Džon Sandford - Pravila više ne važe

151 1 4 To je bio jedan od najlepših vikenda u toku godine, s toplim danima i hladnim noćima. Šume su i dalje bile obojene blistavim bojama, a u vazduhu se osećao slab miris dima zapaljenih cepanica breza. „Imamo još najmanje jednu nedelju za lišće. Možda dve“, reče Karla. Šumarak javorovog drveća na severnoj strani jezera bio je jarkonarandžast. „Šteta što nemaš još javora.“ „Razmišljao sam o tome kad sam kupio ovo mesto“, reče Lukas. „Ne želim još javora. Lepi su, ali sam želeo borove. Oni daju ovom mestu atmosferu Severnih šuma. Malo dalje na jug, dole među javorima i hrastovima, imam osećaj kao da sam na seoskom gazdinstvu.“ Plovili su nošeni talasima duž obale, bacajući varalice oko stabljika trske, dokova i palih stabala. „Ima ljudi koji bi rekli da je već prekasno za varalice, ali ja se ne slažem. Takođe, zabavnije je pecati na varalicu“, rekao je. Za tri sata uhvatili su pet velikih štuka, a dve su im se otkačile sa udice. „Loš dan za velike štuke, a?“, rekla je Karla kad su se zaputili nazad ka pristaništu. „Mrzim što ću ovo sad reći, ali ovo je bio dobar dan. Dve otkačene štuke su u redu. Većinu dana ih uopšte i ne vidiš.“ „Odličan sport.“ „U svakom slučaju, ne moraš da se bakćeš s čišćenjem ribe“, rekao je smešeći se. „Kad ću morati da odem odavde?“, upitala ga je. „Kako to misliš kada ćeš morati da odeš?“ „Pretpostavljam da se hajka medija dosad već stišala. Mogla bih da se vratim. Ali, bože, znaš, živela sam u onom ateljeu s rešoom. Ne ide mi se nazad.“ „Hej, ostani i čitav mesec ako želiš“, reče joj Lukas. „Moram da dođem ovamo za dve-tri nedelje i izvučem brod iz vode. Posle toga neće biti bogzna šta da se radi sve dok ne padne prvi sneg.“

152 „Prihvatam“, rekla je smejući se. „Možda ne ceo mesec, ali još nekoliko nedelja. Ne znaš kakav mi je ovo odmor za dušu. Ponela sam nekoliko blokova za skiciranje i pastele i divno se provodim.“ „Odlično. Ovo mesto tome i služi.“ Pogledala je u njega. „Drago mi je što si mogao da ostaneš još jedan dan. Ovde je uvek mirno, ali subotom i nedeljom u blizini ima dosta ljudi. Danas smo imali jezero samo za sebe. Radnim danima je prilično posebno.“ Lukas je posle večere naložio vatru u kaminu, dovlačeći brezove cepanice posečene prošle jeseni. Kad se vatra rasplamsala, seli su na kauč, pričali i gledali televiziju, a onda i iznajmljeni film Veliku jezu. Lukas je pri kraju filma počeo da joj otkopčava dugmiće bluze. Kad je telefon zazvonio, skidao joj je bluzu, a ona je sedela na njemu, golicajući ga. Pogledao je u nju i rekao odjednom, smrtno ozbiljno: „Ne želim da se javim. Sigurno je ubio još nekog.“ Karla je prestala da se kikoće, okrenula se, podigla slušalicu i pružila mu je. Gledao ju je trenutak-dva, a zatim je nevoljno uzeo. „Davenport“, kazao je pridižući se u sedeći položaj. „Lukase“, javio se Anderson, „imamo još jednu!“ „Sranje!“ Pogledao je u Karlu i klimnuo glavom. „Bolje da što pre dođeš ovamo.“ „Ko?“ „Neka kurva. Imamo njeno ulično ime, i to je sve. Heder Braun. Možda petnaest. Nož, baš kao i ostale. I poruka je tu.“ „Ne poznajem je. Jeste li proverili Smita?“ „Aha, on je na porodičnoj farmi. Procenjujemo da je ubijena oko sedam. Televizijska ekipa pratila je Smita sve do farme. Malo su ga i snimali oko šest. I još je tamo: Čist je.“ „Šta je s devojčinim makroom?“ „Tragamo za njim. Zato nam i trebaš ovde – potrebno nam je da je pogledaš, da vidiš da li je prepoznaješ, da iscimaš ulične kontakte.“ „Poroci sad rade na tome?“ „Aha. Poznaju je, ali još nemaju ništa.“ „Gde se to desilo?“ „Dole u južnom Henepinu. U Rendijevom motelu.“ „Aha, poznat mi je. Dobro, dolazim što pre budem mogao.“ Prekinuo je vezu i pogledao u Karlu, koja je oblačila bluzu. Pružio je ruku i pritisnuo joj dlan na dojku. „Moram da idem“, kazao je.

153 „Ko je žrtva?“ Glas joj je bio tih, utučen. „Neka kurva. U nekom ljigavom motelu. To je naš tip, nema sumnje, ali malo je i… uvrnuto. Zvuči bezmalo spontano. To je prvi put da je ubio kurvu.“ Oklevao je. „Moram da te zamolim za uslugu, ali ne želim da to shvatiš na pogrešan način.“ Namrštila se i slegnula ramenima. „Pitaj.“ „Možeš li da odeš i prošetaš se do pristaništa na nekoliko minuta?“ „Svakako…“ „Moram da obavim jedan telefonski poziv, a…“ Bespomoćno je mahnuo rukom. „Nije da ti ne verujem, ali bilo bi najbolje ako razgovaram nasamo. Ponekad radim nešto što se smatra blago nezakonitim. Ako bi to ikad došlo do Velike porote… ne bih želeo da lažno svedočiš, čak ni da pomisliš da moraš.“ Nesigurno se osmehnula. „Svakako. Prošetaću. Nije problem.“ „Izgleda mi kao problem“, reče Lukas prolazeći prstima kroz kosu. „Svaki put kad upadnem u ovakvu situaciju s nekom ženom, misle da im ne verujem.“ „Često si bio u takvim situacijama?“, upitala ga je. „Nekoliko puta. To me izluđuje.“ „Dobro. Pa, ti si pandur.“ Uzela je jednu od flanelskih košulja dugih rukava, koje je nosila u svežim noćima, i nasmešila mu se. „Ne brini se zbog toga, za ime božje. Biću dole na pristaništu, samo me pozovi kad završiš.“ Gledao ju je kako silazi niz stepenice i odlazi niz stazicu kroz dvorište, a trenutak kasnije ugledao je njenu siluetu ocrtanu spram tamne vode, kad je stala na pristanište. Uzeo je slušalicu i pozvao. „Hitno moram da pričam s Eni Makgauan. Ovo je hitno.“ „Šta da joj kažem, ko je traži?“ „Recite joj: Crveni Konj.“ Trenutak kasnije, Makgauanova je bila na vezi. „Crveni Konju?“ „Eni, desilo se još jedno ubistvo. Jesi li čula?“ „Ne.“ Glas joj je bio žustar, uzbuđen. „Gde?“ „U pitanju je neka kurva u Rendijevom motelu, dole na Henepinskoj aveniji. Mlada. Ulično ime joj je bilo Heder Braun. Trenutno imamo nekoliko ljudi na mestu zločina, bolje da što pre odeš s ekipom tamo. I dozvoli da ti dam još jednu informaciju o njemu, nešto što su naši psihijatri zaključili. Šef i ostali detektivi najverovatnije će pokušati da to poreknu, zato što ne žele da se ta vrsta osetljivih informacija pročuje, ali i očekivali smo da će sledeću ubiti kurvu.“ „Isuse! A zašto?“

154 „Naši psihijatri misle da je tip verovatno žešće ružan, toliko je neprivlačan da ne samo što ne može da mu se digne već ne može nijednu ni da smuva. Jedno doprinosi drugom, shvataš. Međutim, ne znamo da li je to baš njegov izgled. Možda je nekakva telesna hernija ili tako nešto. Znaš već, možda smrdi kao tvor.“ „Opa!“ „Aha, shvataš šta hoću da kažem. Zaista gadan, maltene čovek-gušter. Ne bih rekao to nikome, ali svidelo mi se kako si uklopila moju poslednju dojavu o impotenciji u svoju priču. A pošto je sada ubio kurvu, mislim da će ova najnovija informacija pružiti gledaocima Kanala 8 ekskluzivni uvid u um serijskog ubice, znaš.“ „Ovo je stvarno opako, Luka… ovaj, Crveni Konju. Daj mi vremena da pokrenem ovo pa ću ti se javiti. Jesi li kod kuće?“ „Ne. Na severu sam, tri sata vožnje. Spremam se da krenem nazad, ali stići ću tek oko ponoći. Biću kod kuće, verovatno, negde posle jedan, i biću budan otprilike do tri. Ako budeš morala da me pozoveš, zovi me tada.“ „Važi. Hvala, Crveni Konju!“ Karla je bila na pristaništu, umotana u flanelsku košulju. „Odlaziš?“ „Aha.“ „Ispratiću te do kola.“ „Želeo sam da provedem više vremena s tobom“, rekao je. „Pa vrati se.“ „Ako budem mogao.“ Zagrlio ju je i poljubio, a ona je nastavila da ga grli tren duže, pa se zatim odmakla i pošla prema vikendici. Lukas je ušao u porše, napravio polukružno okretanje i zaputio se natrag prema gradovima blizancima. Brza vožnja po uzanim drumovima Severnih šuma ga je uzbuđivala, ali je to obično radio danju. Noću mu se činilo kao da se stabla pored puta primiču bliže kolovozu. Pritiskao je papučicu gasa, a žbunje i bandere su mu uskakali i iskakali iz vidnog polja ne ostavljajući vremena za razmišljanje. Pedeset kilometara dalje, neposredno posle državne granice Minesote, prošao je pored odmorišta kraj puta, a crvena svetla obasjala su tamu iza njega kad je automobil saobraćajne patrole izleteo na kolovoz. Lukas se zaustavio kraj bankine i izašao iz kola sa značkom u ruci. Saobraćajac je već bio na kolovozu, s jednom šakom na oružju, a u drugoj držeći baterijsku lampu.

155 „Ja sam poručnik iz Mineapolisa, na hitnom povratku u grad“, reče Lukas dok je išao prema saobraćajcu, pružajući mu značku. „Poručnik Lukas Davenport. Ubica poznat kao Besni Pas upravo je ucmekao kurvu, devojčicu. Moram što pre da se vratim.“ „Aha“, odvrati saobraćajac. Pogledao je u značku, a potom na trenutak uperio snop svetlosti u Lukasovo lice. „Ako pozoveš svog dispečera i kažeš mu da te poveže s našim dispečerom…“ „Ma video sam te na televiziji“, reče mu saobraćajac. Vratio mu je značku. „Neću ti pisati kaznu, ali daću ti mali savet, važi? Snimio sam te da voziš 135 kilometra na sat. Ako budeš vozio odavde do auto-puta brzinom od 90 umesto 135, to će te koštati samo dva minuta. A ako voziš 135 i udariš jelena ili medveda, bićeš na mestu mrtav. Imaš sreće što već nisi udario nešto. Trenutno su u migraciji. Kad udariš velikog mrkog medveda kolima, to ti je kao da se zakucaš u betonski zid.“ „Razumem. Samo, malo sam odlepio.“ „Pa, iskuliraj“, reče mu saobraćajac. „Pozvaću patrole, kazaću momcima na auto-putu da te ne zaustavljaju. Samo drži ispod stotke do auto-puta, a kad se uključiš na auto-put, tad ožeži.“ „Hvala ti, čoveče.“ Lukas se zaputio nazad prema kolima. „Hej, Davenporte!“ Lukas je zastao kraj otvorenih vrata. „Da?“ „Uhvati brzo tog kučkinog sina!“ Motel je bio oronula jednospratna zgrada u obliku slova L, s trajnim ručno naslikanim znakom da ima slobodnih soba. Kad je Lukas stigao, ispred je stajalo parkirano pet-šest patrolnih automobila i četiri televizijska kombija. Spazio je Dženifer, a dalje niz ulicu Eni Makgauan, obe s kamermanima. Uglavio je porše između dva patrolna vozila, izašao, zaključao vrata, pa pošao prema žutoj traci koja je blokirala prilazni put motela. „Lukase!“ „Hej, Dženifer…“ „Kučkin sine, opet si njoj dao dojavu!“ „Kome?“ „Znaš ti kome! Makgauanovoj!“ Dženifer je okrenula glavu da ljutito pogleda niz ulicu ka koleginici. „Ma nisam!“, slagao je Lukas. „Bio sam na severu u vikendici, za ime boga!“ „Pa, neko je hrani probranim informacijama. Smeje nam se svima u brk.“

156 „Tako to valjda ide u novinarskom poslu, a?“ Čučnuo je i provukao se ispod žute trake. „Pozovi me sutra, videću mogu li da izbunarim nešto za tebe.“ „Hej, Lukase, nisi valjda još ljut? Zbog onoga sa Smitom?“ „Moramo da popričamo o tome“, kazao je. „Moramo da smislimo nešto. Jesi li slobodna sutra uveče?“ „Aha.“ „Izvešću te negde na večeru. Smislićemo nešto.“ „Odlično.“ Nasmešila mu se, a Lukas se okrenuo i ugledao Andersona kako stoji u gomili ispred kancelarije upravnika motela. „Šta ima?“, upitao je hvatajući Andersona za rukav. „Uđi pa vidi.“ Poveo ga je prema zadnjem delu motela. „Ko ju je našao?“ „Noćni portir“, odgovori Anderson bacajući pogled preko ramena. „Devojka je imala običaj da svrati i pokuca mu na prozor u dolasku i odlasku. Pokucala je kad je došla, ali nije otišla. Posle nekog vremena, izvirio je i kaže da je video svetlost ispod vrata njene sobe. Ubica ih očigledno nije dobro zatvorio kad je otišao. To mu je pobudilo znatiželju pa je pokucao. Onda ju je našao.“ „Da li je video ubicu?“ „Ne. Kaže da nije video nikog.“ „Taj portir, da nije Vini Kratki?“ „Ne znam kako se zove“, reče Anderson. „Doduše, jeste nizak.“ Heder Braun je bila vezana kao i ostale, ali za razliku od ostalih, ruke su joj bile ispružene pod pravim uglom u odnosu na telo, kao da je bila razapeta na krst. Drška noža štrcala joj je iz grudi, tik ispod grudne kosti. Glava joj je bila okrenuta u stranu, oči i usta otvorene. Jezik joj je bio isplažen, jezivo beo. Na butinama je imala dugačke i uzane ožiljke, bele na kvarcovanoj koži. „Ne poznajem je“, reče Lukas. U sobu je ušao i inspektor iz poroka. „Poznaješ li je ti?“, upitao ga je Lukas. „Video sam je par puta, na ulici je već nekoliko godina“, odgovori pandur iz poroka. „Radila je na Univerzitetskoj aveniji u Sent Polu, ali joj se makro predozirao i onda je na neko vreme nestala.“ „Govoriš o Luisu Beku?“ „Aha. Vidiš li ožiljke na nogama? To je bio Luisov zaštitni znak. Imao je običaj da ih mlati ofingerima. Govorio je da nikad ne mora da uradi to više od dvaput.“ „A on je umro“, reče Lukas. „Pre osam meseci. Bogu hvala! Ali reći ću ti nešto. Njegove devojke su bile poznate po specijalnim trikovima. Zlatni tuševi, vezivanje, takve stvari. Možda

157 ju je ovaj tip znao odranije. Način na koji je vezana… bilo bi teško tako vezati nekoga ako ne sarađuje.“ „Ne znate ko je sad podvodi?“ „Ne. Nisam je viđao na ulicama neko vreme“, reče policajac iz poroka. „Razgovarali smo s noćnim portirom, ali on tvrdi da ne zna ništa o njoj“, reče Anderson. „Rekao je da je dolazila zadnje dve-tri nedelje. Došla bi na recepciju, platila sobu i otišla. Uzela bi sobu za celu noć, dovela dva-tri tipa, pokucala na prozor kad bi došla ili otišla. Sama je nameštala krevet.“ „Koliko je plaćala za sobu?“ „Ne znam“, odgovori policajac iz poroka. „Mogu da proverim.“ „Obično je jedan tip jedan sat. Najčešće ne uzimaju sobu za celu noć. Ne ako motel zna šta se dešava.“ „Ovaj tip zna“, napomenu policajac iz poroka. „Vini Kratki?“ „Aha.“ „Odavno se poznajemo. Otići ću da popričam s njim“, reče Lukas. Još jednom se osvrnuo po sobi. „Opet ništa, a?“ „Ne mnogo. Poruka.“ „Šta piše?“ „Nikad ne čuvaj oružje nakon što ga upotrebiš.“ „Kučkin sin! Ne ostavlja nam mnogo.“ Anderson je izašao iz sobe. Lukas je opet pogledao u telo, a zatim uzeo tašnicu Braunove i pretresao je. U jeftinom plastičnom novčaniku pronašao je petnaest dolara, vozačku dozvolu, karticu socijalnog osiguranja i pola tuceta fotografija. Izvadio je najjasniju iz novčanika i pustio je da padne na dno tašnice. U džepu sa strane našao je i dve plastične kesice. Kokain. „Ovde imam dva kvotera“, kazao je policajcu iz poroka. „Jeste li popisali sadržaj njene torbice?“ „Još nismo.“ Kad je policajac izašao, Lukas je strpao fotografiju u džep. „Aha?“ Anderson se vratio u sobu. „Našao sam malo koke. Bolje da odneseš ovu tašnicu u sobu s dokaznim materijalom pre nego što sadržaj nestane.“ Vinsent Kratki je stvarno bio nizak. Takođe je imao dugu i retku riđu kosu i mislio da liči na Vudija Alena. Nije znao ništa. Počešao se po glavi i odmahnuo, pa se opet počešao po glavi. Perut mu je kao sneg padala na crnu rolku. Dva pandura iz poroka stajala su i gledala u njega kad je Lukas ušao. Kratki je podigao pogled i prebledeo. „Poručnice…“, nervozno je izgovorio.

158 „Vinsente, druže moj, moramo da razgovaramo!“, reče veselo Lukas. Pogledao je dvojicu iz poroka. „Mogu li da popričam nasamo s njim? Nas dvojica smo stari drugari.“ „Nema problema“, odvrati jedan od njih. „Nego, jeste li našli devojčinu priznanicu?“ „Aha, evo je ovde.“ Jedan policajac mu je pružio račun, a Lukas je pogledao ukupan iznos. Trideset dolara. „Hvala. Vidimo se.“ Kada su otišli, Lukas se okrenuo prema Kratkom, koji se skvrčio u stolici. „Možda bi trebalo da se vratimo u portirnicu, gde možemo da porazgovaramo na miru“, predložio je Lukas. „Jebi se, Davenporte…“, započe Šort. Lukas se sagnuo nad njim i progovorio ljubaznim tonom: „Vinsente, druže, ti vrlo dobro znaš ko je devojčin makro. Sad, moraš brzo da odlučiš – koga se više plašiš: njega ili mene? Dozvoli da ti pomognem. Radimo na slučaju serijskog ubice i glava mi je na panju. Tako da bi definitivno trebalo da se više plašiš mene.“ „Jebi se…“ „Takođe, možda bi trebalo da razmisliš o tome šta će ti šef reći kad sazna da si iznajmljivao sobu kurvi, za celu noć – trideset dolara! Mora da si dobijao i malo sa strane, a? Možda malo pice, možda malo mita? A, Vinsente?“ „Jebi…“ Lukas je bacio pogled kroz prozor na ulicu. Niko nije gledao unutra. Posegnuo je i zgrabio palcem i kažiprstom meso između Vinijevih nozdrva. Kratki je izvio glavu kao da ga je udarila struja i pokušao da skloni Lukasovu šaku, ali Lukas ga nije puštao i zabio mu drugi palac u grlo, tik ispod Adamove jabučice, tako da nije mogao ni da pisne. Borili su se nekoliko sekundi, a onda ga je Lukas pustio i odmakao se, a Kratki se presamitio na stolici, lica zarivenog u dlanove, i tiho zacvileo. Lukas se sagnuo iznad njega i obrisao prste o njegovu košulju. „Ko je njen makro?“, upitao je tiho. „Ma daj, Davenporte.“ „Ako misliš da je to bolelo, znam još nekoliko mesta što bole da ne poveruješ“, reče mu Lukas. „A takođe se ne vide.“ „Sparks“, promumlao je. Glas mu je bio skoro nečujan. „Molim te, nemoj da mu kažeš da sam ti ja rekao.“ „Ko?“ „Džeferson Sparks. Cura radi za Sparksa.“ „A Sparki! Dovraga!“ Lukas je potapšao Kratkog po ramenu. „Hvala, Vinsente. Policija uvek ceni saradnju naših građana.“

159 Kratki je pogledao u njega crvenih očiju, a suze su mu se slivale niz obraze. „Odlazi odavde, jebote!“ „Ako to nije tačno, znaš, ako to nije Sparki, vratiću se“, obećao mu je Lukas i nasmešio se. „Prijatan dan ti želim.“ Bolničari su iznosili telo na kolicima, praćeni bleštavim svetlima kamera. Policajci iz Odeljenja za poroke stajali su u nevelikoj grupi pored ivičnjaka i posmatrali scenu kad im je Lukas prišao. „Je li ti tvoj stari drugar išta ispričao?“ „Radila je za Džefersona Sparksa“, reče im Lukas. „Za Sparkija?“, izgovori ushićeno jedan od pandura. „Mislim da znam gde odseda.“ „Onda idi i pokupi ga“, reče Lukas. „Zbog navođenja na prostituciju ili tako nešto. Sutra ujutru ćemo popričati s njim u stanici.“ „Važi.“ Anderson je pričao s patologom. Kad je završio, prišao je Lukasu vrteći glavom. „Ništa?“, upitao je Lukas. „Ništa.“ „Pročešljaćeš komšiluk u potrazi za svedocima?“ „Ma imam ljude svuda naokolo. Ali nećemo ništa znati do sutra.“ „Imamo i njenog svodnika“, reče mu Lukas. „Poroci će ga potražiti. Verovatno ćemo ga imati sutra.“ „Nadam se da će on nešto znati“, reče Anderson. „Ovo pošta je zamorno.“ *** Lukas je radio na igri pola sata uređujući scenarije. To je bio najgori deo posla. Završni detalji nikad nisu gotovi do kraja. A zbog ubistva Heder Braun nije mogao da se usredsredi na rad. Odustao je u dva sata, pojeo voćni jogurt od jagode, proverio vrata pa isključio sveda. Bio je u krevetu oko deset minuta kad je zazvonilo zvonce na vratima. Iskobeljao se iz postelje pa je na vrhovima prstiju otišao u radnu sobu, kako bi mogao da pogleda kroz prozor prema ulaznim vratima. Zvonce je opet zazvonilo dok je virio napolje. Eni Makgauan, sama na uličnom svedu, obuzeta sobom dok je čekala ispred vrata. Lukas je seo na pod leđima naslonjen na zid, zureći u mračnu sobu. Dženifer je trudna. Karla ga

160 čeka u vikendici. Lukas je voleo žene, naročito nove, ili različite. Voleo je da priča s njima, da im šalje cveće, da gužva čaršave s njima. Eni Makgauan bila je izuzetno atraktivna žena, s licem Jelene Trojanske, ružičastim bradavicama, bledim zategnutim mesom – sve je to obećavalo veličanstveno telo. Međutim, bila je gluplja i od ćuskije. Razmišljao je o tome, prstima stežući koren nosa. Eni Makgauan je i dalje čekala napolju, a posle još jednog minuta se okrenula i pošla prema svojim kolima. Lukas je ustao i provirio kroz procep između zavese i zida kad je otvorila vrata automobila, zastala pa pogledala nazad u kuću. Prozor se otvarao vertikalno, na kip. Ruka mu je bila na kvači i trebala mu je samo sekunda da ga otvori i pozove je pre nego što ode. Ali nije se ni mrdnuo. Sela je za volan, zatvorila vrata pa se izvezla u rikverc s prilaznog puta. Sledeće sekunde je otišla. Lukas se vratio u spavaću sobu, legao pa pokušao da zaspi. Vizije Eni…

161 1 5 Vrata Lukasove kancelarije bila su otvorena, a policajac iz Odeljenja za poroke je ušetao i spustio se na stolicu. „Sparki je nestao“, kazao je. „Dođavola! Ništa ne ide po loju“, reče Lukas. „Našli smo njegovu gajbu, dole je u Djupontovoj, ali sinoć je zbrisao“, reče pandur iz poroka. „Tip koji živi na spratu iznad ispričao mi je da se Sparki vratio kući oko ponoći, spakovao stvari u kola i zapalio s jednom od svojih devojaka. Rekao je da mu ne izgleda kao da će se vratiti.“ „Čuo je za Braunovu“, izgovori Lukas, zavalivši se u naslon stolice i podigavši noge na sto. „Aha. Tako izgleda.“ „Hm, kuda li je otišao?“ Policajac iz poroka slegnu ramenima. „Raspitujemo se. Ima i nekoliko drugih devojaka. Čuli smo da rade u nekoj sauni u Jezerskoj. Nekad su radile u Gvozdenom leptiru, ali to mesto je odavno zatvoreno. Tražimo ih.“ „Rođaci?“ „Ne znamo.“ „Kad smo ga poslednji put privodili?“, upitao je Lukas. „Pre otprilike godinu dana, čini mi se. Za navođenje na prostituciju.“ „Da li je odležao?“ „Tri meseca.“ „Je li njegov krivični dosije gore?“ „Aha. Mogu da ti ga donesem.“ „Nije bitno“, kaza Lukas. „Ionako ništa ne radim. Prošetaću se do vas i baciću pogled.“ „U svakom slučaju, nastavićemo da ga tražimo“, reče policajac iz poroka. „Danijel nam je već zaseo na grbaču.“

162 Lukas je zatvarao vrata kancelarije kad mu je zazvonio telefon na radnom stolu. Vratio se unutra i javio. „Lukase? Ovde Dženifer. Izlazimo li večeras?“ „Svakako. U sedam?“ U mislila mu je blesnula slika Karle, izvijenih leđa, punih grudi, poluotvorenih usta. Karla Ruiz. Dženifer Keri, trudna. „Aha, to mi odgovara. Pokupićeš me ovde?“ „Vidimo se u sedam.“ Besni Pas je čekao dokumentaciju u kancelariji javnog notara kad je Lukas ušao. Istog časa ga je prepoznao i prisilio se da vrati pogled na dokument u rukama. Lukas uopšte nije obratio pažnju na njega. Prošao je kroz salunska vrata iza šaltera pa prešao preko prostorije do nadzorničine kancelarije. Provirio je unutra i rekao nešto što Besni Pas nije razabrao. Nadzornica je podigla pogled sa stola i nasmejala se, a Lukas je ušao i seo na ivicu njenog radnog stola. Detektiv je umeo sa ženama. Besni Pas je to prepoznao i zavideo mu je na tome. Nadzornica je bila prekaljena sudska veteranka koja je već videla sve, a Davenport ju je za sekund zavrteo oko malog prsta kao šiparicu. Dok ih je gledao, Lukas se iznenada okrenuo i pogledao u njega, i pogledi su im se nakratko ukrstili. Besni Pas se brzo osvestio i ponovo spustio pogled na dokument. „Ko je onaj tip na šalteru?“, pitao je Lukas. Nadzornica je pogledala u Besnog Psa, koji je vratio dokument u korpu i uputio se prema vratima. „Advokat. Ne mogu da se setim u kojoj firmi, ali u poslednje vreme je često ovde. Radio je na slučaju Barin, znaš, onaj bogati klinac koji se kolima zakucao u gomilu…“ „Aha!“ Besni Pas je nestao iza vrata, a Lukas je istog trena zaboravio na njega. „Džeferson Sparks. Negativac. Makro. Potrebno mi je najnovije što imate o njemu.“ „Doneću ti. Možeš da upotrebiš Lorin sto. Na bolovanju je“, reče nadzornica pokazavši na prazan sto iza šaltera. Sparks je imao tri nedavna dosijea, svaki s tankim svežnjem hartija. Lukas ih je pročitao i našao pola tuceta referenci za fitnes-klub Svileni šešir. Podigao je slušalicu, pozvao poroke pa zatražio da priča s inspektorom s kojim je i jutros razgovarao. „Da li Svilenim šeširom i dalje upravlja Širli Džensen?“, upitao je kad je se inspektor javio. „Da.“

163 „Naleteo sam na to ime na nekoliko mesta u Sparkijevom dosijeu. Može li to da bude mesto gde rade njegove ženske?“ „Može biti. Kad malo bolje razmislim, Širli je vodila knjige u Leptiru.“ „Hvala. Skoknuću tamo.“ „Važi, čujemo se.“ Lukas je prekinuo vezu, ubacio dokumente u korpu za vraćanje pa bacio pogled na sat. Malo posle podneva. Širli bi trebalo da je na poslu. Svileni šešir je bio u crno ofarban izlog stišnjen između prodavnice polovne odeće i agencije za iznajmljivanje nameštaja. Na neonskoj reklami u prozoru pisalo je: Svilni šešir – Fintes klub, a staklo prozora i vrata bilo je ofarbano zift-crno. Iznad vrata je stajao mali svetlarnik od kovanog gvozda, a neki pametnjaković ga je sprejom ofarbao u crveno. Ili to možda nije uradio neki pametnjaković, pomislio je Lukas. Možda je to bio baš vlasnik. Lukas je otvorio vrata i ušao u malu čekaonicu. Dve plastične stolice stajale su na crvenom čupavom tepihu iza stočića za kafu. Na simsu prozora ofarbanog u crno nalazio se akvarijum pun gupika. Na stočiću za kafu bilo je pet-šest otrcanih primeraka Penthausa. Stolice su bile okrenute prema dva metra dugom pultu, koji je izgledao kao da je ukraden iz neke lekarske ordinacije. Vrata pored pulta vodila su u zadnji deo lokala. Kad je Lukas ušao u čekaonicu, čuo je zvonjavu interfona u zadnjem delu i dve-tri sekunde kasnije mlada žena u crnoj haljini s dekolteom pojavila se iza pulta. Žvakala je žvakaću, a na levoj dojci imala je tetovažu gundelja. Ličila je na Beti Bup, ali je mirisala na žvake Đusifrut. „Da?“ „Hoću da pričam sa Širli“, reče joj Lukas. „Ne znam da li je ovde.“ „Reci joj da je čeka Lukas Davenport, i da ću, ako ne dovuče svoje debelo dupe ovamo, demolirati ovu jazbinu.“ Žena je trenutak-dva gledala u njega, radeći vilicom sve dok žvakaća guma nije pukla. Nije bila impresionirana. „Prilično si žestok“, izgovorila je. „Ovde imam tipa s kojim bi možda hteo da popričaš pre nego što demoliraš lokal.“ „Koga?“ Odmerila ga je pogledom pa zaključila da će možda prepoznati ime. „Ćelavog Pitersona.“ „Ćelavog? Odlično! Reci i njemu da dovuče guzicu ovamo“, reče sa entuzijazmom Lukas. Zavukao je ruku u jaknu i izvadio P-7, a žena je razrogačila oči i podigla ruke ispred sebe kao da pokušava da se odbrani od metka. Lukas joj se nacerio i šutnuo prednji deo pulta, koji se razbio u

164 paramparčad, a kada ga je ponovo šutnuo, žena se okrenula i potrčala prema zadnjem delu lokala. „Ćelavi, kurtonu jedan, dolazi ovamo!“, dreknuo je Lukas. Pružio je ruku iza pulta, ščepao donji deo radne površine i povukao; daska se odlomila s praskom i on ju je pustio da tresne, još jednom šutnuo prednji panel i parče daske se odlomilo. „Ćelavi, pizdo…“ Ćelavi Piterson bio je visok 195 centimetara i težak 135 kila. Imao je relativno beznačajnu karijeru kao bokser, a malo dužu kao profesionalni kečer. Neki ljudi u Jezerskoj bili su uvereni da je psihopata. Lukas je pak bio siguran da nije. Ćelavi ga je jednom napao, pre nekoliko godina, dok je Lukas još patrolirao. To se desilo na parkingu ispred nekog noćnog kluba, jedan na jedan. Ćelavi je koristio pesnice, a Lukas dvadeset pet centimetara dugačak pendrek napunjen olovom i umotan u bivolju kožu. Ćelavi je poljubio patos posle šest sekundi prve runde. A nakon što je pao, Lukas mu je nogama i teškom čeličnom baterijskom lampom slomio nekoliko kostiju u rukama, većinu kostiju šaka, potkolenice obe noge, kosti stopala, vilicu, nos i nekoliko rebara. Takođe ga je pet-šest puta šutnuo u jaja. Dok su čekali hitnu pomoć, Ćelavi se osvestio, a Lukas ga je zgrabio za košulju i rekao mu da će mu, ako ikad više bude imao ijedan problem s njim, odseći nos, jezik i kitu. Lukas je posle suspendovan zbog istrage o mogućoj upotrebi prekomerne sile. Ćelavi je proveo četiri meseca u bolnici i narednih šest u invalidskim kolicima. Da je Ćelavi stvarno psihopata, mislio je Lukas, čim je ponovo prohodao, napao bi ga pištoljem, nožem ili bar, da je stvarno lud, pesnicama. Ali nije. Nikad više nije ni pogledao u njega i zaobilazio ga je u širokom luku. „Ćelavi, smrade…“, vikao je Lukas. Šutnuo je prednji deo pulta, koji se urušio. Na zadnjim stepenicama začulo se čangrljanje, a on je prestao da šutira nameštaj kad je Širli Džensen užurbano došla niz hodnik do pulta. Lukas je sklonio pištolj. „Seronjo!“, povikala je. „Zaveži, Širli!“, reče joj Lukas. „Gde je Ćelavi?“ „Nije ovde.“ „Druga ženska je rekla da jeste.“ „Nije, Davenporte… hoću da kažem… Isuse Hriste! Pogledaj samo ovaj rusvaj…“ Džensenova je bila u poznim četrdesetim, a lice joj je bilo izborano od godina kvarcovanja, burbona, cigareta i krompira. Imala je pedeset kila više nego što treba. Salo joj je drhtalo na podvaljku, ramenima i mišicama, a treslo se kao puding ispod njenog zlatnog kaiša. Lice joj se zbrčkalo i Lukas je pomislio da će možda i zaplakati.

165 „Hoću da znam kuda je Sparki otišao.“ „Nisam ni znala da je otišao“, kazala je i dalje gledajući u uništeni pult. Lukas se nagnuo napred sve dok mu se lice nije našlo na desetak centimetara od njenog nosa. Debeli sloj šminke na njenom licu ispucao je kao suvo korito jezera. „Širli, rasturiću ovo mesto. Glava mi je na panju zbog ovog Besnog Psa, a Sparki ima neke informacije koje su mi potrebne. Čekaću ovde…“ Pogledao je na sat kao da joj meri vreme. „Imaš pet minuta. A onda dolazim iza pulta. Idi i saznaj gde je.“ „Sparki zna nešto o Besnom Psu?“ Ta pomisao ju je prenerazila. „Sinoć je ubijena jedna od njegovih cura. Besni Pas počeo je da ubija kurve. To je mnogo lakše nego da uhodi obične žene.“ „Samo nemoj više da mi šutiraš pult“, reče Širli, nakon čega se okrenula pa se odgegala niz hodnik van vidokruga. Nekoliko sekundi kasnije, ulazna vrata su se otvorila, a Lukas se odmakao od njih. U lokal je ušao mršavko pepeljastosivog lica, mršavih ramena, u odelu vrednom sedamdeset dolara; pogledao je u uništeni pult, a zatim u Lukasa. „Isuse, šta se ovde desilo?“ „U toku je policijska racija“, reče mu Lukas razdragano. „Ali ako želiš samo malo da vežbaš, znaš, da radiš sklekove i popiješ malo voćnog soka, to je u redu. Idi pozadi.“ Adamova jabučica mršavog čoveka zaigrala je dvaput pa je rekao: „Ma nema veze“, i iščezao na vrata. Lukas je slegnuo ramenima, seo na plastičnu stolicu pa uzeo primerak Penthausa. Nisam verovao da se ovako nešto stvarno dešava, pročitao je, ali pre nego što vam ispričam o tome, možda bi trebalo da opišem sebe. Brucoš sam na velikom koledžu na Srednjem zapadu i ovdašnje studentkinje kažu da sam prilično obdaren. Devojka mi je jednom izmerila dvadeset dva centimetara kao kamen tvrdog…“ „Davenporte…“ Širli se iznova pojavila. „Aha.“ Spustio je časopisa na stočić. „Ne znam u kom je tačno hotelu“, rekla je, „ali je u Sidar Rapidsu, u nekom hotelu u centru…“ „U Ajovi?“ „Aha. Prolazi tuda nekoliko puta godišnje, Su Siti, De Mojn, Voterlu, Sidar Rapids. Jedna od njegovih devojaka kaže da je tamo, ne zna tačno gde, ali kaže da je to neki hotel u centru.“ „Dobro.“ Lukas je klimnuo glavom. „Ali ako nije tamo…“ „Jebi se, Davenporte, polomio si mi sto!“ ***

166 Dženifer se svidelo cveće. Svaki sto imao je dva karanfila, crveni i beli, u visokoj vazi. Restoran je držala vijetnamska porodica, izbeglice koje su ostavile francuski restoran u Ho Ši Minu. Starac i njegova žena su ga finansirali, njihova deca upravljala i kuvala, tazbina posluživala i radila za šankom i na blagajni, a desetogodišnji unuci čistili i pospremali. „Veliki problem s ovim mestom“, reče Dženifer, „jeste to što će se za njega ubrzo pročuti.“ „To je u redu“, reče Lukas. „Zaslužili su.“ „Pretpostavljam.“ Pogledala je u crno vino u čaši, posmatrajući odsjaje svetla koje je s ulice dopiralo kroz venecijanere. „Dakle, šta ćemo?“, upitala je posle nekoliko trenutaka tišine. Lukas se zavalio u naslon stolice i prekrstio noge. „Ne možemo da nastavimo ovako. Stvarno si me opaučila. Danijel zna za nas, i svaki put kad se nešto pojavi u štampi, gleda u mene. Čak i kad je to Kanal 8.“ „Završila sam s novinarstvom, makar zasad“, odgovorila je. Iskrenula je glavu u stranu i pustila da joj kosa padne s lica, a Lukas je pogledom ispratio oblinu njene brade i pomislio da je zaljubljen. „Aha, ali ako dobiješ dojavu… reci mi da to nećeš javiti nekom od svojih kolega“, rekao joj je. Dženifer je srknula vino, spustila čašu na sto, prešla prstom po obodu i odjednom ga pogledala u oči. „Jesi li spavao s Makgauanovom?“ „Dođavola, Dženifer!“, izgovori ogorčeno Lukas. „Nisam!“ „Dobro. Ali nisam sigurna u tebe“, rekla je. „Neko joj javlja informacije, a ko god da je to, dobro je upoznat sa istragom.“ „Nisam ja“, reče Lukas. Nagnuo se napred i rekao: „Osim toga, informacije koje dobija…“ Zaćutao je pa se ugrizao za usnu. „Mogao bih da ti nešto kažem, ali se plašim da ćeš me citirati i stvarno sjebati.“ „Neka priča?“, upitala ga je. Razmislio je. „Mogla bi da bude, možda. Bila bi prilično neobična. Diskreditovala bi Makgauanovu.“ Dženifer je odmahnula glavom. „Ne bih joj to uradila. Niko na televiziji to ne radi. Previše je opasno, započela bih rat. Zato, reci mi. Ako je tako kao što kažeš, kunem se da to niko neće čuti od mene.“ Nekoliko trenutaka je gledao u nju. „Stvarno?“ „Stvarno.“ „Znaš“, rekao je ležerno, kao da to ni najmanje nije važno, „u prošlosti sam pretio da ću prestati da pričam s tobom, ali stalno su postojali razlozi da se ponovo spanđamo. Uvek bih našao neki razlog da opravdam ono što si uradila.“

167 „Baš velikodušno od tebe.“ „Čekaj malo. Pusti me da završim. Ovog puta si mi jasno obećala. Nema ako ili ali. Ako se ovo pročuje, znaću odakle je poteklo. Takođe ću znati da više nemamo nikakvih osnova da verujemo jedno drugom. Ikada. Čak i s bebom na putu. Sad ne igram nikakvu igru. Ovo je stvarni život.“ Dženifer se zavalila, pogledala u plafon pa spustila pogled na njega. „Kad sam bila tinejdžerka, sklopila sam sporazum s ocem“, polako je izgovorila. Pogledala je gore. „Ako je nešto stvarno važno i on je morao da zna istinu o tome, rekla bih mu istinu, a zatim dala i časnu izviđačku reč. A ako je on hteo da mi kaže nešto i naglasi da je to važno i da se ne šali ili zeza, takođe bi dao časnu izviđačku. Znam da zvuči blesavo, ali nikad to nismo prekršili. Nikad nismo lagali posle izviđačke.“ „I nećeš reći…“ „Časna izviđačka reč!“, kazala je stavljajući šaku na srce. „Isuse, ličimo na dva kretena!“ „U redu“, reče joj Lukas. „Hteo sam da ti kažem ovo. Ne znam odakle Makgauanova dobija informacije, ali uglavnom su u potpunosti pogrešne. Kaže da mislimo da je ubica impotentan ili da smrdi i izgleda uvrnuto, a mi ništa od toga niti znamo niti možemo da utvrdimo. To su sve glasine iz hodnika. Mislimo da ih verovatno dobija od nekog žace na periferiji istrage.“ „Sve su to budalaštine?“, upitala je ne verujući. „Aha. Zapanjujuće, ali to je sušta istina. Imala je sve te izvrsne ekskluzivne vesti, a sve su to totalne budalaštine. Koliko ja znam, možda ih i sama izmišlja.“ „Ne bi me lagao, Davenporte, zar ne?“ Pomno ga je posmatrala, a on joj je mirno uzvratio pogled. „Ne lažem te“, kazao je. „Jesi li spavao s njom?“ „Ne, nisam“, odgovorio je. Stavio je šaku na srce. „Časna izviđačka!“, rekao je. Poigravala se stopom vinske čaše, gledajući kako se tečnost vrti. „Moram da malo razmislim o tebi, Davenporte. Gajila sam izvesne… strasti, ranije, prema drugim muškarcima. Ovo se pretvara u nešto drugo.“ Uspavali su se narednog jutra. Dženifer je čitala Pajonir pres, a Lukas spremao doručak kad je telefon zazvonio. „Ovde Anderson.“ „Aha.“ „Zvao je policajac iz Sidar Rapidsa. Skembali su Sparkija zbog zavere za podsticanje na prostituciju i imaju…“ „Zavere za šta?!“

168 „Ma totalno kretenska optužnica. I rekao je da će im se okružni tužilac najebati majke kad sazna. A moraće da mu kažu ovog popodneva, pre isteka radnog vremena. Uzeli smo ti avionsku kartu za deset. Što ti daje sat da stigneš na aerodrom. Karta te čeka tamo.“ „Koliko ima sati vožnje do tamo?“ „Pet, šest. Nikad nećeš stići na vreme kolima, bar ne pre nego što se umeša okružni tužilac. Onda će verovatno morati da puste Sparkija.“ „Dobro, dobro, reci mi ime avio-kompanije.“ Zapisao je detalje u notes, prekinuo vezu pa se okrenuo da kaže Dženifer. „Neću te ništa pitati“, kazala je osmehujući mu se. „Reći ću ti ako želiš. Ali treba mi časna izviđačka reč da nećeš nikom reci. „Ma ne. Mogu da živim u neznanju“, rekla je. I dalje mu se osmehivala. „A ako ćeš već da letiš, možda bi trebalo da batališ burbon.“ Avio-kompanija koja je letela između međunarodnog aerodroma u gradovima blizancima i Sidar Rapidsa bila je savršeno pouzdana. Nikad nije imala nijednu nesreću. Tako je pisalo u reklamama. Lukas je grčevito stezao naslone sedišta. Starija žena na sedištu pored njegovog radoznalo ga je posmatrala. „Nija vam valjda ovo prvi put“, kazala je deset minuta posle poletanja. „Nije. Nažalost“, odvratio je. „Ovo je mnogo bezbednije od vožnje kolima“, rekla je. „Bezbednije je od prelaska preko ulice.“ „Da, znam.“ Gledao je pravo ispred sebe. Poželeo je da staricu zvekne moždani udar. Bilo šta, samo da začuti. „Ova avio-kompanija ima čudesnu reputaciju. Nikad nisu imali nijednu nesreću.“ Lukas je klimnuo glavom i izustio: „Uh!“ „Pa ne brinite, stižemo tamo za sat.“ Okrenuo je glavu prema njoj. Osećao se kao da mu je kičma zarđala. „Za sat? Zar nismo odavno u vazduhu?“ „Nepunih deset minuta“, rekla je razdragano. „O, Gospode!“ Policijski psiholog mu je rekao da se plaši gubitka kontrole. „Ne možeš da podneseš ideju da je tvoj život u tuđim rukama, bez obzira na to koliko su kompetentni. Ono što moraš da upamtiš jeste da je tvoj život uvek u tuđim rukama. Možeš da izađeš na ulicu i da te pokosi neki pijanac u kadilaku. Mnogo su veće šanse za to od pada aviona.“ „Aha, ali pijanca bih možda mogao da vidim kako dolazi. Mogao bih da to predosetim. Mogao bih da skočim u stranu. Moglo bi da mi se posreći. Nešto.

169 Ali kad avion prestane da leti…“ Simulirao je kako avion pada naglavačke u njegovo krilo. „Kraj balade. Na mestu mrtav.“ „To je iracionalno“, kazao mu je psiholog. „Znam“, rekao je Lukas. „I hoću da znam kako da se izborim s tim.“ Psiholog je zavrteo glavom. „Pa, tu je hipnoza. Takođe, postoje neke knjige koje, navodno, pomažu. Ali da sam na tvom mestu, samo bih popio nekoliko pića. I pokušao da letim što rede.“ „Šta je s hemikalijama?“ „Mogao bi da probaš s lekovima za smirenje, ali oni će ti napraviti zbrku u glavi. Ne bih ti to preporučio ako moraš da budeš bistrog uma kad stigneš tamo kuda ideš.“ Na letu do Sidar Rapidsa nisu služili alkohol. Nije imao pilule. Kad su se točkovi za sletanje izvukli iz trapa, srce mu je stalo. „To se samo točkovi spuštaju“, rekla mu je usrdno starica. „Ama znam!“, procedio je Lukas. Lukas je otkazao povratak i refundirao povratnu kartu. „Bićete na gubitku“, upozorila ga je službenica. „To mi je najmanji od problema“, reče joj Lukas. Iznajmio je kola koja je mogao da ostavi u Mineapolisu i dobio smernice kako da stigne do policijske stanice. Stanica je bila u starijoj zgradi, betonskoj kocki, u kojoj je funkcionalnost trijumfovala nad formom. To je tako tipično za Ajovu, pomislio je. Čekao ga je pandur Makelreni. „Kerol Makelreni“, predstavio se. Imao je široke zube i duge uvijene brkove. Nosio je karirani sportski sako, braon pantalone i braon-bele oksfordske cipele. „Lukas Davenport.“ Rukovali su se. „Cenimo ovo. U škripcu smo.“ „Čitao sam o tome. Narednik Anderson rekao je da ne mislite da je Sparks ubica, ali da možda zna nešto o tome. Je li tako?“ „Aha. Možda.“ „Hajde da vidimo.“ Makelreni je poveo Lukasa prema sobi za ispitivanje. „Gospodin Sparks je kivan na nas. Misli da smo nepravedno postupali prema njemu.“ „On je govnar“, reče Lukas. „Jeste li našli njegovu curu?“ „Aha. Baš je mlada.“ „Nisu li sve?“ Sparks je sedeo na jednoj od tri metalne stolice kad je Lukas ušao za pandurom iz Sidar Rapidsa u sobu. Ala je omatorio! – pomislio je Lukas gledajući u Sparksa. Prvi put ga je video na ulicama početkom sedamdesetih.

170 Kosa mu je tada bila crna kao ugalj i nosio ju je u visokoj afro-frizuri. Sad je bila siva, a duboke brazde izborale su mu čelo sve do obrva. Nos mu je bio spljošten, a zubi krivi i žuti od nikotina. Delovao je zabrinuto. „Davenporte…“, kazao je ne menjajući boju glasa. Oči su mu bile žute skoro kao i zubi. „Sparki. Žao mi je što vidim da si opet u nevolji.“ „Što ne prestaneš da kenjaš i kažeš mi šta 'oćeš?“ „Želimo da znamo zašto si napustio grad petnaest minuta nakon što je ubijena jedna od tvojih ženica?“ Sparks se lecnuo. „Ja l' to…“ „Nemoj da mi se proseravaš, Sparki. Samo hoćemo da znamo gde si bacio nož.“ Lukas je iznenada zaćutao i pogledao u Makelrenija. „Pročitali ste mu njegova prava?“ „Samo optužnicu za prostituciju.“ „Isuse, onda bolje da to ponovo uradim, samo da izvadim značku…“ Lukas je izvadio novčanik, a Sparks mu je upao u reč. „Ej bre, čekaj malo, Davenporte!“, rekao je sad vrlo zabrinut. „Prokletstvo, imam svedoke da nisam to uradio! Voleo sam tu curu!“ Lukas je vratio novčanik u džep. „Jesi li video ko je to uradio?“ „Pa, ne znam…“ Lukas se nagnuo napred. „Lično mislim da ti to nisi uradio, Sparki. Ali moraš da mi daš nešto s čim mogu da radim. Nešto što mogu da vratim . sa sobom. Ovi momci iz poroka žele da te obese. Znaš li šta govore? Kažu, dabome, da možda nisi kriv za ovo, ali je kriv za mnogo toga, što da ga ne sredimo za ovo. Da mi strpamo starog dobrog Sparkija u Stilvoter, to će rešiti gomilu problema. Eto šta govore! Našli su malo koke u tašnici tvoje curice, a ni to ne sluti na dobro…“ Sparks je liznuo usne. „Znao sam da me kučka zakida za lovu.“ „Nije me briga za to, Sparki. Šta si video?“ „Vido sam tog tipa…“ „Sačekaj da uključim snimanje“, reče mu Lukas. Sparksovu kokainsku zavisnost bilo je teško nahraniti. Kad je Heder Braun ubijena, sedeo je na klupi autobuske stanice na drugoj strani ulice i čekao da ona zaradi malo love. Video je kako joj prilazi poslednja mušterija. „Zar tamo nije bilo mračno?“ „Jeste, ali tamo ima i ona velika plava svetla.“ „Dobro.“

171 U vezi s tim tipom nije bilo ničeg posebno upečatljivog. Prosečne visine. Belac. Pravilne crte lica, dežmekasta faca. Aha, možda je bio malo gojazan. Prišao joj je bez oklevanja, činilo se da nije bilo mnogo cenkanja. „Znači da ga je poznavala odranije?“ „Hm, možda. Ne znam. Nikad ranije ga nisam vido, a ona je već dugo na ulici. Nije joj bio redovna mušterija. To jest, ne otkako je sa mnom.“ „I dalje je pružala posebne usluge?“ „Aha, imala je te nastrane redovne tipove.“ Defanzivno je podigao ruke u vazduh. „Ej, nisam je ja tero. Volela je to. Malo šljapkanja po guzi, a kinta pet puta veća.“ „Dakle, taj tip. Kako je bio odeven? Elegantno?“ „Jok. Baš kontra“, reče Sparks. „K6 farmer.“ „Farmer?“ „Aha. Imao je jedan od onih kačketa, znaš, s nekakvim natpisom spreda? I nosio je jednu od onih jeftinih jakni što mogu da se kupe na benzinskoj pumpi. Seljačka bejzbol jaknica.“ „Siguran si da joj je on bio poslednja mušterija?“ „Aha. Otišla je u motel, a ja sam otišo da popijem pivo. Sledeće što znam je da su patrolna kola počela da nagrću niz ulicu.“ „Farmer mi ne zvuči kako treba“, reče Lukas. „Pa…“ Sparks se počešao po glavi. „Taj uopšte nije izgledo kako treba. Bilo je nešto kod njega…“ „Šta?“ „Nemam pojma. Ali ima nešto.“ Opet se počešao po glavi. „Jesi li mu video auto?“ „Jok.“ Lukas je nastavio da ga pritiska, ali Sparks više nije imao šta da kaže. „Da li bi ga prepoznao?“ „Hmmm.“ Pogledao je u pod između stopala, razmišljajući o tome. „Mislim da ne. Možda. 'Oću da kažem, možda kad bi' ga video kako ide ulicom noću u istoj odeći, reko bi' tad eto ga drkadžija. Ali kad bi' ga izveli na prepoznavanje, mislim da ne bi'. Bio sam skroz na drugoj strani ulice. A tu su bile samo one ulične svetiljke.“ „Dobro.“ Lukas je isključio kasetofon. „Želimo te nazad u gradu, Sparki. Možeš da nastaviš da podvodiš svoje cure. Niko te neće gnjaviti dok ne uhvatimo tog tipa. Kad ga skembamo, želeli bismo da baciš pogled na njega. Za svaki slučaj.“ „Nećete da me uhapsite?“ „Ne ako ostaneš kul.“

172 „Dobro. A šta je s ovom posranom optužnicom ovde?“ Makelreni je odmahnuo glavom. „Možemo da te pustimo za deset minuta ako te Mineapolis ne želi.“ „Ne želimo ga“, reče Lukas. Okrenuo se prema Sparksu. „Ali želimo te nazad u gradu. Ako probaš da klisneš u neki drugi grad u Ajovi, uhapsićemo te u svakom. Pakuj se i vraćaj se u Mineapolis.“ „Važi. Biće mi drago. Ovde ima previše kukuruza za moj ukus.“ Pogledao je u Makelrenija. „Bez uvrede.“ Makelreni je izgledao uvređeno. Lukas je otključao vrata iznajmljenog auta kad ga je Makelreni dozvao sa stepenica policijske stanice. Sparks je bio tačno iza njega pa su zajedno sišli na trotoar. „Ej, setio sam se šta je bilo uvrnuto kod tog batice“, reče Sparks. „Frizura! „Frizura?“ „Aha. Znaš, kad su pošli od mene prema motelu, skinuo je kačket. Nisam mogao da mu vidim lice, već samo potiljak. Ali sećam se da sam pomislio da nema seljačku frizuru. Znaš kako farmerima uvek štrče uši? Ili to, ili im kosa izgleda ko da ih je stara šišala kosačicom? Pa, frizura tog tipa bila je uredna. Ko tvoja, znaš kao kod biznismena, advokata ili doktora iz centra. Uredna. A ne ko kod seljobera. Nikad nisam vido takvog farmera.“ Lukas je klimnuo glavom. „Dobro. A je li plavušan?“ Sparksovo čelo se naboralo. „Hm, ne. Jok, tamnokos.“ Lukas mu je prišao. „Sparki, jesi li siguran za kosu? Da li možda grešiš?“ „Ne, ne. Tamnokosi batica.“ „Sranje!“ Lukas je razmislio o tome. To mu se nije uklapalo. „Još nešto?“, upitao je na kraju. Sparks je odahnuo glavom. „Ništa, osim da stariš. Sećam se kad sam te prvi put vido, kad si prebio Ćelavog Pitersona. Lice ti je bilo glatko ko bebina guza. Sad si sav zbrčkan.“ „E baš ti hvala, Sparki“, reče mu Lukas. „Baš mi je to trebalo za moral.“ „Svi smo omatorili.“ „Nego šta. Uzgred, žao mi je zbog tvoje cure.“ Sparks je slegnuo ramenima. „Kurve stalno ubijaju. Nije da vlada nestašica kurvi.“ Vožnja nazad oduzela mu je ostatak dana. Posle zaustavljanja blizu granice Ajove, zbog čizburgera i porcije pomfrita, Lukas je uključio tempomat na 120

173 kilometara na sat i prešao preko reke Minesote u Mineapolis malo posle osam uveče. Ostavio je iznajmljeni auto na aerodrom i odvezao se taksijem kući, osećajući se prljavo i ukočeno posle putovanja. Tuširanje vrelom vodom ispravilo mu je savijena leđa. Kad se ponovo obukao, uzeo je pivo iz frižidera, otišao u rezervnu spavaću sobu, stavio pivo na pod pored kreveta, pa legao, gledajući u pet grafikona zakačenih na zid. Belova, Morisova, Ruizova i Luisova. Besni Pas. Datumi. Lične karakteristike. Iščitao ih je, uzdahnuo, ustao, zakačio šesti list na zid pa flomasterom napisao na vrhu Braunova. Kurva. Mlada. Tamnokosa i tamnooka. Fizički izgled uklapao se u šablon. Ali ubijena je u motelu, nakon što ju je pokupio na ulici. Sve ostale bile su napadnute u nekom svom privatnom prostoru, svojoj kući ili stanu, ili, u slučaju Luisove, u praznoj kući koju je pokušavala da proda. Pregledao je druge odlike ubistva Braunove, uključujući i njeno pojavljivanje na sudu. Da li je Besni Pas advokat? Ili možda čak sudija? Sudski reporter? Možda sudski izvršitelj ih neko drugi od sudskog osoblja? Bilo ih je na desetine. Setio se noža. Besni Pas ga je ovog puta doneo sa sobom. Čikago katleri bila je skupa marka i prodavala se širom gradova blizanaca, ali samo u najboljim odeljenjima i specijalizovanim radnjama. Možda je neka vrsta gurmana? Zaluđenik za kuvanje? Da li je bilo moguće da je nedavno kupio taj nož i da bi provera prodavnica izburgijala nekoga ko se seća da je prodao takav nož debeljuškastom beku? Lukas je pogledao u beleške o Besnom Psu. Da je imućan, da je možda nov u gradu. Došao s Jugozapada. Kancelarijski posao. I Sparks je potvrdio da je blede puti. Sporno pitanje boje kose predstavljalo je problem; Karla je bila sigurna da je izuzetno svetle puti, a to je sugerisalo svetlu kosu. Bilo je nekih crnokosih Iraca, i Finac bi se uklopilo u opis, ali to je bilo veoma nategnuto. Lukas je zavrteo glavom i dodao tamna kosa? Na kraju spiska je napisao: Skupa frizura. Tamna kosa? Perika? Prerušava se (u zemljoradnika). Gurman? Ponovo je legao, glave naslonjene na jastuk, otpio gutljaj piva, stavio limenku na grudi pa još jednom pročitao stavke na spisku. Bogataš, siromah, prosjak, lopov, doktor, advokat, indijanski poglavica. Pandur. Bacio je pogled na sat. 9.45. Ustao je s kreveta i dalje držeći limenku piva u ruci, otišao nazad u radnu sobu pa podigao telefonsku slušalicu. Posle nekoliko sekundi oklevanja, ukucao je broj Kanala 8. „Recite joj da je zove Crveni Konj“, kazao je. Makgauanova je bila na vezi deset sekundi kasnije.

174 „Crveni Konju?“ „Aha. Slušaj, Eni, ovo je ekskluzivno. Na ulici blizu ubistva Braunove bio je svedok. Video je Besnog Psa. Kaže da liči na farmera. Nosio je jedan od onih kačketa s natpisom? Stoga je moguće da sa sela dolazi u grad.“ „Seljak ubica?“ „Aha, moglo bi se tako reći.“ „Znači, dolazi u gradove blizance da ubije te žene, a zatim se vraća kući, gde je samo još jedan seljak koji vadi krompire ili šta već?“ „Pa, uh, mi zapravo mislimo da je uzgajivač svinja. Taj tip, svedok, očešao se o njega i zapitao se šta taj seljober traži s ribom kao što je Braunova. U svakom slučaju, kaže da se oko njega širio određeni smrad, znaš?“ „Misliš… svinjskih govana?“ „Uh, svinjskog izmeta, da. To u neku ruku potvrđuje ono što smo znali ranije.“ „To je dobro, Crveni Konju. Postoji li ikakva šansa da izvedemo tog svedoka pred kameru?“ „Ne. Nikakva. Ako se nešto desi da se to promeni, javićemo ti, ali za sada držimo njegov identitet u tajnosti. Ako Besni Pas sazna ko je, možda će krenuti na njega.“ „U redu. Obavesti me ako se to promeni. Još nešto?“ „Ne. To je to.“ „Hvala, Crveni Konju. Samo da znaš, veoma, veoma sam ti zahvalna na ovome.“ Usledio je trenutak tišine, pritiska. Lukas se odupro iskušenju. „Ovaj, da“, kazao je. „Vidimo se.“

175 1 6 Uzgajivač svinja? Besni Pas je besneo u svom stanu. Rekli su da gaji svinje! Rekli su da smrdi na svinjska govna! Imao je problema da se usredsredi. Pravi problem? Morao je da upamti šta je pravi problem: neko ga je video i setio se načina njegovog oblačenja. Jesu li mu video i lice? Da li policijski umetnik već crta njegovu skicu? Hoće li ujutru biti izlepljene po sudnici? Grizao je palac šetkajući se tamo-amo po sobi. Bol mu je sevao kroz ruku. Spustio je pogled i uvideo da je odgrizao parče nokta, odvojivši ga od ružičaste kože ispod. Krv je nahrupila u rascep. Opsovavši, oteturao se u kupatilo, našao grickalicu i pokušao da skrati nokat, ali ruka mu se tresla. Kad je to bilo gotovo, dok mu je palac i dalje bolno pulsirao, stavio je flaster na ranu i vratio se u sobu ispred televizora. Sportske vesti. Premotao je video-kasetu i gledao kako Eni Makgauan saopštava ekskluzivnu vest. Odgajivač svinja, rekla je. Ubica sa sela. Miriše na svinjski izmet, što možda objašnjava njegovu nesposobnost da privuče žene. Utišao je ton i gledao samo sliku, tamnu kosu sa šiškama na čelu, duboke i tamne oči. Njen izgled je uskomešao nešto u njemu. Ličila je na… koga? Nekoga iz davne prošlosti. Zaustavio je snimak, premotao ga unazad, opet pustio sa isključenim zvukom. Bila je izabrana. Makgauanova. Biće potrebno istraživanje, ali imao je vremena. Bila je dobar izbor iz nekoliko razloga. Pružiće mu zadovoljstvo; i poslužiće kao lekcija. Ne smeju da mu se smeju. Ne smeju da ga nazivaju uzgajivačem svinja. Gradovi blizanci biće užasnuti i niko mu se više neće smejati. Shvatiće moć. Svi: spoznaće je.

176 Žustro je šetkao tamo-amo, kružeći po dnevnoj sobi, gledajući u njeno lice, premotavajući traku unazad, iznova je gledajući. Fantazija. Lekcija. *** Lekcija za kasnije. Postojala je još jedna izabrana. Kretala mu se kroz snove i vidno polje na javi. Kretala se; nije hodala. Živela je manje od dva kvarta od njega. Video ju je nekoliko puta kako se kotrlja niz trotoar u invalidskim kolicima. Saobraćajna nesreća, saznao je. Studirala je kada se to dogodilo. Jezdila je kroz noć s nekim momkom iz bratstva u nabudženim sportskim kolima. Njegov vrat je pukao od udarca kad su udarili u stub nadvožnjaka, a njoj je okvir sedišta slomio kičmu. Sat vremena su je vadili iz kola. Oba dnevna lista izvestila su o toj nesreći. Ali ona se oporavila, a oba dnevna lista objavila su reportažu o njenom oporavku. Diplomirala je na poslovnoj školi, upisala pravo. Žene advokati – sad ih je već bilo svuda. Sa strane invalidskih kolica visio joj je ranac u kom je nosila knjige. Pokretala je kolica rukama, što je značilo da je jaka. Živela je sama u stanu u zadnjem delu oronule kuće šest kvartova od pravnog fakulteta. Besni Pas je već proučio kuću. Vlasnica je bila starica, udovica koja je živela u prednjem delu kuće sa šest persijskih mačaka. Na spratu su živeli još dvoje studenata. Bogaljka je živela u zadnjem delu kuće. Podna rampa omogućavala joj je da ulazi u kuhinju trosobnog stana. Isečci iz novina govorili su da ceni svoju nezavisnost. Nosila je gvozdeni prsten na lančiću oko vrata; pripadao je momku koji je poginuo u sudaru. Rekla je da ona sada mora da živi za oboje. Još isečaka. Besni Pas je obavio istraživanje u biblioteci, pronalazeći njeno ime u registrima imena, čitajući priče na mikrofilmu. Na kraju, bio je siguran. Ona je izabrana. Ukoliko bude imao priliku da je uzme. Ali videli su ga. Prepoznali. Šta će doneti jutro? Šetkao je tamo-amo po stanu ceo sat, a zatim je obukao kaput i izašao napolje. Hladno. Mraz. Dolazi zima. Prešao je kvart, pa još jedan, mimo kuće obogaljene devojke. U stanu na spratu gorelo je svetlo. Stan u prizemlju, staričin, bio je u mraku. Nastavio je dalje i pogledao u bok kuće; prozor obogaljene devojke takođe je bio u mraku. Bacio je pogled na sat. Jedan po ponoći. Bila je najbolja studentkinja u generaciji, pisalo je u isečcima iz novina. Oblizao je usne, osetio žaoku vetra na vlažnim ustima. Bila mu je potrebna. Zaista jeste.

177 Nastavio je da šeta niz ulicu, još jedan kvart, pa još jedan. Slike obogaljene devojke kotrljale su mu se kroz misli. Videli su ga. Hoće li mu lice biti u sutrašnjim novinama? Hoće li policija primiti poziv? Možda ih neko zove upravo sad? Možda baš sad dolaze u njegov stan. Zadrhtao je hodajući. Slike obogaljene devojke iznova su mu se pojavile pred očima. Malo kasnije, shvatio je da stoji ispred studentskog doma. Nova zgrada, od crvene opeke. Unutra je postojao telefon. Davenport. Besni Pas je ušao u studentski dom bukvalno u transu. Plavokosa studentkinja u beloj majici okrznula ga je pogledom kad je ušao u predvorje, mimo recepcije. Telefon je stajao na zidu preko puta toaleta. Naslonio je čelo na hladne opeke. Ne bi trebalo ovo da radi. Potražio je novčić od 25 centi u džepu. „Halo?“ „Davenport?“ Osetio je iznenadnu napetost na drugom kraju veze. „Aha.“ „Kakva je ovo igra? Kakva je ovo svinjarija?“ „Ovaj, možeš li da se…“ „Znaš ti ko sam; i dozvoli da te upozorim. Izabrao sam sledeću. A kad igraš igre, ljutiš izabranog, a izabrane plaćaju. Odoh sad da je potražim. Toliko sam joj blizu. Tražim.“ Te reči su njemu zvučale prijatno zvanično. Dostojanstveno. Vratio je slušalicu na aparat i vratio se nazad kroz prazno predvorje, otvorio vrata. Uzgajivač svinja. Suzio je oči pa spustio glavu, i vukući noge, pošao natrag kući. Šetnja mu je protekla u naizmeničnim vizijama izabrane i Makgauanove i brzim rezovima Davenporta u kancelarij i javnog notara, kako okreće glavu ka njemu, gledajući u njega. Besni Pas nije obraćao pažnju na to kuda ide, sve dok se neočekivano nije obreo ispred svog stana. Noge su same pronašle put; bilo je to kao da se budi iz sna. Ušao je, počeo da skida kaput, zastao, uzeo telefonski imenik, našao broj, pa pozvao Star tribjun. „Redakcija, izvolite!“ Glas je bio osoran i nabusit. „Kada izlaze novine?“ „Trebalo bi da su već na ulicama. Svakog trena.“ „Hvala.“ Osoba na drugoj strani veze prekinula je i pre nego što mu je reč u potpunosti skliznula s jezika. Besni Pas je otišao do kola pa se odvezao preko Vašingtonovog mosta u centar grada. Ispred redakcije Star tribjuna stajala su dva zelena novinska kioska. Stao je, kupio novine pa pogledao naslovnu stranu: BESNI PAS UZGAJIVAČ SVINJA? TV PRIČA TVRDI DA JESTE.

178 Priča je bila preuzeta direktno iz ekskluzivnih vesti Makgauanove. Takođe je bila propraćena kratkim telefonskim intervjuom sa šefom policije: „Ne znam odakle je dobila tu informaciju, ali ja ne znam ništa o tome“, rekao je šef Danijel. Međutim, nije poricao mogućnost da je ubica uzgajivač svinja. „U ovoj fazi istrage je sve moguće“, dodao je. Nije bilo skice. Nije bilo opisa. Vratio se do kola, seo za volan pa na brzinu prelistao novine. Na trećoj strani bila je još jedna priča o ubistvima, poredeći ih sa sličnom serijom ubistava u Juti. Ništa više. Vratio se na naslovnu stranu. Uzgajivač svinja, pisalo je krupnim slovima. Neće to dozvoliti.

179 1 7 Danijel je sedeo zavaljen u stolicu, pritiskajući gumicu na kraju olovke na donje zube i gledajući u Slouna. Anderson i Lester su malodušno sedeli u obližnjim stolicama. Lukas se šetkao tamo-amo po kancelariji. „Hoćeš da kažeš kako nemamo ništa“, reče Danijel kad je inspektor završio. „Ništa što možemo da upotrebimo da skembamo tog tipa“, reče Sloun. „Kad ga nađemo, imaćemo dovoljno informacija da ga privedemo. Mogli bismo čak da ga izvedemo na prepoznavanje, da vidimo hoće li ga Džeferson Sparks prepoznati. Ali nemamo ništa da mu uđemo u trag.“ „Šta je s vozačkim dozvolama? Jesmo li ih dobili?“ Anderson je odmahnuo glavom. „Ne vode evidenciju pojedinačnih zahteva za izdavanje novih dozvola.“ Lukas je šetkao s jednog kraja sobe na drugi. „Šta je s onim poštama?“ „Dobijamo povratne informacije. Ali previše je podataka. Dosad smo imali sto trideset šest doseljenja u toku protekle dve godine, a javile su nam se pošte koje pokrivaju možda deseti deo stanovništva koji proveravamo. Ako se ta norma održi, imaćemo otprilike hiljadu četiri stotine imena. Takođe, uviđamo da su većina doseljenika mladi i neoženjeni muškarci. Otprilike trećina njih spada u tu kategoriju. To je otprilike petsto osumnjičenih. A sve to se zasniva na ideji da taj tip možda ima naglasak.“ „A ako se doselio ovamo pre tri godine, umesto u poslednje dve, onda je sve to uzalud“, reče Danijel. „Ali i to je nešto“, bio je uporan Lukas. „Koliko dosad imate mladih neoženjenih muškaraca? Pod pretpostavkom da je to ono što želimo da proverimo?“ „Trideset osam od sto trideset šest. Međutim, neki od njih su se, izgleda, doselili ovamo sa ženom, ili su počeli da žive s nekom ženom nakon što su došli. Nekoliko naših ljudi odradilo je brzu proveru tih imena, i postoje

180 otprilike dvadeset dvojica koji se uklapaju u sve osnovne kriterijume: mladi, neoženjeni, bez devojke.“ „A kancelarijskih radnika?“, upitao je Lukas. „Svi osim dvojice. Ljudi ne dolaze ovamo zbog posla u fabrici. Ima više poslova u Teksasu, a i nije toliko hladno“, reče Anderson. „Dakle, o čemu tačno pričamo?“, upitao je Danijel. „Pa, pričamo o proveri te dvadeset dvojice. Trebalo bi da možemo da eliminišemo polovinu ili više pukom šetnjom po gradu. Onda ćemo se usredsrediti na ostale. Razume se, non-stop ćemo dobijati nova imena.“ „Lukase, još nešto?“ Lukas je napravio novi krug po prostoriji. Sinoć je ispričao Danijelu za telefonski poziv Besnog Psa, a i ostalima na početku sastanka. Snimio je taj razgovor. Sad je snimao sve telefonske pozive. Čim se probudio, odneo je snimak na univerzitet i zamolio nekoliko lingvista da ga preslušaju. Zvali su Danijela tokom sastanka. Teksašanin, rekao je jedan od njih. Drugi nije bio tako siguran. Teksas, ili neka druga oblast na Jugozapadu. Istočni deo Novog Meksika možda, okolina Vajt Sendsa. Oklahoma i Arkanzas su ispali iz priče. „Njegov naglasak ima jak prizvuk Srednjeg zapada“, rekao je drugi lingvista. „Tu je ova rečenica: Odoh sada da je potražim. Ako pažljivo poslušate, ono što zaista kaže je: Odo' sade da je potražim. To je tipično za Srednji zapad. Zato mislim da živi ovde već neko vreme. Nedovoljno dugo da potpuno izgubi jugozapadni naglasak, ali dovoljno dugo da usvoji ovdašnji način govora.“ „Ah!“, reče Lukas. Inspektori su radoznalo pogledali u njega. „Sinoć sam gledao Kanal 8. Makgauanova je imala tu priču o odgajivaču svinja. A Besni Pas me je pozvao četrdeset pet minuta kasnije. Zvao sam redakcije Pajonir presa i Star tribjuna da vidim u koliko sati su izašla prva izdanja – oba lista prenela su priču Makgauanove, a nijedan list još nije bio izašao iz štampe kad me je Besni Pas zvao.“ „Dakle, video je to na televiziji“, reče Anderson. „A razmišljao sam o Makgauanovoj“, reče Lukas. „Uklapa se u tip koji Besni Pas napada…“ „O, Isuse Hriste!“, reče Danijel. „Postojalo je nešto u vezi s tim pozivom. Ima nečeg posebnog o toj izabranoj o kojoj priča. Osećam to.“ „Misliš da bi mogao da napadne Makgauanovu?“ „Gleda je na televiziji. Fizički se uklapa u njegov tip. Takođe, imala je sve te uvrnute priče o njemu. Čini mi se da tip želi pažnju, ali s njegove tačke gledišta, sve što ona govori o njemu je negativno. On priča da je izabran, a ona

181 govori da je impotentan i da smrdi na govna jer gaji svinje. Sinoć je bio besan kao ris.“ „To je to!“, reče Danijel crven u licu. „Želim da Makgauanova bude pod stražom dvadeset četiri sata dnevno.“ „Isuse, šefe…“, zaustio je Anderson. „Baš me briga koliko će ti ljudi biti potrebno. Uposli i nekoliko njih u civilu ako moraš. Želim da je prate tokom dana i da joj nadgledaju kuću preko noći.“ „Ali diskretno“, reče Lukas. „Šta?“ „Ona je naša šansa da ga ščepamo“, pojasni Lukas. Podigao je ruke u vazduh da ih spreči da mu upadaju u reč. „Znam, znam, moramo biti pažljivi. Da ne rizikujemo. Znam sve to. Ali ona bi mogla da nam bude najbolja prilika.“ „Ako si u pravu, možda je upravo sad posmatra“, reče Lester. „Ovog trenutka.“ „Ne verujem da će išta pokušati po danu. Ona je uvek okružena ljudima. Ako išta pokuša, to će biti noću. Dok se bude vraćala kući, ili dok je kod kuće. Mogao bi da joj provali u kuću po danu i čeka je. Trebalo bi da pokrijemo tu mogućnost.“ „Razmišljao si o ovome“, reče Danijel suzivši oči. Lukas je slegnuo ramenima. „Aha. Možda mi je glava u dupetu, ali to mi izgleda kao šansa, baš kao kad si mene stavio pod prismotru.“ „U redu“, reče Danijel. Okrenuo se i pritisnuo dugme interfona. „Linda, pozovi Kanal 8 i reci im da hitno hoću da pričam s menadžerom stanice.“ Pustio je dugme interfona i rekao: „Lukase, pričekaj malo. Svi ostali, hajde da se bacimo na osnove. Počnite da obrađujete spisak tipova koji su se doselili. Neće nam pomoći ako je zaista ovde već duže vreme, ali moramo da proverimo. Andersone, hoću da ponovo pregledaš svaku poruku koju smo dobili, vidi jesmo li propustili nešto što je trebalo da uočimo.“ Dok su ostali izlazili iz prostorije, Lukas se naslonio na zid i zurio u pod. „Šta je sad?“, reče Danijel. „Ovaj tip je ćaknut na sasvim drugačiji način nego što sam mislio. On uopšte nije hladnokrvni i proračunati ubica. Fali mu neka druga daska u glavi. Način na koji je pričao o izabranoj…“ „Kakve sad to veze ima?“ „Ne znam. To nam može samo otežati da predvidimo njegove postupke. Možda neće reagovati kao što očekujemo.“ „Šta god“, izgovori s nipodaštavanjem Danijel. „Hteo sam da te pitam nešto drugo. Gde Makgauanova nabavlja sva ta sranja koja emituje u vestima?“

182 Lukas je zavrteo glavom. „Verovatno od nekog pandura koji je dovoljno blizu istrage da pokupi nešto, ali nedovoljno blizu da raspolaže tačnim detaljima.“ „Znači, juče si bio u Sidar Rapidsu i tad je prvi put neko upotrebio reč farmer od početka istrage. Sledeće što znam – ona uživo u programu govori da je Besni Pas farmer.“ „Ona je izvestila da je uzgajivač svinja. Ima razlike. Vidiš, ko god da je hrani informacijama, ima nešto lično protiv ubice. Sparks lično uopšte ne misli da je Besni Pas farmer, rekao je da se samo tako obukao. Ni ja to ne mislim. Stao sam u povratku i pozvao da javim šta je Sparks rekao, kako bi Anderson mogao to da ubaci u bazu podataka. A posle toga, ko zna. Negde curi, ali kao da je iz treće-četvrte ruke.“ „Dobro“, reče Danijel. Sumnjičav je, pomisli Lukas. I više nego sumnjičav. Zna i govori sad kao za zapisnik. „Neću te pitati više ništa o toj koincidenciji. Ali samo ću izneti opasku da, ako neko igra neku igru s ubicom, mogla bi da bude veoma opasna.“ „Već igramo opasnu igru“, odvrati Lukas. „Besni Pas nam ne ostavlja izbora.“ Lukas je proveo popodne na ulici, obilazeći doušnike, prijatelje, kontakte, stavljajući im do znanja da je i dalje živ. Neki Kolumbijac se pojavio u gradu, navodno da pregovara o četvorosmernoj veleprodajnoj mreži kokaina, koja bi pokrivala i gradove blizance. Mrežom bi upravljala tri tipa i jedna žena, svako s odvojenom teritorijom i odgovornostima. Ukoliko bi ijedno od njih pokušalo da upadne na tuđu teritoriju, Kolumbijac bi prekinuo snabdevanje smutijivcu. Lukas je bio zainteresovan. Najveći deo kokaina u gradovima blizancima bio je u težinama od sto grama ili manje, kupljen iz druge-treće ruke u Detroitu ili Čikagu, a u manjoj meri i u Los Anđelesu. I ranije su postojale glasine o direktnim kolumbijskim vezama, ali nikad nisu materijalizovane. Ovo je mirisalo drugačije. Pritiskao je doušnike da mu daju imena, zauzvrat obećavajući novac i imunitet. Bilo je i glasina o aktivnostima uličnih bandi, o regrutovanju lokalnih ogranaka iz Čikaga i Los Anđelesa. Rast uličnih bandi bio je spor u gradovima blizancima. Članove su sistematično maltretirale jedinice protiv bandi i toliko često slale u zatvor, i na toliko dugo, da ih se klonio svaki klinac s koeficijentom inteligencije većim od broja patika. Indijci u Frenklinovoj aveniji pričali su o ženi koja je ili skočila ili bila gurnuta s mosta. Nikakvo telo se nije pojavilo. Lukas je napravio podsetnik da kasnije pozove rečnu patrolu.

183 Kasno po podne, kad ga je Makgauanova pozvala, opet je bio u kancelariji. „Lukase? Nije li to divno?“, zablebetala je. „Šta to?“ „Znaš za ovu situaciju s Besnim Psom? Da će me staviti pod prismotru?“ „Aha, znao sam da će šef stupiti u kontakt s tobom.“ „Pa, pristala sam na prismotru, ali isključivo ako budemo mogli da je snimamo. Znaš već, sarađivaćemo i sve to, ali s vremena na vreme, kad se ukaže prilika za to, stavićemo kamere u kuću i snimićemo kako kuvam ili šijem ili tako nešto. Postaviće ekipu za policijsku prismotru preko puta ulice i još jednu iza kuće. Pustiće da kamerman dođe i snimi kako policajci posmatraju moju kuću kroz dvoglede i tako to.“ I više je nego uzbuđena, pomislio je Lukas, u ekstazi je. „Isuse, Eni, ovo nije sportski događaj. Bićeš zaštićena, razume se, ali taj tip je manijak.“ „Baš me briga“, izgovorila je odlučno. „Ako krene na mene, priča će postati javna. Biću u svim vestima na svim mrežama u zemlji, i da ti kažem nešto – ako mi se ukaže takva prilika i ukoliko se dobro snađem, odoh ja odavde. Biću u Njujorku za šest nedelja.“ „Lepa je to ideja, ali smrt bi bila gadan korak unazad u karijeri“, reče joj Lukas. „To se neće desiti“, izgovorila je samouvereno. „Imam osam pandura, dvadeset četiri sata dnevno.“ Ako joj priđe, neće imati šansu da pobegne, pomislio je Lukas. „Nadam se da su ti dali nekakav alarm za slučaj opasnosti.“ „Oh, svakako. Trenutno radimo na tome. To je kao neki pejdžer i nosim ga na kaišu. Nikad ga ne skidam. Čim pritisnem dugme, svi dotrče.“ „Nemoj da budeš previše samouverena. Karla Ruiz ga uopšte nije videla dok je nije zaskočio, znaš. Da se nije brinula zbog opasnosti na ulicama i da nije nosila onaj biber-sprej, sad bi bila mrtva.“ „Ne brini, Lukase. Biću dobro.“ Glas joj se spustio za oktavu. „Volela bih da te vidim, znaš, nevezano za posao. Htela sam nešto da ti pomenem, ali sad, s prismotrom dvadeset četiri sata dnevno…“ „Naravno“, rekao je brzo. „Ne bi bilo dobro da šef ili tvoji ljudi saznaju koliko smo bliski.“ „Divno“, rekla je. „Vidimo se, stari dobri Crveni Konju.“ „Čuvaj se.“ ***

184 Inspektori iz narkotika i poroka organizovali su prismotru, podržani policajcima u civilu, raspoređenim u neobeleženim kolima po ulicama u okolini Makgauanove. Lukas se držao podalje te prve noći kada su raspoređeni položaji. Previše policajaca, previše dolazaka i odlazaka, odvukli bi pažnju od komšiluka. Druge noći izašao je s Henlijem, policajcem iz poroka. „Jesi li ikad video njenu kuću?“, upitao ga je Henli. „Ne. Je li lepa?“ „Nije loša. Mala stara kuća na drugoj strani ulice od Minehahinog potoka. Dva sprata. Plac i po. Na istočnoj strani je veliko dvorište s nekoliko jabuka. Na zapadu postoji još jedna kuća, deli ih možda desetak metara, između je brisani prostor. Mora da ju je koštala sto hiljada.“ „Ima ona kesa“, reče Lukas. „Lice poput njenog, još na televiziji, verujem u to.“ „Rekla je da ste na obe strane?“ „Aha. Imamo položaj direktno preko puta ulaza i drugi na drugoj strani sporedne uličice pozadi“, potvrdi Henli. „Posmatramo i s tavana obe kuće.“ „Iznajmljujemo?“ „Vlasnik kuće prema Minehahinom potoku nije želeo novac, rekao je da mu je zadovoljstvo da nam ustupi prostor. Kazali smo mu da ćemo možda biti tu nekoliko meseci, ni tad nije video problem.“ „Dobar momak.“ „Starac. Arhitekta u penziji. Mislim da mu prija društvo. Pušta nas da stavljamo klopu u frižider, da koristimo kuhinju.“ „Šta je s kućom s druge strane?“ „Tu živi stariji bračni par. Nameravali su i oni da nas puste džabe, ali izgledaju kao da im je očajnički potreban novac pa smo im ipak ponudili iznajmljivanje, rekli smo im da to tako ide po zakonu. Nekoliko stotina dolara mesečno, a platili smo im za dva meseca unapred. Bili su presrećni kad su ga dobili.“ „Zanimljivo. Zar to nije prilično imućan komšiluk“, reče Lukas. „Pričao sam s njima, ne ide im baš dobro. Starac je rekao da su predugo živi. Penzionisali su se još šezdesetih, oboje su imali odlične penzije i mislili su da su zbrinuti doživotno. Onda je naišla inflacija. Sve je poskupelo. Porezi, sve. Jedva drže glave iznad vode.“ „Hm. U koju kuću idemo?“ „Arhitektinu. Parkiramo se na drugoj strani potoka i pešice prelazimo preko mosta. Prilazimo iza niza kuća duž obale, a zatim ulazimo u njegovu kuću iz stražnjeg dvorišta. Na taj način izbegavamo ulicu ispred kuće.“

185 Arhitektina kuća bila je velika i dobro održavana; uglačano drvo i orijentalni tepisi, artefakti od čelika i bronze, divne crnobele gravure i bakropisi na belim zidovima. Pandur iz poroka poveo je Lukasa uz stepenice, do slabo osvetljenog i nedovršenog tavana. Dva pandura sedela su u foteljama, s telefonom ispod nogu, dvogledom i durbinom između sebe. Na podu u jednom uglu ležao je dušek. Pored njega je s kasetofona dopirala lagana opuštajuća muzika. „Kako ide?“, upitao je jedan od njih. Drugi je klimnuo glavom u znak pozdrava. „Da li se išta dešava?“, upitao je Lukas. „Neki tip je prošetao psa.“ Lukas je prišao do prozora i pogledao napolje. Prozor je iznutra prekrivao tanki prozirni najlon. Gledano sa ulice, prozor je izgledao providno, a prostor iza njega prazno. „Je li stigla kući?“ „Još nije. Odradi vesti u deset, pospremi, obično ode negde da večera. Onda se tek vraća kući, osim ako nema neki sudar. Narednih nekoliko sedmica s posla će dolaziti pravo kući.“ Lukas je seo na dušek. „Mislim – nisam siguran – ali mislim da, ako je napadne, doći će nakon što padne mrak, ali pre ponoći. Oprezan je. Neće želeti da se mota okolo u vreme kad bi ljudi mogli da ga primete, a želeće mrak da sakrije lice. Očekujem da će pokušati da provali u kuću dok je ona odsutna i zaskoči je kad se vrati. Tako je uradio s Ruizovom. Druga mogućnost bi bila da je ščepa na vratima dok ulazi u kuću. Zaskoči je i ugura unutra. Ako bi to uradio kako treba, izgledalo bi kao da ju je sačekao na ulazu.“ „Mislili smo da bi mogao da pokuša i nekakvu prevaru“, reče jedan od policajaca iz prismotre. „Znaš, da priđe do vrata, kaže da je kurir iz redakcije ili tako nešto. Čisto da je navede da mu otvori.“ „I to je moguće“, reče Lukas. „Još mi se i dopada ta ideja…“ „Evo je, dolazi“, izreče pandur na prozoru. Lukas je ustao i napola otpuzao, a napola odšetao do prozora i pogledao napolje. Crvena sportska tojota parkirala se uz ivičnjak ispred kuće Eni Makgauan, a ona je izašla trenutak kasnije, noseći papirnu kesu s namirnicama. Samouvereno se nije osvrtala oko sebe i ukočeno je otišla do kuće, otključala vrata i ušla. „Unutra je“, reče prvi pandur. Drugi je minijaturnom baterijskom lampom obasjao ručni sat i počeo da odbrojava. Trideset sekundi. Minut. Minut i po. Minut i četrdeset pet sekundi. Telefon je zazvonio, a prvi pandur je podigao slušalicu.

186 „Gospođice Makgauan? Je li sve u redu? Dobro. Ipak, zadržite pejdžer na sebi dok ne legnete na počinak, važi? Laku noć.“ „Dolazićeš svake noći?“, upitao ga je neobavezno Henli. „Većinu noći, radnim danima. Tri-četiri sata, od devet do ponoći ili jedan, tako nešto“, reče Lukas. „Ako to budeš radio predugo, spržićeš sve moždane ćelije.“ „Ukoliko mi to ne uradi prismotra, ova jebena muzika za liftove svakako hoće“, odvrati Lukas. Iz kasetofona je i dalje dopirala lagana muzika za opuštanje. Jedan od pandura iz ekipe za prismotru se nacerio i klimnuo glavom ka partneru. „Kompromis“, kazao je. „Ja volim rok, a on ne može da ga smisli. On voli kantri, a ja neću da slušam to seljobersko arlaukanje. Pa smo napravili kompromis.“ „Moglo je biti i gore“, ubacio se Henli. „Teško“, reče Lukas. „Jesi li ikada slušao nju ejdž?“ „Imaš pravo“, potvrdi Lukas. „Moglo je i gore.“ „O, dođavola, narode, ponovo to radi!“ „Šta?“ Lukas je otpuzao s dušeka do prozora. „Mislili smo da možda nije svesna da postoji procep između zavesa“, reče pandur. Njegov partner je kroz dvogled zurio u kuću Makgauanove i rekao: „Hajde, mala.“ Lukas je odgurnuo prvog pandura od durbina i pogledao kroz sočivo. Teleskop je bio uperen u procep između zavesa na prozoru na drugom spratu. Isprva nije video ništa, a onda je Makgauanova prošla kroz snop svetlosti iz kupatila. Češljala je kosu, ruku ukrštenih iza glave. Na sebi je imala bele pamučne gaćice – i ništa drugo. „Vidi ti to“, prošaputao je prvi pandur s dvogledom. „Dajte i meni malo!“, reče Henli pokušavajući da im otme dvogled ili durbin. „Vražja stopostotna sveamerička novinarska pička!“, reče sa strahopoštovanjem pandur iz ekipe za prismotru, pružajući dvogled panduru iz poroka. „Mislite da zna da je gledamo?“ Zna, pomisli Lukas posmatrajući njeno lice. Bilo je zajapureno. Eni Makgauan je bila napaljena. „Verovatno ne“, izgovorio je naglas.

187 Pet dana prismotre nije donelo nikakve rezultate. Nijedan sumnjivi auto nije proveravao njenu kuću, niko joj nije prilazio na ulici. Ništa sem opalog lišća i hladnih vetrova koji su čegrtali šindru na arhitektinom krovu. Zavesa nijednom nije bila navučena do kraja. „Crveni Konju?“ Bilo je podne, a Lukas je zvao od kuće. „Aha, ja sam, Eni. Ovo nije nikakva ekskluzivna dojava, ali bio sam u komšiluku i primetio nešto što bi te možda zanimalo. U jednom od ženskih poslovnih klubova će se održati predavanje univerzitetskog psihijatra o – a čitam ovo sa letka – vezi između seksualno-socijalne nedoraslosti i antidruštvene aktivnosti, s komentarima o serijskom ubici koji trenutno teroriše gradove blizance. To zvuči kao da bi moglo biti zanimljivo za vesti. Možda bi želela da odeš s kamermanom i snimiš tog lika pre nego što održi predavanje.“ „To zvuči relevantno. Kako se zove?“ „Lukase?“ To je bila Dženifer, pomalo zadihana. „Dženifer! Baš sam hteo da te zovem. Kako se osećaš?“ „Imam blage mučnine izjutra.“ „Jesi li išla kod lekara?“ „Isuse, Lukase, dobro sam! To su obične jutarnje mučnine. Samo se nadam da se neće pogoršati. Umalo da povratim doručak.“ „Znajući šta doručkuješ, verujem ti. Moraš da batališ te gluposti od jaja s kobasicom i tosta s puterom. To će te ubiti, čak i da ti ne izaziva jutarnje mučnine. Holesterol ti je verovatno 6,8. Kupi malo ovsenih pahuljica. Unesi u sebe malo vitamina. Ne mogu da shvatim kako već nemaš sto kila. Za ime božje, hoćeš li…“ „Da, da, da. Slušaj, nisam te zvala za dijetalne savete. Ovo je zvaničan poziv. Čula sam neke čudne glasine. Da se nešto važno dešava s Besnim Psom. Da znate ko je i da ga posmatrate.“ „Apsolutno pogrešno“, reče Lukas. „Ne mogu to da dokažem, očigledno, ali to nije istina.“ „Neću te pritiskati da mi daš časnu izviđačku reč, zato što je to lično, a ovo je zvanični telefonski poziv.“ „Dobro, slušaj, kao žena trudna s mojim klincem, ne želim da jurcaš naokolo i iscrpljuješ se, važi? Zato, na čisto ličnoj osnovi, kažem ti, časna izviđačka reč, nemamo još pojma ko je on.“ „Ali radite nešto?“

188 „Je li to zvanično pitanje? Mogu li opet da počnem da lažem?“ Dženifer se nasmejala, a Lukasu je laknulo. „Čitam te kao otvorenu knjigu“, rekla mu je. „Kladim se da ću saznati šta se dešava u roku od, recimo, nedelju dana.“ „Srećno ti bilo, debela!“ Anderson i Lukas razgovarali su u Lukasovoj kancelariji kad je Danijel svratio. Nikad ranije nije bio u Lukasovoj kancelariji. „Nije loše“, rekao je. „Skoro da je velika kao moj orman.“ „Ovo pozadi je lažni zid i otvara se u luksuzni apartman, ali to radim samo kad sam sam“, reče Lukas. „Ne želim da kmetovima pravim zazubice.“ „Pretresali smo slučaj“, ubaci se Anderson gledajući u šefa. „Prošlo je deset dana od poslednjeg napada Besnog Psa. Ako su psihijatri u pravu, uskoro će naći novu žrtvu. Verovatno sledeće nedelje.“ „Hriste, moramo više nešto da uradimo!“, reče Danijel. Kršio je ruke, a Lukasu se učinilo i da je smršao. Kosa mu je bila atipično raščupana, kao da je zaboravio da se očešlja pre nego što je izašao iz kuće. Besni Pas ga je iscrpljivao. „Ništa novo kod Makgauanove?“, upitao je. „Ništa.“ „Lukase, reci mi ti nešto.“ „Nemam ništa konkretno. Možda bismo mogli da ohladimo medije. Razmišljam da bi trebalo da javno obelodanimo neke informacije o njemu. Nešto što bi mu otežalo da bira žrtve.“ Danijel je zastao. „Šta?“ „Pamflet sa spiskom karakteristika žena koje napada – tamna kosa, tamne oči, od mladih do sredovečnih, atraktivne. Možda i nekoliko nagoveštaja o njemu. Da je svede puti, tamnokos, pomalo dežmekast, da se možda nedavno doselio s Jugozapada. Da se najmanje jedanput obukao kao zemljoradnik, ali da verujemo da je kancelarijski radnik. Da apelujemo na žene koje odgovaraju tim navodima i trpe nabacivanje takvih muškaraca da nam se jave.“ „Hriste, znaš li koliko ćemo poziva dobili?“, upitao je Anderson. „Tome nema pomoći“, odvratio je Lukas. „Ali tapkamo u mestu, a ako ubije još jednu sledeće sedmice… Bićemo u boljem položaju ako štampa i javnost mislila da radimo nešto po tom pitanju.“ Danijel je napućio usne, bledo zureći u maker pun mehura na Lukasovom zidu. Na kraju je klimnuo glavom. „Da. Uradimo to. Da izgleda da makar nešto radimo.“ „I možda da tokom sledeće nedelje povećamo stepen pripravnosti“, predložio je Lukas. „Da izvedemo još pozornika na ulice i dopustimo da mediji

189 saznaju za to, ali da ih zamolimo da to ne objavljuju. Verovatno neće, a osetiće se kao da učestvuju u našim naporima.“ „Nije loše“, priznao je Danijel s hladnim osmehom. „A nakon što se ovo završi, svi možemo da odemo na televiziju i diskutujemo o etici medija, o tome da li je trebalo da sarađuju s policijom.“ „Pun pogodak!“, reče Lukas. „Oni prosto obožavaju ta sranja.“ Lukas ju je pozvao s ulične govornice. „Crveni Konju?“ „Slušaj, Eni, Danijel je naredio Andersonu – znaš, iz pljački i ubistava? – naredio mu je da sastavi spisak karakteristika, kako žrtava, tako i Besnog Psa, i prosledi ga medijima. Verovatno u neko doba danas po podne. Neke od njih su dobro poznate, ali neke su dosad bile strogo poverljive.“ „Ako ih dobijem za deset minuta, mogu da uradim reportažu u podne.“ „Ne mogu da ti ih sve nabrojim, ali mislimo da je relativno nov u ovoj oblasti. Mislimo da nije ovde duže od nekoliko godina i da se doselio sa Jugozapada.“ „Misliš, tipa iz Vortingtona, Maršala, takvih gradića?“ „Ne, ne iz jugozapadne Minesote, već s Jugozapada Sjedinjenih Američkih Država. Najverovatnije iz Teksasa. Možda i iz Novog Meksika. Danijel će zvanično saopštiti da je viđen u odeći farmera, baš kao što si rekla. Ali sad misle da je to možda bila samo maska i da je u stvari kancelarijski radnik.“ „Izvanredno! Stvarno izvanredno, Crveni Konju! Šta još?“ „Biće još štošta na tom spisku, ali detalji koje ti pomenuh su najbolji. I slušaj, pre nego što to objaviš, pozovi Andersona i pitaj ga za to. Ispričaće ti. Trenutno je u svojoj kancelariji.“ Rekao joj je Andersonov broj. „Hvala. Vidimo se na televiziji za petnaest minuta.“ *** Sredina popodneva. Lukasa je mučilo što je pretovario želudac hranom, i tromo je podigao slušalicu. „Lukase?“ „Kako si, Dženifer?“ „Šta se to dešava s Makgauanovom?“ „Dovraga, Dženifer…“ „Ne, ne, ne. Ne pitam te jesi li je karao. Već si mi dao časnu izviđačku reč da nisi. Hoću da znam šta se dešava s Makgauanovom i prismotrom? Zašto je žace nadziru?“

190 Lukas je oklevao pre odgovora, i istog trena je shvatio da je napravio grešku. „Aha! Tako, dakle, stvarno je držite pod prismotrom!“, zagraktala je. „Dženifer, sećaš li se kad sam te zamolio da pričaš sa šefom pre nego što bilo šta objaviš o Karli Ruiz? ZamolićU te opet da razgovaraš s njim.“ Veče. Sunce je zašlo primetno ranije. Leto je bilo na izdisaju. Lukas je čekao ispred vrata Danijelove kancelarije. Čekao je već petnaest minuta, kad je Danijel došao spolja. „Uđi“, kazao mu je. Skinuo je kaput i bacio ga na kauč. „Pitaću te bez uvijanja. Jesi li ti dojavio Dženifer Keri za prismotru?“ „Apsolutno ne. Ima neke svoje nepoznate izvore. Pozvala me je, a ja sam je uputio na tebe.“ Danijel je uperio prst u njega. „Ako saznam drugačije, razvaliću ti bulju.“ „To nisam bio ja. Šta se desilo kad te je pozvala?“ „Zvao sam menadžera stanice, našao se s njim i Kerijevom na sastanku, pa sam ih žestoko izribao. Kerijeva je počela da trtija o etici medija, a menadžer stanice joj je rekao da zaveže. Kazao je da neće dozvoliti da njegova stanica snosi krivicu ako Besni Pas ubije novinarku druge stanice.“ „Dakle, to je to?“ „Želeli su jednak pristup informacijama kao i Kanal 8. Otići će s kamerom u njenu kuću preko vikenda, dok se ništa ne bude dešavalo, i snimiti Makgauanovu kako pegla košulje ili tako nešto. Pustiću ih da posete položaje ekipa za prismotru na nekoliko minuta. Samo ovaj put.“ „I neće emitovati taj materijal dok ga ne uhvatimo?“ „Takav je dogovor.“ „To nije loš dogovor“, izgovori s odobravanjem Lukas. „Šta je Dženifer imala da kaže o tome?“ „Nije bila srećna, ali je pristala. Ona će intervjuisati Makgauanovu, a neki klinac će snimati“, reče mu Danijel. „Da ti pravo kažem, mislim da je malo ljubomorna. Mislim da bi ruku dala da je na mestu Makgauanove.“ „Sećaš li se one grozne pesme koju si mi napisao kad smo počeli da se zabavljamo? O tome da želiš da ti rodim dete?“ „Nije bila baš toliko grozna“, odvrati Lukas pridižući se na lakat. Glas mu je imao oštar prizvuk. „Mislio sam da je prilično kompleksna.“ „Kompleksna? Zvučala je kao loša tinejdžerska rokenrol pesma iz 1959.“ „Slušaj, znam da ne voliš naročito moju…“

191 „Ne, ne, ne. Svidela mi se. Sačuvala sam je. Zalepila sam je na fioku radnog stola i otprilike jednom nedeljno je otvorim i pročitam. Pročitala sam je i danas i pomislila: pa stvarno ću roditi njegovo dete.“ Lukas je pritisnuo uvo na Dženiferin nag stomak. „Treba li da nešto čujem?“ „Slušaš li ti to pomno?“ „Aha.“ Pritisnuo je uvo još jače. „Pa, ako naćuliš uši…“ „Da?“ „Verovatno ćeš čuti onaj badvajzer koji sam popila pre odlaska u krevet.“ Lukas je stigao na jezero taman na vreme da odgleda zalazak sunca u subotu uveče. Karla je bila otišla da se provoza biciklom, ali se vratila pola sata kasnije, s kesom namirnica i flašom crnog vina. Lukas je proveo tu noć, celu nedelju i najveći deo noći na ponedeljak u vikendici. U dva sata ujutru je poljubio Karlu u usta i odvezao se nazad u grad, stigavši u svoj krevet malo posle pet. Posle je ponovo zakasnio na instruktažu. „Šta se desilo sa spiskom ljudi koji smo dobili od Rajsove?“, upitao je Lukas. Ponedeljak ujutro u šefovoj kancelariji. Polovina inspektora je izgledala neusredsređeno, umorna od još jednog vikenda koji su proveli radeći prekovremeno. „Znate, kad smo proveravali pištolj Besnog Psa i ko ga je kupio od njenog muža?“ „Pa, proverili smo sve one kojih je mogla da se seti“, reče Sloun, koji je pričao s Rajsovom. „I ništa?“ „Zapravo, nismo nikoga saslušavali. Proverili smo ih, nisu se uklapali u profil i ostavili smo ih na miru. Znaš već: žene, starci, dečica – ostavili smo ih na miru. Pričali smo sa svima koji su se koliko-toliko uklapali u profil, i ostali praznih šaka. Nameravali smo da se vratimo na ostale, ali sve se usporilo kad je Džimi Smit počeo da izgleda dobro. Sve karte su bačene na to.“ „Trebalo bi da nastavimo i razgovaramo sa svima“, reče Lukas okrećući se prema Danijelu. „Znamo da je taj prokleti pištolj od kritičnog značaja. Možda ga je neko kupio i preprodao. Kažem da proverimo sve – i žene, i dečicu, i starce – sve!“ „Prioni onda na to“, reče Danijel Andersonu. „Pretpostavio sam da si to završio kako treba.“ „Pa…“ „Samo završi s tim.“

192 Lukas je sedeo na podu tavana. „Sreda. Nisam mislio da ćemo izdržati do srede“, progovori policajac iz prismotre. „Kasni.“ „Ala je ovde hladno“, reče Lukas. „Osećam kako vetar reže.“ „Aha. Držimo otvorena vrata, ali nema grejnih tela. Razmišljamo da donesemo grejalicu.“ „Dobra ideja.“ „Problem je u tome što dole u stanici neće da je plate. A ne želimo da je platimo iz svog džepa.“ „Pričaću s Danijelom“, reče Lukas. „Dolazi neki auto“, javi se drugi pandur iz ekipe za prismotru. Automobil se sporo dokotrljao niz ulicu, usporio ispod njih, a zatim nastavio dalje i zašao za ugao. „Jesi li mu zapisao tablice?“ „To radi tip na kraju ulice, u jednom od automobila. Ima infracrvenu kameru.“ Radio pored dušeka je odjednom zakrčao. „Jesi li ga uhvatio?“ „Aha. Komšija.“ „Usporio je ispred njene kuće.“ „Tip ima šezdeset šest godina, ali zabeležiću to“, reče glas preko radija. „Kako ide?“ „Hladno“, odvrati čovek u kolima. Nastavili su da čekaju. „Na borbene položaje“, reče tip iz prismotre dvadeset minuta kasnije. „Polažem pravo na durbin.“ Lukas je gledao kroz dvogled. Makgauanova je nosila čipkani ružičasti negliže i sićušne gaćice iste boje. Išla je napred-nazad iza procepa širokog dvadeset centimetara između zavesa, atraktivnija od bilo koje profesionalne striptizete. „Ma sigurno zna!“, izgovori jedan od pandura. „Ne bih rekao“, kaza Lukas. „Mislim da se samo toliko navikla na taj procep u zavesama da ga i ne primećuje…“ „Kenjaš. Pogledaj samo, kada se proteže. Razmeće se, pokazuje svoje draži. Ali nikad ne pokazuje sve. Hoda po kući bez brusa, ali je nikad nećeš videti bez gaćica, čak ni kad ide da se tušira. Zadirkuje nas. Ja kažem da zna…“ Još su se raspravljali o tome kad je Besni Pas ubio devojku u kolicima.

193 1 8 Besni Pas je dobio letak u kancelariji okružnog javnog notara, parče ružičastog papira tutnuto mu je u ruke dok je izlazio iz nje. Pročitao ga je dok je stajao ispred liftova. Nije bilo nikakve skice i nikakvog pravog opisa. Rekli su da je kancelarijski radnik, možda povezan s Upravnim centrom Okruga Henepin ili Skupštinom grada. Svetle puti. Jugozapadni naglasak, možda teksaski. Jednom je viđen odeven kao farmer, ali mu je to verovatno bila maska. Besni Pas je zgužvao papir i stajao gledajući svetlo na tabli lifta. Kad se upalilo, ušao je u lift, klimnuo glavom dvojici kolega, okrenuo se i zagledao u vrata. Nije mu palo na pamet da možda ima naglasak. Ima li ga? Sebi je zvučao kao i svi ostali. Znao je da će razgovor s Davenportom biti greška. A sad će možda platiti zbog toga. Um mu je s lakoćom skliznuo u advokatski režim rada. Šta mogu da urade s tim? Dobro, ima naglasak. Na stotine ljudi ga ima. Radi kancelarijski posao. Baš kao i veći deo Mineapolisa. Često prolazi kroz Upravni centar. Baš kao i hiljade ljudi svakog dana. Osuda? Nema šanse. Ili male šanse, u svakom slučaju. Hirovima pravde mora se pružiti malo lufta. Ali hoće li izaći pred porotu? O tome je trebalo razmisliti. Ako ga uhvate, mogao bi da traži suđenje bez porote. Nijedan sudija ga ne bi osudio na osnovu onoga što imaju na letku. Ali šta još imaju? Ugrizao se za usnu. Šta još? Dok se brinuo, potreba za još jednom je rasla. Pred očima mu je zalebdelo lice studentkinje prava, ispred vrata od nerđajućeg čelika. Bio je toliko opčinjen tom vizijom da se štrecnuo kad su se vrata otvorila, a žena koja je stajala pored njega radoznalo ga okrznula pogledom. Besni Pas je žurno izašao iz lifta pa se vratio u kancelariju. Sekretarica je bila negde van. Dok je prolazio pored njenog stola, ispod fascikle je video ćošak ružičastog papira. Stao je, na brzinu se osvrnuo oko sebe, pa ga izvukao. Letak. Vratio ga je na mesto. A gde je ona?

194 Ušao je u svoju kancelariju, spustio akten-tašnu pored stola, seo i zario bradu u dlanove. Još je sedeo u tom položaju kad mu je neko bojažljivo zakucao na vrata. Podigao je pogled i video kako ga sekretarica posmatra kroz vertikalni stakleni panel kraj vrata. Mahnuo joj je da uđe. „Jesi li dobro? Videla sam te da sediš tako…“ „Loš dan“, rekao je. „Skoro da sam završio ovde. Uskoro ću kući.“ „Dobro. Gospodin Veksler ti je poslao dokumentaciju o razvodu Karlsonovih, ali deluje prilično rutinski“, kazala mu je. „Ionako nećeš morati da radiš ništa na tome pre kraja nedelje.“ „Hvala. Ako nemaš ništa drugo da radiš, možeš da uzmeš ostatak dana slobodno“, rekao joj je. „Oho! Okej!“, izgovorila je ozareno. Na putu do kola razmišljao je o malopređašnjem bezazlenom razgovoru. Rekao je: „Loš dan.“ Kazao je: „Skoro da sam završio ovde. Uskoro ću kući.“ Mislio je da joj je to rekao. Da li je njegova sekretarica čula: loš dan? Da li je čula završio umesto završio? Da li je uskoro ću kući uobičajeni teksaski izraz, ili ga koriste i ovde? Zvuči li kao Lindon Džonson? Besni Pas je u svom stanu pogledao u frižider, izvadio smrznutu večeru, podesio tajmer na mikrotalasnoj pa pritisnuo dugme. Lice mu se ogledalo na prozoru mikrotalasne peći. Usne kao crvene gliste. Šaka mu je skliznula u džep jakne i napipala letak. Izvadio ga je i iznova pročitao. Žrtve su, pisalo je, bile istog tipa. Tamna kosa, tamne oči. Privlačne. Od mladih do sredbvečnih. Razmislio je o tome. U pravu su, naravno. Možda bi trebalo da izabere i neku plavušu. Ali plavuše ga jednostavno nisu privlačile. Bleda koža, svetla kosa. Hladnokrvne osobe. A nije želeo ni neku matoru tetku ili babu. To je prosto neukusno. Starice znaju previše o smrti. Njegove žene treba da se suoče s tim po prvi put. Neću da se menjam, pomislio je. Nema potrebe, zaista. U gradovima blizancima ima više od milion žena. Verovatno se četvrt miliona uklapa u taj njegov tip žene. Četvrt miliona mogućih izabranica. S te tačke gledišta, opis nekakvog tipa žene je prosto besmislen. Policija nema nikakve šanse. Osetio je nalet samopouzdanja: sve je besmisleno. Nakon što ga je jedna žena osujetila, nakon što ga je neki svedok video u društvu Heder Braun, shvatio je da policija ima mnogo manje nego što je očekivao. Ako su rekli sve. Mikrotalasna rerna je zapištala, a on je izvadio večeru i odneo je do stola. Ako me uhvate, razmišljao je dok je jeo u samoći, mogu da upotrebim

195 mikrotalasnu u odbrani. Kao onaj tip koji je tvrdio da ga je izludeo prekomerni šećer nakon što se predozirao čokoladicama Tvinkis. Tvinkis – odbrana; njegova bi bila tejtertot-odbrana. Pogledao je u mini-uštipak od krompira na viljušci pa ga ubacio u usta. Večeras, pomislio je. Ne mogu više da čekam. Pozvao je kuću devojke u kolicima malo posle šest, ali mu se niko nije javio. Pozvao je opet oko sedam. Bez odgovora. U osam se javila. „Filis?“, izgovorio je najpiskavijim glasom. „Mora da ste pogrešili broj.“ To mu je bio prvi put da joj čuje glas. Bio je tih i milozvučan. „Oh, bože moj“, kazao je. Sebi samom je zvučao ljupko, kao bilo ko, samo ne kao ubica. Rekao joj je telefonski broj s jednom cifrom različitom od njenog. „To je pogrešan broj“, odvratila je. „Moj je pet-četiri-sedam-šest.“ „Oh! Izvinjavam se!“, kazao je pa prekinuo vezu. Kod kuće je. Pažljivo se pripremio, držeći rastuće uzbuđenje pod kontrolom. Uzbuđenje lovca, radost lova. Obući će najbolji sportski sako od tvida, crni kašmirski kaput, s crnim mokasinama. Filcani šešir. Kaput je imao duboke džepove, u koje će stati krompir – krompir je tako dobro odradio posao prošli put. Otišao je do ormana, izvadio uložak iz kutije koju je kupio pre tri meseca. Lepljiva traka. Rukavice od lateksa ispod kožnih rukavica za vožnju. Šal će mu delimično sakriti donji deo lica, pružajući mu veću zaštitu od prepoznavanja: ovo je bilo novo, na kraju krajeva, moderna kombinacija u njegovom komšiluku. Moram biti spreman da odustanem, pomislio je. Ako me iko vidi ispred njenih vrata, batali. Nož? Ne. Imaće noževa. Kad je bio spreman, otišao je u garažu, seo u kola, pritisnuo dugme na daljinskom uređaju za otvaranje vrata, izvezao se u rikverc na prilazni put, zatvorio vrata, odvezao dve ulice dalje i parkirao. Okrenuo se i uzeo braonkastu kovertu sa zadnjeg sedišta, otvorio je i pogledao unutra. Pola tuceta formulara iz korpe u prizemlju Upravnog centra. Prijave za zapošljavanje. Dok je išao prema vratima, uzbuđenje je postalo gotovo nepodnošljivo. Dolazim, molio se, dolazim po izabranu; izabranik dolazi. Osećao je hladan vetar na licu i uživao u njemu, u mirisu severozapada, predstojeće zime. Žustrim korakom otišao je do njene kuće, biznismen koji je tu poslom, i bez oklevanja prišao ulaznim vratima. Vrata su u središtu imala četiri mala panelna otvora, taman u visini glave, delimično prekrivena zavesom. Pogledao je u njenu kuhinju. Nije bila nigde na vidiku. Pokucao je.

196 I sačekao. Pa opet pokucao. Buka? Onda ju je ugledao, kako se u invalidskim kolicima kotrlja po linoleumu. Nije bila bogata, ali to lice; tako mladoliko lice za nekoga ko je bio toliko teško povređen. Optimistično. Odškrinula je vrata, ali je ostavila komarnik zatvoren. „Da?“ „Gospođica Vitkroft? Ja sam Luj Vilion, advokat u firmi Felsen-Gor. Član sam Odbora za dodelu stipendija Advokatske komore Minesote.“ Zavukao je ruku u kaput, izvadio vizitkartu, otvorio komarnik pa joj pružio vizitku. Pogledala je u nju i rekla Ijubopitljivo: „Da?“ Podigao je braon kovertu. „Upravo sam pričao s Džensenom, dekanom pravnog fakulteta. U stvari, išao sam tamo da uzmem prijave za specijalistički staž u našoj firmi i Džensen mi je rekao da mora da ste.smetnuli s uma da podnesete svoju. Ili to, ili se negde zagubila?“ Mahnuo je braon kovertom ispred nje i počeo da vadi prazne formulare. „Ne znam“, kazala je. „Nisam ni čula za to.“ „Niste čuli?“ Besni Pas je bio zbunjen. Kako je moguće da nije ni čula za te prijave? „Izvinjavam se, pretpostavio sam da svi vrhunski studenti znaju za njih. Specijalistički staž se veoma dobro plaća i, znate, steći ćete mnogo iskustva u vrhunskim parnicama u oblasti povreda i krvnih delikata. Tražen je skoro isto koliko i pripravnički staž, a naročito zato što se tako dobro plaća.“ Oklevala je, pogledala u njegovo lice, odeću, braon kovertu, vizitkartu. „Možda bi bilo bolje da uđete, gospodine…“ „Vilion“, rekao je ulazeći u kuću. „Luj Vilion. Gadna noć, zar ne?“ Bilo je drugačije. Čak prijatno. Trebalo mu je skoro dvadeset minuta da je ubije, ležeći nag pored nje na njenom krevetu, a kondom ga je štitio od prosipanja semene tečnosti. Trebalo mu je to. Svršio je jednom dok ju je obrađivao, a zatim još jedanput kad joj je napokon zario nož ispod grudne kosti, a ona je izvila leđa i umrla. A njemu se prispavalo dok ju je gledao, pa je položio glavu na njene grudi. *** Hladno. Ukočen. Uspravio se u sedeći položaj, osvrnuo oko sebe. Gospode bože, zaspao je! Uspaničio se. Pogledao je hladno telo, a zatim izbezumljeno po sobi. Koliko dugo? Koliko dugo? Bacio je pogled na sat. 21.45. Ustao je, skinuo kondom, bacio ga u klozetsku šolju, povukao vodu. Telo mu je bilo skroz krvavo. Ušao je u majušno kupatilo, pustio vodu u tuš-kabini i

197 oprao se. Nije skinuo rukavice od lateksa; nije hteo da ostavi otiske. Ne sad. Ne u ovom najblistavijem času. Nakon što je očistio najveći deo krvi, izašao je iz kade, ali je ostavio vodu da teče. Ako je izgubio bilo kakve dlake u kadi, voda će ih sprati u kanalizaciju. Uzeo je peškir, a potom ga spustio. Ponovo dlake. Obrisao se potkošuljom, a kada se dovoljno osušio, strpao je potkošulju u džep kaputa. Razmišljanje o dlakama učinilo ga je paranoičnim. Nastavio je da brije stidne dlake, ali se plašio gubitka dlaka s grudi ili glave. Uzeo je rolnu lepljive trake, obmotao komad oko šake pa počeo da tapka mesto na krevetu gde je ležao. Kada je završio, pogledao je u traku; zalepilo se nekoliko dlakastih vlakana, i nešto što su mogle da budu jedna ili dve stidne dlačice, ali ženske. Ništa riđe, ništa njegovo. Strpao je traku u džep kaputa zajedno s mokrom potkošuljom, ušao u kupatilo, isključio vodu pa se obukao. Kad je bio spreman, pogledao je oko sebe, proveravajući situaciju. I dalje nosi rukavice od lateksa. Sportski sako, kaput, šešir, šal, rukavice za vožnju. Da li je nešto zaboravio? Vizitkarticu! Našao ju je na podu. To je bilo sve. Ostavio je čarapu i krompir na podu. Spustio je poruku na njene grudi: Zaštiti se od nasumičnog otkrivanja. Spreman. Potapšao ju je po stomaku i otišao. Izašao je na ulicu, pošao niz trotoar pa oko kuće, u hodu skidajući rukavice od lateksa. Staričin stan bio je u mraku. Na spratu je sijalo svetlo, ali nikoga nije bilo na prozoru. Žustrim korakom je krenuo po pločniku i, kad je prošao ispod ulične svetiljke, primetio je tamnu mrlju na nadlanici. Zastao je i zagledao se u to. Krv? Liznuo ju je. Krv. Slatka. Na putu do kola nije sreo nikoga. Otvorio je vrata, ušao i odvezao se. Međudržavni auto-put 94. Pritisak iza očiju. Uradiće to. Telefon na banderi, ispred perionice veša. Jedan tip unutra, čita novine dok čeka da mu se odeća osuši. To je bila greška ranije, biće greška ponovo. Ali to mu je bilo potrebno. Trebalo mu je kao što su mu bile potrebne žene. Neko s kim može da razgovara. Neko ko će razumeti. Prišao je javnom telefonu i pozvao Davenporta. I dobio telefonsku sekretaricu. „Ostavite poruku“, rekao je napet Davenportov glas i ne predstavivši se. Usledilo je pištanje. Besni Pas je bio razočaran. To nije isto kao ljudski kontakt. Jezikom je dodirnuo mrlju krvi na nadlanici, uživajući u ukusu, a zatim izgovorio: „Sredio sam još jednu.“ Veza je ostala otvorena, a on je olizao usne. „Bilo je čarobno“, rekao je.

198 1 9 Bilo je čarobno. Lukas je preslušao snimak po drugi put, a očajanje mu je pritiskalo grudi. „Mamicu ti tvoju!“, prosiktao je. Pustio je snimak još jednom i ponovo ga preslušao. Bilo je čarobno. „Mamicu ti tvoju!“ Klonuo je pored stola, nalaktio se pa zario čelo u dlan. Sedeo je puna tri minuta, nesposoban da razmišlja. Kuča se sažimala oko njega, mračna, zaštitnička, tiha. Neki automobil projezdio je niz ulicu, a farovi su mu obasjali zidove. Došavši sebi, Lukas je pozvao policiju u Mineapolisu i zatražio komandira smene. „Ništa ovde“, rečeno mu je. U Sent Polu su mu rekli isto. Ništa ni u Blumingtonu. Postojalo je previše predgrađa da ih sve proveri. A bio je uveren da je Besni Pas ubio najnoviju žrtvu u nekom predgrađu u njegovoj nadležnosti. Sad je to postalo nadmetanje. Jasno kao dan. „Lukase?“ Danijelov glas imao je ružan prizvuk. „Primio sam poziv. Kaže da je ubio još jednu.“ „Isuse!“, izgovori Danijel. Lukas je u pozadini čuo kako Danijelova žena pita da li se desilo još jedno, i gde. „Ne znam gde“, reče Lukas. „Nije rekao. Samo je kazao da je bilo čarobno.“ Našli su studentkinju prava tek dva dana kasnije, kasno po podne. Retko kad je propuštala predavanja. Kad nije došla prvog dana, njeno odsustvo je primećeno, ali ne i istraženo. Kad nije došla ni drugog dana a da se nikome nije javila, prijateljica ju je pozvala, ali joj se niko nije javio. Prijateljica je predveče svratila do njenog stana i videla upaljeno svetlo. Kucala je, provirila kroz prozor, videla da gumena ručka invalidskih kolica štrči iz vrata spavaće sobe. Zabrinuta, otišla je do starice, koja je donela svoje ključeve. Zajedno su pronašle izabranu.

199 „Uplašila sam se da ju je ubio Besni Pas“, rekla je njena prijateljica policajcima kad su stigli. „Usput sam samo o tome razmišljala: Šta ako ju je ubio Besni Pas?“ „Crveni Konju?“ „Eni, ubio je još jednu“, reče Lukas. Saopštio joj je ime i adresu. „Kraj univerziteta. Studentkinja, inače invalid. Zove se Čeril…“ „Slovo po slovo.“ „Vitkroft, Č-e-r-i-l V-i-t-k-r-o-f-t. U Stribu je, mislim, objavljena gomila tekstova o njoj.“ „Mogu da pogledam. Imamo onlajn-biblioteku.“ „Takođe pogledaj u Pajonir presu. Bila je apsolvent i među najboljima u klasi. Roditelji su joj odavde; žive u istočnom Sent Polu. Niko drugi još ne zna za to, ali svi će saznati prilično brzo. Na ulici ispred njenog stana ima otprilike milion pandura, ulaze i izlaze. I patolog. Ali ako brzo odeš tamo s ekipom, trebalo bi da uhvatiš njene roditelje dok budu izlazili.“ „Pet minuta“, kazala je i prekinula vezu. „Čeril Vitkroft“, izgovori Danijel. Stajao je u kuhinji, bez šešira, bez kaputa, besan kao ris. „Šta je uradila da ovo zasluži, Davenporte? Da li se drogirala? Je li bludničila noću? Da li je propuštala misu nedeljom? Šta je jebeno uradila, Davenporte?“ Lukas je ignorisao ovaj izliv besa, pokušao je da ga odbije pitanjem: „Šta su pokazali njenim roditeljima?“ „Samo njeno lice. To je sve. Majka je želela da vidi ostatak, ali rekao sam njenom mužu da je izvede odade. Bilo mu je loše skoro kao i ženi, ali je skapirao o čemu pričamo pa ju je izveo. Ona televizijska kamera im se unela pravo u facu. Isuse Hriste, ti ljudi su životinje, jebeni novinari su isti lešinari kao i Besni Pas.“ Detektivi iz Odeljenja za ubistva kretali su se po stanu oborene glave, kao da će lošim držanjem tela nekako uspeti da izbegnu Danijelov gnev. Pričali su šapatom. To se nastavilo nakon što je Danijel otišao. Kad je izašao, TV kamere na drugoj strani ulice snimile su mu lice. Tokom cele sledeće sedmice, njegov profil, zamrznut u bolu kao blok leda iz jezera Supirior, korišćen je za promociju noćnih vesti na Kanalu 8. Lukas je ostao na mestu zločina dok su ga forenzičari obrađivali. „Ima li ičega što iskače iz šablona?“, upitao je patologa.

200 Glavni forenzičar bio je na mestu zločina. Okrenuo je glavu prema Lukasu i jedva primetno klimnuo. „Aha. Iskasapio ju je. S ostalima je to radio hirurški precizno. Ovu je istranžirao. I bila je živa tokom najvećeg dela tog čina.“ „Seks?“ „Misliš, da li ju je silovao? Ne, Izgleda da nije. Ima brojne rane na karlici, sve do vaginalnog otvora, rektuma, a zatim preko prednjeg dela karike…“ „Čega?“ „Prednjeg, prednjeg dela, sve do prednjeg dela. Izgleda kao da… Sveta Majko Božja…“ Patolog je provukao šake kroz prosedu kosu. „Seme…“ „Čini mi se kao da je pokušavao da pronađe gde bol počinje. Ima kutiju punu kartona sa zdravstvenim podacima, i koliko mogu da vidim, prekid kičmene moždine bio je relativno visoko. Iznad kuka, ispod grudi. Izgubila je površinski… Isuse, Lukase, ježim se od ovoga. Zar ne možeš da sačekaš izveštaj?“ „Ne. Želim da čujem.“ „Pa, kada doživiš povredu kičme, izgubiš različite nivoe mišićne kontrole i površins… osećaje u donjem delu tela. Taj gubitak varira od manje invalidnosti do totalne paralize, kad gubiš sve. Njoj se baš to desilo. Ali u zavisnosti od toga gde dođe do oštećenja kičmene moždine, izgubiš površinske čulne… izgubiš osećaj u različitim delovima tela. Pričam o bolu. A izgleda da je on sistematski eksperimentisao duž njenog tela, pokušavajući da otkrije gde počinje.“ „Šta je sa svim tim ranama od uboda u vaginalnom predelu?“ „Hteo sam da kažem da se to ne poklapa s drugim šablonom rana. Čini mi se da je to seksualne prirode. A nije neuobičajeno kad postoji seksualna motivacija ubistva. Takođe, postoji pozamašna odranost kože na grudima…“ „Molim? Kakva odranost?“ „Drao ju je živu, Davenporte! I mislim da je stao tek kad je shvatio da umire! Tad joj je najzad zario nož, da bi to uradio lično, da je lično ubije!“ „Bože blagi!“ Forenzičari su ulazili i izlazili. Lukas je pretražio devojčine stvari, našao malu zbirku fotografija s diplomske svečanosti u gornjoj fioci komode. Nosila je crnu haljinu i akademsku kapu s kićankom s leve strane. Strpao je sliku u džep i otišao. *** Lukas je bio budan kad su novine udarile u njegov komarnik na vratima. Ležao je još neki tren sklopljenih očiju, a zatim ustao i izašao da ih pokupi.