Andžej Sapkovski - VATRENO KRŠTENJE Naslov originala Andrzej Sapkowski CHRZEST OGNIA

Andžej Sapkovski - VATRENO

KRŠTENJE

Naslov originala
Andrzej Sapkowski
“CHRZEST OGNIA”

Copyright © 1996, by Andrzej SAPKOWSKI
Published by arrangement with Literary Agency “Agence de l’Est”

Copyright © 2011 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

This publication has been funded by the Book Institute – the
©POLAND Translation Program

Knjiga je objavljena uz pomoć Book institute – ©POLAND
Translation Program

ISBN 978-86-7702-256-3
Čarobna knjiga Beograd 2012.

 
Andžej Sapkovski

VATRENO KRŠTENJE

Peti deo Sage o vešcu

S poljskog prevela
Milica Markić

Čarobna
knjiga

Through these fields of destruction
Baptisms of fire

I’ve watched all your suffering
As the battles raged higher

And though they did hurt me so bad
In the fear and alarm
You did not desert me
My brothers in arms...
Dire Straits

Reče tada vešcu gatara: „Učini kako ću ti kazati: obuj cipele s
gvozdenim potplatama, u ruke uzmi gvozdenu palicu. U gvozdenim
putinama idi na kraj sveta, a put pred sobom gvozdenom palicom
opipavaj, suzama orošavaj. Kroz vatru i vodu hodaj, ne sustaj, ne
osvrći se za sobom. Pa kad ti se obuća pohaba, a gvozdena palica
vetha već bude, kad ti od vetra i vatre oči usahnu da nijedna suza iz
njih više ne kane, tad ćeš na kraju sveta naći i ono što voliš. Možda.“

I pođe veštac kroz vatru i vodu i unatrag se ne osvrtaše. Ali ne uze
ni gvozdene putine ni palicu. Uze samo mač svoj vešterski. Ne
posluša savet gatarin. I dobro učini, jer ta gatara beše zla.

Fluren Delanoj, Bajke i predanja

Prvo poglavlje

U žbunju su džaveljale ptice.
Obronci udoline bili su gusto obrasli kupinama i šimširkama, mesto
je bilo kao stvoreno za svijanje gnezda i hranjenje, pa nije ni čudo
što se tu sve rojilo od ptica. Žestoko su trilovale zelentarke,
cvrkutale konopljarke i grmuše, svaki čas je odjekivalo i zvonko ,,cin-
cin“ zebino. Zeba zvoni za kišu, pomisli Milva, mahinalno pogledavši
u nebo. Oblaka nije bilo. Zebe, medutim, uvek zvone za kišu. Malo
kiše bi dobrodošlo, najzad.
Mesto naspram ždrela kotline beše dobar lovački položaj, koji daje
dobre šanse za uspešan lov, naročito ovde, u Brokilonu, rasadniku
divljači. Drijade, koje su gospodarile ovim silnim šumskim
prostranstvom, išle su u lov veoma retko, a čovek se još ređe
usuđivao da se ovamo zavlači. Lovac u potrazi za mesom ili kožom
ovde je i sam postajao predmet lova. Brokilonske drijade bile su
nemilosrdne prema uljezima. Milva se uverila u to jednom na
sopstvenoj koži.
Bilo kako bilo, divljači u Brokilonu nije manjkalo. Pa ipak, Milva je
bila u zasedi već više od dva sata i jednako je ostajala bez ulova. Da
lovi u hodu, nije mogla – višemesečna suša prostrla je pokrov od
suvaraka i lišća koje je pucketalo pri svakom koraku. U takvim
okolnostima samo je mirovanje u zasedi moglo da bude plodonosno
i donese plen.
Na kopču Milvinog luka sleteo je leptir admiral. Milva ga nije plašila,
posmatrala je kako skuplja i širi krilca; gledala je istovremeno i
novonabavljeni luk, kome nije prestajala da se raduje. Bila je
izvanredan streličar, volela je dobro oružje. A to koje je držala u ruci
bilo je najbolje od najboljeg.
Milva je imala u životu mnogo lukova. Učila je da gađa iz običnih
lukova od jasenovog i tisinog drveta, ali je brzo odustala od njih
privolevši se refleksnim, laminiranim lukovima, koje su koristile
drijade i vilenjaci. Vilenjački lukovi bili su kraći, lakši i podesniji, a
zahvaljujući slojevitoj strukturi drveta i tetivama životinjskog porekla,
takođe su bili mnogo ,,brži“ nego lukovi od tisovine – strela odapeta
iz takvog luka stizala je na cilj za mnogo manje vremena, i letela je
ravno, što je u znatnoj meri eliminisalo mogućnost da je vetar
odnese. Najbolje uzorke takvog oružja, četvorostruko povijene,

vilenjaci su nazivali zefhar, jer je to bio runski znak koji su formirale
povijene lajsne i kopče luka. Milva je koristila zefare dobrih nekoliko
godina i mislila je da ne postoji luk koji bi ga nadmašio.

Naposletku je, međutim, našla ovakav luk. Bilo je to, razume se, na
velikom primorskom bazaru u Cidarisu, čuvenom po bogatoj ponudi
neobične i retke robe koju pomorci donose iz najudaljenijih krajeva
sveta, sa svih strana gde bi dojedrile koge i galioni. Milva je, čim bi
ugrabila priliku, posećivala bazar i posmatrala prekomorske tipove
lukova. Upravo tamo je taj luk i nabavila, mislila je da će joj služiti
više godina – zefar poreklom iz Zerikanije, ojačan brušenim
antilopinim rogom. Taj luk joj je savršeno poslužio godinu dana. A
godinu dana kasnije, na tom istom bazaru, kod istog trgovca je
ugledala pravo čudo.

Poreklo luka bio je daleki Sever. Lajsna mu je bila duga šezdeset
dva cola, načinjena od mahagonija; imao je stabilan, precizno
izrađen rajzer i ravne, laminatne krakove, sastavljene od prepletenih
slojeva plemenitog drveta, fišbajna i kuvanih životinjskih tetiva.
Razlikovao se od drugih kompozitnih lukova koji su bili izloženi pored
njega ne samo svojom konstrukcijom nego i cenom – i upravo je
cena privukla Milvinu pažnju. Pa ipak, čim ga je uzela u ruku i
isprobala, platila je bez imalo kolebanja i cenkanja tačno onoliko
koliko je trgovac i tražio. Četiristo novigradskih kruna. Jasno je da tu
astronomsku sumu novca nije imala sa sobom – pa je kao zalog
ponudila svoj zerikanski zefar, rukovet opljačkane samurovine i
vilenjački medaljon čudesne izrade, crvenu kameju u niski od rečnih
bisera.

Ali nije zažalila. Nijednom. Luk je bio neverovatno lagan i savršeno
precizan. Mada ne odviše dug, njegovi kompozitni kraci skladištili su
u sebi snagu za otpuštanje besprekornih hitaca. Tetiva svileno-
kudeljnog sastava, pri dužini natega od dvadeset četiri inča, kod
ovog luka proizvodila je snagu od pedeset pet funti. Istina, bilo je i
lukova snage čak osamdeset funti, ali Milva je nalazila da je to
preterano. Strela odapeta iz njene fišbajnovske pedesetpetice
savlađivala je udaljenost od dvesta stopa između dva otkucaja srca,
a na sto koraka je imala već toliki zamajac da je uspešno pogađala
jelena, dok je čoveka, ako nije nosio oklop, prostreljivala stubokom.

Na životinje veće od jelena i na ljude pod teškim oklopom Milva je
retko išla u lov.

Leptir je odleteo. Zebe su i dalje džaveljale u grmlju. I dalje ništa
nije izlazilo na nišan. Milva nasloni rame na borovo deblo, navreše
joj uspomene. Tek tako, da prekrati vreme.

*
Njen prvi susret sa vešcem desio se u julu, dve nedelje posle
događaja na ostrvu Taned i po izbijanju rata u Dol Angri. Milva se
vratila u Brokilon posle dvadesetak dana odsustva, dovela je ostatke
odreda Skoja’taela za vreme pokušaja da se probiju na ratom
zahvaćenu teritoriju Edirna. Veverice su htele da se priključe ustanku
vilenjaka u Dol Blatani. Ne bi uspeli da nije bilo Milve, odzvonilo bi
im. Pronašli su, međutim, Milvu i Brokilon kao utočište.
Čim je stigla, obavestili su je da je Aglais hitno očekuje u Kol
Seraiju. Milva se malo iznenadila. Aglais je bila nastojnica
brokilonskih isceliteljki, a kotlina Koi Serai, duboka i puna izvora i
pećina, bila je isceliteljsko mesto.
Prihvatila je, međutim, poziv, uverena da je posredi nekakav
vilenjak koji je bio na lečenju i koji je želeo da preko nje stupi u vezu
sa svojim odredom. A kad je ugledala ranjenog vešca i saznala u
čemu je stvar, pobesnela je. Istrčala je iz pećine razbarušene kose i
sav bes iskalila na Aglais.
– Video me je! Video mi je lice! Shvataš li ti koliko je to opasno?
– Ne, ne shvatam – hladno odvrati isceliteljka. – To je Gvinbleid,
veštac. Prijatelj Brokilona. Ovde je već četrnaest dana, od mladine. I
potrebno mu je još vremena da bi mogao da ustane i normalno
hoda. Željan je vesti iz sveta, vesti o svojim bližnjima. Samo ti možeš
da mu ih pribaviš.
– Vesti iz sveta? Ti rusalko kanda si s uma sišla! Znaš li ti šta se
danas dešava u svetu, van granica tvoje mirne šurne? U Edirnu je
rat! U Brugi, u Temeriji, u Redanji metež, pakao, grdne hajke! Sa
svih strana progone one koji su digli ustanak na ostrvu Taned! Svuda
vrvi od špijuna i an’givara, dovoljno je katkad da reč jednu ispustiš, u
zao čas usne iskriviš, i da ti već usijanim gvožđem dželat pred očima
u tamnici seva! A ja treba da uhodim, da idem da se raspitujem,
glasine da prikupljam? Svoja leđa da podmećem? Za koga? Za

nekakvog jedva živog vešca? Šta mi je on? Ni rod ni pomozi bog!
Odista si s uma sišla, Aglais!

– Ako ti je do urlanja – mirno je prekinu drijada – idemo dublje u
šumu. Njemu je potreban mir.

Milva se i protiv svoje volje letimično osvrnu po pećini u kojoj je
časak ranije videla ranjenika. Ljudina, pomisli, mršav ali žilav... Seda
glava, al’ stomak ravan, ko u momčića, pre će biti da s mukama
druguje no što uz slaninu i pivo piruje...

– On je na Tanedu bio pobunjenik – zaključila je, nije pitala.
– Ne znam – slegnu ramenima Aglais. – Ranjen je. Potrebna mu je
pomoć. Ostalo me se ne tiče.
Milva se ozlojedi. Isceliteljka je bila poznata po malogovorljivosti. Ali
Milva je već stigla da čuje izveštaje uzbuđenih drijada sa istočng
rubeža Brokilona, već je sve znala o događajima od pre dve nedelje.
Znala je za čarobnicu kestenjaste kose koja se pojavila u Brokilonu u
magičnom blesku, za bogalja sa slomljenom rukom i nogom koga je
dovela. Bogalja za kog se pokazalo da je veštac, drijadama poznat
pod imenom Gvinbleid, Beli Vuk.
Isprva, pričale su drijade, nisu znale šta da rade. Krvlju obliven
veštac na smenu je urlao i onesvešćivao se. Aglais mu je stavljala
provizorne obloge, čarobnica je psovala. I plakala. U to da je plakala
Milva uopšte nije verovala – jer ko je video čarobnicu koja plače? A
kasnije je stigla naredba iz Duen Kanela, od Srebrnooke Etne,
gospodarice Brokilona. Čarobnicu otpremiti, tako je glasila naredba
vladarke šume drijada. Vešca lečiti.
Lečili su ga. Milva je videla. Ležao je u pećini, u karlici punoj vode
sa magičnih brokilonskih izvora, njegovi udovi paralisani udlagama i
ramovima za ekstenziju bili su obavijeni gustom skramom puzavica
koninhele i mladicama ljubičastog gaveza. Kosa mu je bila bela kao
mleko. Bio je svestan, mada oni koji se leče koninhelom obično
obeznanjeno leže, buncaju, magija iz njih progovara...
– Onda? – obestrašćeni glas isceliteljkin prenuo ju je iz
zamišljenosti. – Šta ćemo? Šta da mu kažem?
– Čort neka ga uzme – zareža Milva, podižući pojas u kojem su bili
fišeklija i lovački nož. – A i ti, Aglais, u đavola idi.
– Kako ti je volja. Ne teram te.
– Pravo zboriš. Nećeš me ni naterati.

Pođe u šumu, međ retke borove, ne osvrćući se. Bila je ljuta.
Milva je znala da su o događajima koji su se dogodili prvog dana
julske mladine na ostrvu Taned Skoja’taeli govorili bez prestanka. Za
vreme sabora čarobnjaka na ostrvu je došlo do pobune, krv se
prolila, glave su padale. A oružane snage Nilfgarda, kao na znak,
udarile su na Edirn i Liriju, počeo je rat. A u Temeriji, Redanji i
Kedvenu sve se slomilo na Vevericama. Prvo, zato što su, sva je
prilika, pobunjenim čarobnjacima u Tanedu pritekli u ispomoć odredi
Skoja’taela. Drugo, kažu, zato što je nekakav vilenjak ili poluvilenjak
probo nožem i ubio Vizimira, redanjskog kralja. Razjareni, ljudi se
odlučno baciše na Veverice. Svuda je ključalo kao u kotlu, potekla je
reka vilenjačke krvi...
Oho, pomisli Milva, možda je i istina to što sveštenici benetaju da
će skoro smak sveta i dan strašnog suda. Svet je u plamenu, a
čovek je ne samo čoveku nego i vilenjaku vuk, brat na brata nožem
kidiše... A veštac se u politiku meša i rebelijaš postaje. Veštac, kome
je jedini posao da svetom krstari i da pogubna za ljude čudovišta
tamani. Otkako je sveta i veka, nema takvog vešca koji bi dao da ga
uvuku u kakvu politiku ili rat. Elem, postoji čak i bajka o glupom kralju
koji je u rešetu vodu nosio, od zeca emisara hteo da načini, a od
vešca vojvodu. A ovde kanda veštac u rokošu protiv kraljeva, od
glave do pete iskrzan, u Brokilonu pred kaštigom skriven. Smak
sveta, obistom!
– Dobro došla, Marija.
Milva zadrhta. Oslonjena o bor, nevisoka drijada imala je oči i kosu
srebrne boje. Zalazak sunca stvarao je oreol na njenoj glavi u fonu
raznobojne šume. Milva pokleknu na jedno koleno, nisko prikloni
glavu:
– Zdravo da si, gospodarice Etna.
Vladarka Brokilona za remen od like zadenu zlatni nožić u obliku
srpa.
– Ustani – reče. – Malo da se prošetamo i porazgovaramo.
Zatim su dugo hodale zajedno kroz šumu punu senki, mala
srebrnokosa drijada i visoka plavokosa devojka. Nijedna nije
prekidala ćutanje.
– Odavno nisi zalazila u Duen Kanel, Marija.

– Nije bilo vremena, gospodarice Etna. Od reke Vrpce dalek je put
do Duen Kanela, a ja... znate valjda.

– Znam. Umorna si?
– Vilenjacima je potrebna pomoć. Pritičem im u pomoć shodno
vašoj naredbi.
– Shodno mojoj molbi.
– Obistom. Shodno molbi.
– Imam još jednu molbu.
– Pretpostavljam. Veštac?
– Pomozi mu.
Milva zastade i okrenu se, oštrim pokretom polomi grančicu orlovog
nokta za koju je zapela, okrete je među prstima, hitnu na zemlju.
– Ima već pola godine – reče tiho, gledajući u srebrnaste oči
drijadine – kako s glavom u torbi prebacujem u Brokilon vilenjake iz
razbijenih odreda... Kad se odmore i od rana izleče, ozad ih
izvodim... Malo li je? Nedostatno? O svakoj mladini drumom krenem
u tamnu noć... Od sunca već zebem kao slepi miš ili kao kakva
šumska sova...
– Šumske staze bolje od tebe niko ne poznaje.
– U prašumi ništa neću doznati. Veštac, tobože, želi da vesti
sakupim, međ ljude se denem. Rebelijaš je to, an’givare na pomen
njegovog imena samo čulje uši. Pa ni meni samoj nije zgodno da se
po gradovima ushodavam. A ako me neko prepozna? Sećanje na te
događaje još je živo, još se ta krv nije zasušila... Mnogo krvi tad se
prolilo, gospodarice Etna.
– Mnogo – srebrne oči stare drijade behu daleke, hladne,
neproniknute. – Mnogo, istina je.
– Ako me prepoznaju, na kolac će da me nabiju.
– Razborita si. Oprezna i budna.
– Ako krenem da vešcu potrebne vesti prikupljam, da se raspitujem,
onda sa oprezom moram da se pozdravim. A danas je opasno
radoznao biti. Uhvate li me...
– Imaš kontakte.
– Mučiće me. Umoriće me. U pačavru pretvoriće me u
Drakenborgu...
– Ali imaš dug prema meni.
Milva okrenu glavu, zagrize usnu.

– Tačno je, imam dug – s gorčinom reče. – Neću to zaboraviti.
Sklopila je oči, lice joj se najednom zgrčilo, usta zadrhtala, stegla je
zube. Pod kapcima joj je blesnulo sećanje na avetinjski mesečev sjaj
one noći. Najednom opet oseti bol u gležnju koji je stezala kožna
omča, opet oseti čupanje i sevanje u zglobovima. U ušima joj je
odzvanjao šum lišća drveta koje se naglo ispravlja... Krik, jeka, divlja,
mahnita, ustravljeno razdiranje i jeziv strah koji ju je preplavio kad je
shvatila da se neće osloboditi... Vrisak i trepet, konopac koji škripi,
zatalasane senke, zanjihana, naglavce okrenuta zemlja, tumbe
okrenuto nebo, drveće s vrhovima nadole, bol, krv koja pulsira u
očnim kapcima... A u zoru svud unaokolo drijade, ukrug, kao niska...
Daleki srebrni smeh... Lutka na konopcu! Ljuljaj se, ljuljaj, ginjolko,
glavicom nadole... I njen sopstveni, ali tuđ, hraktavi krik. A potom
mrak.
– Obistom, vaš sam dužnik – ponavljala je stisnutih zuba. –
Obistom, jer ste mene, obešenu, sa vešala skinuli. Dok sam živa, taj
dug neću moći da odužim.
– Svako ima svoj dug – reče Etna. – Takav je život, Marija Baring.
Dugovi i zaduživanja, obaveze, zahvalnost, plata... Nekome nešto
učiniš. Možda i sebi? Jer zaista, plaćamo uvek sebi, ne nekome. Za
sve što smo dužni plaćamo sebi. U svakome od nas leži poverilac i
dužnik istovremeno. Stvar je u tome da taj račun u sebi poravnamo.
Dolazimo na svet kao trunak života koji nam je dat, a potom se
stalno zadužujemo i dugove isplaćujemo. Sebi plaćamo. Sebe radi.
Zarad toga da bi se naposletku račun složio.
– Blizak vam je taj čovek, gospodarice Etna? Taj... veštac?
– Blizak. Mada on to ne zna. Vrati se u Koi Serai, Marija Baring. Idi
kod njega. I učini to što će te zamoliti.

*
U kotlini zašuštaše suvarci, puče grančica. Svraka se oglasi
glasnim i srditim kreštanjem, zebe se vinuše da polete, belim repnim
perima sevnuše. Milva zaustavi dah. Napokon.
Krek-krek, oglasi se svraka. Krek-krek-krek. Opet puče grančica.
Milva namesti dotrajalu, do usijanja izlizanu kožnu futrolu na levoj
podlaktici, uvuče šaku u omču pričvrsčenu za rajzer luka. Iz
pljosnatog tulca na butini izvuče strelu. Mahinalno, po navici, proveri
oštricu na vrhu strele i zaperke. Šipke za strele kupovala je na

vašarima – u proseku, birala je jednu od deset ponuđenih – ali im je
pera uvek sama stavljala. Većina gotovih strela koje su se mogle
kupiti imale su prekratka krilca, postavljena pravo duž šipke, a Milva
je koristila isključivo strele sa spiralnim zapercima, krilca koja nisu
kraća od pet cola.

Namesti strelu na tetivu i zagleda se u ždrelo kotline, u mrlju
šimširke koja se zelenela između stabala, otežala od grozdova
crvenih bobica.

Zebe nisu odletele daleko, opet se začulo njihovo zvonko glasanje.
Dođi, ptičice, pomisli Milva dok je podizala i napinjala luk. Dođi.
Spremna sam.

Ali srne pođoše udolinom, u pravcu močvare i izvora koji pune
potoke što se slivaju u Vrpcu. Iz kotline izađe jarac. Lep, naizgled
četrdeset funti težak. Odiže glavu, mrdnu ušima, potom se okrenu ka
žbunju, čupnu listove.

Stade baš kako treba – okrenut zadnjicom. Da nije bilo stabla koje
je zaklanjalo cilj, Milva bi gađala bez razmišljanja. Čak i da ga pogodi
u stomak, oštrica bi prošišala kroz njega i probila mu srce, jetru ili
pluća. Ako pogodi u but, razbiće mu arteriju, životinja bi i tako morala
da za kratko vreme padne. Čekala je, ne popuštajući tetivu.

Jarac opet podiže glavu, koraknu, izađe iza zaklona stabla – i
najednom se lagano okrenu napred. Držeći strelu u punoj
nategnutosti luka, Milva opsova u sebi. Gađati spreda bilo je
nesigurno – umesto u pluća, oštrica je mogla da pogodi u stomak.
Čekala je, zaustavljena daha, osećala je slan ukus tetive u uglu
usana. Bila je to još jedna velika prednost njenog luka, dragocena –
da je koristila teže, ili manje brižljivo izrađeno oružje, ne bi uspela
tako dugo da ga drži nategnutim a da ne rizikuje da će joj se ruka
umoriti ili da će strela biti manje precizna.

Na sreću, jarac nagnu glavu, čupnu travu koja je virila iz mahovine i
okrenu se postrance. Milva spokojno odahnu, nacilja srčanu komoru
i nežno ispusti tetivu iz prstiju.

Nije, međutim, čula očekivano pucanje rebra koje je slomila oštrica
strele. Jarac poskoči uvis, džilitnu se i nestade u šuštanju
pokrenutog lišća i pucketanju suvih grana.

U trajanju nekoliko otkucaja srca, Milva je stajala nepomično,
skamenila se kao mermerni kip šumske boginje. Tek kada su svi

glasovi utihnuli, odvojila je desnu ruku od obraza i opustila luk. Pošto
je u sećanju zabeležila putanju kojom je životinja pobegla, sela je
spokojno i naslonila leđa o stablo. Bila je iskusan lovac, jahala je
kasom po gazdinim šumama još od malih nogu, prvu srnu ulovila je
u svojoj jedanaestoj godini, prvog jelena četrnaesterca – što je bio
neverovatno srećan lovački predznak – na svoj četrnaesti rođendan.
A iskustvo ju je učilo da u poteru za ustreljenom životinjom nikad ne
treba žuriti. Ako je dobro streljala, jarac će morati da padne ne dalje
od dvesta koraka od ždrela kotline. Ako je gađala lošije – a u načelu
nije dopuštala takvu mogućnost – žurba bi samo mogla da pogorša
stvar. Životinja koju rđavo pogodiš i ne uznemiravaš je usporiće svoj
trk posle paničnog bekstva i hodaće. Ali ako je budeš jurio i plašio,
jurcaće dok vrat ne polomi i neće usporiti ni iza devetog brda.

Imala je, dakle, u najmanju ruku pola sata. Utakla je stabljičicu trave
među zube i opet se zamislila. Sećala se.

*
Kad se posle dvanaest dana vratila u Brokilon, veštac je već hodao.
Blago je hramao i neznatno kukom zanosio, ali je hodao. Milva se
nije začudila – znala je za čudotvorna lekovita svojstva šumske vode
i trava zvanih koninhela. Znala je i za Aglaisine isceliteljske moći,
više puta je bila svedok munjevitog ozdravljenja ranjenih drijada. A
glasine o neviđenoj otpornosti i izdržljivosti veštaca, takođe, videlo
se, nije iz palca isisala.
U Kol Serai se nije zaputila odmah pošto je stigla, mada su drijade
napominjale da Gvinbleid nestrpljivo iščekuje njen povratak.
Namerno je odugovlačila – i dalje je bila nezadovoljna misijom koju
je dobila i želela je to da pokaže. Otpratila je u logor vilenjake iz
dovedenog odreda Veverica. Razvlačila je podnošenje izveštaja o
događajima na putu, upozorila je drijade na blokadu koju ljudi prave
na granici sa Vrpcom. Tek kad joj je napomenuto treći put, Milva se
okupala, presvukla i pošla kod vešca.
Čekao ju je na kraju proplanka, tamo gde su rasli kedrovi. Šetao se,
a s vremena na vreme bi priseo, gipko se ispravljajući. Videlo se da
mu je Aglais preporučila da vežba.
– Kakve su vesti? – upitao ju je čim su se pozdravili. Hladnoća u
njegovom glasu nije je zbunila.

– Verovatno je blizu kraj rata – odvrati Milva, sležući ramenima. –
Nilfgard je, kažu, zjelo Liriju i Edirn potukao. Verden se predao, a
kralj Temerije se s nilfgardskim carem nagodio. A vilenjaci iz Cvetne
doline sopstveno su kraljevstvo osnovali. Pri svem tom, Skoja’taeli iz
Temerije i Redanje nisu tamo otišli. Još uvek se bore...

– Nisam to imao na umu.
– Kako to? – pretvarala se da je iznenađena. – Istina je, skoknula
sam u Dorijan, kao što si tražio, mada mi se time put dobrano
produžio. A po putevima gadne opasnosti jakošnje vrebaju...
Milva prekide, protegnu se. Ovog puta je nije požurivao.
– Taj Kodringer – upita najzad – kojeg si mi rekao da posetim, bio je
tvoj prijatelj?
Veščevo lice ne zadrhta, ali je Milva znala da je iz prve razumeo.
– Ne, nije bio.
– Dobro je – nastavi ona oslobođeno. – Jer više nije među živima.
Izgoreo je sa svojom nastambom, ostao je tek dimnjak i pola
frontalnog zida. Čitav Dorijan bruji od glasina. Jedni pričaju da se taj
Kodringer bavio veštičarenjem i da je spravljao otrovne odvare, da je
s đavolom šurovao, pa ga je čortova vatra i progutala. Drugi pak vele
da je nos i prste gurao gde nije trebalo; tako je, kažu, običavao. A
nekome se to nije sviđalo, pa ga je prosto ucmekao i požar
podmetnuo da bi tragove zatro. A šta ti misliš?
Na posivelom licu nije bilo ni odgovora ni emocije. Zato je nastavila
u zluradom i arogantnom tonu.
– Zanimljivo je da su se taj požar i smrt tog Kodringera o prvoj
mladini u julu zalomili, kad se i onaj rusvaj na ostrvu Taned zbio. Sva
je prilika da je neko pretpostavio da će upravo Kodringer o tim
neredima nešto znati i da će ga o detaljima ispitivati. Kao da je neko
hteo da mu jednom zasvagda usta zapuši, jezičinu da mu iščupa.
Šta kažeš na to? Gle, rekla bih da ništa nećeš da kažeš. Škrt si na
rečima! E pa onda ću ja da ti kažem: opasna su ta tvoja dela, ta tvoja
uhođenja i izbičkavanja. Možda bi neko, sem Kodringerovih, još
pokoja usta rado začepio. Tako mislim.
– Oprosti mi – reče malo zatim veštac. – U pravu si. Izložio sam te
opasnosti. Bio je to suviše opasan zadatak za...
– Za žensko, je l’ da? – zamahnu glavom Milva, oštrim pokretom
zabaci preko ramena još uvek mokru kosu. – To si hteo da kažeš?

Al’ si dasa! Utuvi deder u glavu da ti ja, mada čučim kada pišam,
nisam nikakva jagnjetina, nego mužetina! I kukavicom me ne
nazivaj, jer me ne znaš!

– Znam – reče veštac tiho i mirno, ne reagujući na njenu ljutnju i
povišen ton. – Ti si Milva. Prebacuješ Veverice u Brokilon, pri čemu
se probijaš kroz potere. Poznata mi je tvoja odvažnost. Ali ja sam te
lakomisleno i samoživo izvrgnuo...

– Koješta! – prekide ga oštro. – Brini ti za sebe, a ne za mene. Za
devojku se svoju brini!

Milva se osmehnu podrugljivo. Jer ovog puta lice mu se izmenilo.
Ćutala je namerno, čekala je dalja pitanja.

– Šta znaš? – upita je najzad. – I od koga?
– Ti si imao svog Kodringera – prasnu ona, ponosno podižući glavu
– ja imam svoje prijatelje. One koji imaju oštro oko i osetljiv sluh.
– Govori. Molim te, Milva.
– Posle nereda na Tanedu – počela je, sačekavši malo –
uskomešalo se odasvud. Počela je hajka na izdajnike. Naročito na
one čarobnjake koji su stali iza Nilfgarda, kao i na druge prodane
duše. Neke su uhvatili. Drugi su nestali, kao da su u zemlju propali.
Ne treba biti mnogo pametan pa da pogodiš gde su strugnuli, pod
čije su se okrilje sakrili. Ali nisu samo čarobnjake i izdajnike lovili. U
rebeliji na Tanedu pobunjenim čarobnjacima pomogli su odredi
Veverica, predvodio ih je slavni Foltijarna. Sada za njim tragaju.
Izdata je naredba da svakog uhvaćenog vilenjaka torturama
podvrgnu da bi saznali šta je sa Foltijarninim odredom.
– Ko je Foltijarna?
– Vilenjak, Skoja’tael. Zagorčao je život ljudima kao malo ko.
Njegova je glava skupo procenjena. Ali ne traže samo njega. Traže i
nekakvog nilfgardskog viteza koji je bio na Tanedu. I još...
– Govori.
– An’givare se raspituju o vešcu po imenu Geralt iz Rivije. I o
devojčici koja se zove Cirila. Naređeno je da to dvoje bude živo
uhvaćeno: oboma ni dlaka s glave ne sme da fali, ni puce s haljine
ne sme da im se otkine. Vidi ti to! Mora da si im srcu mio kad se tako
za zdravlje tvoje brinu...
Prekide, videvši izraz njegovog lica, s kog naglo nestade neljudski
mir. Shvatila je da mu, mada se trudila, strah u kosti nije uterala.

Barem ne što se njegove kože tiče. Iznenada se postide.
– Onda im je zaludu s tom hajkom što se upinju – rekla je blaže, ali

i dalje s blago podsmešljivim osmehom na usnama. – Ti si u
Brokilonu na sigurnom. A devojčicu, takođe, neće živu dobiti. Kad su
ruševine na Tanedu prekopali, raseline one magične kule koja se
srušila... Hej, šta ti je?

Veštac se zateturao, o kedar oslonio, tromo pored panja priseo.
Milva odskoči, prestrašena bledilom koje mu naglo prekri lice.

– Aglais! Sirsa! Fove! Ovamo, brzo! Guba ga razgubala, kanda mu
je došao red mreti! Hej ti!

– Ne dozivaj ih... Nije mi ništa... Govori. Hoću da znam...
Milva je odjednom shvatila.
– Ništa u tom kršu nisu našli! – povikala je, a onda osetila da i sama
bledi. – Ništa! Mada su svaki kamen pogledali i čini bacali, nisu
našli...
Obrisala je znoj sa obrva, pokretom ruke zaustavila drijade koje su
dotrčavale. Uhvati za ramena vešca koji je sedeo, nagnu se nad njim
tako da je njena duga, svetla kosa padala na njegovo ubledelo lice.
– Rđavo si shvatio – ponavljala je brzo, nespretno, teško iznalazeći
reči u naviranju onih koje su htele da prevale preko njenih usana. –
Istom htedoh reći da... Naopako si me shvatio. Jer ja... Otkud sam
mogla da znam da ti toliko... Nisam želela da... Istom ja tek htedoh
reći da devojčica... da je neće naći, jer je netragom nestala, kao i ti
čarobnjaci... Oprosti mi.
Nije odgovorio. Gledao je u stranu. Milva se ugrize za usnu, stegnu
pesnicu.
– Za tri dana odlazim iz Brokilona – reče blago Milva nakon dugog,
veoma dugog ćutanja. – Neka bi se istom mesec načeo, nek bi
noćca svetlo pozobala. Vratiću se za deset dana, možda i ranije.
Odmah nakon Lamasa, prvih dana avgusta. Nemaj brige. Prevrnuću
zemlju i vodu da sve doznam. Ako neko nešto bude o njoj znao,
onda ćeš to i ti znati.
– Hvala ti, Milva.
– Za deset dana... Gvinbleid.
– Ja sam Geralt – veštac ispruži ruku. Stegla ju je bez razmišljanja.
Veoma snažno.
– Ja sam Marija Baring.

Klimanjem glave i naznakom osmeha zahvalio joj je za iskrenost,
znala je da ume to da ceni.

– Budi oprezna, molim te. Kad postavljaš pitanja, pazi kome ih
postavljaš.

– Ne brini se za mene.
– Tvoji obaveštajci... Veruješ li im?
– Ja nikome ne verujem.

*
– Veštac je u Brokilonu, s drijadama.
– Tako sam i mislio – Dajkstra prekrsti ruke na grudima. – Ali dobro
je što se to potvrdilo kao tačno.
Zaćutao je nakratko. Lenep obliza usne. Čekao je.
– Dobro je što se potvrdilo – ponovi šef tajne službe kraljevstva
Redanje, zamišljen, kao da govori sebi. – Uvek je bolje da si siguran.
Eh, kad bi se još pokazalo da je Jenefer s njim... Čarobnica nije s
njim, Lenepe?
– Molim? – obaveštajac zadrhta. – Ne, presvetli gospodine. Nije s
njim. Šta naređujete? Ako ga hoćete živog, namamiću ga iz
Brokilona. Ako vam je miliji mrtav...
– Lenepe – Dajkstra podiže na agenta svoje hladne bledoplave oči.
– Ne preteruj. Preterana revnjivost u našoj struci nikad nije bila
unosna. A uvek je sumnjiva.
– Gospodine – Lenep blago ublede. – Ja samo...
– Znam. Samo si pitao šta ću narediti. Naređujem: ostavi vešca na
miru.
– Razumem. A šta ćemo s Milvom?
– I nju ostavi na miru. Zasad.
– Razumem. Mogu li se sada udaljiti?
– Možeš.
Agent izađe, oprezno i tiho zatvarajući za sobom sobna vrata od
hrastovine. Dajkstra je dugo ćutao, zagledan u kamaru mapa,
pisama, dostava, protokola saslušavanja i smrtnih presuda na stolu.
– Ori.
Sekretar podiže glavu, nakašlja se. Ćutao je.
– Veštac je u Brokilonu.
Ori Reuven ponovo se zakašlja, mahinalno pogledajući pod sto, u
šefove noge. Dajkstra primeti taj pogled.

– Tako je, to mu neću zaboraviti – zareža. – Dve nedelje zbog njega
nisam mogao da hodam. Okaljao sam obraz pred Filipom, morao
sam kao pas da cvilim i molim je za njene proklete čini, jer bih u
suprotnom i danas ćopao. Pa sam sam kriv, nisam ga dobro
procenio. Najgore od svega je to što sada neću moći da mu se
revanširam, da ga se dočepam i izlemam ga! Sam nemam vremena,
a ne mogu svoje ljude da koristim za lične interese! Zar ne, Ori? Ne
mogu?

– Hm...
– Ne kašljucaj. Znam. Dođavola, kako ta vlast zna da kinji! Kako
iskušava da se njome poslužiš! Kako se čovek lako zaboravi kad je
ima! Ali kad se jednom zaboraviš, onda kraja nema... Da li Filipa
Ejlhart i dalje boravi u Montekalvu?
– Da.
– Uzmi pero i mastilo. Izdiktiraću ti pismo za nju. Piši... Bestraga mu
glava, ne mogu da se koncentrišem. Kakvo je to prokleto dranje,
Ori? Šta se to tamo na trgu dešava?
– Školarci bacaju kamenice na rezidenciju nilfgardskog konzula.
Platili smo im za to, hm-hm, ako se ne varam.
– Aha, dobro. Zatvori prozor. Školarci neka sutra krenu da bacaju
kamenice na filijalu banke patuljka Đankardija. Odbio je da mi otkrije
račune.
– Đankardi, hm-hm, uplatio je znatnu sumu u vojni fond.
– Oho! Onda neka bacaju kamenice na one banke koje nisu
uplatile.
– Sve su uplatile.
– Ah, dosadan si, Ori. Piši kad ti kažem. Mila moja Fil, sunce
mojih... Prokletstvo, stalno se zaboravljam. Uzmi novi papir. Jesi
spreman?
– Jesam, hm-hm.
– Draga Filipa. Gospođa Tris Merigold se sigurno brine zbog vešca
kog je teleportirala iz Taneda u Brokilon, čineći to u dubokoj tajnosti,
čak i od mene, što me je silno pogodilo. Umiri je. Veštac je već
dobro. Čak je stigao i da pošalje iz Brokilona emisarku sa zadatkom
da pronađe tragove princeze Cirile, tog malog stvorenja koje Te
toliko zanima. Naš prijatelj Geralt očito ne zna da je Cirila u
Nilfgardu, gde se sprema za svadbu sa carem Emhirom. Stalo mi je

do toga da veštac mirno sedi u Brokilonu, zato sam se i postarao da
ta vest dopre do njega. Jesi napisao?

– Hm-hm, da dopre do njega.
– Novi pasus. Čudi me... Ori, obriši to pero, dođavola! Pišemo Filipi,
a ne kraljevskom savetu – pismo treba da bude estetski uobličeno!
Novi pasus. Čudi me što veštac ne traži kontakt sa Jenefer. Ne
mogu da poverujem da bi to afektivno osećanje koje se graniči sa
opsesivnošću tako naglo ugaslo, nezavisno od političkih opredeljenja
njegove žene iz snova. S druge strane, kad bi Jenefer bila ta koja je
dopremila Cirilu Emhiru, i kad bi za to postojali dokazi, onda bih rado
stvorio uslove za to da je se veštac dokopa. Problem bi onda bio
rešen sam od sebe, u to sam siguran, a verolomna crnokosa
lepotica ne bi više znala ni dana svog ni časa. Veštac ne voli kad
neko dira njegovu devojčicu; Arto Teranova se u to nepobitno na
Tanedu uverio. Želeo bih da verujem, Fil, da nemaš dokaza za
Jeneferinu izdaju i da ne znaš gde se ona skriva. Veoma bi me
pogodilo kad bi se pokazalo da je to još jedna tajna koju kriješ od
mene. Ja pred Tobom nemam tajni... Čemu se smeješ, Ori?
– Ničemu, hm-hm.
– Piši! Ja pred Tobom nemam tajni, Fil, i računam u tom smislu na
uzajamnost. S dubokim poštovanjem, iproče, iproče. Daj da
potpišem.
Ori Reuven posu list peskom. Dajkstra se udobno zavali u stolici,
pa ruke prekrsti na stomaku i zavrte ukrug palčevima.
– Ta Milva, koju veštac šalje da špijunira – prozbori. – Šta o njoj
možeš da mi kažeš?
– Ona, hm-hm – nakašlja se sekretar – prebacuje u Brokilon
Skojat’aele koje je razbila temerska vojska. Izvlači vilenjake iz hajki i
obruča, omogućava im da se odmore i ponovo formiraju u vojne
odrede...
– Ne zadovoljavaju me opštedostupne informacije – prekide ga
Dajkstra. – Milvina aktivnost mi je poznata, uostalom, nameravam i
da je iskoristim. Da nije toga, odavno bih je dao Temerijcima da je
raskomadaju. Šta mi možeš reći o njoj samoj, o Milvi kao osobi?
– Poreklom je, čini mi se, iz neke zabiti u Gornjem Sodenu. Pravo
ime joj je, u stvari, Marija Baring. Milva je nadimak koji su joj dale
drijade. Na Drevnom jeziku to znači...

– Lunja – prekide ga Dajkstra. – Znam.
– Lovačka tradicija ukorenjena je u njenoj porodici još od askurđela.
To su šumski ljudi, srodili su se s divljinom. Kad je Baringu sina
pregazio los, stari je ćerku naučio lovačkom zanatu. Kad joj je otac
preminuo, njena majka se ponovo udala. Hm-hm... Marija se nije
slagala s očuhom i pobegla je od kuće. Mislim da joj je tada bilo
šesnaest godina. Otišla je na sever, živela je od lova, ali joj
magnatski šumari nisu nimalo ulepšali život, jer su je pujdali i kao
zver proganjali. Zato je krenula kasom po Brokilonu i tamo su je, hm-
hm, uhvatile drijade.
– I umesto da je ucmekaju, one su je prigrlile – promrmlja Dajkstra.
– Prihvatile su je kao svoju... A ona im je uzvratila zahvalnošću.
Sklopila je savez sa Vešticom Brokilona, sa starom srebrnookom
Etnom. Marija Baring je umrla, živela Milva... Koliko je ekspedicija
obavila pre nego što su se oni u Verdenu i Keraku dosetili o čemu je
stvar? Tri?
– Hm-hm... Četiri, koliko mi se čini... – Oriju Reuvenu stalno se
nešto činilo, mada mu je pamćenje bilo besprekorno. – Bilo je
stotinak ljudi, onih najzagriženijih lovaca na rusalske skalpove. Dugo
se nisu mogli dosetiti, jer bi Milva katkad iznosila ponekoga lično na
svojim leđima, i taj koga je od pokolja spasavala uzdizao bi potom u
nebesa njenu kuražnost. Tek četvrtog puta, u Verdenu, kako mi se
čini, neko se lupio po čelu. Kako to, dreknuše najednom, hm-hm, da
ona koja ljude u lov na rusalke predvodi svaki put sačuva živu glavu?
I onda je došlo delo na videlo, da ih predvodnica odvodi – u stupicu,
pravo na nišan strelama drijada koje čekaju u zasedi...
Dajkstra odmaknu na ivicu stola protokol sa saslušanja, jer mu se
učini da pergament još uvek smrdi na sobu za mučenje.
– I tada – doseti se Dajkstra – Milva je nestala u Brokilonu ko sanak
od zlatnih niti što se pleo. A u Verdenu je i dan-danas teško pronaći
dobrovoljce za pohod na drijade. Stara Etna i mlada Lunja sprovele
su finu selekciju. I onda se još neko usudi da kaže kako smo mi ljudi
izmislili provokaciju. A možda...
– Hm-hm? – nakašlja se Ori Reuven, začuđen time što je šef
prekinuo rečenicu i zaćutao.
– Možda su na kraju počeli da uče od nas – hladno dovrši špijun,
gledajući u dostave, protokole saslušanja i smrtne presude.

*
Pošto nigde crvenu boju nije videla, Milva se onespokojila.
Odjednom se setila da je jarac napravio korak u trenutku kad je
pogođen. Napravio je ili želeo da napravi – svejedno. Pokrenuo se, a
strela je mogla da ga pogodi u stomak. Milva opsova. Strela u
stomak, prokletstvo i sramota lovčeva! Kakav peh! Jad i čemer!
Brzo otrča do obronka, oprezno se osvrćući među kupinama, u
mahovini i paprati. Tražila je strelu. Strela čiji je vrh imao četiri
sečiva, naoštrena tako da si mogao da briješ njima podlakticu, i
odapeta s razdaljine od pedeset koraka – morala je da proburazi
jarca.
Ugledala ju je, pronašla, i s olakšanjem odahnula, triput je
otpljunula, zadovoljna uspehom. Bespotrebno se plašila; štaviše, bilo
je bolje nego što je pretpostavljala da će biti. Osovina strele nije bila
oblepljena lepljivom i smrdljivom sadržinom želuca. A nije imala ni
tragova svetle, ružičaste i penaste boje iz pluća. Šipka strele sva je
bila pokrivena tamnim, bogatim crvenilom. Šiljak je proburazio srce.
Milva nije morala da se prikrada ni da se šunja, nije je čekao dug
hod po tragovima. Jarac je bez sumnje ležao mrtav u gustišu, na
manje od sto koraka od proplanka, na mestu koje će joj boja
potvrditi. Jarac koji je prostreljen u srce morao bi posle nekoliko
skokova da za sobom ostavi obojene tragove; znala je, dakle, da će
lako naći trag.
Posle desetak koraka pronašla je trag i krenula za njim, ponovo
zamišljena i zaronjena u uspomene.

*
Održala je obećanje koje je dala vešcu. Vratila se u Brokilon čak
pre nego što je obećala – dakle, pet dana posle praznika Žetve, pet
dana posle mladine kojom kod ljudi počinje mesec avgust a kod
vilenjaka Lamas, sedmi, poslednji savaed u godini.
Prevezla se preko Vrpce u praskozorje, ona i pet vilenjaka. Odredi
koje je vodila brojali su isprva devet konjanika, ali leveri iz Bruge sve
vreme su išli njihovim tragom; na oko tri vrste pred rekom navališe
na njih, pritisnuše ih, odustaše tek kod Vrpce, pošto je u
magličastom praskozorju na desnoj obali iskrsnuo pred njima
Brokilon. Leveri su se plašili Brokilona. To ih je spaslo. Prebacili su
se. Iznemogli, ranjeni. I ne svi na broju.

Imala je za vešca vesti, ali je bila uverena da je Gvinbleid i dalje u
Kol Seraiju. Nameravala je da ode kod njega oko podneva, pošto se
pošteno ispava. Začudila se kad se naglo, kao duh, pomolio iz
magle. Bez ijedne reči sede pored nje, gledajući kako prostire sebi
ležaj, stavlja abaiju preko hrpe granja.

– Al’ se tebi žuri – rekla je zajedljivo. – Vešče, ja s nogu padam.
Dan i noć u samaru, tur više ne osećam, a mokra sam do pupka jer
smo se u zoru kao kurjaci kroz rečne vrbake probijali.

– Molim te. Jesi li doznala nešto?
– Doznala sam – frknu Milva, odvezujući i izuvajući mokre cipele. –
Što i nije bilo teško, jer se o tome trubi na sva zvona. Ta tvoja
gospojica baš je persona neka, nisi mi to rekao! Ja sve mislila da ti je
pastorka, siroče neko s kim se sudbina surovo poigrala. Kad ono:
princeza Cintre! Oho-ho! A možda si i ti prerušeni princ?
– Molim te, govori.
– Neće je se kraljevi dočepati, jer je ta tvoja Cirila, kako se
pokazalo, sa Taneda pravo u Nilfgard pobegla, sigurno s tim
čarobnjacima koji su počinili izdaju. A u Nilfgardu ju je car Emhir s
pompom dočekao. I znaš šta? Vele da će se njome oženiti. A sad mi
daj da malo predahnem. Ako hoćeš, pričaćemo kad se ispavam.
Veštac je ćutao. Milva je okačila mokre obojke na račvastu granu
da bi ih našlo sunce kad bude izlazilo; trgnula je kopču pojasa.
– Htela bih da se svučem – promrsi. – Zašto još tu stojiš? Srećnije
vesti valjda nisi ni mogao očekivati. Ništa ti više ne preti, niko za tebe
ne pita, špijuni se više ne zanimaju za tebe. A tvoja devojana je
kraljevima kidnula, carica će postati...
– Je l’ ta vest pouzdana?
– Jakošnje ništa pouzdano nije – odgovori ona zevajući i sede na
brlog – osim tvrdnje da sunašce svakog dana nebom sa istoka na
zapad putuje. Ali to za nilfgardskog cara i princezu iz Cintre istina
mora da je prava, jer se o tome na sve strane govori.
– Otkuda to naglo širenje vesti?
– Ti kao da ne znaš! Ona, obače, Emhiru grdne teritorije u miraz
donosi! Ne samo Cintru nego i ono što je s te strane Jaruge! Oho,
bogme će to i moja vladarka biti, jer sam ja iz Gornjeg Sodena, a
pokazalo se da je čitav Soden njen feud. Kadno u njenim šumama
ulovim kakvo jelenče, pa me uhvate, možda će narediti i da me

obese... Šta ćeš, pogan je ovaj svet! Guba te razgubala, oči mi se
same sklapaju...

– Još samo jedno pitanje. A od onih čarobnica... To jest od onih
čarobnjaka izdajnika, jesu li uhvatili koga?

– Nisu. Ali jedna čarobnica, vele, sebi je oduzela život. Posle pada
Vengerberga i ulaska kedvenske vojske u Edirn. Nesumnjivo od
muke ili straha od pogubljenja...

– U odredu koji si prebacila ovamo bilo je neosedlanih konja. Da li
bi mi vilenjaci dali jednog?

– Aha, svrbe te stopala – promrmlja ona, ogrćući se abaijom. – Sve
nešto mislim da znam kud ti se putuje...

Ućuta, začuđena izrazom njegovog lica. Najednom je razumela da
vest koju je donela uopšte nije bila povoljna. Najednom je shvatila da
ništa, baš ništa ne razume. Neočekivano, iznenada je osetila želju
da sedne kraj njega, zaspe ga pitanjima, sasluša, sazna, možda ga
nekako posavetuje... Najedanput protrlja uglove očiju zglobom prsta.
Iscrpljena sam, pomisli, smrt mi je cele noći bila za petama. Moram
da otpočinem. Šta me se, konačno, tiču te njegove brige i sekature?
Šta me se tiče on? I taj devojčurak? Dovraga i s njom i s njim! Đavo
im čorbu posrkao, ni san mi zbog njih na oči ne dolazi...

Veštac ustade.
– Hoće li mi dati konja? – ponovi.
– Uzmi kog hoćeš – reče ona malo zatim. – Vilenjacima bolje ne
dosađuj. Isprašili su nas dok smo se prebacivali, krv su našu prolili...
Samo mi vranca ne diraj, jer je vranac moj... Šta još stojiš tu?
– Hvala ti za pomoć. Za sve.
Nije odgovorila.
– Dužan sam ti. Kako da ti se odužim?
– Kako? Pa tako što ćeš najzad da kreneš! – viknula je, pridignuvši
se na lakat i silovito nameštajući abaiju. – Ja... Ja moram da se
ispavam! Uzmi konja i... putuj... u Nilfgard, u pakao, do sto đavola,
meni je svejedno! Odlazi! Ostavi me na miru!
– Platiću ti što sam dužan – tiho joj reče. – Neću zaboraviti. Možda
će se jednom desiti tako da će tebi trebati pomoć. Oslonac. Ruka.
Vikni tada, vikni u noć. I ja ću doći.

*

Jarac je ležao na ivici proplanka, sunđerastog od izvora koji su
izbijali, gusto zaraslog u paprat, ispružen, staklenim okom zagledan
u nebo. Milva je videla velike krpelje zarivene u njegov
svetlopepeljasti trbuh.

– Moraćete da tražite sebi drugu krv, paraziti – promrsi, zavrćući
rukave i vadeći nož. – Jer ova će uskoro da se ohladi.

Veštim i brzim pokretom presekla je kožu od grudne kosti sve do
čmara, vešto vodeći sečivo pored genitalija. Oprezno je razdvojila
sloj masti, krvaveći ruke do lakata; odseče jednjak, istrese iznutrice
napolje. Rasekla je želudac i žučnu kesu tražeći bezoare. U magične
moći bezoara nije verovala, ali uvek su se nalazile budale koje su u
to verovale i za to plaćale.

Podigla je jarca i spustila ga na obližnje deblo, rasporenim trbuhom
ka zemlji, tako da bi krv mogla da otiče. Obrisala je ruke svežnjem
paprati.

Sela je pokraj plena.
– Sumanuti vešče što si s uma sišao – tiho reče, zagledana u
krošnje brokilonskih borova koje su visile u visini od sto stopa iznad
nje. – Krećeš u Nilfgard po svoju devojčicu. Na kraj sveta odlaziš što
u vatri gori, a ni pomislio nisi na provijant. Imaš za koga da živiš, to
znam, ali imaš li od čega?
Borovi, razume se, nisu komentarisali i nisu monolog prekidali.
– Sve nešto mislim – nastavi Milva, čačkajući nožem krv ispod
noktiju – da nema nikakvih izgleda da to svoje devojče povratiš. Ne
samo da do Nilfgarda stići nećeš nego nećeš ni do Jaruge. Ma, sve
nešto mislim da ni do Sodena nećeš dospeti. Sve mi se čini da ti je
smrt već suđena. Na tvom ogorčenom licu smrt je već ispisana, iz
gadnih tvojih očiju ona se pomalja. Stići će te smrt, vešče ludi, eno ti
je za petama, samo što te nije ščepala. Ali s ovim jarčićem barem od
gladi nećeš umreti. A i to je valjda nešto. Sve tako nešto mislim.

*
Kad je video nilfgardskog ambasadora kako ulazi u dvoranu za
prijem, Dajkstra je diskretno uzdahnuo. Šilard Fic-Esterlen, poslanik
cara Emhira var Emreisa, imao je običaj da vodi razgovore
diplomatskim jezikom i obožavao je da upliće u rečenice pompezne
jezičke rogobatštine, razumljive samo diplomatama i učenim ljudima.
Dajkstra je studirao na Oksenfurtskoj akademiji i, mada titulu

magistra nije dobio, poznavao je osnove nadmenog univerzitetskog
žargona. Nerado se ipak njime služio, jer u dubini duše nije podnosio
pompu ni bilo kakav oblik pretencioznog ceremonijala.

– Dobro došli, ekselencijo.
– Gospodine grofe – ceremonijalno se pokloni Šilard Fic-Esterlen. –
Ah, blagoizvolite mi oprostiti, možda bih već trebalo da kažem: Vaša
kneževska svetlosti. Vaše visočanstvo regente? Vaša milosti
generalni sekretaru? Tako mi časti, obasuti ste tolikim priznanjima i
poštovanjima da zbilja ne znam kako da vas titulišem a da protokol
ne prekršim.
– Najbolje će biti ‘Vaše visočanstvo’ – skromno odvrati Dajkstra. –
Ipak, znate, ekselencijo: gde kralj okom, tu dvor skokom. A sigurno
vam nije nepoznato to da kad ja viknem: ,,Skači!“ dvor u Tretogoru
pita: „Koliko visoko?“
Ambasador je znao da Dajkstra preteruje, ali uopšte ne toliko
mnogo. Princ Radovid je bio maloletan, kraljica Hedvig dotučena
tragičnom muževljevom smrću, aristokratija zaplašena, zaglupljena,
zavađena i na frakcije podeljena. U Redanji je faktički Dajkstra bio
na vlasti. Dajkstra bi bez po muke dobio titulu koju god bi poželeo.
Ali Dajkstra nijednu nije želeo.
– Vaše visočanstvo je blagoizvolelo da me pozove – reče malo
zatim ambasador. – Uz izostanak ministra spoljnih poslova. Čemu
imam da zahvalim tu čast?
– Ministar je – Dajkstra podiže pogled ka drvenoj tavanici – odustao
od funkcije zbog svog zdravstvenog stanja.
Ambasador ozbiljno klimnu glavom. Savršeno dobro je znao da je
ministar spoljnih poslova sedeo u tamnici, a kako je bio kukavica i
idiot, bez sumnje je priznao Dajkstri sve o svojim zakulisnim
radnjama s nilfgardskom obaveštajnom službom čim je video
‘sprave’, još pre nego što je saslušanje i počelo. Znao je da je mreža
koju su organizovali agenti Vatjea de Ridoa, šefa carske obaveštajne
službe, ostala razbijena, i sada je Dajkstra držao sve konce u svojim
rukama. Znao je, takođe, i to da su ti konci vodili pravo k njemu.
Samo što je on imao diplomatski imunitet, a dužnosti su ga
primoravale da vodi igru do kraja. Naročito posle čudno šifrovanih
instrukcija koje su ambasadi nedavno poslali Vatje i koroner Stefana
Skelena, carski agent za specijalne zadatke.

– Budući da naslednik dužnosti još nije imenovan – nastavi Dajkstra
– meni će pripasti nemili zadatak da vas obavestim da je Vaša
ekselencija proglašena za personu non grata u kraljevstvu Redanje.

Ambasador se poklonio.
– Žalim – rekao je – što uzajamno opozivanje ambasadora kao
rezultat difidencija proističe iz pitanja koja se, najzad, direktno ne tiču
ni kraljevstva Redanje ni carstva Nilfgarda. Carstvo nije preduzelo
nikakve neprijateljske mere prema Redanji.
– Sem blokade delte Jaruge i ostrvlja Skelige za naše brodove i
robu. Sem naoružavanja i podržavanja bandi Skojat’aela.
– To su insinuacije.
– A koncentrisanje vojnih snaga Carstva u Verdenu i Cintri? Upadi
naoružanih bandi u Soden i Brugu? Soden i Bruga su pod temerskim
protektoratom, a mi smo pak u savezu s Temerijom, ekselencijo;
napadi na Temeriju napadi su na nas. Ostaju i pitanja koja se
direktno tiču Redanje: pobuna na ostrvu Taned i zločinački atentat na
kralja Vizimira. I uloga koju je Carstvo odigralo u tim događajima.
– Quod attinet incidenta na Tanedu – raširi ruke ambasador –
nisam ovlašćen da izražavam svoje mišljenje. Njegovom carskom
veličanstvu Emhiru var Emreisu tuđe su kulise vaših privatnih
čarobnjačkih obračuna. Žalim nad činjenicom da ništavan efekat
imaju naši protesti protiv propagande koja sugeriše nešto drugo.
Propagande koja se, ako smem da primetim, širi ne bez podrške
najviše vlasti kraljevstva Redanje.
– Vaši protesti iznenađuju i neizmerno čude – blago se osmehnu
Dajkstra. – Pri svem tom, car uopšte ne skriva činjenicu da na
njegovom dvoru boravi cintrijska kneginja, upravo dovedena sa
Taneda.
– Cirilu, kraljicu Cintre – ispravi ga naglašeno Šilard Fic-Esterlen –
nisu doveli, već je sama zatražila azil u Carstvu. To nema ničeg
zajedničkog sa incidentom na Tanedu.
– Zbilja?
– Incident na Tanedu – nastavi ukočena lica ambasador – pobudio
je carevo zgražavanje. A mučki atentat na kralja Vizimira, koji je
izvršio skriveni ubica, izazvao je njegovu iskrenu i živu abominaciju.
Još veću abominaciju budi pak ogavna intriga koja se širi međ
svetinom, po kojoj instigatore tih zločina treba tražiti u Carstvu.

– Hvatanje pravih instigatora – sporo odgovori Dajkstra – okončaće
intrigu, nadajmo se. A njihovo hvatanje i kažnjavanje samo je pitanje
vremena.

– Justitia fundamentum regnorum – ozbiljno je priznao Šilard Fic-
Esterlen. – A crimen horribilis non potest non esse punibile. Jemčim
da i njegovo carsko veličanstvo želi da isto tako bude.

– Car ima moć da ispuni tu želju – nevoljno ubaci Dajkstra,
prekrstivši ruke na grudima. – Jedan od vođa zavere, Enid an
Gleana, donedavno čarobnica Frančeska Findaber, po carskom
odobrenju igra se kraljice marionetske države vilenjačke u Dol
Blatani.

– Njegovo carsko veličanstvo – izveštačeno se nakloni ambasador
– ne može da se meša u stvari Dol Blatane, nezavisnog kraljevstva
koje su priznale sve susedne velesile.

– Ali ne Redanja. Za Redanju, Dol Blatana je i dalje deo kraljevstva
Edirn. Iako ste sovokupno s vilenjacima i Kedvenom rasklopili Edirn
na deliće, mada od Lirije nije ostao lapis super lapidem , suviše rano
ta kraljevstva s mape sveta uklanjate. Suviše rano, ekselencijo. Pa
ipak, nije vreme i nije mesto da se o tome diskutuje. Neka Frančeska
Findaber zasad kraljuje, doći će vreme za pravednost. A šta ćemo s
drugim rebelijašima i organizatorima atentata na kralja Vizimira? Šta
ćemo s Vilgeforcem iz Rogevena, šta s Jenefer iz Vengerberga? Ima
osnova za pretpostavku da su posle sloma puča oboje pobegli u
Nilfgard.

– Garantujem vam – podiže glavu ambasador – da nije tako. A kad
bi do toga došlo, garantujem da ih ne bi kazna mimoišla.

– Nisu vama krivi, ne treba vi da ih kaznite. Iskrenu želju za
pravičnošću, koja je ipak fundamentum regnorum, car Emhir bi
dokazao kad bi nama prestupnike predao.

– Vaš zahtev je neporecivo na mestu – priznao je Šilard Fic-
Esterlen, glumeći zbunjeni osmeh. – Ti ljudi ipak nisu u Carstvu,
primo! Sekundo, čak i da dođu tamo, postoji impediment.
Ekstradicija se vrši prema sudskoj presudi, koju u datom slučaju
izriče Carski savet. Imajte u vidu, Vaše visočanstvo, da ako Redanja
prekine diplomatske odnose, onda je to neprijateljski čin, a teško se
može računati na to da bi Savet izglasao izručivanje osoba koje

traže azil na zahtev neprijateljske države. Bila bi to stvar bez
presedana... Sem ako...

– Ako šta?
– Ako ne učinimo presedan.
– Ne razumem.
– Ako bi kraljevstvo Redanje bilo spremno da isporuči caru
njegovog podanika koji je ovde uhapšen kao običan razbojnik, car i
Savet imali bi osnova da uzvrate taj gest dobre volje.
Dajkstra je dugo ćutao, ostavljajući utisak da drema ili razmišlja.
– O kome je reč?
– Ime prestupnika... – ambasador se pretvarao da pokušava da se
seti, najzad je posegao za torbom od safijana po dokument. –
Oprostite, memoria fragilis est ... Evo ga. Nekakav Kahir Maur Difrin
ep Kelah. Terete ga za ozbiljan gravamen . Traže ga zbog ubistva,
dezerterstva, raptus puellae , nasilja, krađe i krivotvorenja
dokumenata. Bežeći pred gnevom carevim, pobegao je preko
granice.
– U Redanju? Dalek je put izabrao.
– Vaša visost – blago se osmehnu Šilard Fic-Esterlen – svoja
interesovanja, obače, ne ograničava, najzad, samo na Redanju.
Nemam ni najmanje sumnje da biste vi, Vaša visosti, kada bi tog
prestupnika uhvatili u bilo kom savezničkom kraljevstvu, znali za to iz
izveštaja svojih brojnih... poznanika.
– Kako rekoste da se zove taj bezdelnik?
– Kahir Maur Difrin ep Kelah.
Dajkstra je dugo ćutao, pretvarajući se da kopa po sećanju.
– Ne – rekao je najzad. – Nije uhvaćen niko ko se tako zove.
– Doista?
– Moja memorija ne biva fragilis u takvim stvarima. Žao mi je,
ekselencijo.
– I meni – ledeno mu odvrati Šilard Fic-Esterlen. – Naročito stoga
što uzajamna ekstradicija prestupnika u takvim uslovima ne deluje
ostvarljivo. Ne bih više zadržavao Vašu visost. Želim vam zdravlja i
uspeha.
– Takođe. Zbogom, ekselencijo.
Ambasador izađe, napravivši nekoliko komplikovanih,
ceremonijalnih naklona.

– Poljubi me u sempiternum meam, lukavče – promrmlja Dajkstra,
prekrstivši ruke na grudima. – Ori! Izlazi!

Sekretar, crven od dugo zadržavanog kašljucanja i nakašljavanja,
pomoli se iza draperije.

– Da li je Filipa i dalje u Montekalvu?
– Da, hm-hm. S njom su i gospođe Lo Antij, Merigold i Mec.
– Za dan-dva mogao bi da izbije rat, začas granica na Jarugi može
da se zapali, a one su se zatvorile u nekakvom divljem zamku!
Hvataj pero i piši. Mila Fil... Dovraga!
– Napisao sam: „Draga Filipa.“
– Dobro. Piši dalje. Možda će te zainteresovati to što se čudak sa
krilatim šlemom, koji je iz Taneda nestao podjednako tajanstveno
kao što se u njemu i pojavio, zove Kahir Maur Difrin, sin je senešala
Kelaha. Tog čudnog tipa tražimo ne samo mi nego, kako se
ispostavlja, i službe Vatjea de Ridoa, i ljudi one fukare...
– Gospođi Filipi, hm-hm, mrske su takve reči. Napisao sam ‘onog
đubreta’.
– Neka bude. Onog đubreta Stefana Skelena. Znaš isto tako dobro
kao i ja da Emhirove obaveštajne službe hitno traže samo one
agente i emisare za koje se Emhir zarekao da će im zagorčati život.
One koji su, umesto da izvrše naredbu ili nestanu, počinili izdaju i
naredbu nisu izvršili. Stvar deluje, dakle, dosta čudno. Pri svem tom,
bili smo sigurni da je Kahiru bilo naređeno samo da uhvati princezu
Cirilu i odvede je u Nilfgard. Novi pasus. O čudnoj premda
opravdanoj sumnji koju je ta stvar u meni probudila, kao i o mojoj
teoriji koja je malo iznenađujuća, mada ne i besmislena, želeo bih da
prodiskutujem s Tobom u četiri oka. S izrazima dubokog poštovanja,
iproče, iproče.

*
Krenula je na jug, kao strela je zapucala, najpre obalom Vrpce,
preko Žganica, prebacivši se kasnije preko reke, močvarnim
klancima obraslim mekanim, svetlozelenim tepihom busenjače.
Pretpostavljala je da veštac, koji teren nije poznavao tako dobro kao
ona, neće rizikovati da se prebacuje na naseljenu obalu.
Presecanjem gadne rečne okuke, isturene prema Brokilonu, imala je
šanse da ga stigne blizu vodopada Kejen Trejs. Bude li brzo
putovala i ne bude li zastajala, imala je čak šanse da ga pretekne.

Zebe se nisu varale kada su zvonile. Nebo na jugu se vidno
naoblačilo. Vazduh je postao gust i težak, komarci i štrkljevi postali
su izuzetno napadni i dosadni.

Kad je ujahala u lug pokriven još zelenim lešnicima i golom,
crnpurastom pasjakovinom, osetila je prisustvo. Nije čula. Osetila je.
Znala je, dakle, da su to bili vilenjaci.

Zaustavila je konja kako bi je u grmlju skriveni streličari mogli dobro
osmotriti. Zaustavila je i disanje. U nadi da nije naišla na plahovite.

Iznad jarca položenog preko konjskih sapi zujala je muva.
Šušanj. Tihi zvižduk. Zviznula je u znak odgovora. Skojat’aeli se
poput duhova pomoliše iz gustiša, i Milva tek tada odahnu.
Poznavala ih je. Pripadali su odredu Konoka de Reoa.
– Hael – rekla je pošto je sjahala. – Que’ss va?
– Ne’ss – suvo odvrati vilenjak čijeg se imena nije sećala. –
Caemm.
U blizini, na proplanku, logorovali su ostali. Bilo ih je, u najmanju
ruku, tridesetak, više nego što je brojao Konokov odred. Milva se
začudila. U poslednje vreme odredi Veverica više su kopneli nego
što su brojno jačali. U poslednje vreme susretala je odrede ranjenih,
uznemirenih odrpanaca koji su se jedva u sedlu držali i jedva na
nogama stajali. Ovaj odred bio je drugačiji.
– Cead, Coinneach – pozdravila je vođu koji joj se približavao.
– Ceadmil, sor’ca.
Sor’ca. Sestrica. Tako su je zvali oni s kojima je bila u prijateljstvu
kad su želeli da izraze poštovanje i simpatiju. I to da su bili od nje
mnogo, mnogo zima stariji. Isprva je bila za vilenjake samo Dh’oine,
čovek. Potom, kad im je već redovno pomagala, zvali su je Aen
Woedbeanna, ‘žena iz šume’. Kasnije, kad je još bolje upoznala
šumu, po ugledu na drijade, zvali su je Milva, Lunja. Njeno pravo
ime, koje je otkrivala samo prijateljima u znak uzvraćanja toplog
gesta, nije im odgovaralo – izgovarali su ga ‘Mear’ya’, sa primesom
grimase, kao da je u njihovom govoru to imalo rđavu konotaciju. I
odmah su prelazili na ‘sor’ca’.
– Kuda ste to krenuli? – Milva je pažljivije osmotrila, ali i dalje
ranjene i bolesne nije uočavala. – Na Osmu milju? U Brokilon?
– Ne.

Od daljih pitanja se suzdržala, suviše dobro ih je znala. Dovoljno joj
je bilo samo nekoliko pogleda na nepomična, ukočena lica, na
prenaglašeni mir s kojim su sređivali opremu i oružje. Dosta je bio
jedan pažljiv pogled u duboke, bezdane oči. Znala je da su išli u
borbu.

Nebo se na južnoj strani smrkavalo, oblačilo.
– A kuda ti smeraš, sor’ca? – upita Konok, zatim brzo baci pogled
na jarca prebačenog preko konja i blago se osmehnu.
– Na jug – ravnodušno mu je otkrila. – Prema Drajšotu.
Vilenjak prestade da se osmehuje.
– Ljudskom obalom?
– Barem do Kejen Trejsa – slegla je ramenima. – Pored vodopada
je sigurnije vraćati se na brokilonsku stranu, jer...
Okrenu se, pošto je čula njištanje konja. Novi Skojat’aeli priključivali
su se ionako već neobično brojnom odredu. Te nove Milva je još
bolje poznavala.
– Kirone! – povika tiho, ne krijući čuđenje. – Toruvjel! Šta vi ovde
radite? Tek što vas prebacih u Brokilon, a vi opet...
– Ess’creasa, sor’ca – ozbiljno reče Kiron ep Derb. Zavoj koji je bio
omotan oko vilenjakove glave imao je mrlju od krvi što se cedila.
– Tako treba – ponovi za njim Toruvjel, oprezno silazeći s konja,
tako da ne povredi ruku u povesci. – Stigle su vesti. Ne možemo da
dreždimo u Brokilonu kad se računa svaki luk.
– Da sam znala – Milva napući usne – ne bih se zbog vas mučila.
Ne bih zarad tog transporta glavu u torbu stavljala.
– Sinoć smo dobili vesti – tiho je objasnila Toruvjel. – Nismo mogli...
Ne možemo u takvom trenutku ostaviti našu braću po oružju. Ne
možemo, shvati to, sor’ca.
Nebo se sve više oblačilo. Ovog puta Milva je jasno čula grom u
daljini.
– Ne idi na jug, sor’ca – reče Konok de Reo. – Stiže mećava.
– Šta mi mećava može... – prekide ga Milva, pogleda ga malo
ozbiljnije. – Gle! Pa kakve su vam to onda vesti stigle? Nilfgard, je l’
da? U Sodenu prelaze Jarugu? Na Brugu udaraju? Zato krećete?
Nije odgovorio.
– Da, kao u Dol Angri – pogledala je u njegove tamne oči. – Opet
će vas nilfgardski car iskoristiti da ognjem i mačem ljudima u zaleđu

vršljate. A kasnije će car s kraljevima spokojstvije sklopiti, a vas će
poubijati. U vatri koju ćete sami podjariti sami ćete izgoreti.

– Vatra prečišćava. I prekaljuje. Kroz vatru treba proći. Aenyell’hael,
ell’wa, sor’ca? Na vašem jeziku: vatreno krštenje.

– Milija mi je druga vatra – Milva je odvezala jarca i svalila ga na
zemlju, vilenjacima pod noge. – Vatra koja pucketa na ražnju. Evo
vam, da od gladi u maršu ne sustanete. Meni više ne treba.

– Ne ideš na jug?
– Idem.
Idem, pomisli, brzo idem. Moram da opomenem onog glupog
vešca, moram da ga upozorim u kakvu pipirevku ulazi. Moram da ga
vratim.
– Ne idi, sor’ca.
– Ostavi me na miru, Konok.
– S juga dolazi oluja – ponovi vilenjak. – Dolazi grdna vejavica. I
velika vatra. Skloni se u Brokilonu, sestrice, ne idi na jug. Dosta si
učinila za nas, više ne možeš. I ne moraš. Mi moramo. Ess’tedd,
esse creasa! Kucnuo je naš čas. Zbogom.
Vazduh je bio težak i gust.

*
Magična formula za teleprojekciju bila je komplikovana, morali su
da je izgovaraju zajedno, spajajući ruke i misli. Čak i tada se
pokazalo da je to vraški težak napor. Jer je i razdaljina bila
poprilična. Zatvoreni kapci Filipe Ejlhart su zadrhtali, Tris Merigold je
soptala, na visoko čelo Keire Mec izbile su graške znoja. Samo na
licu Margarite Lo Antij nije bilo znakova umora.
U škrto osvetljenoj odaji odjednom se rasvetlilo, po tamnim
lamperijama zidova zaplesao je mozaik odsjaja. Nad okruglim stolom
visila je kugla koja je blistala mlečnim sjajem. Filipa Ejlhart je
izgovorila završetak magične formule, a kugla je pala prekoputa njih,
na jednu od dvanaest ukrug postavljenih stolica. U kugli se pojavila
maglovita prilika. Slika je podrhtavala, projekcija nije bila baš
stabilna. Ali brzo je postajala izražajnija.
– Sto mu muka – promrmlja Keira, brišući čelo. – Zar oni tamo u
Nilfgardu ne znaju za glamarin ni čini za ulepšavanje?
– Po svemu sudeći, ne znaju – zaključi Tris krajičkom usana. – Ni
za modu valjda nikad nisu čuli.

– Ni za šminku – tiho će Filipa. – Ali sada pst! Devojke. I ne piljite u
nju. Treba da stabilizujemo projekciju i pozdravimo našu gošću.
Pojačaj me, Rita.

Margarita Lo Antij ponovi magičnu formulu i Filipin gest. Slika
nekoliko puta zatreperi, izgubi maglovitu lelujavost i neprirodno
sijanje, konture i boje se izoštriše. Čarobnice su sad mogle još
detaljnije da se zagledaju u lik na suprotnoj strani stola. Tris se
zagrize za usnu i značajno namignu Keiri.

Žena s projekcije imala je bledo lice rđave kože, budi kakve oči,
bezizražajne, uzana modrikasta usta i blago kukasti nos. Ispod
mekog ronda padala je tamna kosa, ne baš svežeg izgleda. Utisak
neatraktivnosti i zapuštenosti dopunjavala je crna, komotna i
bezoblična odora, obrubljena srebrnim koncem na ramenu. Vez je
predstavljao polumesec u zvezdanom krugu. Bio je to jedini ukras
koji je nilfgardska čarobnica nosila.

Filipa Ejlhart ustade, trudeći se da ne eksponira previše svoj nakit,
čipke i dekolte.

– Uvažena gospođo Asire – reče. – Dobro došla u Montekalvo.
Mnogo se radujemo što si se odazvala našem pozivu.

– Učinila sam to iz radoznalosti – reče iznenađujuće ljupkim i
melodičnim glasom čarobnica iz Nilfgarda, mahinalno popravljajući
šešir. Ruka joj je bila vitka, obeležena žutim mrljama, nokti su joj bili
slomljeni i neravni, evidentno izgrizeni.

– Samo iz radoznalosti – ponovila je – a posledice toga mogu,
uostalom, da se pokažu fatalne po mene. Molila bih vas da mi
objasnite.

– I smesta ću to učiniti – klimnu glavom Filipa, dajući znak ostalim
čarobnicama. – Prvo, ipak, neka mi bude dopušteno da prizovem
projekciju ostalih učesnica skupa i da napravim uzajamnu
prezentaciju. Molim za malo strpljenja.

Čarobnice se ponovo uhvatiše za ruke, zajedno ponoviše
inkantaciju. Vazduh u odaji zabruja kao nategnuta žica, sa lakunara
na plafonu spusti se na sto svetlucava magla i ispuni prostoriju
treperavim senkama. Iznad tri slobodne stolice ponikoše svetlom
pulsirajuće sfere, u sferama se ukazaše obrisi figura. Prva se
pojavila Sabrina Glevisig u cirkiznoj i provokativno dekoltiranoj haljini
s velikom, šupljikavom uspravnom kragnom, koja je prekrasno

uokvirivala kosu skupljenu brilijantnom dijademom. Pored nje se iz
maglovitog bleska projekcije pomolila Šila de Tankarvil u crnom,
biserima opšivenom somotu, vrat joj je bio obavijen dugim
okovratnikom od srebrnih lisica. Čarobnica iz Nilfgarda nervozno je
oblizala tanke usne. Sačekaj da vidiš Frančesku, pomisli Tris. Kad
vidiš Frančesku, crna glodarčice, oči će da ti ispadnu.

Frančeska Findabar nije podbacila. Ni raskošnom haljinom boje
bikove krvi, ni veličanstvenom frizurom, ni rubinskom ogrlicom, ni
srnećim očima uokvirenim jarkom vilenjačkom šminkom.

– Pozdravljam sve dame – rekla je Filipa – u zamku Montekalvo,
gde sam bila slobodna da vas pozovem kako bismo se dogovorile o
nekim stvarima od nemalog značaja. Žao mi je zbog činjenice da se
sastajemo pomoću teleprojekcije. Neposredan sastanak nije nam
izvodljiv kako zbog vremena, tako ni zbog razdaljine koja nas deli, ali
ni zbog situacije u kojoj smo se sve našle. Ja sam Filipa Ejlhart,
gospodarica ovog zamka. Kao inicijator susreta i domaćica,
dopustiću sebi da vas predstavim jedne drugima. S moje desne
strane sedi Margarita Lo Antij, rektorka Akademije u Aretuzi. S leve:
Tris Merigold iz Maribora i Keira Mec iz Karerasa. Zatim, Sabrina
Glevisig iz Ard Karajga. Šila de Tankarvil, pristigla iz Krejdena u
Koviru. Frančeska Findaber, poznata i kao Enid an Gleana, sadašnja
vladarka Cvetne doline. I najzad, Asire var Anahid iz Vikovara u
Nilfgardskom carstvu. Asada...

– A ja ću sad da se oprostim! – dreknu Sabrina Glevisig, mašući
prema Frančeski šakom punom prstenja. – Predaleko si otišla,
Filipa! Nemam ja nameru da sedim za istim stolom s tom prokletom
vilenjakinjom čak ni kao sa iluzijom! Krv po zidovima i podovima
Garstanga još nije stigla da otekne! A ona je tu krv prolila! Ona i
Vilgeforc!

– Molila bih vas da sačuvamo lepe manire – Filipa se oberučke
oslonila na ivicu stola. – I hladnokrvnost. Slušajte šta imam da vam
kažem. Ne tražim vam ništa drugo. Kad završim, svaka od vas će
odlučiti da li će ostati ili otići. Projekcija je dobrovoljna, možete je
prekinuti u svakom trenutku. Jedino što molim jeste to da one koje
odluče da odu drže u tajnosti ovaj sastanak.

– Znala sam! – Sabrina se tako silovito pomakla da je načas ispala
iz projekcije. –Tajni sastanak! Tajni dogovori! Ukratko – zavera! I

očigledno protiv koga skovana. Da li se ti to nama rugaš, Filipa?
Tražiš da sastanak držimo u tajnosti pred našim kraljevima, pred
kolegama koje nisi našla za shodno da ovde pozoveš. A tamo sedi
Enid Findaber, kojoj je Emhir var Emreis dao da kraljuje u Dol
Blatani, vladarka vilenjaka koji aktivno i naoružano podržavaju
Nilfgard. I ne samo to, sa čuđenjem konstatujem projekciju čarobnice
iz Nilfgarda u ovoj dvorani. Otkad su to čarobnjaci iz Nilfgarda
prestali da budu slepo poslušni i ropski servilni prema carskoj vlasti?
O kakvim tajnama mi ovde govorimo? Ako je ona ovde, onda je to
samo uz saglasnost i znanje Emhirovo! Po njegovom naređenju! Kao
njegove oči i uši.

– Nije tačno! – mirno je rekla Asire var Anahid. – Niko ne zna da
prisustvujem ovom sastanku. Zamolili su me da sačuvam tajnu,
sačuvala sam je i sačuvaću je. To je takođe u mom vlastitom
interesu. Kad bi ovo izašlo u javnost, glavu ne bih izvukla čitavu. Jer
se na tome zasniva servilnost čarobnjaka u Carstvu. Imaju da biraju:
ili servilnost ili vešala. Rizikovala sam. Poričem optužbu da sam
ovde u ulozi špijuna. To mogu da dokažem samo na jedan način:
sopstvenom smrću. Dovoljno je da pogazim tajnu na koju apeluje
gospođa Ejlhart. Dovoljno je da vest o našem susretu izađe van ovih
zidova pa da izgubim život.

– Izdaja tajne mogla bi, takođe, i po mene da ima žalosne posledice
– zanosno se osmehnula Frančeska. – Imaš savršenu priliku za
revanš, Sabrina.

– Ja se revanširam na drugačiji način, vilenjakinjo – Sabrinine crne
oči zlokobno zasjaše. – Ako tajna izađe na videlo, to neće biti mojom
krivicom ili neopreznošću. Nipošto ne mojom!

– Ti to nešto sugerišeš?
– Razume se – ubaci Filipa Ejlhart. – Razume se da Sabrina
sugeriše. Delikatno podseća dame na moju saradnju sa
Sigismundom Dajkstrom. Kao da sama nema kontakte sa
obaveštajcima kralja Henselta!
– Razlika je u tome – zareža Sabrina – što nisam ja bila tri godine
ljubavnica Henseltova! A tim pre ni deo njegove obaveštajne službe!
– Dosta s tim! Umukni!
– Slažem se – rekla je odjednom glasno Šila de Tankarvil. –
Umukni, Sabrina. Dosta više o Tanedu, dosta o špijunskim i

vanbračnim aferama. Nisam došla ovamo da učestvujem u
sporovima ili slušam uzajamne resantimane i uvrede. Nisam, isto
tako, zainteresovana ni da budem medijator, i ako sam ovde u tom
svojstvu pozvana, onda izjavljujem da ste se uzalud trudili. Uistinu,
počinjem opravdano da sumnjam da učestvujem uzalud i
bespotrebno, da gubim vreme koje sam s mukom izdvojila nauštrb
svog istraživačkog rada. Ipak ću se suzdržati od pretpostavki.
Predlažem da konačno damo reč Filipi Ejlhart. Da saznamo najzad
koji je cilj ovog okupljanja. Da upoznamo uloge u kojima ovde treba
da nastupimo. Tada ćemo bez suvišnih emocija odlučiti da li
predstavu nastavljamo da igramo ili zavesu spuštamo. Diskrecija,
koja se od nas ljubazno zahteva, sve nas, naravno, obavezuje. Na
odgovornost zbog posledica nediskrecije pozivaću lično ja, Šila de
Tankarvil.

Nijedna čarobnica nije se pomakla niti je progovorila. Tris nijednog
trenutka nije posumnjala u Šilino upozorenje. Usamljenica iz Kovira
nije bila navikla da pretnje baca u vetar.

– Dajemo ti reč, Filipa. A uvažene zvanice molim da ostanu tihe dok
Filipa ne da do znanja da je završila.

Filipa Ejlhart je ustala, šuškajući haljinom.
– Poštovane sosedateljke – rekla je. – Situacija je ozbiljna. Magija
je u opasnosti. Tragični događaji na Tanedu, kojima se nerado i sa
žaljenjem vraćam u mislima, dokazali su da je efekat stotina godina
naizgled beskonfliktne saradnje u tren oka otišao u nepovrat kad su
do izražaja došli lični interes i previsoke ambicije. Sada smo se
razišli, među nama su razdor, uzajamno nepoverenje i pometnja.
Dešavanja polako izmiču kontroli. Da bismo kontrolu povratili, da ne
bismo dopustili da dođe do elementarne kataklizme, kormilo ovog
broda koji rastrzava oluja treba da preuzmu snažne ruke. O tome
smo razgovarale i o tome smo se usaglasile ja, gospođa Lo Antij,
gospođa Merigold i gospođa Mec. Nije dovoljno obnoviti Kaptol i
Savet, koji su na Tanedu uništeni. Nema, uostalom, onih koji bi te
institucije mogli da obnove, nema garancije da, obnovljene, neće biti
zaražene bolešću koja je uništila prethodne. Treba da nastane
potpuno nova, tajna organizacija, koja će služiti isključivo pitanjima
magije. Koja će učiniti sve da do kataklizme ne dođe. Jer ako
nestane magija, nestaće ovaj svet. Pa će, kao i pre mnogo vekova,

svet lišen magije i napretka koji magija nosi potonuti u haos i mrak,
potonuti u krv i varvarizam. Pozivamo sve ovde prisutne dame da
učestvuju u našoj inicijativi, da aktivno učestvuju u radovima
predloženog tajnog saveza. Pozvale smo vas ovamo da bismo čule
vaše mišljenje u vezi s tim. To je sve.

– Zahvaljujemo – klimnula je glavom Šila de Tankarvil. – Ako
dopustite, ja ću početi. Prvo moje pitanje, draga Filipa, glasi: zašto
ja? Zašto sam ja ovde pozvana? Više puta sam odbijala svoju
kandidaturu za Kaptol, dala sam ostavku na mesto u Savetu. Prvo,
zauzeta sam svojim poslom. Drugo, smatrala sam, a i dalje
smatram, da su u Koviru, Povisu i Hengforsu drugi dostojniji tih časti.
Pitam, zašto ste pozvali mene a ne Kardojna? I zašto niste pozvali
Istreda iz Ajd Ginvaela, Tudvala ili Zangenisa?

– Zato što su oni muškarci – odvrati Filipa. – Organizacija o kojoj
sam govorila treba da bude sastavljena isključivo od žena.

– Povlačim svoje pitanje – osmehnu se nilfgardska čarobnica. –
Podudara se sa sadržajem pitanja gospođe De Tankarvil. Odgovor
me zadovoljava.

– To mi zaudara na ženski šovinizam – zajedljivo reče Sabrina
Glevisig. – Naročito iz tvojih usta, Filipa, pošto si promenila svoju...
erotsku orijentaciju. Ja nemam ništa protiv muškaraca. Štaviše, ja
obožavam muškarce i ne mogu da zamislim život bez njih. Ali... Kad
malo porazmislim... To je u suštini pametna koncepcija. Muškarci su
psihički nestabilni, suviše podatljivi emocijama, ne možeš na njih da
računaš u trenucima krize.

– To je činjenica – mirno je priznala Margarita Lo Antij. – Stalno
upoređujem rezultate adeptkinja u Aretuzi sa uspesima dečaka iz
škole u Ben Ardu – poređenje uvek nepromenljivo ostaje u korist
devojčica. Magija je strpljivost, delikatnost, inteligencija, razboritost,
istrajnost, pokorno ali spokojno podnošenje poraza i neuspeha.
Muškarce poražava ambicija. Oni uvek žele ono što znaju da je
nemoguće i nedostižno. A moguće i ne primećuju.

– Dosta, dosta, dosta – planu Šila, ne krijući osmeh. – Nema ničeg
goreg od naučno potkovanog šovinizma. Stidi se, Rita. Pri svem
tom... Da, ja isto tako smatram da je pametan predlog o istopolnoj
strukturi tog... konventa, ili, ako neko više voli, lože. Kao što možemo

čuti, reč je o budućnosti magije, a magija je suviše važna stvar da
bismo njenu sudbinu poveravale muškarcima.

– Ako je mogućno – melodično se oglasi Frančeska Findaber –
želela bih da prekinem na trenutak divagacije o prirodnoj i
nesumnjivoj dominaciji našeg pola, i da se usredsredim na pitanja
koja se tiču predložene inicijative, cilj koji mi i dalje nije do kraja
jasan. A trenutak nije slučajan i vrlo je asocijativan. Traje rat. Nilfgard
je porazio i priterao severna kraljevstva uza zid. Ne krije li se, prema
tome, iza uopštenih deviza koje sam ovde čula razumljiva želja da se
situacija promeni? Da se porazi i pritera uza zid Nilfgard? A kasnije
da se dokopamo koža drskih vilenjaka? Ako je tako, draga Filipa,
onda nećemo naći platformu za sporazum.

– Da li je to povod zbog kojeg sam ja ovde pozvana? – upita Asire
var Anahid. – Ne poklanjam mnogo pažnje politici, ali znam da
carska vojska u ratu odnosi prevagu nad vašim vojskama. Sem
gospođe Frančeske i gospođe De Tankarvil, koja dolazi iz neutralnog
kraljevstva, sve dame predstavljaju kraljevstva koja su neprijateljska
Nilfgardskom carstvu. Kako treba da razumem reči o magijskoj
solidarnosti? Kao podstrek za izdaju? Žao mi je, ali ne vidim sebe u
takvoj ulozi.

Pošto je završila svoj govor, Asire se nagnu, kao da dodiruje nešto
što je bilo izvan dometa projekcije. Tris se činilo da čuje mjaukanje.

– Ona ima još i mačku – šapnula je Keira Mec. – Kladim se, crnu...
– Tiše – prosikta Filipa. – Draga Frančeska, poštovana Asire. Naša
inicijativa treba da bude apsolutno apolitična, to je njena osnovna
pretpostavka. Nećemo se rukovoditi interesima rasa, kraljevstava,
kraljeva i imperatora, već dobrom magije i njenom budućnošću.
– Kad se već rukovodimo dobrom magije – Sabrina Glevisig
osmehnu se podrugljivo – valjda nećemo zaboraviti dobrobit
čarobnica? Ta znamo kako čarobnjake tretiraju u Nilfgardu. Mi ćemo
ovde apolitično da razgovaramo, a kad Nilfgard pobedi i kad
dospemo pod carsku vlast, sve ćemo izgledati kao...
Tris se nespokojno pomače, Filipa jedva čujno uzdahnu. Keira obori
glavu, Šila se pretvarala da namešta krzneni okovratnik. Frančeska
se ugrize za usnu. Lice Asire var Anahid nije zadrhtalo, ali ga je
oblila blaga rumen.

– Sve će nas dočekati kukavna sudbina, to sam htela da kažem –
brzo dovrši Sabrina. – Filipa, Tris i ja, sve tri smo bile na brdu Soden.
Emhir će se obračunati s nama zbog tamošnjeg poraza, zbog
Taneda, zbog sveukupne naše delatnosti. Ali to je samo jedno
upozorenje koje budi u meni deklarisana apolitičnost ovog konventa.
Da li učestvovanje u njemu mora istodobno da znači i odustajanje od
aktivne i političke službe koju trenutno obavljamo kod svojih
kraljeva? Da li, isto tako, treba da u toj službi ostanemo i da služimo
dvama gospodarima: magiji i vlasti?

– Kad mi neko kaže da je apolitičan – reče nasmejana Frančeska –
ja ga onda uvek pitam na koju politiku konkretno misli.

– A ja znam da sigurno ne misli na onu koju vodi – rekla je Asire var
Anahid, gledajući u Filipu.

– Ja sam apolitična – podiže glavu Margarita Lo Antij. – I moja
škola je apolitična. Imam na umu sve tipove, sve rodove i vrste
politike koje postoje!

– Drage dame – javi se Šila, koja je već duže ćutala. – Ne
zaboravite da ste dominantan pol. Ne ponašajte se, dakle, kao
devojčice koje se otimaju za stolom oko poslužavnika sa slatkišima.
Princip koji predlaže Filipa je jasan. Barem meni, a svejednako teško
bih mogla da vas držim za manje bistre od mene. Izvan ove sale
budite ko god hoćete, služite kome god i ćemu god hoćete, verne
koliko god hoćete. Ali kad se konvent okupi, bavićemo se isključivo
magijom i njenom budućnošću.

– Tako sam to i zamislila – potvrdi Filipa Ejlhart. – Znam da ima
mnogo problema, da postoje sumnje i nejasnoće. Obradićemo ih
prilikom narednog susreta, u kojem ćemo sve učestvovati, ali ne u
vidu projekcije ili iluzije, već lično. Prisustvo neće biti prihvaćeno kao
formalni čin pristupanja konventu, već kao gest dobre volje. O tome
da li će takav konvent uopšte nastati odlučićemo zajednički. Sve
zajedno. Ravnopravno.

– Sve? – ponovi Šila, – Vidim ovde prazne stolice, kladim se da
nisu postavljene slučajno.

– Konvent treba da broji dvanaest čarobnica. Želela bih da vam
kandidatkinju za jedno od tih praznih mesta predloži i predstavi na
sledećem sastanku gospođa Asire. U carstvu Nilfgarda naći će se
sigurno još jedna dostojna čarobnica. Popunjavanje drugog mesta

ostavljam tebi, Frančeska, da se kao jedina čistokrvna vilenjakinja ne
bi osećala usamljeno. Treće...

Enid an Gleana podiže glavu.
– Molim za dva mesta. Imam dve kandidature.
– Da li neka od vas ima nešto protiv te molbe? Ako ne, i ja se
slažem. Danas je peti dan avgusta, peti dan po mladini. Sastaćemo
se ponovo drugog dana posle punog meseca, drage sosedetaljke,
za četrnaest dana.
– Samo malo – prekide Šila de Tankarvil. – Jedno mesto i dalje
ostaje prazno. Ko će biti dvanaesta čarobnica?
– Upravo to će biti prvi problem kojim će se pozabaviti loža – Filipa
se tajanstveno osmehnu. – Za dve nedelje reći ću vam ko treba da
sedi na dvanaestoj stolici. A zatim ćemo se zajedno dogovoriti kako
da učinimo da ta osoba tu i sedne. Iznenadiće vas moja kandidatura
i ta osoba. Jer to nije obična osoba, poštovane sosedetaljke. To je
Smrt ili Život, Destrukcija ili Preporod, Red ili Haos. Zavisi kako na to
gledamo.

*
Čitavo selo sjatilo se na plotove da gleda prolazak bande. Tuzik je
izašao zajedno s drugima. Imao je posla, ali nije mogao da izdrži. U
poslednje vreme mnogo se govorilo o Pacovima. Kružila je čak
glasina da su sve pohvatali i obesili. Glasina je ipak bila lažna, a
potvrda toga je upravo demonstrativno i lagano paradirala pred
čitavim selom.
– Besprizorne hulje – šapnu neko iza Tuzikovih leđa, a bio je to
šapat pun divljenja. – Smelo krstare nasred sela...
– Nacifrani ko u svatove da su pošli...
– A tek konji kakvi su im! Ni kod Nilfgardijaca nećeš takve videti!
– Poharani, dabogme! Pacovi svima konje otimaju. Konja je danas
svuda lako prodati. Ali najbolje sebi ostavljaju.
– Onaj spreda, gledajte, to je Giselher. Harambaša nji’ov. A
pokoške, na riđuši, ona vilenjakinja... Zovu je Iskra...
Iza plota iskoči džukac, neobuzdano stade da laje, vrzmajući se već
udno prednjih kopita Iskrine kobile. Vilenjakinja zamahnu bujnom
grivom tamne kose, okrete konja, nagnu se i ošinu psa korbačem.
Džukac zacvile i triput se obrnu u mestu, a Iskra ga zapljunu. Tuzik
promrsi psovku stisnutih zuba.

Oni koji su stajali postrance i dalje su šaptali, diskretno jedni
drugima pokazujući Pacove, čiji su konji stupali u pravilnom
četvorotaktu kroz selo. Tuzik je slušao jer je morao. Znao je
govorkanja i priče ništa gore od drugih, bez truda je pretpostavljao
da je onaj razbarušene kose boje slame što mu je sezala do ramena,
onaj koji je grickao jabuku, Kajli, da je plećati Ase, a onaj u vezenom
polukožuhu Rif.

Defile su zatvarale dve devojke koje su jahale sa strane i držale se
za ruke. Viša, koja je sedela na doratu, bila je ošišana kao tifusarka,
kaftančić joj je bio raskopčan, čipkana bluzica blistala je ispod njega
besprekornom belinom, ogrlica, narukvice i minđuše slale su
zaslepljujuće reflekse.

– Ostrižena je Mistle... – čuo je Tuzik. – Nakinđurena, obistom kao
julska jelka...

– Vele da je ubila više ljudi nego što joj je leta...
– A ona druga? Na pegavom riđanu? Ona s mačem na leđima?
– Zovu je Falka. Od ove godine je s Pacovima. Bogves cvećka, isto
tako, vele...
Bogves cvećka, kako je ocenio Tuzik, nije bila mnogo starija od
njegove ćerke Milenke. Pepeljasta kosa mlađane razbojnice u
pramenovima je ispadala ispod somotske beretke na kojoj se
nadmeno uvijao stručak fazanovog perja. Na vratu joj je plamtela
svilena marama boje maka, zavezana u čudnovatu mašnu.
Sred tih seljaka nagrnulih ispred svojih kućeraka najednom zavlada
uzbuđenje. Jer Giselher, koji je jahao na čelu bande, zaustavio je
konja i nehajno bacio zveckavu kesu pod noge babe Mikitke, na štap
oslonjene.
– Neka te bogovi čuvaju, sinko milostivi – zacvili baba Mikitka. –
Zdrav mi budi, dobročinitelju naš, neka bi ti...
Biserni Iskrin smeh zaglušio je staričino mumlanje. Vilenjakinja
kočoperno premetnu desnu nogu iznad oblučja sedla, poseže za
jandžikom i energično sipnu u svetinu šaku novčića. Rif i Ase pođoše
za njenim primerom, te je prava srebrna kiša padala po peskovitom
putu. Kajli, koji se cerekao, hitnu ogrizak od jabuke međ masu
uskovitlanu nad novcem.
– Dobročinitelji!
– Sokoli naši!

– Neka bi vam sudbina bila blagodarna!
Tuzik nije trčao za drugima, nije pao na kolena da bi iščeprkao
novčić iz peska i govnave prašine. Stajao je i dalje ispod plota,
gledajući devojke koje su sporo prolazile pored njega. Mlađa, ona s
pepeljastom kosom, zapazila je njegov pogled i izraz lica. Pustila je
ruku ošišanoj, obola konja i nasrnula na njega, pribijajući ga uz plot i
malne ga okrznuvši stremenom. Ugledao je njene zelene oči i
zadrhtao. Toliko je u njima bilo zla i hladne mržnje.
– Pusti, Falka – povika ostrižena. – Izlišno je.
Zelenooka razbojnica zadovoljila se time što je Tuzika pribila uz
ogradu, pa je odjahala za Pacovima, čak se i ne osvrnuvši.
– Dobročinitelji!
– Sokolići!
Tuzik otpljunu.
U suton, u selo su upali Crni, jezoviti konjanici iz luke kod Fen
Aspre. Tutnjale su potkovice, rzali su konji, štektalo je oružje.
Primićur i drugi ispitivani seljaci pričali su laži kao navijeni, navodeći
poteru na lažni trag. Tuzika niko ni o čemu nije pitao. I dobro je što
nije.
Kad se vratio sa pašnjaka i pošao u baštu, začuo je glasove.
Prepoznao je cvrkut bliznakinja kolara Zgarba, prelamanje falseta
momaka iz susedstva. I Milenkin glas. Igraju se, pomislio je. Izašao
je iza šupe za drva. I premro.
– Milenka!
Milenka, njegova jedina živa ćerka, njegovo oko u glavi, okačila je
preko leđa štap na konopcu, što je predstavljalo mač. Raspustila je
kosu, u vunenu kapicu zadenula je petlovo pero, oko vrata zamotala
majčinu maramu. Zavezala ju je u čudnovatu, fantastičnu mašnu.
Oči su joj bile zelene.
Tuzik nikada dotad nije tukao ćerku, nije upotrebljavao očev kaiš.
To je bio prvi put.

*
Na horizontu je blesnulo, zagrmelo. Vetar je tako šibao da je kao
drljačom preorao površinu Vrpce. Biće oluje, pomisli Milva, a posle
oluje biće lapavica. Zebe nisu grešile.
Poterala je konja. Ako je htela da stigne vešca pre bure, morala je
da žuri.

Upoznao sam u životu mnogo vojnika. Poznavao sam maršale,
generale, vojvode i hetmane, pobednike brojnih vojnih pohoda i
bitaka. Slušao sam šta su pripovedali, čega su se sećali. Viđao sam
ih pognute nad mapama, kako povlače na njima raznobojne crtice,
prave planove, smišljaju strategije. U tom papirnom ratu sve je bilo u
igri, sve je funkcionisalo, sve je bilo jasno i sve u standardnom
poretku. Tako mora biti, objašnjavala su vojna lica. Vojska je pre
svega poredak i red. Nema vojske bez reda i poretka.

Tim čudnije je to što pravi rat – a nekoliko pravih ratova sam video
– u smislu poretka i reda zapanjujuće podseća na požarom
zahvaćen kupleraj.

Neven, Pola veka poezije

Drugo poglavlje

Kristalno čista voda Vrpce prelivala se preko ivice raseline u
blagom, oblom luku, u šumnom, penušavom slapu silazila je preko
stena crnih kao oniks, lomila se preko njih i nestajala u belom vrtlogu
iz kog se izlivala u prostrani tišak, tako proziran da se video svaki
kamičak na raznobojnom mozaiku dna, svaka zelena pletenica
talasavog rastinja u strujanju vode.

Obe obale bile su obrasle skramom troskota, sred kojih su se uvijali
vodenkosovi, ponosno predstavljajući bele žaboe na podvratniku.
Iznad troskota žbunovi su se presijavali u zelenoj, smeđoj i oker boji,
u pozadini smreka koje su izgledale kao posute srebrom u prahu.

– Obistom – uzdahnu Neven. – Ovde je prekrasno.
Velika tamna losos pastrmka isprobavala je skok preko praga
vodopada. Načas je lebdela u vazduhu, šireći peraje i zamahujući
repom, zatim je tromo pala u uspenušane talasne klobuke.
Smrknuto nebo na jugu presekla je račvasta traka munje, daleka
grmljavina muklim ehom protutnjala je po zidu šume. Veščeva mrka
kobila zacupka, trgnu glavom, iskezi zube, trudeći se da ispljune
đem. Geralt oštro povuče uzde, kobila sitnim plesnim korakom krenu
unazad, zveckajući potkovicama po kamenju.
– Oho-ho! Jesi li je video, Nevene? Prokleta balerina! Pasja je rđa
ne ubila, oslobodiću se ove životinjke prvom prilikom! Crko dabogda
ako je ne zamenim, makar za magarca!
– Brzo predviđaš takvu priliku? – pesnik se počeša po vratu, koji ga
je svrbeo od ujeda komaraca. – Netaknuta priroda ove doline,
doduše, ispunjava nesravnjivim estetskim doživljajima, ali bih,
promene radi, rado zavirio u nekakvu manje estetsku krčmu. Uskoro
će se navršiti nedelju dana otkako se svejednako divim romantičnoj
prirodi, pejzažima i udaljenim horizontima. Uželeo sam se enterijera.
Naročito onih u kojima služe toplo jestije i hladno pivo.
– Čeznućeš još neko vreme – reče veštac okrećući se u sedlu.
– Možda će ti biti lakše ako ti kažem da je i meni malo počela da
nedostaje civilizacija. Kao što znaš, dreždao sam u Brokilonu ravno
trideset i šest dana. I noći – za vreme kojih mi je romantična priroda
rashlađivala zadnjicu, puzala po leđima i taložila se na nosu... Ihaj!
Prokletstvo! Hoćeš li konačno prestati da se duriš, prokleta kobilo?

– Obadi je grizu. Ništarije, razjarene su i krvožedne kao pred buru.
Na jugu sve češće grmi i seva.

– Primetio sam – veštac pogleda u nebo, zaustavljajući razigranog
konja. – I vetar je drugačiji. Odiše na more. Promena vremena, bez
sumnje. Idemo. Obodi jače tog zadriglog kastrata, Nevene.

– Moj parip se zove Pegaz.
– A kako bi drugačije. Znaš šta, i moju vilenjačku kobilu takođe
ćemo nekako nazvati. Hm...
– Možda Ukljeva? – našali se trubadur.
– Ukljeva – prihvati veštac. – Baš lepo.
– Geralte?
– Molim.
– Da li si u životu imao konja a da se nije zvao Ukljeva?
– Nisam – odvrati veštac malo razmislivši. – Nisam imao. Poteraj
uštrojenog Pegaza, Nevene. Dalek je put pred nama.
– Nego šta je... – progunđa pesnik. – Do Nilfgarda... Koliko ima
milja, po tebi?
– Mnogo.
– Stići ćemo pre zime?
– Prvo ćemo stići u Verden. Tamo ćemo prodiskutovati... o nekim
stvarima.
– Kojim? Nećeš me odvratiti, nećeš me se osloboditi. Pratiću te!
Tako sam odlučio.
– Videćemo. Rekoh, da stignemo mi prvo u Verden.
– A do tamo je daleko? Poznaješ ove terene?
– Poznajem. Sad smo pored vodopada Kejen Trejs, pred nama je
mesto koje se zove Sedma milja. Oni brežuljci preko reke – to su
Sovini brežuljci.
– A mi idemo na jug, obalom reke? Vrpca se uliva u Jarugu negde
u okolini tvrđave Bodrog...
– Poći ćemo na jug, ali onom obalom. Vrpca skreće ka zapadu, mi
ćemo ići šumama. Želim da dospem do mesta koje se zove Drajšot,
to jest Trougao. Tamo se spajaju granice Verdena, Bruge i Brokilona.
– A odande?
– Do Jaruge. I do ušća. Do Cintre.
– A onda?

– A onda ćemo videti. Ako je to uopšte moguće, nateraj svog
gnusnog Pegaza da malo brže kasa.

*
Pljusak ih je stigao za vreme pohoda, na samoj sredini reke. Najpre
se digao silovit vihor, snagom uragana razbašurivao je kosu i
japundže, šibajući lice listovima i grančicama otpalim sa obalskog
drveća. Vriskom i udarcima poterali su konje; penušajući vodu,
krenuli su prema obali. Tada je vetar naglo utihnuo i ugledali su siv
zid kiše koji je klizio ka njima. Površina Vrpce je pobelela i uzavrela,
kao da je neko s neba hitnuo u reku milijardu olovnih zrna.
Pre nego što su na obalu dospeli, grdno su se promočili. Brzo su se
sakrili u šumu. Krošnje drveća iznad njihovih glava stvarale su gust,
zeleni krov, koji ipak nije bio dovoljna zaštita od takvog pljuska. Kiša
je brzo išibala i povila lišće, malo zatim u šumi je lilo skoro isto kao
na otvorenom prostoru.
Umotaše se japundžama, navukoše na glave kapuljače. Među
drveće se spustio mrak, rasvetljavale su ga samo sve češće munje.
Svaki čas je grmelo, otegnuto i zaglušujuće je štropotalo. Ukljeva se
plašila, toptala je i cupkala. Pegaz je ostajao nepomućeno miran.
– Geralte! – dreknu Neven, pokušavajući da nadviče naredni grom,
koji je tutnjao po šumi kao gigantski voz. – Da negde stanemo! Da
se negde sakrijemo!
– Gde? – odvrati Geralt drekom. – Grabi napred.
I grabili su.
Posle nekog vremena kiša je naglo oslabila, vihor je ponovo
zašumio u krošnjama drveća, tresak grmljavine prestao je da svrdla
uši. Izbili su na stazu sred gustog jovovog drveća. Zatim na
proplanak. Na proplanku je rasla ogromna bukva, pod njenim
granama na debeloj i širokoj šarenici pocrnelog lišća i bukovog žira
stajale su tarnice u koje su bile upregnute dve mazge. Na kozliću je
sedeo kočijaš i nišanio u njih samostrelom. Geralt opsova. Psovku
zagluši grom.
– Spusti samostrel, Kolda – reče niski čovek sa slamnatim šeširom,
okrećući se od bukvinog stabla, skakućući na jednoj nozi i
zakopčavajući pantalone. – Nisu to oni na koje čekamo. To su
mušterije. Ne plaši klijente. Vremena nemamo napretek, ali da
potrgujemo – to uvek stignemo!

– Koji đavo? – promrmlja Neven Geraltu iza leđa.
– Priđite bliže, gospodo vilenjaci – pozva čovek sa šeširom. – Ne
plašite se, ja sam ovde domaći. N’ess a tearth! Va, Seidhe. Ceadmil!
Ja sam pouzdan, razume vilenjak? Malo da trgujemo? Hajde, priđite
ovde, ispod bukve, ovde ne pljušti tako na glavu.
Geralt se nije čudio što su ih pobrkali. I on i Neven bili su umotani u
sive vilenjačke japundže. On sam imao je na sebi gunj koji je dobio
od drijada, sa popularnim floralnim motivom, sedeo je na konju s
tipično vilenjačkom ormom i prepoznatljivo dekorisanim dizginama.
Lice mu je delimično zaklanjala kapuljača. Što se kicoša Nevena
tiče, njega su i ranije uzimali za vilenjaka ili poluvilenjaka, pogotovo
otkako je počeo da nosi kosu dugu do ramena, a koju je prigodno
podvrgavao tretmanu ispravljanja.
– Pazi – promrmlja Geralt pošto je sjahao. – Ti si vilenjak. Ne
otvaraj usta bez potrebe.
– Zašto?
– To su havekari.
Neven tiho prosikta. Znao je o čemu je reč.
Vlast novca bila je posvemašnja, a potražnja je podsticala ponudu.
Skoja’taeli koji su harali po šumama gomilali su otuđen a suvišan
plen, dok su im pak nedostajali oprema i oružje. Tako je stvorena
šumska torbarska trgovina. I ponikli su ljudi koji su se s takvom
trgovinom baktali. Na šumskim putevima, stazama, bogazama i
proplancima neopaženo su se pojavljivale tarnice špekulanata koji
su trgovali sa Vevericama. Vilenjaci su ih nazivali hav’caaren, rečju
koja je gotovo neprevodiva, ali koja asocira na grabljivu alavost.
Među ljudima se uobičajio termin ‘havekari’, a reč je budila još
gadnije asocijacije. Jer to i jesu bili gadni ljudi. Svirepi i bezobzirni,
koji ni pred čim nisu prezali, koji bi čak i zločin počinili. Havekar koga
bi vojska uhvatila nije mogao da računa na milosrđe. Pa zato ni sam
nije navikao da ga pokazuje. Kad bi na putu sreo nekog ko bi mogao
da ga oda vojnicima, bez razmišljanja je kidisao na njega
samostrelom ili nožem.
Vešcu i Nevenu nije se baš posrećilo. Havekari su, na svu sreću,
mislili od njih da su vilenjaci. Geralt je sasvim sakrio svoje lice iza
kapuljače, i već je počeo da misli šta će biti kad se maskarada
otkrije.

– Kakva bljuzga – protrlja ruke trgovac. – Lije kao da je neko rupu
na nebu izbušio! Ružan tedd, ell’ea? Ali ne mari, posao za vreme ne
pita. Postoji istom rđava roba i rđav novac, he-he. Razume vilenjak?

Geralt klimnu glavom, Neven promrsi nešto iza kapuljače. Na
njihovu sreću, prezriva odbojnost vilenjaka prema razgovoru s
ljudima bila je opštepoznata i nikog nije čudila. Kočijaš, medutim, i
dalje nije odlagao samostrel, što nije bio dobar znak.

– Čiji ste vi? Iz čijeg ste odreda? – havekar, kao i svaki ozbiljan
trgovac, nije dao da ga pomete rezervisanost i ćutljivost mušterija. –
Konoka de Reoa? Angusa Bri-Krija? Ili možda Rirdenovog? Rirden
je, to ja znam, pre nedelju dana poubijao kraljevske komornike, sve
do jednog, koji su pratili konvoj što je prevozio plaćene dažbine.
Novac, momci, a ne danak u žitu! Ja ne pristajem na isplatu
katranom i žitaricama, kao ni odećom krveždinom ukaljanom, od
haračine prihvatam samo vizona, samurovinu ili hermelina. Ali
najmiliji su mi novčići, kamenje i dragulji. Ako imate, da potrgujemo!
Imam robu prvoklasne sorte! Evelienn vara en ard scedde, ell’ea,
razume vilenjak? Imam sve. Glete.

Trgovac priđe kolima, povuče rubove mokrih arnjeva. Ugledaše
mačeve, lukove, svežnjeve šipki strela, sedla. Havekar pročeprka po
stvarima, izvuče jednu strelu. Vrh je bio nazubljen.

– Kod drugih ovakvu nećete naći – reče razmetljivo. – Kod drugih
trgovaca šipak ćeš naći; prpa bogme – nađu li ti ovakve strele,
odmah te rastržu konjima na repove. Ali ja znam šta je Vevericama
po volji, mušterija je naš gospodar, džaba ti posao bez rizika, samo
neka profit bude! Kod mene rasprskavajući vrhovi strela staju devet
orena za tuce. Naev’de aen tvedeane, ell’ea, razume Seidhe?
Kunem se da ne derem, i sam slabo zarađujem, dečice mi moje.
Uzmete li odmah tri tuceta, imate šest posto rabata. Prilika, kunem
se, čista prilika... Mrdaj, Seidhe, dalje od tarnica!

Neven plašljivo povuče ruku od šatorskog platna, dublje navuče
kapuljaču na oči. Geralt, po ne zna se koji put, opsova u sebi
nesavladivu radoznalost bardovu.

– Mir’me vara – promumla Neven, podižući ruku u znak izvinjenja. –
Squaess’me.

– Bez uvrede – isceri zube havekar. – Ama ne zaviruj tamo gde
drugu robu držim, koja nije za prodaju, nije za Seidhe. Naručenu

robu, he-he. E, baš se zapričasmo... Ajmo, pare na sunce.
Počelo je!, pomisli Geralt, gledajući u nategnuti samostrel kočijašev.

Imao je osnova da misli da će havekari na njima demonstrirati
rasprskavanje vrha strela: kad dospe u stomak, on izlazi na leđa na
tri-četiri mesta, praveći od unutrašnjih organa pogođene žrtve veoma
zbrkan gulaš.

– N’ess tedd – reče, podražavajući melodični akcenat. – Tearde.
Mireann vara, va’en vort. Kad se vratimo, onda ćemo kupiti. Ell’ea?
Razume Dh’oine?

– Razume – havekar otpljunu. – Razume da ste golje, robu biste da
uzmete, ali gotovine nemate. Ajte sad! I ne vraćajte se, jer ja ovde s
važnim osobama treba da se vidim, bićete bezbedniji ako im ne
upadnete u oči. Krećite ka...

Prekide, čuvši njištanje konja.
– Poganac ga sinuo! – zareža. – Prekasno! Stigli su već! Nabijajte
te kapuljače na glavudže, vilenjaci! Da se niste mrdnuli ni čuli! Kolda,
sivonjo, sklanjaj taj samostrel, življe!
Šum kiše, grmljavina i šuštanje lisnatog tepiha prigušivali su topot
kopita, zahvaljujući čemu su jahači dojahali neopazice i opkolili
bukvu za tren oka. To nisu bili Skoja’taeli. Veverice nisu nosile
oklope, a osmorica konjanika koji su okružili drvo bleskali su
metalnim šlemovima, naramenjacima oklopa i verižnjačama po
kojima se slivala kiša.
Jedan od jahača primače im se u sporom, četvorotaktnom hodu,
uzdiže se iznad havekara kao planina. Sam je bio kršan, a jahao je
na snažnom ratničkom ajgiru. Ramena prekrivena verižnjačom bila
su mu ogrnuta vučjom kožom, lice je zaklanjao šlem sa širokim
nasalom koji je dopirao do donje usne. Tuđin je u ruci držao nadžak
opasnog izgleda.
– Rido! – povikao je promuklo.
– Foltijarna! – odviknu trgovac pomalo lomnim glasom.
Jahač se još više približi, nagnu se u sedlu. Voda se u potoku
slivala sa čeličnog nasala pravo na vambras i kljun nadžaka, koji se
zloslutno presijavao.
– Foltijarna! – ponovi havekar, poklonivši se duboko. Skide šešir,
kiša momentalno prilepi njegovu retku kosu za lobanju. – Foltijarna!