakve podatke ni o kakvom advokatu!“, odvrati Sloun. Lukas je osetio kako mu se grlo steže. „A da li je rekao kako mu se zove advokat?“ „Ne, ništa slično. Zaista se ne sećam“, reče Nester. „Možda ćemo želeti još da razgovaramo s vama“, dodade Lukas ustajući. „Hajdemo, Sloune!“ ***

248 Sloun je ubacio četvrt dolara u javnu telefonsku govornicu. Meri Rajs se javila posle prvog signala. „Testament vašeg supruga, gospođo Rajs, imate li ga kod kuće? Možete li da ga nađete? Sačekaćemo na vezi.“ Lukas je stajao pored njega, gledajući gore-dole niz ulicu, cupkajući u mestu, razmišljajući. Advokat. To se uklapa. Ali bilo je smešno. To bi bilo previše lako. Sloun je premestio težinu s noge na nogu, čekajući. „Jeste li pogledali u gornjoj fioci vašeg garderobera?“, izgovori najzad Sloun. „Sećate se da ste mi jednom rekli da tamo ostavljate stvari… Aha, sačekaću.“ „Šta to ona radi?“, prasnuo je Lukas. Želeo je da istrgne slušalicu Slounu iz ruke i izviče se na tu ženu. „Ne može da ga nađe“, reče Sloun. „Hajde da se odvezemo tamo, pretresemo kuću ili…“ Sloun je podigao ruku u vazduh i vratio slušalicu na uvo. „Našli ste ga? Odlično. Pogledajte poslednju stranu. Piše li tu ime advokata? Ne, ne ime firme, već advokata. Trebalo bi da se tu nalazi potpis advokata, sa istim imenom otkucanim ispod… Dobro, kažite mi ponovo slovo po slovo. L-u-i-s Vu-l-i-o-n. Hvala vam. Hvala vam.“ Zapisao je ime u beležnicu dok mu je Lukas gledao preko ramena. „Nikad nisam čuo za njega“, reče Lukas odmahujući glavom. „Još jedan poziv“, napomenu Sloun. Izvadio je malu crnu knjižicu iz džepa na košulji, otvorio je, našao broj pa zavukao šaku u džep tražeći novčić. Nije ga našao. „Imaš li četvrt dolara?“, upitao je Lukasa. Lukas je pretražio džepove. „Ne.“ „Sranje, moramo da nađemo sitniš…“ „Čekaj, čekaj, možemo da upotrebimo moju telefonsku karticu, samo okreni nulu. Stani, daj mi telefon. Koga zovemo uopšte?“ „Ribu koju poznajem u državnoj Agenciji za javnu bezbednost.“ Lukas je okrenuo broj, a kad je počelo da zvoni, pružio je slušalicu Slounu. Sloun je zatražio Širli. „Ovde Sloun“, kazao je, „iz Policijske uprave Mineapolisa. Kako si? … Aha. Aha. Odlično. Slušaj, imam jedno ime, možeš li da mi ga proveriš? … Odmah? … Hvala. Luis Vulion.“ Izgovorio je ime slovo po slovo, sačekao trenutak-dva, a zatim rekao: „Aha, daj mi sve što imaš.“ Saslušao je pa izgovorio: „O, sranje!“, zatim: „Opa!“, i na kraju: „Hej, hvala ti, dušo!“ Prekinuo je vezu i okrenuo se prema Lukasu. „Aha?“

249 „Luis Vulion. Belac. Star dvadeset sedam godina. Visok 178 centimetara, težak 95 kila, plavook. I neke dobre i neke loše vesti. Koje želiš da prve čuješ?“ „Loše“, reče brzo Lukas. „Sparks je siguran da je ubica imao tamnu kosu. Ovaj je nema. Jebeno je riđokos.“ Lukas je trenutak-dva zurio u Slouna pa oblizao usne. „Riđokos?“ „Tako mu piše u dozvoli.“ „Pa to je jebeno divno“, prošaputao je Lukas, lica tvrdog kao kamen. „Šta?“, Sloun je bio zbunjen. „Karla je bila uverena da je svede puti. Sto posto sigurna. Niko nema svetliju put od riđokosih. Sparki je bio siguran da je bio tamnokos. Nisam to mogao da prokljuvim. Ali kad staviš riđokosog ispod onih živinih sijalica na Henepinskoj aveniji noću…“ Uperio je prst u Slounove grudi podstičući ga. „U vražju mater! Izgledala bi tamno“, izgovori Sloun odjednom uzbuđen. „Jebeš izgledala bi“, reče Lukas. „Izgledala je tamno. Naročito iz daljine. Uklapa se; to je kao pesma.“ Ponovo je oblizao usne. „Ako su to loše vesti, šta su onda dobre?“ Sloun je podigao kažiprst. „On je registrovani vlasnik“, rekao je polako, „tamnoplavog forda tanderberda. Kupio ga je pre tri meseca.“ Vrata Danijelove kancelarije bila su zatvorena. Danijelova sekretarica Linda kucala je pisma na pisaćoj mašini. „Ko je unutra?“, upitao ju je Lukas pokazujući na vrata. Sloun ga je maltene gazio po petama. „Petindžer iz računovodstva“, reče Linda. „Hej, Lukase, čekaj, ne smeš da uđeš…“ Lukas je upao u kancelariju, a Slounom za njim. Danijel je iznenađeno digao pogled, spazio izraze na njihovim licima pa se odmah okrenuo prema računovođi. „Moraću da te izbacim napolje, Dene“, kazao mu je. „Javiću ti se po podne.“ „Ovaj, svakako.“ Računovođa je uzeo hrpu hartija, pogledao radoznalo u Lukasa i Slouna pa izašao. Danijel je zatvorio vrata. „Ko je on?“, upitao je hrapavim glasom. „Advokat“, reče Lukas. „Advokat Luis Vulion.“

250 2 7 „Gde je on?“, izgovorio je Lukas u radio dok se parkirao uz ivičnjak nekoliko ulica dalje od stana Besnog Psa. Petogodišnji ford eskort se neprimetno uklapao u komšiluk. „Prelazi most, ide na jug. Čini mi se kao da je na putu ka tržnom centru Bernsvil. Sad se nalazimo severno odade.“' Oko Besnog Psa se zatezala mreža od šest jedinica; dvanaest policajaca, sedam žena i pet muškaraca. Pratili su ga od njegovog stana do parking-garaže nedaleko od njegove kancelarije. Posmatrali su ga u kancelariji posle samačkog ručka u restoranu u centru grada. Malo je šepao, rekli su, i štedeo jednu nogu. Od pada u jarak? Gledali su ga kako se vraća u kancelariju, odlazi u sudnicu, u kancelariju javnog notara, pa se opet vraća u kancelariju. Dok je provodio popodne u poslu, tehničar elektronike mu je pričvrstio mali ali moćan radio-predajnik ispod branika automobila. Kad je Besni Pas predveče napustio kancelariju, posmatrači su ga pratili do kola. Vratio se u stan, večerao, a zatim ponovo izašao. Zaputio se na jug. „Otišao je na parking tržnog centra.“ Lukas je bacio pogled na sat. Ako bi se Besni Pas okrenuo i odvezao nazad do svog stana najbrže što može, i dalje bi mu trebalo dvadeset minuta. To je bilo dovoljno vremena. „Izlazi iz kola i ulazi unutra“, zaštucao je radio. Mreža će sada biti na zemlji, pomerajući se oko njega. Lukas je isključio radio i strpao ga u džep jakne. Nije želeo da policijski pozivi zapište iz njegovog džepa u nezgodnom trenutku. Električni pištolj za obijanje brava i baterijska lampa za jednokratnu upotrebu bili su ispod sedišta. Uzeo ih je, strpao lampu u drugi džep pa stavio pištolj ispod kaputa, ispod pazuha. Izašao je iz kola, podigao kragnu kaputa pa pohitao niz trotoar, okrenuvši leđa vetru, dok mu se poslednje opalo lišće kovitlalo oko gležnjeva.