Džon Sandford - Pravila više ne važe

251 Besni Pas je živeo u zgradi s četiri stana, pri čemu je svaki imao dva sprata i tavan, zauzimajući po jedan vertikalni ugao onoga što je inače ličilo na viktorijansku kuću. Svaki od četiri stana imao je malu garažu i majušni trem s kratkom ogradom za petunije i geranijume. Njegove saksije visile su prazne i hladne. Lukas je otišao direktno do stana Besnog Psa, skrenuo na prilazni put, pa pohitao uz stepenice. Pritisnuo je zvonce, jednom, dvaput, oslušnuo telefon. Još je zvonio. Osvrnuo se levo-desno, izvadio električni pištolj za obijanje pa ga gurnuo u bravu. Pištolj je dizao bezbožno glasnu buku, ali je bio efikasan. Vrata su se otvorila, ali su stala kada su stigla do kraja sigurnosnog lanca. Besni Pas je izašao kroz garažu, a ta vrata su se automatski zaključavala. Lukas je opsovao, zavukao ruku u džep pa izvadio šaku punu špenadli i nekoliko gumica. Još jednom se osvrnuvši, video je samo pustu ulicu pa je gurnuo vrata sve dok nisu stigla do kraja lanca. Provukavši ruku kroz vrata najdalje što je mogao, zabio je špenadlu u drvo na poleđini vrata, s gumicom ispod. Onda je zatezao gumicu sve dok nije uspeo da je obmota preko kvačice na lancu. Kad je zatvorio vrata, gumica se skupila i privukla kvačicu lanca do kraja kanala. Posle malo drmusanja, ispao je iz ležišta. „Hej, Luise, šta se dešava?“, pozvao je kad je otvorio vrata. Nije bdo odgovora. Zviznuo je proveravajući ima li psa. Ništa. Zatvorio je vrata za sobom, uključio svetlo u hodniku i izvadio špenadlu iz vrata. Rupica je bda neprimetna. Izvadio je radio, uključio ga pa pozvao jedinicu za prismotru. „Gde je on?“ „Upravo je ušao u prodavnicu sportske opreme. Razgleda jakne.“ Lukas je podesio radio u režim tihog rada i na brzinu proverio ima li u stanu bilo kakvih očiglednih naznaka da je Vulion Besni Pas. Dok je prolazio pored telefona koji je i dalje zvonio, podigao je slušalicu s aparata i ponovo je spustio, ućutkavši ga. Prilikom letimičnog pregleda prizemlja, našao je vešernicu s bojlerom, mašinom za pranje i sušenje veša i mali ugrađeni radni sto s fiokom punom jeftinog alata. Vrata vešernice vodila su u garažu. Otvorio ih je, uključio svetlo pa se osvrnuo oko sebe. Mali duvač za sneg, nekoliko lopata i gomila novina spakovanih za bacanje u papirnim kesama. Da je imao dovoljno vremena, zastao bi i prelistao novine. Uz malo sreće, možda bi našao neke isečene da se naprave poruke ostavljene na telima žrtava Besnog Psa. Nije bilo ničega drugog zanimljivog. Zatvorio je vrata garaže, prošao kroz malu kuhinju, otvarajući i zatvarajući vrata kuhinjskih elemenata u prolazu, zavirio u dnevnu sobu,

252 proverio klozet i malo veći kancelarijski prostor s računarom i nekoliko pravnih knjiga. Prvi sprat bio je podeljen između dve spavaće sobe i velikog kupatila. Jedna spavaća soba bila je opremljena nameštajem, a druga ostava. U ostavi je pronašao prdjag Besnog Psa, prazan, sintisajzer koje je izgledao praktično nekorišćeno, jeftinu benč-klupu s kolekcijom amaterskih tegova. Proverio je ivice tegova. Poput sintisajzera, delovali su praktično nedirnuto. Vulion je bio čovek s nerealizovanim interesovanjima… U uglu je stajao ofucani kauč, zajedno s tri kutije pune časopisa, kolekcija Plejboja, naizgled starih deset godina i više. Izašao je iz ostave i otišao u drugu spavaću sobu. Na tavanici hodnika između dve spavaće sobe nalazila su se vratašca za tavan, sa zakačenom čeličnom ručicom. Lukas je povukao ručicu nadole i lake merdevine spustile su se u hodnik. Popeo se uz nekoliko stepenika, zavirio na tavan pa obasjao unaokolo snopom svetlosti baterijske lampe. Tavan je tankim šperpločama bio razdeljen između četiri stana. Vulionov prostor bio je prazan. Sišao je, vratio vratašca na mesto pa uzeo radio-aparat. „Gde je on?“ „I dalje je u radnji.“ Vreme je za posao. Lukas je vratio radio u džep, iz drugog izvadio minijaturni magnetofon, uključio ga i ušao u spavaću sobu. „Spavaća soba“, rekao je. „Orman. Sportska jakna broj 42. Odelo broj 42. Pantalone broj 36. Patike. Najki er, plave, s prozorčićem na donovima. Nema ribok… Komoda… lubrikovani kondomi marke Trodžan, kutija s dvanaest komada, sedam nedostaje…“ „Radna soba“, rekao je. „Račun od Udruženja studenata prava na Univerzitetu u Minesoti. Formulari za povraćaj poreza iz poslednjih osam godina. Minesota, Minesota, Minesota, Minesota, Minesota, Teksas, Teksas, Teksas. Pokazuje adresu u Hjustonu u Teksasu, na ime Luisa Vuliona. Dokumenta, sve pravne stvari i prepiska; otvaram prepisku, sva poslovna… Kuhinja. Ispod sudopere. Kesa crnog luka, nema krompira…“ Lukas je metodično prošao kroz stan, tražeći bilo šta što bi moglo da poveže Vuliona s ubistvima. Ali izuzev patika Najki er, nije našao ništa. Međutim, indirektni dokazi su se gomilali: život u Teksasu pre završne godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Minesoti, odeća koja je govorila da je prave veličine, kondomi… „Gde je on?“

253 „Razgleda patike.“ Manjak direktnih dokaza dovodio ga je do besa. Da je Vulion čuvao suvenire ubistava, da je Lukas pronašao kutiju hirurških rukavica zajedno s kutijom uložaka, s rolnom lepljive trake pored… ili da je kuhinjski sto bio zatrpan fronclama novina iz kojih je sekao reči za svoje poruke… Da je sačuvao išta od toga, mogli bi da dobiju nalog i uhapse ga istog trena. Ali nije postojalo ništa. Stojeći s rukama na kukovima, Lukas se osvrnuo po neprirodno urednom stanu, a zatim shvatio: da, bio je neprirodno uredan. „Preplašili smo kurcolisca pa je počistio stan“, rekao je naglas. Samo da su pritisli Nestera prethodne sedmice, pre incidenta kod Makgauanove… Nije bilo svrhe da sad razmišlja o tome. Počeo je da izlazi iz dnevne sobe kad mu je video-rikorder privukao pažnju. U blizini nije bilo video-kaseta, ali je pored televizora stajala prazna kartonska kutija. Uključio je mašinu pa pritisnuo dugme za izbacivanje. Posle nekoliko sekundi zujanja, video-rikorder je izbacio VHS kasetu. „Gde je on?“ „Upravo napušta prodavnicu obuće.“ Lukas je uključio televizor i pustio traku. Bila je prazna. Zaustavio je, premotao unazad, ponovo pustio pa se lecnuo kad se njegovo vlastito lice pojavilo na ekranu. „Prokletstvo, intervju!“, promrmljao je sebi u bradu. Kamera je kadrirala Karlu. Odgledao je intervju do kraja, sačekao da se na ekranu pojavi sneg, pa isključio rikorder i televizor. Ono malo sumnje u njemu isparilo je posle tog video-snimka. Vratio se u spavaću sobu, podigao posteljinu i gurnuo ruku između madraca i opruga. Ništa. Zavukavši ruku u unutrašnji džep jakne, izvadio je kovertu pa istresao fotografije. Luisova, Braunova, Vitkroftova, ostale. Držeći fotke za ivicu, ugurao ih je ispod dušeka najdalje što je mogao. Temeljna pretraga će ih svakako pronaći. Kad je to bilo gotovo, namestio je posteljinu i počeo da izlazi iz stana, radeći podjednako metodično prilikom izlaska kao i prilikom ulaska. Sve je bilo na svom mestu. Sve je bdo provereno. Sva sveda pogašena. Bacio je pogled na ulicu. Tamo nije bilo nikog. Navukao je lanac na ulazna vrata i otišao u garažu. Trebalo mu je deset minuta da pregleda novine. Nijedne nisu bile iseckane. Naslagao je zavežljaje kao što ih je i zatekao pa izašao kroz garažu. Na ulici se udaljio žustrim koracima. Skoro da je stigao do forda eskorta kad mu je zapištao radio-aparat.

254 „Napustio je tržni centar i ide prema kolima. Trojka i petica neka ostanu na zemlji, vodeća kola neka se spreme…“ *** Lukas i Danijel sedeli su sami u Danijelovoj zamračenoj kancelariji, gledajući jedan u drugog kroz žućkasti krug svedosti koji je bacala Stona lampa. „Dakle, čak i da uđemo, ništa ne bismo našli“, zaključio je Danijel. „Ne bih smeo da se zakunem u to, ali čini mi se da je očistio ceo stan. Možda je nešto sakrio – nisam imao dovoljno vremena da ga detaljno pretražim“, reče Lukas. „Ali nisam našao nijedan konkluzivni dokaz. Ima najki patike, kondomi su tu, njegov stas je odgovarajući, kola su odgovarajuća. Međutim, i ti znaš i ja znam da bismo mogli da nađemo tu kombinaciju kod još pedesetero ljudi u ovom gradu.“ „Pedesetero ljudi koji su takođe advokati, vise u okolini suda, imaju teksaski naglasak i imali su priliku da nabave pištolj od Rajsa?“ „Ali nemamo nijedan direktan dokaz da je nabavio pištolj od Rajsa. A sve ostalo je zaista mršavo. Budi uveren da će uzeti najboljeg advokata koji postoji, a i dobar advokat bi nas sasekao na komade.“ „Šta je s analizom glasa na trakama?“ „Znaš šta sudovi misle o tome.“ „Ali to je još nešto pride.“ „Aha. Znam. Primamljivo je…“ „Ali?“ „Ali ukoliko nastavimo da ga držimo pod prismotrom, trebalo bi da ga uhvatimo na delu. Nije dobio svoje redovno ubistvo. Jeste uplašen, ali ako ga nešto goni da ubija, ubrzo će opet krenuti u lov. Pre ili kasnije. Kladim se, već tokom sledeće nedelje. Ovog puta nam neće pobeći. Uhvatićemo ga kako negde provaljuje, i imaće sva ta sranja, uloške, krompir i rukavice. Uhvatićemo ga na delu.“ „Pričaću s okružnim tužiocem. Kazaću mu šta sada imamo i šta bismo mogli da dobijemo. Videću šta ima da kaže. Ali u suštini, mislim da si u pravu. Dokazi su previše mršavi da bismo rizikovali.“ Položaji za prismotru postavljeni su u stanu na drugoj strani ulice od stana Besnog Psa i u kući niže niz ulicu; i iza dve kuće dalje. „To je bilo najbolje što smo mogli, i uopšte nije loše“, reče šef ekipe za prismotru. „Vidimo i prednja i zadnja vrata, plus sve prozore. Auto-putem na

255 severu može da ode iz komšiluka samo na sever, a mi smo severno od njega. Ionako nas neće videti.“ „Kakav je ono sjaj? Da li on to čita u krevetu?“ „Noćna lampa, bar mislimo“, odgovori šef prismotre. Lukas je klimnuo glavom. Prisetio se da ju je video u spavaćoj sobi, ali to nije smeo da im kaže. Umesto toga je rekao: „Pokušava da otera košmare.“ „Ako ih iko ima, to je on“, reče šef prismotre. „Hoćeš li odraditi redovne smene s nama?“ „Biću ovde svaku noć“, odvrati Lukas. „Ukoliko tokom dana imalo odstupi od uobičajenog radnog šablona, želim da mi to smesta javite. Doleteću ovamo. Dosad još nikad nije napao nikoga rano izjutra, zato ću zapaliti kući nakon što ode na počinak. Da se naspavam. Čim svane, pozvaću ekipu za prismotru.“ „Budi u blizini. Kad se nešto desi, moglo bi da se desi veoma brzo.“ „Aha. Prisustvovao sam već velikom zajebu, sećaš se?“ Lukas je pogledao kroz prozor u stan Besnog Psa, u postojani mutni sjaj na prvom spratu. Ovog puta neće biti zajeba.

256 2 8 Nije trebalo da Besni Pas opazi prismotru. To se desilo pukim slučajem. Posle kasnopopodnevnog potpisavanja ugovora o kupoprodaji nekretnine u banci, napustio je Hejstings, trideset i kusur kilometara južno od gradova blizanca. Već je pao mrak. Prešao je reku Misisipi na Hejstingskom mostu i odvezao se na sever Auto-putem 61, kroz gradiće Kotidž Grouv, Sent Pol Park i Njuport. Dok je prolazio kroz Sent Pol Park, zatekao se iza nepokrivenog kamiona sa šljunkom. Šljunak je ispadao iz zadnjeg dela kamiona po kolovozu. Veći komadi mogli su da razbiju vetrobran. Besni Pas je, imajući na umu ganc-novu karoseriju svog tanderberda, prešao u levu traku i ubrzao da prestigne kamion. Automobil jedinice za prismotru je tren kasnije takođe stigao do kamiona. Budući da se činilo da Besni Pas nije u nekoj naročitoj žurbi, rešen samo da ostane ispred kamiona, automobil jedinice za prismotru nije pretekao kamion. Šljunak je leteo oko automobila za prismotru, ali pandure unutra nije bilo briga. Auto je bio mehanički ispravan, ali poput većine kola za prismotru, nije bio bogzna kako prijatan za oko, običan beli dodž. Nekoliko ogrebotina više ili manje neće činiti nikakvu razliku. A kamion sa šljunkom je predstavljao odličan zaklon. Ništa od toga ne bi bilo važno da jedan naročito veliki kamen nije odskočio od asfalta i slomio pola plastičnog kućišta levog migavca. Panduri u kolima su čuli udarac, ali nisu mogli da vide slomljeni migavac. „Trebalo bi da napišemo kaznu ovom govnaru“, reče jedan pandur kad je kamen odskočio. „Nego šta“, odgovorio je vozač. „Hajde, stavi rotaciono na krov.“ „Možeš li da zamisliš Danijelovo lice? Kad mu kažemo: Pa, pratili smo ga, a onda smo naleteli na tog neverovatnog seronju, s kamionom punim kamenja…“ „Strpao bi nas u bajbok“, reče prvi pandur. „Našao bi način.“

257 Besni Pas je odlučio da svrati u restoran brze hrane kraj petlje na Međudržavnom auto-putu 494. Pedja se ukrštala s Auto-putem 61 severno od Njuporta. Kad je skrenuo na kružnu ulaznu rampu za I-494, bacio je pogled u retrovizor i primetio, bez nekog naročitog zanimanja, neobičan signal za skretanje na kolima sto metara iza njega. Signal je bleštao neobičnom kombinacijom boje ćilibara i nezaštićene bele. Automobil za prismotru pratio je izbliza Besnog Psa na mnogo manjoj udaljenosti nego što bi to inače činio. Vodeći automobil nastavio je dalje Autoputem 61 kroz petlju I-494 i sad bi morao da nađe neko mesto da se okrene i sustigne ga. U međuvremenu, sve dok jedan od ostalih automobila ne bude mogao da pređe u vodeći položaj, panduri u autu za prismotru izbliza nisu smeli da rizikuju. Držali su se blizu. Još su mu bdi blizu kada se Besni Pas isključio na izlazu za Robertovu ulicu i zaputio prema jednom od restorana severno od petlje. Dok je silazio niz rampu i usporavao na dnu, opet je primetio kola s neobičnim migavcem. Nešto nije u redu s tim, pomislio je. Slomljena plastika ili tako nešto. Auto je sporo sdazio niz rampu iza njega. Kad se svetlo na semaforu promenilo u zeleno, Besni Pas je zaboravio na to i skrenuo levo, pošao uzbrdo pa stao na parking restorana. Ispred ulaza je uzeo primerak novina USA tudej i uneo ga sa sobom. Dok je obedovao i čitao novine, panduri iz prismotre su na smenu uzimali zalihe burgera i koka-kole u Mekdonaldsu pola kilometra dalje. Dve ekipe su ga uvek držale na oku. Kada je napustio restoran, Besni Pas je odlučio da se odveze u Sent Pol Robertovom ulicom. Bila je to prometna i zeznuta saobraćajnica, ali nedaleko napred postojala su dva bioskopa. Prijalo bi mu da pogleda neki film. Na pola Robertove ulice opet je ugledao razbijeni levi migavac. Tri automobila iza._ Isprva nije bio siguran, ali ga je onda ponovo ugledao, ovog puta jasnije. Pa još jednom. Pratili su ga! Bio je siguran u to. Propustio je pola zelenog svetla na semaforu, slepo zureći u ulicu ispred, sve dok vozila iza njega nisu počela da mu trube. Treba li da pokuša da im pobegne? Ne. Ako ga drže pod prismotrom, to bi im stavdo do znanja da zna. Trebalo mu je vremena da razmisli. Osim toga, možda greši. Nije bio siguran za migavac. To bi mogla da bude i puka slučajnost. Ali nije mu izgledalo kao slučajnost.

258 Prošao je pored tržnog centra, skrenuo desno pa se uključio na Minesotski državni auto-put 3, koji je vodio ka severu i ukrštao se s Međudržavnim auto-putem 94. Spuštajući se niz izlaznu rampu, gledao je u retrovizor. Kola su ga sledila niz rampu, ali dovoljno daleko da ne vidi migavac. Razmišljao je da stane u zaustavnu traku, pretvarajući se da ima kvar na kolima; ali to bi moglo nešto da ubrza, da ih natera da reaguju. Nije bio siguran da želi da sazna šta. U mislima je napravio popis. U stanu nije bilo ničega. Ničega. Ničega ni u kolima. Nije bilo ničega s čim bi mogli da ga uhapse. Ako ga zaista prate i posmatraju, onda čekaju novi napad. Dok se približavao petlji Međudržavnog auto-puta 94 preko Lafajetovog mosta, Besni Pas jenaglo usporio. Kola iza njega počela su da mu se približavaju, a on je razabrao kola prismotre u susednoj traci. I dalje nije mogao jasno da ih vidi, ali nešto definitivno nije bilo u redu s njihovim migavcem. Dva pandura u kolima za prismotru su se približila i naposletku prestigla Besnog Psa u smeru ka severu i Minesotskom državnom auto-putu 3. Dok su se bližili I-94, dve policajke u novom vodećem automobilu donele su logičnu odluku da se Besni Pas auto-putem vraća u Mineapolis. Isključile su se. Iza njih se Besni Pas provezao kroz pedju i ušao u tamni lavirint ulica u Louertaunu. Mreža se raširila oko njega na paralelnim ulicama. Opet, kad je vodeći automobil ispao iz igre, kola za prismotru izbliza morala su da mu priđu znatno bliže. Toliko blizu, u stvari, da su, kad su skrenuli za ugao i videli da Besni Pas stoji u mestu i parkira se unazad, morali da nastave dalje. A Besni Pas je, očekujući ih, jasno video polomljenu plastiku migavca. Posmatrali su ga. Slučajnost je jedno. Verovati da su sva ta viđenja slučajnosti značilo bi verovati u bajke. Besni Pas je zaključao kola, žustrim koracima ušao u tržni centar u centru grada i popeo se na sprat. Mreža je bila proređena, ali i dalje na mestu. Kola za prismotru izbliza upozorila su vozače pratećih jedinica da se Besni Pas parkira. Prolaznici panduri već su bili na ulici pre nego što je Besni Pas i stigao da se uparkira. Pratili su ga u bioskop. Bioskop je bio mesto za razmišljanje. Kako su ga otkrili? Možda su, kao deo prismotre kuće Makgauanove, rutinski zapisivali brojeve tablica svih automobila u komšiluku. Možda je neko čuo pucnjeve, video ga kako odlazi pa zapamtio broj registarskih tablica. Možda nisu imali ništa osim broja koji se nije uklapao u komšiluk. Možda bi trebalo da počne da priprema alibi za svoje prisustvo tamo. Nije mogao da smisli nijedan iz prve ruke, ali možda će mu nešto pasti na pamet ako razmotri problem.

259 Ako ga prate, ne može mnogo da uradi povodom toga. Nije se usuđivao da pokuša da pobegne prismotri. To bi potvrdilo da je kriv. Ratosiljao se svih dokaza koji bi mogli da ga dovedu u vezu s mestom zločina. Koliko mu je poznato, nigde nisu postojali nikakvi konkluzivni dokazi protiv njega. Kad se film završio, Besni Pas je otišao do kola, odupirući se skoro neodoljivom porivu da se osvrće, da traži posmatrače u okolnim ulazima. Ne bi ih video, razume se. Bdi bi previše dobri za to. Ostao je na gradskim ulicama do Međudržavnog auto-puta 94, a zatim je skrenuo istočno prema svom isključenju. Usput nije video polomljeni migavac. Ali znao je da to nije ništa značilo, znao je, ali nije mogao da potisne mali tračak nade. Možda to ipak jeste bila puka slučajnost. Auto-put je bio prepun vozda, i mada je posmatrao, nije video nijedan automobd s polomljenim migavcem. Uzdahnuo je, osećajući kako ga napušta napetost. Kad je stigao do isključenja, krenuo je uz rampu do semafora i sačekao. Drugi automobil mu je prišao otpozadi. Sporo se dovezao uz rampu. Presporo. Svetlo na semaforu se promendo u zeleno. Besni Pas je sačekao. Drugi automobd mu je polako prišao. Levi prednji migavac bio je slomljen, a bela svedost je jarko sijala pored ćilibarske. Besni Pas je podigao pogled, video zeleno pa skrenuo desno. „Bože, ne izgledaš dobro. Jesi li bolestan?“ Njegova sekretarica delovala je zabrinuto. „Ne, ne. Samo patim od nesanice zadnjih nekoliko noći. Možeš li da mi doneseš papirologiju za kupoprodajni ugovor Parker-Olson?“ Besni Pas je seo za radni sto s praznom beležnicom ispred sebe. Vrata su bda zatvorena. Misli. Na vestima o prismotri kuće Makgauanove pomenuli su da su panduri postavdi položaje i ispred i iza njene kuće. Jesu li isto to uradili i s njegovim stanom? Verovatno. U okolnim ulicama bilo je praznih stanova; video je znakove, ali nije obraćao mnogo pažnje. Niti je poznavao komšije, osim usputnih klimoglava ostalim stanarima u zgradi. Može li da opazi ostale položaje prismotre? Ustao je i otišao do prozora, s rukama u džepovima jakne, slepo zureći na ulicu. Možda. Možda će moći da ih opazi, možda će moći da zaključi gde se nalaze. Kuda će ga to odvesti? Ako dođu po njega, neće se opirati. To bi bdo besmisleno. A nije li zamišljao sebe na suđenju, kako se brani? Nije li sanjao kako opčinjava porotu svojom elokvencijom?

260 Jeste. Ali sad mu vizija veličanstvene odbrane nije tako lako dolazda. Duboko u srcu, znao je da su u pravu. On nije dobar advokat; bar ne u sudu, u svakom slučaju. Nikad nije pomnije ispitao tu činjenicu, ali je ta činjenica bda tu, kao urezana u kamenu. Prešao je dva koraka levo, pa dva koraka desno, cupkajući se za usnu. Posmatraju ga. Bez obzira na to koliko dugo bude potiskivao poriv da uzme još jednu ženu, na kraju će doći po njega. Neće čekati zauvek. Seo je, pogledao u beležnicu pa sumirao: Još nisu bili dovoljno sigurni da bi ga uhapsili. Ne mogu da čekaju doveka. Šta će uraditi? Pomislio je na Davenporta, tvorca igara. Šta bi tvorac igara uradio? Smestio bi mu. Trebalo mu je pola minuta na kolenima u garaži da pronađe radio-predajnik na kolima. Trebalo mu je dodatnih pola sata da nađe fotografije ispod dušeka. Predajnik je ostavio na mestu. U fotke se zagledao već ozbiljno prestrašen. Da mu policija tog časa uđe u stan, otišao bi u zatvor na osamnaest godina, što je bila maksimalna kazna u Minesoti. Odneo je fotografije u kuhinju i, jednu po jednu, spalio ih dok su crnele i uvijale se na plamenu gasnog šporeta. Kad su izgorele, zdrobio je pocrnele ostatke u pepeo koji je sprao niz odvod sudopere. Te noći se prisilio da leži u krevetu punih petnaest minuta, a zatim se odšunjao do prozora i pogledao na ulicu. Nekoliko prozora bilo je osvetljeno, a još više ih je bilo u mraku. Gledao je i posle izvesnog vremena se vratio u krevet, uzeo oba jastuka, stavio jedan na pod, a drugi uza zid, gde je mogao da se nasloni na njega. Biće to dugačka noć. Posle tri sata, Besni Pas je zadremao, a glava mu je klonula napred. Trznuo se i bunovno pogledao kroz prozor. Sve je bilo manje-više isto, ali nije morao dugo da posmatra. Samo dva prozora su i dalje bila osvedjena; zapamtio je koja jer je jednostavno bio previše umoran da nastavi. Ustao je, noseći jastuke, pa se srušio potrbuške na krevet. Paradoksalno, čim je dopustio sebi da spava, rasanio se. Misli su mu jurile kroz um kao noćni voz, žestoke, brze i jedva prepoznatijive kao nezavisne ideje. Papazjanija slika – žene, njihove oči, Lukas Davenport, tuča ispred kuće Makgauanove, slomljeni migavac.

261 Iz te papazjanije je iznikla ideja. Besni Pas joj se isprva opirao, zato što je imala svojstvo noćne more, zahtevajući akciju širokog opsega pod najintenzivnijim stresom. Na kraju ju je uzeo u razmatranje i počeo da iznosi zamerke, jednu po jednu. Što ju je duže premetao po mislima, postajala je sve stvarnija i stvarnija. To je bio pobednički potez. A prismotra? Može li da nađe bolji alibi? Hoće li imati hrabrosti da pokuša da izvede taj potez? Ili će sedeti kao preplašeni zec, čekajući da mu lovac zavrne šiju? Ugrizao se za usnu. Ugrizao se tako jako da je sledećeg jutra na jastuku našao krv. Međutim, odlučio je. Pokušaće.

262 2 9 Lukas je sedeo na visokoj tronogoj stolici, pogrbljen iznad radnog stola, rukujući belom PVC cevi prečnika pet centimetara, leptir-maticama, šrafovima, aluminijumskim cevima i komadima sintetičke toplotne izolacije, koja se inače koristila u zimskim jaknama. Nadao se da će lično srediti Besnog Psa. Umesto toga, istraga se pretvarala u dosadnu igru mačke i miša. Krajnji ishod će verovatno odrediti mukotrpno manevrisanje, a ne coup de maitre. Svejedno, biće spreman za coup, ukoliko se ovaj neočekivano ukaže. Njegov prvi pokušaj da napravi prigušivač koštao ga je krvi. „Ne znam“, rekao je naglas. Trebalo bi da upali, ali je izgledao grozno. Trideset centimetara duga PVC cev bila je rascepljena uzduž, ponovo zašrafljena leptir-maticama, ali s procepima duž tog rascepa. Kroz te procepe štrcala je u mekanim pufnama čvrsto obmotana izolacija. Duboko unutra, aluminijumska cev bila je izbušena, s desetinama rupica. Prikačio je tu skalameriju na cev jednog od svojih pištolja, smit i veson model 39, kalibra 9 mm. Uključio je minijaturni magnetofon, ubacio metak u komoru, uperio oružje u hrpu Žutih strana iz Sent Pola pa pritisnuo okidač. Pucanj je napravio vrlo malo buke, ali se čuo mehanički zveket kad je poslovni imenik poskočio, a prigušivač se istovremeno uvrnuo u njegovim rukama i napola raspao. Oštra ivica PVC cevi usekla mu se u kažiprst. „U pizdu materinu!“, rekao je. Isključio je magnetofon i popeo se u kupatilo, pregledao posekotinu, koja je bila površinska, previo je pa ponovo sišao niz stepenice u podrum. Magnetofon je snimio zvuk hica, zajedno sa zveketom kad se prigušivač odvojio od pištolja i raspao, ali se nijedan zvuk ne bi mogao identifikovati kao pucanj. Prigušivač je bio u katastrofalnom stanju. Unutrašnja aluminijumska cev se odvojila od cevi ili usled pritiska gasova ispred metka ili zbog prolaska samog metka. Ali nije mnogo promenila putanju metka. U glavi je zacrtao

263 nekoliko zabeležaka na koji način bi mogao da prepravi prigušivač. Glavni zahtev bio je da se može lako odvojiti od pištolja i s podjednakom lakoćom rastaviti. Preciznost mu uopšte nije bila važna. Kad je završio pregledanje prigušivača i odlučio se za izmene koje će napraviti, izvadio je tane iz poslovnog imenika i pogledao ga. Bio je to dumdum metak, toliko deformisan da bi samo stručnjak mogao da ustanovi tačan kalibar. Klimnuo je glavom. Imao je odgovarajuću municiju, ali mu je trebalo vremena da poradi na prigušivaču. Tek je trebalo da napravi manevarski metak. Sredina jutra. Siva svetlost sipila je kroz kuhinjski prozor dok je Lukas pokušavao da se razbudi pomoću kafe i bajate perece. Pištolj je, s modifikovanim i ponovo prikačenim prigušivačem, stajao u otrcanoj sportskoj torbi koju je našao na dnu ormana. Kombinacija pištolj-prigušivač bila je krajnje nezakonita. Ako ga pronađu u njegovim kolima, tvrdiće da ga je oduzeo nekom lupežu na ulici. Vrata automobda su se zalupila negde u blizini, a on je uzeo šolju kafe, otišao u hodnik pa pogledao kroz prozor na ulicu. Karla Ruiz dolazila je niz prdazni put, a taksi je odmicao niz ulicu. Strpao je sportsku torbu ispod sudopere, vratio se u spavaću sobu i obukao donji deo trenerke. Zvonce na ulaznim vratima se oglasdo, a on je preko glave navukao adetsku majicu, otišao do vrata i pustio je u kuću. „Zdravo“, tiho je kazala, oborene glave, gledajući ga samo letimično, iskosa. „Šta nije u redu?“ „Mislila sam da popijemo kafu.“ „Nema problema“, rekao je radoznalo. „Imam malo vrele vode.“ Odveo ju je u kuhinju, sipao kašičicu instant kafe u ogromnu keramičku šolju, prelio je vodom i pružio joj šolju. „Dženifer Keri je sinoć svratila do mene“, kazala mu je kad je sela. Otkopčala je jaknu, ali je nije skinula. „O!“ Seo je za sto naspram nje. „Pričale smo.“ Skrenuo je pogled u dnevnu sobu. „I, jeste li odlučile o mojoj budućnosti?“ Karla se jedva primetno osmehnula. „Aha“, odvratila je. Srknula je gutljaj kafe.

264 „Lepo od tebe što si došla da me obavestiš“, izgovorio je kiselo. „Mislile smo da bi to bilo pristojno“, rekla je, a Lukas je i protiv volje morao da se nasmeje. „Šta ste odlučile?“ „Ona dobija starateljstvo“, rekla je. „Ne smeta ti?“ „Smeta mi, donekle. Ljuti me što si naizmenično spavao s obema, s jednom ovde, s drugom gore u Severnim šumama. Ali ukačila sam da naš odnos neće opstati još dugo na ovom svetu. Živimo u različitim svetovima. Ja tkam, ti ubijaš ljude. A čini mi se da ona polaže bolje pravo na tebe, uzimajući u obzir bebu i sve ostalo.“ „A šta je s onim što ja želim?“ „Zaključile smo da to nije od velikog značaja. Dženifer je rekla da ćeš se koprcati i migoljiti, ali da ćeš se na kraju prizvati pameti.“ „Eh sad, to me ljuti“, kazao je više se ne osmehujući. „Bedak“, odvratila je. Netremice su gledali jedno u drugo preko stola. Lukas je prvi trepnuo. „Možda ću otkačiti Dženifer“, rekao je. „Nećeš jer je trudna“, kazala je Karla odmahnuvši glavom. „Nema šanse. To je njena procena, a ja se slažem. Pitala sam je šta bi radila kad bi se ti smuvao sa nekom drugom. Rekla je da bi otišla i popričala s tom nekom drugom.“ „Isuse!“, izgovorio je. Sklopio je oči, zabacio glavu unazad i počeo da masira potiljak. „Šta sam uradio da zaslužim ovo?“ „Spavao si s jednom ženom previše“, konstatovala je. „To je zapravo prilično laskavo, kad malo bolje razmisliš o tome. Ona je lepa i pametna. I na svoj sjebani način – voli te. A ja te, na svoj sjebani način, ne volim – premda bih i dalje želela da koristim vikendicu nekoliko puta godišnje. Sve dok ne budem mogla da priuštim vlastitu.“ „Kad god poželiš“, izgovori setno Lukas. Želeo je da kaže još nešto, ali mu ništa nije padalo na pamet. Karla je otpila gutljaj kafe, odgurnula šolju, i dalje polupunu, pa ustala. „Moram da krenem“, kazala je. „Taksi se sigurno već vratio.“ Lukas je nastavio da sedi. „Pa, bilo je stvarno.“ „Šta bi to trebalo da znači?“, upitala ga je uzimajući tašnicu. „To je nešto što kažeš kad ne možeš da smisliš ništa drugo da kažeš.“ „Dobro.“ Zakopčala je jaknu. „Vidimo se.“ „Otkud to da mi Dženifer lično nije dostavila ovu poruku?“ „Pričale smo o tome i zaključile smo da bi to trebalo ja da uradim. Da bi to bio čist raskid između nas. Sem toga, kazala je da bi ti proveo pola sata

265 jadikujući zbog nekakvog katoličkog osećaja krivice, a onda bi se razbesneo i počeo da šutiraš stvari, a zatim bi pokušao da je zoveš na telefon kako bi mogao da se izvičeš na nju. Onda bi, za otprilike dva sata, počeo da se smeješ svemu tome. Rekla je da bi radije preskočila preliminarne pripreme.“ Bacila je pogled na sat. „Doći će ovamo za dva sata.“ „Jebote!“, izgovori Lukas u neverici. „Tako je“, reče mu Karla idući prema vratima. Žuti taksi je čekao. Stala je pored otvorenog komarnika. „Čućemo se sledećeg proleća. Za vikendicu.“ Prošla su tri, a ne dva sata. Kad je Dženifer stigla, ni najmanje nije bila posramljena. „Zdravo“, kazala je kad joj je otvorio vrata. Prošla je pored njega, skinula kaput pa ga prebacila preko kauča. „Čula sam se s Karlom, rekla mi je da je razgovor dobro prošao.“ „Prilično sam nesrećan…“, zaustio je Lukas, ali je ona odmahnula rukom. „Poštedi me. Uzgred, Makgauanova prelazi na nacionalnu mrežu. Ceo grad bruji o tome.“ „Jebeš Makgauanovu!“ „Bolje da požuriš“, reče Dženifer. „Odlazi za mesec dana. Ali i dalje mislim da je grozno ono što si joj uradio. Makgauanova je naprosto previše glupa da to shvati.“ „Prokletstvo, Dženifer…“ „Ako ćeš vikati, možemo da obavimo ovaj razgovor i neki drugi put.“ „Neću da vičem“, odvratio je smrknuto. Mislio je da će se možda ugušiti. „Okej. Pa, mislila sam da ti saopštim moj stav. To jest, ako želiš da ga čuješ.“ „Svakako. Hoću da kažem, što da ne? Upravljaš ostatkom mog života.“ „Moj stav je sledeći: trudna sam i tatica ne bi trebalo da jebe nikoga drugog sve dok se beba ne rodi, i možda…“, zaćutala je kao da razmatra pravednost svog predloga, „možda i dok ne napuni godinu dana. Možda i dve. Na taj način mogu da se pretvaram da sam udata, i da pričam s tobom o bebi i o tome kako smo proveli dan, i o bebinim prvim rečima, i neću morati da se brinem o tvom švrljanju. A zatim, kad to više ne budeš mogao da podneseš i opet počneš da švrljaš, prosto mogu da se pretvaram da sam razvedena.“ Nasmešila se. Lukas je bio zgrožen. „To je nešto jebeno najhladnije što sam ikad čuo“, rekao je. „Nije baš najspontaniji govor“, kazala mu je. „Prepravljala sam ga nekih dvanaest puta. Mislim da je prilično razumno izložen, ali s dovoljno emocija da bude ubedljiv.“

266 Lukas se nasmejao, a zatim prestao da se smeje i seo. Izgleda ispijeno, pomislila je. Ili zabrinuto. „U redu. Predajem se“, kazao je. „Slažeš se sa svim?“ „Aha. Sa svim.“ „Časna izviđačka reč?“ „Svakako.“ Stavio je tri prsta na srce. „Časna izviđačka.“ Kasnije te večeri, Lukas je ležao na dušeku ekipe za prismotru i razmišljao o tome. Mogu da živim s tim, mislio je. Naredne dve godine? Možda. „To je čudno. Jesi li video?“, reče prvi pandur iz ekipe za prismotru. „Nisam video ništa“, odvrati njegov partner. „Šta?“, upitao je Lukas. „Ne znam. Kao da tamo ima nekakvog kretanja. Samo malo, na ivici prozora.“ Lukas se došunjao do prozora i pogledao napolje. Stan Besnog Psa bio je u mraku, izuzev slabašnog sjaja noćne lampe. „Ne vidim ništa“, rekao je. „Misliš da nešto radi?“ „Ne znam. Verovatno ništa. Samo što, s vremena na vreme… imam osećaj kao da on posmatra nas.“

267 3 0 To je bio pobednički potez. Ako bude imao petlju, mogao bi da to izvede. Zamislio je Davenportovo lice. Davenport bi znao, ali ne bi znao kako, i ne bi mogao da uradi ama baš ništa povodom toga. Na izvestan način, razume se, to bi mu bila najintelektualnija misija. Nije mu bila potrebna ta žena, ali će je ipak uzeti. Policiji bi – ne Davenportu, ali ostalima – to bilo logično. To bi bila logika koju mogu da razumeju. U međuvremenu, onaj drugi pritisak počeo je da raste. U Ričfildu je video jednu, učiteljicu s očima boje badema, raskošnom kestenjastom kosom i širokim zubima kao u Ruskinja. Video ju je s razredom u podrumu Upravnog centra, gde su postavljali umetničku izložbu osnovne škole… Ne. Izbacio ju je iz misli. Potreba će rasti, ali mogao je da je kontroliše. To je samo stvar snage volje. A um mora da mu bude bistar kad odigraporez. Najpre je morao da se oslobodi prismotre, pa makar i samo na dva sata. Nije ih video, ali bili su tu, bio je siguran u to, mreža posmatrača koja ga je pratila kroz gradske ulice. Njegove noćne straže i istraživanja na tavanu urodili su plodom. Mislio je da zna gde se nalaze dva položaja ekipa za prismotru. Obrasci gašenja i paljenja svetla bili su pogrešni za porodice ili samce, a on je video farove kola koja su dolazila i odlazila u čudno doba noći, uvek iz iste dve kuće. Jedna od tih kuća, bio je siguran u to, donedavno je bila prazna. Čekali su njegov potez. Pre nego što ga povuče, mora da se oslobodi prismotre. Samo na dva sata. Mislio je da zna i kako. Advokatska firma Vudli, Gejdž i Houl zauzimala je tri sprata poslovne zgrade udaljene dva bloka od njegovog radnog mesta. Dva puta je sreo Keneta Harta, jednog njihovih advokata na potpisivanjima ugovora o kupoprodaji nekretnina. Posle svakog potpisivanja ugovora, otišli bi na ručak. Ako bi iko upitao Besnog Psa ko su mu prijatelji, pomenuo bi Harta. Sad se nadao da ga se Hart seća.

268 U firmi Vudli, Gejdž i Houl status zaposlenih je označavao sprat na kom imaju kancelariju. Glavna recepcija nalazila se na trećem, spratu koji su delili partneri. Manje ribe bile su na četvrtom. Najmanje od svih bile su na petom. U nekoj manje imućnoj firmi, klijenta koji dolazi na recepciju na trećem spratu u potrazi za advokatom s četvrtog ili petog sprata vratili bi nazad u predvorje s liftovima. U ovoj firmi takva ekskurzija nije bila neophodna. Postojali su interni lift i interno stepenište. Najbolje od svega, na svih osam spratova postojali su izlazi u parkinggaražu. Kad bi ušao u tu firmu na trećem spratu, a panduri ne znaju za interni lift, mogao bi da se išunja napolje na petom. Pre nego što bude u mogućnosti da upotrebi firmu Vudli, Gejdž i Houl, biće mu neophodna preliminarna ekskurzija i moraće da se odigra pred nosevima posmatrača. Besni Pas je ranije napustio kancelariju, odvezao se u ozvučenom tanderberdu južno do Jezerske ulice, našao mesto za parking, izašao iz kola, pa se prošetao pločnikom duž niza oronulih radnji. Prošao je pored trgovca antikvitetima, zavirio u tamno staklo pa odahnuo od olakšanja. Mamci za pecanje su i dalje bili u izlogu. Prešao je još nekoliko desetina metara do prodavnice računarske opreme, gde je kupio pakovanje hartije za štampanje i polako se uputio nazad prema kolima, i dalje razgledajući izloge. Još jednom je zastao ispred trgovca antikvitetima, pretvarajući se da se premišlja da li da uđe ili ne. Ne bi trebalo da preterujem, pomislio je; posmatrači su profesionalci i možda će predosetiti nešto. Ušao je u radnju. „Izvolite?“ Žena se pojavila iz zadnjeg dela radnje. Imala je kosu boje železa, vezanu pozadi u punđu, i držala je ruke stisnute jednu u drugoj ispred sebe. Da je nosila šal, ličila bi na lažnu baku s kutije čokoladnih kolačića. Međutim, nosila je jeftino plavo odelo s crvenom kravatom i imala napeti vodnjikavi pogled dugogodišnjeg alkoholičara. „One varalice u izlogu; jesu li skupe?“, upitao je Besni Pas. „Zavisi; neke jesu, neke nisu“, odgovori žena. Obišla ga je idući prema izlogu, držeći stopala široko rastavljena radi ravnoteže. Pijana je, pomislio je Besni Pas. „Koliko košta ta s plavim škrgama?“, upitao je. „Ona je ručno izrezbarena i obojena na jezeru Vinibigošiš. U prodaji ima mnogo lažnjaka, znate, ali ova je prava. Prošlog leta sam kupila čitavu gomilu od starog vlasnika odmarališta, raščišćavao je podrum.“ „Pa, koliko?“

269 Pogledala ga je procenjivački. „Dvadeset?“ „Prodato.“ Izgledala je kao da žali što nije tražila više. „Plus porez“, dodala je. Napustio je radnju s varalicom u braon papirnoj kesi i otišao u banku, gde je napisao ček na dve hiljade dolara. Varalica s plavim škrgama bila je izrezbarena od jednog komada borovine, a s nje su visile tri zarđale trokrake udice. Rana varalica za štuke, rekla mu je žena, verovatno napravljena još tridesetih. Besni Pas nije znao ništa o varalicama, ali ova je imala rustičan izgled prave narodne umetnosti. Ako bih bilo šta skupljao, mislio je, možda bih skupljao ove stvarčice, kao što je to radio Hart. Pozvaće Keneta Harta sutra, odmah posle ručka. Tokom noći je iznova razmislio o čitavom projektu i odlučio da odustane. U zoru, grogi, oteturao se u kupatilo i popio pola tablete. Tik pre nego što je počela da deluje, ponovo se predomislio i odlučio da ipak nastavi. „Halo, Kene?“ „Ken Hart na telefonu…“ Pomalo oprezno. „Ovde Luis Vulion, iz firme Felsen…“ „Zdravo, Luise. Šta ima?“, nastavio je ovaj sad prijateljski. „Bićeš u kancelariji za nekoliko minuta?“ „Imam sastanak u dva…“ „Samo želim da te vidim na minut. Imam nešto za tebe, u stvari.“ „Pa svrati.“ Nevidljiva mreža, pretpostavljao je, širila se oko njega dok je hodao ulicama. Trudio se da se ne osvrće, ali nije mogao da se odupre. Brojni posmatrači su žene, znao je. One su najbolje u praćenju. Odnosno, tako je pisalo u knjigama. Besni Pas je ostavio vuneni kaput, koji je najčešće nosio u kancelariji, i otišao do Hartove kancelarije odeven u poslovno odelo i noseći akten-tašnu. U tašni je nosio smotan jeftini smeđi kišni mantil, zajedno sa savitljivim šeširom od tvida. Otišao je direktno u recepciju na trećem spratu Hartove firme. „Došao sam kod Kena Harta“, rekao je sekretarici. „Imate li zakazano, gospodine…“ „Vulion. Ja sam advokat u firmi Felsen-Gor. Zvao sam Kena pre nekoliko minuta da mu kažem da ću svratiti.“

270 „U redu.“ Nasmešila mu se. „Idite niz hodnik…“ Uzvratio joj je osmeh najljubaznije što je mogao. „Znam put.“ Otišao je niz hodnik i pozvao privatni lift za peti sprat. Mreža se, nadao se, začepila na recepciji na trećem spratu. „Kene?“ Drugi advokat prelistavao je sažetak. „Hej, Luise! Uđi, sedi!“ „Uh, stvarno ne mogu, u žurbi sam“, odvrati Besni Pas gledajući na sat. „Želeo sam samo da ti nešto donesem. Sećaš se kad smo bili na ručku, pomenuo si da skupljaš stare varalice? Bio sam na severu pre nekoliko nedelja…“ Izvadio je varalicu iz papirne kese i spustio je na Hartov radni sto. „Opa! Ova je dobra!“, reče Hart zadovoljno. „Hvala ti, čoveče! Hej, koliko sam ti dužan?“ „Bukvalno sam je ukrao“, odvrati Besni Pas odmahujući glavom. „Sramota me je da ti kažem. Razume se, ako si voljan da častiš hamburgerima posle sledećeg potpisivanja ugovora…“ „Dogovoreno!“, reče Hart oduševljeno. „Prokletstvo, baš je dobra!“ „Moram sad da brišem. Mogu li da izađem na ovom spratu, ili moram da silazim opet dole u predvorje?“ „Ne, ne, samo niz hodnik“, reče Hart. Izašao je s njim iz kancelarije i pokazao mu. „I Isuse, Luise, hvala ti do neba!“ Hvala tebi, pomislio je Besni Pas dok je odlazio. Cela ta predstava bila je izgovor da prođe kroz vrata na petom spratu. Oklevao je pre nego što je nastavio dalje. To je bio kritičan trenutak. Ako ima ljudi napolju u hodniku, i neko od njih se igrom slučaja zatekne iza dok bude izlazio kroz rampu parkinga, moraće sve da otkaže. Duboko je udahnuo i prošao kroz vrata. Hodnik je bio pust. Prešao je čitavu širinu zgrade do rampe parkinga, zastao ispred čeličnih požarnih vrata, izvadio mantil i šešir, obukao ih pa zakoračio napolje. Rampa je imala vlastiti lift, ali je krenuo stepenicama, zastajući na svakom odmorištu da pogleda dole. U prizemlju je oborene glave izašao na pločnik čitav blok dalje od ulaza u Hartovu zgradu. Prešao je ulicu van pešačkog prelaza, ušao u drugu poslovnu zgradu, popeo se na sprat, pa ušao u jedan od najzabačenijih mostića između zgrada u sistemu. Hodao je dva minuta pre nego što se osvrnuo preko ramena. Iza njega nije bilo nikoga. Bio je sam. Besni Pas je pozvao taksi i odvezao se direktno u prodavnicu polovnih automobila na Univerzitetskoj aveniji, kilometar i po dalje od svog stana. Pregledao je redove kola i izabrao braon ševrolet kavalijer. Na vetrobranu je pisalo 1.695 $. Pogledao je kroz prozor na vozačevoj strani. Na

271 kilometar-satu stajalo je 94.651. Prodavač mu je prišao postrance preko placa, trljajući šake kao da su klešta. „Kako vam se sviđa ovo vreme, stvarno je nešto, jelda?“, izgovorio je prodavač. Besni Pas je ignorisao čovekov uvod. Kola su mu savršeno odgovarala. „Tražim nešto jeftino za moju ženu. Nešto da pregura zimu“, rekao je. „Ovo će odraditi posao, možete da se kladite“, odvratio je prodavač. „Dobar autić. Malo troši, ali ne…“ „Daću vam hiljadu četiri stotine za kola, i vi plaćate porez“, reče mu Besni Pas. Prodavač ga je odmerio. „Hiljadu i petsto, a vi plaćate porez.“ „Hiljadu petsto ravno“, reče Besni Pas. „Hiljadu i po, i delimo porez.“ „Imate li ovde potvrdu o vlasništvu vozila?“, upitao ga je Besni Pas. „Nego šta.“ „Recite nekome da očisti boju s vetrobrana i skine reklamu s bočnog prozora“, zatraži Besni Pas. Pokazao je prodavcu svežanj pedesetica. „Uzimam ga odmah.“ Rekao je da se zove Hari Barber. Sa svežnjem pedesetica na stolu, niko mu nije tražio lične dokumente na uvid. Potpisao je izjavu navodeći da ima osiguranje. Na putu nazad u stan, Besni Pas je svratio u prodavnicu polovne robe i kupio grejač za kola, kutiju peska za mačke, rolnu srebrne lepljive trake i par radnih rukavica. Dok je prolazio pored kase, spazio je izložene sprejove sa samoodbranu, poput onog koji je Karla Ruiz upotrebila na njemu. „Rade li ove stvarčice?“, upitao je prodavca. „Nego šta. Rade izvrsno.“ „Dajte mi onda jednu.“ U kolima je oblepio otvoreni kraj grejne cevi lepljivom trakom, sve dok je nije hermetički zatvorio, a zatim napunio cev peskom za mačke, pa zalepio drugi kraj. Kad je to bilo gotovo, imao je blago savitljivu, dve stope dugačku gumenu batinu. Stavio je batinu ispod sedišta, a lepljivu traku u kutiju s peskom za mačke. Potom, ako se dobro sećao svojih studentskih dana… Svi prodajni automati motela stajali su u odvojenoj niši. Ubacio je novčić, uzeo pakovanje higijenskih uložaka i strpao ga u džep. Još nekoliko novčića donelo mu je dve tanke rolne medicinske lepljive trake. Bacio je kutiju peska za mačke i lepljivu traku u kantu za smeće motela, sve ostalo zaključao u prtljažnik automobila pa se brzo ali pažljivo odvezao u svoj komšiluk. Parkirao se u sporednoj uličici tri bloka dalje od svog stana,

272 pažljivo proverivši da je stao na propisno parking-mesto. Auto bi trebalo tu da provede sledećih nekoliko dana. Uz malo sreće, i ako mu živci ne popuste, neće morati da čeka duže od nekoliko sati. Bacio je pogled na ručni sat. Izašao je iz Hartove kancelarije pre sat i po. Ako želi da pokuša da postigne vrhunac igračke elegancije, vratiće se u Hartovu kancelariju na petom spratu, sići će niz stepenice i proći pored sekretarice na recepciji. Postojala je šansa – prilično velika – da se panduri uopšte nisu ni raspitivali o njemu. Ali ako jesu, i znaju da je napustio Hartovu kancelariju, onda bi ih lažni povratak upozorio. Znali bi da on zna. Istog trena bi krenuli na njega, ako mogu, a on nije želeo da prevremeno izazove tu reakciju. S druge strane, ako bi nedužno prošao kroz recepciju na trećem spratu prometne poslovne zgrade, ispred nosa posmatrača, odeven samo u odelo, bez mantila ili šešira… Skoro sigurno bi pretpostavili da je bio na nekoj bezazlenoj ekskurziji, kako god da je izašao. Na ručku. Nadao se da će to pomisliti. Potez je zavisio od toga. Otišao je do studentskog doma da pozove taksi.

273 3 1 „Izgubili ste ga?“ Lukasove oči bile su crne od besa. „Na najmanje dva sata“, priznao je šef prismotre skrušeno. Dobro se sećao Kokrana i kako ga je najebao posle velikog zajeba. „Ne znamo da li nas je namagarčio, ili je naprosto odlutao.“ „Šta se desilo?“ Sedeli su na prednjem sedištu Lukasovih kola ispred Vulionove kancelarije. Besni Pas bio je unutra, na poslu. „Pošao je kao i uvek, s aktovkom, osim što nije poneo ni kaput ni šešir, ili nešto od toga.“ „Nije imao kaput?“ „Nije imao kaput, a napolju je, bogami, bilo baš hladnjikavo. U svakom slučaju, prepešačio je dva bloka do jedne advokatske firme. Velike. Imaju zastakljenu recepciju na trećem spratu Žitne berze.“ „Aha, znam na koju misliš. Vudli i nešto-nešto.“ „Ta. I tako, postavili smo ljude da nadgledaju vrata i ostatak trećeg sprata, za slučaj da izađe na zadnji izlaz. Imali smo ljude na krovu i u prizemlju, da nadziru izlaze. Posle sat i po ili tu negde, kad nije izašao, zabrinuli smo se. Rekli smo Kerol da pozove…“ „Nadam se da je imala neki dobar izgovor.“ „Bilo je to poluproseravanje, ali je dobro prošlo. Pozvala je i rekla da ima važnu poruku za gospodina Vuliona i zamolila sekretaricu da ga pozove. Sekretarica je pozvala nekoga – posmatrali smo to kroz staklo – a onda se vratila do telefona i rekla Kerol da je on odavno otišao. Samo je svratio na pet minuta da se vidi s nekim tipom Hartom.“ „Pa, kuda je otišao?“ „Stižem do toga“, izgovori defanzivno šef prismotre. „I tako, Kerol joj je rekla da je ta poruka veoma važna, i pitala je, kao žena ženu, da li ga je videla da odlazi? On je toliko rasejan, kazala je, znaš već kakvi su advokati, bla-bla. Sekretarica je rekla da ga nije videla kako odlazi, ali da pretpostavlja da je otišao kroz izlaz na petom spratu. Vidiš, u firmu možeš da uđeš samo kroz

274 recepciju, ali postoje tri sprata i svaki sprat ima svoj izlaz do garaže. Imaju svoj interni lift, a mi to nismo znali.“ „A on je to znao“, reče Lukas. „Da li je bilo namerno? Misliš li da vas je spazio?“ „Mislim da nije. Pričao sam sa svojim ljudima, svi misle da smo čisti.“ „Hriste, opet zbrka!“, reče Lukas. „Misliš li da treba da ga uhvatimo?“ „Ne znam. Kako ste ga opet našli?“ „Pa, odlepili smo i ja sam pričao sa svima da vidim postoji li išta, bilo kakav trag. A onda, eto ti njega, šepuri se kao paun, prolazi pravo kroz vrata recepcije. Nosi aktovku i presavijeni Vol strit žurnal i prolazi pored vratara kao da je u žurbi.“ „Vratio se pravo nazad u svoju kancelariju?“ „Pravo nazad.“ „Pa, šta misliš?“ Šef prismotre se ugrizao za usnu i razmotrio problem. „Ne znam“, rekao je na kraju. „Stvar je u tome daje, ako je namerno hteo da nam pobegne, mogao da izađe kroz rampu parkinga s petog sprata. Međutim, s druge strane…“ „Da?“, podstakao ga je Lukas. „Mrsko mi je da priznam, ali možda je mogao da prođe pored našeg čoveka na mostiću između zgrada. Potpuno bezazleno. Imali smo mnogo tačaka za pokrivanje, za slučaj da se nekako provuče kraj nas. Imali smo čoveka i na mostiću, koji je nadzirao i liftove i stepenice. Ako su se liftovi otvorili u pravom trenutku i naš tip pogledao u njih, a Vulion se baš u tom trenutku pojavio na stepeništu i zamakao u drugom pravcu…“ „Mogao je da se provuče pored njega?“ „Mogao je. I ne znajući da smo tamo.“ „Isuse Hriste. Znači, ne znamo da li zna“, reče Lukas. Pogledao je u prozor Vulionove kancelarije sa spuštenim venecijanerima. Svetlo u kancelariji je i dalje gorelo. „Nešto se mislim…“ „Šta?“, upitao je Lukas. „Niže od mesta s kog je dolazio kad smo ga opet opazili postoji gomila pomodnih restorana. A on je te novine nosio presavijene, kao da ih je već pročitao. Ne bih se zakleo u to na sudu, ali mislim da je naprosto otišao tamo na ručak. Dotad još nije bio ručao.“ „Hm.“ „Pa? Šta ćemo?“ Lukas je provukao prste kroz kosu i setio se zajeba. To ne bi trebalo da utiče na njega, znao je, ali ipak jeste.

275 „Pustite ga zasad“, reče Lukas. „Samo se nadam da se u međuvremenu neće pojaviti nijedan leš ispod tezge u nekoj prodavnici.“ „Dobro“, izreče s olakšanjem šef prismotre. Da su morali da zgrabe Vuliona zato što je prismotra zeznula, neko je mogao završiti vozeći pauka u februaru. Igra je bila završena; poslednja noć bila je rezervisana za diskusiju, a ne za poteze. Smatrali su je uspehom, iako je nekoliko sitnih korekcija bilo poželjno… Lija su do nogu potukle Midove dobro zaštićene trupe ukopane duž potoka Pajp. Mid je pretrpeo teške gubitke. Tri dana borbe bila su jednako zbunjujuća i krvava kao i Bitka kod Šajloa. Najteži teret pao je na Piketa: on je prvi ušao u Getisburg i njegov bataljon držao je brda južno od grada. Prilikom potere za vojskom Unije, koja se povlačila prema Vašingtonu, Piketov bataljon bio je poslednji na maršruti. Poslednjeg dana kod Pajpa, Li je bacio Piketov relativno odmoran bataljon u centar borbene linije. Tamo je vojska izginula na gomile. Vojska Unije zadržala je položaj, a vojska Konfederacije se povukla i u žurbi opet prešla Potomak. Južnjačka premoć bila je na zalasku. „Nešto se promenilo“, reče El Lukasu. Stajali su blizu izlaza, dalje od ostalih. El je progovorila šapatom. Lukas je klimnuo glavom pa takođe snizio glas. „Mislimo da znamo ko je ubica. Možda su tvoje molitve pomogle: dar od Gospoda. Slučajnost. Sudbina. Šta god.“ „Zašto ga još niste uhapsili?“ Lukas je slegnuo ramenima. „Sad znamo ko je, ali ne možemo to da dokažemo. Ne u potpunosti. Čekamo da nešto pokuša.“ „Da li je on inteligentan?“ „Stvarno ne znam.“ Osvrnuo se po prostoriji pa snizio glas za još jednu oktavu. „Advokat.“ „Budi oprezan“, reče El. „Situacija galopira prema razrešenju. Igrao je igru, a ako je pravi igrač, sigurna sam da i on to oseća. Možda će pokušati coup de maitre.“ „Ne vidim da mu je ijedan na raspolaganju. Izmorićemo ga.“ „Možda“, rekla je dodirujući mu rukav kaputa. „Ali upamti, njegova ideja pobede možda ne podrazumeva izbegavanje hapšenja. On je advokat: možda vidi sebe kako pobeđuje na sudu. Kako nekažnjeno odlazi s optuženičke klupe posle oslobađajuće presude. Ovo je veoma škakljiva situacija, kako god da se uzme.“

276 Lukas je napustio Koledž Svete Ane u osam, nespokojno se odvezao kući, uključio program za obradu teksta, seo u krug svetlosti pa pokušao da unese završne korekcije u scenario Evervena. Početna proza mora da bude sočna, mora da nagovesti deve golih grudi i sjajnih dupeta, mačevanje u tamnim tunelima, duga putešestvija i srčane i iskrene prijatelje – sve ono što petnaestogodišnji prigradski kompjuterski zaluđenik nema i za čim čezne. A moraće da ima sve to, istovremeno skrupulozno izbegavajući pornografiju ili išta drugo što bi moglo da uvredi klinčevu majku. Lukas to trenutno nije imao u sebi. Uzdahnuo je i isključio računar, pa otišao u biblioteku i seo u mraku da razmisli. Dva izgubljena sata su ga brinula. To je mogao da bude i nesrećan slučaj. A ako je Besni Pas svesno umakao prismotri, zašto je to uradio? Kuda je išao? Kako i kad je spazio nadzirače? Nije izašao da ubije – nije imao opremu, osim ako je nije nosio naokolo u akten-tašni, a on nije toliko glup. Jučerašnji odlazak u antikvarnicu takođe je bio problematičan. Istina, Besni Pas je najpre svratio u prodavnicu kompjuterske opreme i kupio ris hartije. Ali Lukas se sećao skoro pola pakovanja hartije ispod štampača. Stvarno mu nije trebalo više od toga. Ne u tolikoj meri da samo zbog toga izađe u nabavku. Onda je ušao u antikvarnicu, a jedan od posmatrača, koji je prolazio suprotnom stranom ulice, video je kako vlasnica radnje vadi varalicu iz izloga. To je i potvrđeno nakon što je Besni Pas otišao, Sloun je ušao unutra da ispita ženu. Antikvarna varalica. Šta će mu to? Stan Besnog Psa bukvalno je bio lišen ukrasa pa je Lukasu bilo teško da poveruje da ju je kupio za sebe. Poklon? Ali za koga? Koliko su mogli da vide, on nije imao nijednog prijatelja. Nikoga nije zvao, izuzev poslovno, i niko njega nije zvao. Pošta mu se sastojala isključivo od računa i reklama. Za koga je bila ta varalica? Dok je sedeo u mraku, zatvorenih očiju, prevrtao je problem u mislima, okretao ga kao Rubikovu kocku i uvek dobijao neusklađene stranice. Nema svrhe da sedim ovde, pomislio je. Pogledao je na sat. Devet sati. Ustao je, obukao jaknu pa otišao do kola. Noći su postale veoma hladne, a vetar na njegovom licu prizvao je sećanje na skijanje. Vreme je da naoštri i voskira skije. Uvek bi se umorio od zime kad bi konačno došlo proleće, ali s nestrpljenjem je čekao početak. Stan Besnog Psa nalazio se osam kilometara dalje od Lukasove kuće. Svratio je do novinskog kioska da kupi primerak Paudera i Skijanja. „Ništa“, rekao mu je pandur iz jedinice za prismotru kad se popeo uz stepenice. „Gleda televiziju.“

277 Lukas je provirio kroz prozor u stan Besnog Psa. Kroz zavese dnevne sobe nije video ništa drugo izuzev plavičastog sjaja televizora. „Povuci potez, mamicu ti!“, rekao je.

278 3 2 Besni Pas se naterao da večera i pospremi. Sve kao i obično. U sedam sati uključio je televizor. Sve zavese bile su navučene. Osvrnuo se oko sebe. Sad ili nikad. Nikad nije imao potrebu za mnogo alata, ali ovo neće biti prefinjen poslić. Uzeo je šrafciger, keser, klešta i električni fenjer iz radionice i odneo ih na sprat. U spavaćoj sobi obukao je dva para sportskih čarapa, da priguši bat koraka. Kad je bio spreman, spustio je stepenice koje vode na tavan. Tavan je bio veoma nizak, podeljen između četiri stana šperpločama debljine dva centimetra. Budući da je pod tavana bio toplotno izolovan i da se tavan nije grejao, bilo je hladno, podesno samo za skladištenje predmeta koje neće oštetiti zime u Minesoti. Besni Pas je samo dva puta ranije bio na tavanu: prvi put kada je iznajmio stan, da ga pogleda, i drugi put onog dana kad je smislio majstorski potez, da pregleda pregrade od šperploča. Tiho tapkajući po podu tavana, otišao je do pregrade za stan pored njegovog, koji je gledao prema ulici. Šperploča između njegovog dela tavana i suprotne strane bila je zakucana s njegove strane. Posao je bio traljavo urađen pa je lako gurnuo vrh šrafcigera ispod ivice šperploče i pažljivo je odvalio. Trebalo mu je dvadeset minuta da je olabavi dovoljno da kleštima i keserom povadi eksere. Opet, posao je bio traljavo odrađen: šperploču je na mestu držalo svega desetak eksera. Kad je olabavio ploču, povukao ju je unazad dovoljno da može da se provuče na drugu stranu tavana. Drugi odeljakbio je skoro podjednako prazan kao i njegov, sa samo nekoliko predmeta naslaganih na gomilu odmah pored lestvi na rasklapanje. Tišina je sad bila od presudnog značaja, pa nije žurio sa sledećim poslom. Imam dovoljno vremena, pomislio je. Neće krenuti sve dok policijski špijuni ne pomisle da je otišao na spavanje. Radeći tiho i istrajno na svetlu električnog fenjera, olabavio je šperploče između dela tavana svog komšije i žene koja je živela u stanu dijagonalno od njegovog.

279 To mu je i bio cilj. Vlasnica je bila medicinska sestra, nedavno razvedena, koja je, još otkako se uselila u stan, radila noćnu smenu na Odeljenju intenzivne nege u Bolnici Sent Pol – Remzi. Pozvao je bolnicu iz kancelarije, tražio da razgovara s njom, i rekli su mu da ona dolazi na posao tek u jedanaest uveče. Trebalo mu je hladnih pola sata da stigne na njenu stranu tavana. Kad je pristup bio slobodan, tiho je vratio šperploče natrag na mesto, tako da letimična inspekcija ne bi otkrila da ekseri nedostaju. Vratio se nazad u spavaću sobu, ostavivši fenjer, alat i eksere na vrhu lestvica. Kad se vrati, gurnuće eksere najbolje što može natrag u njihove rupe. Sutra ujutru, nakon što ljudi u susednom stanu odu na posao, a pre nego što njegova poslednja žrtva bude pronađena, vratiće se i zakucaće ih na mesto. Ponovo u stanu, razmislio je da skokne do dragstora u komšiluku. Pešice. To bi mogla da bude preterana provokacija, ali mislio je da neće biti. Isključio je TV, obukao jaknu, uzeo novčanik i izašao. Pokušao je da ide lagano, dva bloka, očigledno ne u žurbi. Prešao je asfaltirani parking dragstora, ušao, kupio pecivo, ovsene pahuljice, tetrapak i primerak Penthausa. Ponovo napolju, zagrizao je kromu, uživajući u filu od trešnje, pa natenane pošao nazad kući. To bi trebalo da odradi posao. To bi trebalo da ih psihološki pripremi na ideju da će ostatak večeri provesti kod kuće. Popeo se na trem, ušao, zaključao vrata za sobom, ostavio pahuljice i mleko u kuhinji pa uključio televizor na kom je bio prenos fudbalske utakmice. Utakmica tek što je počela. Dalaski Kauboji protiv njujorških Džajanta. Odgledao je prvo poluvreme, bledo zureći u TV, ne mareći mnogo za rezultat, a još manje kada su Džajanti počeli da melju Kauboje. Na poluvremenu je ubacio video-kasetu s Davenportom u rikorder i još jednom odgledao intervju. Davenport, igrač. Karla Ruiz, nekad a nikad izabrana. Pustio je snimak iznova, opet ga odgledao, pa svesno ustao i otišao u kuhinju. Pogledao je u fioku sa escajgom. Otvorio je frižider, popio čašu mleka, spustio čašu na kredenac. Petnaest do jedanaest. Podigao je slušalicu, pozvao medicinsku sestru. Telefon je odzvonio dvadeset puta. Trideset. Pedeset. Bio je u iskušenju da pozove bolnicu i zatraži da razgovara s njom, ali se uzdržao. Možda ga prisluškuju. Rizik, ali moraće da živi s tim. Isključio je svetla i popeo se na sprat, gde se svukao, bacio odeću u hrpu na podu pa počeo ponovo da se oblači. Tamna rolka. Farmerke. Najki er, sa pertlama vezanim i obmotanim oko vrata. Nova perjana jakna, tamno-plava, s tirkiznom munjom na grudima. Rukavice. Pletena kapa. Isključio je svetlo u spavaćoj sobi.

280 Sišao je u hodnik pa se u čarapama popeo na tavan, opipavajući put u mraku rukom na zidu. Na vrhu lestvi našao je prekidač za svetlo, čvaknuo ga, pa se provukao u susedni kvadrant tavana, a zatim u kvadrant medicinske sestre. Podigao je vratašca na tavanu za pedalj pa oslušnuo. Tajac. Stan ispod bio je u mrklom mraku. Raspored prostorija u njenom stanu bio je obrnut od njegovom. Najpre je proverio spavaću sobu, uperivši snop svetlosti baterijske lampe kroz otvorena vrata. Krevet je bio namešten i prazan. Prošao je kroz kuhinju, ugledao telefon, stao i pomislio: Što da ne? Pogledao je u telefonski imenik, pozvao bolnicu i zatražio da razgovara s njom. „Silvija na telefonu.“ Brzo je prekinuo vezu, kao da postoje smetnje na vezama. Tamo je, u bolnici. Prošao je kroz kuhinju u vešernicu pa odškrinuo vrata garaže. Prazna. S obzirom na uređenje okoline – živicu oko zadnjeg dela dvorišta – trebalo bi da može da podigne garažna vrata stopu ili više a da ga pritom niko ne vidi. Proverio je da garažna vrata nisu zaključana, pa ih je podigao, polako, polako. Kad ih je podigao tridesetak centimetara, provukao se ispod njih na leđima. Noć je bila tamna, oblačna, a on je nekoliko trenutaka ležao na leđima, nevidljiv s ulice, skupljajući hrabrost. Kad je povratio kontrolu nad sobom, spustio je garažna vrata skoro sve do zemlje, ostavljajući procep od otprilike pedlja. Kad se vrati, biće mu lakše da ih podigne. A sad sledi teži deo, pomislio je. Idući četvoronoške, otpuzao je do žive ograde i pratio je do pločnika. Pogledao je levo i desno niz ulicu. U okolnim kućama živele su porodice. Dve kuće u kojima su boravile ekipe za prismotru, koje su nadzirale obe strane njegovog stana, sad su bile iza njega. Njegov jedini problem će iskrsnuti ako na ulici ima automobila s policajcima van vidokruga njegovog stana. To ne bi imalo mnogo smisla, s policijske tačke gledišta, postaviti ljude tamo odakle ne mogu da vide stan svoje mete, ali ko zna na šta su sve spremni. Skupivši hrabrost, povukao je svoj potez. Zakoračio je na trotoar i pošao niz ulicu, klimajući glavom, dalje od svoje zgrade. Pokušao je da to ne čini suviše upadljivo, ali proveravao je parkirana vozila. U njima nije bilo nikoga. Ako postoje vozila u prismotri, biće na bočnim položajima. Bilo je malo verovatno da će biti parkirana pored auto-puta: tim putem nije bilo izlaza. Prepešačio je tri bloka do svog novog automobila. Otključao ga je, ušao pa analizirao situaciju. Slobodan je, bio je siguran u to. Sve je izgledalo ispravno. Sedeo je trenutak-dva, osećajući okruženje, pružajući se u noć. Bio je slobodan. Ubacio je ključ u kontakt-bravu, upalio motor pa se odvezao. Razmišljao je o tome, ali još nije bio odlučio. A sad jeste. Davenport vozi porše, pisalo je u

281 novinama. Da li je parkiran ispred neke od kuća u kojima se nalazila prismotra? Ušao je u ulicu iza svoje pa lagano prošao pored kuće koja mu je bila sumnjiva. Dva automobila, neupadljiva forda. Kakve i voze policajci. Šta je s drugom kućom? Skrenuo je levo, prešao dve ulice, a onda su mu farovi obasjali auto koji je dolazio iz suprotnog smera. Porše. Letimično je spazio Davenportovo lice kad je skrenuo na raskrsnici. Besni Pas je usporio, napravio polukružno okretanje pa se vratio. Davenportov automobil zaustavio se ispred druge kuće. Izlazio je noseći nekakvu belu pravougaonu kartonsku kutiju… Pica? Pica! To mu je dalo odgovor na sledeću nedoumicu. Nije još bio smislio kako da ude u stan Ruizove. Razmišljao je o fome da aktivira protivpožarni alarm i napadne je kad izađe u hodnik. Ali kad domar shvati da je to lažna uzbuna, možda će obići sve stanare da vidi da li je iko od njih imao problem. Takođe, postojala je mogućnost i da još neko izađe u hodnik s Ruizovom. Padalo mu je na pamet da imitira Lukasov glas – ali šta ako su vrata na sigurnosnom lancu, a ona proviri napolje i vidi neznanca. Znala bi odmah. Međutim, pica… Stao je i kupio picu, čekajući nestrpljivo dok je tromi pica-majstor mesio testo, vrteo ga tamo-amo i na kraju ubacio u peć. Pečenje je trajalo još deset minuta. Besni Pas je bacio pogled na sat. 23.35. Mora da požuri. Domar je obično zaključavao zgradu Ruizove u ponoć. Trebalo mu je još deset minuta da stigne do niskog starog skladišta u Sent Polu; video ga je s auto-puta dok se spuštao niz isključenje. Parkirao se blizu glavnog ulaza u zgradu i izvadio opremu iz gepeka: crevo puno peska za mačke, biber-sprej, rolnu trake, radne rukavice. Sve osim creva završilo je u njegovim džepovima. Ušao je u zgradu i pošao stepeništem; domar, koji je takođe radio i kao liftboj, obično je visio pored vrata lifta, gde je mogao da sluša svoj kasetofon. Prva dva sprata bila su tiha. Neko na trećem je slušao radio, a jedva čujan smeh dopirao je iz betonskih hodnika. Na četvrtom spratu vladala je tišina, baš kao i na petom. Četvrta vrata niz hodnik. Svetlost ispod vrata. Odahnuo je od olakšanja. Bila je kod kuće. Bio je spreman da odustane i da sve odradi ponovo ako bude problema. Ali sad neće morati. Potez će biti povučen. Navukao je žute pamučne rukavice, duboko udahnuo, izdahnuo, pokucao na vrata i rekao: „Pica!“ Nije mu videla lice. Čuo je bat njenih koraka po podu. „Nisam naručila picu“, rekla je s druge strane vrata.

282 „Pa, imam picu za ovaj stan, na ime Lukas Davenport. Treba da kažem da stiže i vino, ako već nije stiglo.“ Nastupila je kratkotrajna tišina, a zatim tiho: „O, ne!“ Šta? Šta nije u redu? Besni Pas se napeo, spreman da beži, ali vrata su se otvarala. I na vratima je bio navučen lanac. Činilo se da je Ruizova sama. Izvirila je napolje i videla kutiju. „Samo trenutak“, kazala je sa tračkom rezignacije u glasu. Dešavalo se nešto što nije razumeo. Zatvorila je vrata pa skinula lanac. Besni Pas je balansirao kutijom na ruci u kojoj je držao crevo. U drugoj je imao biber-sprej. Ruizova je otvorila vrata, a iza nje nije bilo nikoga. Besni Pas joj je pružio picu i zakoračio napred. Ona je ustuknula korak unazad i pogledala u njega kad je kutija s picom naletela na nju tako neočekivano jako: videla je rukavice, a zatim, istog trena, znala je, međutim, sprej je već bio u vazduhu i poprskao joj usta i oči. Ispustila je picu, pokušala da pokrije lice rukama i zateturala se unazad. Besni Pas je uleteo u stan i zamahnuo crevom. Podigla je ruku i odbila udarac u stranu. Grcajući, okrenula se i oteturala prema polici za knjige s ispruženim rukama, a on je zastao samo na tren, da zalupi vrata, pa pojurio za njom. Preturala je po polici, još šlepa, tražeći nešto, tražeći, a Besni Pas je skočio na nju. Spustila je ruku na mali pištolj, ali Besni Pas ju je udario crevom. Pala je na pod, i dalje držeći oružje, a on je jasno kao dan video da ga drži samo za dršku, da još nije provukla prste kroz štitnik okidača i bio mu je potreban samo dodatni delić sekunde da snažno zamahne unazad i ponovo je udario u potiljak, a zatim još jednom, pravo u rame, pa još jednom, posred lica… prestala je da se pomera, sklupčana u fetusni položaj. Besni Pas je, teško dišući, ispustio crevo pa skočio na nju kao tigar na preklanu kozu. Povukavši joj glavu unazad, ubacio joj je uložak u usta, pa obmotao glavu trakom. Bila je ošamućena i nije se opirala. Na trenutak se zabrinuo da ju je već ubio i, apsurdno, pomislio: Ova nije izabrana, ovo je prepad, nije ni bitno ako umre pre vremena… Pištolj je ležao na podu i on ga je odgurnuo u stranu, ustao, zgrabio Ruizovu za kragnu, odvukao je u spavaću sobu i lepljivom trakom vezao za krevet. Nosila je mušku flanelsku košulju, koju je pokidao – dugmići su poiskakali i začangrljali po zidu. Sluh mu je sada bio natprirodno izoštren, sva čula pojačana usled navale adrenalina. Onda joj je pokidao brus, otkopčao farmerke i svukao ih do kolena. Pocepao joj je i gaćice. Odmakao se i pogledao u zarobljenicu. Taman kako treba. Nije bila izabrana, ali je mogla da bude zabavna. Pružio je ruku i protrljao joj žbun stidnih dlačica.

283 „Nemoj nigde da ideš“, kazao je sa slatkim sarkazmom. „Trebaće mi nešto oštro za predigru.“

284 3 3 „Da li je legao da spava?“, upitao je Lukas. „Aha“, reče prvi posmatrač, visoki. „Sranje!“ Lukas je pogledao u plafon vidno neraspoložen. Možda ih je primetio. „Moraće uskoro da krene u akciju. Mora!“ „Moj stomak sada kreće u akciju“, javi se drugi pandur iz ekipe za prismotru. „Moram nešto da čalabrcnem.“ „Još tri sata“, reče prvi pandur. „Hriste!“ Drugi pandur pogledao je u Lukasa. „Pa. Šta radiš?“ Lukas je ležao na dušeku i čitao primerak Paudera. „Uh…“ „Pretpostavljam da nisi zainteresovan za picu?“ „Svakako. Valjda.“ Lukas se osovio na noge. „Pored univerziteta je jedna picerija. Prilično je dobra“, reče gladni pandur. „Pozvaću ih, biće spremna kad stigneš tamo.“ „Imaš li radio pri sebi?“, upitao je prvi pandur. „Aha.“ „Zvaću te ako se nešto desi.“ Pica nije bila spremna kad je stigao, ali je bila spremna pet minuta kasnije. Odneo ju je do kola i krenuo nazad, usput produvavši ventile poršea, prošavši opasno blizu kola koja su išla iz suprotnog smera kad je skrenuo u ulicu u kojoj je bila jedinica za prismotru. Ne smem ovo da radim, pomislio je kad su ga zaslepeli farovi drugog auta. Poslednje što mu treba je pesničenje s nekom seljačinom, koji ne voli kad mu preseku put. Odneo je vruću picu uz stepenice do položaja prismotre na zadnjem spratu. „Ništa“, reče mu prvi pandur. „Miran je kao jebeni Zeka Peka“, dodade gladni pandur. Otvorio je kartonsku kutiju. „Ako ova pica ima inćune, mrtav si čovek.“ Lukas je izvadio parče pice i nastavio da čita časopis.

285 „Mora da je noćna lampa pregorela“, reče prvi pandur posle izvesnog vremena. „Mmmm?“ „Večeras nema noćne lampe.“ Lukas je otpuzao do prozora i pogledao napolje. Prozor spavaće sobe Besnog Psa bio je crni pravougaonik. Nije bilo ni tračka svetlosti. Baš čudno, pomislio je Lukas. Ako tip spava s uključenom lampom, obično mu je potrebna… „Dođavola“, rekao je okrenuvši se i naslonivši se leđima na zid, kolena savijenih ispred sebe. „Šta?“ „Ne znam.“ Iskrenuo je glavu i pogledao preko prozorskog simsa. „Ovo me plaši. Nešto nije u redu.“ „Ma to je samo jebena noćna lampa“, reče gladni pandur dok je gutao poslednje ostatke pice i lizao prste. „Ne, nešto nije u redu“, ponovio je Lukas. Namirisao je anomaliju. Posmatrao ga je već dve nedelje, a noćna lampa bila je upaljena svake noći. Ali iz kuće nije bilo drugog izlaza. Ne osim ako nije izbušio rupu u zidovima. Tavan! – pomislio je. Onaj jebeni tavan! Otpuzao je do telefona. „Koji je njegov broj?“, upitao je prvog pandura puckajući prstima. „Isuse, nameravaš li da…“ „Samo mi reci njegov jebeni broj!“, reče ledenim glasom Lukas. Prvi pandur je pogledom okrznuo sitog partnera, koji je slegnuo ramenima i iz džepa izvadio malu beležnicu i pročitao mu telefonski broj. Lukas ga je okrenuo. „Ako se javi, to će biti samo pogrešan broj“, kazao je gledajući u drugu dvojicu. „Tražiću Luizu.“ Telefon Besnog Psa je zvonio. Petnaest puta. Trideset. Pedeset. I dalje nije bilo svetla u prozoru. Ničega. „Sunce ti žarko!“, reče prvi pandur. „Kaži mi ponovo njegov broj. Možda sam pozvao pogrešan“, zatraži Lukas. Pandur mu je pročitao broj, a on ga je ponovo okrenuo. „Siguran si da je to pravi broj?“ „Pravi je“, reče pandur. Telefon je zvonio. I zvonio. Bez odgovora. „Pusti ga neka zvoni!“, izgovori Lukas trčeći prema vratima. „Idem tamo!“ „Isuse…“ Lukas je izleteo kroz ulazna vrata kuće za prismotru pa pretrčao preko ulice do trema Besnog Psa. Čuo je zvonjavu telefona i pritisnuo zvonce na ulaznim vratima. Držao ga je pet sekundi, deset. Svetlo u kući se nije palilo. Otvorio je komarnik i pokušao da otvori ulazna vrata. Zaključana. Nije imao

286 vremena za suptilnost. Odmakao se i šutnuo bravu iz sve snage, razvalivši je i otvorivši vrata. Otrčao je do podnožja stepeništa. „Vulione!“ Nosio je hekler i koh P-7 i izvadio ga je kad je pošao uz stepenice. „Vulione!“ Svetlo u dnevnoj sobi se upalilo, a Lukasova glava trgla se unazad. Ugledao je prvog pandura iz prismotre, koji ga je sledio s pištoljem nagotovs. Lukas se popeo uz stepenice i ugledao tavanske lestve. Bile su spuštene u hodnik. „Drkadžija je nestao!“, dreknuo je na pandura iza sebe. „Utišaj taj telefon, hoćeš li?“ Proverio je spavaću sobu, a zatim se popeo na tavan. Pregrade koje su delile tavan su iščezle. Telefon je prestao da zvoni kad je sišao niz lestvice. „Prošao je kroz tavan u neki od drugih stanova i tuda izašao!“, povikao je panduru. „Izvedi sve na ulice, neka traže tipa koji ide peške! Uhapsite ga odmah! Ako ništa drugo, možemo ga optužimo za provalništvo!“ Pandur je istrčao na ulicu. Lukas je prošao kroz dnevnu sobu, okrenuo se pa je pregledao. Ništa. Ama baš ništa. Začkiljio je pa se vratio u spavaću sobu i zavukao ruku ispod dušeka. Onda ga je i podigao. Fotografije su nestale. Vratio se u prizemlje i zaputio prema telefonu. Zovi Danijela! – razmišljao je. Traži pomoć! Kad je podigao slušalicu, pažnju mu je privuklo sićušno crveno svetlo na video-rikorderu. Vulion je gledao snimak. Spustio je slušalicu na aparat, uključio televizor, premotao traku unazad i pritisnuo plej. Karla! Podigao je glavu praznog pogleda. Intervju! Karla! Trčao je dok mu je um prosejavao mogućnosti, a telo već radilo ono što će njegov mozak na kraju odlučiti. Vulion je krenuo na Karlu. Ne bi seo na autobus, što znači da je, nekako, nabavio novi automobil. Lukas je imao radio. Pozvaće sentpolsku policiju i neko će za tri-četiri minuta već biti u Karlinom stanu. Toliko će trebati pandurima da shvate šta im govori, da se okupe i odu do njenog skladišta. A Lukas je bio udaljen svega deset kilometara. Može auto-putem skroz do tamo. Porše bi mogao da stigne tamo za pet, najviše šest minuta. Da li bi je ti dodatni minuti ubili? Ako ne bi, mogao bi da izvede svoj coup. Uskočio je u porše, upalio ga i nagazio papučicu za gas, proklizao na prvom skretanju, prošao kroz drugo brzinom od 70 km na sat, usporio na 80 kad je stigao do uključenja na auto-put. Na rampi ispred njega nalazila se honda sivik, a Lukas je spustio dva točka na travu i prozujao mimo honde brzinom od 110 kilometara na sat, krajičkom oka registrujući preplašeno lice drugog vozača. Išao je brzinom od 135 dok je silazio niz prilaz, pa je nagazio

287 papučicu za gas do daske, a brzinometar je bez oklevanja poskočio na 160, pa 175, 190. Održavao je tu brzinu, obilazeći kola na auto-putu, a isključenja su letela pored kao otkucaji srca. Dva minuta. Leksingtonska avenija. Tri minuta. Dejl. Tri minuta i dvadeset sekundi. Sjurio se niz isključenje za Desetu ulicu, prebacio u niži stepen prenosa, mašina je zaurlala kroz prvu raskrsnicu, a skladište se pojavilo na vidiku ispred njega. Ostavio je kola na ulici, uzeo sportsku torbu u kojoj je stajao pištolj s prigušivačem ispod sedišta i potrčao prema bočnim vratima Karline zgrade. Dok je prilazio, pojavio se domar s ključevima u ruci. „Ne!“, povikao je Lukas, a domar je zastao. Lukas je zavukao ruku u džep košulje, našao službenu legitimaciju pa mahnuo njome domaru ispred nosa dok je prolazio kroz vrata. „Ostani ovde!“, rekao je domaru, koji je i sam stajao u mestu otvorenih usta. „Nekoliko pandura iz Sent Pola doći će ovamo, a ti ih odvedi gore liftom! Čekaj ih ovde, razumeš?“ Domar je klimnuo glavom. „Čekam ovde“, kazao je. „Dobro.“ Lukas ga je potapšao po ramenu pa pojurio uz stepenište. Karlina vrata sad imaju kvalitetnije brave, mislio je dok je zadihano prelazio poslednjih nekoliko stepenika, ali sama vrata su i dalje bila šugava. Nije imao vremena da misli o tome, zaista. Isuse Hriste, ako Besni Pas nije tu, ovo će biti velika blamaža. Pohitao je niz hodnik do njenih vrata, video svetlost ispod. Spustio je torbu na pod, zakoračio unazad pa šutnuo vrata. Uleteo je u sobu stežući pištolj obema rukama. Karlin atelje je bio prazan.

288 3 4 S leve strane začuo se jedva čujan zvuk, nalik na mačji skok s police za knjige. Ali to nije bila nikakva mačka. Lukas se munjevito okrenuo na peti i uperio pištolj. Tamo se nalazila mračna sobica, nalik na pećinu. Stenjanje. Zakoračio je napred. Nije mogao da vidi šta je to. Zakoračio je ponovo i dalje nije ništa mogao da vidi. Još jedan korak, tri stope dalje od vrata. Beličasti oblik, vezan, izvijen, na krevetu, ponovo stenjanje, ništa drugo… Još jedan korak, i odjednom se tu stvorio Vulion, očiju izbečenih i tvrdih kao kuvana jaja, s čupavim žutim rukavicama na rukama, i nekakvom cevi u jednoj ruci, a cev se spuštala kroz vazduh. Lukas se pomerio tri pedlja, koliko mu je bilo potrebno da opali, ali ga je cev mlatnula po nadlanici i pištolj je odleteo na pod. Lukas je osetio kako mu kosti desne šake pucaju, zato je levom odgurnuo cev u stranu, ali se Vulionova druga ruka podizala u dugom i širokom zamahu, a nož u njoj se presijavao kao kratki mač. Leteo je pravo ka Lukasovoj utrobi. Lukas se izmakao u stranu i odbio napad slomljenom šakom. Osetio je kako mu se šaka savija i vrisnuo, ali je sečivo prošlo pored njega, ispod pazuha. Tad je levicom ščepao Vulionovu ruku u kojoj je ovaj držao nož i zabio mu desni lakat u očnu duplju. Udarac je odbacio Vuliona unazad pa su se zajedno oteturali u spavaću sobicu. Vulion je izgubio ravnotežu kad je naleteo na krevet, tako da su zajedno pali na Karlu. Lukas ga je podlakticom udario u lice jednom, dvaput, triput, a bol iz slomljene šake mu je kao munja sevao mozgom. A onda je Vulion stao. Lukas mu je zatim uvrnuo ruku s nožem, i sečivo je pao na pod. Vulion je bio ošamućen, ali ne i onesvešćen. Lukas ga je udario dva puta levicom po uvu, a zatim ga svukao s Karle u uzani prostor između kreveta i zida i kleknuo mu na grudi i ramena. „Mamicu ti jebem!“, prostenjao je Lukas. Dah mu je bio isprekidan, a glas hrapav. Zdravom rukom je posegao u džep i izvadio privezak za ključeve. S priveska je visio minijaturni nož marke Tekna. Izvukao je nožić iz plastične korice i nežno prislonio oštricu ispod lepljive trake koja je obavijala Karlinu

289 glavu. Kad joj je izvadio uložak iz usta, usisala je vazduh kroz zube, a zatim zacvilela; bio je to životinjski krik, nalik na zečji. Bila je živa. „Povredio si me!“, zaječao je Vulion ispod Lukasovih kolena. „Povređen sam!“ „Začepi, mamicu ti jebem!“, reče mu Lukas. Udario ga je opet levom pesnicom u glavu, a Vulion se zgrčio i ponovo zaječao. Lukas se sagnuo napred i presekao traku koja je vezivala Karline ruke za krevet, a zatim joj je oslobodio noge. „To sam ja, Lukas“, rekao je blizu njenog uva. „Bićeš dobro. Hitna pomoć je na putu, samo ostani ovde.“ Pomerio se od kreveta, zgrabio Vuliona za kragnu košulje i bukvalno ga podigao s poda, a zatim napola odveo, a napola odvukao u atelje. Lukasov pištolj ležao je na podu pored zida. Zamahom noge, počistio je Vulionove noge i spustio mu gornji deo tela na pod, ali štiteći mu glavu. Nije želeo da ga onesvesti. Vulion se srušio kao krpena lutka. Dok je Vulion ležao na podu, Lukas je pokupio svoj pištolj i na brzinu unatraške izašao u hodnik, uzeo sportsku torbu i uneo je u stan. Stopalom je zatvorio vrata. Vulion je, ležeći na stomaku, šakama prekrio uši. „Diži se!“, reče mu Lukas. Vulion nije reagovao, a Lukas ga je šutnuo u kuk. „Diži se! Ustaj!“ Vulion se na jedvite jade pridigao, ponovo pao na stomak, a zatim se osovio na koleno. Krv mu se slivala iz nosa u usta. Zenica jednog oka bila mu je proširena, drugo oko zatvoreno, a tkivo oko očne duplje krvavo i natečeno. „Diži se na noge, seronjo, ili ću te nasmrt išutirati, tako mi Hrista!“ Vulion ga je posmatrao najbolje što je mogao, i dalje ošamućen. S tegobnim uzdahom, osovio se na noge i zaljuljao. „Sad se udalji! Pet koraka!“ Lukas mu je uperio pištolj u grudi. Vulion je oprezno zakoračio unazad, ali je izgledao kao da se polako oporavlja. „Sad stani tu!“, reče mu Lukas zakoračivši prema telefonu. „Znao sam za prismotru“, reče Vulion kroz polomljene zube. „Shvatio sam to pre desetak minuta!“, odbrusi Lukas. Napravio je gest levicom. „Da li ti je ruka slomljena?“ „Zaveži!“, reče mu Lukas. Podigao je slušalicu. „Jesi li me namerno namamio ovamo? U dosluhu sa svojom prijateljicom? Kao što si to uradio s Makgauanovom?“ „Ne ovog puta. Makgauanova, doduše, jeste bila mamac“, odgovori Lukas.

290 „Ti si gori od mene, na neki način“, reče Vulion. Krv mu je curila niz bradu. Ponovo se zanjihao pa se uhvatio za Karlinu sudoperu da povrati ravnotežu. „Ja sam uzimao žene koje su bile… žetoni. Ti si smestio prijateljici. Da imam prijateljicu, nikad to ne bih uradio.“ „Kao što sam rekao novinarima, i nisi baš neki igrač“, tiho izgovori Lukas, glasom jedva jačim od šapata. „To ćemo tek da vidimo“, reče Besni Pas. Vraćala mu se snaga, a Lukas je i protiv volje bio impresioniran. „Imam odbranu. Nećete moći da dokažete nijedno ubistvo. Na kraju krajeva, nisam ubio gospođicu Ruiz. A primetićeš da je moj metod ovog puta drugačiji. Nećete naći poruku. Nameravao sam da je napravim ovde, posle. Ako dođe do suđenja, braniču se neuračunljivošću. Nekoliko godina u državnoj bolnici i eto me na slobodi. A čak i ako dođe do najgoreg, i osude me za ubistvo s predumišljajem, to je samo osamnaest godina u Stilvoteru. Mogu to da podnesem.“ Lukas je klimnuo glavom. „Palo mi je to na pamet. Osećao bih se kao da sam izgubio ako odeš s glavom na ramenima. To stvarno ne bih mogao da podnesem. Ne sa inferiornijim igračem.“ „Šta?“ Lukas ga je ignorisao. Zavukao je šaku u džep pantalona i izvadio metak kalibra 9 mm. Pažljivo držeći Vuliona na oku, stegao je pištolj ispod miške i izvukao šaržer iz drške. To je bio trenutak kad će Vulion stupiti u akciju, ako je nameravao, ali nije; stajao je u mestu, potpuno zbunjen, gledajući kako Lukas ubacuje manevarski metak u šaržer, vraća šaržer na mesto pa repetira pištolj. „Šta to radiš?“, upitao ga je Vulion. Nešto se događalo. Nešto loše. „Prvo ću pozvati policajce“, reče Lukas. Prišao je Karlinom telefonu na zidu i okrenuo 911. Kad je dobio dispečera, predstavio se i zatražio kola hitne pomoći i pojačanje. Dispečer mu je rekao da ostane na vezi, a Lukas je rekao da hoće. To je bila standardna procedura. Ostavio je slušalicu da landara s aparata pa se udaljio od zida. Vulion ga je i dalje posmatrao mršteći se. Kad se Lukas udaljio od telefona, Besni Pas se odmakao od sudopere. Lukas je uperio pištolj u plafon, opalio jedanput, pogledom isprativši izbačenu čauru, a Besni Pas je nevoljno razrogačio oči od oštrog praska. I dalje nije reagovao kad je Lukas ispalio još dva hica. Prvi je pogodio Vuliona u desno plućno krilo, a drugi u levo. Tri pucnja bila su u brzom muzičkom ritmu, beng; beng-beng. Vulion se zaneo unazad korak-dva, a zatim pao, pljesnuvši kao proštac, kao da su mu se sve kosti u telu istopile. Otvorio je usta nekoliko puta, kao riba na suvom, pa se izvrnuo na leđa. Hici su bili smrtonosni, ali ne previše dobri;

291 maltene potpuno neprecizni. Trebalo je da simulira žučnu pucnjavu. Lukas je prišao da pogleda čoveka na samrti. „Šta se desilo?“ Glas je mogao pripadati i nekoj životinji. Lukas se okrenuo i video Karlu na vratima spavaće sobe. Više nije krvarila, ali bila je baš izubijana; nos joj je bio slomljen, lice isečeno. Doteturala se do Lukasa. „Moraš da se vratiš i legneš“, reče joj Lukas. Svedok bi mogao sve da upropasti. „Čekaj!“, kazala je uhvativši ga za ruku. Pogledala je u Vuliona. „Je li mrtav?“ „Aha. Gotov je.“ Ali Vulion nije bio skroz gotov. Oči su mu se jedva primetno pomerile prema tamnokosoj ženi iznad njega, a mlazić krvi mu je procurio iz ugla usta kad su mu se usne zgrčile i otvorile. „Mama?“, upitao je. „Šta?“, izustila je Karla. Vulionove noge se zgrčiše. „Zaboravi“, reče Lukas. Poveo ju je prema spavaćoj sobi i gurnuo na krevet. „Ostani ovde. Povređena si.“ Ćutke je klimnula glavom pa pustila da joj telo klone na posteljinu. Skoro da više nije bilo vremena. Sentpolski panduri stići će svake sekunde. Brzo je izašao iz sobe pa prišao Vulionu. Vulion je bio mrtav. Lukas je klimnuo glavom, uzeo sportsku torbu i izvadio pištolj s prigušivačem. Smestio ga je u Vulionovu ruku u rukavici, uperio ka Karlinoj polici sa knjigama iz umetnosti pa pritisnuo okidač. Čulo se samo puč i pop kad je tane pogodilo sedam centimetara debelu Enciklopediju francuskog impresionizma. Lukas je skinuo prigušivač s cevi, pa položio oružje na pod nekoliko stopa dalje od Vulionove ispružene ruke. Osvrnuo se oko sebe, našao čauru ćorka koji je ispalio pa je strpao u džep. Liftovi su se pokrenuli i Lukas je počeo da rasklapa prigušivač dok je pregledao mesto zločina. Na Vulionovoj rukavici biće ostatak baruta i nitrita, kao i na njegovom golom zglobu, rukavu kaputa i licu. Tane u polici za knjige, ako se uopšte bude moglo izvaditi, poklapaće se s probnim pucnjevima iz smit i vesona na podu pored Vulionovog tela. Smit i veson i Lukasov P-7 bili su oba kalibra 9 mm, tako da će to objasniti to što su pucnji zvučali isto na Lukasovom telefonskom pozivu, koji se po službenoj dužnosti snima. Takođe, pucnjevi su usledili tako brzo jedni za drugim da niko neće posumnjati da je pucao u nužnoj samoodbrani.

292 Držače vodu, pomislio je zadovoljno. Moraće, doduše, malo da poradi na priči. Vulion i on borili su se u spavaćoj sobi. Izvukao je Vuliona napolje, ne želeći da ugrozi Karlu, a Vulion je ispred sobe potegao skriveni pištolj, zadenut za pojas. To bi trebalo da odradi posao. Ionako niko neće želeti da zna previše, u svakom slučaju. Otišao je do prozora, otvorio ga pa izbacio napolje dva velika plastična parčeta prigušivača. Samo još uličnog đubreta. Izolaciju i unutrašnju cev ubacio je u Karlinu zalihu materijala za tkanje. Uzeće ih kasnije i otarasiće ih se. Vratio je pištolj u futrolu i otišao u Karlinu spavaću sobu. Nepokretno je ležala na krevetu, ali su joj se grudi ritmično podizale i spuštale. „Ja sam, Lukas“, rekao joj je stiskajući joj nogu nepovređenom rukom. „Sve će biti u redu.“ Čuo je kako prvi sentpolski pandur ulazi u sobu, pa je povikao: „Ovde smo pozadi! Lukas Davenport iz Policijske uprave Mineapolisa, treba nam hitna medicinska pomoć…“ Dok je vikao, kroz misli mu je sevnulo Vulionovo zabezeknuto umiruće lice. Pomislio je: „Šesti.“

293 3 5 Dva dana posle Božića, sa šakom još u gipsu posle operacije, Lukas je šetao kroz prazan studentski grad, kroz mećavu, prema kancelariji El Kruger u Dvorani Debelog Alberta. Njena kancelarija nalazila se na trećem spratu. Pošao je uz izlizane betonske stepenice, otkopčavaj ući zimsku jaknu i čisteći sneg s ramena dok se peo. Hodnik trećeg sprata bio je u mraku. Na suprotnom kraju, kroz peskirano staklo na vratima kancelarije, dopiralo je svetlo. Koraci su mu odzvanjali dok je išao hodnikom. Pokucao je. „Uđi, Lukase!“ Otvorio je vrata. El je čitala u naslonjači bočno od radnog stola, licem okrenuta prema kauču. S jeftinog muzičkog uređaja dopirala je Velika kijevska kapija iz Slika sa izložbe. Lukas joj je pružio paketić koji je nosio u džepu jakne. „Poklon?“ Radosno se nasmešila, odmeravajući težinu paketića u ruci, a lice joj se ozarilo. „Nadam se da te nije mnogo koštao.“ Lukas je okačio zimsku jaknu na čiviluk pa seo na kauč. „Pravo da ti kažem, koštao me je kao Svetog Petra kajgana.“ Njen osmeh je malo izbledeo. „Znaš da sam se zavetovala na siromaštvo?“ „To te neće učiniti ništa bogatijom“, rekao joj je. „A i ako ga ikad prodaš, doći ću ovamo i zadaviću te.“ „Ah. U tom slučaju…“ Odmahnula je glavom i počela da razmotava ukrasni papir. „Moj najveći problem, uzrok mog najvećeg greha, jeste radoznalost.“ „Nikad neću razumeti crkvu“, reče Lukas. Časna sestra otvorila je crvenu kutijicu i izvadila zlatni medaljon na dugačkom zlatnom lančiću. „Lukase!“, kazala je. „Pročitaj“, kazao joj je. Okrenula ga je u ruci i pročitala: „Agnus Dei: qui tollis peccata mundi, miserere nobis… Pa to je iz liturgije. Jaganjče Božji, koji oduzimaš grehove sveta, smiluj nam se.“ „To je svakako dovoljno pobožno.“ Uzdahnula je. „A ipak je od zlata.“ „Pa, nosi ga s prezirom. Kad počne da ti se dopada, pošalji ga Majci Terezi.

294 Nasmejala se. „Majci Terezi“, ponovila je. Opet je pogledala u medaljon, još pomnije, a onda upitala: „A šta je ovo? Na drugoj strani.“ „Manji natpis.“ „Slova su tako sitna.“ Odmakla ga je trideset centimetara od nosa, pa začkiljila. Svaka nužda zakon menja, Kao što Sveti Avgustin reče, I tako Besni Pas na zemlju pade, Uz pomoć mudre monahinje mlade. Zagrcnula se, a zatim zabacila glavu unazad i grohotom se nasmejala. „Pa ovo je grozno!“, izgovorila je konačno. „Avgustin se prevrće u grobu.“ „Pa nije baš toliko loše“, reče Lukas blago ledenim glasom. „Štaviše…“ „Lukase, užasno je!“ Ponovo je prasnula u smeh, a na kraju je i Lukas počeo da se smeje s njom. Kad je prestala, obrisala je suze iz očiju i rekla: „Zauvek ću ga čuvati. Ne znam samo šta će moje sestre pomisliti kad ga pronađu na mom telu…“ „Neka ga one onda pošalju Majci Terezi“, sugerisao je Lukas. Razgovarali su kao stari prijatelji: o lažnom padanju u nesvest na molitvama posle škole, o dečaku koji je u četvrtom razredu priznao da ne veruje u Boga. Zvao se Džin, to je bilo sve čega su mogli da se sete. „Jesi li dobro?“, upitala ga je posle nekog vremena. „Mislim da jesam.“ „A tvoja veza…“ „Fino napreduje, hvala na pitanju. Želim da se venčam s njom, a ona neće.“ „Zvanično, zgrožena sam. Nezvanično, rekla bih da je ona veoma inteligentna žena. Ti si definitivno partija visokog rizika… Šta je s Karlom Ruiz?“ „Otišla je u Čikago. Ima novog prijatelja.“ „A njeni košmari?“ „Pogoršavaju se.“ „O, ne.“ „Ide redovno kod psihijatra.“ A još kasnije.

295 „Nemaš nikakvu grizu savesti zbog smrti Luisa Vuliona?“ „Ne. Da li bi trebalo?“ „Čude me samo okolnosti“, kazala je. Lukas je razmišljao nekoliko trenutaka. „El, ako zaista želiš da znaš, sve ću ti ispričati.“ Bio je red na nju da razmisli. Okrenula se prema velikom prozoru, crna silueta ocrtana naspram belila snega koji je udarao u staklo. Na kraju je zavrtela glavom, a on je primetio da steže medaljon. „Ne. Ne želim da znam. Nisam ispovednik. Moliću se za tebe i Luisa Vuliona. A što se tiče znanja šta se zaista dogodilo…“ Okrenula se nazad prema njemu, s jedva primetnim turobnim osmehom na licu. „… zadovoljiću se time da ostanem mudra monahinja.“

296 O A U T O R U Džon Sandford je pseudonim novinara Džona Kampa, dobitnika Pulicerove nagrade. On je pisac serijala Lov, romana o Kidu, kao i knjiga The Night Crew, Dead Watch, Dark of the Moon, Heat Lightning i Rough Country. Živi u Minesoti.